Komentar Efescima poslanice

Prva hrišćanska crkva smatrala je da je ova poslanica upućena crkvi u Efesu. Naslov svih prepisa je „Efescima“. Ali reči „u Efesu“ (grč. en Efeso) u početku poslanice, nema u Codex Vaticanus-u i Codex Sinaiticus-u, kao i u Chester Beatty MS P 46, tim najstarijim rukopisima. Istina, čudno je da apostol Pavle, koji je proveo tri godine u Efesu u radu, nema ni za koga lični pozdrav.

            Sadržina ove poslanice je nauka crkve. Zato postoje tri mišljenja o ovoj poslanici:

• Poslanica je upućena crkvi u Laodikeji.
• Ova poslanica je okružnica crkvama u Aziji.
• Poslanica je upućena Efescima.

Moguće je da je ova poslanica poslana crkvi u Efesu, u gradu koji je bio glavni grad prokonzula u Aziji, ali s namerom da se pročita i u drugim crkvama ove pokrajine. Možda je postojalo predanje da je poslanica upućena Efesu. Ali, vrlo rano postojali su prepisi ove poslanice u kojima se ne spominje Efes. Jedno je sigurno, a to je da su Efesci čuli ovu poslanicu kao i druge crkve u Aziji.

Sve do 19. veka nije se postavljalo pitanje da li je Pavle pisao ovu poslanicu. Ali, u 19. veku neki kritičari su počeli da tvrde da ovu poslanicu nije napisao apostol Pavle, ili bar delimično nije on. Oni tvrde da neki izrazi potvrđuju da Pavle nikad nije bio u Efesu (Efescima 3,2.3; 4,21). Sem toga, nema pozdrava ni za koga, mada je Pavle u Efesu proveo tri godine (Dela 20,31). Dalje se tvrdi da ova poslanica nije Pavlova po stilu, cilju i osećanjima.

Ali, od najranijih vremena, kada su se lažni spisi odvajali od verodostojnih, ova poslanica je bila deo novozavetnog kanona. Ona je bila poznata Klimentu Rimskom (oko 90. godine) i potvrđena od Ignacija i Polikarpa u početku 2. veka.  Apostol Pavle se spominje kao pisac ove poslanice u Muratorijevim fragmentima i kod Irineja (oko 185.), Klimenta Aleksandrijskog (190-195.) i Tertulijana (oko 207.).

Kao rimski građanin apostol Pavle je zahtevao da ide u Rim da mu tamo sudi sam cezar. U Rim je apostol stigao u proleće 61. godine. On je bio dve godine u zatvoru u Rimu. Po svemu izgleda da je Pavle napisao ovu poslanicu u Rimu, 62. godine. Kao zatvorenik on je uživao izvesnu slobodu. To mu je pružilo priliku da više razmišlja i piše. On je iz Rima poslao crkvama u Aziji mnoge praktične i teoretske pouke.

Ovu poslanicu je apostol napisao u isto vreme kad i Poslanicu Kološanima i Poslanicu Filimonu. Tihik je nosio Poslanicu Efescima i Poslanicu Kološanima, a njega je pratio Onisim koji je nosio Poslanicu Filimonu.

U vreme kada je apostol Pavle pisao ovu poslanicu vladao je Neron. Na sve strane se video samo razvrat, raskoš i ubistva. Usred zla u svetu, nadahnuti apostol Pavle pisao je o veri koja jedino može da povrati mir, sigurnost i radost.

Predmet ove poslanice je jedinstvo u Hristu. Pavle je pisao crkvi koja se sastojala od Jevreja i mnogobožaca, Azijata i Evropljana, robova i slobodnjaka. Oni su predstavljali simbol jedinstva u Hristu usred razjedinjenog sveta.

U ovoj poslanici apostol Pavle objavljuje jedinstvo u Hristu, koji je glava crkvi koja je Njegovo telo. Dok u svojim ranijim poslanicama apostol ističe spasenje ličnosti, ovde ističe crkvu kao Hristovo telo.

Ono što su bile Poslanice Galatima i Rimljanima za 16. vek i reformaciju, to treba da je Poslanica Efescima za naše doba. U ovoj poslanici apostol Pavle predstavlja Hrista kao središte i kraj svih stvari. On izvodi svoje namere preko crkve.

POZDRAV VERNICIMA U EFESU

(Efescima 1,1.2)

„1. Od Pavla, po volji Božjoj apostola Isusa Hrista, svetima koji su u Efesu, i vernima u   

     Hristu Isusu:

2. Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista.“

1. Ovim rečima apostol Pavle nije hteo da se uzvisi nego samo da naglasi svoj poziv i dužnost. Apostola je pozvao sam Bog. Pavlova čvrsta vera u ovaj poziv bila je tajna njegove uspešne službe i posvećenog hrišćanskog života, kao i izvor njegove hrabrosti i vere u teškim časovima iskušenja.

            Reči „verni u Isusu Hristu“ izražavaju jedinstvo koje postoji između hrišćana i njihovog Gospoda. Sve što hrišćani čine oni to čine u Hristu tj. u vezi sa Njim.

2. Spominjući Oca i Sina kao izvor duhovnih blagoslova, Pavle naglašava jednakost koja postoji među njima.

I   DOKTRINALNI DEO

(Efescima 1,3 – 3,21)

1. Blagoslovi vernicima (1,3-14)

„3. Blagosloven[1] Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas je blagoslovio       svakim blagoslovom duhovnim na nebesima kroz Hrista;

4. Kao što nas[2] izabra kroz njega[3] pre postanja sveta da budemo sveti i pravedni[4] pred njim u ljubavi,
5. Odredivši nas[5] napred kroz Isusa Hrista sebi na posinaštvo, po ugodnosti volje svoje,
6. Na pohvalu slave blagodati kojom nas oblagodati[6] u ljubaznome[7],
7. U kome imamo izbavljenje[8] krvlju njegovom, i oproštenje greha, po bogatstvu blagodati njegove,
8. Koju je preumnožio[9] u nama u svakoj premudrosti i razumu.
9. Pokazavši nam[10] tajnu volje svoje, po ugodnosti svojoj koju napred pokaza u njemu[11],
10. Za uredbu izvršetka vremena[12], da se sve sastavi[13] u Hristu što je na nebesima i na zemlji, u njemu.“
11. Od ovog stiha počinje čitav niz otkrivenja božanske milosti i nastavlja sa obećanjima Božje spasonosne ljubavi. Ovi stihovi iznose ustvari plan spasenja u glavnim crtama.

Izraz „na nebesima“ se upotrebljava pet puta u ovoj poslanici. U 1,20 se upotrebljava grčki izraz en tois epuraniois kao sinonim za mesto gde Isus sedi s desne strane Oca. Ako smo mi u Isusu Hristu, a On je na desnoj strani Boga na nebesima, onda smo i mi sa Njim na nebesima.

4. U ovom stihu je reč o onima koji su izabrani da budu spaseni još pre postanja sveta. Oni su određeni da budu usvojena Božja deca. Ali, ovim se nije htelo da kaže da su neki drugi određeni da budu izgubljeni. Ovi određeni da budu spaseni to su hrišćani koji su verom prihvatili Hrista. Zato apostol kaže „nas“. Pre stvaranja sveta kad je plan spasenja načinjen, bilo je odlučeno da oni koji ovaj plan prihvate, budu usvojena Božja deca. Božja je želja da svi koji prihvate ovaj plan budu spaseni (1.Timotiju 2,4; 2.Petrova 3,9).

„Kroz Njega“[14]. Onaj koji dođe Hristu izabran je da bude spasen. Ovde nije reč o nekom izboru. Bog namerava da spase sve koji se odluče da veruju u Hrista kao svog Spasitelja. To je plan spasenja koji je načinjen pre stvaranja sveta.

Biti „svet“ (grč. hagioi) znači odsjajivati Božju sliku jer Bog je svet. Cilj plana spasenja je da se obnovi Božje obličje u čoveku. Izraz biti „neokaljan“[15] (grč. amomoi = bez mane, bez greške) je izraz upotrebljen za jevrejsku reč „tamim“ kojom se opisuje žrtva za prinašanje, žrtva koja treba da bude bez mane ili nedostatka. Grčki izraz amomos se upotrebljava da se opiše Hristova savršena žrtva (Jevrejima 9,14; 1.Petrova 1,9).

„U ljubavi“. Ovaj se izraz može odnositi i na stihove 4. i 5. Osnova mu je glavna osobina Božjeg karaktera – ljubav.

5. Isus Hristos je glavna ličnost u planu spasenja. On je posrednik između Boga i čoveka (1.Timotiju 2,5). Otac radi kroz Hrista da ostvari svoj cilj – spasenje čoveka.

Božja volja i namera je bila da načini i izvede plan spasenja po kome svi koji veruju u Hrista treba da budu usvojeni kao deca i postanu članovi nebeske porodice.

6. Bogatstvo i punina Božje milosti kojom nas je Bog obdario je uzvišena tema ove poslanice. Onaj koji je dao svog Sina na sramnu smrt, dao je i mnoga druga bogatstva. Mi smo se tako obogatili u Ljubljenome[16] , tj. Isusu Hristu. Mi smo se približili Bogu preko Ljubljenoga i možemo da se nazovemo „ljubljenom decom“ (5,1). One koje je Bog obdario svojom milošću, On ih i ljubi kao što ljubi svog sopstvenog Sina.
7. Izbavljenje je nešto mnogo više nego naša saradnja sa Hristom ili tajanstvena povezanost sa Njim. Ona se ostvaruje u Njegovoj ličnosti. Hristova krv se prolila da bi se čovek spasao.

Izbavljenje je oslobođenje od ropstva u koje je čovek sam sebe uvalio prestupanjem Božje volje. Izlivanje krvi je bilo potrebno „radi otpuštanja greha“ (Matej 26,28).

8. Bogatstvo Božje milosti nije samo zadovoljilo svaku potrebu, nego nas i obogatilo svim darovima, kako fizičkim tako i duhovnim. “Mudrost i razum” su naročiti Božji darovi.
9. Bilo je sazrelo vreme da se otkrije tajna Božje volje. Svet je bio već pripremljen za to, a apostol Pavle je bio jedan od nosioca ove tajne “koja je bila sakrivena od postanja sveta i naraštaja” (Kološanima 1,26).

Božja namera je bila da otpočne ovo otkrivenje. Sve što je Bog učinio za čoveka učinio je po svojoj “milostivoj nameri”.[17] Bog je bio voljan da oprosti greh i pomogne svojim bespomoćnim stvorenjima.

10. Apostol Pavle u ovom stihu misli na plan spasenja. Kao što postoji vreme za sejanje semena i prikupljanje žetve, isto tako postoji i vreme kad Bog radi u vezi sa spasenjem ljudi. Ima stvari koje moraju da se ispune u određeno vreme jer to Bog radi sa bićima koja imaju slobodnu volju i ne smeju da se prisiljavaju.

Božja je namera “da se sve sastavi u Hristu”, tj. da se obnovi jedinstvo koje je izgubljeno. To mora da bude u Hristu, jer On je središte svega. On je sve stvorio. On održava sve to svojom silom. Isus je središte crkve i jedina naša nada. Hrišćanin je član zajednice, tela Hristova, Njegove crkve.

Ovo jedinstvo svemira prekinuo je greh. Tajna Božje volje je Njegov plan da se obnovi ovo jedinstvo. To se može učiniti samo kroz Hrista. Ova tajna će da pokaže svoj vrhunac na kraju velikog sukoba, kad se sve stvari na nebu i zemlji ujedine u Hristu. Tada će da se opravda Božji karakter.

“11. Kroz kojega i naslednici postasmo napred[18] određeni bivši po naredbi Boga koji sve čini po savetu volje svoje.

12. Da bismo bili na hvalu slave njegove, mi koji smo se napred uzdali u Hrista,
13. Kroz kojega[19] i vi, čuvši reč istine, evanđelje spasenja svojega, u kojemu i verovavši zapečatiste se Svetim Duhom[20] obećanja[21],
14. Koji je zalog nasledstva našega za izbavljenje tečevine na hvalu slave njegove[22].”
15. Svaki vernik već obećanjem poseduje svoje nasledstvo. Hrišćanin dobija nasleđe na osnovu usvojenja o kome je reč u 5. stihu. Ovo nasleđe je u Hristu. On ga je otkupio svojom krvlju. Ono nije neki slučaj, nego je unapred određeno.

“Bog sve čini po savetu volje svoje”.  Bog sve radi po svojoj volji, a ne po čovečijoj. Ljudska je volja ćudljiva i nestalna. Čovek pripisuje promenljivost Bogu, a promenljivost nije Božje svojstvo. Čovek zaboravlja da iza Božjeg postupanja postoji savršenstvo i bezgranična ljubav.

12. “Mi koji smo se unapred uzdali u Hrista”. Ove se reči naročito odnose na hrišćane iz jevrejstva koji su preko svojih predaka mogli prvi da budu učesnici ovog nasleđa. Jevreji su još od vremena Avrama očekivali Mesiju. Oni su imali veliku prednost da žive i rade “na hvalu slave njegove” isto tako kao što hrišćani danas imaju istinu evanđelja kao pristavi Njegove milosti.

Hrišćanska nada nije samo želja vezana za budućnost, nego je zasnovana na Božjim obećanjima u Hristu. Srećni su oni koji dođu Hristu u svojoj mladosti i predaju mu ceo svoj život, a ne samo ostatak godina.

13. Efesci su čuli “reč istine” i poverovali. Istina je nešto mnogo više nego samo tvrđenje nekih činjenica. Ona mora da nas dovede Onome koji je “put, istina i život”. Za uspešno prihvatanje istine potreban je uticaj Svetog Duha.

Promena u životu vernika nastaje ovim redom: najpre on čuje istinu, onda poveruje u nju i naposletku se stavlja pečat na njega.

“Sveti Duh obećanja”. Sveti Duh se ovako naziva zato što je ranije obećan. On zapečaćuje tj. potvrđuje ličnost, jer Gospod poznaje svoje (2.Timotiju 2,19) i pomaže im do “dana izbavljenja” (4,30). Sveti Duh nas uverava da su Božja obećanja istinita. Ovo uverenje duboko odvaja one koji veruju od onih koji ne veruju.

14. Smisao ovog stiha je da je Sveti Duh obećan u Božjoj Reči. Kad se ova Reč veruje onda se prima Sveti Duh i vernik je zapečaćen.

Pod “tečevinom” se podrazumevaju oni koje je Bog sebi stekao,[23] tj. sveti (vidi 18.stih). Oni se nadaju budućoj svojini, čega je sveti Duh zalog.

“Na hvalu slave njegove”. Ovom rečenicom završava apostol Pavle svoj uvod u ovu poslanicu. Kad je apostol razmišljao o svemu, počevši od “pre postanja sveta”, pa sve do “izbavljenja” tečevine, on je video Hrista kao središnju tačku svega toga. Sve je “u Njemu”. Pavle  ne iznosi ovu misao kao neku teološku zamisao, nego kao predmet od praktične vrednosti.

2. Pavlova molitva za crkvu (1,15-23)

“15. Zato i ja čuvši vašu veru u Hrista Isusa, i ljubav k[24] svima svetima,

16. Ne prestajem zahvaljivati za vas, i spominjati vas u svojim molitvama.
17. Da Gospod Bog našega Isusa Hrista, otac slave, dade vam duha mudrosti i otkrivenja da ga poznate,
18. I bistre[25]oči srca vašega da bi ste mogli videti koje je nad njegovog zvanja[26], i koje je bogatstvo slave nasledstva njegova u svetima[27].
19. I kakva je izobilna[28] veličina sile njegove na[29] nama koji verujemo po činjenju[30] prevelike sile njegove,
20. Koju učini u Hristu[31], kad ga podiže iz mrtvih i posadi sebi s desne strane na nebesima,
21. Nad svim poglavarstvima, i vlastima, i silama, i gospodarstvima, i nad svakim imenom što se može nazvati[32] ne samo na ovome svetu, nego i na onome koji ide[33].
22. I sve pokori pod noge njegove, i njega dade za glavu crkvi[34], nad svima.
23. Koja je telo njegovo, punina Onoga koji sve ispunjava u svemu.”
24. Za blagoslove koji se opisuju u stihovima 1-14. apostol iznosi u molitvi hvalu i zahvalnost.

Za vreme svog tamnovanja Pavle je često dobijao vesti od crkava i o crkvama koje je on osnovao. On je bio zadovoljan i iznenađen onim što je čuo. Naročito je vera vernika u Efesu bila ohrabrenje za njega.

16. Česta Pavlova zahvaljivanja i molitve izraz su njegovog duhovnog života; inače on ne bi mogao da podnese razne nevolje. Oni koji nisu radosni i ne izražavaju zahvalnost nemaju dovoljno iskustva u verskom životu.
17. Izraz “Gospod Bog našega Isusa Hrista” ne znači potčinjenost Sina, ali Bogu Ocu pripada slava.

