Živimo u vremenu u kojem čovek nikada nije imao toliko mogućnosti, znanja, informacija, tehnoloških dostignuća i materijalnih dobara, a istovremeno se čini da nikada nije bio izložen tolikom broju uticaja koji pokušavaju da oblikuju njegov um, savest, karakter i način života. Zato se Hristovo pitanje zapisano u Jevanđelju po Mateju čini aktuelnijim nego ikada ranije: „Jer kakva je korist čovjeku ako zadobije sav svijet, a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovjek za dušu svoju?“ (Matej 16,26).
Čovek može osvojiti mnogo toga: steći novac, položaj, obrazovanje, ugled, kuću, automobil, karijeru i priznanje drugih ljudi, biti poznat i uspešan prema svim merilima savremenog društva, a ipak na kraju izgubiti ono što je najdragocenije: svoju čovečnost, svoju savest, svoj karakter, svoju veru i svoj život pred Bogom. Zato pitanje kako spasiti svoju dušu nije samo pitanje budućeg večnog života, nego i pitanje kako danas ostati čovek u svetu koji svakodnevno pokušava da čoveka udalji od njegovog Stvoritelja.
Kada Biblija govori o duši, ona čoveka ne predstavlja kao telo u kojem živi neki zaseban besmrtni entitet koji nakon smrti nastavlja samostalno postojanje. Izveštaj o stvaranju kaže da je Bog načinio čoveka od praha zemaljskog, udahnuo mu dah života i da je čovek tada „postao duša živa“ (1. Mojsijeva 2,7). To znači da čovek nije dobio dušu kao nešto odvojeno od sebe, nego je postao živo biće, živa osoba, celovit čovek koji misli, oseća, odlučuje, voli, pati, veruje i živi pred Bogom.
Zbog toga spasiti dušu znači spasiti čoveka: sačuvati njegov život, njegovu ličnost, njegov karakter i njegov odnos s Bogom, a konačno primiti dar večnog života koji Bog daje kroz Isusa Hrista. Pitanje kako sačuvati dušu svoju zapravo znači kako sačuvati sebe u svetu koji pokušava da promeni ono što mislimo, ono što volimo, ono što prihvatamo kao dobro i ono za šta smo spremni da živimo.
RAT ZA ČOVEKOV UM
Prvi veliki uticaj koji danas vojuje protiv čoveka jeste neprestani informacioni pritisak kojem je izložen. Savremeni čovek od trenutka kada otvori oči može biti bombardovan vestima, društvenim mrežama, video sadržajima, reklamama, političkim porukama, ideologijama, teorijama, senzacionalizmom, poluistinama i otvorenim lažima. Zato problem našeg vremena više nije samo nedostatak informacija, nego sposobnost da u ogromnoj količini informacija razlikujemo istinu od laži, činjenicu od manipulacije i ono što izgrađuje čoveka od onoga što ga duhovno i moralno razara.
Upravo zato apostol Pavle poziva: „I ne vladajte se prema ovome vijeku, nego se promijenite obnovljenjem uma svojega“ (Rimljanima 12,2). Um je jedno od prvih bojnih polja na kojima se odlučuje kakav će čovek postati, jer ono što svakodnevno gledamo, slušamo, čitamo i o čemu razmišljamo postepeno oblikuje naše vrednosti, želje, strahove i odluke.
Čovek zato mora naučiti da čuva vrata svoga uma, ne tako što će se izolovati od sveta i prestati da razmišlja, nego tako što će svaku ideju, poruku i tvrdnju proveravati, razumno prosuđivati i upoređivati s istinom Božje reči, jer Isus u molitvi Ocu kaže: „Osveti ih istinom svojom: riječ je tvoja istina“ (Jovan 17,17).
RAT ZA ČOVEKOVU SAVEST
Drugi veliki uticaj jeste moralni relativizam koji čoveka uči da više ne postoje jasne granice između dobra i zla, nego da svako može sam određivati svoju istinu, svoj moral i svoje vrednosti. Zato ono što je jedna generacija smatrala pogrešnim sledeća može početi da smatra prihvatljivim, a ono što je nekada izazivalo stid može postati predmet ponosa i javnog odobravanja.
Prorok Isaija je još davno upozorio na takvo stanje rečima: „Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo, koji prave od mraka svjetlost a od svjetlosti mrak“ (Isaija 5,20). Društvo ulazi u ozbiljnu moralnu krizu onda kada više ne raspravlja samo o tome da li čovek čini dobro ili zlo, nego počinje da menja same definicije dobra i zla.
