Kada se Bog ne može objasniti

Treba da razumemo jednu osnovnu istinu koja prožima čitavo Pismo: Bog nikada ne objašnjava sebe. On retko daje razloge.

Događaji koji se odvijaju u našem svetu retko imaju smisla. Prema tome, mi smo suočeni sa osnovnom parolom hrišćanstva: Pravednik će od vere živ biti.

 U subotu 9. marta, tri žene, dve u svojim dvadesetim godinama i jedna u 30, smrtno su nastradale u Čikagu kada je veliki deo aluminijumske skele pao, zbog snažnog vetra, sa 43. sprata Centra Džon Henkok.

Ove tri žene sedele su u svom automobilu, nesvesne opasnosti, kada se dogodio incident. Novine su ovaj događaj nazvale „Tragedija u Hankoku.“

Ova tragedija dogodila se skoro šest meseci pre dana kada su teroristi avionima uleteli u kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, kao i u Pentagon u Vašingtonu, ubijajući 3,063 nevinih ljudi.

Ovaj užasan napad označen je kao „dan koji je promenio Ameriku.“

Tragedije su teške za razumevanje, teške za objašnjavanje i teške za veru. A neki ljudi bacaju krivicu za sve što se događa na Boga i postaju ogorčeni i cinični prema Njemu. Traže objašnjenje, ali dobijaju tišinu. Traže razumevanje a ostaju zbunjeni.

Život je zaista misterija. Većina onoga što se događa u životu ne zavisi od nas. Ne razumemo zašto neki ljudi obolevaju od raka, zašto neki stradaju u tragičnim nesrećama, zašto neki doživljavaju infarkt dok su još mladi, zašto neki žive u stalnom bolu; a drugi žive u životu koji je relativno bezbrižan.

Čak i kada bi nam sve to bilo objašnjeno, verovatno ne bismo bili zadovoljni odgovorom. Težimo za nečim što je razumno. Tražimo objašnjenje. Očajnički nam je potreban razlog.

Treba da razumemo jednu osnovnu istinu koja prožima čitavo Pismo: Bog nikada ne objašnjava sebe. On retko daje razloge.

Događaji koji se odvijaju u našem svetu retko imaju smisla. Prema tome, mi smo suočeni sa osnovnom parolom hrišćanstva: Pravednik će od vere živ biti.

 

Izražavanje vere

(Avakum 1,2.3; 2,4; 3,17-19)

Možda najveće izražavanje nepokolebljive vere koje je ikada zapisano dolazi od jednog predstavnika Starog zaveta, Avakuma. Većina proroka govorila je narodu umesto Boga. Avakum je govorio Bogu umesto naroda.

Živeo je u vremena koja su bila teška za veru. Video je kako pravedni pate a zli napreduju.

Postavio je Bogu dva pitanja koja i sami često postavljamo: „Zašto?“ i „Koliko dugo?“ Zašto se ovo događa?

Koliko dugo će trajati pre nego što se sve ispravi?

Bog je otkrio Avakumu da će Vavilonjani, sažetak svega što Avakum (i sam Bog) prezire, biti upotrebljeni kao instrument suda za Jevrejski narod. Avakum nije razumeo. Nije mogao to da objasni.

Tokom određenog vremena, zlo će pobediti pravdu i loše stvari događaće se dobrik ljudima. Božja ruka neće se pokrenuti; Njegovo lice neće se videti. Ipak, tokom vremena kazne, tog nelogičnog i neobjašnjivog vremena, Bog je podsetio Avakuma na ispravan život:

„Pravednik će od vere svoje živ biti“ (Avakum 2,4).

Avakum je shvatio da iako ne razume Božje puteve i ne slaže se sa Božjim vremenom, ipak ne može da sumnja u mudrost, ljubav ili Božju pouzdanost. Zatim je Avakum zapisao svoju veliku potvrdu vere:

„Jer smokva neće cvasti, niti će biti roda na lozi vinovoj; rod će maslinov prevariti, i njive neće dati hrane, ovaca će nestati iz tora, i goveda neće biti u oboru. Ali ću se ja radovati u Gospodu, veseliću se u Bogu spasenja svog. Gospod je Gospod sila moja, i daće mi noge kao u košute, i vodiće me po visinama mojim“ (Avakum 3,17-19).

Avakum je potvrdio da čak iako sve na šta se on oslanja propadne, iako se sve što daje stabilnost njegovom životu sruši, on će i dalje Verovati Gospodu.

Da Avakum govori danas, on bi verovatno rekao, „Iako i skele padaju, deonice na berzi propadaju, kompanije doživljavaju bankrot, i ekonomija doživi krah, ako sve na šta se oslanjam propadne – i dalje ću verovati u Gospoda. Moje pouzdanje u Boga neće se pokolebati.“

 

Važnost vere

Kori ten Bum znala je dosta o tragediji i patnji. Živela je sa hrabrom verom. Nakon izlaska iz Nacističkog koncentracionog logora rekla je, „Nema jame toliko duboke da Bog nije još dublji.“

Izabrala je prikladnu analogiju jer su bol i patnja jama. Za neke, ta jama deluje kao da nema dno. Mnogi doživljavaju pad, dezorijentaciju, užas, dok grabe zidove koji su izvan dohvata. Vide samo tamu i čuju samo odjeke života kojeg su nekada poznavali.

Mnogi tvrde da Bog nije prisutan. Ali Kori ten Bum, slično Avakumu, podseća nas da je Bog sa nama čak i u tragediji jame. On je prisutan. Da, bol je stvaran, ali i Bog je stvaran. Tu nastupa vera.

Vera nas podseća da je moguće da u našem životu postoji dizajn koji ne možemo u potpunosti da shvatimo, ali vremenom, moći ćemo da imamo poverenja u Božju ljubav.

U intervalu vremena između nelogičnog i logičnog, između nerazumevanja i razumevanja, između pitanja i odgovora, moramo da verujemo u Boga.

 

Šta vera veruje?

Vera veruje da je Bog suviše mudar da bi pogrešio

Bog svemira ima plan za naš život i On je zauzet njegovim sprovođenjem u Njegovo vreme. Ali to nije uvek lako prepoznati. To je često iznad i izvan našeg razumevanja.

Mi posmatramo život kao da gledamo paradu kroz program koji je savijen u rolnu. Možemo da vidimo samo ono što je neposredno ispred nas. Ali Bog je visoko iznad nas i vidi čitav život samo jednim pogledom.

On vidi i početak i kraj stvari samo jednim pogledom, a mi vidimo samo trenutnu sadašnjost.

Uvek smo mudriji nakon što se nešto dogodi. Ali dok se kriza događa, nismo svesni zašto prolazimo kroz takvu tragediju.

Tek kada smo imali vremena da razmislimo o tome, pada nam na pamet da je to sve vreme bila Božja namera. Zato možemo da verujemo u Božje puteve, verujući da je On previše mudar da bi pogrešio.

 

Vera veruje da je Bog previše dobar da bi bio okrutan

Na mermernom ognjištu u matematičkom Zdanju Prinston univerziteta, napisan na originalnom nemačkom, stoji naučni kreado: „Bog je suptilan, ali nije zloban.“

Bog nikada nije zloban u svom postupanju prema nama. Šta god da radi, On radi za naše dobro.

Apostol Pavle je govorio o Božjoj dobroti i Njegovoj divnoj blagodati kada je napisao, „A znamo da onima koji ljube Boga sve ide na dobro, koji su pozvani po namerenju.

Jer koje napred pozna one i odredi da budu jednaki obličju Sina njegovog, da bi On bio prvorođeni među mnogom braćom“ (Rimljanima 8,28.29).

Ovi stihovi su važni i zbog onoga što ne govore, kao i zbog onoga što govore: Oni ne kažu da je sve što se događa u životu dobro – jer nije.

Oni ne kažu da Bog izaziva da se sve događa – On to ne čini. Oni ne kažu da će na kraju sve biti dobro za svakoga – jer neće.

Ali kažu: Bog deluje u ovom svetu, naročito u životu Njegove dece. Njegov slavni cilj je da nas učini sličnima Njegovom Sinu, Isusu Hristu. Radi tog dobrog cilja, Bog može i koristi sve – dobro i loše, ono što On prouzrokuje i ono što samo dozvoli da se dogodi.

On nas uverava da nijedno iskustvo ne mora da bude sasvim uzaludno. Ako ga predamo Bogu, On će uzeti to iskustvo i izvesti nešto dobro iz njega.

 

 Vera veruje da Bog uvek zna šta je najbolje i da čini najbolje u svoje vreme

Kada pokušavamo da nametnemo naše rasporede Bogu, upadamo u nevolju. Na primer, čovek je pronašao jednu čauru na drvetu u svom dvorištu.

Ona ga je zainteresovala i odlučio je da posmatra kako će se promeniti. Jednoga dana ugledao je sićušnog leptira unutar nežnog pokrivača i posmatrao je kako se on muči, pokušavajući da se oslobodi zarobljeništva.