“Duh mudrosti i otkrivenja”. Izraz “duh” odnosi se na prosvetljeni ljudski duh, iako ova mudrost i otkrivenje dolaze od Svetog Duha. Mudrost je ovde sposobnost razumevanja reči, a otkrivenje je sposobnost da se razume ono što Bog otkriva čoveku.

Ovo poznanje nije samo priznanje Boga nego samo poznanje Njega. To poznanje je posledica želje da prihvatimo Božja otkrivenja o Njemu samome. To nije neko intelektualno ili filozofsko poznanje nego eksperimentalno znanje do koga dolaze oni koji imaju sposobnost da shvate duhovne istine. Ovo poznanje je progresivno.

18. “I bistre[35] oči srca vašega”. Jevreji su pomoću “srca” prikazivali sedište misli, volje i osećanja. Tu sliku upotrebio je i apostol Pavle. “Oči” predstavljaju unutrašnjost, a bistrina (prosvetljenost) oka duhovno opažanje i moralno razumevanje. Novo, duboko rasvetljenje osvaja najdublju unutrašnjost ličnost. Ovo nije neka nova sposobnost i dar, nego novo gledanje na svet i život.

Apostol nabraja tri strane ovog zvanja koje mogu da vide oni koji imaju prosvetljene oči:

• Nadu u životu onih koji su prihvatili ovaj poziv. Vernici u Efesu još nisu potpuno razumeli ovo “zvanje” (poziv) i Pavle se bojao da li će oni da vide hrišćansku nadu koja je “Hristos u vama, nad slave” (Kološanima 1,27.28). Oni su već imali oproštenje greha i bili Božja deca, ali su im još bile zatvorene oči. On je želeo da oni vide i imaju nadu. Nada je nešto između vere i sigurnosti, ali ona očekuje ispunjenje u budućnosti. Vernik mora da zna da ako ga je Bog pozvao Svetim Duhom, njegov će život da bude ispunjen blaženom nadom.
• Poziv (zvanje) koje nam evanđelje upućuje.
• Bogatstvo slave nasledstva. Ovaj se izraz odnosi na spasene kao Božje nasleđe i njihove prednosti. O spasenima se govori kao o Božjem bogatstvu i slavi ili nasledstvu (Isaija 19,5). Oni pripadaju Bogu na osnovu stvaranja i izbavljenja. Oni su skupo plaćeni (Korinćanima 6,20) i zato Bog ima radosti u svom nasleđu. On im pruža bogatstvo svoje blagodati, ljubavi i milosti, i nebesko carstvo.

19. Apostol Pavle dalje moli Boga da bi vernici u Efesu upoznali Njegovu silu u životu. Naša slaba, ljudska priroda preobražava se i oživljava kad Božja sila deluje prilikom obraćenja i posvećenja. Ako ova sila ne radi nećemo nikad upoznati “koliku nadu pruža Njegov poziv” (stih 18)[36] .

“Po činjenju[37] prevelike sile njegove”. Grčka reč “kratos” (snaga, jačina) upotrebljava se u Novom zavetu samo u vezi sa Bogom ili Njegovom Rečju. Ova “prevelika sila” radi prilikom preobraženja grešnika. Ova promena se ne postiže primenom psihologije, vaspitanjem ili dobrim delima. To je delo Božje milosti i sile.

20. “Kad ga podiže iz mrtvih”. Ona ista sila koja je podigla Hrista iz mrtvih radi u srcima vernih. Ova sila je uticala na Hristovo mrtvo telo; ona utiče isto i na one koji su “mrtvi za[38] prestupljenja i grehe svoje” (2,1). Hristos je izašao iz groba u proslavljenom telu, dobio vlast i seo s desne strane Ocu. Njegovo vaskrsenje je garancija za vaskrsenje i konačno proslavljanje pravednika.
21. Ovo nabrajanje služi samo kao primer, a odnosi se na anđeoske vlasti. Ali Hristos je veći od svake vlasti bilo zemaljske ili nebeske. On je Gopodar nad svim vlastima u svemiru.

Apostol Pavle se naročito starao da objasni kako Hristos nije neko polubožanstvo, onako kako su gnostici prikazivali. Hristos je više od svih ovih stvarnih ili izmišljenih bića. Nijedno ime ne može da se uporedi s Njegovim imenom.

Izraz “na ovom svetu” (grč. aion = doba, svet) odnosi se na sadašnji svet na zemlji, a izraz “na onome koji ide”[39] na budući svet. Dakle, Hristos je uzvišeniji od svih bića u sva vremena i doba.

22. “I njega dade za vrhovnog poglavara crkve”.[40] Vrhovni poglavar je središte celog organizma. Na ovaj način apostol ističe misao o jedinstvu između glave i tela.
23. Hristos, koji je glava, On je središte i centar svake vlasti u crkvi. Telo je načinjeno kao i crkva od mnogo delova, a svaki deo tj. član crkve ima svoj rod. Iako postoje razlike u rodovima (darovima) to ne smeta jedinstvu i zajedničkom radu. Svaki radi po uputstvu glave i zato svi rade složno.

Pavle smatra crkvu kao neko Hristovo telo ispunjeno Božjom puninom (grč. pleroma). Hristos je izlio ovu Božju puninu (3,19), tj. svoje osobine, i tako ih ispunio svetim životom.

JEVREJI I MNOGOBOŠCI SU JEDNO U HRISTU (2,1-22)

Obnovljenje Božjom silom (2,1-10)

            “1. I vas[41] koji bijaste mrtvi za[42] prestupljenja[43] i grehe svoje.

2. U kojima nekad hodiste po veku[44] ovoga sveta, po knezu koji vlada u vetru[45], po duhu koji sad radi u sinovima protivljenja[46];
3. U kojima mi svi življesmo negda po željama tela svojega[47], čineći volju tela i pomisli[48], i bijasmo rođena deca gneva[49].
4. Ali Bog, koji je bogat u milosti[50], za premnogu[51] ljubav svoju, koju ima k nama,
5. I nas koji bijasmo mrtvi od grehova[52] ožive s Hristom – blagodaću ste spaseni[53].
6. I s njim vaskrse i posadi na nebesima u Hristu Isusu,
7. Da pokaže u vekovima koji idu[54] preveliko bogatstvo blagodati svoje dobrotom na nama[55] u Hristu Isusu.”
8. U grčkom originalu upotrebljava se reč “oživlje” tek u 5. stihu. U prevodu “Stvarnost” piše: “S Hristom oživi i vas”. Ovo podsećanje na glagol, koji je tek na kraju dugačke i komplikovane rečenice, pomaže nam da razumemo prvih pet stihova.

            Čovek pati zato što je duhovno mrtav. Neobraćeni čovek može da se uporedi sa fizički mrtvim čovekom. Njemu nedostaje životno načelo, a bez njega nema rastenja ni sile. Upravo ovakvo je stanje jednog duhovno mrtvog čoveka. Reči “prestup i greh” apostol upotrebljava da bi jasnije istakao razne oblike greha.

2. Grčka reč peripateo (hoditi, proći život) je metafora koja se često upotrebljava u Novom zavetu da označi način života ili život. Nepreporođeni “hoda” u “prestupu i grehu” dok obraćeni “hoda” u “dobrim delima” (stih 10).

            Neobraćeni “hode” po “duhu”[56] ovoga sveta ili doba. Njihov gospodar je Sotona, “knez ovoga sveta” (Jovan 12,31). Dok ljudi veruju da Sotona ne postoji, Sveto pismo ga opisuje kao biće koje postoji (vidi Matej 4,3). On je gospodar sfere naše zemlje. Iako je nevidljiv, on se nalazi oko nas. Mi smo neprestano pod uticajem njegove mračne sile (vidi prevod L. Albrechta). Otuda su neki ljudi nepokorni Bogu i zbog toga osuđeni na propast. Čovek je po svojoj prirodi neposlušan, protivi se Bogu, pa čak i buntovnik (Psalam 68,6; Isaija 1,2; 63,10 itd.)

3. Apostol Pavle izjednačuje mnogobošce s Jevrejima i tvrdi da su i Jevreji kao i mnogobošci neposlušna Božja deca koja su se odala niskim nagonima. Oni su slušali samo svoj neobraćeni razum i predali se prohtevima tela. Tako su postali “deca gneva” tj. deca dostojna Božjeg gneva, svet koji zaslužuje ovaj gnev.
4. Bog nije samo milostiv, On je i “bogat u milosti” za svakog koji se Njemu obraća. On je takav ne zato što su oni toga dostojni nego zato što On nalazi zadovoljstva u davanju milosti.

            Sem toga, Božja ljubav je nešto mnogo uzvišenije nego samo saosećanje. On nas je ljubio “još kad bijasmo grešnici” (Rimljanima 5,8) i nikad neće prestati da nas ljubi. Ova ljubav je bila povod da je Bog radio na našem spasenju (uporedi Jovan 3,16). Ta ljubav je prva osobina Božjeg karaktera (1.Jovanova 4,8), što je izraženo u ličnosti Isusa Hrista.

            Bog nam je milostiv zato što smo grešnici i On nas voli zato što smo Njegova stvorenja.

3. Reči “mrtvi zbog greha” treba povezati s poslednjim rečima iz prethodnog stiha “ljubav

svoju koju ima k nama”. Ovde se ističe Božja velika ljubav za nas “još kad (dok) smo bili grešnici” (Rimljanima 5,8).

            Izraz “oživlje s Hristom” se upotrebljava u Novom zavetu samo u ovom stihu i u Kološanima 2,13. Ali, osnovni koren ove reči upotrebljen je 14 puta u Novom zavetu i odnosi se na prelaženje iz smrti u život ili na preporođenje i novi život. Kao što je Hristos ustao (vaskrsao) iz groba, tako i čovek može da ustane (vaskrsne, “oživi”) iz svoje duhovne smrti. Božja je namera da čoveka dovede u novo stanje u kome nad njim vladaju nova načela.

            Mi se razapinjemo s Hristom, umiremo s Njim, ustajemo i živimo s Njim. Mi smo i naslednici i treba da vladamo sa Njim. Mi sa Hristom stradamo da bi se posle i proslavili sa Njim. Spasenje se ne postiže poučavanjem ili nagovaranjem nego prihvatanjem verom života koji dolazi od Hrista. Onda smo spaseni milošću. Ovo spasenje se odnosi na prošlost, sadašnjost i budućnost.

6. Mi smo sa Hristom vaskrsli Božjom milošću da bi živeli novim životom u Hristu Isusu. Prihvatanjem Hrista za našeg zastupnika i mi se, u duhovnom smislu, nalazimo na prestolu Božjem na koji je Hristos seo sa desne strane Bogu.

            Svaki koji u duhu gleda Hrista s desne strane Bogu, nalaziće se u nebeskoj atmosferi, iako je još na zemlji. Oni koji ovako veruju već sad pripadaju nebeskom svetu. Duhovni život na zemlji priprema je za učešće u nebeskom životu.

            Izraz “u Hristu Isusu” je ovde glavna misao i u potpunoj je suprotnosti sa izrazom “mrtvi zbog greha” (stih 5).

7. Nikad neće moći da se otkrije svo bogatstvo Božje milosti. Za to je potrebna večnost. Hristos je bio naročito sredstvo preko kog je Bog pokazao svoju dobrotu na nama. “Bog beše u Hristu, i svet pomiri sa sobom.” (2.Korinćanima 5,19)

            “8. Jer ste blagodaću (milošću) spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božji.

9. Ne od dela da se niko ne pohvali.
10. Jer smo njegov posao[57] sazdani[58] u Isusu Hristu za dela dobra, koja Bog napred pripravi da u njima hodimo[59].”
11. Božja milost dolazi od Boga, a čovek treba da pokaže veru. Mi se spasavamo poverenjem i predajom Bogu. Sama vera kao takva nije sredstvo našeg spasenja, nego samo kanal kroz koji nam dolazi spasenje.

            Spasenje se ne postiže čovekovim poznanjem ili naporom. Ono je slobodni Božji dar, koji nije uslovljen nikakvom cenom ili naknadom.

9. (Vidi: Galatima 2,16 i Rimljanima 4,4). Naša dela nisu uzrok nego posledica spasenja (Rimljanima 3,31). “Velika promena u životu grešnika posle obraćenja nije nastala ljudskom dobrotom; zato svako ljudsko hvalisanje nije na mestu.” (MS, 36)

            “Da se niko ne pohvali”.  Nijedan čovek ne može da se pohvali i kaže: “Ja sam zaslužio spasenje.” Svrha plana spasenja je da ukaže u večnosti na bogatstvo Božje milosti. Zato nema mesta ljudskom hvalisanju.

10. Grčka reč poiema znači ono što je načinjeno, delo, stvorenje. Ovde se misli na duhovno, ponovno stvaranje čoveka. Mi smo nanovo duhovno sazdani tj. stvoreni za “dela dobra”.

            “U Hristu Isusu”.  Čovek ne može sam po sebi da čini “dela dobra”. On mora da je nanovo duhovno stvoren “u Hristu Isusu” da bi činio “dela dobra” koja Bog očekuje. Ovo se može dogoditi samo promenom volje, što se mora pokazati na našim “delima dobrim”.

            Još pre stvaranja načinjen je plan po kome oni koji će biti spaseni Božjom milošću treba da pokažu “dela dobra” kao dokaz da su određeni za spasenje. Hodanje (življenje) u “delima dobrim” je nešto sasvim prirodno za spasene, jer je izraz njihovog novog života. Ako neko ne živi ovako, može da se postavi pitanje da li je primio Božju milost. Bog je predvideo ne samo mogućnost da činimo “dela dobra” nego i silu da ih učinimo.

2. Svi smo jedno u Hristu (2,11-22)

“11. Zato se opominjite[60] da vi koji ste negda[61] po telu neznabošci bili[62] i nazivani neobrezanje[63] od onih koji su se zvali po telu obrezanje[64], koje se rukom radilo[65],

12. Da bijaste u ono vreme bez Hrista, odvojeni od društva Izrailjeva[66], i bez dela u zavetima obećanja, nada ne imajući, i bezbožni na svetu[67].
13. A sad u Hristu Isusu, vi koji ste nekad bili daleko, blizu postadoste krvlju Hristovom.”
14. Dobro je da se hrišćani podsete na svoje ranije stanje. I mnogobošci i Jevreji mogu lako da vide da su na isti način i istim sredstvom stupili u zavetni odnos sa Mesijom, mada su Jevreji imali prednost da upoznaju “Božje reči” (Rimljanima 3,1.2). Jevreji su mnogobošce nazivali neobrezanima zato što njihovo telo nije bilo sečeno ljudskom rukom, tj. nije bilo obrezano.
15. Mnogobošci su nekada bili bez Hrista. Ovo nije Pavlova osuda nad njima, nego samo potvrda činjenice da su zbog toga bili bez izvora sile koja preporađa. Pavle često ističe da treba da budemo “u Hristu”, ali ovde on spominje i nesrećnu činjenicu biti “bez Hrista”. Oni su bili isključeni od zajednice Božjeg naroda i zato i bez obećanja Božjih. Bog je načinio zavete tj. ugovore sa Avramom i njegovim sledbenicima. Trebalo je da ovi ta obećanja objave i mnogobošcima i da ih pozovu da i oni služe pravom Bogu. Ali, oni nisu izvršili ovaj Božji plan. Tako su mnogobošci ostali “odvojeni” od Božjeg naroda.

            Mnogobošci nisu očekivali Mesiju i oslobođenje. Oni se nisu nadali nikakvim blagoslovima koji dolaze od Njega. U katakombama su nađeni izrazi nade, dok na nadgrobnim spomenicima mnogobožaca ova je reč nepoznata.

            Grčka reč ateoi, od koje se izvodi reč ‘ateista’, ovde ima smisao: koji ne poznaju Boga. Ona označava veliki gubitak ili štetu. Mnogobošci nisu bili ateisti u smislu da nisu imali bogove, naprotiv, oni su ih imali mnogo. Ali oni su bili bez znanja o pravome Bogu.

13. Kad je počelo da se propoveda evanđelje mnogi mnogobošci su ga prihvatili i tako došli blizu Boga, koji je u žrtvi Hristovoj dao dokaza o svojoj ljubavi. Hristovom krvlju mi se spasavamo, opravdavamo i čistimo.

“14. Jer je On mir naš, koji oboje sastavi u jedno[68]  i razvali plot koji je rastavljao, neprijateljstvo, telom svojim[69].