Najveća opasnost zato nije sam trenutak kada čovek učini nešto pogrešno. Čovek koji je pogrešio još uvek može da čuje glas savesti, da prizna greh, da se pokaje i promeni svoj put. Pravi problem nastaje onda kada greh više ne doživljava kao greh, kada savest toliko otupi da ono što ga je nekada uznemiravalo postane normalno, a ono čega se nekada stideo postane deo njegovog svakodnevnog života.
RAT ZA ČOVEKOVU VOLJU
Treći veliki uticaj predstavljaju poroci i zavisnosti. Gotovo svaki porok u početku čoveku obećava zadovoljstvo, olakšanje, uzbuđenje ili beg od problema, ali ono što je započelo kao izbor može vremenom postati potreba, a ono što je izgledalo kao sloboda može se pretvoriti u ropstvo.
Alkohol može obećavati zaborav, droga beg od stvarnosti, pornografija zadovoljstvo bez odgovornosti, kocka mogućnost brzog dobitka, nekontrolisana hrana utehu, a digitalni svet beskrajnu zabavu i beg od tišine. Zajednički princip svih zavisnosti jeste da čovek u početku govori da nešto želi, zatim govori da mu je potrebno, a na kraju shvata da više nije siguran može li bez toga.
Zato Pavle izgovara jednu od najvažnijih rečenica za očuvanje lične slobode: „Sve mi je slobodno, ali neću da što ovlada mnome“ (1. Korinćanima 6,12), jer pravo pitanje nije samo da li nešto mogu da uradim, nego da li ono što radim polako počinje da gospodari mojim mislima, vremenom, novcem, telom i voljom.
RAT ZA ČOVEKOVO SRCE
Četvrti veliki uticaj jeste materijalizam koji čoveka neprestano uverava da će biti srećniji ako bude imao više. Zbog toga se čitav život može pretvoriti u beskrajnu trku za većom zaradom, većom kućom, boljim automobilom, većim društvenim statusom, lepšim telom, većom popularnošću i većim priznanjem drugih ljudi.
Problem nije u tome što čovek nešto poseduje, jer Biblija ne uči da je siromaštvo samo po sebi vrlina niti da je svaki materijalni uspeh greh. Problem nastaje kada ono što čovek poseduje počne da poseduje njega, kada stvari postanu važnije od ljudi, novac važniji od poštenja, uspeh važniji od karaktera, a priznanje sveta važnije od Božjeg odobravanja.
Zato Hristos postavlja pitanje koje ruši čitavu filozofiju materijalizma kada pita kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet, a svojoj duši naudi. Može se dogoditi da čovek čitavog života osvaja ono što je prolazno, a na kraju otkrije da je izgubio ono što je večno.
RAT ZA ČOVEKOV ODNOS S BOGOM
Peti i možda najopasniji uticaj jeste duhovna ravnodušnost. Neprijatelj čoveka ne mora svakoga da pretvori u otvorenog ateistu niti mora da ga ubedi da mrzi Boga, Bibliju ili crkvu. Često je sasvim dovoljno da ga učini toliko zauzetim, umornim, zabavljenim i zaokupljenim svakodnevnim životom da za Boga jednostavno više nema vremena.
Čovek ne mora odbaciti Bibliju, dovoljno je da je nikada ne otvara; ne mora tvrditi da molitva nema smisla, dovoljno je da se više ne moli; ne mora javno reći da Bog ne postoji, dovoljno je da svakodnevno živi kao da mu Bog nije potreban. Upravo takvo stanje jedna je od najvećih duhovnih opasnosti, jer čovek može zadržati ime hrišćanina, religiozne običaje i spoljašnji oblik vere, a istovremeno izgubiti živu zajednicu s Hristom.
Zbog toga poruka Laodikiji govori o stanju u kojem čovek nije ni studen ni vruć, nego mlak (Otkrivenje 3,15.16). Time se pokazuje da velika opasnost za veru nije samo otvoreno bezbožništvo, nego i religioznost u kojoj postoje forma, tradicija i ime, ali nema duboke potrebe za Bogom.
KAKO SAČUVATI DUŠU SVOJU?