Konačno, čovek je postao toliko nestrpljiv da je uzeo žilet i načinio maleni prorez na jednoj strani čaure, kako bi oslobodio leptira koji se toliko mučio. Ubrzo posle toga leptir je bio slobodan, ali nije mogao da leti i uskoro je uginuo.

Postoje trenuci nevolje kada želimo da ubrzamo proces sazrevanja. Želimo da se nekako izvučemo, a Bog želi da nas pripremi za veliko delo ili novu fazu u životu. Slično leptiru, samo kroz borbu dobijamo snagu.

 

Vera veruje da Bog ima kontrolu i da lako možemo da se oslonimo na Njega.

Džordž Batrik je rekao, „Isto sunce koje otvrdnjuje glinu omekšava vosak.“ Naš je izbor da li ćemo dozvoliti da nas neizbežna patnja i nesreća u životu otvrdne ili omekša.

Možemo da izaberemo da budemo puni nade ili da budemo beznadežni. Možemo da odlučimo da li ćemo biti optimista ili pesimista. Sve zavisi od toga kako mi gledamo na to, a mi odlučujemo u kom pravcu ćemo gledati.

 

Vera veruje da kada ne možemo da vidimo Božju ruku, moramo da verujemo u Njegovo srce

Avakum je izneo veliko utvrđivanje vere kada je rekao, „Gospod je Gospod sila moja, i daće mi noge kao u košute, i vodiće me po visinama mojim“ (Avakum 3,19).

Košuta koju Avakum spominje bila je planinska košuta poznata po sigurnim i čvrstim nogama. Ona nikada nije padala, čak ni na najopasnijem terenu.

To je Gospodnje obećanje nama. On će nas zadržati na nogama dok putujemo opasnim putevima života. On nas možda neće izbaviti iz nevolja, ali obećava da će nam pomoći da prođemo kroz njih.

 

Gde je tvoja vera?

Možda je vaš život toliko mračan da ne možete da vidite Božje lice. Tama noći, bes oluje, krhkost vaše vere, izaziva vas da se pitate da li je Bog tu, da li Mu je stalo.

Mladi muž izgubio je svoju ženu zbog raka. Bio je ostavljen sam na svetu da podiže njihovu malu kćer.

Prva očeva i kćerina noć u velikoj kući nije bila laka. Večera je bila beznadežno usamljena. Kada je došlo vreme za spavanje, izbila je snažna oluja i nestalo je struje. Tama. Tišina. Praznina.

Kada je otac ušuškao devojčicu u krevet, u sobi je vladao mrkli mrak.

„Tata, jesi li tu?“

„Da, dušo. Tu sam.“

„Tata, ne mogu da te vidim.“

„Dušo, tu sam. Pričam sa tobom, zar ne?“

„Tata, nikada nisam bila ovako uplašena.“

„Dušo, ja sam ovde. Veruj mi, sve će biti dobro.“

Posle tih reči uveravanja, devojčica je spustila glavu na jastuk i zaspala. Otac je usamljeno odšetao do sopstvene sobe. Oluja je i dalje besnela i vetar je udarao u kuću. Bilo je toliko mračno da nije mogao da vidi sopstvenu ruku kada bi je podigao ispred lica.

Munja je iznenada sevnula nebom, trenutno osvetljavajući sobu. Zatim je ponovo zavladala tama, kao crni pliš.

Ulazeći u krevet, udovac je zurio u plafon. Činilo mu se da mu je srce isto kao i soba. Mračno.

Prazno. Olujno.

Okrenuo je svoje slomljeno srce nebu i upitao, „Oče, jesi li tu?“ Osetio je Božje uverenje, „Da, sine. Tu sam.“

„Oče, ne mogu da Te vidim.“

„Sine, tu sam. Pričam sa tobom, zar ne?“

„Oče, nikada se nisam ovoliko bojao.“

„Sine, tu sam. Veruj mi. Sve će biti u redu.“

Sa tim uverenjem u srcu, otac je spustio glavu na jastuk i zaspao.

Zaključak: Bog je tu i za vas. On vas nikada neće ostaviti. Nikada. On se toliko mnogo brine za vas. Čak i kada je noć mračna i besni oluja, znajte da je Bog tu. Čak i kada ne možete da vidite Božju ruku, možete da verujete Njegovom srcu.

Hoćete li Mu verovati? Čak i kada ne razumete zašto, hoćete li Mu verovati? Verujte Mu jer znate da On uvek zna zašto. Čak i kada se pitate koliko dugo, hoćete li Mu verovati? Verujte Mu jer On zna vreme i dužinu patnje. Verujte Mu bez objašnjenja, logike i razuma. Verujte Mu jer je On Bog.

Božji vodič za život – Koliko je Biblija pouzdana?