15. 15. Zakon zapovesti naukama ukinuvši[70]; da iz oboga[71] načini sobom jednoga novog čoveka, čineći mir[72].
16. I da pomiri sa Bogom oboje u jednom telu krstom, ubivši neprijateljstvo na njemu[73].
17. I došavši, propovedi u evanđelju mir vama daljnima i onima koji su blizu[74].
18. Jer On dovede k Ocu oboje u jednom Duhu[75].”
19. Hristos nije samo onaj koji gradi mir, On je sam mir. U Njemu sve razlike među ljudima nestaju. U Starom zavetu se mir dovodio u vezu sa Mesijom (Isaija 9,6). Hristos koji je mir od Boga, stvara mir među Jevrejima i mnogobošcima. Ovde apostol iznosi sliku o ogradi u jerusalimskom hramu, kojom se odvajao trem za mnogobošce od trema za Jevreje. Ovu ogradu nije smeo da pređe nijedan mnogobožac.
20. “Zakon zapovesti”. Ovde se obično misli na obredni zakon. On je stvarno na krstu izgubio svoju vrednost i došao svom kraju. Ali moramo se podsetiti da je ovaj zakon, tj. obred dao sam Bog i oni nisu bili “neprijateljstvo” (stih 14) na koje Pavle ovde misli. To “neprijateljstvo” su bila ustvari tumačenja i dodaci koje su Jevreji umetnuli. Zbog njih je nastalo neprijateljstvo. Oni su ometali da se postigne svrha ovih obreda. Mnogobošci koji su želeli da se priključe “društvu Izrailjevu” (stih 12) morali su da ispune mnoge zakonske forme i obrede koji za njih nisu bili privlačni niti su ih približavali Bogu. Otuda je jevrejstvo bilo stalna nepremostiva smetnja, “plot” (stih 14) zbog kojeg mnogobošci nisu mogli da se približe pravom Bogu. Jevreji su prezirali i mrzeli mnogobošce, a mnogobošci su potcenjivali i omalovažavali Jevreje.

            Bog je Jevrejima “poverio reči Božje” (Rimljanima 3,2). Oni su bili predstavnici prave vere u svetu. Mnogi su se njima obraćali radi spasenja. Ali, kada su odbacili Hrista, Bog je ovu službu preneo na hrišćansku crkvu.

            U početku se nije pravila razlika između jevrejstva i hrišćanstva. Neki su mislili da je hrišćanstvo jevrejstvo u kome se veruje da je Isus Mesija. Mnogi su tražili da se mnogobošci najpre obrežu i pokore obrednom zakonu ako žele da postanu hrišćani. Tek je sabor u Jerusalimu rešio ovo pitanje. On je to odbio. Ali, mnogi nisu prihvatili ovo rešenje. Naročito je teško stanje bilo kod hrišćana u Galatiji.

            Apostol Pavle iznosi ovaj problem u ovom stihu. Starozavetni način pravdanja sa svim njegovim “zakonom zapovesti i naukama” ukinut je. Prihvatanjem Hrista, koji je uklonio “plot” (ogradu) odvajanja, mnogobošci koji su nekada bili “daleko”, postali su sada “blizu” Hristovom krvlju.

            Prestanak zakonskog pravdanja ne znači ukidanje svih zakona i propisa koje je Bog dao Jevrejima pre Hrista. Jasno je da su obredni zakoni, koji ukazuju na Hristovu smrt prestali da važe kad je došla stvarnost.

            I mnogi starozavetni građanski propisi prestali su da važe prestankom jevrejske državne vlasti.

            Ali moralni zakoni (10 zapovesti) koji su izraz Božjeg karaktera, večni su kao što je i sam Bog večan. Oni nisu ukinuti niti će se ikad ukinuti.

            Što se tiče starozavetnih obrednih zakona, oni su prestali. Kad apostol Pavle govori o obrezanju i stavu prema obrezanju on kaže: “Obrezanje je ništa…, nego držanje zapovesti Božjih.” (1.Korinćanima 7,19)

            “Moralni zakon je izraz  Božjeg karaktera…On nije razapet na krstu sa Hristom. Da je to tako onda bi Sotona postigao ono što je pokušao na nebu. Zbog tog pokušaja on je proteran iz nebeskih dvorova. Danas on vara ljude u pogledu Božjeg zakona.” (MS,167). “Bog nije prineo veliku žrtvu u svom Sinu da bi čoveku osigurao pravo na lomljenje Božjih zapovesti u životu. To je velika Sotonina laž. Ovaj zakon, koji Sotona želi da ukine i učini bezvrednim, je veliko moralno merilo pravde. Svaki prekršaj je akt prestupa protiv Boga i kažnjiv je.” (MS, 72)

            “S propisima njegovim”. Grčka reč dogmata (propisi, uredbe, naredbe) upotrebljava se u Delima apostolskim 16,4 da se označe odluke jerusalimskog sabora, a u ovom stihu označava propise (naredbe) jevrejskih zakona.

            Reči “da načini jednog novog čoveka” znače ne samo uspostavljanje sloge između ova dva protivnika nego i novu ličnost, koja će imati takve osobine koje će se razlikovati od osobina dvaju ranijih protivnika.

16. Ovo “telo” je ustvari “Hristovo telo” (1,23), tj. crkva kojoj je Hristos glava. Krst je bio sredstvo njihovog pomirenja i mesto na kome je neprijatelj bio pobeđen. On je i jedino sredstvo spasenja.
17. “On je došao”. Ove se reči odnose na dolazak Svetog Duha posle Hristovog vaznesenja. Pomoću Svetog Duha radosna vest o pomirenju objavljivala se i Jevrejima i mnogobošcima. Propovedanje evanđelja počinje sa objavljivanjem mira i dobre volje.

            Apostol bez sumnje misli ovde na reči proroka Isaije (Isaija 57,19) kad govori o potrebi onih koji su “blizu” kao i onih koji su “daleko”. Jevrejima je bio isto tako potreban mir sa Bogom kao i mnogobošcima. Oni su znali o Bogu, ali njihovi gresi i predanja su ih odvajali od Njega.

            Razdiranje zavese u hramu u trenutku Hristove smrti na krstu ne znači samo da je slika našla svoju predsliku, tj. tip svoj prototip i da obredni zakon treba da prestane, nego isto tako  predstavlja i provaljivanje “plota” (zida) koji je rastavljao Jevreje i mnogobošce.

18. Pravi i jedini cilj svake vere je da se nađe pristup Bogu. Isus je rekao: “Ja sam vrata; ko uđe kroza me spašće se.” (Jovan 10,9) U ovom stihu spominju se: On (Hristos), Sveti Duh i Otac.

            “19. Tako, dakle, niste više tuđi i došljaci[76], nego živite sa svetima i domaći ste Bogu[77].

20. Nazidani na temelju apostola i proroka, gde je kamen od ugla[78] sam Hristos.
21. Na kome sva građevina sastavljena raste za crkvu svetu u Gospodu.
22. Na kome ćete se i vi sazidati za stan Božji u duhu.[79]”
23. Izraz “tuđi”[80] označava strance, a izraz “došljaci” (gosti) one koji borave u jednom mestu bez prava građanstva. Mnogobošci su postali sugrađani i imaju sva prava u zajednici Isusa Hrista, Njegovoj crkvi. Oni su sada “domaći”[81] tj. članovi porodice čiji otac je car nad građanima ovog grada. Oni nisu više gosti niti privremeno borave, nego su stalni građani.
24. Pavle sada menja sliku. Najpre daje sliku ukućana, pa onda prelazi na sliku građevine (zgrade), s tom razlikom što se ovde Hristos ne prikazuje kao temelj zgrade kao u 1.Korinćanima 3,11., nego kao “kamen od ugla”[82].

            Temelj su “apostoli i proroci”. U ovom stihu apostol misli na nastavak temelju, a ne da je crkva zasnovana na jednom apostolu – Petru. Ona je zasnovana na svim apostolima i Hristu koji je “glavni kamen”.[83] Ova se slika nalazi još samo u 1.Petrovoj 2,6  gde se kaže još da je ova građevina načinjena od živog kamenja. Glavni kamen drži celu građevinu. Ova metafora uzeta je iz Psalma 118,22 i odnosi se uvek na Hrista.

21. Sva građevina počiva na Hristu tj. “u Gospodu”. Ona nije neka gomila kamenja koje se tu slučajno našlo. To je čvrsta građevina. Svaki kamen ima svoje mesto.

            Kao što je svetilište bilo izabrano mesto Božje prisutnosti, tako je crkva Božja hram u kome On prebiva.

22. I mnogobošci treba da se sazidaju u ovaj hram. Oni treba isto da postanu “stan Božji u Duhu” dok su ranije bili “mrtvi za prestupanja i grehe svoje” (stih 1).

3. Otkrivanje tajne (3,1-21)

1. Ova tajna je otkrivena apostolima i prorocima (3,1-6)

“1.Toga sam radi ja Pavle sužanj Isusa Hrista za vas neznabošce[84],

2. Budući da čuste službu[85] blagodati Božje koja je meni dana među vama[86],
3. Da se meni po otkivenju[87] kaza tajna; kao što gore opisah[88] ukratko,
4. Odakle možete čitajući poznati moj razum u tajni Hristovoj[89].
5. Koja se u drugim naraštajima ne kaza sinovima čovečijim kako[90] se sad otkri svetim njegovim apostolima i prorocima Duhom svetim;
6. Da neznabošci kroz evanđelje[91] postanu[92] sunaslednici i zajedničari u obećanju njegovom u Hristu Isusu.”
7. Apostol Pavle je svestan da je on Božje oruđe da mnogobošcima objavi plan spasenja u Hristu o kome je ovde već pisao.

Pavle tri puta spominje svoje sužanjstvo u ovoj poslanici. On je bio zatvoren zbog propovedanja evanđelja mnogobošcima, naročito zato što je tvrdio da su i oni naslednici datih obećanja. On je zbog ovoga i bio omrznut među svojim sunarodnicima. Pavle je rušio sve ograde naroda.

2. Neki upotrebljavaju ovaj stih kao dokaz da ova poslanica nije upućena Efescima zato što se u originalu reči “jer ste čuli”[93] mogu razumeti kao “ako ste čuli”. Ali svakako apostol ne bio ovako otvoreno pisao onima koje ne poznaje.
3. 3. Apostol je bio svestan svog poziva. On je bio prosvetljen i poučen, zato je i imao puno znanje o tajni evanđelja. Pavle piše o tome u početku ove svoje poslanice (vidi 1,9-13; 2,11 itd.)
4. Bog je apostolu podario razumevanje velikih istina evanđelja, što duhovni vernici koji čitaju njegove poslanice mogu da potvrde. Pavle je siguran da su oni uvereni da je on upoznat s predmetom o kome ovde piše i da imaju poverenja u njega.
5. Otkrivenje je progresivno da bi svako pokoljenje imalo koristi od njega. Ali, najveće otkrivenje se ipak pojavilo u ličnosti Isusa Hrista. Zato apostoli i novozavetni proroci, poučeni Svetim Duhom, imaju najviše koristi od njega. Ovde Pavle naziva apostole i proroke svetima. On čak i vernike ponekad tako naziva (Kološanima 1,22; Jevrejima 3,1).
6. Nijedan blagoslov nije uskraćen mnogobošcima. Tako će se i ispuniti obećanje Avramu da će u njemu biti blagosloveni svi narodi na zemlji. I mnogobošci su sunaslednici u ovome.

Jevreji nisu razumeli Božji plan za mnogobošce, zato su mnogobošci ostali u neznanju. Ali, u Starom zavetu se često ponavlja namera da se Božja slava otkrije i mnogobošcima. Oni je trebalo da “postanu udovi istog tela”[94], jer su vekovima bili odvojeni od Božjeg naroda. Sve razlike u rasi, narodnosti, jeziku i društvenom poreklu treba da se ukinu ne političkim putem ujedinjenja, nego Božjom ljubavlju i zajednicom u Hristu.

“U Hristu Isusu”. Ovo je glavna misao. Sva Božja obećanja Izrailju, a sada i mnogobošcima ispunjavaju se u Hristu (2.Korinćanima 1,20). Oni su “radosnom vešću”[95] postali sunaslednici Hristovi i zajedničari u obećanjima i tako se priključili Hristovom telu.

1. Božja mudrost se otkriva preko crkve (3,7-13)

“7. Kojemu postadoh sluga po daru blagodati Božje, koja mi je dana po činjenju[96] sile njegove.

8. Meni najmanjemu od sviju svetih dade se ova blagodat da objavim među neznabošcima neiskazano[97] bogatstvo Hristovo.
9. I da otkrijem svima što je služba tajne[98] od postanja sveta sakrivena u Bogu, koji je sazdao sve[99] kroz Isusa Hrista,
10. Da se[100] kroz crkvu sad obznani poglavarstvima i vlastima na nebu mnogorazlična premudrost Božja.
11. Po naredbi vekova[101] koju učini u Hristu Isusu Gospodu našemu.
12. U kome imamo slobodu i pristup u nadu verom njegovom[102].
13. Zato vas molim da ne oslabite zbog nevolja mojih za vas[103], koje su slava vaša.”
14. Grčka reč diakonos označava aktivnost, pokornost i službu. Pavle je dobio naročiti dar radi obavljanja apostolske službe na čemu je on bio Bogu zahvalan.
15. 8. “Meni najmanjemu.” [104] Ovde se vidi apostolova poniznost. On je bio svestan da je nekad gonio Božju decu, pa zato i naglašava nezasluženi poziv od Hrista. Isus je od svog neprijatelja načinio svog slugu. To je samo Božja milost. Zato on sebe smatra manjim od svakog svetog.

I upravo on, Pavle, je pozvan da iznese mnogobošcima Hrista i Njegovo bogatstvo. Isus je bogat u milosti prema mnogobošcima, jer ljubi grešnike.

9. Evanđelje je svetlost koja rasvetljava tajne koje su bile sakrivene kroz vekove (stihovi 3-5). Pomoću evanđelja ceo ljudski rod, Jevreji i mnogobošci, mogu da upoznaju Božje namere i plan.

Stvaranje sveta i ponovno stvaranje novog čoveka su u uskoj vezi, jer Božji sin čini i jedno i drugo. Bog koji je sve stvorio ista je ona sila koja je ostvarila i izbavljenje.

10. Nebeska bića posmatraju plan spasenja i opravdavaju Božji postupak i karakter, što Sotona optužuje.

“Kroz crkvu”. Crkva nije sredstvo Božje sile i mudrosti nego dokaz o ovome. Ovo se najbolje vidi kad se pogledaju darovi koje poseduju njeni vernici.

“Mnogorazličita premudrost Božja” naročito se otkriva u radu vernika na spasenju bližnjih. Božja mudrost se vidi u raznim sredstvima i metodama koje Bog upotrebljava da evanđelje dospe do ljudi i urodi spasenjem.

11. “Po naredbi vekova”.[105] Bog nije uzalud stvorio svet. Iako je za neko vreme Njegov plan ometen, ipak će se on ostvariti. Apostol Pavle dalje kaže da je Isus, koga Božja deca priznaju za Hrista tj. Mesiju, ostvario spasenje čoveka.
12. Adam je nekad imao slobodan pristup Bogu. Ali, padom u greh on ga je izgubio i zato se sakrio iza drveća u vrtu. On je to učinio jer nije mogao više da slobodno i svesno gleda Božje lice. Posledica spasenja će biti ponovni slobodan pristup Bogu bez ikakvog posredovanja preko obreda i sveštenika. Hristovom zaslugom čovek ima neposredni pristup Bogu.

Mi pristupamo Hristu verom i onda nastavljamo da živimo tom istom verom životom kojim čovek treba da živi. Mi možemo slobodno da pristupimo Bogu samo onda ako verujemo da je Hristos naš posrednik.

13. Apostol moli mnogobošce da se ne razočaraju zbog njegovih nevolja i teškoća. On im je doneo evanđelje i blagoslove. Oni ne bi trebalo da se razočaraju zato što su sada postali deo Hristovog tela i imaju slobodan pristup Bogu.

Pavle nije bio zabrinut zbog sebe nego zbog njih. Oni mogu da zaključe da sve što im je govorio nema silu jer Bog, u koga se Pavle uzdao, ne štiti svog vernog slugu. Oni mogu da misle da i oni mogu uskoro da steknu slično iskustvo. Ovo je bio apostolov strah i briga.

“One su vaša slava”.[106]  Kao dobar pastir Pavle se izjednačuje sa svojim stadom. Ako on bude proslavljen zbog svojih nevolja i oni će uzeti učešća u toj slavi. Pavle strada zbog svoje službe kao Božji apostol, a Efesci su plod njegove službe. Ako samo jedan ud Hristovog tela pati celo telo saoseća.

Molitva u korist vernika (3,14-21)

“14. Toga radi preklanjam[107] kolena svoja pred Ocem Gospoda našega Isusa Hrista,

15. Po kojima se sva čeljadet i na nebesima i na zemlji zovu[108].
16. Da vam da silu po bogatstvu slave svoje, da se utvrdite Duhom njegovim za unutrašnjeg čoveka[109],
17. Da se Hristos useli verom u srca vaša, da budete u ljubavi ukorenjeni i utemeljeni;
18. Da biste mogli razumeti sa svima svetima šta je širina i dužina i dubina i visina,
19. I poznati pretežniju od razuma[110] ljubav Hristovu, da se ispunite svakom puninom Božjom.
20. A Onome koji može još izobilnije sve činiti[111] što ištemo ili mislimo[112] po sili koja čini[113] u nama,
21. Onome slava u crkvi po Hristu Isusu u sve naraštaje u vek veka. Amin.”

14-15. U ovim stihovima apostol govori o jedinstvu. On obuhvata nebeska bića i svete na zemlji kao jednu porodicu. Pavle ovde ističe jedinstvo Božje zajednice na čijem čelu je Bog Otac. Ovo apostol često čini.

16. Bog deli svoje bogate blagoslove ljudskom rodu ne kao slabi i ograničeni čovek, nego po neograničenom bogatstvu i slavi. Zato apostol Pavle nije zadovoljan da vernici u Efesu budu samo obični hrišćani po imenu. On želi da oni prime i izobiluju milost, da kopaju u dubinu i penju se u visinu duhovnog života. Oni treba da budu učesnici velikog bogatstva Božjeg carstva.

Njihov unutrašnji čovek treba da ojača. To će učiniti Božja sila pomoću uticaja Svetog Duha. Ona ista sila koja je radila na obraćenju mora da nastavi u njima svoj rad da bi duhovno rasli.

Upravo ovo nedostaje mnogim hrišćanima. Kao što fizička snaga raste kad se dobro hranimo, a umna se razvija kad mislimo, isto tako i duhovni život ojačava prisutnošću i silom Svetog Duha. Duhovne sile u čoveku ne proističu iz njegove vlastite prirode. Ona ne može ništa da mu pruži jer nema ništa čime bi se ponosila.

17. Hristos ne želi da bude samo slučajni posetilac, nego da stalno stanuje u srcu. On je tada redovni izvor svetlosti i sile.

Isus se verom useljava u naše srce. Vera je potpuno poverenje u Boga i Njegova obećanja. Ona je stalno načelo u našem životu. Apostol često upotrebljava metaforu “ukorenjen i utemeljen”. Ova metafora se odnosi na ljubav. Tako Hristos verom prebiva u ljubavi u našem srcu. Kad je ljubav “ukorenjena” ona prodire duboko u dušu i dobija čvrsti temelj za sve naše odluke i postupke.

18. Pavle se moli da bi vernici mogli da dobiju naročito razumevanje i snagu, da bi mogli da shvate, kao Božja deca, širinu Hristove ljubavi. On ovde misli na tajnu – Hristos u nama – Božja ljubav koja ide u širinu, dužinu, dubinu i visinu.
19. Ovde je reč ne o našoj ljubavi prema Hristu, nego o Njegovoj ljubavi prema nama. Ova ljubav je iznad ljudske osobine. Ona je slobodna i beskrajna, nikad ne prestaje i prevazilazi čovečiji razum. Ona je i izvor naše ljubavi.

“Punina Božja”. To je vrhunac postignut Hristovim uticajem u životu. Crkva treba da se ispuni nebeskom milošću i onda će pojedinci, koji sačinjavaju Hristovo telo, da odsjajuju “puninom Božjom”.

Pavle ovde prikazuje čoveka i njegove mogućnosti da raste u milosti. Čovek je načinjen po Božjem obličju. On može da se razvija i da postane učesnik u “božanskoj prirodi” (2.Petrova 1,4).  On može sve više da shvati Božji um u svom duhovnom životu. “Punina Božja” se nalazi u Hristu i ona ulazi u ljudsko srce kada Hristos stanuje u njemu.

20-21. Apostol Pavle završava problem koji iznosi u ovoj poslanici divnom doksologijom u ovim stihovima. Zahvaljivanje Bogu može da izađe samo iz obraćenog srca.

Ima mnogo doksologije u Novom zavetu (Rimljanima 16,25-27; 1.Timotiju 6,15.16; Otkrivenje 1,6), a u ovoj ovde apostol Pavle opisuje Božju neopisanu moć i Njegovu neograničenu ljubav prema čoveku.

Pavle često opisuje Božju sposobnost da učini ono što je naumio. To on čini da bi ohrabrio umorne vernike. On i ovde ističe izobilje u Božjoj punini. Ono je naročito potrebno u danima nevolje i zato vernici treba tada čvrsto da prionu uz Boga i njegovo izobilje.

Bogu jedino pripada sila i čast za Njegovu milost i spasenje. Potpuno je neopravdano isticanje osobina i veličanje crkve ili njenih članova. Ali, hvaljenje Boga treba da nađe mesta u crkvi, jer ona treba da odsjajuje Njegovu slavu u Hristu, jer On je glava ovom telu, crkvi.

Ovako se završava Pavlova molitva u prvom delu ove poslanice.

II   PRAKTIČNI DEO

(Efescima 4,1 – 6,20)

1. Jedinstvo pomoću duhovnih darova (4,1-16)
2. a) Poziv na jedinstvo (4,1-6)

“1. Molim vas dakle ja sužanj u Gospodu, da se vladate kao što prilikuje vašem zvanju u koje ste pozvani[114].

2. Sa svakom poniznošću i krotošću, s trpljenjem, trpeći[115] jedan drugoga u ljubavi,
3. Starajući se držati jedinstvo Duha u svezi mira[116];
4. Jedno telo, jedan duh, kao što ste i pozvani u jednom nadu zvanja svojega[117].
5. Jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje,
6. Jedan Bog i otac sviju, koji je nad svima, i kroz sve, i u svima nama[118].”
7. Ovim stihom počinje apostol Pavle svoj praktični deo ove poslanice, mada on ne odvaja praksu od nauke. Njegovo učenje i primena tog učenja utkani su zajedno u njegovu temu o jedinstvu vernika, koju želi sad da iznese. On ih naročito hrabri u pogledu njihove odgovornosti i prednosti u međusobnim odnosima.

Mi nismo dostojni našeg poziva na spasenje, ali možemo da se podvrgnemo stalnom Božjem vođstvu. Bog nikog nikad ne bi pozvao ako bi taj poziv zavisio od naše dostojnosti. Reči izgubljenog sina o sopstvenoj nedostojnosti su izraz potpunog uverenja svih grešnika koji se kaju. Efesci su bili nekada neprijatelji i strani Bogu i Njegovom narodu, a sad su pozvani da budu deo tog naroda.

Ići hrišćanskim putem znači mnogo više nego samo zajednica spolja; to znači pravi stav i držanje koje se pokazuje spolja, vidljivo.

2. Mnogobožački narodi nisu mnogo cenili poniznost. Njihovi pisci su je smatrali poniženjem. Ali hrišćanstvo se smatra nesebičnom poniznošću. Za neobraćeno srce poniznost je teška reč, jer je ona suprotna čovečijim prirodnim nagonima.

Krotak čovek podnosi nepravdu koju su mu drugi naneli. On podnosi iskušenja u životu. Ova vrlina je najvažnija za jedinstvo crkve. Bez nje brzo nastaje rascep. Krotost kao odricanje od samouzvišenja ne može da opstane bez poniznosti.

Trpljenje se zasniva na strpljivosti pod svim okolnostima. Bog je pokazivao ovu nebesku osobinu vekovima prema pobunjenim anđelima i ljudima. Ova vrlina je rad Svetog Duha.

3. Pavle smatra da među vernima već postoji jedinstvo pod uticajem Svetog Duha. On dalje iznosi sedam pojedinosti u kojima se vidi ovo jedinstvo. Mir je “sveza” tog jedinstva.
4. Ovde je jedinstvo tema apostolovog pisanja. U 4. i 5. stihu reč “jedan” ponavlja se sedam puta. Mnogo je udova, ali je telo jedno. Hrišćanin nije usamljeni putnik; on pripada velikoj Božjoj porodici. Ovo telo može da zameni svu državu, porodicu, zajednicu itd.

Svi darovi i plodovi hrišćanskog života dolaze od Duha koji stanuje u verniku, a preko njih i u crkvi. Duh izgoni rascep u čovečijem unutrašnjem životu, kao i u društvenom životu. Nesloga je siguran znak odsutnosti Svetog Duha.

“U jednom nadu zvanja svojega”.[119]  Ova nada se javlja s Božjim pozivom na spasenje i dolazak Isusa Hrista. Ona pruža mir i radost, ohrabrenje i sigurnost. Ovakva nada dovodi do promene života. Svaki koji ima ovu nadu, on se čisti (1.Jovanova 3,3).

5. “Jedan Gospod”. Bogu treba da pokažemo potpunu odanost. Verna Božja deca potpuno su mu se predala i imaju puno poverenje u Njega. On je za njih Gospod koji je stvarao i sad ponovo stvara novog čoveka. Bog očekuje potpunu pokornost koju hrišćanin nudi dobrovoljno i radosno.

“Jedna vera”. Pavle ovde misli na veru u Hrista kao ličnog Spasitelja. Postoji samo jedno sredstvo spasenja – vera (vidi: Galatima  2,16). Jevreji i mnogobošci postaju udovi Hristovog “tela” na isti način.

“Jedno krštenje”. Krštenje vodom simboliše smrt i vaskrsenje. Ono simboliše isto čišćenje i odvajanje kao i javno priznanje pripadništva Hristovom telu.

6. Otac je izvor svakog jedinstva. Najveća i najvažnija je činjenica da je Bog Otac u koga možemo imati puno poverenje; On je prijatelj čoveku.

Bog Otac je apsolutni gospodar u svome domu. On je svugde prisutan, a želi da bude i u svima nama.

1. b) Svojstvo i svrha duhovnih darova (4,7-16)

            “7. A svakome se od nas dade blagodat po meri dara Hristova[120],

8. Zato govori[121]: Izišavši na visinu zaplenio si plen[122], i dade dare ljudima.
9. A što iziđe, šta je, osim da i siđe u najdonja mesta zemlje[123]?
10. Koji siđe to je onaj koji i iziđe više sviju nebesa da ispuni sve.
11. I On je dao jedne[124] apostole, a jedne proroke, a jedne evanđeliste, a jedne pastire i učitelje,
12. Da se sveti priprave za delo službe, na sazidanje[125] tela Hristova;
13. Dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božjega, u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove,
14. Da ne budemo više mala deca, koju ljulja i zanosi svaki vetar nauke u laži čovečijoj, putem prevare[126];
15. Nego vladajući se po istini[127] u ljubavi da u svemu uzrastemo[128] u Onome koji je glava, Hristos.
16. Iz kojega je sve telo sastavljeno i sklopljeno svakim zglavkom[129] da jedno drugome pomaže dobro po meri svakoga uda[130] i čini da raste telo na popravljanje samoga sebe u ljubavi[131].”
17. U ovom stihu je reč o dodeljivanju roda i darova svakom pojedincu (uporedi Rimljanima 12,6). Svaki dar koristi celoj crkvi. Neopravdan je ponos onih koji su dobili veće darove jer se od njih i više traži. Neopravdana je i zavidnost kod onih koji su primili manje darove, jer oni su odgovorni samo za razvijanje i upotrebu onoga što su primili.

Stihovi 7-13 iznose raznolikost darova koji se nalaze u crkvi. O ovome piše apostol još više u 1.Korinćanima 12 (uporedi Matej 25,14-30). Razlika postoji ne samo u naročitoj obdarenosti  za  naročite prilike i službe, nego i u običnim duhovnim sposobnostima raznih vernika.

8. Ovaj stih je navođenje Psalma 68,18.

“Izišavši na visinu”. Pavle podseća na Davidove reči o Hristovom vaznesenju u ovom psalmu. Pavle naglašava da je Hristovo vaznesenje uzrok razdeljivanja duhovnim darova ljudima.

“Zaplenio si plen”.[132] Reči ovog psalma se odnose na zarobljene neprijatelje izrailjskog cara. Ali, u ovom stihu Pavle misli na one koji su zarobljeni smrću, a koje je Hristos popeo sa sobom u trenutku svog vaskrsenja (Matej 27,51-53; EW, 184.189.190; DA, 786). Lanci smrti su polomljeni. Sotonini sužnji su oslobođeni Hristovom silom.

“I dade dare ljudima”. Apostol Pavle primenjuje reči psalmiste na Hristovo razdeljivanje duhovnih darova prilikom Njegovog pobedonosnog vaznesenja na nebo posle vaskrsenja.

9. U ovom stihu apostol naglašava Hristovo vaznesenje. Božji Sin nije samo sišao na zemlju. On je na njoj iskusio najveće dubine ljudskog iskustva, posle čega je doživeo najveću slavu kada se opet vazneo za vreme vaskrsenja.

“Da i siđe u najdonja mesta zemlje”. Ova rečenica može da se shvati dvojako. Ovo silaženje se može odnositi na zemlju tj. “drugi zemaljski svet”[133] ili na “pakao”(hades, vidi: Matej 11,23), gde je Hristova duša otišla u trenutku smrti (Dela 2,31). Ovo drugo tumačenje naročito naglašava Hristovu smrt i pogreb. Ovo je bio momenat Njegovog poniženja koji je doveo do Njegovog uzvišenja (Filibljanima 2,5-11). Pošto je Isus prošao kroz ovo iskustvo, On je osposobljen da bude prvosveštenik jer je upozant sa punom stvarnošću ljudskog života, pa i same smrti.

10. Onaj isti koji je sišao tako duboko, tj. na zemlju, popeo se posle još više. Izraz “više sviju nebesa” označava Njegovo uzdizanje. Jevreji pišu o sedam nebesa, a Pavle piše u 2.Korinćanima 12,2 o trećem nebu.

“I ispuni sve”. Ovde apostol govori o Hristovoj svemogućnosti. Dok je bio kao čovek On je bio dobrovoljno ograničen. Ali, posle svog vaznesenja On je razdelio darove i izlio svoju milost neograničeno.

11. “Apostoli”. Pavle neće da kaže da je Hristos dao neke darove nekim ljudima da bi oni postali apostoli, nego da su oni dati crkvi. Crkva je postavila u razne službe one ljude koji su bili u stanju da obave ove službe.

“Proroci”. Oni su objavljivali Božju volju. Ta objavljivanja primili su oni natprirodnim putem. Ovde nije glavno proricanje, nego naglašavanje Božje volje. Proroki dar je u Novom zavetu bio neophodan radi osnivanja crkve. On je i određeni vođa za crkvu ostatka.

“Evanđelisti” (grč. euangelistai = propovednici evanđelja). Oni nisu bili vezani za neko određeno mesto nego su svedočili od mesta do mesta. Evanđelisti nisu imali ugled apostola. Služba evanđelista je bila određena prvenstveno radi mnogobožaca, a pastirska i učiteljska radi vernika u jednom mestu.

Postavlja se pitanje zašto apostol ovde ne spominje rad episkopa, đakona i drugih službenika u crkvi.  Svakako zato što Pavle ovde misli na one koji su primili darove Svetog Duha u cilju da poučavaju, a ne da vode i upravljaju crkvama.

“Pastiri i učitelji”. Ovde apostol govori o dve strane jedne iste službe. Svaka aktivna služba u crkvi poučava. Sam Isus je bio veliki Pastir i Učitelj. On je pasao stado i poučavao ga.

12. Duhovni darovi su dati u cilju da se vernici poprave i ujedine. Službenici crkve ne smeju da vladaju nad stadom nego da mu služe. Radi toga su im i dati duhovni darovi.
13. Ove službe su potrebne i postojaće sve dok se ne pojavi Božje carstvo.

“Jedinstvo vere i poznavanja Sina Božjeg”. Ovo jedinstvo je povezano s verom i poznanjem. To je jedinstvo u Hristovoj veri i jedinstvo o spoznaji Isusa. Vera mora da se ujedini s duhovnim znanjem.

“U čoveka savršena”.  Ovde se više misli na crkvu nego na pojedince. Crkva treba da se popne do visine jedinstva i zrelosti. Sličnost Hristu je cilj koji treba da postignu i crkva i pojedinci. Prestanak rastenja je veći greh nego nezrelost; on je izvor samozadovoljstva i niskih ideala.

“U meru rasta visine Hristove”. Samo Hristos je bio savršen čovek i postigao meru rasta koja se traži. I mi smo pozvani da uzmemo učešća u Njegovoj prirodi. Sve službe u crkvi kao i duhovni darovi služe ovom cilju.

14. U ovom stihu Pavle hoće da kaže da vernici ne smeju više da budu detinjasti. Mi treba da budemo kao mala deca ponizni i puni poverenja, ali ne nezreli ili ćudljivi.

Svrha duhovnih darova je da Božja deca rastu do duhovne zrelosti. Žalosno je kada jedna odrasla osoba pokazuje duševnu ili fizičku zaostalost.

“Koju ljulja i zanosi svaki vetar lažne nauke”. Vernici ne smeju da pokažu nedostatak u stalnosti i čvrstini, što se ponekad vidi među omladincima. Strpljenje, istrajnost i stalnost  su dobre karakterne crte.

Oni koji uvek traže nešto novo i koje privlače senzacije, nemaju dobar temelj u crkvenom životu. Isto tako i oni koji preterano vole teološko i filozofsko mudrovanje pokazuju nestalnost u veri i karakteru.

Pod “vetrom nauke” ne treba razumeti sistematsko sticanje znanja o Bogu i Svetom pismu, nego onu neodlučnost i nesigurnost koja je tako karakteristična za današnju teologiju. Ovakvi ne raspravljaju o nekom važnom predmetu nego špekulišu i filozofiraju. To je ono što ruši duhovni život u crkvi.

“U laži čovečijoj, putem prevare”.[134] “Vetrovi nauke” sračunati su na prevaru i mnogi postaju žrtve.

Apostol je već prilikom svog poslednjeg susreta sa starešinama crkava na ostrvu Miletu, opomenuo braću da će doći “teški vuci” među njima koji neće štedeti stada. Sad je došlo to vreme. Oni će biti prepredeni i lukavo će krčiti put sebi za širenje zabluda.

15. Ozbiljnost i istinitost su dva uspešna čuvara od lažnih “vetrova nauke”. Istina i ljubav su nerazdvojivi. Nije dosta da je istina samo tačna i ispravna nego i da je u vezi sa ljubavlju.  Pavle je bio izabran da objavi evanđelje, ali ljubav je bila u njegovom srcu kad je objavljivao istinu.

Kao što koren duboko zalazi u zemlju gde će dobiti hranu i vlagu, tako i Božja deca traže Hrista da bi dobili životvornu snagu i opstali.

16. Ako rastemo u Hristu onda u Njemu nalazimo životnu snagu. Ta snaga teče iz Hrista u vernike koji su usko spojeni sa Njim. Tada ljudi koji imaju velike darove mogu zajednički da rade. Vernici su međusobno povezani i tako postižu snagu i čvrstinu. Svaki ima svoju posebnu dužnost da obavi.

Ovde je glavna misao da su vernici uzajamno povezani i tako zajedno rastu, jer su u vezi sa glavom. Izvor njihove snage je glava. Svakom udu je određeno da obavi svoj posao. Tako sve raste.

Potreba promene života (4,17 – 5,21)

1. a) Tama i duhovna svetlost (4,17-24)

“17. Ovo dakle govorim i svedočim[135] u Gospodu da više ne hodite[136] kao što hode i ostali mnogobošci u praznosti uma svojega[137],

18. Koji imaju smisao tamom pokriven[138], i udaljeni su[139] od života Božjega za[140] neznanje koje je u njima, za okamenjenje srca svojih.
19. Koji ostavivši poštenje[141] predadoše se besramnosti[142], na činjenje svake nečistote i lakomstva.
20. Ali vi tako ne poznaste[143] Hrista;
21. Jer ga[144] čuste i u njemu se naučiste[145], kao što je istina u Isusu.
22. Da odbacite, po prvome življenju[146] staroga čoveka, koji se raspada u željama propadljivim[147],
23. I da se obnovite duhom uma svojega[148],
24. I obučete u novog čoveka, koji je sazdan[149] po Bogu u pravdi i u svetinji[150] istine.”
25. Ovo podsticanje čini apostol Pavle u ime Hrista kao glave crkve i izvor sile pravog pobožnog života. On ovde ne iznosi samo svoje lično mišljenje, nego duboko oseća ono što ih uči. Oni treba da žive drugačije nego mnogobošci. Vernici u Efesu su bili nekada mnogobošci, a sada pripadaju “Božjem Izrailju”.

            “U praznosti uma svojega”.[151] Mnogobošci žive bez Hrista, bez cilja, nade i utehe. Kod njih nastupa degeneracija čoveka, i to najpre u čovekovom razumu koji ga pogrešno vodi. To nije tada samo taština nego poniženje čoveka.

18. Metafora o tami se često upotrebljava u Svetom pismu. Prirodni ljudski razum ne može da upozna istinu, jer je iskvaren zbog greha. To se ne odnosi samo na njegova moralna shvatanja nego i na sposobnost razmišljanja. Čovečiji prirodni razum je potpuno nesposoban za duhovno razgledanje. Za čovekovo spasenje potrebno je poznavanje Boga.

            Čovek je nekad bio u vezi sa svojim Tvorcem, ali sada se udaljio od Božjeg načina života, od života koji Bog očekuje od njega. To prouzrokuje duhovnu smrt i gubitak večnog života.

            Neznanje o kom je ovde reč ne dolazi zbog intelektualne nesposobnosti nego zbog nedovoljne moralne snage, zbog čega su oni odgovorni. Neznanje Božje volje nema izgovora jer svako ima mogućnosti da upozna Božju volju.

            Tako nastaje tvdoća srca. Apostol opisuje još u Rimljanima 1,21 kako ona nastaje.

19. Velika je razlika između onih koje je Sotona zaveo i prevario, i onih koji svojevoljno greše. Ta razlika je u njihovoj volji koju oni izvršuju na zlo. Oni su izgubili svaki osećaj sramote i zato su se predali razuzdanosti.
20. 20. Sada Pavle iznosi veliku razliku u životu mnogobožaca i onih koji su upoznali Hrista. “Upoznati Hrista”[152] nije samo nešto znati o Hristu, nego poznavati ga kao svog ličnog Spasitelja, sveštenika i posrednika i prihvatiti ga kao sredstvo pomirenja sa Bogom.
21. U grčkom jeziku se kondicionalom potvrđuje istina. “Samo ako ste”[153] znači “jer ste čuli za Njega”[154]. Oni su čuli i poučeni su o Njemu dubljim jedinstvom sa Njim.

“Kao što je istina u Isusu”. Sam Isus kaže o sebi da je On istina (Jovan 14,6). Cela istina je utemeljena u ličnosti Isusa Hrista. Poznavanje Isusa ne zasniva se na filozofskom razmišljanju o Njemu, nego na temelju ličnog poznanstva sa Njim i prihvatanju Njegove ličnosti.

Ime “Isus” Pavle retko upotrebljava u svojim poslanicama. On upotrebljava “Isus Hristos”, “Gospod Isus” i dr. Kada Pavle upotrebljava Spasiteljevo lično ime onda on misli na istorijsku ličnost, na Isusa utelovljenog, razapetog i vaskrslog – kao Božjeg otkrivenja. Hrišćanstvo stoji ili pada činjenicom stvarnosti ovih događaja. U ovom stihu apostol ističe onaj trenutak kada je Bog u ličnosti čoveka – Isusa direktno stupio u vezu sa ljudskim rodom.

22. “Po prvom življenju”. Grčki anastrophe znači način života[155]. Taj raniji način života opisao je Pavle u 4,17-19. Raniji način života prema grešnoj ljudskoj prirodi treba jednom zauvek da nestane, a način života prema novoj prirodi treba da otpočne. Haljina pravde treba da zameni raniju nečistu haljinu svoje sopstvene pravde.

“Stari čovek” je izraz koji označava više nego sama ranija dela i navike. On obuhvata razum i prirodu koji su izvor svakog postupka. “Stari čovek” je mrtav i on ne sme da oživi jer on kvari.

“U željama propadljivim”. Želje tela su propadljive jer obećavaju sreću, a donose nesreću, obećavaju sobodu, a donose ropstvo i uništenje. Ove želje su u suštoj suprotnosti sa “istinom u Hristu” (stih 21). Njihov pravi karakter se primećuje tek kad zarobe svoju žrtvu.

23. Greh je uništio prvobitnu čistotu čoveka, a Sveti Duh novim rođenjem stvara nanovo prvobitnog čoveka. Postoji veliki rascep u ljudskoj duši, koji može da isceli jedino uticaj i sila Isusa Hrista. Promena koja mora da nastane nije samo promena mišljenja ili shvatanja biblijske nauke, nego se tiče prirode naših misli i načela našeg života.
24. Oblačenje u novoga čoveka (novu čovečiju prirodu) nije nešto što mi sami možemo da ostvarimo. Potrebna je Božja sila, jer je ovo ponovno stvaranje čoveka. Ali, ovde je potreban i čovekov pristanak i saradnja.

Novi čovek treba da bude načinjen po slici samog Boga. To je ustvari obnavljanje Božjeg obličja u čovekovoj duši.

1. b) Osobine obnovljenog života (4,25-32)

“25. Zato odbacite laž, i govorite istinu svaki sa svojim bližnjim; jer smo udi jedan drugome.

26. Gnjevite se i ne grešite[156]; sunce da ne zađe u gnjevu vašem.
27. Niti dajte mesta[157] đavolu.
28. Koji je krao više da ne krade, nego još da se trudi[158] čineći dobro rukama svojim da ima šta davati potrebnome.
29. Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo što je dobro za napredovanje vere[159], da dâ blagodat onima koji slušaju[160].
30. I ne ožalošćavajte Svetoga Duha Božjega, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja.
31. Svaka gorčina, i gnjev, i ljutina, i vika i hula, da se uzme od vas[161], sa svakom pakošću[162].
32. A budite jedan drugome blagi[163], milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama.”
33. Prevara i laž donose prokletstvo onome koji to čini. Kako može onaj koji sledi Onog koji je sam istina da kaže i čini nešto što nije istina? U životu jednog hrišćanina nema mesta korišćenju vanrednih prilika u trgovačkim poslovima, davanju obećanja koja se ne misle održati, kao i stvaranje lažnih utisaka.
34. Ovo mesto je uzeto iz Psalma 4,4 (po LXX). Ovde je reč o opravdanom nezadovoljstvu ili gnevu. Ovakav gnev pokreće ljude u borbi protiv zla. Isus se nije gnevio kad je bilo reči o Njemu lično. Ali, On je to činio kad je video licemerstvo i nepravdu prema drugima. Opravdani gnev ustaje protiv nepravednog postupanja i odbija saglasnost sa onim koji tako čini. Samo ozbiljni hrišćani su u stanju da ovo shvate i razlikuju.

            “Nemojte grešiti”.[164]  Ovde je potrebna opomena da ne bi opravdani gnev doveo do ličnog osećanja mržnje i gubitka kontrole nad sobom.

            “Sunce da ne zađe u gnevu vašem”. Moramo da se čuvamo da ne bi došlo do zloupotrebe pravednog gneva. Gnev treba uvek da bude upravljen protiv greha.

            Opravdavanje naših osećanja je ubitačno za našu dušu. Do kada je naš gnev pravedan jeste naša molitva za onoga čiji je postupak izazvao naš gnev.

27. U svojim prvim poslanicama apostol Pavle upotrebljava opšti izraz za Sotonu satanas (jevr. satan). U kasnijim poslanicama apostol upotrebljava samo izraz đavo (grč. diabolos =optuživač). Gnev o kome je reč u 26. stihu daje mogućnost đavolu da nahuška vernike crkve jedne protiv drugih. Otuda apostolov savet da ne daju Sotoni priliku da radi među njima.
28. Ovde Pavle govori o onima koji su došli iz mnogoboštva. Svako treba sebe da ispita da nije kriv za ovaj greh, naročito u trgovačkom poslovanju. Ova se naredba odnosi na one koji se nazivaju hrišćanima. Krađa može da bude u raznom obliku, ali ona je uvek prekršaj zapovesti o ljubavi prema bližnjima.

            Umesto da neko krade on treba da radi i pomaže druge, one koji ne mogu da rade zbog starosti ili nesposobnosti. Hrišćanska je dužnost da se brinemo za nevoljne i potrebite. Hrišćanin radi i zato da bi mogao drugima da pomogne. Pavle je bio primer kako se radi svojim rukama. I sam Isus je radio kao tesar. Nijedan vernik nema prava da očekuje od drugih da ga izdržavaju ako je sam sposoban za rad. Ovo Pavlovo uputstvo o radu psihološki je potpuno ispravno, a u duhovnom pogledu na svom mestu.

29. “Nikakva rđava reč”. Grčka reč sapros (nevaljala, zla) označava zle reči koje otkrivaju zlo srce. Ovakve reči, frivolno ponašanje i pesme, nemaju mesta u hrišćanskom životu. Ovo je dokaz da je neko neobraćen.

            Nije dosta da hrišćanin ovo ne čini. On treba da govori i čini što je dobro, jer to služi duhovnom uzdizanju. Mada razgovori ne moraju uvek da budu ozbiljne prirode, oni treba ipak da su korisni i da čoveka uzdižu i čine boljim. Kao što postupci jednog hrišćanina treba uvek da budu korisni za njegove bližnje, tako isto i naše reči treba da budu korisne. Štetne su ne samo nepristojne reči, nego i one koje pokazuju sebičnost, zloću, kritiku i zlu nameru. Ono što ne uzdiže i odgaja, ruši – zato to ne treba činiti. To nije na korist bližnjima.

30. U ovom stihu se naglašava ličnost Svetog Duha. Samo ličnost može da bude ožalošćena.

            Sveti Duh je taj koji zapečaćava. Izlivanje Svetog Duha pri obraćenju je potvrda da je vernik primljen. Ovo je dokaz da ga nebo prihvata.

            Zapečaćenje nije garancija za spasenje. Moguće je da neko greši protiv Svetog Duha i da izgubi spasenje. Ovo je smrtni greh za koji nema oproštenja. To je poslednji stepen u ožalošćavanju Svetog Duha.

31. Ogorčen čovek se nalazi u stalnom neprijateljstvu prema svom bližnjem i zato nema razumevanja među njima. Gnev je trenutni bes, a ljutnja stalno osećanje neprijateljstva. Vika znači otvoreno i glasno prepiranje, a hula (grč. blasphemia) opadanje. Sva ova zla prete da unište jedinstvo među vernicima i stvaraju smetnje među onima koji su pozvani da jednom postanu građani nebeskog carstva. Ovo nabrajanje zala završava se “zloćom”[165] kao poslednjim stepenom.

            Pavle poziva vernike da sve ovo odbace jer su to samo telesna dela.

32. Hrišćanin se razlikuje svojom blagošću[166], jer je ona plod Duha. Blagost je suprotnost gorčini, pomenutoj u 31. stihu, a milost ljutini.

            “Praštajući jedan drugome”. Ljubaznost i milosrđe još ne pokazuju duh opraštanja. Ovo može da bude samo spoljašnjost ili stvar pristojnosti.

            Ali, duh opraštanja nije samo vrlina. To je stanje duše. Isus nam je primer kako da postupamo prema bližnjima (Matej 6,12; Luka 6,36). Opraštanje je kupljeno velikom cenom, ali ono ljude ne košta ništa, osim ponosa.

            “Kao što je Bog u Hristu oprostio vama”. Ove reči su glavna Pavlova izreka u ovoj poslanici. Prevod “Hrista radi” nije dobar jer sadrži misao da je Hristos pokrenuo Oca da oprosti grešnicima.

3. Podsticanje na čist život (5,1-14)

“1. Ugledajte se na Boga, kao ljubazna deca.

2. I živite u ljubavi, kao što je i Hristos ljubio nas, i predade sebe za nas u prilog i žrtvu[167] Bogu na slatki miris[168].”
3. Ovaj stih je nastavak i objašnjenje 4,32. Apostol poziva vernike u Efesu da slede Božji primer, naročito u pogledu duha opraštanja. Bog je primer i izvor koji mi treba da sledimo po pitanju opraštanja. Svaki vernik može, Božjom milošću, da nauči da oprosti kao što je Bog oprostio. Ako smo Njegova deca mi ćemo to moći da učinimo.
4. Ceo život treba da se provede u ljubavi kao što je i Isus to učinio. Njegova ljubav je bila tako velika da je dobrovoljno dao sebe na žrtvu.

Hristova služba i žrtva su slikovito prikazane službom u zemljaskoj svetinji. Hristos je dobrovoljno dao sebe u žrtvu. Reči “prinos i žrtvu”[169] Pavle je uzeo iz Psalma 40,6.

Otac je sa zadovoljstvom prihvatio ovu žrtvu zbog duha u kojem je ona prinesena. Otac nije trebalo ovom žrtvom da bude umiren ili da se preko nje pomiri sa čovekom, jer Otac isto voli čoveka i sam se žrtvovao za njegovo spasenje.

“3. A blud i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominje među vama, kao što se pristoji svetima;

4. Tako i sramotne i lude reči, ili šale, što se ne pristoji; nego još zahvaljivanje[170].
5. Jer ovo da znate[171] da nijedan bludnik, ili nečist, ili tvrdica koji je idolopoklonik[172], neće imati dela u carstvu Hrista i Boga.
6. Niko da vas ne vara praznim rečima; jer ovih radi ide gnev Božji na sinove nepokornosti[173].
7. Ne bivajte dakle zajedničari njihovi[174].”
8. U ovom stihu apostol iznosi suštu protivnost “ugodnom mirisu” Hristove žrtve. To je najpre blud (grč. porneia, opšti izraz za sve vrste bluda). Zatim nečistota. Pavle prelazi sa svete i čiste ljubavi na telesnu da bi pokazao kako se dobri ljudski osećaji mogu pokvariti. Lakomstvo se često povezuje sa bludom i nečistotom. Ono se sastoji iz požude da se čulni gresi sve više čine. Požuda je smrtni greh koji se u mnogim krugovima neprimetno čini.

Ovo su tako gnusni i odvratni gresi da vernici o njima ne treba ni da raspravljaju. Ipak je potrebno da se to kaže vernicima i opomenu se.

4. Sramotne, nepristojne i proste reči ne pristoje se hrišćaninu.

Ovde apostol ne misli na naivni ili poučni humor nego na lakrdije i neumesne šale. Nasuprot frivolnih reči treba izražavati radosti i zahvalnost.

5. Apostol Pavle sada utiče na savest vernika. Nijedan sa iskvarenim karakterom ne može da uđe u Božje carstvo jer su oni idolopoklonici.

6-7. “Prazne reči” znači lažne reči ili lažno učenje; na primer, da ovakvi ipak mogu da uđu u Božje carstvo.

U Pavlovo vreme mnoga lažna učenja pokušavala su da se uvuku u mladu crkvu. Apostol opominje vernike na lukavstvo i prevaru ovih lažnih učitelja kojima oni pokušavaju da se uvuku u crkvu.

Pavle opominje Efesce da ih ne slušaju i da nemaju sa takvima nikakvog posla.

“8. Jer bijaste negda tama, a sada ste videlo[175] u Gospodu: kao deca videla živite;

9. Jer je rod duhovni u svakoj dobroti i pravdi i istini[176].
10. Istražujte što je Bogu ugodno.
11. I ne pristajte na bezrodna dela tame, nego još karajte[177].
12. Jer je sramno i govoriti šta oni tajno[178] čine.
13. A sve što se kara, videlo objavljuje[179]; jer sve što se objavljuje, videlo je[180].
14. Zato govori[181]: ustani ti koji spavaš[182] i vaskrsni iz mrtvih[183], i obasjaće te Hristos.”
15. I oni su nekada bili utonuli u tamu i vodili takav život. A sada oni nisu samo u svetlosti nego su i sami svetlost, jer su u Hristu koji je svetlost. Život prvih hrišćana se znatno razlikovao od života mnogobožaca, o čemu Plinije Mlađi svedoči u svom pismu caru Trojanu.
16. Plod svetlosti tj. duhovni rod je samo posledica svetlosti koju su prihvatili. Taj rod je: dobrota, pravednost i istina. Ovo je Božji nalog i dužnost čoveka.
17. Hrišćanin treba stalno da ispituje šta je dobro, pravedno i istinito jer to je Božja volja. Ona nam je otkrivena u Njegovoj Reči kao probni kamen koji nam kaže šta treba da činimo.
18. Oni ne samo da ne treba da uzmu učešća u njihovim neplodnim delima tame, nego ne treba da su im naklonjeni i treba da ih ukore i osude. Svojim životom oni su neprestani ukor zlu. Hrišćani ne mogu da budu neutralni ili pasivni posmatrači zla. Oni moraju da otkriju i žigošu greh. Saosećanje ne sme da pređe u ravnodušnost, sentimentalnost ili toleranciju zla, jer tako ne možemo da pokažemo da se mi ne mešamo sa onima koji čine dela tame.
19. Hrišćani ne samo da neće da čine takva dela, nego neće ni da raspravljaju o njima. Dosta je samo da se spomene zlo. Nije potrebno da se ono opisuje u pojedinostima kako je to i danas običaj kod ljudi.

Pavle spominje ta sramna dela, ali ih ne opisuje u pojedinostima da ne bi izazvao niske telesne želje kod vernika.

13. Tajna i mračna dela u životu jednog čoveka izložena su zracima duhovne svetlosti. Kad je Hristos u svoje vreme istinom rasvetlio licemerstvo, videla su se sramna dela koja su se činila u mraku. Dela koja se čine u mraku kad ih u mraku gledamo ne pokazuju svoju pravu prirodu. Ali Božja Reč, Njegova svetlost, duboko prodire u misli i namere srca (Jevrejima 4,12).
14. Ove navedene reči ne nalaze se u Starom zavetu. Neki misle na Isaija 26,19; 60,1. Drugi misle da su to reči neke nepoznate rane hrišćanske pesme.

U svakom slučaju ovde je reč o onima koji duhovno spavaju, a koji treba da se probude. Ovakve izreke su poznate u Svetom pismu (Rimljanima 13,11-14; 1.Korinćanima 15,34; 1. Solunjanima 5,6; 1.Petrova 1,13).

“I obasjaće te Hristos”. Onaj koji se obrati Hristu dobiće spasonosne zrake svetlosti koji dolaze od “Sunca pravde” (Malahija 4,2). Poziv je upućen nepokajanima da se probude iz smrtnog sna i tako pruže Hristu priliku da izvrši svoje spasonosno delo na njihovim dušama.

4. Ludost i mudrost (5,15-21)

“15. Gledajte[184] dakle da uredno živite ne kao nemudri, nego kao mudri.

16. Pazite na vreme jer su dani zli[185].
17. Toga radi ne budite nerazumni nego poznajte šta je volja Božja.
18. I ne opijajte se vinom u kome je blud[186], nego se još ispunjavajte Duhom[187],
19. Govoreći među sobom u psalmima i pojanju[188] i pesmama duhovnim, pevajući i pripevajući u srcima svojim Gospodu.
20. Zahvaljujući za svašta[189]u ime Gospoda našega Isusa Hrista i Bogu i Ocu.
21. Slušajte se[190] među sobom u strahu Božjemu.”

15. Vernici u Efesu treba da se trude da budu disciplinovani i da uredno žive. Oni treba da ulože napor da bi pobedili kušanja koja dolaze na njih.
16. Oni treba da iskoriste svako pogodno vreme da bi postigli svoje dobre ciljeve. Iskoristiti vreme znači mnogo više nego pobediti lenjost i želju za uživanjem. Oni treba da revno traže mogućnost da čine dobro. U priči o nepravednom pristavu Isus ističe mudrost i revnost ljudi u ovome svetu u svom poslovanju da bi “sinovima videla” dao primer kako oni treba da rade za Boga i Njegovo carstvo.

Kada vidimo kako je život nesiguran, pun raznih nevolja i zla, bolesti i raznih patnji koje ometaju hrišćane da služe Bogu i bližnjima, onda uviđamo potrebu da koristimo svaku priliku i vreme  da bi učinili nešto dobro.

17. Svaki hrišćanin će svoje sposobnosti i inteligenciju, koje mu je Bog dao, da upotrebi za ispitivanje Božje volje u pogledu sebe. Glavni zadatak jednog hrišćanina je da dozna Božju volju.
18. Apostol u prethodnim stihovima piše o tami i nerazumnosti ljudi. Pijanstvo je prvo. Sveto pismo ga često osuđuje. Ovde se ne misli samo o popuštanju telesnoj želji, nego naročito o socijalnom zlu pijanstva. Ono stvara razvrat i unižava ljudsku dušu i tako je čini nesposobnom za Božje carstvo.

Ispunjavanje duhom je nešto suprotno pijanstvu. Ovde oduševljenje ne pokreće alkohol nego Sveti Duh.

19. Vernici u Efesu treba da se služe pri bogosluženju psalmima i duhovnim pesmama. Plinije Mlađi piše u svom izveštaju caru Trajanu o prvim hrišćanima sledeće: “Oni imaju običaj da se sastanu u osvit određenog dana. Tada oni pevaju naizmenično pesme Hristu kao Bogu.”

Razlika između psalama, himni i duhovnih pesama je sledeća:

• starozavetni psalmi su se pevali uz muzičke instrumente;
• himne su sastavljali vernici, a pevale su se grupno;
• duhovne pesme ili ode su bile reči o kojima je trebalo da se razmišlja; one su bile praćene instrumentima ili su se izvodile bez njih.

“Pripevajući” (grč. psalo = svirati muzički instrument sa žicama ili pevati himne). Ova se reč odnosi ili na sviranje na nekom muzičkom instrumentu ili na pevanje uopšte. Jedni misle da se odnosi na sviranje na instrumentima jer je pevanje već spomenuto, a drugi tvrde da ova reč u Novom zavetu označava samo pevanje.

“U srcima svojim”. Hvaljenje Gospoda treba da izađe iz srca, a ne samo radi pevanja. U ono vreme su se već upotrebljavali muzički instrumenti pri bogosluženju. Hrišćanstvo je prihvatilo pevanje i sviranje na muzičkim instrumentima. Ono je uvelo pevanje i sviranje, oplemenilo ih i posvetilo bogosluženju.

Pevanje pri bogosluženju je upućeno Bogu, a ako nije tako onda je to isticanje i hvaljenje sebe. Zbog ovoga Kalvin i Noks nisu bili naklonjeni upotrebi muzičkih instrumenata pri bogosluženju. Muzika se ne uvodi radi sebe same u bogosluženje; ona je, kao i molitva, sredstvo hvaljenja i približavanja Bogu.

20. Zahvaljivanje za sve je pravi lek protiv obeshrabrenosti i zla. Hrišćanin se, i kad ne ide dobro, ne obeshrabruje, jer to je osobina njegovog karaktera.

“U ime Gospoda našega Isusa Hrista i Bogu Ocu”. Bogu Ocu su upućena naša zahvaljivanja i hvale. To se čini preko (u) ime Isusa Hrista. Otac se naglašava jer je On naš Otac. On je pokazao svoje očinstvo u davanju svoga Sina. Molitve i zahvaljivanja čine se u ime Sina. Mi možemo da se približimo Ocu samo s puno poverenja, jer je Hristos Njegov dar ljudima.

21. “Pokoravajte se među sobom”[191]. Ovo je opšte načelo međusobnog postupanja. Pokoravanje, poniznost i popuštanje su osnovne osobine vernih. Pred Bogom i bližnjima naše “ja” treba da se pokloni. Često su naši zahtevi, ponekad i neopravdani, suprotni duhu ljubavi i evanđelja. Pokornost starijem po godinama ili službi, poštovanje među jednakima – da, ali mi dugujemo poštovanje i onima koje smatramo nižima po položaju od nas.

Govoreći o ovom opštem načelu pokornosti Bogu i bližnjima, apostol je pripravio put za praktične savete. On iznosi tri područja na kojima ovaj duh pokornosti treba da se pokaže: odnos između muža i žene, roditelja i dece i gospodara i sluge.

Dužnosti u porodici (5,22 – 6,9)

a) Muž i žena (5,22-33)

            “22. Žene! slušajte[192] svoje muževe kao Gospoda.

23. Jer je muž glava ženi kao što je i Hristos glava crkvi i On je spasitelj telu[193].
24. No kao što crkva sluša Hrista tako i žene svoje muževe u svemu.”
25. Hrišćanska etika porodičnih odnosa je jasna. Pokornost koja se očekuje od žene je ona vrsta pokornosti koja važi među jednakima; ne ropska pokornost tj. poslušnost, nego doborovoljno potčinjavanje s obzirom na to da je Bog muža postavio za glavu porodice (1.Mojsijeva 3,16). Svaka zajednica, da bi opstala i napredovala, mora da ima glavu. I u današnje doba slobode , kada se radi o izjednačavanju muža i žene, ne ceni se muž koji nije s ljubavlju uspešno vodio porodicu. Žena treba u svom odnosu prema mužu da sagleda svoj odnos prema Hristu.
26. U ovom stihu se izraz “glava” navodi dva puta. Ova reč nema člana u grčkom originalu i zato označava osobinu vođstva (uporedi 1.Korinćanima 11,3). Ovaj isti apostol tvrdi da pred Bogom nema “roba ni gospodara, muškoga roda ni ženskoga” (Galatima 3,28). Razlika u polu, društvena ili rasna razlika, ne postoji kod onih koji su “u Isusu Hristu”. Vođstvo muža sastoji se u odgovornosti i sposobnosti za svoju ženu kao što se Hristos brine za svoju crkvu.

            Kao što je Hristos “spasitelj tela” tj. crkve, tako isto i muž treba da je zaštitnik i staratelj žene i porodice. U onoj porodici gde muž pokazuje staranje za ženu isto onako kao Hristos za crkvu ne postavlja se pitanje vođstva i nadmoćnosti.

24. Crkva sluša dobrovoljno, s poverenjem, verom i ljubavlju Hrista. Isto tako treba i žena da sluša muža. Tamo gde je ljubav slušanje nije teško nego zadovoljstvo. Žena sluša muža u svemu što je po Božjoj volji.

            “25. Muževi! Ljubite svoje žene kao što Hristos ljubi crkvu, i sebe predade za nju.

26. Da je osveti[194] očistivši je kupanjem vodenim u reči.
27. Da je metne preda se slavnu crkvu[195] koja nema mane ni mrštine[196] ili takoga čega, nego da bude sveta i bez mane.”
28. “Ljubite svoje žene”. Odgovor na pokornost žene nije neka zapovest nego ljubav. Pravi muž ne zapoveda. Zato što ljubi, on nalazi i način kako da joj nešto kaže. On joj uvek govori sa razumevanjem i ljubavlju. On se brine za nju i pomaže joj u svemu, jer hoće da je učini srećnom. On je ne samo poštuje nego, kao i Hristos, kad je potrebno, i žrtvuje se za nju. On je spasava kao Isus crkvu.
29. Hristos je svoju crkvu posvetio i očistio. On joj je umesto njene prljave haljine obukao svoju haljinu pravde putem “kupanja vodenog”. Ova reč (grč. lutron) nalazi se samo još u Titu 3,5 i prevodi se kao “banja preporođenja”.

            Pošto se ovaj tekst odnosi i na brak ovo je bez sumnje podsećanje na stari običaj kupanja (čišćenja) neveste pre stupanja u brak. Drugi misle da se ovo odnosi na krštenje. U svakom slučaju smisao ovih reči je da Hristos čisti svoju crkvu. Hristos je dao sebe za crkvu da bi je očistio i bio sa njom zauvek.

            “U reči” znači putem reči. Grčku reč rema (reč, izražavanje, tvrđenje) neki tumači Biblije smatraju za formulu koja se upotrebljava u vezi sa obredom krštenja, dok drugi vide u njoj izražavanje vere novoobraćenih. Treći opet reč rema smatraju evanđeljem ili rečima vere koje su se izrekle pre krštenja.

27. Hristos predstavlja crkvu, nevestu, radi koje je došao da je spase. Pavle upoređuje Hrista i Njegovu “slavnu crkvu” s krstom i lepotom bračnom odnosa. Ovakvo stanje crkve, koje apostol ovde spominje, neće se ostvariti sve dok Isus ponovo ne dođe. Pšenica i kukolj treba zajedno da rastu do žetve. Onda će se kukolj odvojiti i crkva će biti potpuno čista tj. sveta i bez mane.

“28. Tako su dužni muževi ljubiti svoje žene kao svoja telesa; jer koji ljubi ženu svoju, sebe samoga ljubi.

29. Jer niko ne omrznu kad na svoje telo, nego ga brani i grije, kao i Gospod crkvu.
30. Jer smo udi tela njegova, od mesa[197] njegova, i od kostiju njegovih.
31. Toga radi[198] ostaviće čovek oca svojega i mater i prilepiće se[199] k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.
32. Tajna je ovo velika; a ja govorim za Hrista i za crkvu[200].
33. Ali i vi, svaki da ljubi onako svoju ženu kao i sebe samoga; a žena da se boji[201] svoga muža.”
34. Pavle se sada vraća na svoj predmet – brak, i naglašava ono što je glavno, a zbog čega se brak upoređuje sa jedinstvom Hrista sa svojom crkvom. To je nesebična i požrtvovna ljubav.

            Muž i žena su jedno telo (1.Mojsijeva 2,24; Efescima 5,31). Kao što čovek štiti i stara se za svoje telo to isto treba da čini i za svoju ženu. Onda su oni jedno. Njihovi ideali, interesovanja i ciljevi su jednaki. U ženinom blagostanju je i muževljevo blagostanje, ne samo zato što su vezani jedno za drugo, nego zato što ona njemu donosi sreću, a on joj zato uzvraća srećom.

29. Svaki normalan čovek štiti i čuva svoje telo. On ga hrani i greje jer je njegovo.
30. Postoji unutrašnje jedinstvo između glave i udova tela kao i između Hrista i Njegove crkve.

            Adam izražava prisni odnos između sebe i Eve rečima: “Eto kost od mojih kosti, i telo od mojega tela.” (1.Mojsijeva 2,23). Apostol ove reči primenjuje slikovito. Kao što život struji iz čokota u lozu i postaje izvor njenog života, isto tako i vernik duguje svoj duhovni život Hristu. On ne može ništa sam od sebe da učini. Bez Hrista čovek bi izgubio i duhovni i fizički život.

31. Ovaj stih je novorođenje 1.Mojsijeve 2,24. Muž i žena se dopunjuju i čine jedno potpuno biće. Bog želi da brak bude zajednica za ceo život. Svako društvo koje olako uzima ovu ustanovu seje seme svoje sopstvene propasti. Porodica je osnovna jedinica društva; zato se ne sme olako uzeti i rušiti.
32. Izraz “tajna” u Novom zavetu označava nešto što je bilo sakriveno, naročito neka duhovna istina, ali je otkrivena. Apostol hoće da kaže da je otkrivena tajna o jedinstvu muža i žene velika i duboka istina koju on upoređuje sa zajednicom Hrista i Njegove crkve. Ali dok bračnu vezu možemo da razumemo, tajanstvenu zajednicu između Hrista i crkve ne razumemo potpuno iako je nama ta istina otkrivena.
33. U ovom stihu Pavle ukratko iznosi predmet o kom je raspravljao u stihovima 21-29. Pošto je izdvojio odnos između Hrista i crkve, apostol podvlači dužnost muža i žene jedno prema drugom. On ovde naglašava ličnu odgovornost za svakoga. Muž treba da ljubi svoju ženu kao sebe, žena treba ne da se plaši svoga muže, nego da pokaže poštovanje prema mužu koji je ljubi. Prirodni odnos u porodici ne treba da bude potčinjenost, ali treba da se uzima u obzir naročita odgovornost vođenja porodice koju je Bog predao mužu. Tamo gde je uzajamna ljubav i poštovanje, pitanja o gospodarenju i potčinjavanju neće se ni pojaviti.

b) Odnos između dece i roditelja (6,1-4)

            “1. Deco! Slušajte svoje roditelje u Gospodu: jer je ovo pravo.

2. Poštuj oca svojega i mater; ovo je prva zapovest s obećanjem:
3. Da ti blago[202] bude, i da živiš dugo na zemlji.”
4. U Svetom pismu neposlušnost roditeljima smatra se velikim zlom.

            Poslušnost dece roditeljima je razumna i opravdana. Od svih stvorenja na zemlji deca su najbespomoćnija. Mnogo godina ona su potpuno zavisna od roditelja. Sem toga, u porodici ne bi bilo nikakvog reda ako ne bi bilo poslušnosti roditeljima. Deca nisu uvek sposobna da procene posledice svojih postupaka. Dete koje je neposlušno svojim roditeljima, biće neposlušno i samom Bogu.

            Reč “u Gospodu” odnosi se ne na poslušnost roditeljima, nego na roditelje. To znači da deca treba da budu poslušna prema svojoj sposobnosti u načelu, a ne prema potrebi. Biti poslušan “u Gospodu” znači pokazati onakvu poslušnost kakvu pokazuju oni koji su “u Hristu”.

            Isto tako zahtevi roditelja treba da su u saglasnosti sa Božjom voljom. Roditelji primaju na sebe odgovornost za svako pogrešno uputstvo deci. Oni moraju da uzmu u obzir osećanje savesti kod svoje dece. Samo tada će poslušnost biti “u Gospodu”.

            Apostol daje opravdan i dovoljan razlog za poslušnost roditeljima: “jer je ovo pravo”. Zato Bog to i zapoveda. Poslušnost roditeljima je dobra i korisna za decu. Božji propisi o ljudskim odnosima su isto tako važni kao i Njegovi propisi o fizičkom svetu. Bez njih bi nastupila anarhija i haos.

2. Poštovanje o kom je ovde reč nije neka pristojnost nego stvarna poslušnost. Tumačenje ovog načela izneto je u Mateju 15,4-8. Iz poštovanja proizilazi poslušnost. Poslušnost se duguje ocu i majci. Ona je izričita Božja volja. To je zapovest u Božjem zakonu koja je izričito povezana s obećanjem.
3. Apostol podseća na reči u petoj zapovesti iz 5.Mojsijeve 5,16 iako ih ne navodi. Deci će da bude dobro ako drže ovu zapovest kao što će svim ljudima biti dobro ako slušaju Boga. Iako je ovde reč o Izrailju u Obećanoj zemlji, ovo se odnosi i na sve narode. Dug život je Božji blagoslov. Blagoslov u ovom životu je slika obećanja večnog života.

            Poslušnost roditeljima znači razboritost, samodisciplinu, vrednoću, kao i mnoge druge vrline koje donose fizičko i duhovno zdravlje. Ovde je reč o prirodnom zakonu kao i o naročitim Božjim blagoslovima.

“4. I vi očevi ne razdražujte[203] dece svoje, nego ih gajite u nauci i u strahu Gospodnjem.”

4. Glavna odgovornost za disciplinu kod dece obično počiva na ocu; zato se ova zapovest najpre odnosi na očeve. Obično su očevi stariji. Ovo se naređuje očevima zato što poslušnost dece treba da se zasniva više na moralnoj osnovi. U Kološanima 3,21 daje se razlog ovome: “Da ne gube volje”. Često su roditelji nepravedni, gnevni i surovi prema svojoj deci. Deca se proglašavaju krivom za nered ili nemir u kući. Roditelji su ponekad nervozni, postaju kapriciozni i zahtevaju čudne stvari od dece. A kad je poslušnost iznuđena nasilnim putem, to uvek ide na račun poštovanja i ugleda roditelja.

            Božje poučavanje, disciplina i kažnjavanje pokazuju ljubav. Tako bi trebalo da čine i roditelji. Grčka reč paideia znači disciplina, poučavanje ili kažnjavanje. Prema Jevrejima 12,11 oni treba da donose “miran rod pravde”.

            Reči “u nauci i u strahu Gospodnjem” odnose se na sistem vaspitanja. Poučavanje hrabri decu kad ona imaju pravo i opominje ih kad su krivi. Roditelji su postavljeni deci umesto Boga. Zato je odgovornost roditelja velika.

1. c) Odanost između slugu i gospodara (6,5-9)

“5. Sluge![204] Slušajte gospodare svoje po telu[205], sa strahom i drhtanjem,  u prostoti srca svojega, kao i Hrista[206],

6. Ne samo pred očima radeći kao ljudima da ugađate, nego kao sluge Hristove, tvoreći volju Božju od srca[207].
7. Dragovoljno služite, kao Gospodu[208], a ne kao ljudima,
8. Znajući da svaki što učini dobro, ono će i primiti od Gospoda, bio rob ili slobodnjak[209].”
9. Apostol Pavle često upotrebljava reč rob (grč. dulos = rob, sluga) da bi opisao svoj odnos prema Hristu i dao savete u pogledu ropstva koje je postojalo u rimskom svetu. Ropstvo je nekada postojalo ne samo među mnogobošcima nego i među hrišćanima, iako se nigde ovakva ustanova ne naređuje ili odobrava u Starom i Novom zavetu.

            Ovi apostolovi saveti snažno su uticali na gospodare robova. Mnogi robovi postali su vernici. Sada su gospodari i robovi postali braća. Nastala je verska socijalna revolucija i pojavilo se novo, hrišćansko društvo.

            Reči “sa strahom i drhtanjem”[210]  znače ozbiljno i brižno s punom odgovornošću pred Bogom.

6. Vrlo je verovatno da su neki robovi radili samo dok je gospodar prisutan i gleda ih. Ovakav rad kvari karakter radnika. Zato Pavle naređuje vernost i savesnost. Hrišćani rade kao pred Onim koji sve vidi i poznaje pobude srca. Dobro je da ugađamo ljudima. To je naša dužnost. Ali, treba da radimo pravo i pošteno i da se ne služimo laskanjem i prevarom.
7. Ovakva služba je još bolja nego služba “u prostoti srca”. Onaj koji radi “kao Gospodu” on je već slobodan. Ovakva načela koja su sastavni deo evanđelja uništila su ropstvo. Dobra volja je učinila da se uklone smetnje i ograde među ljudima.
8. Robovi treba da znaju i da su uvereni da Bog posmatra njihov život i rad, i da će za to da prime platu. Sveto pismo nam mnogo govori o tome da svaki pošten i dobar rad ima svoju nagradu. Bog ne gleda ko je ko, niti je pristrasan. Svako će primiti svoju pravednu platu od Boga u Njegovom carstvu.

“9. I vi gospodari, tako činite ostavljajući pretnje[211], znajući da je i vama samima i njima Gospodar na nebesima, i On ne gleda ko je ko[212].”

9. U hrišćanskoj crkvi je bilo gospodara robova koji su bili obraćeni i živeli savesno prema svom poznanju. Oni su shvatili svoje hrišćanske odgovornosti i dužnosti. Trebalo je da oni pokažu isti duh prema svojim robovima kao i robovi prema svojim gospodarima. Božje oko gleda i na jedne i na druge.

            Jevreji su dobili naročita uputstva u pogledu postupanja prema slugama. Još više se očekivalo od hrišćana koji su primili još veće otkrivenje u Hristu po pitanju ljudskih odnosa. Hrišćani ne treba da prete i upotrebljavaju silu, jer način evanđelja je ljubav. Podstrek za učvršćivanje autoriteta je ljubav, a ne pretnja i sila. Gospodari treba da pomišljaju da i oni kao njihovi robovi imaju Gospodara na nebesima, koji je pravedan.

6. Duhovno naoružanje (6,10-20)

“10. A dalje, braćo moja, jačajte u Gospodu i u sili jačine njegove[213].

11. Obucite se u sve oružje Božje, da bi ste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga.
12. Jer naš rat nije s krvlju i telom[214], nego s poglavarima i vlastima i s upraviteljima tame[215], s duhovima pakosti ispod neba.”
13. Ovim rečima apostol Pavle završava svoju poslanicu. On je dao praktične pouke o jedinstvu u crkvi, društvu i porodici. U ovom stihu on objašnjava kako se postiže dobar hrišćanski karakter, život. Tajna je u Gospodu i u moći sile Njegove. Ako nismo u Njemu nećemo imati snage. Njegova milost nam je dovoljna. Zato crkva treba da se sjedini sa Njegovom silom.
14. Apostol ovde upotrebljava sliku stavljanja na sebe odbrambenog oružja. Grčka reč panoplia označava svo oružje kompletno. Neki misle da se Pavle poslužio slikom iz Isaije 59,16-17., dok drugi smatraju da je on pred sobom imao rimskog vojnika. Oružje je Božje jer samo On proizvodi ovakvo oružje.

Nijedno drugo oružje osim Božjeg ne bi pomoglo jer ovaj sukob nije sa ljudima nego sa lukavim i veštim Sotonom. Hristovo kušanje nam otkriva veštinu i prefriganost Sotoninih metoda. Ali, Božje oružje je predviđeno za odbranu od veštog i zlonamernog neprijatelja.

12. Apostol ne misli da kaže da hrišćani nemaju neprijatelje među ljudima. Crkva je uvek morala da podnosi nevolje od zlih ljudi. Ali Pavle ovde misli na sile koje su jače i veštije od ljudi. On misli na sotonsku silu. Sotona je u otvorenoj pobuni protiv Boga; zato i goni Njegov narod na zemlji. Borba između Hrista i Sotone nije lokalne, zemaljske prirode, nego svemirskog značaja.

“13. Toga radi uzmite sve oružje Božje[216], da bi ste se mogli braniti u zli dan, i svršivši sve održati se.

14. Stanite dakle opasavši bedra svoja istinom[217] i obukavši se u oklop pravde,
15. I obuvši noge u pripravu evanđelja mira[218];
16. A svrh svega uzmite štit vere o koji ćete moći pogasiti sve raspaljive strele nečastivoga[219].
17. I kacigu spasenja uzmite, i mač duhovni koji je reč Božja.
18. I svakom molitvom i moljenjem molite se Bogu duhom[220] bez prestanka, i uz to stražite[221] sa svakim strpljenjem[222] i molitvom za sve svete,
19. I za mene da mi se da reč kad otvorim usta svoja, da obznanim sa slobodom tajnu evanđelja.
20. Za koje sam poslanik u okovima, da u njemu govorim slobodno, kao što mi se pristoji.”
21. Od hrišćana se traži da uzme sve Božje oružje. Kao što vojska mora da bude snabdevena svom ratnom opremom pre nego što stupi na bojište, tako isto i hrišćani moraju da se pripreme za duhovnu odbranu pre nego što otpočne rat protiv Sotone, inače će izgubiti bitku. Nepotpuno naoružan vojnik nije spreman za rat. Ovakav izlazi na bojište u lažnoj sigurnosti, a neprijatelj poznaje njegov nedostatak i slabu stranu. Kao što je lanac jak toliko koliko je jaka njegova najslabija karika tako isto i hrišćanin nije jači od svoje najslabije crte karaktera. Kad mislimo na razne neprijatelje i naše slabosti tela, potrebno je sve oružje.

Izraz “u zli dan” neki primenjuju na veliki sukob crkve sa silama zla, zato što ima određeni član, dok drugi misle na svaku veću bitku.

Reči “i svršivši sve” odnose se prema jednima na pripremu za sukob, a prema drugima na njihov napor za vreme borbe. Poverenje u Boga ne znači da se ne pripremamo i vežbamo. Istina je da bitka nikad neće biti izvojevana, bez Božjeg oružja kao što je istina i da ona neće biti dobijena bez saradnje čoveka sa Bogom.

14. Red po kome se stavlja oružje je ovde red rimskog vojnika. Ovo je vrlo interesantna metafora u Svetom pismu.

“Opašite svoje bokove istinom”[223]. Kad su bedra opasana odelo neće vojniku smetati pri njegovim pokretima. Nedostatak člana ispred reči “istina” potvrđuje da je ovde reč o apstraktnoj istini. Ovo je Božja istina koja se nalazi u srcu i koja dejstvuje (uporedi 1.Korinćanima 5,8; 2.Korinćanima 7,14; Filibljanima 1,18). Ako istina i poštenje ne preovlađuju u oblasti religije, sve drugo je uzaludno.

“Obukavši se u oklop pravde”. Kao što oklop pokriva srce vojnika, tako isto i pravda štiti život vernika. Ovde Pavle misli na dve stvari: na Hristovu pravdu koja pokriva pravednika i na ličnu odanost hrišćanina nebeskim načelima.

15. “Obujte noge spremnošću za radosnu vest mira”[224]. Rimski vojnik je imao na nogama oklop za noge, a na stopalima sandale. Pokretljivost i zaštita nogu mu je bila potrebna za napad. Prema Pavlovoj slici sandale služe ratniku da može čvrsto da stoji.

Prema Isaiji 52,7 i Rimljanima 10,15 “noge” i objavljivanje “radosne vesti (evanđelja) mira” tesno su povezani. Ali, ovde Pavle misli više na postojanost hrišćanina u ratu. U ovom stihu nije toliko reč o objavljivanju evanđelja koliko o samom evanđelju, koje je našlo mesto u srcu hrišćanina. Ohrabrujuća je misao da ratnik u duhovnoj borbi može čvrsto da stoji u miru, jer ima mir sa Bogom. U suštini evanđelje je radosna vest da čovek ne mora da umre i to je velika nada ratnika koji se sukobljava sa neprijateljem.

16. “I uzmite štit vere”. Rimski štit je bio dugački, ovalni štit od drveta, obložen kožom. On je mogao da pokrije celo telo. Ova vera je aktivna slično štitu koji štiti od vatrenih strela. Ona je odbrambeno oružje jer se hrišćanin uzdaje u Boga da će ga spasti. Kad dođe neko kušanje, vera stvara poverenje i osposobljava za bitku.

Štit vere zaustavlja strele kušanja da ne bi nastao greh u duši. Kušanja neprijatelja napadaju i ona treba da se odbiju pre nego što uđu u unutrašnjeg čoveka. Strele su nosile zapaljiv materijal na vrhu da bi zapalile ono u šta udare. Ovo je pogodna slika vatre kušanja koja napadaju hrišćane. Kušanja mogu da budu u vidu straha, obeshrabrenja, nestrpljivosti, zavisti, gneva i drugih greha i poroka. Ali, vera u Boga zaustavlja kao oklop. On hvata ove strele, gasi ih i baca na zemlju kao nemoćne.

17. “Kaciga spasenja”. Glava treba da bude naročito zaštićena jer je najvažniji deo tela. Prema 1.Solunjanima 5,8 kaciga se naziva “nada spasenja”.

“Duhovni mač”, tj. Reč Božja. Mač je pretežno odbrambeno oružje. Kad je ova poslanica pisana, Novi zavet je već postojao. Hrišćanin Svetim pismom, tim duhovnim mačem, krči sebi put u svim okolnostima.

18. Vernici u Efesu treba da se mole Bogu uvek. Pavle hoće da kaže da treba stalno da se mole, za razliku od 1.Solunjanima 5,17 gde se kaže da se treba moliti “bez prestanka”. Molitva nije neko oružje nego duh i način kako da se nosi oružje i bije bitka. Apostol piše u ovom stihu o molitvenom duhu i običaju koji vernici treba da imaju.

“Molitva i moljenje” su reči koje Pavle često upotrebljava (Filibljanima 4,6; 1. Timotiju 2,1; 5,5). U Filibljanima 4,6 se spominje uz molitvu “iskanje” i “zahvaljivanje”.

Iako imamo najbolje namere, naše molitve često otkrivaju osudu, predrasude ili pogrešno mišljenje šta je dobro za nas. Mi smo zahvalni Bogu što Sveti Duh prima naše molitve takve kakve su, ispituje naše želje i namere i iznosi ih pred Boga tako da On može da odgovori na njih. Koliko puta smo kasnije otkrili da je ono što smo tražili bilo ludo i zahvalni smo Bogu što se to nije ostvarilo.

Mi treba isto da se molimo sa “istrajnošću”. Istrajnost u molitvi nema svrhu da Bog promeni svoje misli i učini nešto što nije dobro za onoga koji uporno moli. Istrajnost u molitvi je potrebna zato da bi molitelj stekao mišljenje koje Bogu daje mogućnost da učini onako kako će biti najbolje.

“Sveti” treba da pomažu jedan drugog u molitvama i bogosluženju. Ako smo “u Hristu” onda ćemo da saosećamo sa drugima koji su “u Hristu” i da ih podupiremo molitvama.

19. I samom apostolu je potrebna posrednička molitva svoje braće. On očekuje od njih razumevanje i podupiranje.

Sam Isus je “otvorio usta” (Matej 5,2) i s velikim autoritetom objavljivao načela svog carstva. I Pavle želi da ima sličnu silu reči. Njemu je bila potrebna hrabrost jer je njegovo propovedanje bilo omrznuto i ismejavano.

20. Ovde Pavle svakako misli na običaj kod Rimljana, da je zarobljenik vezan pomoću lanca okovima za desnu ruku s vojnikom pratiocem, koji je vezan za levu ruku. Ponekad je bilo dozvoljeno da zatvorenik stanuje izvan zatvora. Ovo je bio slučaj sa Pavlom. Tako je on “poslanik u okovima”.

ZAVRŠETAK POSLANICE I BLAGOSLOV

(6,21-24)

“21. A da i vi znate kako sam ja i šta radim, sve će vam kazati Tihik, ljubazni[225] brat i verni sluga u Gospodu,

22. Kojega poslah k vama za to isto da znate kako smo mi[226], i da uteši srca vaša.
23. Mir braći i ljubav s verom od Boga Oca i Gospoda Isusa Hrista.
24. Blagodat sa svima koji ljube Gospoda našega Isusa Hrista jednako[227]. Amin.”
25. Pavle je znao da će se vernici interesovati da doznaju kako je apostolu i pod kakvim okolnostima živi u zatvoru.

            Tihik, koji se spominje na više mesta u Svetom pismu (Dela 20,4; Kološanima 4,7; Titu 3,12 i dr.), je bio iz provincije Azije, možda Efežanin. Apostol ima puno poverenja u njega, zato mu je poverio mnoge dužnosti kao vernom Božjem sluzi. Za vreme svog ponovnog zatvaranja, Pavle ponovo šalje Tihika u Efes (2.Timotiju 4,12).

22. U stihu 21. apostol piše o svojim vlastitim okolnostima, a u ovom stihu uključuje on i hrišćane iz Rima. Pavle je znao koliko su vernici u Efesu bili zabrinuti zbog njega. On je želeo da se mislima sjedini sa njima i da im pokaže da može radosno da snosi svoje nevolje i tegobe.
23. U ovom stihu apostol iznosi blagoslov na vernike u Efesu. On im želi mir i ljubav s verom. To je ljubav u svom najširem značenju, koja je povezana sa verom. Obe dolaze od Boga, izlivanjem Svetog Duha u njihova srca.
24. Ove reči su kao neki potpis apostola Pavla u njegovim poslanicama. Reč “amin” na kraju, slaže se sa osećanjima i pisca i čitalaca.

            Reči koje slede posle ovog stiha u nekim kasnijim rukopisima nisu apostolove reči; zato i nisu nadahnute.

[1] „Slava Bogu“ (Stef.)

[2] „On nas“ (S)

[3] „u Njemu“ (S)

[4] „neokaljani“ (Šarić)

[5] „u ljubavi svojoj“ (Bak.)

[6] „obdario“ (Stef.)

[7] „Ljubljenome“ (S); „sinu svojemu“ (Šarić)

[8] „otkupljenje“ (S)

[9] „preobilno podelio“ (Bak.)

[10] „upoznavajući nas“ (Bak.)

[11] „po milostivoj nameri koju je u sebi imao“ (Bak.)

[12] „da je izvrši kad se ispune vremena“ (Bak.)

[13] „sjedini“ (Šarić)

[14] „ u Njemu“ (S)

[15] Šarić

[16] „Sinu svojemu“ (Šarić)

[17] Bak.

[18] „unapred“ (Bak.)

[19] „U Njega“ (Bak.)

[20] „u Njega ste i vi verovali i zapečatili se Svetim Duhom“ (Bak.)

[21] „koji beše obećan“ (Bak.)

[22] „onih što su postali Božje vlasništvo – na slave njegove“ (S)

[23] Bak.

[24] „prema“ (S)

[25] „prosvetljene“ (S)

[26] „koliku nadu pruža njegov poziv“ (S)

[27] „koje on svetima sprema“ (Bak.)

[28] „prevelika“ (Stef.)

[29] „prema“ (Bak.)

[30] „delovanju“ (Šarić)

[31] „pokazao na Hristu“ (Stef.)

[32] „koje se naziva“ (Stef.)

[33] „što će doći“ (Stef.)

[34] „za vrhovnog poglavara Crkve“ (Bak.)

[35] „prosvetljene“ (Bak.)

[36] Prevod “Stvarnost“

[37] „delovanju“ (Šarić)

[38] „zbog“ (Bak.)

[39] „što će doći“ (Stef.)

[40] Bak.

[41] „ S Hristom oživi i vas“ (S)

[42] „zbog“ (Bak.)

[43] „prestupa“ (Bak.)

[44] „duhu“ (Stef.)

[45] „prema gospodaru zračnog kraljevstva“ (S); „pod uticajem gospodara nad silom tame“ (L. Albrecht)

[46] „nepokornosti“ (Stef.)

[47] „Među ovima smo nekad i mi svi živjeli u svojim telesnim požudama“ (S)

[48] „vršeći prohtjeve tijela i svog samovoljnog mišljenja“ (S)

[49] „i bili smo, kao i ostali, po prirodi deca gneva“ (Stef.)

[50] „milosrđu“ (Bak.)

[51] „preveliku“ (Bak.)

[52] „zbog grijeha“ (S)

[53] „milošću ste vi spaseni“ (Bak.)

[54] „da u vremenima koja će doći“ (Stef.)

[55] „dobrotom svojom prema nama“ (Bak.)

[56] Stef.

[57] „delo“ (Stef.); „njegovo smo stvorenje“ (S)

[58] „stvoreni“ (S)

[59] „živimo“ (Bak.)

[60] „sećajte“ (S)

[61] „da ste nekad vi“ (Stef.)

[62] „rođeni neznabošci“ (Stef.)

[63] „nazvani neobrezani“ (Bak.)

[64] „zvali obrezani“ (Bak.)

[65] „koje se učinilo rukom na telu“ (Šarić)

[66] „isključeni od zajednice Izraelove“ (Šarić)

[67] „bez nade u Boga u ovome svetu“ (S)

[68] „On koji od obadvaju naroda učini jedan“ (S)

[69] „tim što pregradu koja ih je rastavljala – neprijateljstvo – sruši u svome telu“ (S); „telom svojim“ (Bak.)

[70] „uništivši telom svojim zakon zapovesti sa propisima njegovim“ (Bak.)

[71] „od dvaju naroda“ (S)

[72] „da preko sebe od dvoga načini jednog jedinstvenog čoveka, utvrđujući mir“ (Bak.)

[73] „ubivši njime neprijateljstvo“ (Bak.)

[74] „On je došao ‘da navijesti mir’ vama koji bijaste daleko i mir onima koji su bili blizu“ (S)

[75] „Po njemu, naime, jedni i drugi imamo pristup k Ocu u jednome Duhu“ (S)

[76] „tuđinci i gosti“ (S)

[77] „nego ste sugrađani svetih i ukućani Božji“ (Šarić)

[78] „glavni kamen“ (S)

[79] „Na njemu ste i vi sazidani da postanete stan Božji u Duhu“ (Bak.)

[80] „tuđinci“ (S)

[81] „ukućani“ (S)

[82] „glavni kamen“ (S)

[83] Stvarnost

[84] „Zato preklanjam kolena svoja – ja, Pavle, sužanj Isusa Hrista za vas neznabošce“ (Stef.)

[85] „jer ste čuli za službu“ (Stef.)

[86] „za vas“ (Stef.)

[87] „otkrivenjem“ (Stef.)

[88] „napisah“ (Stef.)

[89] „Možete po tom, kad to čitate, upoznati moj uvid – razumevanje“ (Stef.); u Tajnu – Krista“ (S)

[90] „kao što“ (Stef.)

[91] „radosnom vešću“ (S)

[92] „da su postali“ (Bak.)

[93] Stef.

[94] Stvarnost

[95] Stvarnost

[96] „delovanju“ (Šarić)

[97] „nedokučivo“ (Stef.)

[98] „kako se je ostvarila tajna“ (Šarić)

[99] „stvorio“ (Stef.)

[100] „da bi se“ (Stef.)

[101] „Po večnoj namisli“ (Bak.)

[102] „U njemu imamo pouzdanje i slobodan pristup k Bogu puni poverenja po veri u Hristu“ (S)

[103] „Zato molim da ne zdvajate zbog nevolja koje podnosim za vaše dobro, jer su one razlog vaše slave“ (S)

[104] „Meni najmanjemu od najmanjega“ (S)

[105] „Po večnoj namisli“ (Bak.)

[106] Bak.

[107] „sagibam“ (S)

[108] „kome sva stvorenja na nebu i zemlji zahvaljuju postojanje“ (L.Albrecht)

[109] „da ojača vaš unutrašnji čovek“ (Stef.)

[110] „koja prevazilazi svaki razum“ (Stef.)

[111] „mnogo više može učiniti“ (Stef.)

[112] „što možemo moliti ili misliti“ (S)

[113] „deluje“ (Bak.)

[114] „da živite dostojno poziva kojim ste pozvani“ (S)

[115] „snoseći“ (Bak.)

[116] „jedinstvo duga svezom mira“ (Stef.)

[117] „kao što ste svojim pozivom pozvani samo k jednoj nadi“ (S)

[118] „koji je nad svima i kod svih u svima“ (Bak.)

[119] „kao što ste svojim pozivom pozvani“ (S)

[120] „A svakome pojedincu od nas dana je milost po onoj mjeri po kojoj je Hrist htio dati svoj dar“ (S)

[121] „Zato je rečeno“ (Bak.)

[122] „odvede zarobljene“ (Šarić)

[123] „izišavši na visinu: šta drugo to znači nego da je On najpre /sa neba/ sišao u donji zemaljski svet“ (L.Albrecht); „Pazite na misao ovde – kad kaže da je Hristos ‘izašao’ znači da je on pre toga ‘sišao’, a to je od nebeske visine u dubinu ovog sveta“ (J.B. Phillips)

[124] „kao“ (Bak.)

[125] „izgradnju“ (S)

[126] „da ne budemo više malodobni, igračka valova, okolo tjerani svakim vjetrom nauke u ljudskoj prijevarnoj igri, usred prepredenosti koja lukavo krči put zabludi“ (S)

[127] „nego da govorimo istinu“ (Stef.)

[128] „i da u ljubavi u svemu rastemo“ (Stef.)

[129] „svakom vezom“ (Šarić)

[130] „po snazi potrebnoj svakom udu njegovom“ (Bak.)

[131] „i usavršuje se u ljubavi“ (Šarić)

[132] „odvede zarobljene“ (Šarić)

[133] L. Albrecht

[134] „u ljudskoj prevarnoj igri“ (S)

[135] „svedočim“ (Bak.)

[136] „ne živite više“ (Stef.)

[137] „po taštini misli svojih“ (Bak.)

[138] „Njihove su misli tamom pokrivene“ (Stef.)

[139] „daleko su“ (Stef.)

[140] „zbog“ (Stef.)

[141] „Izgubivši svaki osećaj“ (Bak.)

[142] „razuzdanosti“ (Šarić)

[143] „upoznaste“ (Šarić)

[144] „samo ako ste“ (S)

[145] „jer ste čuli za Njega i poučeni ste u Njemu“ (Stef.)

[146] „što se tiče vašeg ranijeg života“ (Bak.)

[147] „varljivim“ (Bak.)

[148] „obnavljate duhom u kojem mislite“ (S)

[149] „stvoren“ (Bak.)

[150] „svetosti“ (Šarić)

[151] „Po taštini misli svojih“ (Bak.)

[152] Šarić

[153] Stvarnost

[154] Stef.

[155] „što se tiče vašeg ranijeg života“ (Bak.)

[156] „Ako se i gnjevite, nemojte grešiti“ (Bak.)

[157] „pristup“ (Bak.)

[158] „radi“ (Bak.); „svojim rukama da zarađuje“ (Stef.)

[159] „nego samo dobra reč, koja služi uzdizanju“ (Bak.)

[160] „da donese blagoslov onima koji slušaju“ (Stef.)

[161] „neka je daleko od vas“ (Stef.)

[162] „zloćom“ (Stef.)

[163] „dobri“ (Bak.)

[164] Bak.

[165] Stef.

[166] „prijazni“ (S)

[167] „kao prinos i žrtvu“ (S)

[168] „Bogu na ugodan miris“ (S)

[169] Stvarnost

[170] „nego zahvaljivanje“ (Stef.)

[171] „dobro“ (S)

[172] „nijedan lakomac – to jest idolopoklonik“ (S)

[173] „jer zbog toga ide gnjev Božji na sinove protivljenja“ (Bak.)

[174] Nemojte imati s njima nikakva posla“ (S)

[175] „svetlost“ (Bak.)

[176] „rod svetlosti je u svakoj dobroti, pravednosti i istini“ (Stef.)

[177] „ne sudelujte u besplodnim delima tame, nego ih osuđujte“ (Bak.)

[178] „potajno“ (Bak.)

[179] „A sve, za šta se kara, svijetlo objavljuje“ (Šarić)

[180] „svetlost je“ (Bak.)

[181] „zato je rečeno“ (Bak.)

[182] „Probudi se ti koji spavaš“ (S)

[183] „ustani iz mrtvih“ (Bak.)

[184] „pazite“ (Stef.)

[185]“Dobro iskoristite vreme jer su dani rđavi” (Šarić)

[186] „razuzdanost“ (Bak.)

[187] „već se napunite Duhom“ (S)

[188] „himnama“ (Stef.)

[189] „sve“ (Bak.)

[190] „pokoravajte se“ (Šarić)

[191] Šarić

[192] „budite pokorne“ (Bak.)

[193] „koja je telo njegovo, a čiji je On spasitelj“ (Bak.)

[194] „posveti“ (Bak.)

[195] „da bi se pred Njim ta crkva pojavila“ (Bak.)

[196] „borâ“ (Stef.)

[197] „puti“ (Bak.)

[198] „Zato“ (Bak.)

[199] „prionuće“ (Bak.)

[200] „Ova je tajna uzvišena – a ja velim da je uzvišena u odnosu na Krista u crkvi“ (S)

[201] „neka poštuje“ (S)

[202] „dobro“ (S)

[203] „ne ogorčujte“ (S)

[204] „robovi“ (S)

[205] „zemaljske“ (Stef.)

[206] „s iskrenošću svoga srca kao Kristu“ (S)

[207] „koji od svega srca vrše volju Božju“ (S)

[208] „da služite“ (S)

[209] „znajući da će svaki – bio rob ili slobodnjak – ako što dobro učini, primiti za to plaću od Gospoda“ (S)

[210] „sa strahopoštovanjem“ (S)

[211] „klonite se pretnji“ (S)

[212] „kod Njega nema pristrasnosti“ (S)

[213] „i u moći sile njegove“ (Šarić)

[214] „Jer naša borba nije s ljudima“ (Stef.)

[215] „ s gospodarima ovoga mračnoga sveta“ (Stef.)

[216] „Uzmite i na se stavite bojnu opremu Božju“ (S)

[217] „Stojte čvrsto! Opašite svoje bokove istinom“ (S)

[218] „obujte noge spremnošću za radosnu vest mira“ (S)

[219] „zloga“ (S)

[220] „u Duhu“ (Stef.)

[221] „bdijte“ (S)

[222] „ustrajnošću“ (S)

[223] Stvarnost

[224] Stvarnost

[225] „ljubljeni“ (Bak.)

[226] „šaljem ga k vama naročito zato, da znate, kako smo mi“ (Bak.)

[227] „nepokolebljivom ljubavlju ljube“ (Bak.)