Odgovor nije u begu iz sveta. Hristos se nije molio da Njegovi učenici budu fizički uklonjeni iz sveta, nego je rekao: „Ne molim te da ih uzmeš sa svijeta, nego da ih sačuvaš od zla“ (Jovan 17,15). Poziv hrišćanina je da živi među ljudima, radi, stvara, voli, pomaže, razgovara i služi, ali da istovremeno ne dozvoli da duh sveta oblikuje njegov karakter.
Sačuvati dušu znači čuvati um istinom, jer čovek mora pažljivo birati čime hrani svoje misli i mora naučiti da Božja reč bude merilo kojim procenjuje ideje sveta, umesto da prolazne ideje sveta postanu merilo kojim procenjuje Božju reč.
Sačuvati dušu znači čuvati savest poslušnošću, jer svaki put kada čovek svesno pogazi ono za šta zna da je ispravno, njegov unutrašnji moralni glas postaje tiši, dok svaki put kada posluša istinu, njegova sposobnost razlikovanja dobra i zla postaje snažnija.
Sačuvati dušu znači čuvati volju samodisciplinom: naučiti da se kaže ne onome što pokušava da zavlada čovekom i prepoznati opasnost pre nego što zadovoljstvo postane navika, navika potreba, a potreba ropstvo.
Sačuvati dušu znači čuvati srce od idola, jer idol nije samo kip kojem se čovek klanja, nego sve ono što u njegovom životu zauzme mesto koje pripada Bogu, bilo da je to novac, karijera, popularnost, seksualnost, telo, uspeh, položaj ili bilo šta drugo bez čega čovek počinje da veruje da njegov život nema smisla.
I konačno, sačuvati dušu znači iznad svega sačuvati zajednicu s Hristom, jer hrišćanstvo nije samo pokušaj čoveka da sopstvenom snagom postane moralniji i bolji, nego život povezan s Onim koji kaže: „Budite u meni i ja ću u vama“ (Jovan 15,4). Prava snaga za pobedu nad grehom, iskušenjem i pritiskom sveta ne dolazi samo iz ljudske odlučnosti, nego iz trajne zajednice s Hristom.
NE IZGUBI SEBE DOK OSVAJAŠ SVET
Doći će trenuci kada će svaki čovek morati da bira između popularnosti i istine, trenutnog zadovoljstva i čistote, materijalne koristi i poštenja, mišljenja većine i glasa savesti, prolaznog uspeha i vernosti Bogu. Upravo se u tim trenucima odlučuje šta nam je zaista najdragocenije.
Možemo izgubiti novac i ponovo ga zaraditi, možemo izgubiti položaj i možda ponovo doći do njega, možemo izgubiti imovinu i ponovo nešto steći, možemo doživeti neuspeh i ponovo pokušati. Ali postoji gubitak veći od svih drugih: da čovek, pokušavajući da dobije svet, izgubi sebe, svoju savest, svoj karakter, svoju veru i na kraju večni život koji mu Bog nudi.
Zato pitanje našeg vremena nije samo kako preživeti u svetu moralne degradacije, zla, poroka, obmana i dezinformacija, nego kako kroz takav svet proći, a ne dozvoliti da on postane deo nas: kako ostati čist kada se nečistota proglašava normalnom, kako ostati istinit kada laž donosi korist, kako ostati čovek kada se ljudsko dostojanstvo obezvređuje i kako ostati veran Bogu kada je mnogo lakše prilagoditi se većini.
Hristos zato i danas postavlja isto pitanje svakome od nas: „Kakva je korist čovjeku ako zadobije sav svijet, a duši svojoj naudi?“
Čuvaj svoj um, jer se u njemu vodi bitka za istinu; čuvaj svoju savest, jer se u njoj vodi bitka za dobro i zlo; čuvaj svoju volju, jer se u njoj vodi bitka za slobodu; čuvaj svoje srce, jer se u njemu odlučuje šta ćeš najviše voleti; a iznad svega čuvaj svoju zajednicu s Hristom, jer spasiti dušu svoju na kraju znači biti sačuvan kao ceo čovek, pripadati Hristu danas i od Njega primiti večni život kada se vrati.
Nemoj, pokušavajući da osvojiš svet, izgubiti sebe, jer čovek koji ima Hrista, čak i kada izgubi mnogo toga na ovom svetu, nije izgubio ono najvažnije, dok čovek koji dobije sve što ovaj svet može da ponudi, a izgubi Hrista, na kraju je izgubio sve.
Izdvajamo:
