Komentar Galatima poslanice

UVOD 

            Galatija je bila pokrajina na visoravni usred Male Azije.  Ime “Galatija”  dobila je ova pokrajina, izgleda, po nekim galatskim (keltskim) plemenima koja su prodrla u Malu Aziju pre Hrista i nastanila se u severnom delu ove pokrajine, koja je od 180. pre Hrista potpala pod rimsku vlast, a 25. pre Hrista postala rimskom provincijom.  Stanovnici pokrajine Galatije su bili Kelti, Grci i veći broj Jevreja. 

            Pisac ove poslanice je apostol Pavle.  Ona se nalazi u najranijoj zbirci novozavetnih knjiga.  U celosti ova poslanica ima osobine i karakter Pavlovih poslanica.  Za Poslanicu Galatima znali su Polikarp (Ad. Phil.12), Ignatije i Justin.  Kao poslanicu apostola Pavla citiraju je Muratorijev fragment, Irinej i Kliment Aleksandrijski.

            Godine 45-47. apostol Pavle i Varnava su na svom misionarskom putovanju osnovali crkve u nekim gradovima Galatije, u Ikoniji, Listri i Derbi.  Posle povratka u Antiohiju njih dvojica su otišli na apostolski sabor u Jerusalim i tamo zastupali obraćene mnogobošce.  Na ovom, Jerusalimskom saboru, koji je održan 49. godine, rešeno je šta se traži od mnogobožaca koji su pristupili hrišćanstvu (Dela 15).  Posle ovog sabora apostol Pavle je sa Silom otpočeo svoje drugo misionsko putovanje.  Oni su prvo posetili crkve u južnoj Galatiji, koje je apostol Pavle osnovao na svom prvom putovanju, što se naročito spominje u Delima 16:1-5.  Apostol Pavle je još jednom posetio Galatiju na svom trećem misionskom putovanju 53-54. godine.

            Očigledno je da je ova poslanica pisana posle Pavlove poslanice Jerusalimu i ukoravanja Petra u Antiohiji.  Smatra se da je napisana u zimu 57-58. godine.  Ova poslanica, kao i Poslanica Rimljanima, napisana je u Korintu i spominje opravdanje verom.  Takođe se u ovim poslanicama pravi razlika između “zakona” i “evanđelja”.  To je zbog toga što ih je apostol Pavle pisao u istom periodu, za vreme treće posete gradu Korintu. 

            Povod za pisanje ove poslanice je bio otpad koji je pretio crkvama u Galatiji.  Neki hrišćani iz judejstva došli su iz Judeje u Antiohiju i počeli da šire lažna učenja (Dela 15:1).  Apostol Pavle je i ranije, na saboru u Jerusalimu, energično ustao protiv držanja starozavetnih  zakonskih obreda (Gal. 2:3.4.)  Ovo lažno učenje je zahtevalo od svih hrišćana držanje “zakona”, tj. obrezanje i držanje obrednih propisa iz Starog zaveta.  Apostol Pavle nije ustao toliko protiv obrezanja i nekih drugih obrednih radnji, nego naročito protiv lažnog učenja da se čovek može spasiti ako se drži “zakona”.  Izgleda da je ovo lažno učenje imalo velikog uspeha i zadobilo mnoge hrišćane u Galatiji (Gal. 1,1.6.).  Ne znamo koliko su ove crkve otišle daleko u učenju legalizma pre nego što su dobile ovu poslanicu, ali iz same poslanice jasno izlazi da je postojala opasnost opšteg otpada.  Ovi lažni učitelji su učili i radili suprotno odlukama Jerusalimskog sabora.  Oni nisu samo odbacili “Pavlovo evanđelje”, nego su i pobijali njegovo ovlaštenje kao apostola, jer nije bio od dvanaestorice. 

            Da bi Galatima objasnio njihovu zabludu apostol Pavle je ponovo potvrdio velika načela evanđelja koja im je ranije objavio.  Ali, pošto su ga optužili da on propoveda lažno evanđelje i da nema pravo da uči, Pavle je bio primoran da im dokaže svoje pravo na apostolstvo.  On u  Galatima 1,11.12.14. iznosi detaljno svoju biografiju da bi pokazao poreklo “svojeg evanđelja”.  Pavle naglašava činjenicu da je njegovo učenje, koje je on izneo apostolima i saboru u Jerusalimu, u punoj saglasnosti sa starešinama koji su bili sa Isusom i primili uputstvo lično od Njega. Apostol Pavle ističe u ovoj poslanici da se čovek pravda verom u  Isusa Hrista. Ovo je bilo u potpunoj suprotnosti sa shvatanjem Jevreja koji su tvrdili da se pravda postiže ispunjenjem “dela” koja propisuje starozavetno zakonsko uređenje. U ovoj poslanici se ističe šta je Bog učinio kroz Hrista za spasenje čoveka. U njoj se odbacuje misao da se čovek može opravdati svojim zaslugama. Ona uzdiže veliki Božji dar čoveku nasuprot ljudskog pokušaja da spasi sam sebe. Svako ko želi da se spasi “delima zakona” gubi Hristovu milost.

            Kao Božja deca i hrišćani su naslednici (Galatima 3,6.7.14.29.). Oni su sada “nova tvar” u Hristu (6,15.) koju “Duh vodi”(5,18.). Sa Hristom koji verom prebiva u njima  i Božjim moralnim zakonom napisanim u njihovim srcima njima nije više kao maloj deci potreban “čuvar” da ih vodi (3,23-26;4,1-7).  I dok se Jevreji hvale pravdom koju oni misle da su zaslužili, jer su naime svojim vlastitim naporima držali Božji zakon (Rimljanima 2,17;9,4), hrišćani priznaju da oni nemaju ništa čime bi se pohvalili osim spasonosne sile “krsta Gospoda našega Isusa Hrista” (Galatima 6,14).  Izraz “zakon” u ovoj poslanici izražava celokupno otkrivenje Božjih propisa datih Božjoj deci na Sinaju, naime moralne zakone, građanske propise i obredne propise.  Ovim propisima su Jevreji kasnije dodavali mnoge ljudske propise.  Oni su verovali da svojom snagom mogu u celosti držati sve te propise i da držeći ih mogu zaslužiti svoje spasenje.

            Apostol Pavle je u ovoj poslanici objasnio da je obećanje koje nudi evanđelje već bilo potrebno Avramu u ugovoru sa njime i da objavljivanjem Božjeg zakona 430 godina kasnije ništa nije izmenjeno u ovom ugovoru tj. obećanju (3,6-9.14-18).  “Zakon” nije trebalo da zameni ugovor tj. obećanje ili da doda neki drugi način spasenja nego da pomogne ljudima da razumeju i prihvate obećanje Božje milosti date još Avramu.  “Zakon” nije dat da bi bio cilj samom sebi kao što su Jevreji mislili nego samo kao sredstvo, “čuvar” (Bakotić:”vaspitač”), da vodi ljude spasenju u Hristu po obećanju u ugovoru.  Svrha “zakona”, njegov kraj ili cilj, je da dovede čoveka Hristu (Rimljanima 10,4).  Jevreji su namerno ostali u neznanju Božjeg plana kojim se čovek opravdava tj. postaje prav verom u Hrista.  Zato su oni postavili svoju vlastitu pravdu “delima zakona” (Galatima 2,16; Rimljanima 10,3).  Apostol Pavle dalje objašnjava da je ugovor sa Avramom unapred predvideo spasenje mnogobožaca dok zakon to nije mogao učiniti.  Mnogobošci mogu da dobiju spasenje samo verom u obećanje koje je dato Avramu, a ne kroz “zakon” (3,8.9.14.27-29).

            Zabuna koju su hrišćanski judaisti uneli u galatske crkve je nastala tako što su oni zahtevali da se mnogobošcima nametnu starozavetni obredi kao što su obrezanje, praznovanje nekih obrednih praznika itd. (4,10;5,2).

            Reč “zakon” u ovoj poslanici se odnosi na moralni i obredni zakon (toru).  Obredni zakon je prestao kada je Hristos umro na krstu (Kološanima 2,14-17), a moralni zakon ostaje u punoj važnosti (Matej 5,17.18).  “Još i danas postoji opasnost da  neki drže deset zapovesti po slovu, a ne po duhu (Matej 19,16-22; Galatima 5,17-22), kao što su i u ono vreme neki uzimali učešća u obrednom zakonu  ne razumevši da su to simboli koji ukazuju  na Hrista.  I danas neki padaju u istu zabludu pokušavajući da se spasu bez Hrista, trudeći se da svojim naporima drže deset zapovesti.  Na ovaj način ovakvi otpadaju od milosti Hristove; “oni se daju u jaram ropstva uhvatiti” (Galatima 5,1-4). Za ovakve je Hristos “uzalud umro” (2,21).  Apostol Pavle ovakvima daje opomene u ovoj poslanici.  Hrišćani drže deset zapovesti ili Božji zakon ne zato da bi dobili spasenje već zato što su spašeni.  Ustvari, Božji zakon može držati samo onaj koji je spasen, jer Hristos stanuje u njemu.” (Bible Commentary,6:934).

            Ove Pavlove opomene odnose se i na one koji žele da postignu viši stepen pobožnosti ili “veću pravdu” pred Bogom držeći se striktno nekih propisa ili načela koja su ljudi postavili po pitanju visine hrišćanskog života; kao na primer po pitanju hrane i odela.  Oni padaju u iste greške kao i Jevreji onoga doba.  Drugi daju desetak, dolaze redovno u crkvu na bogosluženja i svetkuju subotu, misleći da time imaju neke naročite zasluge pred Bogom.  Hrišćanin sve to verno obavlja, ali ne zbog neke nagrade ili zadobijanja naklonosti od Boga, nego kao Božje dete, rođeno verom u spasonosnu milost Isusa Hrista.  Za hrišćanina je to velika radost i sreća da svoj život uskladi sa izrazitom Božjom voljom.

            Poslanica Galatima je danas, kao i u doba apostola Pavla, od naročitog značaja jer sadrži pouku da se spasenje ne može dobiti ni na koji drugi način sem verom u Hristovu zaslugu za spasenje čoveka (2,16;3,2;5,1).  Moralni i obredni zakon nemaju nikakve sile da čoveka oslobode od njegovog grešnog stanja u kome se nalazi (Rimljanima 3,20;7,7).  To je tzv. “Pavlovo evanđelje” za razliku od izopačenog evanđelja judaista u prvoj hrišćanskoj crkvi (Galatima 1,6.12; 2,2.5.7.14).

I       UVOD U POSLANICU

(Galatima 1,1-10)

1. Pozdrav Galatima

            Apostol Pavle počinje svaku svoju poslanicu po tadašnjem običaju.  On najpre spominje ime pisca kao i ime onih kojima upućuje poslanicu; zatim izražava svoje dobre želje za njih.  Ali, Poslanica Galatima se razlikuje od drugih poslanica.  Sve nas upućuje na to da je stanje među ovim hrišćanima sasvim drugačije nego u drugim crkvama.  On sebe ovde naziva apostolom, što ne čini na primer u Poslanicama Solunjanima.  To je zato što se njegovo apostolstvo pobijalo.  On u ovoj poslanici napominje da je apostolstvo dobio od Isusa Hrista i Boga Oca i da ga nisu ljudi odredili za ovu službu.  Dalje, umesto da kaže nešto dobro i pohvalno ovim crkvama on hladno dodaje:”Crkvama galatskim”.  Ipak, on im želi “blagodat i mir” od onoga koji je izvor mira: Oca i Spasitelja Isusa Hrista.

“Pavle apostol, ni od ljudi (ne od ljudi – Stef.Bak.), ni kroz čoveka (ni po  

 jednom čoveku – Bak.), nego kroz Isusa Hrista i Boga Oca (nego po Isusu Hristu i Bogu Ocu – Bak.), koji ga vaskrse iz mrtvih,

I sva braća koja su sa mnom, crkvama galatskim.”   (1,1.2)

            St. 1. Apostol Pavle često u svojim poslanicama piše o sebi da je apostol (vidi Rim.1,5; 1.Kor.1,17), ali nigde ne pravda ovu svoju titulu.  Međutim, u ovoj poslanici odmah u prvom stihu on brani svoje apostolstvo, jer su galatske crkve posumnjale u ono što on uči (1,11.12).  Zato on naglašava da je njegov poziv u ovu službu bio božanskog porekla (1,6-10).  Njegovo učenje i stav su kasnije bili ispitani i odobreni od vođa u Jerusalimu (vidi 2,1-6).  Apostoli su potvrdili da je on “apostol neznabožaca” (1,7-10).  Pavle je izjednačen sa ostalim apostolima u autoritetu(2,7-9).  Izgleda da su njegovi protivnici pobijali njegovo apostolstvo tvrdeći da on nije postavljen od apostola.  Ali, kao i dvanaestorica i on je poziv primio od samoga Hrista.  Istina, Pavle je postao apostol  tek posle Hristovog vaskrsenja.  Ovi lažni učitelji su dokazivali da se Pavle ne može uporediti sa ostalim apostolima, jer se nije priključio Isusu za vreme njegovog života, nego tek posle njegove smrti i vaskrsenja.  Oni su mislili da se zbog toga apostol Pavle ne može izjednačiti sa apostolima, jer nije redovno izabran.  Ali vaskrsli Hristos je apostola Pavla lično pozvao. 

St. 2.  Apostol Pavle je imao običaj da u svojim poslanicama spominje braću koja su ga pratila, kada pozdravlja crkve (vidi Rim.16,21-23).  Reči “crkvama galatskim” u ovoj poslanici je nešto u očitoj suprotnosti sa svim drugim poslanicama.  Nema nikakvih izraza naklonosti ili pohvale.  Ovde on ništa ne spominje o njihovoj službi i vernosti Hristu.  On ih ne naziva “svetima”.  To je sve zbog njihovog otpada.

“Blagodat vam (milost vam – Bak.) i mir od Boga Oca i Gospoda našega Isusa Hrista,

Koji dade sebe za grehe naše da izbavi nas od sadašnjega sveta zloga, po volji Boga i Oca našega,

Kojemu slava vavek veka (u sve vekove – Stef.). Amin.”   (1,3-5)

            St. 3.  “Milost vam i mir” je uobičajeni pozdrav apostola Pavla skoro u svim njegovim poslanicama.  Iako su Galati pravili velike greške on ih ljubi i dalje.  Njegova je iskrena želja da dobiju “milost i mir”, darove koji su rezultat vere u Hrista.  Njemu je cilj da im utisne veliku istinu o pravdi koja dolazi od Boga kao milost ljudima.  Ona se nikada ne može zaslužiti delima, nego proizilazi iz vere u Hristovu žrtvu.  Kad grešnik primi ovu pravdu ona mu donosi mir (vidi Rim.5,1).

            St. 4.  Glavna tema ove poslanice je spasenje preko Isusa Hrista.  Galati su se udaljili od ove velike istine i prihvatili učenje da čovek može zaslužiti svoje spasenje.  Prihvatanje ove nebiblijske nauke dovelo ih je do toga da zaborave Hristovu žrtvu pomirenja.  Apostol Pavle ponovo iznosi Galatima, koji su tako brzo zaboravili velike istine o opravdanju i posvećenju i vratili se na “dela zakona”, ovu veliku istinu da je Isus svojom žrtvom pomirenja prokrčio put spasenja za sve ljude koji hoće da ga prihvate.  Svaki ljudski pokušaj i napor da se pobede nad grehom izvojuju svojim sopstvenim naporima nije u saglasnosti sa Bogom.

St. 5. Osećajući svu veličinu Božje ljubavi, milosti i mudrosti koja se pokazala u

spasenju ljudi smrću Božjega Sina, apostol kliče Bogu: “Slava!” u sva vremena i to potvrđuje sa “Amin”.  Spaseni će u večnosti slaviti Gospoda za njegovo delo ljubavi, jer je njegova žrtva omogućila spasenje čoveka.

2. Razlog pisanja poslanice

Apostol Pavle odmah u početku izražava svoje čuđenje i ukazuje na svu ozbiljnost njihovog  stanja.  On im iznosi razlog zašto je tako jasan i iskren.  On nije čovek kome je stalo do karijere, nego Hristov sluga.  U stihovima 6-10. iznosi predmet koji uglavnom obrađuje u ovoj poslanici.  Odmah u početku se vidi da je reč o dva suprotna učenja, o dva “evanđelja” ili bolje rečeno o jednoj lažnoj nauci koja polaže pravo na mesto koje pripada samo istinitom i večnom evanđelju.

“Čudim se da se tako odmah odvraćate na drugo evanđelje od onoga koji vas pozva blagodaću Hristovom (čudim se da se od onoga koji vas je pozvao blagodaću Hristovom, tako brzo odvraćate na drugo evanđelje – Stef.),

Koje nije drugo, (ne da ima i drugo evanđelje –  Bak.) samo što neki smetaju vas, (nego ima ljudi koji unose zabunu kod vas – Bak.) i hoće da izvrnu evanđelje Hristovo.”   (1,6.7)

            St. 6. Samo u ovoj poslanici apostol Pavle ne izražava zahvalnost i radost nego čuđenje. To je za njega veliko iznenađenje da Galati mogu tako brzo da zaborave istinu evanđelja i Božji poziv koji im je on objavio.  Do skoro su oni radosno prihvatali Hrista kao svog saputnika i radovali se što su oslobođeni greha verom u Spasitelja.  Sada oni već pokušavaju da se “delima zakona” pomire sa Hristom i dobiju oproštenje greha.  Apostol Pavle je već u Efesu čuo da su se među Galatima pojavili lažni učitelji koji su ih uveravali da je pored vere u Hrista, potrebne za spasenje, bezuslovno potrebno i obavljanje starozavetnog obreda.  To je, kažu oni, prvo i savršeno “evanđelje” od koga ne može ni apostol Pavle da ih oslobodi, jer je to zakon Božjeg naroda kome je Bog obećao spasenje.

            St. 7.  Vrlo brzo posle slušanja ovog drugog “evanđelja” oni su poverovali lažnim učiteljima i počeli da se odvraćaju od “Hristovog evanđelja” koje im je Pavle objavio.  Glagol je u sadašnjem vremenu što znači da je otpad još bio u razvoju kada je apostol pisao poslanicu.  Otpad od vere je bio iznenadan i brz.  Apostol Pavle ih smatra odgovornim za ovo.  Lažni učitelji su ih zaveli, ali su oni odgovorni jer su svesno odgovorili na ovo zavođenje.  Izraz “drugo evanđelje” (grčki “heteros”=drugo) znači drugačije, suprotno onome što ih je on učio.  Ustvari to i nije nikakvo evanđelje (vidi stih 7.), jer postoji samo jedan radosna vest o spasenju kroz Isusa Hrista (Dela 4,12).  Lažni učitelji su pokušavali da izopače evanđelje tvrdeći da su “dela” sredstvo za spasenje.  Ovakvo učenje je rušilo značaj i vrednost Hristove žrtve.  Evanđelje koje im je apostol objavio je Božje evanđelje (2.Kor.5,18-20).  Pavle ga naziva “svojim” jer ga je on njima objavio.

            Apostol ne spominje judaističke lažne učitelje; on ih smatra ljudima koji predstavljaju sami sebe, a ne Božji narod.  Oni imaju svoje interese i ciljeve ; zato su izvrtali svanđelje Hristovo.  Oni su mutili i agitovali za sebe, izražavajući sumnju u valjanost “Pavlovog evanđelja”.  Duh proroštva kaže:”Pod uticajem lažnih učitelja, koji su se pojavili među vernicima u Jerusalimu, razdor, lažno učenje i telesnost su brzo uzimali maha među vernicima u Galatiji.  Ovi lažni učitelji su izmešali jevrejsko predanje sa istinama evanđelja.  Ne mareći za odluku opšteg sabora u Jerusalimu oni su zahtevali od obraćenih iz mnogoboštva da drže obredni zakon.  Stanje je bilo teško.  Zlo koje se bilo uvuklo pretilo je da skoro uništi crkve u Galatiji.  Pavlu je bilo teško na srcu i u duši zbog ovog  otvorenog otpada onih koje je on verno učio načelima evanđelja.  On je odmah pisao ovim zavedenim vernicima iznevši im lažne teorije koje su primili  i sa velikom strogošću ukorio one koji su se udaljili od vere.” (AA, 382-384)

“Ali ako i mi (ali i kad bi mi sami – Bak.), ili anđeo s neba javi (propovedao – Bak.) vam evanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude!

Kao što pre rekosmo i sad opet velim (kao što pre rekoh to i sad opet kažem – Bak.): ako vam ko javi evanđelje drukčije nego što primiste, proklet da bude!”  (1,8.9)

            St. 8. Ovde je reč o apostolu Pavlu i njegovim pomoćnicima.  On se ovde vrlo ozbiljno izražava o ugledu i značaju evanđelja.  Spominje evanđelje s neba kao najuglednije posle Boga da bi time još više žigosao lažne učitelje u Galatiji.  Svakako da jedno nebesko biće  ne bi zavodilo ljude.  Niko nema prava da menja ili izvrće Božje evanđelje.  Ovde je reč o nekom drukčijem “evanđelju” koje bi bilo suprotno pravom evanđelju.  Bog se ne menja niti sam sebi protivureči.  Pavle dva puta naglašava: “Proklet da bude!” .  ‘Proklet’ (grčki “anatema”) znači da je neko prepušten Božjoj kazni.  U LXX reč “anatema” je upotrebljena umesto jevrejske imenice “čarem”, a označava ličnost ili predmet određen za uništenje.  Duhovno to su oni koji su se zbog greha udaljili od Boga.  Ova reč ne odgovara pojmu isključenja iz crkve kako se on danas vrši, ali i ovaj pojam sadrži neko odvajanje od crkve.  U slučaju nemorala Pavle preporučuje crkvi u Korintu da takvog isključe iz crkve (1.Kor.5,2).

            St. 9. Apostol Pavle je opominjao Galate zbog ovih lažnih učitelja koji su pokušali da izopače evanđelje kada je ranije bio kod njih (Dela 20,29.30).  Oni treba da se toga sete. 

“Zar ja sad ljude nagovaram ili Boga? (zar ja sad gledam da dobijem naklonost kod ljudi ili mi je do toga da se dopadnem Bogu – Šarić)  Ili tražim ljudima da ugađam?  Jer kad bih ja još ljudima ugađao onda ne bih bio sluga (rob) Hristov.”   (1,10)

            St. 10. Ono što je apostol govorio i pisao Galatima ne može se nikako smatrati zadobijanjem naklonosti ljudi.  Samo Bog može biti zadovoljan sa ovakvim njegovim stavom.  Ovo je svakako bio odgovor lažnim učiteljima na njihovu optužbu da on traži naklonost Galata i laska im.  Pavle nije mario “da dobije naklonost kod ljudi”.  On ne bi bio dostojan propovedanja evanđelja kad bi ugađao ljudima; nemoguće je da se misli o ovome.  On radi na spasenju ljudi ali se ne može odreći vernosti istini u tome radu.  Apostol ovde upotrebljava izraz “rob Hristov” čime još više naglašava da on nije više slobodan nego pripada potpuno Hristu kao rob gospodaru.  Duh proroštva kaže:”Pavle je zasadio čiste istine evanđelja u Galatiju.  On je propovedao nauku o opravdanju verom i njegov rad je bio nagrađen time što je gledao kako se crkve u Galtiji obraćaju evanđelju.” (MS.43,1907).  Pavlov način života među Galatima je bio takav da je mogao kasnije da kaže:”Budite kao što sam i ja.” (4,12), (DA,208)

            “Ipak je Pavlu uspelo da obraćene dovede dotle da sami uvide da su bili prevareni i to je uništilo sotonine namere.  Novoobraćeni su se vratili veri, čvrsto spremni da se razumno drže istine.”(MS. 43,1907;EV.358)

I I    PAVLE BRANI SVOJ APOSTOLSKI AUTORITET

(Galatima 1,11-24;2,1-14)

            U ovom odseku apostol Pavle prvo iznosi događaje u pojedinostima od njegovog obraćenja do sabora u Jerusalimu na kome su apostoli priznali njegov poziv u evanđeosku službu.  Ovo je bilo potrebno jer su lažni učitelji dokazivali da Pavle nije bio sa dvanaestoricom i zato ne može da bude apostol.  U 1,11-24 apostol dokazuje božansko poreklo “svog evanđelja”, a u 2,1-10 dokazuje da su apostoli priznali valjanost njegovog evanđelja. 

1. Kako se Pavle obratio u hrišćanstvo

“Ali vam dajem na znanje, braćo, da ovo evanđelje koje sam ja javio nije po čoveku (nije od ljudi – Bak.).

Jer ja ga ne primih od čoveka niti naučih nego otkrivenjem Isusa Hrista.” (1,11.12)

            St. 11. Apostol im se ovde svečano obraća ozbiljnim rečima tvrdeći da evanđelje koje on propoveda nije od ljudi.  Duh proroštva kaže o ovom sledeć:”U poslanicama vernicima u Galatiji Pavle ukratko navodi događaje u vezi sa svojim vlastitim obraćenjem i prvim hrišćanskim iskustvom.  On je želeo da im na ovaj način ukaže da je on bio, blagodareći naročitoj manifestaciji božanske sile, doveden do toga da vidi i shvati velike istine evanđelja.  Pavle sada, vođen uputstvima primljenim od samog Gospoda, opominje i hrabri Galate na svečan, određen način.  On piše ne sa oklevanjem ili u sumnji nego u potpunoj sigurnosti uverenja i pouzdanog znanja.  On jasno ističe razliku između onoga što ljudi uče i uputstva primljenog neposredno od Hrista.”  (AA.386)

            St. 12.  Pavle naglašava Galatima kako je dobio apostolstvo, a zatim im piše o valjanosti “njegovog evanđelja”, o spasenju verom u Isusa Hrista.  On tvrdi da nije evanđelje primio od čoveka niti su ga oni učili, nego “otkrivenjem Isusa Hrista”.  Ovde je reč o otkrivenju (grčki “apokalipsis”) istine koje mu je sam Hristos dao.  Sam Hristos je poučio Pavla o evanđelju, a ne ljudi. Ovde Pavle misli bez sumnje na viđenje na putu za Damask, kao i druga otkrivenja koja je primio (2.Kor.2,7). Za vreme tri godine provedene u Arabiji (stih 17.) apostol Pavle je primio od Isusa mnoga otkrivenja.  Arapska pustinja je bila idealno mesto za razmišljanje i primanje otkrivenja.  Pavle je bio već vrlo dobro poučen kada je došao na sabor u Jerusalim (2,6).  Apostoli su mu pružili ruku i priznali mu valjanost apostolstva. 

“Jer ste čuli moje življenje nekada u jevrejstvu (jer ste čuli moj nekadašnji život u judejstvu – Stef.), da sam odviše (žestoko –Bak.) gonio crkvu Božju i raskopavao je.

I napredovah u jevrejstvu većma od mnogih vrsnika svojih u rodu svome i odviše revnovah za otačke svoje običaje (nadahnut velikom revnošću za predanja otaca svojih – Bak.).”         (1,13.14)

            St. 13.  Ovde apostol iznosi svoju nekadašnju revnost za jevrejsku religiju.  Galati su čuli za “njegov nekadašnji život” kada je on revnosno i fanatički progonio crkvu.  To dokazuje da on pre svog obraćenja nije razumeo evanđelje.  Pavle ih podseća na ono što su i oni znali već ranije, jer je njegov život od mladosti bio poznat svim Jevrejima (Dela 26,4.5).  Njegova ranija revnost za jevrejstvo bila je sasvim suprotna sadašnjoj odanosti evanđelja (Dela 26,9-11).  Pavle najpre namerno napominje činjenicu da je njegov sadašnji stav prema judaizmu rezultat ličnog iskustva.  Njegova revnost u proganjanju je bila veća od drugih Jevreja.  To mu je i smetalo kada je kasnije počeo da propoveda evanđelje.  On nije bio zadovoljan sa rasterivanjem crkve nego je nameravao da je potpuno uništi.

            St. 14.  Dalje Pavle kaže:”Ja napredovah u jevrejstvu.”.  To znači da je imao uspeha i isticao se među Judejcima njegovog doba.  To nije bilo samo u teološkom pogledu nego i u revnosti i držanju obrednih propisa.  Činjenica da je bio član Sinedriona potvrđuje dobro mišljenje jevrejskih starešina o njemu.  Pavle je revnovao za otačke običaje.  To su bili usmeni propisi za razliku od pismenih.  Ovi propisi su postali sastavni deo pismenih propisa Mojsijevog zakona i čak smatrani jednakima, ako ne i iznad Božjih pisanih propisa.  Isus kaže da su ova predanja “ukidala Božju reč” (Marko 7,13) i tako Božji zakon svela na nulu.  Neki misle da je apostol  Pavle pripadao ovoj krajnjoj grupi revnitelja (zelota) među farisejima. 

“A kad bi ugodno Bogu, koji me izabra od utrobe majke moje i prizva blagodaću svojom,

Da javi sina svojega u meni, da ga evanđeljem objavim među neznabošcima; odmah ne pitah tela i krvi (ne pitah za savet ljude – Stef.),

Niti iziđoh u Jerusalim k starijim apostolima od sebe (onima koji su pre mene apostoli bili – Bak.), nego otidoh u arapsku, i oopet se vratih u Damask.”         (1,15-17)

            St. 15.  Pavle sada govori o svom obraćenju i zadatku među mnogobošcima.  On je  svojim vaspitanjem, verom i životom bio odan jevrejskom predanju. Ništa ga nebi moglo primorati niti navesti da odbaci starozavetno zakonsko uređenje. Sa ljudskog gledišta ne može se objasniti njegova promena verovanja, tojest da se čovek spasava verom, a ne delima zakona.  Ova se promena može objasniti samo Božjom intervencijom.  Još pre Pavlovog rođenja Božja je namera bila da ga upotrebi kao svog predstavnika među mnogobošcima, razume se samo uz njegov pristanak.  Bog je unapred video i znao da će apostol odgovoriti na Njegov poziv.  Apostol Pavle tvrdi da je njegov izbor za apostola učinjen od Boga, a ne od ljudi.  On nije ničim zaslužio ovu visoku počast i zato smatra da je to samo delo Božje milosti.  Njegov lični plan u životu je bio sasvim drugačiji.  Za njega je događaj na putu za Damask bio veliko iznenađenje, ali on sada vidi u tome Božje proviđenje koje ga je pozvalo da prihvati Božji plan za svoj život. 

                        St. 16. Vaskrsli Isus se javio apostolu iz dva razloga: da ga obrati u hrišćanstvo i da ga pošalje da propoveda evanđelje mnogobošcima (Dela 26,12-19).  Na putu za Damask Hristos se lično javio apostolu (1.Kor.15:8).  Njegovu revnost za jevrejstvo pretvorio je u revnost za hrišćanstvo da bi ga uspešno javio mnogobošcima.  On će svetu objaviti Hrista koji je po Božjem planu umro za ljudski rod.  Ovaj apostol je bio uspešno oruđe za propovedanje evanđelja jer je imao lično svedočanstvo o sili evanđelja.  Naredba o objavljivanju evanđelja mnogobošcima data je apostolu posle tri dana od događaja na putu za Damask i to preko Ananije.  To nije značilo da je bilo zabranjeno da propoveda Jevrejima, nego da je odgovoran za propovedanje nevernima, onima koji nisu bili Jevreji.  Kad bi Pavle došao u neki grad on je najpre propovedao o Hristu u sinagogi svojim sunarodnicima.  Tamo je i došao u vezu sa bogobojaznim mnogobošcima.  Pavlove reči:”Ne pitah za savet ljude” su jedan dokaz više da je on ovaj nalog za propovedanje evanđelja smatrao božanskim nalogom.  Zato on nije održavao veze sa vođstvom u Jerusalimu, niti je primao bilo kakva uputstva kako da propoveda Hrista.

                        St. 17. On dalje iznosi svoje povlačenje u Arabiju i pripremanje za službu.  Da bi dobio službeno ovlašćenje od crkve za propovedanje apostol Pavle je trebalo da ide starijim apostolima od sebe, priznatim vođama u Jerusalimu.  Ali on nije smatrao da je to bilo potrebno za njega, jer se smatrao apostolom iako nije bio od dvanaestorice.  On je otišao u Arapsku pustinju.  Ništa nam nije poznato o tome gde je u Arabiji bio i koliko je tamo ostao.    Samo znamo da to nije bilo duže od tri godine.  Apostol Pavle se posle povlačenja u pustinju vratio u Damask i tek posle toga je otišao u Jerusalim (stih 18).  Luka ne spominje ovo povlačenje apostola u Arabiju.  On samo piše da je Pavle propovedao u Damasku kada se vratio iz pustinje, a posle je otišao u Jerusalim.  Kada uzmemo sve tekstove o događajima za ove tri godine možemo reći, da se apostol Pavle, pošto je neko vreme propovedao u Damasku, povukao u Arabiju.  Kada se vratio u Damask njegovo uspešno propovedanje Hrista dovelo je do otpora kod Jevreja i oni su planirali da ga uhvate ili zatvore, ali je on uspeo da pobegne iz grada kroz prozor u kotarici preko zida (2.Kor.11,32).

“A posle toga na tri godine iziđoh u Jeruslim da vidim Petra, i ostadoh u njega petnaest dana.

Ali drugoga od apostola ne videh, osim Jakova brata Gospodnjega.

A što vam pišem evo Bog vidi da ne lažem (Bog je svedok da ne lažem).”

(1,18-20)

St. 18. Apostol Pavle opisuje njegov prvi sastanak sa apostolima

 u Jerusalimu.  On podrobno opisuje događaje posle njegovog obraćenja.  On ovo spominje da njegovi neprijatelji ne bi tvrdili da je potajno otišao u Jerusalim i tamo bio poučen od apostola.  Pavle ovde nagoveštava da se tek posle tri godine nakon svog obraćenja prvi put sastao sa Petrom, a do tog vremena je već propovedao evnađelje.  Apostol je išao u Jerusalim samo da se upozna sa Petrom, ali  ne da od njega dobija uputstvo i odobrenje za propovedanje.  U Jerusalimu je Varnava prihvatio Pavla i doveo apostolima (Dela 9,27).  Za ovo kratko vreme je apostol Pavle u Jerusalimu propovedao Jevrejima koji su govorili grčki (Dela 9,26-29).  Tamo je bio u životnoj opasnosti.  Jednog dana, kada je bio u hramu, bio je opomenut u viđenju da brzo napusti Jerusalim (Dela 22,17-21).  Iz ovogga jasno izlazi da su vođe u Jerusalimu priznale njegovo obraćenje i ovlaštenje da propoveda evanđelje.  Petar i Jakov su bez sumnje upoznali Pavlovo učenje, ali ga nisu mogli poučiti za ovo kratko vreme. 

                        St. 19. Pored dvanaestorice apostola bilo je i drugih vernih Božjih sluga o kojima se govorilo kao o apostolima.  Takav je bio i starešina crkve Jakov, Hristov brat, to jest sin Josifovog brata.

                        St. 20. “Evo, Bog je svedok da ne lažem.”  Ovo je svečana zakletva na kraju koja je ovde vrlo važna posle iznošenja stvarnih događaja.

                        “A potom dođoh u zemlje Sirske i Kilikijske.

A bejah licem nepoznat Hristovim crkvama Judejskim; (a hrišćanskim crkvama u Judeji bio sam lično nepoznat – Stef.)

Nego samo behu čuli da onaj koji nas nekad goni sad propoveda veru koju nekad raskopaše.

I slavljahu Boga za mene.”   (1,21-24)

St. 21. Pavle dalje opisuje njegovo prihvatanje od strane judejskih

hrišćanskih crkava.  On je morao da ide iz Jerusalima zbog zavere protiv njega od strane Jevreja.  Bog ga je u viđenju opomenuo da odmah beži iz grada jer mu je život bio u opasnosti.  Pavle je iz Jerusalima otišao u pokrajine Siriju i Kilikiju (Dela 9,30).  Ove zemlje su tada bile ujedinjene pod rimskom vlašću kao provincije Rima.  Tars, Pavlovo mesto rođenja, bio je u pokrajini Kilikiji.  Od ovog događaja o radu apostola za sledećih pet godina se ništa ne pominje u Svetom pismu.  Misli se da je on za to vreme radio biblijski rad u Tarsu i njegovoj okolini.  Posle pet godina provedenih u radu u ovoj pokrajini dolazi Varnava u Tars i odvodi Pavla u Antiohiju gde su obojica propovedali i učili po crkvama celih godinu dana (Dela 11,25.26).

                        St. 22. Apostol Pavle se upoznao sa hrišćanima u Jerusalimu za vreme svog petnaestodnevnog bavljenja u tom gradu, ali crkve u Judeji, i van Jerusalima, on nije poznavao (Dela 9,26-28).

                        St. 23.  Hrišćani van Jerusalima u Judeji samo su čuli da onaj koji je nekad progonio hrišćane kao omrznutu sektu ne samo u Jerusalimu nego i u Judeji  sada se obratio i sada sam propoveda Hrista.  Dakle, dogodila se velika promena kod ovog progonitelja.  Ova vest o čudu vere proširila se na sve strane.  Ovim je Pavle želeo da naglasi da su palestinski Jevreji kao hrišćani priznali njegovo propovedanje Hrista i učenje evanđelja. Niko ne spominje nikakvu razliku između njegovog evanđelja i evanđelja samih apostola.

                        St. 24. Hrišćani su u svemu ovome slavili Boga.  Pavlovo obraćenje i služba su bili predmet opravdanog slavljenja Gospoda.

2. Apostoli potvrđuju Pavlovo propovedanje evanđelja

U ovom drugom odseku (2,1-14) Pavle dalje iznosi svoje dokaze i odbranu.

Sami apostoli u Jerusalimu koje su i njegovi protivnici smatrali starešinama i vođama u crkvi nisu našli nikakvu primedbu Pavlovom evanđelju nego su mu naprotiv pružili ruku kao drugu i bratu u propovedanju. 

“A potom na četrnaest godina opet iziđoh u Jerusalim s Varnavom, uzevši sa sobom i Tita.

Ali iziđoh po otkrivenju (i to otidoh po otkrivenju – Bak.) i razgovarah se s njima za evanđelje koje propovedam u neznabošcima (i izneh im evanđelje koje propovedam među neznabošcima – Stef.), ali nasamo s onima koji se brojahu kao najstariji (naročite razgovore sam imao tada još sa onima koji su ugledni – L.Albrecht), da uzalud ne trčim ili ne bih trčao (da bih od njih čuo da li sa mojim radom uzalud trčim ili bih trčao – L.Albrecht).”

(2,1.2)

St. 1. Apostol Pavle sada opominje kako je izneo svoje evanđelje

apostolima.  On nastavlja svoje dokazivanje.  Pavle spominje ovaj dugi period vremena od svoje prve do svoje druge posete Jerusalimu da bi istakao da dugo posle svog obraćenja nije imao neku vezu sa dvanaestoricom i da prema tome nije naučio evanđelje od njih za ovo vreme.  Kada je prvi put bio u Jerusalimu nije imao prilike da nešto nauči od apostola.  U ovoj glavi od 1. do 10. stiha on jasno kaže da apostoli nikada nisu dodali ili mu pomogli u vesti koju je propovedao (stihovi 6.7.).  Ovom prilikom je Pavle bio poslan od Antiohijske crkve na sabor apostola u Jerusalim i neki su ga pratili, kao npr. Varnava (Dela 15,2) i Tit.  Pavle smatra da je ovo poslanje njega i Varnave na apostolski sabor u Jerusalim prvo otkrivenje za njega i Antiohijsku crkvu koju su sačinjavali većinom hrišćani iz mnogoboštva.

                        St. 2. Apostol je često bio upućen, ohrabren ili opomenut u svom životu od strane Gospoda (Dela 16,9; 20,23; 23,11; 27,22-26). On je ovom prilikom dobio uputstvo otkrivenjem da ide u Jerusalim i da tamo iznese pred vođe njegovo “evanđelje” koje je propovedao među neznabošcima.  Apostoli su odavno hteli nešto više da doznaju o njegovom radu.  Pavle je nameravao da sve iznese naročito onima koji su najstariji, a to su bili prema stihu 9. Jakov, Petar i Jovan.  Apostol je bez sumnje poštovao ove starešine, iako tvrdi u stihu 6. da ga oni nisu ništa naučili.  On je mislio da se možda braća u Jerusalimu neće slagati u pogledu njegove evanđeoske službe među neznabošcima.  To bi značilo pobedu lažnih učitelja judaista u Galatiji.  A to sve bi bila ozbiljna smetnja njegovom planu za propovedanje evanđelja među neznabošcima.  Kad bi dvanaestorica izdala nešto napismeno protiv njegovog učenja njega bi judaisti odmah proglasili lažnim apostolom.  

                        “Ali ni Tit, koji beše sa mnom, i beše Grk, ne bi nateran da se obreže. 

A za lažnu braću koja dođoše i privukoše se da uhode slobodu našu koju imamo u Hristu Isusu, da nas zarobe (i to zbog lažne braće koja se behu uvukla i došla da uhode – Stef.).

Kojima se ni sahat ne podasmo u pokornosti (onima ni za čas nismo popustili – Stef.) da istina evanđelja ostane među nama (među vama – Bak.).”                                                                  (2,3-5)

St. 3. Slučaj sa Titom je dokaz ispravnog učenja “Pavlovog evanđelja”.

Ovaj slučaj je jasan dokaz da su apostoli razumeli i potvrdili “Pavlovo evanđelje”.  On je imao opravdan razlog i uzrok kada je izneo ovaj slučaj.  Timotije je bio iz Galatije, pola mnogobožac, a pola Jevrejin; on je bio obrezan na početku njegove službe radi jevrejskih predrasuda (Dela 16,1-3).  To je bilo potrebno u početku propovedanja evanđelja radi Jevreja u mnogobožačkim zemljama.  Ovim je bilo olakšano propovedanje među Jevrejima.  U slučaju Tita, koji je bio mnogobožac, bilo je sasvim drugačije.  Da je apostol Pavle pristao da se Tit obreže onda bi izgledalo da je ova spoljašnja radnja bitna za spasenje, a to nije bilo Pavlovo učenje.  Ovako nešto nisu zahtevali ni apostoli.  Bilo je potrebno da lažni učitelji u Galatiji ovo jasno i nedvosmisleno doznaju.  Činjenica da ni vođe u Jerusalimu nisu prinuđivale Tita da se obreže jasno pokazuje njihov stav po ovom pitanju.  Iz ovog slučaja se jasno vidi čvrstina i odlučnost po pitanju nauke među apostolima. 

                        St. 4. Ova fanatična lažna braća bili su “hrišćanski fariseji” kao što se vidi iz Dela 15,5. Oni su uticali na hrišćane iz jevrejstva da rade protiv Pavla zato što ne mari za propise obrednog zakona.  Oni su bili ljubomorni na hrišćane iz mnogoboštva jer se od njih nije tražilo držanje obrednih propisa niti im se govorilo o zakonskom uređenju kao sredstvu spasenja.  Reči “da vas zarobe” znače da od njih opet zahtevaju držanje obrednih propisa i legalizam, tj. učenje da se spasenje može zaslužiti samo držanjem propisanih zakona.  Ovakvi su bili robovi zakona, obavezni da čine sve “što je napisano u knjizi zakonskoj” (3,10).  Da su ovi judaisti nadvladali, sloboda evanđelja bi se pretvorila u ropstvo koje nastaje kad smo zavisni od “dela”.

                        St. 5. Apostol Pavle nije ni malo popustio ovim fanatičnim judaistima u njihovom traženju da se Tit obreže.  U Jerusalimu se pokrenulo pitanje koje je uznemirilo crkve u Galatiji.  Neki su tražili da se Tit obreže.  Apostoli su odbili ovaj zahtev.  Tako su sad judaisti iz Galatije došli u sukob s apostolima.  Istina evanđelja je morala da ostane među njima.  Da se judaistima popustilo to bi značilo odreći se velikog evanđeoskog načela: opravdanje verom. 

“A za one koji se bojahu da su nešto, kakvi bili da bili, ja ne marim ništa (ali od uglednih ma kakvi da su bili, meni je svejedno – Stef.); jer Bog ne gleda ko je ko (jer Bog ne sudi o ljudima po spoljašnjosti – Albrecht); jer oni koji se bojahu kao najstariji, meni ništa ne dodaše (uostalom, oni koji su “ugledni” nisu mi ništa novo rekli – Albrecht).

Nego nasuprot doznavši da je meni povereno evanđelje u neobrezanima kao Petru u obrezanima (naprotiv, uvideli su da je meni povereno evanđelje za mnogobošce kao Petru za Jevreje – Albrecht).

Jer onaj koji pomaže Petru u apostolstvu među obrezanima onaj pomaže i meni među neobrezanima (jer onaj koji je radio u Petru za apostolstvo u obrezanju, radio je u meni u pogledu mnogobožaca – Elberfeld).

I poznavši blagodat koja je meni dana (i kad saznaše za poverenu mi blagodat – Albrecht) Jakov i Kifa i Jovan, se brojahu da su stubovi, dadoše desnice meni i Varnavi i pristadoše (sporazumesmo se – Albrecht) da mi propovedamo u neznabošcima a oni u obrezanima;

Samo da se opominjemo siromašnih, za koje sam se i starao tako činiti (što sam se i trudio da činim).”                        (2,6-10)

St. 6. Apostol Pavle dalje dokazuje da je on apostol za mnogobošce. Ovde

on svakako misli na apostole, priznate vođe crkve. To su ti ugledni o kojima je reč od 2. stiha.  Apostol ne govori ovde sa potcenjivanjem o vođama jer je trebalo a mu oni podignu ugled ( uporedi stih 9.). Ovim rečima on hoće samo da podseti Galate da pitanje o kom je ovde reč ne zavisi od ugleda apostola.  Ovde je reč samo o valjanosti ”njegovog evanđelja”.  Ličnost i položaj je ovde od manje vrednosti.  Neosporno je da su dvanaestorica bila sa Isusom tri godine; oni su ga čuli i videli njegova čudesa. Pavle sve to zna, ali sve to nije merodavno za rešenje ovog problema.  Bog nije pitao ove ljude sa iskustvom i ugledom kada je Pavlu poverio da objavi istinu.  Apostol je isto pozvan za ovu važnu službu kao i dvanaestorica.  “Bog ne gleda ko je ko”, niti sudi o ljudima po spoljašnjosti nego po karakteru ( uporedi1.Sam.16,7.).  Tako je bilo i kod apostola.  Bog jednako ceni njega kao i njih jer mu je poverio propovedanje evanđelja.  Apostol Pavle je smatrao Božiji poziv za najveću čast i zato je čuvao svoj ugled kada je to bilo potrebno.  “Pavlovo evanđelje” je iz istog izvora  kao i ostalih apostola.  Oduzimanja ili dodavana nesme biti.  Apostoli su se složili kada je Tit u pitanju i rad među mnogobošcima, a naročito po pitanju obrezanja.  Apostoli nisu tražili od Pavla da nešto menja.

                        St. 7.8. Nema dva posebna evanđelja: za obrezanje i za neobrezanje.  U Galatima 3.i 4. glavi apostol Pavle jasno iznosi da se i Jevreji i Grci spasavaju verom a ne delima zakona (3,28.).  Dela zakona i ne spadaju u evanđelja.  Petar treba da propoveda isto  to evanđelje, samo on propoveda drugačijim slušaocima nego Pavle Jevrejima.  Onaj koji je dao snage Petru daje i Pavlu; Bog je radio kroz obojicu.  Ne bi bilo razumno jednog podupirati a drugog smetati.

                        St. 9.  Jakov, Kifa i Jovan  su se smatrali za stubove.  Jakov, Kifa i Jovan su se smatrali za stubove.  Jakov o kome je ovde reč nije bio Jovanov brat, apostol koji je poginuo pre prvog Pavlovog misionarskog putovanja (vidi Dela 12,1.2),  nego “Jakov, brat Gospodnji” (1,19).  To što je prvi spomenut dokazuje da je on bio ugledni vođa među apostolima u Jerusalimu.  U Lukinom izveštaju o Jerusalimskom saboru (Dela 15) Jakov se spominje među prvima.  Ovo je služilo kao jedan od dokaza da i apostol Pavle nije apostol.  Uspeh evanđelja ne zavisi ni od jednog čoveka.  Apostol Pavle je izbegavao da kaže da su ova trojica bili vođe u crkvi.  Kada se Jakov smatrao stubom u crkvi kao jedan od apostola zašto to ne bi mogao biti i Pavle.  Apostoli kao vođe crkvu se priznali Pavlovo apostolstvo i potvrdili  njegovo propovedanje evanđelja.  Pružanje ruku je bio poznati gest sporazuma i slaganja i kod Jevreja i kod mnogobožaca.  Ovim gestom su vodeći ljudi i apostoli priznali Pavla i Varnavu jednakim u službi evanđelja.  Oni su se ovom prilikom sporazumeli o daljem radu.  Apostoli nisu bili ljubomorni na Pavla i Varnavu za njihov uspeh nego su se radovali tome.  Oni su se složili da apostol Pavle nastaavi svoj rad među mnogobošcima, a Petar i ostali među obrezanima tj. Jevrejima.

                        St. 10. Ovom  prilikom je bilo reči o siromašnim hrišćanima iz judejstva.  Jedan razlog za staranje je bio taj što su svi siromašni iz jevrejstva stvarno bili siromašni, a osim toga da ne bi smetali novoobraćenim hrišćanima iz mnogoboštva.  Tu se vidi kakva je bila veza među svim hrišćanima.  Apostol Pavle se kao Jevrejin d srca zauzeo za ovo staranje.

3. Pavlova jednakost sa dvanaestoricom u apostolskoj službi

“A kad dođe Petar u Antiohiju, u oči njemu protiv stadoh; jer beše zazoran (jer je njegovo ponašanje zasluživalo prekor – Albrecht).

Jer pre dok ne dođoše neki od Jakova jeđaše sa neznabošcima, a kad dođoše, ustručavaše se i odvajaše bojeći se onih koji su iz obrezanja.

 I dvoličahu s njim i ostali Judejci, tako da i Varnava prista u njihovo dvoličenje.

A kad ja videh da ne idu pravo k istini  evanđelja, rekoh Petru pred svima: kad ti koji si Jevrejin, neznabožački a ne jevrejski živiš, zašto neznabošce nagoniš da žive jevrejski?”                                (2,11-14)

St. 11. Ovo Petrovo ponašanje nam izgleda vrloo čudnovato, kada mislimo na

priznanje koje je apostol Petar stekao kada se Kornelije obratio kao i na odluku Jerusalimskog sabora.  Ali ne zaboravimo da se ovaj sabor sastao zbog hrišćana iz mnogoboštva.  Reč nije bila o hrišćanima iz jevrejstva.  Judaisti su to stalno isticali; pa i sam apostol Pavle je kasnije uzeo učešća u obredu kao  Jevrejin po nagovoru braće (Dela 21,20-27).  Crkva u Antiohiji se sastojala većinom od hrišćana iz mnogoboštva.  Zato je trebalo da apostol Pavle tamo bude čvrst u načelnim stvarima.  Kada se hrišćani iz mnogoboštva ne obrezuju nije to potrebno ni hrišćanima iz judejstva.  Ova Petrova poseta je svakako bila uskoro posle jerusalimskog sabora koji je sazvan zbog događaja u Antiohiji i Glatiji.  Ovaj slučaj jasno dokazuje da je apostol Pavle bio jedank sa apostolima.  On nije dozvaolio da hrišćani iz judejstva daju primer obavljanja nekih zakonskih propisa staro zaveta.  Apostol Pavle i Varnava su bili određeni na saboru da sprovedu odluku sabora među hrišćanima iz mnogoboštva.  Po ovom pitanju nije bilo nikakve nesuglasnosti između apostola Pavla i Petra, bar u načelu.  Apostol Pavle je samo ustao u odbranu načela, a apostol Petar je priznao to načelo svojim ćutanjem.  Ovde se može videti kakav je bio Petar posle svojega obraćenja: ponizan i krotak.

                        St. 12. Ovi “od Jakova” bili su svakko članovi neke judejske crkve kojima je Jakov bio starešina.  Ovi hrišćani iz judejstva su bili iz grupe judejskih ekstremista, neka vrsta “hrišćanksih fariseja” (Dela 15,1).  Svakako oni nisu bili ovlašteni da zastupaju svoje mišljenje i prave nemir u crkvama hrišćana iz neobrezanja.  Petar je jeo sa neznabošcima dok ovi ljudi nisu došli u Antiohiju.   Kada su se oni pojavili on se počeo ponašati kao nekad pre obraćenja Kornelija, bojeći se da mu ne smetaju u radu među hrišćanima u Judeji i Jerusalimu.  Petar se počeo sad ustručavati i odvajati.  Izgleda da je prestao da se druži sa njima bez ikakvog razloga i objašnjenja.  Apostol Petar je izbegavao da dođe u sukob sa judaistima iz Judeje.  to su bili oni koji su zahtevali obrezanje za hrišćane iz mnogoboštva pri pristupanju hrišćanskoj crkve.  Petar je znao da će po povratku u Jerualim imati poteškoće sa njima .

                        St. 13. Da bi izbegli napade od strane judaista svi su hrišćani iz obrezanja, pa i sam Varnava pristali uz to dvoličenje. Oni su se pretvarali kao da su sa njima. Petar je, kada je bio ukoren, ćutao znajući da ga ništa ne opravdava za ovakvo ponašanje.  Apostolu  Pavlu je bilo teško kada je video da je njegov intimni saradnik Varnava pao u istu grešku.

                        St. 14. Ponašanje Petra,Varnave i drugih je moglo doneti zabludu i podvojenost u ckrvi.  Od ovog slučaja je mnogo zavisilo stanje među hrišćanima iz mnogoboštva.  Ako bi se judaistima dopustilo da nastave svojim putem oni bi ometali propovedanje da se čovek spasava verom u Hristovu smrt kao žrtvu pomirenja sa Bogom.  Onda bi se i objavljivala nauka o spasavanju delima zakona.  Sve to bi dovelo ljude u zabludu i omelo propovedanje evanđelja.  Apostol Pavle je javno ukorio apostola Petra jer je greška bila javna.  Greška u javnosti zahteva i ukor i priznanje u javnosti (1.Tim.5,20).  Postupak Petra i ostalih mogao je da stvro jaz u crkvi i da ugrozi jedinstvo između mnogobožaca i Jevreja u hrišćanstvu.  Apostolu Petru je bilo potrebno naročito viđenje da bi se uverio da su mnogobošci u hrišćanskoj zajednici jednaki sa Jevrejima (Dela 10).  Od tada je Petar počeo da živi i da se druži sa mnogobošcima.  Zato je apostol Petar ovom prilikom, kada je bio ukoren, ćutao, jer je  apostol Pavle imao pravo.

III VERA – SREDIŠTE SPASENJA

(Galatima 2,15-3,29)

1. I hrišćani iz judejstva zasnivaju svoje spasenje na veru u Hrista, a ne na zakonu (2,15-21)

“Mi koji smo rođeni Jevreji, a ne grešnici iz neznabožaca,

Pa doznavši da se čovek neće opravdati delima zakona (no znajući da se…- Stef.),nego samo verom Isusa Hrista, i mi verovasmo Hrista Isusa da se opravdamo verom Hristovom, a ne delima zakona: jer se delima zakona nikakvo telo neće opravdati (niko neće opravdati – Stef.).”  (2,15.16)

St. 15. I sami hrišćani iz judejstva uviđaju da držanje zakona nije dovoljno

za spasenje. Zato apostol Pavle upućuje ove reči onim hrišćanima iz judejstva koji su bili u galatskim crkvama.  Izgleda da je izraz “grešnik iz neznaboštva” bio uobičajeni izraz kod Jedreja da bi se označili neobraćeni grešnici koji su živeli bez zakona.  Apostol Pavle smatra da je prednost biti Jevrejin (Rim.3,1.2), ali i oni su grešnici kojima je potrebno spasenje (3,9).  Mnogobošci su bili u nepovoljnijem položaju jer nisu uživali blagodati koje su date Jevrejima.  Ali ni oni nemaju nikakvog izbora. “Dela zakona” se ne uračunavaju u pravdu.  Apostol Pavle ovde misli ne samo na ritualno obavljanje zakona nego na “zakon” (Toru) koji se sastojao od moralnog zakona, obrednih i građanskih propisa.  Jevreji su mislili da moggu spasiti sebe strogim držanjem ovog “zakona”.  U ovoj poslanici apostol Pavle misli na moralni zakon i obredne propise, dok građanski propisi nemaju veze sa problemom koji se ovde razmatra.  Jevreji su verovali da spasenje mogu dobiti svojim ličnim naporima, ispunjvajući zahteve “zakona”.  Sem toga oni su smatrali da je uz to potreban i zaslužni život u kome se viškom dobrih dela poništavaju zla dela.  Pored “zakona” koji im je Bog dao oni su imali mnogo drugih propisa koji su se nazivali “običaji starih”  (Marko 7,3) – tradicija.  Najzad, bilo je dosta saveta i pouka kako da se drže ceremonijski i rutalni propisi “zakona”.  Apostol Pavle je imao u vidu sve ove propise, ali nije mislio u ovoj poslanici birati ni jedan od njih, nego na celokupno zakonsko uređenje ili jevrejski zakonski sistem (legalizam) po kome se čovek pravda delima zakona.  Pravdanje pred Bogom dolazi kao slobodni dar od Boga kroz Isusa Hrista (Jovan 3,16).  Njega dobijamo verom.  U ovoj stvari dela nemaju nikakvog udela.  Od čovekove strane zahteva se potpuna vera i poverenje u Boga da je On voljan i kadar da opravda grešnika koji se kaje i ostavlja.  Vera je srestvo kojim čovek prima opravdanje.

                        “Mi smo opravdani verom.  Duša koja razume smisao ovih reči nikad neće biti zadovoljna samim sobom.  Mi nismo sami sebi dovoljni.  Sveti Duh nam je potreban za izgrađivanje karaktera po božanskom uzoru.  Kada mislimo da smo sposobni da izgradimo naše vlastito iskustvo mi činimo veliku grešku.  Mi sami ne možemo nikad da izvojujemo pobedu nad iskušenjima.  Ali oni koji imaju čvrstu veru u Isusa Hrista učiniće to pomoću Svetoga Duha.” (MS 8,1900; 6 BC 1109).

                        I Petar i Pavle su poverovali u Hrista. Apostol Petar je dobro znao da “držanje zakona” ne može opravdati nikoga zato se i obratio kao i Pavle Hristu da ga izbavi od greha.

                        “Ako li se mi koji tražimo da se opravdamo Hristom nađemo i sami

grešnici, dakle je Hristos grehu sluga? (je li onda Hristos sluga grehu? – Stef.) Bože sačuvaj! (To nikako! – Bak.)

Jer ako opet zidam ono što razvalih, pokazujem se da sam prestupnik.

Jer ja zakonom zakonu umreh da Bogu živim.  S Hristom se razapeh (jer ja sam po zakonu umro zakonu da živim Bogu – Šarić).

A ja više  ne živim nego živi u meni Hristos ( a ako živim, ne živim ja nego živi u meni Hristos – Bak.).

A što sad živim u telu, živim verom Sina Božjega, kome omiljeh i predade sebe za mene.

Ne odbacujem blagodati Božje; jer ako pravda kroz zakon dolazi, to Hristos ulazul umre.”            (2,17-21)

St. 17. Ovi stihovi iznose razliku između hrišćanstva i jevrejstva.  Ono

“mi” odnosi se na hrišćane iz jevrejstva.  Oni priznaju potrebu da dođu Hristu da bi se spasli.  Time prećutno odustaju od pravdanja delima “zakona”.  Isus je obećao opravdanje onima koji dođu Bogu kroz njega.  Ali, ako su oni koji su došli još uvek “”grešnici” tj. ostali grešnici, onda je Hristova milost nedovoljna.  To znači da on koji je obećao nije u stanju da ispuni i onda je odgovoran za ostavljanje čoveka u ovakvom grešnom stanju.  Iz ovoga proizilazi da je Isus onaj preko kojega su oni postali grešnici.  Onda je on odgovoran što su oni sada grešnici.  Ako bi hrišćani iz judejstva prigvatili zahteve judaističkih učitelja, onda bi ovo tako izgledalo.  Jer u tom slučaju mada se nazivaju hrišćanima oni smatraju da moraju biti slobodni od greha samo strogim ispunjvanjem obrednog zakona.  Ako je tako čemu onda treba da budu hrišćani?  Onda se oni nalaze tamo gde su ranije bili, a bili su grešnici osuđeni od zakona kao grešnici.  Iako bi Hristos to zahtevao od njih, onda bi on bio sluga grehu tj. saučesnik sa ljudima u grehu.  “To nikako!” doslovno prevedeno znači:”Neka to ne bude!” tj. daleko od te pomisli.  Iako je to apsurdno ipak je to bilo ligično za stav koji su judaisti auzimali. Ova misao je daleko od pravilnog shvatanja onoga što je Hristos učinio za izbavljenje čoveka iz stanja u koje ga je greh doveo.  Ovaj pokušaj da se zameni vera sa delima zakona dovodio je ljude do zabne  i izvrtanja jednostavne istine evanđelja: da se spasenje dobija samo verom.

St. 18. Apostol Pavle ovde hoće da kaže, ako bi se on kao hrišćanin iz

judejstva – pošto je priznao neefikasnost zakona kao sredstva za spasenje – obratio Hristu radi pravdanj, pa se onda opet vratio na jevrejsko zakonsko uređenje da bi se opravda pred Bogom, onda bi time priznao da je pogrešio što se obratio u hrišćanstvo i ostavio judejstvo.  Tada bi se našao kao “prestupnik”.

                        St. 19. Apostol Pavle je lično tražio spasenje u saglasnosti sa zakonskim uređenjem i uvideo da ga tu ne može dobiti.  Ali on je sada razumeo da sam zakon ukazuje na Hrista.  Kao Savle on je očekivao da će potpunom saglasnošću sa zahtevima zakona biti opravdan pred Bogom.  To je bio i cilj njegovog života.  A sada kada mu je prava svrha zakona postala jasna on je uvideo da od “zakona” nema ništa da očekuje.  Zato je on napustio zakonsko uređenje kao sredstvo spasenja.  On sada svoj žiboz upravlja prema Bogu dok ga je ranije upravljao prema zakonu.  Njegov životni cilj je sada da dođe do sredstva spasenja koje je sam Bog predvideo (Filib.3,13.14).  “S Hristom se razapeh” znači da je apostol Pavle prihvatio pomirenje sa Bogom putem ili sredstvom Hristove smrti na krstu (Rim. 6,3-11; Filib.3,8-10).  Hristos je zbog zakona došao na krst (3,13).  Apostol Pavle se sjedinjuje u duhu sa Hristom, razapinje i umire na krstu sa njime po zakonu da bi u ovom životu živeo za Boga.  Tako je sam zakon pomogao  apostolu da se oslobodi zakona.  On sada smatra sebe mrtvim grehu, svetu i raznim od ljudi izmišljenim načelima dobijanja opravdanja; on se smatra stvarno razapetim za sve to.

                        St. 20. “A ja više ne živim” (ako žvimi, ne živim ja – Bak.).  U originalu stoji: “Ipak ja živim, ali ne ja, što bi se moglo prevesti:”To nisam više ja koji živim”.  Aprostol je bio mrtav za nešto, ali veoma živ za nešto drugo.  On je bio revniji posle obraćenja nego pre toga; hrišćani su revni.  I sam Isus govori o ovom novom životu kao o plodonosnijem žviotu (Jovan 10,10).  Pošto je Isus izvor života, nema pravog života van njega.  “Hristos u nama” je tajna uspešnog hrišćanskog života.  Hristos stanujee u nama i živi istim savršenim životom kojim je živeo kada je bio na zemlji.  Tako Hristova pravda postaje stvarnost u našem životu (Rim. 8,3.4).  Život “u telu” označava naš sadašnji život.  Hrišćanin žvii u svetu ali nijee od ovoga sveta (Jovan 14,11.14).  Novi život je život “verom Sina Božjega”.

                        St. 21. Vraćanjem zakonskom uređenju (legalizmu ili obrednom sistemu), gde se pravda dobija delima, poništio bi i odbacio ono što je primio milošću Božjom, putem vere u Isusa Hrista.  Apostol Pavle kategorično odbacuje zahtev judaista koji zahtevaju da se vrati delima zakona radi opravdanja pred Bogom.  Ovo je kao neki prekor Petru zbog njegovog držanja.  Ako bi se neko odvojio od hrišćana iz mnogoboštva može da bude odbačen od Božje blagodati.  “Ako pravda kroz zakon dolazi to Hristos uzalud umre.”  To znači ako milost nije potrebna evanđelje nema nikavog smmisla ni vrednosti.  Govoreći o pravdi (pravdanje) koju je Avram primio verom, apostol Pavle tvrdi da plata onome koji radi nije nikakva naklonost ili dar.  Ona njemu pripada kao nagrada za njegove napore.  Tako isto ako neko delima “zakona” može da dobije sve blagoslove i koristi koje pruža evanđelje onda plan spasenja čoveka kroz Isusa Hrista potpuno je nepotrebno načinjen.  Ova logična posledica trebalo je da bude jasna Petru i svima onima koji su sledili njegov primer.

2. Spasenje mnogobožaca je predviđeno u obećanju Avramu (3,1-14)

“O nerazumni Galati!  Ko vas je opčinio da se ne pokoravate istini?  Vi, kojima pred očima beše napisan Isus Hristos, a sad se među vama razape? (ko vas je opčinio, vas, pred čijim je očima Hristos kao razapet naslikan? – Bak.)

Ovo jedno hoću od nas da doznam ili duha primiste kroz dela zakona ili kroz čuvenje vere? (jeste li duha primili kroz dela zakona ili kroz propoved o veri? – Stef.)

Tako li ste nearzumni’  Počevši duhom sad telom svršujete? (počeli ste duhom, a sad mesom svršujete? – Stef.)

Tako li uzalud postradaste?  Kad bi bilo samo uzalud! (zar ste sve to uzalud doživeli, ako je zaista ulazul bilo? – Stef.)

Koji vam dakle daje duha i čini čudesa među vama, čini li delima zakona ili čuvenjem vere? (onaj koji vam daje duha i čini čudesa među vama, čini li to po delima zakona ili propovedanjem vere? – Bak.)”   (3,1-5)

                        St. 1. Galati su postali hrišćani verom. Oni su pokazali nedostatk razumevanja jer su popustili uzicaju i rečima lažnih učitelja.  Oni nisu imali nikakvog opravdanog razloga da odbace spasenje verom.  Galati su teško prevareni  i zavedeni.  Pavle im piše u nadi da će uvideti svoju grešku i vratiti se iz zablude u koju su pali.  Oni su bili kao “opčinjeni”, razum osuđuje njihov postupak pošto se ne zasniva na nikakvim činjenicama.  Oni se nisu pokoravali istini koju su doznali iako im je sam apostol Pavle tako jasno prikazao Hrista kao da su ga videli svojim očima.  Isus nije bio razapet među njima nego im je apsotol jasno prikazao Hrista razapetog.  Centar njegovog propovedanja bio je Hristos na krstu (1.Kor. 1,23; 2,1.2; 15,3).  Galati su morali razumeti značaj Hristove smrti na krstu.  Da su je prihvatili oni bi razumeli da je ona bila potrebna radi njhovog opravdanja.  Zato su i prihvatili tako brzo lažnu nauku namesto Božjeg evanđelja.

                        St. 2. Samo je jedno potrebno da sve bude jasno.  Apostol Pavle iznosi svoje dokaze i odgovore na ovo jedno pitanje koje im on postavlja. To će biti dovoljno da ih uveri o njihovoj zabludi.  To pitanje je:”Jeste li duga primili korz dela zakona, ili kroz propoved o veri?”  Ovde je reč o Svetom Duhu kojega je Isus obećao kada se vratio Ocu (Jovan 14,16.17).  Zadatak Duha je da opomene ljude na greh; da ih uputi Hristu i da ih vodi u istinu (Jovan 16,7-13).  Galati su već iskusili vođstvo Svetoga Duha u svom životu, a to je potvrđeno darovima Svetog Duha (1.Kor. 12; Ef. 4,10-13).  To sve je nastalo tek pošto su primili Hristovo evanđelje koje ih je apostol učio.  Nema sumnje ko je izvor ovih duhovnih blagoslova i darova.  Kada čujemo propovedanje evanđelja onda se javlja vera (Rim. 10:17) .  Oni su verom prihvatili spasenje koje izlazi od Hrista i iskusili blagoslove te vere.  Tako je bilo i sa Kornelijem.  Oni su isto tako razumeli i prihvaatili pravdanje verom i imaju iskustvo o tome u svom životu.

                        St. 3. Hrišćanski život je duhovno iskustvo koje pičinje kada nas duh uveri o grehu i nastavi da nas vodi putem pravde.  Galati su već primili bogate blagoslove od Boga upravo onda kada je on počeo da radi za njih.

                        St. 4. Galati, kao i drugi hrišćani, svakako su mnogo stradali zbog pristupanja hrišćanstvu.  U 4,29 pominje se progonstvo onih koji prihvate evanđelje.  Ako je vođenje Duha zabluda sve patnje su bile uzaludne.  Oni su podnosili nevolje i progonstva samo zbog njihove vere u pomirenje sa Bogom Hristovom krvlju.  Apostol Pavle ozbiljno veruje da te nevolje nisu bile uzaludne.  Zato bi Galati trebalo da priznaju svoju grešku i da se vrate vernosi Bogu.  Reči: “Koji vam dakle daje Duha i čini čudesa među vama” se bez sumnje odnose na  Boga jer on je onaj što im daje Duha i čini čudesa među njima.  Apostol Pavle je bio to oruđe kroz koje su oni dobili Svetoga Duha kada su poverovali (stih 2).

“ Kao što Avram verova Bogu i primi mu se u pravdu ( i to mu se primi u pravdu – Bak.; i uračuna mu se – Stef.)

Poznajte dakle da su oni sinovi Avramovi koji su od vere (vidite dakle da su sinovi Avramovi oni koji veruju – Stef.).”        (3,6.7)

St. 6. Pavlovi protivnici su prebacivali apostolu Pavlu da ne uzima u obzir

Mojsijeve knjige kojima su oni pridavali veliki značaj.  Ovde apostol pobija njihovo tvrđenje.  Ustvari, iskustvo koje je imao Avram, a kojim se judaisti hvale je upravo primer koji Pavle ističe i želi da to iskustvo imaju svi hrišćani.  U 1.Moj.15,6. je reč o Avramovom prihvatanju verom obećanja po načinjenom sporazumu između Boga i njega.  U Rim. 4:1-5. apostol navodi ovo isto mesto iz zakona kao dokaz da je Avram bio opravdan verom, a ne delima.  Ako je to bilo potrebno za Avrama onda je potrebno i za njegove potomke (stih 7.), da bi bili njegova duhovna deca.  Ovde je važno istaknuti prednost verre nad delima zakona kao sredstva za postizanje opravdanja pred Bogom.  “I uračuna mu se…” (Stef.) – to znači da mu se vera “uračunala” u njegov račun na nebu i tako se račun izravnao.  Dakle, prema ovome Bog je smatrao Avrama kao pravednog čoveka, tj. opravdao ga.  Dela nisu ništa učinila u korist ovog povoljnog izravnavanja u nebeskim knjigama.  Bog mu je jednostavno ponudio, on je prihvatio čvrsto verom da Bog misli i čini tačno ono što kaže.  Njegovi lični napori nikada ne bi mogli ostvariti (izdejstvovati) ovo stanje (vidi Rim.  4:9-13).  Vera ne udovoljava zahtevima zakona, jer zakon zahteva savršenu poslušnost.  Otuda, ako neko treba da bude opravdan verom to mora da bude po nekom drugom osnovu ili načelu, a ne delima zakona.  Nekoga priznati za pravednoga znači da mu je oprošteno, a on je prihvatio Božju milost.  Čovek ne može ničim da zasluži pravdu Hristovu.  On ne može da polaže pravo na nju na osnovu svoje zasluge.  Samo pomoću božanske milosti je moguće da pravedni Bog jednoga grešnika koji se kaje smatra pravednim.

                        Svi koji imaju ovu nepokolebljivu veru duhovni su naslednici (sinovi).  Oni dolaze do opravdanja pred Bogom kao i on (Avram) što je došao.  Oni su dostojni da prime sve blagoslove koje im je Bog obećao.  U Rim. 4,10.11. apostol Pavle naročito ističe činjenicu da je Bog Avramu uračunao u pravdu pre nego što je bio obrezan, a obrezanje je početno “delo zakona”, za svakog Jevrejina i obraćenog judaizmu.  I sada ako je Avram našao opravdanje verom bez dela zakona, svakako da to mogu i mnogobošci.  Ovo je bila srž dokaza apostola Pavla protiv judaista koji su obrezanje smatrali kao nešto neophodno za opravdanje.  Pavle dalje tvrdi da nema razlike između Jevrejina i mnogobožaca.  Svi će biti spaseni verom (Rim 3, 22; 10,12).  Ali, ni Jevrejin ni mnogobožac ne mogu biti spaseni delima.  Jedini način da se čovek spase je vera u Isusa Hrista (Dela 4,12).

“A pismo videvši unapredak da Bog verom neznabošce pravda, napred objavi Avramu (a pismo, predviđajući da će Bog verom pagance opravdati, unapred objavi Avramu – Bak.): u tebi će se blagosloviti svi neznabošci (u tebi će se blagosloviti svi narodi – Šarić).

Tako koji su od vere blagosloviće se s vernim Avramom (tako se oni koji veruju blagosiljaju s vernim Avramom – Stef.).

Jer koji su god od dela zakona pod kletvom su jer je napisano (jer svi koji se oslanjaju na dela zakona pod kletvom su jer je pisano – Šarić): proklet svaki koji ne ostane u svemu što je napisano u knjizi zakonskoj da čini (proklet svaki koji ne drži sve što je napisano u knjizi zakona i to ne izvršuje – Bak.).

A da se uakonom niko ne opravdava pred Bogom, poznato je ( …jasno je, jer je rečeno – Bak.): jer pravednik od vere živeće (pravednik će verom dobiti život – Albrecht).

A zakon nije od vere (ali zakon nem aništa sa verom – Albrecht); nego čovek koji to tvori živeće u tome (koji njegove zapovesti ispuni on će zbog toga živeti – Albrecht).

Hristos nas je iskupio od kletve zakonske postavši za nas kletva jer je pisano: proklet svaki koji visi na drvetu,

Da među neznabošcima bude blagoslov Avramov u Hristu Isusu (da se blagoslov Avramov ispuni među pagancima kroz Isusa Hrista – Bak.) da obećanje duha primimo kroz njega.”         (3,8-14.)

St. 8. U Svetom pismu je pravdanje verom unapred predviđeno u  postanju

12,3. Ovo obećanjeee je  Božija namera da pošalje Spasitelja na svet (up.Gal. 3,16.), i da spase svakog koji mu dođe verom (vidi st. 14.). Grčki “etne” znači “narodi”.  U Novom zavetu  izraz “etne”,  (neznabošci, pogani narodi) znači nejevreji. Novozavetni pisci upotrebljavaju reč “laos” (doslovni narod) kad se odnosi na jevrejsku narodnost. Za mnogobošce je to bila radosna vest da im Bog nudi opravdanje po istom osnovu kao i Jevrejima, a to je verom.  “Napred objavi Avramu” – u originalu stoji grčki “proevangelizomai” što znači: napred objaviti dobru vest (propovedati evanđelje unapred).  Obećanje u 1.Moj. 12,3. je ta unapred radosna vest spasenja kroz Hrista.  Ova radosna vest objavljena Avramu jeste blagoslov spasenja (pravdanje verom) koji treba da dobiju svi narodi verom u isusa Hrista.  Avram nije imao nikakvo opravdanje sam po sebi, nego mu je Bog,,, Hristovo opravdanje (pravdu) uračunao, a on je to samo prihvatio verom.  Svi koji postaju pravedni tj. koji se opravdavaju to čine putem vere kao i Avram.  Ovo je bio i biće uvek jedini put kako se ljudi mogu opravdati pred Bogom.  “I u tebi će se blagosloviti svi neznabošci (narodi)”.  Avram i njegovi potomci su postali čuvari ove dobre vesti o spasenju.  Oni treba i da objave tu vest svim ljudima.  Još više, jedan od njegovih potomaka će biti sam spasitelj ljudskoga roda.  Tako svi narodi treba da prime blagoslov spasenja preko Avrama.

                        St. 9. Koji su od vere, tj. tražee opravdanje verom “blagosloviće se sa vernim Avramom”.  Blagoslov opravdanja je Avram primio zato što je verovao Bogu, a ne zato što je bio izabran da bude predan Mesiji.  Svi koji veruju kao što je on verovao biće blagosloveni kao on, tj. opravdani pred Bogom.  Oni su kao Avram poslušni Bogu i svi koji imaju takvu veru slušaće njegov glas i biće poslušni njegovoj volji (zapovestima).

                        St. 10. “Avramova se vera pokazala u delima.  ‘Avram Otac naš ne opravda li se delima kad prinese Isaka sina ssvojega na oltar?  Vidiš li da vera pomaže delima njegovim i kroz dela savrši se vera?’  Mnogi ne razumeju odnos između veree i dela.  Oni kažu: ‘Samo verujte u Hrista i vi ste spaseni, vi ne treba da držite zakon!’ Ali prava vera se pokazuje u poslušnosti.  Hristos je rekao neposlušnim Jevrejima:’Kad biste vi bili deca Avramova činili biste dela Avramova.’ A u pogledu oca vere Gospod kaže:’Avram je slušao glas moj i čuvao naredbu moju, zapovesti moje, pravila moja i zakone moje.’  Apostol Jakov kaže:’Vera ako nema dela mrtva je po sebi.’  I Jovan, apostol ljubavi kaže nam:’Ovo je ljubav Božja da zapovesti njegove držimo.’” (PP, 154)

                        Apostol Pavle se dalje obraća onima koji čekaju da dobiju opravdanje bog vernog obavljanja obrednih zahteva ceremonijalnog zakona.  Oni nisu među onima koji su od vere (stih 9).  U Mojsijevom zakonu se nalaze mnoga obećanja blagoslova za one koji su poslušni  (Pon. 28,1-14) i strašna prokletstva ili kletve za one koji nisu poslušni (Pon. 27, 15-26; 28,15-68).  I najmanje odstupanje od zahteva zakona bilo je dovoljno da navuče kletvu (prokletstvo) na sebe.  Legalizam je još dodavao mučne propise ovim prokletstvima.  Duh proroštva kaže: “Kada gledate u Gospodnje veliko moralno ogeldalo, njegov sveti zakon, njeegovu određenu visinu karaktera, nemojte ni za jedan trenutak pomisliti da on (zakon) može da vas očisti.  Zakon nema nikakvog spasonosnog svojstva.  On ne može da oprosti prestup.  On zahteva kaznu.” (MS 145- 1897, 6 BC 1077)

                        St. 11. Apostol Pavle potvrđuje činjenicu da se zakonom niko ne može opravdati pomoću jednog stiha (Avakum 2,4).  Ovde apostol objašnjava Pismo.  Najpre je dokazano da su svi koji tvrde da se pravdaju delima zakona “pod kletvom” (stih 10.), a sada on navodi jedan stih iz Sveetoga pisma da bi dokazao da je to vera, a ne dela što donose opravdanje za spasenje.  Navedeno mesto tvrdi da savestan i ponizan čovek ide uvek verom napred jer se oslanja na Boga i Njegovu pomoć, dok se ponosan čovek uzdiže i ne očekuje pomoć.  Pravedan čovek hoće i ima veru upravo zato što je želi.

                        St. 12. Zakon ne radi na temelju vere.  On ne traži veru od onih koji ga drže.  Reči: “Nego čovek koji njegove zapovesti ispuni, on će zbog toga živeti.”  su citat iz Lev. 18,5.  Pavle se ovde poziva na sam zakon da prtivnicima dokaže da je njegovo učenje o zakonu ono što sam zakon kaže za sebe.   Zakon zahteva strogu poslušnost svojih propisa, ali ništa ne čini da bi čovek to učinio.  On ne može da osposobi grešnika da postigne ovaj više stepen pravde koju on (zakon) zahteva.  Svi ljudi su grešnici, pa i oni koji hoće da se opravdaju “zakonskim uređenjem” (“delima zakona”).  Sve što zakon propisuje to su “dela”, a “dela zakona” nisu u stanju da grešnika opravdaju pred Bogom.  Opravdanje može da se postihne samo verom u obećanja koja je Bog dao (Gal. 3, 6.14).  “Oni će zbog toga živeti” znači da će živeti pravednim životom ili da će ga Bog prihvatiti kao takvoga tj. kao pravednika.  Oni koji su videli savršenstvo samo u držanju zakona nisu postigli cilj, nego navukli “kletvu” (prokletstvo na sebe).

                        St. 13. Apostol Pavle dalje kaže:”Hristos je nas iskupio od kletve zakonske”.  Zakon ne predviđa ništa za izbavljenje onoga koji se nalazi pod prokletstvom.  Zakon obavezuje sve ljude, pa i one koji hoće da se opravdaju njime.  Ali, iskupljenje od ovoga prokletstva (“kletve”) može se postići samo verom u Hrista.  “Pošto je božanski zakon isto tako svet kao i Bog, samo onaj koji je ravan Bogu mogao je da izvrši pomirenje za ovaj prestup.  Niko drugi sem Hrista nije mogao izbaviti palog čoveka od kletve zakona i ponovo ga dovesti u jedinstvo sa nebo.” (PP, 63)  Dok su bili pod starateljstvom (tutorstvom) zakona u Starom zavetu, svi koji su se bili odlučili da služe Bogu našli su spasenje kroz veru u obećanog Mesiju.  Zakon nije bio njihov spasitelj nego samo “”vaspitač” (stih 24.), da ih vodi Hristu i da bi razumeli šta je nebo predvidelo za njihovo spasenje.  Sam po sebi zakon je sveeeet i dobar, jer ga je sam Bog dao, ali on nema sile da nekoga spasi od greha.  Sam Gospod Isus Hristos je postao za nas “kletva” (4,4), da bi spasao tj. “iskupio one koji su pod zakonom” (4,5).  Hristova smrt na krstu je bila otkup od porestupa u prvom zavetu (Jevr. 9,15), kao i prestupa posle krsta.  “Svaka duša spaseena ranijim oproštenjem (pre Hrista) spasena je kroz Hrista kao što smo i mi danas spaseni kroz njega.” (6 BC, 1061)  Isus je primio na sebe prokletstvo (kletvu), “postao za nas kletva”” namesto onih koji su i ako živeli od zakona, tj. zakonskim uređenjem, ipak verom gledali na pomirenje koje će se ostvariti jednoga dana.  Prokletstvo izraženo rečima: “Proklet svaki koji visi na krstu” nije isto kao ono u stihu 10. i u prvom delu ovog stiha.  Zločinac nabijen na kolac, što je bio jevrejski način pogubljenja smatrao se pod prokletstvom i od Boga i od ljudi.  U ovakvom stanju zločinac je bio naročito izložen prezrivim pobledina naroda zbog njegovog zločina.  Mada je Isus bio prikovan na krst, to je bio rimski način kažnjavanja, jevrejski narod i starešine su ga smatrali prokletim i od Boga i od njihove strane.  Pavle je naveo reči iz Pon. 21,23 da bi istakao da je Isusu umro pod kletvom zakona.

                        St. 14. Blagoslov o kome je reč u stihu 14. je obećan Avramu.  To je jednostavno obećanje blagoslova tj. spasenja kroz Isusa Hrista.  Ovim blagoslovom se koriste sada mnogobošci.  Tako se otklonio zid između Jevreja i mnogobožaca.  To je nastalo samo zaslugom Isusa Hrista.  Apostol se i sam ubraja među mnogobošce za koje je radio jer kaže: “Da obećanje duha primimo kroz veru.” To obećanje duha je ustvari obećanje blagoslova preko Avrama u Hrista.  Galati su isto primili ovo obećanje duha (3,2).   Pošto se ovo obećanje duha prima verom mnogobošci su izjednačeni sa Jevrejima.

3.Odnos između “zakona” i obećanja Avramu  (3,15-29)

“ Braćo, po čoveku govorim, niko čovečjega potvrđenja zaveta ne odbacuje niti mu što domeće. (Braćo, ljudski govorim, ni čovečjega prvrđena testamenta ne može niko uništiti niti mu što dometnuti – Stef.)

A Avramu i semenu njegovu rečena biše obećanja.  A ne veli: i semenima kao za mnoga, nego kao jedno: i semenu tvojemu, koje je Hristos.

Ovo pak velim;zaveta koji je od Boga potvrđen za Hrista ne odbacuje zakon, koji je postao posle 430 godina da ukine obećanje. (Ovo pak hoću da kažem:zavet koji je od Boga ranije potvrđen ne može da se uništi, pa da postane bez snage obećanje zbog zakona koji je postao posle 430 godina – Bak.)

Jer ako je nasledstvo od zakona, onda već nije od obećanja, a Avramu obećanjem darova Bog. (Jer kad bi nasleđe dolazilo od zakona, ono ne bi dolazilo od obećanja, a Avramu obećanjem dade Bog taj dar milosti – Bak.)”                                                      (3,15-18)

St. 15. Apostol Pavle tvrdi da “zakon” nije ukinuo mesijansko obećanje,

testament (zavet).  On iznosi kao čovek upoređenje.  Reč “zavet” /grčki “diateke”/ znači: volja, zaveštanje, testament (znači jenostrana volja koju druga strana može prihvatiti ili odbiti, ali koja se ne može menjati).  Reč za dvostrani ugovor u kome obe strane uzimaju podjednako učešća jeste u grčkom “sinteke”. Ova se reč ne nalazi u Novom zavetu.  Apostol upotrebljava reč “diateke”…(ljudski zavet ili testament) da bi prikazao Božji zavet sa Avramom.  Sam Bog je dao sadržinu ovoga zaveta, obećanje Avramu, koji ga je prihvatio i bio poslušan.  Ovaj je zavet potvrđen, ratifikovan.  Jedan sporazum se prihvata kada se pristane ne njega; onda das uzajamna obećanja veruju i ne može se ništa menjati bez uzajamnog pristanka.  Kada čovek ovakva obećanja smatra obavenim onda će, kaže apostol, Bog jo manje nešto menjati u ovom obećanju Avramu, po kome će spasti ljude na osnovu njihove vere u Spasitelja koji treba da dođe (stih 16.).

                        St. 16. U obečanja spadaju obećanja o Sinu kao nasledniku (Post. 15,4), posedovanje Hananske zemlje (Post. 15,1), da će postati od njega velik narod (Post. 15,1) i da će se kroz njega objaviti spasenje svim narodima (Post. 122,33).  Ovo je obećanje Bog često ponavljao Avramu.  Neka se odnose na sva semena tj. na potomstvo Avramovo.  Ali, ima i koja se odnose “kao za jedno: i semenu tovme koje je Hristos” (stih 16.).  Cilj Božjeg zaveta sa Avramom je bio dolazak Mesije i spasenje ljudi.  Sva druga obećanja su bila sporedna.  Veliki su blagoslovi bili spremljeni za izabrani Božji narod samo ako budu gotovi da sarađuju sa Njime.  Ali, oni to nisu učinili.  Oni su odbili da budu oruđe neba za spasenje sveta.  Ipak, Bog je učinio da Mesija dođe u svoje vreme kao Avramov sin.  U Starom zavetu se doslovno misli na Isaka kada se govori o Avramovom potomstvu.  Ali, ovde apostol ukazuje na istinu o dolasku Mesije (Pon. 18,15), koja je ovde figurativno predstavljena u vidu Isaka, Avramovom telesnog sina.  Isak je bio delimično ispunjenje ovog obećanja koje će se potpuno ispuniti u Hristu.  Hristos je bio duhovno seme Avramovo, koje nije smetalo da Avram ima i telesno seme – Isaka.

                        St. 17. Reči:”Zavet koji je od Boga ranije potvrđen ne može da se uništi” odnose se na Božje uverenje Avramu o ispunjenju obećanog zaveta o “semenu”, a reči: “zbog zakona” odnose se na celokupno zakonsko uređenje, teokratiju, koja je ređena i postavljena na Sinaju (uzimajući u obzir i moralni zakon koji je objavio sam Bog kao i obredni koji je objavio Mojsije).  Period vremena od 430 godina počinje kada je Bog pozvao Avrama da od njega načini Božji narod, Izrailj.  To je bilo vreme bavljenja Izrailja u Hananu i u Egiptu.  Vreme između obećanja datog da će Bog od Avrama načiniti narod i uvođenja toga naroda u obećanu zemlju Hanan kao ispunjenja toga obećanja.  Dakle, zakonsko uređenje koje je Bog dao na Sinaju ne može zameniti ili izmeniti obećanje ranije učinjenog zaveta sa Avramom.  Zakon nije nikakvo novo sredstvo za spasenje.  Ono ne predstavlja novi način opravdanja pred Bogom putem vere, niti se takmiči sa ovim načinom opravdanja pred Bogom.  Prema tome, ljudi su se spasavali verom i između Sinaja i Hrista.

                        St. 18. “Nasleđe” o kome je ovde reč dolazi od obećanja Avramu po zavetu.  Pavle misli na nasleđe iz stiha 1., tj. Bog daje, a čovek prihvata ovo “nasleđe” svojom verom kao oećanje zaveta koje je Bog učinio sa Avramom.  Ono se ne dobija ispunjenjem zahteva zakona ili zakonskog uređenja.  Bog je to “nasleđe” dao Avramu obećanjem.  Ovaj izveštaj je jasan.  “Nasleđe” dolazi od obećanja, a ne od “zakona”.  Avram nije imao ništa sem obećanja.

“Šta će dakle zakon?(čemu dakle zakon – Bak.) Radi greha dodade se (on je donet posle zbog prestupa – Bak.)dokle dođe seme kojemu se obeća (dok ne dođe seme kome je obećanje dano – Stef.), i postavili su ga anđeli rukom posrednika (a proglasili su ga anđeli preko jednog posrednika – Bak.).

Ali posrednik nije jednoga; a Bog je jedan. (A posrednik nema gde je jedan, a Bog je jedan – Stef.)

E da li je dakle zakon protivan obećanjima Božjim? Bože sačuvaj! (To nikako – Bak.) Jer da je dan zakon koji može oživeti, zaista bi od zakona bila pravda. (Jer da je donet zakon koji može život dati, zaista bi od zakona došla pravda – Bak.)

Ali pismo zatvori sve pod greh, da se obećanje dade kroz veru Isusa Hrista onima koji veruju. (…da se ono što je obećano dade kroz veru u Isusa Hrista onima koji veruju – Bak.)

A pre dolaska veree bismo pod zakonom čuvani i zatvoreni za veru koja se htela pokazati. (A pre nego je došla vera bili smo pod zakonom čuvani i zatvoreni za veru, koja se je imala objaviti – Šar.)

Tako nam zakon bi čuvar do Hrista, da se verom opravdamo. (Tako nam zakon bi kao neki vaspitač da nas vodi Hristu da bi se verom opravdali – Bak.)

A kad dođe vera, već nismo pod čuvarom. (Ali čim dođe vera nismo više pod tim vaspitačem – Bak.)                            (3,19-25)

St. 19. Ovde apostol Pavle iznosi kako je služba “zakona” privremena i

podređena.  Sihovi 19-25 se često pogrešno tumače.  Misli se da Božja “knjiga zakona” u Starom zavetu prestaje na Golgoti.  Tumači se tako da u prehrišćansko doba se čovek spasavao držanjem “zakona”, a u hrišćansko doba milošću kroz veru.  Ali je ovo tumačenje u potpunoj suprotnosti sa učenjem Svetoga pisma.  Bog je oduvek imao samo jedan način spasavanja čoveka.  Taj nčin je vera: vera u žrtvu Isusa Hrista.  Radosna vest o tom spasenju se objavila u svim vekovima (Jevr. 4,2).  Da ne bi ljudi mislili da milost i evanđelje ukidaju zakon, on pita: “Kvarimo li dakle zakon verom? Bože sačuvaj!” (Rim. 3,31).  Dakle apostol Pavle nije učio da su se oni spasavali “zakonom”, a mi hrišćani milošću.  Bog je svoj izabrani narod, Izrailj, načinio svojim naročitim svetim narodom.  On je tom narodu objavio svoj veliki moralni zakon koji treba uvek da bude merilo njegovog života.  Zatim je dao i građanske propise kao objašnjenje i tumačenje moralnog zakona za jevrejsku državu, kao i izvesne obredne uredbe za prinašanje žrtava koje su unapred ukazivale na Hristovu veliku žrtvu.  Gospod im je rekao, da ako budu poslušni svim njegovim zakonima, propisima i uredbama ješće dobro zemlje koju će im on dati i biti njegov narod.  Oni su mislili da mogu dati tako obećanje i dobiti nasleđe za uvek i da u njihovoj vlastitoj snai leži držanje ovih ranih Božjih uredbi.  Ali, ap. Pavle u st. 19-25 objašnjava Galatima da je njihov praotac Avram mnogo ranije pre Sinaja primio nasleđe samo prostim verovanjem Božjim obećanjima.  To je bilo 430 godina pre Sinaja.  Avramu je već tada osigurano nasleđe.  Zato on kaže:Jer ako je nasleđe od zakona onda već nije obećanje.” (stih 18.)  Kada je tako, jasno je da će ljudi odmah postaviti pitanje:”Čemu onda služi zakon?”  Apostol odmah odgovara na ovo pitanje:”Radi greha dodade se”.  Grčka reč prostitemi” znači staviti uz ili pored, priključiti, dodati.  A zašto je “zakon” dodat ako je zavet sa Avramom dovoljan za spasenje?  Odgovor je “radi greh”.  Razlika između doba pre Sinaja i doba posle Sinaja nije u tome što pre Sinaja nije postojao veliki zakon Božji, nego što je posle Sinaja izričito objavljen.  Na Sinaju je Bog lično objavio deset zapovesti li moralni zakon napisan na dve kamene ploče; a ostali propisi su bili zapisan u “knjizi zakonskoj”.  Ali vekovima pre Sinaja Božji moralni zakon je bio napisan u srcima patrijaraha.  Oni su znali za Božji moralni zakon (Post.17,9; 18,19; 26,5). Oni su isto tako znali i osnovnu uredbu o obredima žrtvovanja.  Za vreme dugog robovanja u Egiptu Izrailjci su živeli usred velikog mnogoboštva i nemoralnosti i skoro je nestalo poznanje moralne visine koju Bog zahteva od svoje dece.  Oni su skoro zaboravili i osnovna načela žrtvovanja.  Oni su u ovakvom stanju skoro bili neosetljivi za greh, jer samo zakon ili Božja volja otkriva greh.  Kada ih je Bog izveo iz Egipta On je najpre dao moralni zakon kao načelo svog upravljanja i obredne propise koji je trebalo da ih podsećaju na Hristovu žrtvu.  Zato apostol kaže:”radi greha dodade” (Rim 7,13).  Samo pomoću Božjeg moralnog zakona mogli su Izrailjci uvideti i razumeti da su grešnici i da im je potrebno spasenje.  U obrednim propisima trebalo je da vide Božji put spasenja i oslobođenja od greha, tj.dok dođe Spasitelj kome je dano obećanje oproštenja greha.

                        U Knjizi Izlazak se ne govori o prisutnosti anđela, ali prema Pon. 333,2 na Sinaju je bilo prisutno “mnoštvo hiljada svetaca” kada je zakon dat.  U Delima 7,53. i Jevr. 2,2. se spomminje da su anđeli bili prisutni pri davanju zakona (PP,364).  Mojsije je bio posrednikStaroga zaveta; preko njega je Bog dao obredni zakon dok je moralni sam napisao i objavio.  Dakle, obredne i građanske zakone Bog je dao preko posrednika, Mojsija posredno, dok je svoja obećanja dao Avramu neposredno bez ljudskog posredovanja.

                        St. 20. Posrednik ne predstavlja samo jednu ličnost, pretpostavlja se dve ili više ličnosti; jer on posreduje interesima bar dve ličnosti.  Za reči: “A Bog je jedan” postoje mnoga tumačenja.  Ali sigurno je da apostol ovde govori o Bogu koji je jednostavno dao pre Sinaja obećanja dok je Mojsije bio posrednik na Sinaju između dve strave.

                        St. 21. Izgleda da se zakon ne slaže sa obećanjem datim ranije, kao da je plan spasenja delima zamenio prvobitno spasenje verom.  “Bože sačuvaj!” (To nikako!” – Bak.)  To ne može nikada biti jer Bog je dao i “obećanja” i “zakon”.  Bog se ne bi mogao odreći svog neuslovljenog obećanja spasenja verom u Hrista (Jevr.6:17-20).  To se ne bi slagalo sa Njegovim božanstvom.  “Jer da je donet zakon koji može život dati, zaista bi od zakona došla pravda.” (Bak.)  Zakon nikada nije imao cilj da donese opravdanje i da život večni.  Samo kroz Hrista mogu ljudi da prime opravdanje, bogatiji duhovni život i jednom večni život.  “Zaista bi od zakona došla pravda” znači: ako bi bilo moguće da se “delima zakona” postigne opravdanje pred Bogom zavet obećanja bi bio suvišan.  Čoveku laska više da on nešto učini da bi zaslužio opravdanje nego da ga prosto primi verom kao dar.  Kad prima verom opravdanje on time priznaje da on ništa ne može da učini za svoje opravdanje na temelju svoje čine zasluge.  To bređa njegov telesni ponos jer prihvata milost.

                        St. 23.“Ali pismo zatvori sve pod greh” (vidi Ps. 14,1-3).  Svi su pod grehom.  I Jevreji koji se uzdaju u dela zakona i mnogobošci.  To je zakon da bi se spasenje dalo verom onima koji hoće da veruju, a ne onima koji objavljuju zahteve obrednog zakona kao sredstva za spasenje.  Pre noge što je došla vera tj. pre poznanja tajne da Bog spasava ljude samo verom, ljudi su bili čuvani pod zakonom.  Posle Hristovog utelovljenja, savršenog života na Zemlji, pobedonosne smrti i slavnog vaskrsenja, koja je tajna vere i pobožnosti, nisu ljudi više pod zakonom čuvani, tj. ne treba da budu pod zakonskim uređenjem, pod njegovom vladom ili upravljanjem.  “Za veru koja se je imala objaviti”.  Starozavetna vera se ispunila kad je Hristos došao prvi put.  Sa Njegovim dolaskom ova vera je našla svoje ostvarenje.  Sen i stvarnost su se sastali.

                        St. 24.”Tako nam zakon bi čuvar do Hrista” /Tako nam zakon bi neki vaspitač da nas vodi Hristu- Bak./ , /Zato nam zakon bi pedagog  za Hrista da se verom opravdamo- Stef./  Pod “zakonom” Pavle razume celokupno zakonsko uređenje: moralni i obredni zakon i građanske propise.  Duh proroštva kaže: “Bila sam upitana u pogledu  zakona u poslanici Galatima: koji je zakon čuvar da nas dovede Hristu? Ja odgovaram “oba”, obredni i moralni zakon, deset zapovesti.”(MS 87, 1900; 6BC  p.1109).  “Čuvar”/vaspitač,pedagog/, grčki “paidagogos” znači čuvar, čuvar dece, doslovno vođa dece, a ne učitelj (didaskalos). Kod Grka se ovaj čuvar stara o deci i bio mu je nadzornik i pratilac.  On ih je pratio i štitio.  On se prikazuje sa štapom u ruci.  Ovo je dobro poređenje.  “Zakon” je služio kao čuvar, nadzornik Božjeg naroda u Starom zavetu.  “Tako nam zakon bi čuvar do Hrista da se verom opravdamo.”  U ovom tekstu Sveti Duh govori preko apostola naročito o moralnom zakonu.  Zakon nam otkriva greh i čini da osećamo potrebu za Hristom i vodi nas Njemu da bi u pokajanju prema Bogu i u veri našeg Gospoda Isusa Hrista primili oproštenje i mir.” (Ms.23/a, 1896; 6 BC, 1110)

                        “Zašto je Hristos umro?  Zbog greha.  A šta je greh?  Prestup zakona.  Sada su oči otvorene da vide prirodu greha.  Zakon je prekršen i on ne može oprostiti prestupniku.  On je naš čuvar koji nas osuđuje na kaznu.  A gde je lek?  Zakon nas goni Hristu koji je visio na krstu da bi mogao dati svoju pravdu palom, grešnom čoveku i tako predstaviti ljude svome Ocu u svom čistom karakteru.” (Ms 50 1900; 6 BC, 1110)

                        Zakon je igrao ulogu “čuvara” do Hrista tj. dok ne dođe Hristos.  Prema st. 19 “zakon” dodaje se  /zavetu/ dokle dođe seeme  /Hristos/.  Dakle, Izrailj je bio “pod zakonom čuvan” (st. 23), dok se ne pojavi od Boga predviđeno sredstvo spasenja (verom).  Apostol Pavle ovde govori naročito o brednom sistemu koji ukazuje na Hrista (2,16; 3,19).  “Isto tako je istina da je moralni zakon određen od Boga da vodi ljude Hristu, jer im on otkriva njihove grehe, a time i potrebu da se očiste od istih.” (6 BC, 961)

                        St. 25. “Ali čim dođe vera nismo više pod tim vaspitačem.” (Bak.)  Sada nismo pod tim čuvarem, vaspitačem, znači nismo pod zakonom.  Neki dovode ljude u zabunu tumačeći ove Pavlove reči u smislu da onda nismo “pod osudom zakona”.  Ali smisao svih ovih stihova je protivan takvom razumevanju ovog stiha.  “Gospod nije hteo da spase grešnika ukidanjem svog zakona.  Njegov zakon je temelj Njegove vladavije na nebu i na Zemlji.  Kaznu je podneo zamenik za grešnike (Hristos).” (MS 145,1897)  Služba “čuvara” (vaspitača) nije da osudi nego da vrši pravdu i da čuva, štiti.  Ovde Paavle ne misli na osudu kad smo u prestupu ili bezakonistosti prema zakonu, nego o mogućnosti da postignemo opravdanje ispunjenjem zakona.  Ovde apostol govori slikovito i zato njegove reči nemaju svoje redovno značenje.  On hoće ovde nešto naročito da istakne.  To je značaj događaja koji su se odigrali posle 430 godina od vremena kada je Bog dao obećanje Avramu.  Tek posle 430 godina Bog je objavio sam svoj moralni zakon Izrailju i preko Mojsija dao propise za verski obredni život kao i građanske propise.  Božji verni ljudi su imali donekle bveć napisan moralni zakon u svojim srcima, a znali su i za osnovna načela obrednog sistema.  Čim je Bog poznao Izrailj da izađe iz Egipta On im je na razne načine otkrivao svoju volju da bi tako upoznali svoj greh i kako će dobiti oproštenje tj. obredne radnje koje simbolišu Hrista na krstu.  To je bio plan o poznanju i oproštenju greha.  To je sve trebalo da ih čuva do dana  pravog duhovnog oslobođenja.  Pavle opisuje Božju decu koja su živela pre prvog Hristovog dolaska kao one koji su “pod zapovednicima i čuvarima tja do roka očina” (4,2).  “A kad se navrši vreme posla Bog Sina svojega jedinorodnoga koji je rođen od žene i pokoren zakonu, da iskupi one koji su pod zakonom da prime posinaštvo” (4,4.5). Šta se dogodilo kod Božje dece kada je Hristos došao u pogledu na “zakon” koji je bio dotle njihov “čuvar”?  Obredni propisi su prestali jer je Hristova žrtva došla namesto životinjske.  Zakon koji propisuje te žrtve prestao je da važi.  Građanski su propisi isto izgubili svoju prednost jer je Izrailj odbačen kao narod i njegova je država prestala, a namesto telesnog Izrailja nastao je duhovni Izrailj.  Što se tiče moralnog zakona on ne postoji više kao zakon na dvema kamenim pločama kao nešto odvojeno što je van čoveka.  Namesto njega oni koji su se “verom opravdali” (st. 24) postju u Hristu nova stvorenja (2.Kor. 5,17) u čijim srcima i mislima je sada ovaj zakon napisan (Jevr. 8,10).  Tako je “pravda” (ili zahtev pravde) zakona “ispunjena” u njima (Rim. 8,4).  Otuda je opravdano kada apostol Pavle tvrdi da ovakvi nisu više “pod čuvarem”.  Dakle, ovde nije reč o ukidanju velikog Božjeg moralnog zakona nego naprotiv o njegovom stvarnom ispunjenju.

                        “Jer ste vi svi sinovi Božji verom Hrista Isusa.

                        Jer koji se god u Hrista krstiste u Hrista se obukoste.

Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema tu muškoga roda ni ženskoga, jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu.

A kad ste vi Hristovi onda ste seme Avramovo i po obećanju naslednici.”                        

(3,26-29)

St. 26. U ovim stihovima apostol Pavle ističe da su u Isusu Hristu svi ljudi

verom naslednici datih obećanja.  Svi, bilo Jevreji ili mnogobošci, su Božji sinovi ako su se nanovo rodili (“krstili”) i postali članovi nebeske porodice na Zemlji.  Svi oni su spaseni verom, a ne “delima zakona”.

                        St. 27. Obući” se u Hrista znači prihvatiti njegova načela, podražavati njegov život i primer, prihvatiti njegovo vođstvo i tako postati sličan Njemu.  Grci su imali običaj da kažu: “Obukao se u Platona, Sokrata itd…” što je značilo da je neko njihov sledbenik u svemu.

                        St. 28. Hrišćanstvo koje prihvata bratstvo odbacuje podelu na rase i narodnosti (Dela 17,26), ali ovde Pavle govori o položaju Jevreja i nejevreja prema Bogu i Hristovom carstvu.  Svi su obučeni u isto odelo Hristove pravde koju oni primaju verom u Hrista.  Ovakva misao je bila za judaističke hrišćane u vreme apostola Pavla prava jeres.  Oni su tvrdili da jedini put u hrišćansku crkvu je preko jevrejstva.  Zato mora svaki mnogobožac da s obreže, da postane Jevrejin, da bi mogao biti primer u hrišćanskoj zajednici, u crkvi.  Dalje, apsostol kaže da u Božjim očima nema razlike između slobodnih i robova.  Svi se oni spašavaju verom.  U ono vreme se žena smatrala nešto više od svojine i znatno niža od muža.  Mnogobožački filozofi su raspravljali da li lžena ima dušu.  U ovakvom društvenom poretku otac i muž bili su gospodari porodice.  Hrišćanstvo je tu razliku uklonilo.  Ali, apostol ovde govori o položaju žene pred Bogom.  “Jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu.”  Po božanskom načelu svi su ljudi povezani i ujedinjeni u jednu porodicu koja ima Boga kaoOca,

                        St. 29. Kao Avramova duhovna deca hrišćani su naslednici Avramovi i sunaslednici Hristovi (Rim. 8,17).  Hristos, Božji Sin, je naslednik nebeske časti i slave.  Svi koji veruju u Njega postaju sunaslednici ovoga sveta i tako imaju časno mesto u svemiru.  Kao naslednici sa Avramom po obećanju ući će u nebeski grad koji je sam Avram gledao verom u budućnost. To obećanje o kome je ovde reč je Božje obećanje Avramu da će opravdati Jevreje i mnogobošce na osnovu vere “bez dela zakona” (st.8.14.16).

IV   HRIŠĆANI NISU POD TUTORSTVOM “ZAKONA”

(Galatima 4,1-31)

                        U ovom poglavlju apostol Pavle razrađuje i slikovito prikazuje istinu iznesenu u 3,17-29.  On to čini pomoću dva upoređenja: upoređenje sa naslednikom

(st.1-7) i upoređenjem sa dva sina (st.21-31).  Stihovi 8-21. su umetni između ova dva upoređenja.

1. Od maloletstva “zakona” do punoletnosti “evanđelja”

Upoređenje sa naslednikom   (4,1-7)

“Ali velim dok je naslednik mlad ništa nije bolji od roba ako i jest gospodar od svega. (…ništa se ne razlikuje od roba…-Stef.)

Nego je pod zapovednicima i čuvarima tja do roka očina. (Nego je pod starijima i upraviteljima…-Stef.;  …do roka koji je otac odredio…- Bak.)

Tako i mi kad bismo mladi bismo pod stihijama sveta zatvoreni. (…bili smo zarobljeni pod elementima sveta – Stef.)”       (4,1-3)

St. 1-2. Dok je naslednik maloletan on je u potčinjenom položaju.  Ovaj

naslednik je duhovno Avramovo seme.  Iako je on samo dete ipak je naslednik; u svoje vreme on će primiti nasleđe, jer ima na to pravo.  Iz ovih stihova jasno izlazi da apostol ovim misli na Izrailjce koji su živeli pod zakonom.  Dok je naslednik maloletan on je pod starateljem i još nema vlast nad nasledđem i kao da je rob u kući.  On je pod kontrolom staratelja i upravitelja (3,4), koga mora da sluša.  Pošto nema svoj sud i zrelo razumevanje on nema ni slobodu dok ne postane punoletan.  Tako je bilo i sa Izrailjcima pod zakonskim uređenjem.  Kad su izašli iz Egipta oni su bili nerazumni i sporo su duhovno napredovali kao celina (narod).  Po izlasku iz Egipta Bog im je dao “zakon” koji je bio prilagođen njihovoj sposobnosti razumevanja.  Obredni propisi su im bili dati da im pomognu da razumeju osnovna načela plana spasenja, da bi primili njegove blagoslove.  Pod ovim tutorstvom tj. čuvarem trebalo je da postignu duhovnu zrelost i naslede sva obećanja data Avramu, njihovom ocu.  Apostol Pavle ističe zavisnost maloletnog naslednika.  To je potrebno da ne bi upropastio svoje nasleđe.  Bog je u Starom zavetu stavio Izrailj pod starateljstvo zakonskog uređenja koje je trebalo da mu ukaže na Mesiju koji je po planu trebalo da dođe na Zemlju.  Trebalo je da ih on dovede do vere u Njega.  Otac određuje kada će naslednik da primi nasleđe. To je obično bilo u vreme njegovog punoletstva.  To je vreme kada je Izrailj trebao da primi data obećanja.

                        St. 3. Ovde apostol ubraja i sebe.  On govori kao Izrailjac koji je bio pod “zakonom”, kao rob prema gospodaru.  Bog je zahtevao od njih da se drže propisa kao što se i od maloletnika očekuje da bude poslušan svojim čuvarima.  Galati su težili nesvesno da budu u ovom stanju (3,1; 4,9; 5,1).  Oni nikada nisu našli mir zbog kletve u zakonu (3,13).  “Neki i danas, koji se uzdaju u svoje napore za ostvarenje spasenja su u istom položaju ropstva kao i Jevreji u Starom zavetu i Galati koji su poslušali judaiste.  Neka dužnost koju su sami sebi postavili ili im nametnuli neki ljudi vezuje ih kao robove namesto da se verom u Boga pokore Njegovoj volji.” (BC 965)  Grčka reč “stoikein” ima prvobitno značenje:stvari poređane u red (npr. a,b,c /abeceda/).  Ona znači i osnovne elemente od kojih se sveti svemir sastoji (2.Petr. 3,10.12).  Ona označava i osnovno znanje.  Apostol Pavle ovde govori o zakonskom uređenju kao prvim i osnovnim elemntima plana spasenja.  “Stihije sveta” (‘stoikeia’ – kosmos) možemo razumeti kao osnovno versko načelo za sve.  “Zakon” je bio samo a.b.c-eda, osnova otkrivene istine, prilagođena razumevanju običnim ljudima.   Apostol kaže da su “zakonsko uređenje” i njegovi propisi sada “slabi” (st. 9.).  Ovo uređenje je Bog dao nekada primitivnom i nepismenom narodu koji je bio tek izašao iz ropstva.  Služba u svetištu je bila uproštena da bi se njeno značenje moglo lakše razumeti.  Bog nije mislio da će Jevreji biti zadovoljni sa ovim osnovim znanjem o velikom predmetu – SPASENJU.  Starozavetne službe i žrtve bile su samo sen ili simbol.  One nisu date za uvek da ostanu i zamene pravu veru i napuštanje greha.

“ A kad se navrši vreme posla Bog sina svojega jedinorodnoga koji je rođen od žene i pokoren zakonu (…i rođen pod zakonom – Bak.).

Da iskupi one koji su pod zakonom, da primimo posinaštvo. (Da otkupi one koji su bili pod zakonom da bi mi primili posinjenje – Bak.)

I budući da ste sinovi, posla Bog duha Sina svojega u srca vaša koji viče: ‘Ava Oče’!”                                                          (4,4-7)

St. 4. Proroci su prorekli tačno vreme Mesijinog dolaaska.  Prorok danilo

sa preciznošću je objavio ovo vreme (Dan. 9,24.25).  Bog je ovo vreme unapred odredio (Dela 17,26).  Isus je došao na Zemlju ne samo u određeno nego i najpogodnije vreme.  U svetu je svuda bio mir.  Sigurnost i saobraćaj su bili osigurani.  U kulturnom svetu govorio se jedan jezik, grčki.  Sveto pismo je bilo već 200 godina prevedeno na grčki jezik (LXX).  Ljudi su tražili pravu veru jer nisu bili zadovoljni sa svojim religijama.  Oni su tražili istinu i želeli da doznaju sudbinu čoveka.  Jevreji su se bili raširili po čitavom kulturnom svetu.  Oni su mogli da prošire vest o Mesijinom dolasku po čitavom svetu.  Nije postojalo pogodnije vreme, ni mesto da se prošiti evanđelje po svetu.  U stihu 4. Pavle govori o prapostojanju Isusa Hrista.  I sam je Isus tvrdio da je on ranije bio sa Bogom (Jovan 16,28).  U svojoj molitvi Isus govori o slavi koju je imao pre postanja sveta (Jovan 17,3).  On je na Zemlji nastavio svoj božanski život.  To su unapred objavili mnogi proroci (Isaija 7,14; 9,6.7).  Kao Jevrejin Isus je ispunio sve propise “zakona” koji su traženi od Jevreja.

                        St. 5. Apostol Pavle ovde misli na otkup od ropstva onih koji su bili “pod zapovednicima i čuvarima” (st.2.3.).  Ali, otkupom čoveka od greha Hristos je ispunio obredne propise i tako oslobodio Jevreje od njihove obaveze ovome uređenju kao i od “kletve” koja je posledica ne izvršavanja ovih obaveza.  Da se ovde ono “pod zakonom” ne odnosi na osudu moralnog zakona, jasno izlazi iz 4,21..  Niko ne želi da bude pod osudom dekaloga ili moralnog zakona (deset zapovesti).  Jasno je da je ovde reč samo o jevrejskom zakonskom uređenju.  Apostol i ovde ističe da je on Jevrejin.  Hrišćani iz mnogoboštva nikad nisu bili pod zakonom.  Dakle, Jevreji prestaju da budu maloletna deca kada verom prihvate Hrista kao obećanog Mesiju.  Vera u Hrista ih oslobađa od zavisnosti i obavljanja propisa zakonskog uređenja i daje im puno pravo kao naslednicima obećanog nasledstva.  Dok ne dođu Hristu oni su stvarni naslednici.

                        St. 6. Apostol se sada obraća braći Galatima.  Mada su oni bili mnogobošci sada su oni Božjij sinovi; zato se ne smeju dati u jaram (5,1), tj. u starozavetno jevrejsko zakonsko uređenje (4,9-21), od koga je Isus oslobodio i hrišćane iz jevrejstva.  Izgleda da su neki Galati bili poreklom Jevreji pa su ih judaisti lovili za legalizam.  Ali, svi su oni, i Jevreji i mnogobošci, postali Božji sinovi verom.  Zato ne smeju da se vrate u starozavetneo stanje.  Svi su oni u srcima osetili Božjeg Duha kojeg im  je Bog poslao da bi im potvrdio da ih prima za svoje sinove.

                        St. 7. “Tako već nisi rob nego sin, a ako si sin i naslednik si Božji kroz Isusa Hrista.”

                        Božji Duh u nama dokazuje da nismo više robovi nego sinovi.  A kao član Božje porodice onaj koji veruje može da se sad približi Bogu kao sin i kao naslednik kao što je to Isus prikazao u priči o izgubljenom sinu.

2. Nerazumnost hrišćana iz mnogoboštva u Galatiji (4,8-20)

“Ali tada ne znajući Boga služiste onima koji po sebi nisu bogovi (ali vi ranije ne poznajući Boga, služiste bogovima koji to nisu po prirodi svojoj – Bak.).

A sad poznavši Boga i još poznati bivši od Boga, kako se vraćate opet na slabe i rđave stihije kojima opet iznova hoćete da služite?

Gledate na dane i mesece, vremena i godine.

Bojim se za vas da se ne budem uzlaud trudio oko vas. (Bojim se da sam se uzalud trudio oko vas! – Bak.)

Budite kao ja što sam, jer sam ja kao vi što ste. Braćo! molim vas, ništa mi ne učiniste nažao.”                       (4,8-12)

St. 8. U ovim stihovima apostol Pavle iznosi veliku nerazumnost judaista. 

On se sada obraća naročito hrišćanima iz mnogoboštva u Galatiji i podseća ih na njihova iskustva pre nego što su postali hrišćani.  Bog se njima niije otkrio niti im je dao svoj zakon.  On se otkrio samo Jevrejima, premda su i oni imali neki pojam o Bogu.  Samo su Jevreji imali tu prednost, dok su oni služili idolima i lažnim bogovima, što nije bio slučaj sa Jevrejima.

                        St. 9. Galatski hrišćani iz mnogoboštva nisu bili dugo u neznanju i zato nemaju nikakvog izgovora.  Oni su imali lično iskustvo sa Bogom i poznali spasenje. Oni se nikako ne mogu hvaliti da dobro poznaju Boga.  Po planu spasenja Bog je tražio čoveka, a ne čovek Boga.  Oni su oni kojima je Bog pokazao svoju milost.  Isus je došao da traži i spase ono što je izgubljeno.  Apostol Pavle iznosi logični zaključak.  On ne može da razume da su se oni tako brzo dali zavesti. Grčka reč “epistrefo” upotrebljena u sadašnjem vremenu označava stanje koje još traje.  Oni se nisu potpuno, ili konačno, obratili.  “Slabe i rđave stihije” označavaju njihovu ropsku službu osnovnim i grubim shvatanjima mnogoboštva.  Tek što su se oslobodili prvog ropstva oni su požurili u drugo ropstvo.  Oba ropstva imaju zajedničko to što se po njihovom učenju čovek spasava i opravdava delima.  Tek što su se oslobodili od obreda u mnogoboštvu, a već su skloni da prihvate judejske obrede. U ono vreme judaizam se bio degenerisao u običnu formu koja se teško mogla razlikovati od formi mnogobožačkih vera.  Sem toga oni su dodavali mnoge terete da bi zaslužili spasenje delima.  Galati su na ovaj način napustili blagodati evanđelja, a da nisu dobili ništa u zamenu za to.

                        St. 10. Apostol ima u vidu sedam “obrednih subota” i praznik novog meseca po zakonskom uređenju (Lev. 23; Broj. 10,10;28,11-15).  Neki pokušavaju da dokažu da je ovde reč o suboti. Ali subota je data pre davanja obrednog zakona, čak i pre pada u greh (2500 godina pre uvođenja obrednog uređenja).

                        St. 11. Apostol se brine za Galate jer nisu razumno postupali.  Njegov trud oko njih je bio velik i nesebičan i ne bi želeo da oni sada promene samo vrstu robovanja.  Tada bi njegov trud bio uzaludan.

                        St. 12. Apostol je nekada bio revan Jevrejin, odan obrednom uređenju kao svi fanatični fariseji (Dela 26,5), ali on je sve ovo napustio, iako mu je sve to bilo tako drago, i pošao da obraća mnogobošce za Hrista.  Zašto bi oni sada prihvatili jevrejstvo kad su upoznali Hrista?  Apostol je ostavio sve to i živi kao i oni što treba da žive po Božjoj volji.  On je postao, iako Jevrejin, kao jedan od njih. Zašto da se oni vraćaju u ropstvo?  Apostol dalje govori o njihovom dobrom ponašanju prema njemu kada je bio poslednji put kod njih.  Ova poslanica nije izraz nekog nezadovoljstva i on se lično ne žali na njih.  On ovim rečima apeluje na njihove dobre odnose i spremnost da ga poslušaju kao i ranije.

“A znate da vam u slabosti tela najpre propovedih evanđelje. (A znate da sam vam prvi puta zbog telesne slabosti propvedao evanđelje – Stef.)

I napasti moje, koja beše telu mome, ne prezreste, ni popljuvaste, nego me primiste kao anđela Božjega, kao Hrista Isusa ( i iskušana stradanja puti moje, vi me ne prezreste ni omrznuste…- Bak.)

Kako beše onda vaše blaženstvo! (Kakva beše onda vaša radost! – Bak.) Jer vam svedočim da biste, kad bi moguće bilo, izvadili oči svoje i dali meni.

Tim li vam postadoh neprijatelj istinu vam govoreći? (Zato li vam postadoh neprijatelj što vam istinu govorim? – Bak.)

Oni ne revnuju dobro za vas, nego hoće da vas odvoje da im revnujete. (revnost koju oni imaju prema vama nije čista, nego oni hoće da vas odvoje od nas, da vi njima revnujete. – Bak.)

A dobro je revnovati svagda u dobru, a ne samo kad sam ja kod vaas.

Dečice moja, koju opet s mukom rađam, dokle Hristovo obličje ne postane u vama. (Deco moja, od koje opet osećam muke porođaja. – Bak.)

Ali bih hteo sad da sam kod vas i da izmenim glas svoj, jer ne mogu da se načudim za vas.”      (4,13-20)

St. 13. Apostol Pavle iznosi svoje iskreno interesovanje za galatske crkve i

njihovo napredovanje.  On nije nekada imao u planu da kod njih propoveda, ali je bio prinuđen zbog slabog zdravlja da tamo ostane.  Neki misle da je u to vreme bio oboleo od malarije ili neke druge bolesti u niskim primorskim krajevima, pa je došao u njihove brdovite predele da se leči.  Ali tačno je da je ovo bila ona ista bolest o kojoj on piše u 2.Kor. 12,7-9.

                        St. 14. Pavle misli na njihova iskušenja koja su oni imali kada je bio bolestan, iskušenja da ga odbace.  Ta iskušenja su oni bili pobedili.  U ono vreme bolesti i nevolje su se smatrale kao Božja kazna za velike grehe.  Ali, oni nisu tako mislili i postupali sa njim. Oni ga nisu prezreli nego su ga primili kao anđela ili kao Isusa Hrista.

                        St. 15. Ovakvo njihovo postupanje ranije osuđuje njihovo sadašnje postupanje.  Apostol ne može biti zadovoljan ovom njihovom promenom.   Oni su svoju veru i nadu u Hrista sada zamenili svojim vlastitim delima.  Apostol im svedoči da su nekada bili veoma odani.  Ništa im nije bilo teško da učine za njega.  Oni su tada bili spremni da izvade svoje oči i da njemu daju, ako je to bilo moguće.  Iz ovoga se može zaključiti da je to bila ta njegova bolest i iskušenje.  Duh proroštva kaže:”Pavle je imao tešku nevolju, njegov očni vid je bio slab.” (Pismo 207, 1899)

                        St. 16. Apostol hoće da im kaže da im on sada govori istinu isto tako kao nekada.  On i njegovo evanđelje se nisu promenili.  Kao što ih je nekada oslobodio od ropstva mnogoboštva, sad hoće da ih oslobodi od ropstva jevrejstva.  Apostol je i sada njihov najbolji prijatelj.  On želi i po cenu prijateljstva sa njima da ih spasi od ropstva jevrejstvu.  Činjenica da je ova poslanica sačuvana dokazuje da su Galati  odgovorili na apsotolov apel za svoje spasenje.

                        St. 17. Judaisti su pokazivali interesovanje za Galate i njihovo blagostanje i trudili se oko njih samo da ih zadobiju za judejstvo i svoje učenje.  Oni su ih vrbovali za svoje učenike i pravili velik pritisak na njih.  U ovome su oni pokazivali preteranu revnost.  Oni su hteli da Galate odvoje od apostola Pavla i njegovg evanđelja.  Možda su neki i pokušali da neobretane isključe iz crkve i da prekinu vezu sa onim crkvama koje su apostolu Pavlu ostale verne.  Pravi cilj truda judaista oko Galata je bio da oni budu centar njihove pažnje.  Oni su to krili pod plaštom interesa crkve.

                        St. 18. Revnost za dobro je potrebna.  Takvu revnost treba ohrabriti i podupreti.  I sam apostol je nekada mislio da revnuje za dobro.  Vrlo je važno biti siguran da je cilj našeg revnovanja siguran.  Oni treba takvi da su uvek bilo da je on kod njih ili ne.

                        St. 19. Ovaj izraz se ne nalazi u drugim Pavlovim poslanicama.  Ovo nije samo izraz osećanja nežnosti i ljubavi prema njima, nego i uzrok njihove duhovne nezrelosti.  Kao njihov duhovni otac on se za njih starao, a oni to nisu dobro razumeli.  Oni napuštaju svoju veru i zato apostol kao njihov otac prolazi korz teška iskustva.  On mora i dalje da se trudi dok Hristos ponovo ne zavlada u njihovim srcima verom.  Apostol samo upotrebljava sliku roditelja.  Kada je Hristos u njima onda će  oni živeti njegovim savršenim životom.  Ko ima Hristov razum i ljubav on je pod Njegovom kontrolom.  Ovo rastenje traje sve do visine rasta Hristova.

                        St. 20. Apostol Pavle bi ipak želeo da je sada sa njima lično jer ono što se piše može pogrešno da se razume.  On smatra da bi u sadašnjoj prilici najbolje bilo kad bi on mogao biti kod njih lično, pa da svoj glas podesi prema potrebi jer ovako ne zna da li je pogodio pravi ton.  Ali, činjenice ostaju.  Apostol bi voleo da se oni vrate njihovom ranijem stavu prema evanđelju.  On je zabrinut za njih.  Možda bi se oni odmah pokajali kad bi on bio kod njih.  Oni su se pokazali neiskreni i nestalni i zato on ne zna kako da postupa sa njima.

3. Upoređenje sa dva sina (4,21-31)

“Kažite mi, vi koji hoćete pod zakonom da budete, ne slušate li zakona? (…razumete li vi zakona? – Bak.)

Jer je pisano da Avram dva sina ima, jednoga od robinje, a drugoga od slobodne.

Ali koji beše od robinje po telu se rodi, a koji od slobodne po obećanju.

Koje zznači drugo, jer su ova dva zaveta jedan dakle, od gore Sinajske, koja rađa za robovanje, a to je Agara. (To treba u prenosnom smislu razumeti, jer su te dve žene dva saveza/zaveta/… – Bak.)

Jer Agara znači Sinaj gora u Arapskoj i poredi se sa sadašnjim Jerusalimom i služi sa decom svojom. (…i ona odgovara sadašnjem Jerusalimu koji je u ropstvu sa decom svojom. – Bak.)

A gornji Jerusalim slobodna je, koji je mati svima nama.

Jer je pisano: razveseli se, nerotkinjo koja ne rađaš; prokini i poviči, ti koja ne trpiš muke porođaja; jer pusta ima mnogo više dece nego li ona koja ima muža.(…jer će deca napuštene mnogobrojnija biti nego deca one koja ima muža. – Bak.)

A mi smo braća po Isaku deca obećanja. (A vi ste braća, kao i Iak, deca obećanja. Stef.)

No kako onda onaj što se rodi po telu gonjaše duhovnoga, tako i sada.

Ali šta govori pismo? Isteraj robinju i sina njezina; jer sin robinjin neće naslediti sa sinom slobodne.

Tako, bračo, nismo deca robinjina nego slobodne.”     (4,21-31)

St. 21. Apostol Pavle im postavlja sada jasno pitanje iz koga se vidi ludost

judaističkog stava u pogledu spasenja.  Oni koji žele da budu “pod zakonom”, oni traže spasenje “ u delima”.  Ovde nije reč o osudi zakona jer niko ne želi da bude “pod zakonom” i osuđen, nego o spasenju delima.  Apostol Pavle ovde upotrebljava izraz “zakon” u drugom naročitom smislu.

                        St. 22. Primer iznesen u stihu 22. se nalazi u “zakonu” (tori) i te stihove su Jevreji često čitali kao “zakon” ili “Mojsijev zakon” (Luka 24,44).  Apostol im upravo sada ukazuje na to da i taj “zakon Mojsijev” koji sadrži obredne propise isto im ukazuje na Hrista od koga zavisi njihovo spasenje.  Avram je imao dva sina, Ismaila i Isaka.  Pomoću ova dva sina Pavle izvodi razlilku izmežu ropstva “zakonu” i slobode u Hristu.  “Zakon” je čitan svake subote i bio je dobro poznat Jevrejima i mnogobošcima koji su postali hrišćani.  Apostol ovde uptrebljava alegorički jezik (stih 24.) da bi povukao razliku.  “Jednoga od robinje – to je bila Egipćanka Agara koja je rodila Avramu prvenca Ismaila.  Pošto je majka bila robinja onda to i sin je bio rob.  “Slobodna” je bila Sara čiji sin Isak je nasledio od nje slobodu.

                        St. 23. Ismailo je bio sin po ljudskoj volji.  On je bio rođen kada je Avramu još nedostajala vera.  Isak je bio sin obećanja i vere.  Njegovo rođenje je bilo pošto se Bog umešao.  Ovo rođenje je bilo stvar vere, a Avramova vera je primer hrišćanske vere – on je poverovao Božjem obećanju kada je to po čoveku izgledalo nemoguće.  Isak je bio sin obećanja Božjeg i Avramove vere.

                        St. 24. Ovo je alegorija tj. priča u kojoj osobe i stvari imaju prenosni smisao.  U ovoj alegoriji Pavle iznosi stanje duhovnog ropstva u kome se Galati nalaze, a koje i oni sami žele.  Apostol Pavle daje ovom Mojsijevom izveštaju alegorički smisao.  U ono vreme su pisci često upotrebljavali alegoriju.  Sara predstavlja zavet “vere”, a Agara “dela”.  Agara rađa decu za robovanje.  Dokle god neko zavisi od “dela zakona” za spasenje, on ne može da izbegne ropstvu.  I pored truda da zaradi spasenje on ne može da uspe.  On se obavezao  na nemogući zadatak.  Legalizam, slovo zakona ubija.

                        St. 25. U Pavlovoj alegoriji “Agara” znači Sinaj gora.  Ona predstavlja alegorički zavet na Sinaju.  Avram je nameravao da sam nešto učini bez Božjeg plana.  To su bila njegova dela i put.  Isto tako nije po Božjem planu da se čovek spase “delima zakona”.  I sam razum i iskustvo kažu čoveku da je to nemoguće.  Izrailj još čini istu grešku koju je Avram učinio u ono vreme.  Ali “vera u Božja obećanja” je zamenila “dela”. Tako je kasnije učinio i Avram i tako postao otac vere.  Galati hoće da se vrate na ono što je Izrailjce odvelo u ropstvo, propast i odbacivanje.

                        St. 26. “Gornji Jerusalim” predstavlja hrišćansku crkvu (Jevr.12,22.23), novi narod (1.Petr.2,9), ali apostol upotrebljava ovde “Jerusalim” u prenosnom smislu. (Novi Jerusalim je prestonica Božjeg carstva) To je razlika između judaizma i hrišćanstva “robinje” i “slobodne”. “Slobodna” je slobodna od “čuvara” i ropstva (4,3).  Jevreji su smatrali telesni Jerusalim “majkokm” svoga naroda, isto tako i crkva je sada “mati” svim hrišćanima, i Jevrejima i mnogobošcima.

                        St. 27. U vreme Isaije Izrailj je bio “nerodan” jer nije imao rodove pravde (Isaija 5,1-7) i ništa nije učinio da objavi svetu Božji plan spasenja i Njegovu volju.  Ali crkva to sada radi.  To je ispunjenje ovoga Isaijinog proročanstva.  Kao što se žene na Istoku raduju kad dobiju decu, ako ih nisu imale, tako i mnogobošci treba da se raduju da je evanđelje i njima objavljeno.  Jevreji su odbacili da budu vesnici Mesije u svetu, oni su samo pravili smetnje apostolu.  Mnoga deca “napuštena” su obraćeni mnogobošci.  Kada se apostol Pavle vratio u Jerusalim on je podneo izveštaj o velikom uspehu među mnogobošcima.  Jevreji su imali prozelite.  U svakoj sinagogi u kojoj je apostol propovedao bilo je prozelita za jevrejsku veru, slično Korneliju.  Hrišćanstvo je za ovakve bilo primamljivije.  Njima je bilo teško da prihvate obrezanje kod Jevreja, zato su bili isključeni iz njihovog bogosluženja.  Kada su ovakvi slušali poziv evanđelja oni su radosno prihvatili ovu za njim radosnu vest.  Tako su oni mogli da dobiju sve blagoslove spasenja. To su svakako bili prvi Pavlovi obraćenici.

                        St. 28. Svi hrišćani su “deca obećanja” koje je dato Avramu.  Jevreji nisu primili obećanje bog njihovog neverstva.  Zato se obrazovao izabrani narod iz svih narodnosti koji treba da uđu u njegov pokoj.  I Galati su u to verovali i radovali se za poznanje opravdanja u Hristu verom sve dok ih lažni učitelji iz Jeruslima nisu zbunili i tražili od njih “dela”.

                        St. 29. U Pavlovoj alegoriji ovo se odnosi na Jevreje i judaiste onog vremena, koji su očekivali spasenje održavanjem materijalnih stvari po slovu zakona.  Prisustvo Ismaila je bila velika teškoća za Isaka jer je stalno polagao pravo na prvenaštvo.  Isto tako sada judaisti ometaju (“gone”) hrišćane iz mnogoboštva i pokušavaju da ih liše obećanja o opravdanju verom.  Svi su znali za Pavlova proganjanja od strane Jevreja. Sve zlo je apostolu dolazilo od lažnih optužbi Jevreja.  Oni su progonili i svetili se hrišćanima samo zbog razlike u verovanju.

                        St. 30. Istorijski to je bila Agara i Ismailo.  U ovoj alegoriji robinja predstavlja Stari zavet (obredne zakone), načelo pravdanja delima, a Ismailo Jevreje i judaističke hrišćane koji su tražili ispunjenje Mojsijevog zakona za spasenje.  Rešenje problema u Galatiji je bilo ne da se spoji judejstvo sa hrišćanstvom, nego da se “istera” načelo judaista sa svima koji ga prihvataju.  Spasenje “delima” se ne može nikako složiti sa spasenjem “verom”.  To dvoje je nemoguće povezati, složiti ili kombinovati, jer ako se dela pomešaju sa verom onda čista vera prestaje.

                        St. 31. Apostol pretpostavlja da će Galati prihvatiti njegov savet kao njihovog brata u veri.  Samo “deca slobodne” imaju prednosti pristupa obećanjima data Avramu verom.

MORALNI I DUHOVNI SAVETI

(Galatima 5,1-6,10)

1. Robovanje zakonskom uređenju ne slaže se sa slobodom u Hristu (5,1-12)

“Stojte dakle u slobodi kojom nas Hristos oslobodi i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti (za slobodu je Hristos nas otkupio, budite dakle čvrsti…- Bak.).”  (5,1)

St. 1. Ova misao pičinje već u 4, 22.  Apostol Pavle poziva Galate da

ostanu verni evanđelju koje im je on u poćetku objavio i da se ne daju zavesti ili biti pod uticajem lažnog evanđelja judaista.  Da bi neko stajao čvrsto on mota biti na istinitom temelju Božje reči.  Svaki mudar hrišćanin će ispitati da li on stoji na otm čvrstom temelju i kakva je njegova vera.  Slobodan je onaj koji očekuje spasenje verom u Hrista ne držeći se obrednih propisa.  Galati su se oslobodili ropstva idolima kada su prihvatili evanđelje.  Prihvaćanje načela judaizma značilo je vraćanje sličnom ropstvu (4,3.9).  To bi značilo odricanje od Hrista.

“Evo ja Pavle kažem vam da ako se obrežete Hristos vam ništa neće pomoći.

Opet svedočim svakom čoveku koji se obrezuje da je dužan sav zakon tvoriti.

Izgubiste Hrista vi koji hoćete zakonom da se opravdate i otpadoste od blagodati.  (Odvojili ste se od Hrista vi koji hoćete zakonom da se opravdate…- Stef.)

Jer mi duhom čekamo od vere nad pravde. (Jer mi iščekujemo u duhu iz vere nadu opravdanja. – Šarić)

Jer u Hristu Isusu niti što pomaže obrezanje ni neobrezanje, nego vera koja kroz ljubav radi.”    (5,2-6)

St. 2. Apostol Pavle govori sa autoritetom jednog apostola.  On ne može

da ćuti jer bi se našao kao izdajnik pred Hristom, koji mu je poverio brigu nad tim crkvama.  On je primio vlast od Hrista i zato se smatra odgovornim pre Njim.  Pitanje je jasno, a stanje ozbiljno.  Ovde je bila potrebna čvrstina.  Ako neko od Galata smatra obrezanje potrebnim i veruje da će time imati veće iskustvo i poznanje u opradanju verom, taj treba da zna da mu to ništa ne vredi.  Obećanje pripada onima koji u njega veruju, a ne onima koji se oslanjaju na svoje zasluge.  Ljudska pravedna dela su bezvredna za nebo.  Ona se ne slažu sa pravdanjem verom.  Ono što se zaslužilo (zaradilo), ne može se primiti kao dar.  Ovu činjenicu apostol naročito ističe.  “Dela zakona” su nekorisna kao sredstvo spasenja.

                        St. 3. Onaj koji se obreže je dužan da tvori sav zakon jer se ne drži Hrista i zato “zakon” to traži od njega, jer je onda “pod kletvom”, ako jedan od tih propisa ne održi.  Judaisti su izgleda isticali samo obrezanje i još nešto drugo, ali “”zakon” zahteva da se sve mora držati.  Onaj koji se obreže on time izražava verovanje u celo zakonsko uređenje i slaže se sa držanjem svega napisanoga.  Takav, sa druge strane, izražava time svoje nepoverenje u uspešnost žrtve pomirenja sa Bogom koju je Hristos učinio za njega.

                        St. 4. Ugovoreni odnos sa Bogom zahteva apsolutnu veru od vernika.   Onaj koji bi mešao pravdanje “”delima” sa “verom u Hrista” kršio bi sporazum i Hristos je onda slobodan prema njemu.  Zahtev dela za spasenje je ustvari odricanje od vere.  Galati su se nazivali hrišćanima i ustvari su bili uvereni da samo onaj koji prihvati “zakon” može da bude pravi hrišćanin, poričući da je Hristos došao da učini nešto za njih.  Oni su tako lišavali sami sebe Njegovih zasluga za njih pred Bogom.  Ali, ako bi oni mogli na taj način da zasluže spasenje, zašto im je onda uopšte potreban Isus?  Onda bi Hristova žrtva bila izlišna jer bi oni tako stekli neko pravo pred Bogom u svoju korist.  Ako možemo dobiti opravdanje van Isusa Hrista, onda nam On nije potreban.  Ali sam Isus kaže da “niko neće doći k Ocu do kroza me”(Jovan 14,6).  Samo je Isus taj put do Oca.  “Vi koji hoćete zakonom da se opravdate” – oni misle da mogu ovako da se opravdaju pred Bogom.  Ali “zakon” može da nam pokaže potrebu za opravdanjem i ukaže na Hrista koji nas jedino opravdava pred Ocem.  Apostol Pavle jasno iznosi plan spasenja čoveka.  To je onaj isti plan po kome je Avram dobrio opravdanje (Gal.3,6).  On je obrezanje primio tek pošto je bio opravdan.  Dakle, ovo “delo zakona” nije mu donelo opravdanje.  Ono je bilo samo znak da je Avram prihvatio opravdanje verom (Rim.4,9.11).  “Dela” koja apostol preporučuje u Gal.5,13-6,15. su samo “rodovi duha” (5,22) koji svedoče o Božjoj sili (Sveti Duh) za spasenje, ali ta dela nisu nikako uzork ili plata spasenja.  Galati su primili Božjega Duha, oni su dobili opravdanje verom i radovali se slobodi evanđelja.  Ako oni sada žele da dobiju spasenje delima zakona oni će izgubiti Božju milost koju su do sada uživali, jer se ova dva načina uzajamno isključuju. Ova odluka zavisi od onih koji traže opravdanje pred Bogom.  Ovde se ne radi o tome da se Bog okreće od ljudi, nego naprotiv ljudi se okreću od Boga i odbacuju Njegovu milost.  Bog nudi oproštenje svima koji mu se obrate dobrovoljno i verom traže oproštenje i opravdanje.

                        St. 5. Apostol Pavle kaže da mi opravdanje tražimo i očekujemo verom.  A po “duhu” hoće da kaže da je Sveti Duh ovlašten da izvede Hristovo delo u nama.  Dobijanje spasenja tj. delo opravdanja verom je stvar Svetoga Duha.  Prisutnost Duha Božjeg u onome koji prihvata opravdanje verom je garancija da Bog hoće da ispuni svoje obećanje.  U ovome je glavna razlika između opravdanja verom koje tako sigurno može da se ostvari i pravdanja “delima” bez ove pomoći.  “Nada opravdanja” je nada da se verom može postiči opravdanje i spasenje.  Apostol Pavle i ostali hrišćani čekaju tu nadu koja će se ostvariti po planu spasenja kada se Isus ponovo pojavi i opravdani vaskrsnu ili se preobraze.

                        St. 6. Apostol ne osuđuje one koji su nekada bili obrezani nego samo tvrdi da sada nema u tome nikakve razlike.  Odlučujuća činjenica je vera.  I vera ima dela, ali to nisu “dela zakona”.  Dela koja prate veru poizilaze od božanske milosti radom Svetoga Duha u nama.  To su ona dela o kojima govori Jakov kada kaže da je vera bez dela mrtva (Jakov 2,26).  U ovome se slažu apostol Pavle i Jakov.  Jakov tamo govori o lažnoj veri koja ne proizvodi “rod duhovni” u životu. (Gal. 5,22.23)  Takva vera dozvoljava sebi da bude neposlušna Božjoj volji, naročito onoj izraženoj u Božjem zakonu, dekalogu.  Propovedanje o veri u Boga bez poslušnosti Bogu je samo licemerstvo.  Poslušnost koja se sastoji u poznatim dužnostima prema Bogu je logični i nezuslovni rezultat opravdanja koje dolazi od vere.  To je i dokaz našeg opravdanja pred Bogom.  Apostol Pavle objašnjava da je Božja namera bila kada je žrtvovao svoga Sina da spase grešnike i omogući načelima svoga sveetoga zakona da se ostvare u životu svih ljudi. (Rim. 8,3.4)

“Dobro trčaste; ko vam zabrani da se ne pokoravate Istini? (…ko vas zaustavi da vam smeta da se istini pokoravate? – Bak.)

To odvraćanje nije od onoga koji vas pozva.

Malo kvasca ukiseli sve testo.

Ja se za vas nadam u Gospodu da ništa drugo nećete misliti. (Ja se za vas uzdam u Gospodu da nećete drukčije misliti. – Bak.) A koji vas smeta poneće greh, makar ko bio. (A koji vas ometa poneće kaznu za to…-Bak.)

A ja braćo ako još obrezanje propovedan zašto me gone.  Tako se ukide sablazan Hristova. (…onda nema više sablazni krstove. – Stef.)

O da bi odesečeni bili oni koji vas kvare! (O da bi se uškopili oni koji vas bune! – Stef.)                           (5,7-12)

St. 7. Apostol upoređuje život jednog hrišćanina sa trkom.  Galati su

dobro trčali dok se nisu judaisti pojavili.  On upotrebljava grčki izraz “anakopto” /zaustaviti, udariti natrag/.  To su bili oni (judaisti) koji su ih “opčinili”(3,1) i bunili.

                        St. 8. To sigurno nije bilo od Pavla ili od Hrista koji ih je pozvao.  Ni Pavle ni Isus nisu ih uveravali onečem takvom.  Mora da je bila neka čudna moć u ovim zavodnicima.  To je bilo kao neko idolopoklonstvo čemu su Jevreji bili naklonjeni.

                        St. 9. Kao kod kvasca; mali početak, ali je poprimio velike razmere.  Zaraza je vrlo opasna. (1.Kor.5,6)  Da je ovaj pokret nastavio hrišćanska crkva bi se vratila na ceremonije judejstva.

                        St. 10. Apostol Pavle se nadao da tok ovog otpada u Galatiji će prestati ; da otpad nije sve zaveo i da će većina uvideti i priznati svoju grešku i vratiti se na pravi put.  Apostol se nada će oni prihvatiti njegov savet i opomene.  On im taktično i mudro uliva hrabrost i podstiče na akciju u dobrom pravcu.  Ali oni koji mute i bune “poneće kaznu”.  U originalu je upotrebljena grčka reč “krima” /kazna/.  Ovakvi će morati da odgovaraju pred Bogom za svoj rad i moraće biti kažnjeni.

                        St. 11. Izgleda da su judaisti oduživali Pavla da on to čini zato što je Timotije bio sa njim.  Optuživali su ga da je nestalan.  On odgovara na ovu optužnicu pitanjem koje je ruši: ako je to istina, pita on, zašto ga judaisti stalno progone   (2.Korinćanima11,26;Galatima2,4.). Naročito su ga jevreji progonili zbog njegovog stava prema obrednom zakonu, naročito obrezanju.  To isto su radili i hrišćani judaisti po galatijskim crkvama.  Jevrejima prema 1.Korinćanima1,23. krst je “sablazan”.  Grčka reč “skandalon” znači “smetnja” koja čini da se neko spotiče. Ovo je zato što su oni mislili da će Mesija biti veliki politički i vojni vođa koji će osloboditi Jevreje od rimske tiranije.  Kada je Isus podnosio surovosti kojima su ga Rimljani izložili i ništa nije reagovao na to, Jevreji su iz toga zaključili da On  ne može da bude obećani Mesija.  Njegova poniznost je bila za njih Njegova slabost.  Da su verovali u reči proroka Isaije iz 53. glave, oni ne bi načini tu grešku.  Apostol Pavle je propovedao krst, a ne obrezanje.  To dvoje se ne slaže nego se isključuje.

                        St. 12. Apostol ne želi zlo svojim suparnicima nego samo da se oni javno pokažu.  Onda bi se videlo ko su oni.  Reč “apokorto” (odseći, osakatiti sebe ili uškopiti se) nije upotrebljena u smislu isključenja nekoga iz crkve.  U centralnoj Galatiji bio je centar kulta Kibeli, boginji stare Anatolije.  Mnogi muškarci su se predali slubi boginje prirode tako što su se uškopili.  Pavle cilja ovde na judaiste kao pristalice obrezanja koji bi trebalo sebe da uškope da bi se prepoznali.  Judaisti su se pokazali da skoro nisu bolji od ovih mnogobožaca.  Ovo je vrhunac Pavlovog izlaganja.  Judaiziranje je nešto slično mnogboštvu i nema nikakvog većeg načaja za spasenje od mnogobožačkog kastriranja.  Za hrišćane je obrezanje obično unakažavanje tela.

2. Hrišćanska sloboda ne sme da bude izgovor za telesne želje (5,13-26)

“Jer ste vi braćo na slobodu pozvani: samo da vaša sloboda ne bude na želju telesnu, nego iz ljubavi služite jedan drugome. (…samo ne dajte da sloboda bude na službu telu…-Šarić)

Jer se sav zakon izvršuje u jednoj reči (…u ovoj…-Bak.) tj. ljubi bližnjega svojega kao sebe.

Ali ako se među sobom koljete i jedete, gledajte da jedan drugoga ne istrebite. (Ali ako se među sobom grizete i ujedate pazite da jedni druge ne isterate…-Bak.)”              (5,13-15)

St. 13. Ovde je reč o “slobodi” tj. oslobođenju od greha i spasenju verom

u Hrista nasuprot delima zakona.  Izgleda da su Pavlovi protivnici tvrdili da apostolovo učenje o  hrišćanskoj slobodi zanči: slobodno je grešiti.  Zato apostol piše da su hrišćani istina pozvani na slobodu, ali to stvarno nije i ne može biti zadovoljenje čovekove grešne prirode.  Hrišćanska “sloboda” se ne sme da meša sa telesnim željama. Prava ljubav prema Bogu dovodi do želje da doznamo, razumemo i činimo Božju volju.  Božja ljubav i milost ne oslobađa čoveka od predanosti i poslušnosti Bogu i Njegovoj volji.  Sloboda o kojoj ovde apostol Pavle govori je sloboda od ropstva ceremonijalnim propisima. U Rim.3,13 apostol Pavle govori o ovoj slobodi i odnosu prema Božjem zakonu.  Naša sloboda ne sme da bude u odobravanju telesnih želja.  Bakotić prevodi:”Samo nemojte ovu slobodu upotrebljavati da grešite” sloboda evanđelja ne daje ovlaštenje čoveku da čini “telesna dela” (stih 19.).  Bog oslobađa čoveka od greha i onda radi u njemu “da hoće i učini po ugodnosti Njegove volje” (Filib. 2,13).  Namesto služiti svome telu tj. samome sebi mi treba da služimo nesebično našim bližnjima.  Ovakva služba iz ljubavi je ispunjenje zakona.

                        St. 14. U grčkom reč “zakon” ima određeni član.  Ovde apostol misli na Toru koja je data od Boga, a naročito na moralni zakon.  Ovo je ljubav o kojoj je reč  u poslednjih šest zapovesti dekaloga.  Ovi propisi regulišu odnos čoveka prema čoveku.  Aposto Pavle ne podcenjuje prve četiri zapovesti koje regulišu odnos čoveka prema Bogu,ali pošto su Galati bili u abludi da se vera sastoji samo od ispravnih odnosa prema Bogu, Pavle ih podseća i na Božje zapovesti u odnosu prema bližnjima.

                        St. 15. Apostol u stihu 15. upotrebljava metaforu da bi jasnije opisao njihovo međusobno stanje.  Oni su međusobno kao divlje zveri i padaju kao žrtve jedni drugih.  Istorija prve hrišćanske crkve nam svedoči o ovakvom stanju među hrišćanima.  Isus se naročito molio Ocu za jedinstvo svojih sledbenika u pitanjima vere i međusobnog slaganja jer kad ovoga nema ne može biti ni zdravog stanja u crkvi.

“Velim pak po Duhu hodite i želja telesnih ne izvršujte. (…po Duhu hodite i onda nećete izvršiti što meso želi.-Stef.)

Jer telo hoće protiv Duha, a Duh protiv tela, a ovo se protivi jedno drugome da ne činite ono što hoćete.

Ako li vas Duh vodi niste pod zakonom.  (A ako vas Duh vodi onda niste /više/ pod zakonom. – Stef.)”                    (5,16-18)

St. 16. Duhovni “hodaju” po duhu jer on je određen da ljude vodi u

duhovni život. Izvor duhovnog života je Božji Duh koji su hrišćani primili od Boga, koji stanuje u njima.  Da su se Galati predali ovome Duhu ne bi njima vladala njihova grešna ljudska priroda.  Božji Duh je ona sila koja može da nadvlada grešnu ljudsku prirodu.

                        St. 17. Postoji rat između duha i tela.  Beskompromisni rat neprestano traje, jer postoji naklonost grehu i dobru.  U ovoj borbi apostol vidi u svome životu samo pobedu kroz Isusa Hrista.  On tvrdi da snage koje su u čoveku ne mogu pobediti zlo jer je telo slabo.

                        St. 18. Samo onda kad nas Sveti Duh vodi nećemo bti “pod zakonom”.  Apostol Pavle opominje Galate.  Duh nikada neće voditi ljude da traže spasenje i ispunjavaju zahteve jevrejskog obreednog zakona tj. zakonskom opravdanju.  Koji ovo čine oni su u sukobu sa Svetim Duhom.

“A poznata su dela telesna koja su preljubočinstvo, kurvarstvo (blud – Stef.), nečistota, besramnost,

Idolopoklonstvo, čaranje, neprijateljstva, svađe, pakosti, srdnje, prkosi, raspre, sablazni (podvojenosti – Stef.), jeresi,

Zavisti, ubistva, pijanstva, žderanja (prekomerno jedenje – Bak.) i ostala ovakva, za koja vam unapred kazujem, kao što i kazah napred da oni koji tako čine neće naslediti carstva Božjega.”        (5,19-21)

U stihovima 19-21. iznose se “telesna dela”.  To su dela koja proizilaze iz

ljudskih strasti, osećanja i želja.  Ovde se samo nabrajaju ovakva dela koja su uglavnom potekla iz telesnosti (čulnosti), neumerenosti i predrasuda.  Pošto su Galati odbili vođstvo Svetoga Duha nad njima plodovi ovih zala su se pojavili u njihovom životu.

                        “A rod je duhovni: ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, milost, vera,

Krotost, uzdržanje; na to nema zakona.(..a zakon nije ptoiv tih stvari; protiv ovakvih nema zakona – Šarić).

A koji su Hristovi raspeše telo sa slabostima i željama.

Ako u duhu živimo, po duhu i da hodimo.

Da ne tražimo lažne slave razdražujući jedan drugoga i zavideći jedan drugome.”     (5,22-26)

St. 22. Ovde je reč o rodu “duha”.  Ovakva se dela prirodno razvijaju u

životu onih koji su pod kontrolom Svetoga Duha.  Ova su dela u živoj suprotnosti sa telesnim delima.  “Duhovni rod” nije rezltat ljudske prirode nego dolazi od sile koja je van čoveka.  Reč “rod” je u jednini dok reč “dela telesna” je u množini.  To znači da su sva ta dela plod Duha.  Sva se ona pokazuju kod hrišćana, ako jedan izostane to onda nije rod “duha2.  Zlo se pojavljuje u raznim vidovima spomenutim u stihovima 19-21.  i samo jedno ovakvo zlo nema otkriva sledbenika zla, dok hrišćanin koji rađa “duhovni rod” ima sva dela Duha.  Tada nema osude onima koji tako čine i žive.  takva dela su druukčija nego dela zakona, “zakonskog uređenja”.  Oni koji pokazuju ovakva dela oni su slobodni i imaju potpuni mir sa Bogom i ljudima.

                        St. 23. Hristovi su se sledbenici potpuno i konačno odrekli svake telesne naklonosti i u punoj su saglasnosti sa Božjom voljom.  Borba jednoga hrišćanina protiv telesnih želja, neumerenosti i strasti sastoji se iz sledećeg: najpre konačna i čvrsta odluka da predamo (pokorimo) srce i volju Hristu, da On uništi svaku pogrešku, telesnu težnju u našem životu.  Ova odluka treba da se obnavlja svakoga dana kao i svakog trenutka kada se pojavi kušanje.  Samo tako može biti naše telo “živa žrtva ugodna Bogu.”  Onda Bog prihvata ovu odluku naše volje i preobražava naš život i podešava ga Hristovom životu.  To je proces posvećenja koji treba da traje do visina rasta Hristova.  Razočarenje moe da se pojavi ako pokušavamo da greh pobedimo svojom snagom, a ne Božjom silom, tj. ne sarađujemo sa Bogom.

                        St. 25. Ako ispovedamo i tvrdimo da prihvatamo vođstvo Svetoga Duha to treba da činimo u našem svakodnevnom životu.  Božji Duh je izvor svake sile kod hrišćana.  Hrišćani žive novim životom blagodareći Božjem Duhu.  On im je vođa u životu i oni se po njemu vladaju i “hode”.

                        St. 26.Mi ne treba da se hvalimo našom duhovnom visinom, nego treba da budemo ponizni prema drugima jer hvalisanje i isticanje sebe razdražuje druge.  tako se javlja zavist, a zavist dovodi do mržnje.  Moramo razumeti da je ponitnost osnovna hrišćanska vrlina. (Filib. 2,3)

3. Bratska ljubav je ispunjenje Hristovog zakona (6,1-10)

“Braćo! ako i upadne čovek u kakav greh (…u kakav prestup –Stef.), vi duhovni ispravljajte duhom krotosti čuvajući sebe da i ti ne budeš iskušan.

Nosite bremena jedan drugoga i tako ćete ispuniti zakon Hristov.

Jer ako ko misli da je što, a anije ništa, umom vara sebe. (…taj sebe obmanjuje – Bak.)

A svaki da ispita svoje delo i tada će sam u sebi imati slavu, a ne u drugome. (…i onda neka se hvali samo pred sobom a ne pred drugima – Stef.)

Jer će svaki svoje breme nositi.”     (6,1-5)

St. 1. Misli iz poglavlja 5. se i dalje nastavljaju.  Apostol Pavle iznosi da

neko može u trenutku slabosti ili nemarnosti da bude uhvaćen u sotoninu zamku jer nije pazio.  On je želeo da hodi u dudhu, ali je došlo iskušenje i on je umseto da pokaže rod duha pokazao telesna dela.  Njegove su namere bile možda dobre, ali su se pokazale tlelesne slabosti kod njega.  Ovakve mogu i treba da ispravljaju u krotkom duhu oni koje Božji Duh vodi.  Takvih je bilo u galatskim crkvama. “Ispravljajte” /grčki “katarizo”:ispraviti, načiniti dobrim/ znači da oni koji su ostali duhovni ispravljaju takvoga, a ne da se uobraženo i ponosno ponašaju prema svome bratu koji je pao u iskušenju.  “Popravljanje treba da bude učinjeno ne ponosno, službeno ili na gospodareći način, nego u duhu blagosti.  Ne odbacujte vašega brata govoreći: on me je raočarao i ja neću ni da pokušam da mu pomognem.”(MS 117/a, 1901; BC 1112)  “Kako brat tada postupa sa njime? Da li on govori grube i odsečne reči, terajući ga dalje od Spasitelja.  Kako je to žalosna slika za Hrista i anđele koju oni gledaju! – Setimo se da smo se i mi borili i padali; nismo rečima i delima predstavljali Hrista.  Mi smo pali i opet ustali,očajavali i dobijali nadu.  Čuvajmo se da ne postupamo neljubazno sa onima koji su kao i mi postali predmet kušanja, a koji su isto kao i mi predmet Hristove beskonačne ljubavi.” (MS 95,222)  Ovakvi ne treba da ga obeshrabruju, kritikuju i kažnjavaju i na  taj način guraju u zlo.  Oni treba da mu pomognu da ponovo izađe iz ponora greha. U njegovoj obmani i razočarenju oni treba da mu se približe sa blagodaću, strpljenjem i plemenitošću znajući da se to sutra i njima može dogoditi.  Ovo je dužnost i preimućstvo onih koji žive poduhu.  Drugi nisu sposobni da obave ovaj delikatan zadatak.  Bog poziva one koji su duhovni da vrate ovcu u tor.  Pavle je odlučno i neustrašivo postupao sa onima  koji su u javnom grehu (1.Korinćanima 5,3-5), ali je bio nežan i strpljiv prema onima koji su težili da se poprave (2.Korinćanima 2,5-11).  Hristos je bio krotak  i njegov sledbenik  će uvek  postupati tako sa svojom braćom. On ih neće kritikovati, karati i tražiti greške na njima, niti će požuriti da odmah primeni crkveni prut prema onome koji reši.  Prvi cilj će mu biti da zabludelog vrati natrag.  Njegovi saveti i odluke će biti da leči, a ne da kažnjava.  Mera crkve je tek na drugom mestu (BC 984).  Mi ne možemo podizati druge ako sami nismo ispravni, a to ćemo biti ako stalno gledamo Isusa i živimo njegovim životom.  Kada lečimo slabosti drugih jednim  okom posmatrajmo sebe.  Oni koji spasavaju druge moraju stajati na čvrstom terenu jer i oni mogu pasti.

                        Terete naše braće treba da smatramo kao naše i da im pomognemo da ih nose.  Hristov zakon ili načelo je bilo nositi teret drugih.  Isus je došao na zemlju da ponese teret ljudi.  Jedina njegova zapovest učenicima je bila da se međusobno ljube (vidi Jovan 13,34); onda će ispuniti zakon i proroke, tj. Svu Božju volju, jer ljube Boga i svoje bližnje.  Ljubav je ispunjenje zakona (Rim. 13,10).  Ta ljubav je sadržina deset zapovesti.

                        St. 3. Ko misli da je nešto, tj. pobožan i moralan pa se gordo uzdiže nad drugima i neće da nosi bremena svoga brata, vara samoga sebe.  Takvi smatraju sebe uzvišenijim od onih koji su pali u kušanju.  Oni su u opasnosti i trebalo bi da ispitaju sebe.  Pre nego što Bog može nešto da učini za nas mi moramo da primetimo našu potrebu.  On ne može ništa učiniti za nas dok ne prihvatimo njegovu ponudu.

                        St. 4. Svako treba da ispita svoje ponašanje i pobude u svetlosti Hristove ljubavi.  Bolje je da kritički ispita svoj život sada dok je vreme i da ne odugovlači, jer veliki sudija će pozvati svakoga na obračun.  Hrišćanin treba da svaki dan odmeri svoje naklonosti i težnje u svetlosti Božjeg plana za njega.  Svako treba da gleda na sebe.  Ne treba se osvrtati na tuđa dela i njih ocenjivati, nego svaki treba da ispituje samo svoja dela da li su dobra ili zla, pa ako nađe da su dobra onda neka hvalu zadrži samo za sebe, a ne pred drugima da se hvali smatrajući sebe boljim od njih i uzdižući  se nad njima.  Nerazumno je da radi na uklanjanju decostataka kod drugih, a da ne uklanja svoje.  Sve vreme i napore treba upotrebiti na popravljanje svog vlastitog karaktera.

                        St. 5. Svako treba da obavi svoju dužnost i nosi svoj teret.  Svaki vojnik nosi svoju opremu.  On je dužan da to čini.  On može i drugome pomoći da nosi njegovu opremu, ali je odgovoran za nošenje svoje.  Apostol Pavle neće da kaže da Bog ostavlja čoveka da sam nosi svoj teret.  Isus se nudi da pomogne nošenje, ali neki to ne dozvoljavaju.  On poziva sebi i obećava pomoć (vidi Mat. 11,28-30).

                        “A koji se uči reči neka daje deo od svakoga dobra onome koji ga uči.”

                                                                             (6,6)

                        St. 6. Onaj koji uči evanđelju treba da uzme učešća u tom “dobru” koje on uči.  To će mu pomoći da “ispita svoje delo” i “da svoje breme nosi”.  Ovde nije reč o materijalnom podupiranju slugu evanđelja.

                        “Ne varajte se.  Bog se ne da ružiti; jer šta čovek poseje ono će i požnjeti.

Jer koji seje u telo svoje, od tela će požnjeti pogibao (…truljenje – Bak.); a koji seje u duh od duha će požnjeti život večni.

A dobro činiti da vam se ne dosadi; jer ćemo u svoje vreme požnjeti ako se ne umorimo.

Zato dakle, dok imamo vremena (…dok priliku imamo – Bak.) da činimo dobro svakome, a osobito onima koji su s nama u veri (braći – Bak.).”

                                                                          (6,7-10)

St. 7. Bog smatra odgovornim svakoga čoveka za dobra koja mu je dao. 

Pavle drži Galate odgovornima za pouke koje im je dao.  Oni koji ruže Boga uzimajući olako savete koje im je Bog poslao moraju da snose posledice zbog toga.  Kako je u prirodnom tako je i u moralnom svetu. Vrsta proizvodi samo svoju vrstu.  To je neumitni zakon.

                        St. 8. Apostol Pavle ovde govori o onima koji se ne trude da zaustave svoje telesne želje i naklonosti.  Samo kada se protivimo zlu možemo očekivati da smo slobodni do njegovog uticaja i posledica.  U st. 7. Se više govori o vrsti semena koje se seje, a u ovom stihu više o zemljištu na koje se seme baca.  Kad je zemljište “telo” i rod će sigurno biti telesni; a kad je teren “duhovni” i rod će biti duhovan.  Apostol Pavle ovo potvrđuje svojim životom.  On to govori iz iskustva.

                        St. 9. Kad dobro činimo onda nas Duh vodi i onda donosimo duhovne rodove.  Hrišćani više čine dobra nego drugi ljudi.  Njihova služba bližnjima, kojoj je osnov ljubav, nikad ne dosađuje.  Isus je u ovome primer. “U svoje vreme” znači u vreme žetve.  Iako je ljubav pobuda kad hrišćani čine dobro, obećana im je plata.  Bog je odredio i vreme kad će primiti platu.  Oni koji seju dobro seme u svome životu žnjeće u veliki dan žetve.  Tada će svi ljudi dobiti platu prema onome što su zaslužili.  Samo oni koji izdrže do kraja mogu da očekuju platu za svoja dela.  Često u ratu vojnici napuste borbu obeshrabreni i savladani u kušanju; oni se okrenu od svog vojskovođe.  Tako je činio Dimas, jedan od Pavlovih vernih saradnika koga je privukao svet i on je okrenuo svojim putem.  Ali hiljade mučenika su ostali verni svome vojskovođi.  Oni su umrli najsurovijom smrću u čvrstom poverenju u svoga Spasitelja.

                        St. 10. U stihu 10. Apostol Pavle daje zaklučak u svojoj metafori o sejanju i žetvi (st. 7-9).  Ima vreme za sejanje, a i za žetvu; prvo je naše, a drugo Božje.  Mi treba da koristimo vreme koje imamo da dobro radimo. Ne samo da služimo Bogu nego i da biramo način kako žemo mu najbolje služiti. Oni koji su u crkvi su sa nama u veri.  Mi smo obavezni svim ljudima da činimo dobro, a osobito članovima Božje porodice koji su s nama u veri.  Treba im činiti dobro u duhovnom kao i u materijalnom pogledu.  Tek kada je crkva u redu ona može uspešno služiti svetu.

ZAVRŠETAK

(Galatima 6,11-18)

                        Apostol Pavle je napisao drugo pismo Galatima. Nije jasno da li on ovde misli na celu poslanicu ili samo na završetak (st. 11-16).  Pavle je najviše svojih pisama diktirao nekom pisaru pomoćniku.  Ali ponekad je i on imao običaj da nešto na kraju napiše svojom rukom kao garanciju da je poslanica od njega.  Obično se veruje da je apostol Pavle pisao u isto doba Rimljanima poslanicu kad  i ovu i da se poslužio tercijanom (Rim. 16,22) kao pisarom za ove poslanice.

“Vidite li koliko vam napisah rukom svojom (vidite kako krupnim slovima vam pisah rukom svojom – Bak.)

Koji hoće da se hvale po telu, (oni koji ljudima hoće da se dopadnu – Stef.) oni vas nagone da se obrezujete samo da ne budu gonjeni za krst Hristov.

Jer ni oni samo koji se obrezuju ne drže zakona, nego hoće da se vi obrezujete da se vašim telom hvale.

A ja Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista, koga radi razape se meni svet i ja svetu.

Jer u Hristu Isusu niti što pomaže obrezanje ni neobrezanje, nego nova tvar (jer nije to ništa biti obrezan ili neobrezan.  Ono što jest nešto to je biti novo stovrenje – Bak. ).

I koliko ih god po ovom pravilu žive, na njima biće mir i milost i na Iurailju Božjem.”        (6,11-16)

St. 11. Izgleda da je apostol Pavle svojom rukom napisao samo ove

poslednje stihove. Ne znamo zašto je apostol pisao “s velikim pismenima”. Neki misle da je to ato što mu je bio slab vid ili oslabila ruka usled progonstva.

                        St. 12. Lažni učitelji koji traže hvalu su oni koji čine sve ovo zlo.  Oni nagone hrišćane da se pridržavaju “zakona”, naročito obrezanja.  Ova tobožnja revnost lažnih učitelja ne proizilazi iz ljubavi prema Božjoj stvari, nego da bi izbegli progonstva svoje braće Jevreja.  Ako bi obavljali razne obrede osobito obrezanje oni se ne bi razlikovali od ostalih Jevreja i tako bi izbegli neugodnosti.  Ovim kompromisom oni bi izmešali hrišćanstvo sa jevrejstvom.

                        St. 13. Apostol Pavle hoće da kaže da ni oni koji se obrezuju ne drže ceo zakon iako su obavezni po zakonu da ga drže.  Ovi lažni učitelji nisu bili ni iskreni ni postojani.  Ne bi bilo moguće da drže zakon u pojedinostima jer su bili okruženi mnogobošcima.  Kada bi judaisti uspeli da dobiju prozelite to bi bilo nešto za njihovu slavu u očima Jevreja.  Njihov cilj je izgleda bio da revne Jevreje uvere da su oni i kao hrišćani dobri Jevreji. Time bi se oni hvalili kod Jevreja svojom revnošću za zakon i tako izbegli progonstvo.

                        St. 14. Apostol Pavle ne traži slavu i ponosi se samo krstom Hristovim. Za njega je krst suprotnost zakonskom uređenju.  On bi se mogao hvaliti više od svojih suparnika kao Jevrejin.  Kad je bio farisej on se oslanjao više na telo, a sada po duhu živi.  On priznaje mnoga preimućstva Jevreja (Rim. 3,1-21), pre Hrista, ali od Galata se tražilo da se vrate natrag na starozavetne propise i obrede kao sredstvo za spasenje, a za apostola je to sredstvo samo krst.  On se razapeo svetu tj. telu.  Ono nema više uticaja na njega, njegove misli i ponašanje.

                        St. 15. Spoljne forme i obredi nemaju naročitog značaja za hrišćane nego “nova tvar” (“biti novo stvorenje” – Bak.).  Proces dolaženja do novog stvorenja je sledeći: 1. Vera koja se javlja iz ljubavi. 2. Rezultat ove vere je novo stvorenje u Hristu Isusu i 3. Spoljnji vidljivi dokaz poslušnosti Bogu, njegovoj volji, koja je izražena u njegovom zakonu. Obrezanje ne čini promenu u karakteru. Zato je potrebno novorođenje; da bude novo stvorenje, nova ličnost.

                        St. 16. Svako ko živi po ovome načelu, bilo da je Jevrejin ili mnogobožac, jer u hrišćanstvu nema privilegovane grupe, na njemu je mir i milost.  Ovde apostol govori o pravilu /”kanon”/, načelu ili prepisu o opravdanju u Hristu o čemu je reč u st. 14.15.. Ovo je načelo “Božjeg Izrailja” tj. duhovnog Izrailja koji se sastoji od Jevreja i od mnogobožaca.

“Više da mi niko ne dosađuje jer ja rane Gospoda Isusa na telu svome nosim.”                            (6,17)

St. 17. Apostol smatra da je ovim stvar uređena.  On je rekao što je imao

da kaže u ovoj poslanici. O kompromisu između jevrejstva i hrišćanstva ne može da bude reči i on ne želi time više da se bavi.  “Rane” /grčki “”stigmata” – znak na koži roba ili svojine/ je simbol Pavlovog pripadanja Isusu.  Zarobljenici su često bili označeni na ovaj način ili su vojnici sami sabe označavali da pripadaju nekom vojskovođi.  Robovi ili odani nekom božanstvu su se isto tako obeležavali.  Apostol Pavle je imao ožiljke od rana koje je dobio u progonstvu radi Hrista.  Njegovi suparnici su isticali obrezanje kao obeležje njihove pokornosti judejstvu.  On je bio rob, vojnik i pristalica Hristov i on je samo njemu veran.  On se ponosio ranama koje je dobio u službi Hristove stvari.

                        “Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista sa duhom vašim, braćo. Amin.”     

                                                                                                   (6,18)

                        St. 18. Ovako se obraća apostol braći u svim svojim poslanicama.  On se nada da će oni prihvatiti njegov savet.  Pošto se ništa više nije čulo o Galatima, znači da su oni prihvatili apostolov savet.  Apostol Pavle još jednom na kraju spominje “blagodat Gospoda našega Isusa Hrista”, pošto je u poslanici izneo jasnu činjenicu da spasenje dolazi samo blagodaću, jer nju niko ne može zaslužiti delima.  Blagodat je ne samo božanska osobina nego i božanska ljubav i dobrota pokazana na delu.  Apostol ovako završava svoj poslednji apel galatskim crkvama.

                        “Hristova žrtva je dovoljna; on je prineo potpunu i uspešnu žrtvu Bogu.  Ljudski napori su bez Hristove zasluge bezvredni…Plan spasenja ne treba tako razumeti da je božanska sila data čoveku da bi njegov ljudski napor bio potpuno uspešan.  Bez preobražavajuće promene koja nastaje jedino božanskom silom, prirodne naklonosti grehu ostaju u srcu u svoj svojoj snazi da načine nove lance, da nametnu ropstvo koje ljudska snga nikada ne može da polomi.” (Evangelizam, 192.)

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg