Komentar Rimljanima poslanice

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg

 UVOD U POSLANICU

            Poslanica Rimljanima je samo pismo koje je apostol napisao vernicima u Rimu, zato nema nikakvog naslova. Ovo je pismo poznato pod imenom: „Rimljanima“ (grč. „Pros Rhomaious“). Ovo je naslov ove poslanice u najstarijim rukopisima. Kasniji prepisi su imali opisni naslov: „Poslanica apostola Pavla Rimljanima“. Ovaj naslov je još uvek u upotrebi.

            Pisac ove poslanice je apostol Pavle. O tome nema sumnje. Neki misle da Rimljanima 6 ne spada u ovu poslanicu, nego da je to poglavlje posebna poslanica poslata u Efes, gde je apostol Pavle radio neko vreme. Ali, najstariji rukopisi ove poslanice sadrže ovo poglavlje kao deo poslanice.

            Poslanicu Rimljanima je pisao apostol Pavle u Korintu za vreme trećeg misionarskog putovanja kad je radio u ovom gradu (Dela 20,1-3). Misli se da je to bilo 57-58. godine u zimu. U vreme pisanja ove poslanice apostol je nameravao da se vrati u Palestinu i odnese darove iz crkava u Makedoniji i Grčkoj namenjene siromašnima u Jerusalimu (Rimljanima 15,25.26). Posle predaje ovih darova apostol Pavle je nameravao da poseti Rim i otputuje u Španiju (Rimljanima 15,23.24). Apostol do tada nije imao priliku da poseti hrišćane u glavnom gradu Rimske imperije, Rimu, što je često želeo (vidi Rimljanima 1,13). Ali, sada on veruje da će to moći da učini pošto je završio svoj misionarski rad u Aziji i Grčkoj. On je nameravao da pođe na zapad da bi podupro propovedanje evanđelja u Italiji, pa da ga odnese i u Španiju. Da bi ovo mogao da ostvari apostol Pavle i o tome piše hrišćanima u Rimu da bi unapred osigurao njihovu saradnju.

            Glavna svrha ove poslanice je naglašavanje sveopšte grešnosti ljudi i Božje milosti koja je našla put da se grešnicima ne samo oproste gresi, nego da dođu do savršenstva i svetosti. Taj put je vera u Isusa Hrista, Božjeg Sina, koji je umro, vaskrsnuo i sada radi na pomirenju ljudi s Bogom i popravljanju njihovog stanja. Pavle pokreće glavna pitanja i odgovara na njih iznoseći ceo problem greha i plan spasenja čoveka. On najpre iznosi činjenicu da su svi ljudi, Jevreji isto kao i mnogobošci, sagrešili i otpali od Boga (Rimljanima 3,23). Ljudi nemaju nikakvog izgovora za ovo jer im je Bog otkrio na razne načine svoju volju (Rimljanima 1,20). Zato su svi ljudi krivi pred Bogom. Ali njihovo stanje nije bez nade. Kada se pokore Božjoj volji onda će doći do pomirenja (Rimljanima 8,7). Neki ljudi pokušavaju da sami od sebe drže Božju volju, ne poznavajući ljudsku nemoć i potrebu za Spasiteljem. Samo Bog može da im pruži lek, a On je to i učinio u žrtvi svoga Sina. Jedino što se traži od grešnog čoveka jeste da veruje. Samo verom može on da pokrije svoju grešnu prošlost i dobije snagu koja mu je potrebna da živi životom po Božjoj volji.

            Ovo je evanđelje po apostolu Pavlu koje on iznosi u prvom delu ove svoje poslanice. U ostalim poglavljima ove poslanice reč je o praktičnoj primeni evanđelja i raznim problemima ljudi i crkve.

UVOD

(Rimljanima 1,1-15)

1. Pozdrav apostola Pavla (1,1-7)

            „1. Od Pavla, sluge Isusa Hrista, pozvanoga apostola izabranoga za[1] jevanđelje Božije,

2. Koje Bog napred obeća preko proroka svojih u svetim pismima
3. O sinu svojemu; koji je po telu rođen od semena[2] Davidova,
4. A posvedočen silno za sina Božijega Duhom svetinje po vaskrsenju iz mrtvih, Isusu Hristu Gospodu našemu,[3]
5. Preko kojega primismo blagodat i apostolstvo, da pokorimo[4] sve neznabošce[5] veri imena njegovoga;
6. Među kojima ste i vi pozvani Isusu Hristu,[6]
7. Svima koji su u Rimu, ljubaznima Bogu, i pozvanima svetima: blagodat vam i mir od Boga oca našega i Gospoda Isusa Hrista.“

                                                                                                (1,1-7)

1. Apostol Pavle navodi svoje ime već u samom uvodu i pozdravu po običaju onoga doba. On često upotrebljava izraz „sluga“ da bi označio svoj odnos prema Hristu u koga on veruje (vidi Galatima 1,10; Filibljanima 1,1; Titu 1,1 itd.). Ovaj izraz sadrži pojam o pripadanju nekome kao gospodaru kome on služi kao rob (grč. dulos = obavezan, rob). Pavle time priznaje da on pripada Hristu, jer ga je On otkupio. Zato on upotrebljava ovaj izraz i za vernike. Oni se pokoravaju Hristovoj volji i smatraju ovu službu pravom slobodom. Ukoliko je čovek više vezan za Hrista utoliko je slobodniji od robovanja ljudima (1.Korinćanima 7,23).

            Izraz „apostol“ (grč. apostolos = izaslanik, vesnik) se u Novom zavetu obično odnosi na ljude koje je Isus lično izabrao i učio, na dvanaest apostola i Pavla koga je Isus pozvao i učio (Dela 9,15; Galatima 1,11.12).

            Reč „izabranoga“ (grč. aphorizo) se upotrebljava da se izrazi odvajanje Božjeg naroda od sveta ili nekog apostola za neku naročitu službu.

            „Za jevanđelje“ (grč. euagelion = eu /dobar, radostan/ + agelion /vest/). Evanđelista je onaj koji govori dobre vesti. Apostol Pavle ovde označava svrhu svog poziva i odvajanja. On je pozvan da bude apostol i objavi dobru vest o spasenju u Hristu.

2. Ovo obećanje je Bog dao unapred naročito u onim stihovima Starog zaveta koji govore o dolasku Mesije, ali i uopšte u spisima Starog zaveta. Ovo je ispunjenje onog obećanja koje je Bog prvi put dao još u raju praroditeljima (1.Mojsijeva 3,15). Ovo je obećanje kasnije samo obnovljeno pokolenjima preko proroka i drugih Božjih ljudi.
3. Reči „o sinu svome“ treba da se povežu s rečima iz 1. stiha „evanđelje Božje“. Dakle, reč je o „evanđelju o Sinu njegovom“, Isusu Hristu. Ime se dodaje u 4. stihu na kraju. Isus je rođen (grč. ginomai = postati, biti rođen; vidi Galatima 4,4) „od semena Davidova“. Jevreji su očekivali da Mesija dođe od carskog roda (Matej 22,42; Jovan 7,42).
4. Isus je „silno“ posvedočio svojim vaskrsenjem da je Božji Sin. Apostol Pavle smatra Hristovo vaskrsenje dokazom božanskog posinaštva. Isus je uvek tvrdio da je Božji Sin (Matej 27,43; Jovan 5,17-30; 10,36) i da će biti ubijen i ustati treći dan (Matej 12,40). Sada Pavle dokazuje da je Isus Božji Sin, jer se sve ovo ispunilo. Isus je bio u isto vreme i Davidov potomak. Apostol vidi u Isusu ne samo Božjeg Sina, nego i Davidovog. Ova imena su bila od naročitog značaja za Jevreje. Ime Isus je grčki izgovoreno aramejsko ime „Jošua“, a znači „Jahve je spasenje“. Ime Hristos je grčka reč za jevrejsko ime „Mašiah“ /Mesija/ što znači „pomazanik“. Izraz „Gospod“ je reč koja označava božanskog gospodara i vladara.
5. Apostol Pavle tvrdi da mu je sam Hristos poverio apostolski zadatak, a ne ljudi. On ne misli samo na sebe nego i na druge apostole. Apostol često govori o svome pozivu u apostolstvo kao o „blagodati koja mu je dana od Boga“ (15,15; Galatima 2,7-9; Efescima 3,7-9). On je bio pozvan još na putu za Damask. Vera znači više nego mišljenje i navike kojima hrišćanin pokazuje svoje poštovanje, odanost i zavisnost od Hrista. „Poslušnost vere“ (16,26) je poslušnost kao načelo, poslušnost koja dolazi od vere. Božja pravda nastaje verom (3,22). Ovo je ta dobra vest koju je Pavle pozvan da objavi. On svoje apostolstvo shvata kao zadatak, da poslušnost koja proizilazi iz vere objavi svim narodima.

            „Sve neznabošce“ hoće da kaže: „sve narode“[7]. Ovde apostol misli na sve narode iako je on apostol mnogobožaca. Ovo je bio zadatak svih apostola, pa i apostol Pavle ga je dobio pri svom obraćenju. Glavna svrha Pavlovog zadatka je bilo proširenje znanja o Hristu i Njegovoj slavi. Njegovo ime se veliča poslušnošću koja proizilazi iz vere u Njega. Apostol je predao svoj život ovoj svrsi.

6. I Rimljani su među onim narodima koji su pozvani na spasenje tj. Isusu Hristu.
7. Pod izrazom „svima koji su u Rimu“ apostol misli na hrišćane u Rimu. Bog ljubi sve ljude (vidi Jovan 3,16), ali oni koji su se pomirili sa Bogom verom u Hristovu smrt, uklonili su smetnju koja ih je odvajala od Božje ljubavi. Reč „svetima“ (grč. hagioi = sveti) označava hrišćane u Novom zavetu. Ovo ime ne znači da su oni već savršeni u svetosti, nego samo da su priznali i krstili se i tako se predali Bogu i izdvojili od sveta. Grč. reč „hagios“ /izdvojen za svetu svrhu/ odgovara jevrejskoj reči „kodeš“ u Starom zavetu u istom smislu. Ova reč je upotrebljena za jevrejski narod (vidi 2.Mojsijeva 19,6), ali ne tako da se razume da su pojedinci savršeni i sveti nego odvojeni Bogu za službu od drugih naroda. U ovom smislu i Pavle upotrebljava ovaj izraz za hrišćane u Rimu.

            Reč „blagodat“[8] (grč. haris = dobra volja) nije uobičajeni pozdrav na grčkom. Uobičajeni izraz je „kairein“ kad se izražava želja za zdravljem i napretkom (vidi 23,26). U 2. Jovanovoj u 10. stihu se upotrebljava ovaj izraz kao obični pozdrav i želja napretka. Ali, apostol Pavle ovde upotrebljava izraz „haris“ u naročitom, hrišćanskom smislu (uporedi 3,24).

            „Mir“ je običan jevrejski pozdrav /“šalom leka“ = mir ti; vidi Danilo 10,19). Isus je ovako pozdravljao učenike. Posle Hristove smrti i vaskrsenja ova dva izraza „blagodat i mir“ su poprimili drugi smisao. Izraz „blagodat“ se sada razume kao Božja spasonosna ljubav u Hristu (2.Timotiju 1,9), a izraz „mir“, mir sa Bogom kroz spasenje (5,1). Ovo je sad pozdrav apostola Pavla u svim njegovim poslanicama. Bog je Tvorac i Otac svih, a naročito hrišćana koji su rođeni od Njega i usvojeni. Ovaj pozdrav je mnogo više nego izraz ljubaznosti i pozdrava. Otac i Isus su izvor „blagodati i mira“.

2. Objašnjenja (1,8-15)

„8. Prvo dakle zahvaljujem Bogu svojemu kroz Isusa Hrista za sve vas što se vera vaša glasi po svemu svetu.

9. Jer mi je svedok Bog, kojemu služim duhom svojim u jevanđelju sina njegova, da vas se opominjem bez prestanka,
10. Moleći se svagda Bogu u molitvama svojim da bi mi kad Božija volja pomogla da dođem k vama;[9]
11. Jer želim videti vas, da vam dam kakav duhovni dar za vaše utvrđenje,
12. To jest, da se s vama utešim verom opštom,[10] i vašom i mojom.“

                                                                                                (1,8-12)

8. Apostol Pavle počinje mnoge svoje poslanice sa zahvalnošću Bogu za svoju braću i izražava želju da ih vidi. On zahvaljuje za napredak koji je već postignut među njima, iako ima nedostataka. Na ovaj način on ohrabruje verne i zadobija njihovu pažnju za pouke koje će im uputiti.

            Izraz „Bogu svome“ pokazuje lični odnos apostola prema Bogu kao hrišćanina i apostola.

            „Što se vera vaša glasi“ znači što su odani Hristu, tj. pravi hrišćani ili kako apostol kaže u 16,19: „Jer vaša poslušnost razglasi se svuda“.

            „Po svemu svetu“. Pošto je Rim bio glavni grad Rimske imperije, vera rimskih hrišćana se razglasila preko putnika po celom tada kulturnom svetu. Ovom dobrom glasu su se naročito radovale crkve u raznim delovima imperije.

9. Apostol Pavle je pisao ovo pismo u Korintu. On je nameravao da ide u Jerusalim i u povratku da dođe do Rima. Možda su neki mislili da se on stidi da propoveda u Rimu, pa zato odlaže da poseti Rim. U ovom trenutku apostol nije mogao bolje da dokaže svoju ozbiljnu nameru da ih poseti, nego što im je pisao da ih ljubi, moli se za njih i ima ozbiljnu želju da ih vidi. Bog mu je svedok za to.

            „Da vas se opominjem“. Apostol Pavle nije poznavao hrišćane u Rimu, ali on se u molitvama stalno njih opominje.

10. Apostol Pavle je odavno želeo da poseti Rim, ali on se u svemu pokoravao Božjoj volji. On je tako radio i svi hrišćani bi trebalo tako da rade. Pavlova je volja bila uslišena, ali vidimo ne onako i na onaj način kako je on želeo i mislio. On je stigao u Rim kao zatvorenik u okovima.
11. „Duhovni dar“ (grč. horisma = dar milosti ili naklonosti, od reči haris = milost) koji je apostol želeo da im lično podeli je bez sumnje blagoslov ohrabrenja i rastenja u Hristovoj veri (vidi 12. stih). Apostol je bio svestan da je on samo Božje oruđe preko koga je trebalo da verni u Rimu duhovno ojačaju.
12. Sa hrišćanskom poniznošću apostol im odmah daje smisao svojih reči da ne bi dobili utisak da on veliča sebe. On nema nameru da gospodari njihovom verom; on ih isto smatra za hrišćane. Pavle očekuje da svi, i on i oni, imaju korist od okrepljenja u zajedničkoj veri.

„13.Ali vam neću zatajiti, braćo,[11] da sam mnogo puta hteo da vam dođem, pa bih zadržan doslije,[12] da i među vama imam kakav plod, kao i među ostalim neznabošcima.[13]

14. Dužan sam i Grcima i divljacima[14], i mudrima i nerazumnima.[15]
15. Zato, od moje strane, gotov sam i vama u Rimu propovediti jevanđelje.“

                                                                                                (1,13-15)

13. „Ali vam neću zatajiti“ je apostolov uobičajeni način izražavanja kada želi da privuče naročitu pažnju na nešto što je važno. Dalje, apostol Pavle ih uverava o ozbiljnosti njegove želje da poseti crkvu u Rimu. To nije bila samo njegova želja, nego je to bio i njegov cilj (vidi Dela 19,21). Ali, do sada je bio sprečen da to učini.

            „Da između vas imam kakav plod“. Apostol Pavle je želeo da u rimskoj crkvi propoveda evanđelje kao što je to činio i u drugim mnogobožačkim zemljama, tj. među drugim narodima gde je osnovao mnoge crkve. Ovo nam potvrđuje da se ova crkva sastojala većinom od mnogobožaca, ali kako stoji u originalu „naroda“. On se nadao da će među onima koji će upoznati Hrista imati dobru žetvu ili da će ojačati njihovu veru i ohrabriti ih za dobra dela. Izraz „plod“ je poznata slika u Novom zavetu. Ovde u Rimu gde već postoji crkva on ne namerava samo da ih ohrabri svojim propovedima, nego i da svojim radom poveća broj članova.

14. „Dužan sam i Grcima i divljacima i mudrima i nerazumnima“. Apostol Pavle oseća potrebu i još više dužnost da im propoveda evanđelje (1.Korinćanima 9,16). Ova dužnost proizilazi iz njegovog naročitog zadatka među mnogobošcima (Dela 9,15). Pavle nije zalazio u crkve koje on nije osnovao, da ne bi zidao na tuđem terenu. Ali, ovde on pravi izuzetak za crkvu glavnog grada svetske imperije kao apostol za mnogobošce. I mi smo dužni da svima objasnimo evanđelje kao i apostol Pavle jer smo primili blagoslove poznanja spasenja.

            „I Grcima i varvarima“. Apostol Pavle se drži uobičajene grčke podele ljudi na Grke i one koji nisu Grci. Grci su sve narode koji nisu govorili grčki smatrali varvarima. To je bilo samo pitanje jezika i rasa. U Rimu su živeli ljudi svih narodnosti, civilizacija i znanja. Pavle je želeo svima njima da propoveda.

            „I mudrima i nerazumnima“. Evanđelje je vest za sve ljude. Filozofi su potcenjivali masu koja je bila bez znanja. Jevrejski književnici su narod nazivali „prokletim“ (Jovan 7,49) zato što nisu poznavali zakon. Grci su se ponosili svojim znanjem, žudeli za njim (1.Korinćanima 1,22). Ali, evanđelje je namenjeno svima. Ljudi se razlikuju po narodnosti, jeziku, kulturi i inteligenciji, ali evanđelje je za sve ljude. Veza sa Hristom je dublja i jača od pripadanja ma kojoj narodnosti, kulturi ili znanju.

15. Značaj celog ovog objašnjenja ćemo tek onda razumeti ako pročitamo 15,1-24. Teško je razumeti grčke idiome. Većina komentatora razumeju prvi deo ovog stiha ovako: „Što se mene tiče i ukoliko budem imao priliku spreman sam da i vama propovedam evanđelje“. Neki prevode: „živo želim“[16], „željan sam“[17], „moja je želja“ itd. Apostol Pavle je već propovedao u Efesu, Atini i Korintu, a sada on ima želju da objavi evanđelje glavnom gradu sveta – Rimu.

I   PAVLOVO IZLAGANJE NAUKE

(Rimljanima 1,16 – 11,36)

1. NAUKA O OPRAVDANJU VEROM

(1,16 – 5,21)

1. Pravdanje se postiže verom (1,16.17)

„16. Jer se ne stidim jevanđelja Hristova; jer je sila Božija na spasenje svakome koji veruje, a najpre Jevrejinu i Grku.[18]

17. Jer se u njemu javlja pravda Božija iz vere u veru, kao što je napisano: pravednik će od vere živ biti.“

                                                                                    (1,16.17)

16. Apostol Pavle se nije stideo da Grcima i učenima propoveda evanđelje koje je njima izgledalo kao ludost. Jevreji su Pavla smatrali otpadnikom, dok su ga mnogobošci prezirali i gonili iz grada u grad. On je bio „kao smetlište sveta“. On je dobro znao da je njegovo propovedanje „Jevrejima sablazan a Grcima bezumlje“ (1.Korinćanima 1,23). Ali, on je sam iskusio silu i blagoslov evanđelja. Pavle je bio uveren da je istina ono što je propovedao. Ne samo da se nije stideo krsta Isusa Hrista, nego se njime hvalio. Evanđelje koje je on objavljivao je sredstvo kojim Bog pokazuje svoju silu i ljubav za spasenje čoveka. Kada to evanđelje uđe u srce čoveka ono postaje „sila Božja“ u njegovom životu koji dalje svedoči i drugima „na spasenje“ (grč. soteria). Ali ova sila dejstvuje samo kod onih koji evanđelje dobrovoljno prihvataju.

            „Najpre Jevrejima“. Oni su prvi u prednosti i odgovornosti. Njima su i poverene Božje reči (3,2). Oni znaju za zakon i obred prinošenja žrtava u hramu. Najzad i sam Mesija je došao preko Jevreja (9,5). Prirodno je da se evanđelje trebalo najpre njima propovedati. Apostol Pavle je uvek najpre Jevrejima propovedao evanđelje po sinagogama. On je i u Rimu najpre njima propovedao kad je došao kao sužanj (Dela 28,17.23).

            „I Grku /varvarima/“. Ovde Pavle misli na mnogobošce. Ovo je bila grčka podela po narodnosti i kulturi.

17. U evanđelju se javlja „pravda Božja“. Apostol upotrebljava izraz „pravda Božja“ u opštem smislu. Evanđelje otkriva Božje savršenstvo i pravdu. Ono otkriva onu pravdu koja dolazi od Boga i kaže kako treba da je ljudi prime.

            „Javlja“. U grčkom je upotrebljeno sadašnje trajno vreme. Ova pravda se naročito otkriva u Hristovoj smrti, ali se ona stalno ponavlja u objavljivanju evanđelja i u iskustvu onih koji ga slušaju. Ljudi ne mogu da dođu do ove pravde i da je razumeju svojim razumom. Nju Bog otkriva čoveku. Ona se dobija verom. Kada verujemo mi smo osposobljeni da sve više i više primamo Božju pravdu dok vera ne postane stvarnost.

            „Kao što je napisano“. Apostol Pavle tvrdi da se vest evanđelja potpuno slaže sa učenjem Starog zaveta.

            „Pravednik će od vere živ biti“, tj. onaj koji je pravedan, što je rezultat njegove vere, živeće. Izraz „od vere“ se nalazi u Avakumu 2,4. Ovaj je prorok učio za vreme napada Vavilona na Judu da će pravednici biti spaseni jer se uzdaju u Boga i poveravaju Mu se. Pravedan čovek neće živeti zbog svojih vlastitih dela i zasluga, nego pouzdanjem i verom u Boga. Ali, izraz „od vere“ možemo da povežemo i sa rečju „pravednik“. Apostol Pavle govori o pravdanju verom. On dokazuje da čovek može samo verom biti pravedan pred Bogom. Samo onaj koji je pravedan zbog svoje vere živeće.

2. Potreba pravdanja pred Bogom (1,18 – 3,20)

1. Greške mnogobožaca (1,18-32)

„18. Jer se otkriva gnev Božiji s neba na svaku bezbožnost i nepravdu ljudi koji drže istinu u nepravdi.[19]

19. Jer što se može doznati za Boga poznato je njima: jer im je Bog javio;[20]
20. Jer što se na njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima, i njegova večna sila i božanstvo,[21] da nemaju izgovora.[22]
21. Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga niti mu zahvališe, nego zaludeše u svojim mislima, i potamnje nerazumno srce njihovo.[23]
22. Kad se građahu mudri poludeše,
23. I pretvoriše slavu večnoga Boga u obličje smrtnoga čoveka i ptica i četvoronožnih životinja i gadova.[24]“

                                                                                                (1,18-23)

18. Apostol želi najpre da objasni da je svim ljudima, mnogobošcima kao i Jevrejima, potrebno pravdanje pred Bogom. Svi su ljudi grešnici i zato je Božji gnev nad njima, bilo da su to mnogobošci (stihovi 13-32) ili Jevreji (2,1 – 3,20).

„Božji gnev“ je božansko negodovanje zbog greha koje ide čak do napuštanja čoveka i predaje sudu i smrti (6,23: Jovan 3,36). Ovaj gnev ne možemo da uporedimo sa ljudskim gnevom, koji je posledica strasti. Bog je ljubav. Iako On mrzi greh, ipak ljubi grešnika. Bog ne nameće svoju ljubav onima koji ne žele Njegovu milost. Božji gnev protiv greha se izražava u uskraćivanju Njegove prisutnosti i sile koja nam daje duhovni život, ako ostanemo u grehu. Tada nastaju neizbežne posledice. Ovo se jasno vidi u istoriji Jevreja posle odbacivanja Hrista. Bog im je oduzeo svoju zaštitu i prepustio ih sili Sotone. Ovaj narod je izabrao sebi vođe. (GC,28) Božji gnev se izlio na Hrista kao zastupnika grešnika. Otac se odvojio od Sina i to je bila velika Hristova agonija.

„Odvraćanje božanskog lica od Spasitelja u času najveće agonije probilo je njegovo srce tugom koju čovek nikada neće moći da razume.“ (DA,753)

Pavle iznosi u stihovima 24.26. i 28. da se Božji gnev pokazuje prema nepokajanim ljudima u samim posledicama njihove pobune. Ovo stalno odvajanje Božje ljubavi i milosti će dovesti do Božjeg gneva koji će se sastojati u oduzimanju Njegovog Duha. Tada neće imati više nikakvu zaštitu protiv Sotone. Na kraju će se pokazati Božji gnev kad grešnici budu konačno uništeni. „Bog je izvor života; i kad neki izabere da služi grehu, on se odvaja od života i tako se sam rastavlja od istoga.“ (DA,764) Bog daje ljudima neko vreme život da bi mogli da razviju svoje karaktere. Na kraju oni primaju ono što su sami izabrali.

„Otkriva se“. Puno otkrivenje ovoga gneva će se pokazati tek na kraju, ali Božje nezadovoljstvo protiv greha se i sada otkriva. Nasilja i zločini kojima su grešnici prepušteni potvrđuju Božju osudu i kaznu za greh. Ovo otkrivenje Božjeg gneva se javlja kao opomena s neba.

„Bezbožnost“ (grč. aseblia) je nedostatak poštovanja prema Bogu, a „nepravda“ (grč. adikia) je nedostatak pravednosti ili nepravda.

„Drže istinu u nepravdi“ (grč. katecho = zadržavati, smetati, potiskivati) znači: zadržavaju poznanje o Bogu potiskujući istinu o Bogu, mada znaju da se Bog protivi ovakvim delima jer su kažnjiva. Kada ovako čine oni ne samo da potiskuju istinu u njima, nego sprečavaju da istina dođe do drugih.

19. Bog se otkriva svakom čoveku na tri načina:
20. unutrašnjim otkrivenjem, putem razuma i savesti;
21. spoljnim otkrivenjem preko Njegovih dela, prirode;
22. preko naročitog otkrivenja, Svetog pisma, koje potvrđuje i dopunjuje druga otkrivenja.

            Apostol ovde govori o prva dva načina. Bog je obdario čoveka razumom i savešću. Čovek isto može da vidi i upozna Božja dela u prirodi. Sve to pokazuje njegovu dobrotu, mudrost i silu.

20. Božja „sila i božanstvo“ su nevidljivi, a ljudi su to u svom slepilu i svojoj nerazumnosti zamenili vidljivim slikama. Ali ono što je nevidljivo, može se lako nazreti u stvorenim delima u prirodi. Iako je priroda potamnela usled greha, ono što je stvoreno svedoči o beskrajnoj sili koja je stvorila ovaj svet. I mnogobošci kao i oni koji danas ne veruju u Boga mogu u prirodi prepoznati i priznati Tvorčevu silu.

            „Božanstvo“ (grč. theiotes) znači božanstvo, božansku prirodu. Ovo je jedino mesto u Novom zavetu gde se spominje ova reč. Apostol ovde ne govori o trojstvu nego o prirodi i osobinama božanstva.

            „Da nemaju izgovora“. Božje otkrivenje preko prirode i savesti je dovoljno za poznanje Boga; zato ljudi ne mogu da imaju izgovora za svoje neverovanje, idolopoklonstvo i odbacivanje istine.

21. Mada su ljudi upoznali Boga opštim otkrivenjem preko prirode i svoje savesti, ipak je njihov razum potamneo zbog greha, a znanje o Bogu se vremenom izgubilo. Zbog toga ljudi nisu bili voljni da Boga priznaju, proslave i da Mu zahvale, nego „zaludeše u svojim mislima“. U svojoj sujeti oni „zaludeše“ (grč. mataio = poludeti) tj. utonuše u taštinu i ludost. Oni su počeli da obožavaju neme, drvene i kamene idole koji su ličili na njih.

            „I potamnje nerazumno srce njihovo“. Srce je biblijski izraz za ljudsku sposobnost razmišljanja. Jevreji su smatrali srce sedištem čovečijeg unutrašnjeg života. Ono može da bude ispunjeno Svetim Duhom ili zlim željama. To srce je potamnelo. Čovek je tako duboko pao u neznanje i greh da su i njegove misli postale nerazumne i mračne. Svetlost nije probila njihovu tamu i zato ne razumeju istinu. Ovakvo stanje čoveka je Sotonin cilj. Ali, Bog je dao svakom čoveku individualnost i silu da može da misli i čini. Spasenje zavisi od pravilne upotrebe i razvoja ove sile. Čovek može da izabere veru u Boga i poslušnost Njegovoj volji. Ali, Sotona radi na tome da čovek učini pogrešan izor i da oslabi ovu silu u čoveku. Otuda je prvo i najveće obećanje evanđelja da Bog želi da dâ čoveku novo srce. Novo srce znači novi razum. Ovo divno obnovljeno srce koje će moći da poveruje u Hrista je Pavlova vest u ovoj poslanici.

22. Ovde apostol ne misli toliko na grčku filozofiju, iako on ne ceni ovu ljudsku mudrost, nego opisuje kakve su misli onih koji svoju mudrost dovode u vezu sa svesnim odbijanjem božanske istine. U ovoj svojoj zamišljenoj mudrosti ljudi odbijaju pravo saznanje o Bogu. Mnogoboštvo je bilo neminovna posledica ovoga. Vrhunac ove njihove ludosti je bilo idolopoklonstvo. Zar ima veće ludosti od obožavanja nebeskih tela ili životinja umesto Tvorca?
23. Umesto da gledaju gore u Božje veličanstvo i silu, oni se klanjaju životinjama i gmizavcima. Bog je postavio čoveka da bude gospodar nad životinjama, a oni ponižavaju sebe i klanjaju se njima umesto Bogu. Umesto da su stupili u vezu sa Bogom „duhom i istinom“ oni su ga prikazivali obličjem ljudi, „životinja, ptica i gmizavaca“. Tu se videla njihova umna i moralna degeneracija. Grci i Rimljani su predstavljali bogove u ljudskom obliku, dok su se u Egiptu klanjali bikovima, krokodilima, zmajevima, itd. I sami Izrailjci su načinili zlatno tele. Imamo izveštaj da je car Jerovoam postavio dva teleta u Vetilju i Danu da im narod prinosi žrtve. Kasnije su mnogobošci ovo smatrali samo simbolima svojih bogova; ali Sveto pismo osuđuje svako ovakvo predstavljanje i smatra ga idolopoklonstvom.

„24. Zato ih predade Bog u željama njihovih srca u nečistotu, da se pogane telesa njihova među njima samima;[25]

25. Koji pretvoriše istinu Božiju u laž, i većma poštovaše i poslužiše tvar nego tvorca, koji je blagosloven vavek. Amin.“

                                                                                                (1,24.25)

24. Kada su se mnogobošci svojevoljno odvratili od Boga i zatvorili svoj razum i srce, Bog je prepustio da idu svojim putem. To je bila kazna za njihov izbor. Ako čovek hoće da ide svojim putem, Bog mu to dozvoli, ali mu uskrati svoju pomoć. Tako oni žanju posledice svoje pobune i sve više postaju robovi sile greha. Bog ih ostavlja „u željama njihovih srca“ što se vidi na njihovom telu i duši. Njihovo telo nije hram Svetoga Duha.
25. Idoli su obličje laži iako pokušavaju da predstave Boga. Oni imaju oči, ali ne vide, uši ali ne čuju, jezik ali ne govore. Njima oni služe i poštuju ih raznim obredima.

„26. Zato ih predade Bog u sramne slasti; jer žene njihove pretvoriše putno upotrebljavanje u besputno.[26]

27. Tako i ljudi ostavivši putno upotrebljavanje ženskog roda,[27] raspališe se željom svojom jedan na drugoga, i ljudi s ljudima činjahu sram, i platu koja trebaše za prevaru njihovu primahu na sebi.[28]“

                                                                                                (1,26.27)

26. Istorija nam govori o protivprirodnim porocima mnogobožačkog sveta. Apostol samo spominje njihovu nemoralnost koju naziva sramnom (Efescima 5,12). Ovi poroci su Božja kazna zbog odbijanja pravog Božjeg poznanja. Po ovome su se Jevreji razlikovali od mnogobožaca.
27. Ovde Pavle govori o sodomskom gradu i homoseksualnosti. Plata za ovaj protivprirodni porok, koji je nastao zbog idolopoklonstva, bila je fizičko, umno i duhovno opadanje. To je pravedna plata za sve što su činili.

„28. I kao što ne mariše da poznadu Boga, zato ih Bog predade u pokvaren um da čine što ne valja.[29]

29. Da budu napunjeni svake nepravde,[30] kurvarstva[31], zloće, lakomstva, pakosti; puni zavisti, ubistva, svađe, lukavstva, zloćudnosti;
30. Šaptači,[32] opadači, bogomrsci, siledžije, hvališe, ponositi,[33] izmišljači zala, nepokorni roditeljima,
31. Nerazumni, nevere, neljubavni,[34] neprimirljivi, nemilostivi.
32. A neki i pravdu Božiju poznavši da koji to čine zaslužuju smrt,[35] ne samo to čine, nego pristaju na to i onima koji čine.“

                                                                                                (1,28-32)

28. Ovakvi ne mare da poznaju Boga. To dokazuje da je njihovo odbacivanje Boga svesno. Oni neće da Ga prepoznaju i zato umesto da se njihovo znanje o Bogu uveća, oni potiskuju istinu.

            „U pokvaren um“ hoće da kaže da pošto ljudi neće da upoznaju Boga, On ih predaje njihovom pokvarenom umu (grč. adokimos = koji odbija, ne odobrava). Bog ih prepušta njihovom razumu koji odbija da ga prizna i primi.

            29-31. U ovim stihovima nabrajaju se poroci kojima se ovakvi ljudi predaju. Evo tih poroka:

            „Nepravda“. Ovo je opšti izraz koji Pavle upotrebljava da izrazi njihovo stanje zbog kojeg se i otkriva Božji gnev nad njima.

            „Zloća“ (grč. poneria) – opšti izraz za niske i pokvarene misli.

            „Lakomstvo“ – želja da se sve više ima. Pavle ovaj greh smatra idolopoklonstvom (Kološanima 3,5).

            „Pakost“ (grč. kakia, slično kao poneria). „Poneria“ predstavlja aktivnu, vidljivu zloću, a „kakia“ ono unutrašnje stanje, nevidljivu zloću u čoveku.

            „Zavist“. Ona se spominje takođe među telesnim delima u Galatima 5,19-21.

            „Svađa“ (grč. eis = sukob, borba) koja otkriva gnev, sukob i neslaganje.

            „Lukavstvo“ (grč. dolos = lukavstvo) – lukavost i vešta prevara.

            „Neljubavni“ /neljubazni/ – ovima nedostaje po prirodi ljubavi prema bližnjima.

            „Nemilostivi“ – to su ljudi bez saosećanja i milosrđa. Gladijatorske igre i posmatranje mučenika u arenama nam jasno pokazuju kako je tada bilo malo saosećanja i milosrđa među ljudima. Nedostatak ovoga otkriva iskvareni karakter koji ne može da uđe u nebo.

32. „Pravda Božija“ (grč. dikaioma = naredba, propis) znači sve ono što je Bog objavio čoveku da je dobro ili nije dobro. Za dobro se nagrađuje životom, a za zlo smrću. Ovo nije otkriveno samo u „zakonu“, nego i u savesti svakog čoveka.

            „Nego i pristaju na to“, tj. odobravaju to. Ovde nije reč samo o pasivnom stavu prema zlu, nego i saglasnosti i odobravanju. To je vrhunac u nabrajanju zla. Kad čovek odbije da pozna Boga i da Ga proslavi on može da se pokvari do takve mere. Da su ljudi u Pavlovo vreme bili ovako pokvareni dokazuju nam spisi pisaca onoga doba. Pisac Seneka kaže: „Svako mesto je puno zločina i nasilja. Želja za zlom je svaki dan sve veća.“

Život čoveka na ovoj zemlji do sada nam jasno pokazuje da li čovek može sam sebe, svojim delima da spase i popravi. Duh proroštva kaže: „Načelo da je čovek u stanju da spase sam sebe svojim sopstvenim delima je osnovni temelj svake mnogobožačke religije.“ (DA, 35) Jasno je da je čoveku za spasenje potrebno nešto drugo. Sotona je uspeo da pokvari Božji lik u čoveku. Zato je čoveku potrebno spasenje tj. vraćanje u Božji lik. Duh proroštva kaže: „Isus je došao da u čoveku povrati lik njegovog Tvorca.“ (DA, 37) Hristovo evanđelje je ta radosna vest o spasenju čoveka. Ovo je glavna tema Poslanice Rimljanima.

1. Greške Jevreja (2,1 – 3,20)

„1. Zato se ne možeš izgovoriti[36], o čoveče koji god sudiš! jer kojim sudom sudiš drugome, sebe osuđuješ;[37] jer to činiš sudeći.[38]

2. A znamo da je sud Božiji prav na one koji to čine.[39]
3. Nego pomišljaš li, o čoveče koji sudiš onima koji to čine,[40] i sam činiš to! da ćeš ti pobeći od suda Božijega?[41]
4. Ili ne mariš za bogatstvo njegove dobrote i krotosti i trpljenja,[42] ne znajući[43] da te dobrota Božija na pokajanje vodi?
5. Nego svojom drvenosti[44] i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva u koji će se pokazati pravedni sud Boga,
6. Koji će dati svakome po delima njegovim:
7. Onima dakle koji su trpljenjem dela dobroga tražili slavu i čast i neraspadljivost, život večni;[45]
8. A onima koji se uz prkos suprote istini,[46] a pokoravaju se nepravdi,[47] nemilost i gnev.
9. Nevolja i tuga na svaku dušu čoveka koji čini zlo, a najpre Jevrejina i Grka;[48]
10. A slava i čast i mir svakome koji čini dobro, a najpre Jevrejinu i Grku;
11. Jer Bog ne gleda ko je ko.[49]“

                                                                                                (2,1-11)

1. Reč „zato“ se odnosi na sve ono što je već rečeno u 1,18-32. Apostol Pavle nastavlja da iznosi opštu potrebu za spasenjem koje se pokazuje u Božjem pravdanju verom. On sada objašnjava da Jevreji nisu ništa manje krivi pred Bogom nego mnogobošci, zato je i njima potrebno poznavanje plana spasenja čoveka. On ukazuje na to da su Jevreji imali veću svetlost nego mnogobošci, pa su ipak grešili kao i mnogobošci. Mnogo šta što je spomenuto u 1,18-32 može se odnositi i na Jevreje, jer i oni su grešili protiv poznanja i svoje savesti. Jevreji koji su bili brzi da osude mnogobošce ne mogu se pravdati ili izgovarati zbog greha koje su sami činili, jer su vekovima dobijali veću svetlost od mnogobožaca. U 1,18 apostol Pavle govori o greškama mnogobožaca kao o greškama uopšte kod ljudi, a ovde nastavlja da govori o greškama kod Jevreja na isti način. On kaže:“O čoveče koji god sudiš“. Da je Jevreje spomenuo već u 1,18 on bi sigurno naišao na odlučno protivljenje. Izraz „sudiš“ (grč. krino) ne znači osuditi nego izdvojiti, odvojiti, a izraz „osuđuješ“ (grč. katakorino) znači upravo osuditi. Tako je bilo sa Davidom kada mu je prorok Natan izneo njegov greh. Jevreji su sami sebi izrekli osudu.

            „Jer to isto činiš“[50]. Moralno stanje kod Jevreja je bilo slično kao i kod mnogobožaca. O tome nas izveštavaju razni jevrejski pisci i rabini onoga doba. To je obična pojava kod ljudi da oni brzo osuđuju druge za one grehe koje i sami čine. Mnogi su revni u ukoravanju onih slabosti i poroka koje i oni sami potajno čine.

2. Apostol Pavle zna da je to istina, da je Božji sud pravedan, jer Bog ne sudi po spoljašnjosti. Njegov sud se zasniva na ljudskim pobudama i stvarnosti, zato On i nije pristrasan.
3. „Ili zar misliš ti čoveče“ znači: Misliš li ti da zbog tvoga većeg znanja istine, ili zbog tvojih dobrih predaka, ili što pripadaš Božjem narodu, da ćeš izbeći Božji sud? To je opšta obmana kod ljudi koja je u suprotnosti sa Božjim pravednim sudom nad svim grešnicima. Izgleda da je kod Jevreja bilo opšte mišljenje da obredi i držanje običaja oslobađaju krivca od Božjeg suda ili ublažuju kaznu. Oni su verovali da im njihovo pripadništvo Božjem narodu osigurava naročitu naklonost na sudu. Reči Jovana Krstitelja potvrđuju ovo (Matej 3,8). Ali greh je greh, ma ko ga činio. Pripadništvo Božjem narodu ne daje nikakvo ovlašćenje na greh. Naprotiv, Sveto pismo uči da se najveći gresi čine u samom Njegovom narodu (Matej 21,31.32). Ovakvi neće pobeći od Božjeg suda.
4. Božja ljubav i strpljenje izazivaju kod ljudi koji su otvrdnuli u grehu, samo osećaj oholosti i lažne sigurnosti, jer kazna ne sledi odmah (Propovednik 8,11). Jevreji su mislili da je njihovo blagostanje dokaz da ih Bog ne smatra grešnicima (Luka 13,1-5; Jovan 9,2). I danas čovek lako pada u ovu zabludu. Kada mu Bog milostivo produžuje život i pruža priliku da se spremi za Njegov dolazak, on zloupotrebljava ovu milost i trpljenje i ostaje u svom grešnom životu. Ljudi ne uviđaju svrhu Božjeg strpljenja i dugog podnošenja. Bog strpljivo uzdržava svoj gnev kao da pravi primirje sa grešnikom. Ali to ne znači da Njegov gnev neće jednom konačno izbiti. Bog samo čeka i trpi da se grešnik pokaje. Mada Bog mrzi greh On dugo trpi čoveka i ne kažnjava odmah. On čeka i pruža mogućnost za pokajanje. Čovek ne mari, pa čak i prezire dugo Božje trpljenje, misleći da Bog nikada neće kazniti greh, i tako se još više učvršćuje u grešenju.

            Reč „pokajanje“ (grč. metanoia) označava svugde u Novom zavetu promenu misli i namera, tj. života. To je više nego samo žalost zbog greha.

5. Jevreji su bili uporni i tvrdovrati tako da kod njih Božja dobrota i dugo trpljenje nisu imali uspeha. Njihovo srce je odbijalo pokajanje, jer nije bilo volje za promenom u njemu. Odbijanjem Božje dobrote oni nagomilavaju na sebe gnev. Čovek koji odbija Božju ljubav nije u istom položaju kao onaj koji nikad nije upoznao Božju milost. Stalno odbijanje Božje ljubavi postepeno nagomilava gnev za dan obračuna.

            Božji „pravedni sud“ će otkriti i zlo i dobro, jer Bog je pravedan sudija. Ovde je reč o konačnom sudu na kraju, za razliku od pravednog Božjeg suda o kome je reč u 1,10.

6. Ovde apostol Pavle navodi Priče 24,12 ili Psalam 62,12. Po opštem učenju Svetog pisma Bog će suditi ljudima prema onome šta su činili (Jeremija 17,10: Matej 16,27; 2.Korinćanima 5,10; Otkrivenje 2,23; 20,12; 22,12). Svi, pa i Jevreji, biće nagrađeni ili kažnjeni prema svojim delima. Neki ne mogu sebi da objasne ove stihove kada mislie na nauku o opravdanju verom bez dela zakona (Rimljanima 3,28). Ali apostol Pavle ne vidi nikakvu protivrečnost između vere i zakona. On kaže da Bog sudi čoveku prema njegovim stvarnim delima. Samo se dela priznaju na sudu. Božja milost nije neka zamena za život po Božjoj volji, ali pravi život po Božjoj volji može biti samo tamo gde je vera. Stvarno prisustvo vere se vidi iz naših dela (Jakov 2,18) po kojima Bog jedino sudi.
7. Ovde apostol ne govori o pasivnom držanju, nego o istrajnosti. Ovakvi su stalno činili dobra dela. Sveto pismo uči da Bog neće dati večni život onima koji su ponekad činili dobra dela, nego samo onima koji su stalno i neumorno činili dobro u svome životu. Ovakvi su neprestano tražili Božje carstvo (Matej 6,33). Nije dosta da samo težimo za večnim životom; mi moramo da se borimo da uđemo u njega. Čovek je u početku bio „venčan slavom i čašću“ (Jevrejima 2,7). Sve će se to vratiti onima koji neprestano traže „život večni“.
8. Nasuprot pravednicima koji se trude da čine dobro, nepravednici se opisuju kao protivnici Bogu i Njegovoj istini i koji pakosno rade. Ovakvi su se pokazali Jevreji prema evanđelju. Oni su se pokazali kao najamnici, formalisti i legalisti koji su sebično gledali na spasenje što ih je odvelo sa puta pravdanja verom u Hrista. Oni se ne trude da budu poslušni istini. Pošto su „samoživi“ (2.Timotiju 3,2), oni „ljubavi istine ne primiše da bi se spasli“ (2.Solunjanima 2,10). Oni više vole da se „pokoravaju nepravdi“ (2.Solunjanima 2,12). Bog koji je Darodavac večnog života ne kažnjava na večnost, ali uništenje nepokajanih je prirodna posledica samog grešnikovog ponašanja. U grčkom stoji ovaj red: „gnev i nemilost“. „Gnev“ (grč. ovge) je izraz nesređenog osećanja i raspoloženja, a „nemilost“ (grč. thumos) je izraz trenutnog izbijanja osećanja gneva kao na dan konačnog uništenja (Otkrivenje 14,10).
9. „Nevolja i tuga“ je strah i bol koji oseća onaj čovek koji je okružen nesrećom, iskušenjima i kaznama, a ne zna kome da se obrati za pomoć. Ovo će doći na svaku ljudsku dušu koja čini zlo. To će biti patnja duše, a ne tela. Ovo će se dogoditi najpre onima koji su imali prednosti i dobre prilike, jer su oni najpre odgovorni i krivi.
10. „Slava i čast i mir“ je suprotno „nevolji i tuzi“. To će dobiti oni koji čine dobro.
11. U Novom zavetu ove reči uvek označavaja pristrasnost. Bog kao pravedni Sudija po svome karakteru je potpuno nepristrasan.

„12. Jer koji bez zakona sagrešiše, bez zakona će i izginuti; i koji u zakonu[51] sagrešiše, po zakonu će se osuditi

13. (Jer pred Bogom nisu pravedni oni koji slušaju zakon, nego će se oni opravdati koji ga tvore[52];
14. Jer kad neznabošci ne imajući zakona sami od sebe čine što je po zakonu[53], oni zakona ne imajući sami su sebi zakon:
15. Oni dokazuju da je ono napisano u srcima njihovim što se čini po zakonu,[54] budući da im savest svedoči, i misli među sobom tuže se ili pravdaju)[55]
16. Na dan kad Bog uzasudi tajne ljudske po jevanđelju mojemu preko Isusa Hrista.[56]“

                                                                                                (2,12-16)

12. Jevreji su tako daleko otišli u zloupotrebi svog povlašćenog položaja da su druge osuđivali za one grehe koje su sami oni činili. Pavle im objašnjava da će Bog nepristrasno svima suditi. Svakom će biti suđeno prema njegovom slučaju, Jevrejima po pisanom zakonu, a mnogobošcima po nepisanom zakonu savesti.

            Izraz „bez zakona“ znači bez naročito otkrivenog, pisanog zakona, jer mnogobošci imaju nepisani zakon savesti (stihovi 14-15). Mnogobošci neće biti suđeni po zakonu jer ga nemaju. Ali, ako prestupaju u svome životu nepisani zakon savesti oni su krivi kao i oni koji su grešili protiv pisanog zakona. Gresi mnogobožaca se isto ne mogu opravdati jer su odbili Božje otkrivenje u savesti i prirodi. Ako ne dobijemo veću svetlost to nije nikakvo opravdanje za odbijanje manje svetlosti. Mnogobošci će biti osuđeni iako nisu imali Božji pisani zakon, jer su grešili protiv onoga zakona koji su imali.

            Izraz „u zakonu“ znači pod vlašću zakona. Apostol Pavle upotrebljava izraz „zakon“ bez određenog člana. U ovoj poslanici on upotrebljava ovu reč 40 puta bez člana i 35 puta sa članom; zato se svako mesto mora posebno proučiti. Prisustvo ili odsustvo člana nije uvek merodavno da odluči da li Pavle misli na Deset zapovesti, obredni zakon ili neki drugi zakon, ali se svi tumači Svetog pisma slažu u tome da odsustvo člana ispred imenice „zakon“ treba razumeti kao izraz opšteg i apstraktnog pojma reči „zakon“. Kada se član nalazi ispred imenice „zakon“ naglasak je na „zakon“ kao naročiti i određeni zakon. U svakom slučaju treba da obratimo naročitu pažnju na druge stihove koji o ovome govore. U ovom stihu nema člana, zato treba da se razume kao načelo, tj. da će oni koji greše biti osuđeni od zakona, a oni koji su grešili bez zakona, propašće bez zakona. Ali iz upoređenja sa drugim stihovima jasno je da Pavle ovde misli na otkriveni pisani moralni zakon protiv koga su Jevreji grešili. Uglavnom to je bio moralni zakon, Deset zapovesti, ali možda je Pavle mislio i na celo starozavetno uređenje u pogledu moralnog stanja i ponašanja na osnovu 10 zapovesti (PP,464). Oni koji su imali prednosti da sve to znaju, pa su ipak grešili protiv jasne Božje volje primiće veću kaznu nego oni koji su imali manje svetlosti o tome.

13. Jevreji su imali prilike da redovno slušaju čitanje zakona po sinagogama (Dela 15,21). Oni su mislili da je samo poznanje zakona dovoljno za opravdanje. Ali oni nisu uvideli potrebu potpune poslušnosti zakonu. I Isus ih je korio za to u Jovanu 5,39.40. To mišljenje postoji i danas među hrišćanima. U ovom stihu se ne nalazi član pred imenom „zakon“ jer je ovde još uvek reč o onom moralnom stanju i ponašanju o kome je reč u Starom zavetu, a naročito u Deset zapovesti.
14. Mnogobošci nemaju neki naročiti zakon o moralnom ponašanju kao Jevreji, ali ipak imaju neki drugi zakon, savest. „Kao što svako ljudsko biće ima život u Hristu, tako isto svaka duša prima preko njega neke zrake božanske svetlosti. Osećanje šta je pravo i želja za božanstvom postoji u svakom srcu.“ (Ed.29). Oni koji priznaju Božje otkrivenje u delima stvorene prirode i odgovaraju na božanski podsticaj da čine dobro, čine „sami od sebe“ tj. po svojoj prirodi ono što zahteva zakon.

            „Što je po zakonu“[57]. Ovde postoji član. Apostol Pavle ovde jasno cilja na načela moralnog zakona koji je naročito izražen u 10 zapovesti. Mnogobošci ne mogu činiti „sami od sebe“ obredne propise Mojsijevog zakona, ali mogu da ispune zahteve moralnog zakona. Sve ovo je u stvari tumačenje 13. stiha koji kaže da će se jedino opravdati oni „koji ga /zakon/ tvore“[58]. Mnogobošci pokazuju da oni iz ljubavi „izvršuju zakon pred Bogom“, dok su Jevreji samo oni „koji slušaju“, pa zato nisu „pravedni“ „pred Bogom“.

15. Zakon kaže šta treba da se čini, ali ne čine. Ali, iako mnogobošci ne znaju za pisani zakon, kada oni otkrivaju ljubav za Boga i svoje bližnje, oni time „dokazuju“ /pokazuju/ da je ono što zakon zahteva napisano u njihovim srcima. Sveti Duh ne utiče samo na Jevreje i hrišćane nego na razum i srce svakog čoveka. Jevrejima je bilo teško da prihvate ovakvo učenje isto kao i danas nekim hrišćanima koji imaju usko i sebično gledanje na spasenje (Jovan 3,16; 1.Timotiju 2,4).

            „Budući da im savest svedoči“. Grčka reč suneidesis = saznanje označava neko drugo znanje koje čovek ima o valjanosti svojih postupaka, pored njegovog znanja koje on sam ima o svojim postupcima. Apostol Pavle upotrebljava ovu reč više od 20 puta u svojim poslanicama. Čovek je sposoban da sudi o svojim mislima, rečima i delima. To je savest. On je može negovati ili gaziti. Čovek može savest da razvija i rasvetli saznanjem istine i da živi prema njoj. Apostol Pavle naglašava da i mnogobošci mogu da žive po savesti, što je dokaz da i oni mogu donekle da znaju za Božju volju, i pored neznanja pisanog zakona. Dakle, mnogobošci nisu bez nekog poznanja onoga šta je pravo i nepravo. Zato će njima biti suđeno po savesti.

16. Taj „dan“ je vreme konačnog suda (Dela 17,31).

            „Tajne ljudske“ znači tajne, sakrivene stvari koje će se otkriti na tom sudu, jer se vodi izveštaj o svakoj tajni našeg života. Bog može pravo da sudi jer ne gleda ko je ko i poznaje sve tajne (Propovednik 12,14). Apostol dalje daje svoje objašnjenje u vezi sa ovim stihom. Jevreji koji su znali za zakon potcenjivali su mnogobošce koji ga nisu poznavali, i zato ih smatrali nedostojnim spasenja. Ali, samo Bog koji poznaje ljudsko srce može da donese ovakvu odluku. Samo On poznaje dobro odlučnost čoveka da drži zakon tj. njegovu savesnost, a to je glavno kod držanja Božjeg pisanog zakona i zakona savesti. Bog ovo traži i od Jevreja i od mnogobožaca. Pri suđenju neće se gledati na spoljašnjost, nego na držanje pisanog zakona ili zakona savesti. Sveto pismo jasno uči da Isus nije samo naš Spasitelj nego i Sudija (Matej 25,31-46; Jovan 5,22.27; Dela 10,42 itd.).

            „Po evanđelju mojemu“. Apostol Pavle nije hteo da kaže da će istina koju je on propovedao kao evanđelje biti merilo na sudu, nego samo to da će svim ljudima suditi Hristos. O ovome sudu poznato je još u Starom zavetu (Danilo 7,9 – 12,26.27). Apostol ovde naročito naglašava iz evanđelja koje je on propovedao, da će Hristos, koji je živeo i umro da bi spasao ljude, biti i njihov sudija.

            „17. Gle, ti se zoveš Jevrejin, a oslanjaš se na zakon, i hvališ se Bogom.“

                                                                                                            (2,17)

17. Ime „Judejin“ spominje se po prvi put u 2. o carevima 16,6. Posle vavilonskog ropstva ovo je postalo nacionalno ime za jevrejski narod. Oni su bili ponosni na svoje ime i narodnost (Galatima 2,15; Otkrivenje 2,9). Biti Jevrejin znači biti izdvojen od mnogobožaca i uživati naročite prednosti (Rimljanima 9,4; Galatima 2,15). Apostol Pavle ovde naglašava njihovo isticanje svojih prednosti i uzvišenost nad drugim narodima. Kasnije on naglašava očitu suprotnost između njihovog ponosnog uzdizanja nad drugima i njihovog života. Oni su tvrdili da su u naročitom odnosu prema Bogu. Ali, umesto da to dokažu osećajem zavisnosti od Boga, svojom poniznošću i poslušnošću, oni su bili uobraženi i grubi prema drugim narodima (uporedi Jevrejima 9,24). Istina, oni su imali prednost da bolje poznaju Boga (5.Mojsijeva 4,7) i to je trebalo da bude razlog za zahvaljivanje, a ne hvalisanje. Hvalisanje poznanja Boga nije nikakav dokaz pobožnosti. Jevreji su se više pouzdali u to što imaju zakon, nego u sigurnost Božje naklonosti. Oni su se uzdali u to što poseduju zakon umesto da koriste taj zakon kao pravilo života, i kao svetlost sopstvenoj savesti.

            „18. I poznaješ volju[59], i izbiraš što je bolje,[60] jer si naučen od zakona;

19. I misliš da si vođa slepima, videlo onima koji su u mraku,
20. Nakazatelj[61] bezumnima, učitelj deci, koji imaš ugled razuma i istine u zakonu.[62]
21. Učeći dakle drugoga sebe ne učiš;[63]
22. Propovedajući da se ne krade, kradeš; govoreći: ne čini preljube, činiš preljubu;[64] gadeći se na idole, kradeš svetinju;[65]
23. Koji se hvališ zakonom, a prestupom zakona sramotiš Boga.[66]
24. Jer se ime Božije zbog vas huli u neznabošcima, kao što stoji napisano.“

                                                                                                            (2,18-24)

18. Jevreji su mogli da poznaju Božju volju i da razlikuju (grč. dokimazo = razlikovati, ispitati) šta je prava Božja volja. Ali oni su bili ponositi na svoje znanje i osećanja koja su bez poslušnosti Bogu držali za Božju pravdu. Ovde Pavle pokušava da uporedi duhovno prosvetljenje sa njihovom duhovnom zaostalošću. Jevreji su bili dobro poučeni još od mladosti u pitanjima zakona i redovno su slušali čitanje i objašnjenje Starog zaveta.
19. Bog je želeo da Jevreji budu svedoci i učitelji istine u svetu. Ali oni su se samo hvalili svojim prednostima, a nisu ispunili ovu svoju dužnost. Oni su mislili da su vođe slepima, ali su sami bili slepi (Matej 15,14).
20. Jevreji su se hvalili da su „vaspitači ljudi“ i „učitelji deci“, kako su oni gledali na mnogobošce koji su bili jevrejski prozeliti. Ovde apostol govori o „obliku“ (grč. morphosis = oblik, forma, obličje), a ne o sadržini zakona. U 2.Timotiju 3,5 se još jedino nalazi ova reč u Novom zavetu. Tamo je V.S.Karadžić ovu reč preveo sa „obličje pobožnosti“ što je suprotno „sili /njenoj/“. U ovom stihu apostol Pavle govori o obliku, okviru istine i znanja, o zakonu koji su Jevreji poznavali. Bog je dao ovaj „oblik“ ne zato da ga upoznaju samo Jevreji, nego da ga koriste svi koji mnogobošce uče istinama evanđelja.
21. Upravo zato što su Jevreji isticali svoju pobožnost i polagali pravo na ovakvu duhovnu visinu, ovo se i s pravom očekivalo do njih. Apostol Pavle ovde ističe nesaglasnost između njihovog tvrđenja i stvarnog stanja. Isus kaže: „Jer govore, a ne čine“ (Matej 23,3).
22. Još je psalmista opisao moralno opadanje jevrejskog naroda (Psalam 50,16.17). Kad Pavle govori o onima koji kradu, on svakako misli na nečasni način trgovanja i poslovanja. Jevrejske vođe i sveštenici su dozvoljavali ovakve poslove u samoj blizini hrama (Matej 21,12).
23. U ovom se stihu još jednom spominje već rečeno u stihovima 17-23. Samo oni koji se hvale zakonom prestupaju taj zakon u svome životu.
24. Mnogobošci su, videći život Jevreja, isto tako mislili o njihovoj veri i to ih je dovelo do huljenja na Boga koji je dao ovakvu religiju. Jevreji su se hvalili zakonom, ali su bili u nemilosti kod samog Zakonodavca zbog svoje neposlušnosti. Mnogobošci su prezirali ovu veru koja nije mogla da oplemeni i očisti ni one koji su je prihvatili. Jevreji su tako ljubomorno čuvali Božje ime da ga nisu smeli ni izgovoriti, ali njihov život je bio uzrok da su mnogobošci hulili na ovo sveto ime.

            „Kao što je napisano“ se svakako odnosi na Isaija 52,5. Apostol Pavle uzima ovo mesto u drugom smislu. Izrailjci su zbog svoga postupanja pali u ruke neprijatelja i zato se hulilo Božje ime. Apostol kaže da su i sada Jevreji krivi zbog nepoštovanja ovog imena.

„25. Obrezanje pomaže ako zakon držiš; ako li si prestupnik zakona, obrezanje je tvoje neobrezanje postalo.

26. Ako dakle neobrezanje pravdu zakona drži[67], zašto se ne bi njegovo neobrezanje za obrezanje uzelo?[68]
27. I onaj koji je od roda neobrezan i izvršuje zakon, osudiće tebe koji si sa slovima i obrezanjem prestupnik zakona.[69]
28. Jer ono nije Jevrejin koji je spolja Jevrejin, niti je ono obrezanje koje je spolja na telu;[70]
29. Nego je ono Jevrejin koji je iznutra,[71] i obrezanje srca duhom a ne slovima[72], to je obrezanje; kome je hvala[73] ne od ljudi nego od Boga.“

                                                                                                (2,25-29)

25. Jevreji su pridavali veliki značaj obredu obrezanja. Oni su verovali da ovaj obred osigurava naročitu božansku naklonost. Sam Bog je uveo ovaj obred kao znak svoga zaveta sa Avramom i njegovim potomcima (1.Mojsijeva 17,9-14). Kao znak podsećanja na dobar odnos sa Bogom obrezanje je trebalo da bude na blagoslov. Ali, pošto su Jevreji odbili da drže osnovne tačke ovoga ugovora, obrezanje se svelo na običnu formalnost.

            „Prestupnik zakona“. Ovde nema člana ispred reči „zakona“, jer je reč o poslušnosti zakonu uopšte. Spremnost da se drže Božji zakoni kao izraz Njegove volje je uvek bio uslov ispunjenja obećanja Jevrejima. Ovde je upotrebljena grčka reč parabates = kad neko prekorači neku granicu. U Novom zavetu ima mnogo grčkih reči koje označavaju razne vidove greha. Ova reč označava nekog ko je prestupio neku jasno datu zapovest.

26. Svaki mnogobožac je neobrezani. Apostol Pavle je već objasnio u stihovima 14 i 15 da je moguće da mnogobošci ispune ono što zakon traži. Pa ako već mnogobožac ispunjava zahteve zakona, njegovo neobrezanje ne smeta ništa njegovoj poslušnosti. Obrezanje je samo simolička radnja koja označava poslušnost Božjoj volji. Kada mnogobožac to već čini, onda on može da uzme učešća u obećanjima datim Jevrejima.
27. Kod obrezanja nije važno ono što je spolja i telesno, nego se više misli na srce i duh. Zato mnogobožac može da osramoti Jevrejina koji poznaje Božju volju samo „po slovu“ (grč. gramma = napismeno, dokumenat). Iako je to bila prednost Jevreja, kao i obrezanje, oni su ipak prestupali Božju volju.
28. Samo spoljno podešavanje i držanje zakona ne čini nekoga pravim Jevrejinom mada je on i Avramov potomak i kao takav obrezan.
29. Pravi Jevrejin je obrezan „iznutra“. On je takvog duha i karaktera da ispunjava svrhu i opravdava razlog postojanja Božjeg izabranog naroda. Bog izdvaja ovakve ne radi toga da bi se nad njima ispunile neke spoljne radnje, nego da budu sveti narod po srcu i životu.

            „Obrezanje srca duhom“ je prava svrha obrezanja, bez čega je spoljni obred bez ikakve vrednosti. Ovo je bila jasna nauka Starog zaveta (5.Mojsijeva 10,16; 30,6; Jeremija 4,4; 9,26; Jezekilj 44,9). Razlog telesnog obrezanja je bio znak odvajanja od mnogobožačkog sveta i posvećenja Bogu. Obrezani tim činom izražava spolja odricanje grehu i odvajanje od svega što je protivno Bogu. Ovaj stih iznosi kakav treba da bude Jevrejin pa da bude dostojan ovog imena. Sve što je rečeno o Jevrejima u ovom poglavlju može se reći i o hrišćanima. Onaj koji zna za Božju Reč i razume je, on ima prednost kao što je tada imao Jevrejin. Ovo znanje ga može rasvetliti i učiniti srećnim u životu, a i jednom da ima večni život. Ali, nažalost hrišćani zanemaruju ovu prednost. Njima će se suditi prema svetlosti koju su primili. Samo priznanje vere ne može nas spasiti, pa ma kako bila čvrsta ta vera. Spoljna pobožnost nije dokaz pravog hrišćanskog karaktera i veze sa Bogom. Spoljašnjost i obredi su od manje vrednosti nego stanje naših misli i srca. Sama činjenica da smo kršteni ne može nikog da spasi, kao ni to što smo postali vernici crkve ili smo iz pobožne porodice. Sve to nije nikakva garancija za spasenje. Pravi hrišćanin je onaj koji je to iznutra, jer je prava vera stvar srca. Hrišćanin se pokazuje i otkriva u svom svakidašnjem životu. Mi ne smemo da smo hrišćani „samo pred očima radeći kao ljudima da ugađamo, nego kao sluge Hristove, tvoreći Božju volju od srca“ (Efescima 6,6). Isus nam je primer za to. On kaže: „Ja svagda činim što je Njemu ugodno“ (Jovan 8,29). I apostol Pavle kaže da on ne želi da ugađa ljudima, nego Bogu.

            „/3/,1. Šta je dakle bolji Jevrejin od drugih ljudi? Ili šta pomaže obrezanje?[74]

2. Mnogo svakojako;[75] prvo što su im poverene Reči Božije.
3. A što neki ne verovaše, šta je za to? E da će njihovo neverstvo veru Božiju ukinuti?[76]
4. Bože sačuvaj[77], nego Bog neka bude istinit, a čovek svaki laža, kao što stoji napisano: da se opravdaš u svojim rečima,[78] i da pobediš kad ti stanu suditi.“

                                                                                                (3,1-4)

1. Apostol Pavle se pita kakve prednosti imaju Jevreji nad mnogobošcima. Drugim rečima, ako je jedan Jevrejin duhovan, unutrašnji čovek, kakvu prednost on ima što pripada toj rasi, pošto su neobrezani mnogobošci izjednačeni sa Jevrejima. Kakva je korist od obrezanja? To pitanje mogu da postave i hrišćani u pogledu krštenja i priključenja crkvi.
2. Apostol Pavle iznosi samo jednu od prednosti Jevreja nad mnogobošcima, a druge i ne spominje. O ovome je više reč u 9,4.5.“

            „Što su im poverene reči Božije“. Izraz „reči“ (grč. logia = nešto ukratko reći) re nalazi u Novom zavetu četiri puta. Jasno je da apostol ovde misli na Stari zvaet jer  su tamo data obećanja i uredbe za Božji narod. Najveća je prednost Jevreja što im je otkrivena i poverena Božja volja. To je bila velika čast. Trebalo je da Jevreji objave tu Božju volju svim narodima. Da su oni to učinili Bog mi mogao da radi preko njih.

3. Ovo se svakako odnosi na nedostatak vere u otkrivenja, a naročito vere u Hrista, obećanog Spasitelja. Ali, ovo se odnosi i na opšte nevereovanje kod Jevreja i odbijanje Božjeg poznanja i uputstava za život koje im je Bog dao. Apostol ne kaže da su svi Jevreji bili neverni. Samo su se „neke od grana odlomile“ (11,17), ali one predstavljaju većinu. Samo ovo ništa ne znači. Njihovo neverovanje nije moglo da ukine (grč. katargeo = učiniti ništavnim ili bezvrednim) Božju volju. Apostol Pavle često upotrebljava ovu reč koja se rzaličito prevodi, ali glavna joj je misao: učiniti bezvrednim. Iako Jevreji nisu bili verni, Božje obećanje spasenja je ostalo u vrednosti. Tako može i danas da bude sa pojedincima. Neko može da ne veruje u skori Hristov dolazak, ali Bog će da ispuni svoje obećanje. Smetnje ovogm neverovanju su iste kao i u ono vreme: želja za svetom, neposvećenost, svađe, zuavisti i dr. Bog ostaje uvek veran, on se ne može sebe odreći.
4. „Bože sačuvaj“ (grč. me genoito = neka to ne bude). Ovo je izraz suprotnosti i protivljenja koji apostol upotrebljava 14 puta. Apostol želi dalje da kaže: neka Bog amo i dalje bude istinit iako ljudi nisu istiniti. Pavle navodi ovde stih iz Psalma 51,4 (LXX). U ovom Psalmu David izražava svoje duboko kajanje zbog greha. Pavle navodi ove Davidove reči da bi potvrdio svoj dokaz iz stiha 3 da neverstvo ljudi ne ukida Božju vernost, nego upravo pomaže da se vidi Božja pravednost.

            „5. Ako li nepravda naša Božiju pravdu podiže, šta ćemo reći? E da li je Bog nepravedan ’   kada se srdi?[79] Po čoveku govorim:[80]

6. Bože sačuvaj![81] Jer kako bi mogao Bog[82] suditi svetu?“

                                                                                                (3,5.6)

5. Apostol Pavle sada želi da odgovori na sledeću primedbu: Ako greh ima jedinu nameru da uzdigne ili pokaže Božju pravdu, zašto onda još da se kazni greh? Ovde se pod „pravdom“ razume savršenstvo božanskog karaktera. Odgovor je negativan. Pavle govori kao čovek.
6. Pavle ne namerava da Jevreje uveri o osnovnoj istini da će Bog suditi svetu. Svima je poznato da će Bog biti sudija svima i zato je zaključak iz 5. stiha da je Bog nepravedan kad kažnjava greh, neopravdan. Ovo je jasno, jer ako je nepravedno da Bog osudi i kazni greh samo zato što je indirektno poslužio da se uzdigne i učvrsti Njegova pravda, kako On onda može uopšte da sudi?

7. Jer ako istina Božija u mojoj laži veća postane na slavu njegovu,[83] zašto još i ja kao grešnik da budem osuđen?
8. Zašto dakle (kao što viču na nas[84], i kao što kažu neki da mi govorimo) da ne činimo zla da dođe dobro? Njima će sud biti pravedan.“

                                                                                                            (3,7.8)

7. „Božja istina“. To je Božja istinitost i verodostojnost, Njegova vernost svojim obećanjima. Ona se ne može povećati, ali se može Božja slava potpunije izraziti /proslaviti/.

            „U mojoj laži“ znači u mojoj neistinitosti ili nevernosti Božjim zahtevima i savesti, u mome stvarnom odricanju od istine Božjih obećanja, naročito mojim odbijanjem ponude spasenja kroz Hrista. Apostol Pavle daje objašnjenje ovakvom zaključku: ako moje neverovanje i laž služe da otkriju istinitost Božju, zašto da ja onda budem osuđen kao grešnik? Može neko da se pita: Kako može jedno delo koje ima nameru da uzdigne Božju slavu da bude smatrano kao zlo? Ako je ova primedba opravdana, zašto da ne nastavimo da živimo u grehu da bi iz toga izašlo više dobra? Apostol Pavle ovde iznosi ovaj očigledno pogrešan zaključak koji ubija moral. Jasno je da jedan grešnik ne zaslužuje nikakvo poverenje jer ovo njegovo „dobro“ dolazi od njegovog greha, a to je suprotno Božjoj volji.

8. Neki su klevetali apostola Pavla. Ta lažna optužba je bila pogrešno predstavljanje apostolove vere i nauke. Pa ipak neki su, naime, „potvrdili“ da je Pavle rekao ovakve stvari. Uopšte, optužba protiv Pavla i hrišćana da oni ovako uče bila je samo pogrešan zaključak izvađen iz Pavlovog učenja, da se čovek opravdava samo verom, a ne delima zakona. Apostol Pavle dodaje da će ovim klevetnicima biti pravedno suđeno.

„9. Šta dakle? Jesmo li bolji od njih?[85] Nipošto! Jer gore dokazasmo da su i Jevreji i Grci svi pod grehom.

10. Kao što stoji napisano: ni jednoga nema pravedna;
11. Ni jednoga nema razumna,[86] i ni jednoga koji traži Boga;[87]
12. Svi se ukloniše i zajedno nevaljali postaše:[88] nema ga koji čini dobro, nema nijednoga celog.[89]
13. Njihovo je grlo grob otvoren, jezicima svojim varaju,[90] i jed je aspidin[91] pod usnama njihovima.
14. Njihova su usta puna kletve i grčine[92].
15. Njihove su noge brze da prolivaju krv.
16. Na putevima je njihovima raskopavanje i nevolja;[93]
17. I puta mirnoga ne poznaše.[94]
18. Nema straha Božijega pred očima njihovima.“

                                                                                                (3,9-18)

9. Već je apostol Pavle rekao u 2. stihu da Jevreji imaju važne prednosti nad mnogobošcima. Jasno je: veće prednosti donose veće odgovornosti i zato jasno je da prosvetljeni Jevreji zaslužuju veću kaznu nego neprosvetljeni Grci. Ali, ipak i jedni i drugi su pod grehom i zato im je potrebno opravdanje.

            „Pod grehom“ znači pod silom ili kontrolom greha. Greh je prikazan kao sila koja vlada u njihovom telesnom, neobnovljenom životu. Drugačije je kod onih koji su obnovljeni Svetim Duhom. Sila greha je pobeđena i nije više u čoveku.

10. Apostol Pavle dokazuje iz Svetog pisma da su svi opterećeni grešnošću. Ovo potvrđuje da je i Božjem narodu potrebno opravdanje. Apostol ne spominje ovo mesto u Starom zavetu, jer su Jevreji bili dobro upoznati s ovim stihovima Starog zaveta. Ova mesta su u Psalmu 14,1-3; 53,1-3 itd. Apostol upotrebljava reč „pravedan“ umesto „dobar“ jer ona više odgovara njegovom objašnjenju pravdanja verom.
11. Nedostatak razumnosti nastaje usled izopačenja i pomračenja razuma usled greha (1,31). Nepreporođenom srcu duhovnost izgleda kao ludost (1.Korinćanima 2,14), jer samo bezuman kaže u svom srcu: nema Boga. On ga zato i ne traži.
12. Svi ovakvi zalutaše i zato se pokvariše.

„Nema ga koji čini dobro“ (grč. chrestates). U Novom zavetu ovu reč upotrebljava samo apostol Pavle u svojim poslanicama, a prevodi se kao dobrota (Efescima 2,7). U Galatima 5,22 nabraja se i ova vrlina kao plod Duha. Ova reč izažava ljubazno ponašanje prema bližnjem. Kada čovek ne želi da upozna Boga, njegov razum potamni i on tada ne pokazuje ovu vrlinu.

„Nema ni jednog“. Sveto pismo i istorija čovečanstva nam govore da je bilo u prošlosti ljudi i žena koji su imali ovu plemenitu vrlinu. To spominje psalmista u Psalmu 14,5 itd. Znamo i za Zahariju i Jelisavetu da su oboje bili pravedni (Luka 1,6). Ali apostol kaže i da su svi sagrešili (3,23), čega su oni svesni. Oni znaju da u ovome nema nikakvog izuzetka Oni svi znaju da su nekada živeli u grehu i da su se opravdali verom.

13. Ka što je otvoreni grob napunjen smrću i raspadanjem, tako isto i grlo grešnika kada se otvara, iz njega izlazi zlo i laž. Kod ovakvih je laž i varanje uobičajeno (uporedi Psalam 5,9). Otrov laži je isto tako smrtonosan kao i otrov zmije.
14. Njihova usta tj. jezik kao sredstvo izražavanja unutrašnjosti su puna proklinjanja i izraz gorčine.

15-17. Ovi stihovi su skraćeni citat iz Isaije 59,7.8  gde prorok opisuje karakter jevrejskog naroda u ono vreme.

18. Ovaj stih je uzet iz Psalma 36,1. Apostol Pavle je u ovom nabrajanju najpre počeo s opštim tvrđenjem o grešnosti ljudi. Zatim iznosi neke grehe, a ovde na kraju on iznosi poreklo greha. Zlo je nastalo usled nepoštovanja Boga. Ovi stihovi iz Starog zaveta su poslužili Pavlu da dokaže da ni Jevreji nisu oslobođeni od opšte grešnosti ljudi. Oni neće samo zato biti spaseni što su Jevreji. A kad je ovakvo stanje kod izabranog Božjeg naroda, šta da se kaže za neprosvetljene mnogobošce? Stvarno, ceo svet je u grehu, svi su uprljani grehom i zato nemoćni. Bila bi opšta propast da se Bog nije smilovao i načinio plan za spasenje palog čoveka.

„19. A znamo da ono što zakon govori, govori onima koji su u zakonu, da se svaka usta zatisnu, i sav svet da bude kriv Bogu;

20. Jer se delima zakona nijedno telo[95] neće opravdati pred njim; jer kroz zakon dolazi poznanje greha.“[96]

                                                                                    (3,19.20)

19. Ispred izraza „zakon“ u grčkom originalu se nalazi član (uporedi 2,12) i zato se odnosi uopšte na sve knjige Starog zaveta, koji se delio na zakon, proroke i psalme (životopisce; Luka 24,44). Češća je podela bila na zakon i proroke (stih 21; Matej 5,17; 22,40 itd.) ili samo zakon (Jovan 10,34). Da bi sprečio Jevreje da skrenu pažnju sa sebe na mnogobošce, Pavle im ukazuje na to da Stari zavet tj. spomenuta mesta, govore naročito onima radi kojih je on i napisan. Jevreji su priznavali inspiraciju Starog zaveta koji naročito iznosi grehe ovog naroda. Tako je apostol dokazao i grešnost Jevreja. Ovde se Bog prikazuje kao onaj koji ima raspru sa svim grešnicima (Jeremija 25,31). Pavle ovde iznosi Boga kao Sudiju.
20. U ovom stihu apostol dalje iznosi razloge zašto su svaka usta zatisnuta i zašto je ceo svet odgovoran pred Bogom. Niko se neće opravdati delima propisanim zakonom. U grčkom originalu reč „zakon“ je ovde bez člana. Apostol Pavle ovde iznosi opštu istinu koja se odnosi i na mnogobošce i na Jevreje. Pravdanje delima zakona je temelj svakog lažnog verskog uređenja. Ono je postalo načelo i jevrejske religije (DA, 35.36). Dela učinjena iz poslušnosti ma kakvom zakonu, savesti, razlogu ili otkrivenju, ne mogu opravdati grešnika pred Bogom (Galatima 3,21). Apostol Pavle je već objasnio (Rimljanima 1) da su mnogobošci već prekršili zakon njima otkriven u savesti i prirodi. Sada je isto dokazao da su i Jevreji prekršili zakon koji im je otkriven u Starom zavetu, a naročito u Deset zapovesti (Rimljanima 2). Dakle, i mnogobošcima i Jevrejima je potrebno opravdanje pred Bogom. Zakon nema snagu da nekoga opravda. On samo otkriva greh i čovekovo pravo stanje. Opravdanje se može postići samo na jedan način koji je sam Bog odredio.

Nema nikakve suprotnosti između ovog stiha i 2,13. Rimljanima 2,13 tvrdi da će biti opravdani samo oni koji se potpuno predaju Bogu i voljni su da čine ono što On naređuje. Onda oni nisu samo slušači zakona. U ovom stihu Pavle tvrdi isto tako istinu da dobrim delima ne možemo nikada zaraditi spasenje. Ona mogu biti samo dokaz naše vere kojom mi postižemo opravdanje. Reč „opravdati“ (grč. dikaio = gledati kao pravednog, oglasiti pravednim, smatrati pravednim) se nalazi 39 puta u Novom zavetu. Opravdanje označava akt kojim se neko stavlja u ispravno stanje u odnosu prema Bogu. Ovim aktom Bog prihvata nekoga ko je bio kriv za neko delo i smatra ga kao opravdanog što on do tada nije bio. „Ako mu se predate i prihvatite ga kao svoga Spasitelja, tada ma kako da je vaš život bio grešan, radi Njega vi se smatrate pravednim“ (SC,62).

„Jer kroz zakon dolazi poznanje greha“. „Poznanje“ (grč. epignosis = tačno poznanje; reč gnosis znači znanje). Zakon označava šta je pravo; što god se ne slaže sa zakonom je greh. Dakle, greh je bezakonje, neposlušnost zakonu (1.Jovanova 3,4). Ukoliko neko više poznaje zakon toliko je svest o grehu veća. Zato niko i ne može da bude opravdan delima zakona (uporedi Rimljanima 7,24). Zakon je ogledalo u kome vidimo greh, ali ga ono ne može ukloniti. Kad smo upoznali greh, on nas neminovno dovodi do Hrista (Galatima 3,24). Tu se vidi jasan odnos između zakon i evanđelja. Evanđelje ni na koji način ne ometa svrhu zakona. Duh proroštva nam kaže da nauka o opravdanju verom „prikazuje zakon i evanđelje, vezujući ovo dvoje u jednu savršenu celinu“. (TM, 94)

3. Pravda se postiže u Hristu (3,21-31)

            „21. A sad se bez zakona javi pravda Božija, posvedočena od zakona i od proroka;

22. A pravda Božija verom Isusa Hrista[97] u sve i na sve koji veruju[98]; jer nema razlike.
23. Jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božiju,
24. I opravdaće se zabadava blagodaću[99] njegovom, otkupom Isusa Hrista,
25. Kojega postavi Bog očišćenje verom u krvi njegovoj[100] da pokaže svoju pravdu oproštenjem pređašnjih greha;[101]
26. U podnošenju[102] Božijemu, da pokaže pravdu svoju u sadašnje vreme da je on pravedan i da pravda onoga koji je od vere Isusove.“

                                                                                                (3,21-26)

21. Apostol Pavle ovde opisuje „Božju pravdu“ koju je Bog spreman da podari onima koji veruju u Isusa Hrista, nasuprot opšte grešnosti ljudi i njihovog pokušaja da se opravdaju delima zakona. Ova pravda se javila „bez zakona“ tj. van zakona. Ovde nema člana. Ova reč je u suprotnosti sa rečima „delima zakona“ (stih 20). To znači da ova pravda ne ukazuje na zakon i zakonsko uređenje i njegovu poslušnost. Ali ipak ova pravda je objavljena već u Starom zavetu.

            „Posvedočena od zakona i proroka“ znači u spisima Starog zaveta. Ovde ima člana. Dakle, nema nikakve suprotnosti između Starog i Novog zaveta.

            Iako je „Božja pravda“ nezavisna od zakona, ona nije u suprotnosti sa zakonom i prorocima. Naprotiv oni je potvrđuju. Apostol Pavle je već spomenuo Avakum 2,4. On stalno ukazuje na Stari zavet. Glavni cilj obrednog zakona je bio da uči ljude kako će se opravdati. To on može da postigne samo verom u Spasitelja koji treba da dođe, a ne poslušnošću zakonu koji je on već prekršio i zato je kriv pred Bogom.

22. Ove se reči mogu razumeti kao „Isusova vera“ ili „vera u Isusa“. Oboje odgovara. „Isusova vera“ je ono što čini mogućim Boga „da je pravedan i da pravda onoga koji je od vere Isusove“ (stih 26); a „vera u Isusa“ je sredstvo kojim pojedinci dobijaju blagoslov opravdanja. Ali, opravdanje se ne dobija kao plata za našu veru u Hrista nego je ona sredstvo kojim prihvatamo opravdanje kome je Isus izvor. Kada se neko iz ljubavi i zahvalnosti preda potpuno Bogu i Njegovoj volji, on tada prima uračunatu pravdu; a kada nastavi da živi ovakvim životom, njegova vera raste i to ga opravdava da sve više prima datu pravdu za svoje posvećenje. Vera je kao ruka koju grešnik pruža da primi „dar“ Božje milosti (5,15). Bog je uvek spreman da nam podari ovaj dar, ne kao platu za nešto što smo učinili, nego samo kao čisti izraz Njegove ljubavi. Ovaj dar možemo da primimo samo „verom“. Ovaj Božji dar mogu svi da prime; tu nema nikakve razlike između Jevreja i mnogobožaca.
23. Adamov greh je pomutio božanski lik u čoveku. Njegovi potomci su sve više gubili ovaj lik. Otuda je čovek potpuno nesposoban da ispuni Božji zahtev u pogledu držanja Njegovog zakona, a time i uspostvaljanja njegove vlastite pravde. Jedini mogući način da dođe do ove pravde je vera u Isusa Hrista. Ko primi ovu, Hristovu pravdu, on može opet da bude poslušan Božjem zakonu. Osim toga, čovek je lišen i „slave Božije“. Reč „slava“ (grč. doxa = čast, slava, ugled) ima dva smisla. Prvi smisao je čast ili hvala, jer je ovde reč o opravdanju pred Bogom. Drugi smisao je svetlost kao svetlost otkrivena Mojsiju, što opet označava Božji karakter. Čovek je isto slika i slava Božija, kaže Pavle. I Hristos je slava Božija koja svetli preko evanđelja u srcima vernih (uporedi 2. Korinćanima 3,18). Ova dva shvatanja se ne isključuju i imaju zajedno da ostanu.
24. Pošto čovek nema ništa čime bi se mogao opravdati pred Bogom, njegovo opravdanje mora da bude Božji dar. Samo onaj čovek koji priznaje da je izgubio Božju slavu i da nema ništa u njemu što bi ga opravdalo pred Bogom, spreman je da verom primi opravdanje kao slobodni dar Božje milosti. Reč blagodat /milost/ (grč. haris) nalazi se 150 puta u Novom zavetu. Ovu reč nisu dali apostoli. Ona se već upotrebljavala u klasičnoj grčkoj literaturi i u LXX, ali u Novom zavetu ova reč ima naročiti smisao. Ona ima razna značenja kao: lepota, milosrđe, ljubaznost itd. Ona označava naklonost ili dobru volju prema drugima (Dela 7,10; Luka 2,40.52; 1.Korinćanima 15,57; 2.Korinćanima 8,16; Dela 25,3 itd.) Ali apostol Pavle upotrebljava ovu reč u svojim poslanicama u naročitom smislu. On njom izražava onu izobilnu, spasavajuću ljubav Božju prema grešniku, otkrivenu preko Isusa Hrista. Pošto je čovek sagrešio i izgubio Božju slavu ova naklonost prema palom čoveku nije ničim zaslužena. Čovek se pobunio protiv Boga i Njegove istine, on huli i prezire Njegovo strpljenje. On je čak i Njegovog Sina ubio, Onoga koji je došao da ga spase. Pa ipak, Bog sve to trpi i još ga vodi pokajanju (uporedi Rimljanima 2,4). To je smisao reči: „blagodat“ u Novom zavetu. To nije naklonost prema onima koji to zaslužuju, nego neshvatljiva i neograničena ljubav prema palom, grešnom čoveku. To je u isto vreme i radosna vest o toj ljubavi koja se otkrila u Isusu Hristu ili kako apostol Pavle kaže: „Sila Božja na spasenje“ (1,16). Ona nije samo Božja dobrota i volja za oproštenjem nego aktivna sila koja preobražava da bi spasila. Evanđelje je vest o ovoj sili.

            „Otkupom Isusa Hrista“. Reč „otkup“ (grč. aplutrosis = otkupnina, oslobođenje otkupom) se sastoji od dve reči: apo /od/ + lustrosis/od lustrion=otkup,cena za roba/, a označava oslobođenje od ropstva, zarobljeništva, plaćanjem izvesne cene ili otkupnine. U Starom zavetu se govori o otkupljenju ili izbavljenju iz Egipta (2.Mojsijeva 6,6; uporedi 15,13). Svrha oslobođenja Izrailja je bila njegovo posvećenje i služba Bogu (2.Mojsijeva 6,7). Veru u ovo oslobođenje trebalo je oni da pokažu jedenjem pashalnog jagnjeta i u prskanju dovratnika krvlju. Sve ovo je bilo samo sen koji je ukazivao na izbavljenje čoveka od greha i smrti. Isus je to zaklano jagnje (Otkrivenje 5,12; Jovan 1,29). Već Stari zavet uči da se otkupnina morala da plati. I sam Isus kaže: „Jer Sin čovečiji je došao…da da dušu svoju u otkup za mnoge.“ (Marko 10,45) Dakle, opravdanje /otkupom/ nije besplatno, nego je plaćeno po velikoj ceni mukama i smrću Isusa Hrista. Ali za nas je besplatno; cenu nismo platili mi, nego Isus. Hristovo opravdanje nas spasava od kazne za greh, a pomoću posvećenja mi smo slobodni od sile greha, dok Hristovim dolaskom i vaskrsenjem bićemo konačno oslobođeni od greha. Isus je naš Otkupitelj i u isto vreme cena otkupa. Po planu spasenja svako mora da prizna i prihvati Isusa kao svog ličnog Otkupitelja i to verom.

25. Isus je bio javno izložen pogledu ljudi na krstu kao što je Mojsije nekad podigao zmiju na drvo (Jovan 3,14). RSV prevodi: „Pred čijim očima Isus Hristos beše javno izložen na krstu“. Božja je namera bila da se Hristovo žrtvovanje javno izloži, da bi se time postiglo opravdanje kroz Njega. Ovo izlaganje Hrista javno kao Božje opravdanje nije bilo samo radi ljudskog roda, nego radi celog svemira, da bi svi bolje razumeli i da ne bi sumnjali u savršenstvo „Božjeg karaktera“. (DA, 626.758.759)

            „Očišćenje“ (grč. hilasterion). Ova se reč različito tumačila. Ona se nalazi samo ovde i u Jevrejima 9,4 gde je reč o kovčegu zaveta, tj. prestolu milosti. Ova grč. reč /LXX/ je prevod jevrejske reči „kaporet“ koja označava poklopac kovčega. Po njemu je prvosveštenik poprskao krvlju žrtve na Dan pomirenja (3.Mojsijeva 16,14.15) da bi ostvario pomirenje (PP, 349). Ovaj najveći jevrejski obred prikazuje Hristovo delo pomirenja. Jevrejska reč za poklopac ili presto milosti „kaporet“ je izvedena od reči „kaphar“, što znači pokriti i upotrebljava se najčešće u slikovitom smislu sa značenjem „pokriti greh“, tj. oprostiti, biti milostiv, ili kako se obično kaže pomiriti se. Ali Luter upotrebljava  prevod reči kaporet „presto milosti“. Drugi opet prevode sa „mesto pomirenja“ da bi jasnije prikazali delo pomirenja koje se tamo obavljalo. Prevodilac LXX je upotrebio grč. reč hilasterion koja daje još više svetlosti. U Luci 18,13 se kaže: „Bože, budi milostiv /grč. hilaskamoi/ meni grešniku“. Najzad u 1.Jovanovoj 2,2 i 4,10 je reč o očišćenju greha (grč. hilasmos). U ovom stihu (3,25) izraz hilasterion označava ostvarenje svega što se obavljalo pred kaporetom /prestolom milosti/ u Starom zavetu. Svojom smrću Isus je postao sredstvo kazne za greh, pokrivanje greha /otkupa/, očišćenja i pomirenja. Dakle, u Hristovoj smrti vidimo kaznu za greh, ali i oproštenje i najzad pomirenje svih koji veruju u Hrista. Ali ovu žrtvu ne smemo da izjednačimo sa mnogobožačkim žrtvama koje su oni prinašali da bi umilostivili gnevnog Boga, te da bi im bio nadalje naklonjen. „Hristovo pomirenje nije učinjeno da bi Bog voleo one koje On inače mrzi; ono nije učinjeno da bi se stvorila ljubav koja nije postojala, nego da bi se pokazala ljubav koja je već bila u Božjem srcu.“ (S.T.V. 30 – 1895) /2.Korinćanima 5,19/

            „Kroz veru u krvi njegovoj“. Krv u Starom zavetu predstavlja život (3.Mojsijeva 17,11). Izlivanje i prskanje krvlju u svetištu predstavlja ponudu života žrtvovane životinje. U Novom zavetu izlivanje Hristove krvi znači ponudu Njegovog života kao žrtve pomirenja. U Novom zavetu se naročito ističe Hristova krv u delu izbavljenja. Sam Isus kaže da se Njegova krv proliva za spasenje mnogih (Marko 14,12). Pavle kaže da smo opravdani Njegovom krvlju (Rimljanima 5, 9; vidi još Efescima 1,7; Kološanima 1,20; Efescima 2,13; Dela 20,28; Otkrivenje 1,5 itd.). Ova žrtva ima uspešnog dejstva samo ako verujemo. Jedino „kroz veru“ dolazi do pomirenja i oproštenja.

            Ali Hristova krv nije od značaja za nas samo za naše očišćenje (3,25), opravdanje (5,9) i pomirenje (Efescima 2,13), nego još za nešto drugo pored toga. Hristova krv je „izlivena na  krstu Golgote da bi primili život da možemo živeti životom posvećenja.“ (DA, 660). Ovo je sve učinjeno da bi Bog pokazao „pravdu svoju“ kada oprašta učinjene grehe. Ovde se ne misli toliko na opraštanje greha, nego više na propuštanje greha bez kazne. Ovde je upotrebljena reč paresis /opraštanje od kazne/, a ne reč aphesis /otpuštanje ili oslobođenje od greha/.

            „Pređašnjih greha“. Apostol Pavle ovde govori ne o gresima učinjenim pre obraćenja, nego o gresima sveta učinjenim pre Hristove žrtve pomirenja, kada je Bog bio „pustio sve narode da idu svojim putevima“ (Dela 14,16). On nije gledao tada tako na grehe, jer je to bilo „vreme neznanja“ (Dela 17,30). U ono vreme je Božja pravda još bila ljudima nejasna, zato je i bilo potrebno objavljivanje Njegove pravde. Ovo je vreme obuhvaćeno Hristovom žrtvom (uporedi Jovan 15,22). Bog je strpljivo i milostivo štitio ljude od teških posledica greha u vreme neznanja. Istina, smrt je i tada vladala i Bog je davao neke izraze svoga nezadovoljstva zbog greha kod ljudi. On je dao i neke obrede koji su slikovito predstavljali Božju odvratnost prema grehu i veliku cenu kojom će se čovek spasti od sile i kazne za greh. Ali, jasno prikazivanje Božje pravde i Njegove mržnje prema grehu se videlo tek životom i smrću Isusa Hrista. Ali, sada se ne sme više trpeti greh i pogrešno razumeti Božje strpljenje. On je izrazio svoju odvratnost prema grehu u žrtvi pomirenja svoga Sina. Kad Bog stupa u prijateljstvo sa nekim nekadašnjim buntovnikom i pušta ga u nebo, to ne znači da On odobrava njegovo ranije ponašanje i karakter. On je pokazao koliko mrzi njihove grehe predajom svoga Sina da umre zbog njih.

26. Bog je imao strpljenja u „vreme neznanja“, ali u „sadašnje vreme“, tj. „kad se navrši vreme“ (Galatima 4,4) Njegova se pravda pokazala. On je poslao svoga Sina. Time je On pokazao da je pravedan. Sotona je objašnjavao da se pravda ne može slagati sa dobrotom. On je tvrdio da kada bi zakon bio prekršen, onda prestupniku ne bi bilo moguće oproštenje. Ovako je Sotona pokušavao da optuži Božji karakter i upravljanje. (DA, 761) Opravdanje mogu imati samo oni koji prihvataju Božje otkrivenje pravde i ljubavi u Isusu i koji sebe smatraju izgubljenima i osuđenima, i zato im je potreban Branitelj i Izbavitelj u koga imaju puno poverenje radi čega su Mu se potpuno predali.

„27. Gde je dakle hvala?[103] Prođe![104] Kakvim zakonom? Je li zakonom dela? Ne, nego zakonom vere.

28. Mislimo[105] dakle da će se čovek opravdati verom bez dela zakona.
29. Ili je samo jevrejski Bog, a ne i neznabožački? Da, i neznabožački.[106]
30. Jer je jedan Bog koji će opravdati obrezanje iz vere i neobrezanje verom.[107]“

                                                                                                (3,27-30)

27. Pošto su ljudi sagrešili i niko ne može da postigne pravdu svojim delima zakona, svi su zavisni od Božje milosti za svoje opravdanje pred Bogom. Zato, ko može da se hvali? Ovo treba da se pitaju na prvom mestu Jevreji.

            „Kakvim zakonom?“  Ovde stoji u originalu reč „zakon“ bez člana, jer apostol Pavle ovde misli na zakon u opštem smislu, kao na načelo. „Zakon dela“ je načelo po kome pravda dolazi od poslušnosti zakonu. Po ovome načelu može da bude hvalisanja kada neko veruje ili tvrdi da može da dobije pravdu i da se opravda pred Bogom na temelju svojih učinjenih dela koja zakon traži; on onda može imati osnova za hvalisanje i ponos. Apostol Pavle sada iznosi zakon ili načelo evanđelja prema kome pravda i opravdanje pred Bogom dolazi od vere. I ovde kod reči „zakon“ nema člana, što znači da je ova reč upotrebljena kao načelo, a ne govori o zakonu kao takvom. Poznato je da vera prima ponizno i sa zahvalnošću ono što Bog daje; zato tu i nema mesta hvalisanju. „Šta je opravdanje verom? To je Božje delo koje ljudsku slavu baca u prašinu, i čini za čoveka ono što nije u njegovoj moći da sam učini za sebe.“ (TM, 456)

28. „Mislim“ (grč. logizomai = misliti, računati) ima ovde više smisao smatrati ili držati. Opravdanje verom nije neko opšte ili bezlično izvinjenje čovekovog položaja pred Bogom. Vera u Hrista obuhvata lični odnos sa svojim Spasiteljem. Ona pokazuje stav ljubavi i zahvalnosti Spasitelju kao odgovor na Njegovu ljubav prema grešniku. Čovek svojom verom izražava ozbiljnu želju da Hrista bolje upozna i postane mu sličan. Ona je znak punog poverenja u Hrista i volje da Mu se potpuno predamo i budemo poslušni Njegovoj volji. Bez ovakve vere nema ni opravdanja. Bog nije zadovoljan samo oproštenjem ranijih greha. On želi da potpuno obnovi čoveka.Ovakvo obnavljanje može da se dogodi jedino ovakvom verom u Hrista. Opravdanje ne možemo odvojiti od doživljaja pravog obraćenja ili novorođenja, koje će se nastaviti s posvećenjem.

            „Bez dela zakona“. Ovde je reč „zakon“ bez člana. Prema apostolu Pavlu temelj svakog lažnog učenja je mišljenje da se opravdanje može dobiti poslušnošću zakonu, jer dela zakona ne mogu da očiste prošle grehe. Opravdanje se ne može zaslužiti. Ono se jedino može dobiti verom u Hrista i Njegovu žrtvu radi očišćenja. Otuda, dela zakona nemaju nikakvu vezu sa opravdanjem. Biti opravdan „bez dela zakona“ znači biti opravdan ničim u nama što zaslužuje opravdanje. Jasno je da ovo ne znači da onaj koji se pravda verom pred Bogom je oslobođen od poslušnosti zakonu ili činjenja dobrih dela. Ona vera kojom se on opravdao pokazaće poslušnost Božjoj volji /zakonu/ i proizvešće dobra dela. Ali, jasno je da on ovim delima nije zaslužio opravdanje pred Bogom.

29. Iako mnogobošci nisu poznavali pisani zakon oni su izjednačeni sa Jevrejima koji su imali prednost da poznaju zakon. Ta jednakost je postignuta blagodareći pravdanju verom. Spasenje je ponuđeno mnogobošcima isto tako kao i Jevrejima. Bog je dao svoga Sina za ceo svet, a ne samo za Jevreje (1.Timotiju 2,4). Ovo Jevreji nisu mogli lako da razumeju. Ali Bog ne gleda ko je ko.
30. Pošto je jedan Bog On tako čini. To je Pavlov argumenat. Najosnovnije verovanje Jevreja je da je Bog jedan i gospodar svih carstava i svega na zemlji. On je od jedne krvi načinio sve narode (Dela 17,26). Ovaj jedini Bog nudi opravdanje svim ljudima na osnovu njihove vere i ne gleda ko je ko.

            „31. Kvarimo li dakle zakon verom?[108] Bože sačuvaj![109] Nego ga još utvrđujemo.[110]“

                                                                                                (3,31)

31. „Kvarimo li“ (grč. katargeo = učiniti ništavnim ili bezvrednim). Ovde je upotrebljena reč „zakon“ bez člana. To znači da je uzeta u smislu načela /u opštem smislu/. Apostol Pavle je ranije napomenuo da se Božja pravda javila bez /van/ zakona (3,21) i da se čovek opravdava pred Bogom bez dela zakona (3,28). Apostol je znao da bi neki mogli ove njegove reči pogrešno da razumeju. Oni bi mogli tako shvatiti da vera ukida načelo zakona. Zato on sam postavlja ovo pitanje i u isto vreme odgovara odmah na njega. Istina je da Pavle odbacuje jevrejsko učenje i mišljenje o zakonu kao sredstvu postizanja pravde, ali on potvrđuje svrhu i službu zakona koji se ne ukida sredstvom koje je sam Bog odredio, za opravdanje grešnika. Naročito apostol Pavle potvrđuje i utvrđuje zakon. U ovome stihu Pavle označava mesto zakona kao načela. On ovde misli na celokupni otkriveni zakon Starog zaveta. On je već spomenuo svedočenje Starog zaveta o pravom načinu opravdanja pred Bogom (stih 21). Sada on tvrdi da je zakon, koji je otkrivenje svete Božje volje i opšte večno načelo, potpuno pravedan i dokazan samim evanđeljem o opravdanju verom u Isusa Hrista. I sam Isus je došao na ovu zemlju da „učini zakon velikim i slavnim“ (Isaija 42,21; Matej 5,17) i da pokaže svojim životom savršenu poslušnost zakonu. I hrišćani mogu Božjom milošću to isto da postignu. Ako bi opravdanjem verom bio zakon ukinut, onda ne bi bila potrebna smrt Hristova, koja otkupljuje grešnika od njegovih greha, da bi ponovo uspostavio mir sa Bogom. I sama vera sadrži u sebi želju da se održi Božja volja u životu čoveka. Prava vera vodi poslušnosti Bogu i Njegovom zakonu. Jedna od najjačih pobuda za poslušnost Božjoj volji je upravo činjenica da je Hristos morao da plati zbog naših prestupa Božjeg zakona. Mi možemo samo da mrzimo greh koji je naneo toliko muka našem Spasitelju. Ta pomisao je velika uticajna sila u nama koja nas goni da želimo da budemo poslušni Božjoj volji. Božji plan o pravdanju verom postavlja zakon na svoje pravo mesto. Svrha je zakona da nas uveri o grehu (3,20) i pokaže pravu visinu Božje pravde. Ali grešnik koji gleda u zakon ne vidi samo svoj greh; on vidi i svoje nesavršenstvo i nemoć. Tako ga zakon vodi Hristu i evanđelju. Sada vera i ljubav čine novu poslušnost Božjem zakonu, poslušnost koja proizilazi iz vere (Rimljanima 1,5; 16,26) i ljubavi (13,8.10).

4. Pravdanje verom je nauka i Starog zaveta (4,1-25)

            „1. Šta ćemo dakle reći za Avraama, oca svojega, da je po telu našao?[111]

2. Jer ako se Avraam delima opravda, ima hvalu,[112] ali ne u Boga.[113]
3. Jer šta govori pismo? Verova Avraam Bogu, i primi mu se[114] u pravdu.
4. A onome koji radi ne broji se plata po milosti nego po dugu.
5. A onome koji ne radi a veruje onoga koji pravda bezbožnika prima se vera njegova u pravdu.“

                                                                                                (4,1-5)

1. Kada pravdanje verom isključuje svako hvalisanje i ne pravi razliku između Jevrejina i Grka, šta se onda može reći za Avramov slučaj? Jevreji su tvrdili da je njihov otac Avram stajao dobro pred Bogom zvog svojih zasluga. Apostol Pavle sada objašnjava na osnovu Starog zaveta da je upravo Avram opravdan verom. Dakle, po istom osnovu po kome Pavle nudi opravdanje mnogobošcima. Avram je ovo postigao pre nego što je bio obrezan (4,10). Tako je Pavle dokazao da se on strogo drži Starog zaveta kada propoveda evanđelje mnogobožačkom svetu. Avram, iako je bio još neobrezan, bio je opravdan verom pred Bogom. Da li je Avram bio opravdan ma čime što je u vezi po telu? Ne, on nije opravdanje stekao u vezi sa svojim telom /obrezanjem/ ili nekim radom, nego samo verom.
2. Ako je Avramovo opravdanje bilo nagrada za njegova dela, onda bi on imao razloga da se hvali. Ali, Avram nije mogao ničim da se pohvali pred Bogom.
3. Ovaj stih dalje objašnjava zašto on to nije mogao. Avram je bio opravdan na isti način kao i svi oni koji veruju, a ne svojim telom ili delima. Ovo je iz 1.Mojsijeve 15,6 (LXX).

            Avram je „poverovao“ (grč. pisteno od reči pistis = verovati, vera). Ova vera nije bila nešto bezlično nego lično poverenje i uzdanje u Boga.

            „I primi mu se“ (grč. logizomai = primiti, uračunati; izraz u vezi sa računanjem). Avramu je vera uračunata u pravdu. Reč „primi“ u 1.Mojsijevoj 15,6 na jevrejskom je kašab, a znači misliti na to, smatrati i uračunati.

            „U pravdu“. Jevreji su upoznali načelo pravdanja verom na Sinaju, ali su bili naklonjeni zakonskom uređenju /legalizmu/, pa su ovo okrenuli u pravdanje delima. Činjenica da je Avramu njegova vera uračunata u pravdu ne znači da njegova vera po sebi ima neke zasluge koje zaslužuju opravdanje. To je bila vera u Boga koja mu je uračunata u pravdu. Ta vera je stav i odnos čoveka prema Bogu. Ona obuhvata spremnost da se s radošću prihvati ono što Bog otkriva čoveku kao i da se čini ono što Bog zahteva od čoveka. Avram je voleo Boga, imao poverenje u Njega i slušao Ga. Njegova vera je bila rezultat ove ljubavi, poverenja i pokornosti. Avram je znao i za vest o spasenju i razumeo da njegovo opravdanje zavisi od posredničke žrtve onoga koji je trebalo da dođe /Hrista/. Avram je verovao u Mesiju. On mu je bio zahvalan i na žrtvi koju je prineo za njega, kao i za Njegovu /Hristovu/ pravdu koja ima da zameni njegovu vlastitu nepravdu. Ovakvo iskustvo opravdanja treba da ima svaki onaj koji se spasava Hristovom pravdom.

4. „A onome koji radi“ znači onome koji želi da zasluži opravdanje. Glagol upotrebljen ovde označava rad da bi se zaradila sredstva za život.

            „Po milosti“ znači kao dar, a po „dugu“ ono što radnik s pravom očekuje da mu se da. Ako je opravdanje naša plata za dela, onda je Bog naš dužnik.

5. Ovim rečima Pavle opisuje čoveka koji „ne radi“ zato da bi se opravdao svojom verom. Ovo ne treba tako razumeti da dobra dela nisu potrebna, nego apostol Pavle još jednom naglašava osnovnu istinu da se čovek pravda verom, a ne delima. Ova vera nije neko verovanje u Božju dobrotu nego poverenje u samog Boga, da On pravda onoga koji se kaje. Ako bi pravda bila primenjena bez milosti Božje, on tada ne bi mogao biti opravdan. Ova vera ne sadrži samo poverenje u Božju milost i obećanja nego i potpunu predaju srca i života Onome u koga čovek ima poverenja. Ovo je u stvari lični odnos između vernog i Boga. Verovati u Boga ovde znači više nego samo smatrati Njegovu Reč za istinu.

            „Bezbožnik“ (grč. asebes) je jača reč nego „nepravednik“. Ovom rečju apostol označava nekoga koji ne služi Bogu kao što čine mnogobošci. On misli na čoveka koji ne veruje. Pavle je upotrebio ovu reč da bi istakao razliku između čovekove bezvrednosti i Božje milosti koja opravdava i ovakve.

            „Prima se njegova vera u pravdu“. Bog prima u pravdu veru čoveka koji priznaje sebe nedostojnim i bezvrednim, nesposobnim da sam sebe opravda svojim delima, ali koji ima puno pouzdanje u Božju milost. Nasuprot tome, onaj koji je sam sebi dovoljan i očekuje opravdanje pred Bogom kao rezultat svojih dobrih dela i odbija svaku drugu zaslugu, ne može biti opravdan pred Bogom. Pokajani grešnik iznosi pred Boga Hristove zasluge i onda mu Bog uračunava poslušnost svoga Sina. Reč „vera“ ne označava ovde neko zakonsko opravdanje nego početak novog života poslušnosti, ljubavi i preporođenja. Prihvatanje Hristove pravde verom omogućava grešniku pokrivanje njegove grešne prošlosti i preobraženje njegovog grešnog „ja“.

„6. Kao što i David govori da je blago čoveku[115] kome Bog prima[116] pravdu bez dela zakona:

7. Blago onima kojima se oprostiše bezakonja, i kojima se gresi prikriše.[117]
8. Blago čoveku kome Gospod ne prima greha.[118]“

                                                                                                            (4,6-8)

6. Apostol Pavle navodi Psalam 32,1.2 da bi potvrdio i još objavio Avramovo pravdanje verom (uporedi 4,9). Ovim se još jednom potvrđuje da je nauka o pravdanju verom poznata i „posvedočena“ u Starom zavetu. Ovu nauku su znali i razumeli oci i vođe jevrejskog naroda. Bog „prima“ /računa/ znači isto što i opravdava. Apostol navodi ovaj Psalam da bi pokazao blagoslov čoveku kome su gresi oprošteni i ne optužuju ga. On je opravdan. On nije više buntovnik i grešnik nego Božji prijatelj. Ove reči nije rekao David, ali ta misao se nalazi u ovom Psalmu. Dela su bez ikakve vrednosti pri oproštenju prošlih greha.
7. Blago onom kome je bezakonje (grč. anomiai = bezakonje, prestupi zakona) oprošteno, i gresi (grč. hamartiai = greške, propusti) pokriveni.
8. „Ne prima greha“, tj. ne uračunava mu greh. To je negativna strana pravdanja, ili opraštanja prošlih greha. Pozitivna strana pravdanja je spomenuta u 3,5.6.9 i 12,22. To je data pravda. Ova dva pravdanja se ne mogu razdvojiti. Govoriti samo o jednom tj. o „uračunatoj pravdi“ ili oproštenju prošlih greha, znači ne doživeti pravo iskustvo oproštenja greha. Bog nije samo oprostio grešniku prošli greh, nego mu je dao u isto vreme „datu pravdu“ tj. obnovljenje odnosa sa Njime i bivši grešnik je sada pun nada za svoju budućnost. Gledati na opravdanje kao samo na oproštenje greha znači gledati suviše u prošlost. Bog želi da pokajani grešnik zna da je Bog spreman da postupa sa njime kao da nikad nije ni sagrešio (S.G.62). Bog ne pominje prošlost, jer postupa sa pokajanim grešnikom kao sa prijateljem ili čak sinom. Tako on sad iznova počinje. Bog, dakle, čini sve što je moguće za potpuno izmirenje sa bivšim grešnikom. Ovo saznanje daje pokajanom grešniku hrabrost i odluku za budućnost. On sada zna i razume da se Hristov savršeni karakter od sada njemu uračunava. Dakle, pravdanje ne dejstvuje samo na prošlost nego još više na novi, budući život ljubavi i poslušnosti.

„9. Ovo dakle blaženstvo ili je u obrezanju ili u neobrezanju?[119]Jer govorimo da se Avraamu primi vera u pravdu.

10. Kako mu se dakle primi? Ili kad je bio u obrezanju ili neobrezanju?[120] Ne u obrezanju nego u neobrezanju.[121]
11. I primi znak obrezanja kao pečat pravde vere[122] koju imaše u neobrezanju,[123] da bi bio otac sviju koji veruju u neobrezanju,[124] da se i njima primi u pravdu;
12. I da bi bio otac obrezanja[125] ne samo onima koji su od obrezanja,[126] nego i onima koji hode po stopama vere koja beše u neobrezanju oca našega Avraama.[127]“

                                                                                                (4,9-12)

            9-10. U ovim stihovima je apostol Pavle spreman da odgovori na moguću primedbu: zašto su se onda Avram i David držali zakona o obrezanju; zar ono nema veze sa njihovim pravdanjem? Ako ima veze onda obrezani ipak imaju neku prednost po planu o opravdanju. Apostol Pavle odgovara na to da je Avram bio opravdan pre obrezanja. On je stvarno bio obrezan tek kad je imao 99 godina i to sa Ismailom koji je imao 13 godina. Avram je poverovao Božjem obećanju pre nego što se Ismailo rodio.

11. Obrezanje je bilo „znak“ (grč. semeion = znak; 1.Mojsijeva 17,11) između Boga i Avrama i njegovog potomstva. Reč „pečat“  (grč. sphragis) je obeležje kojim se potvrđuju ugovori i sporazumi ili dokazuje neka verodostojnost. Obrezanje ovde označava spoljnu oznaku kao dokaz da je sporazum potvrđen. Taj sporazum je ništa drugo nego Avramovo iskustvo opravdanja verom. Otuda se obrezanje ne može shvatiti kao razlog Božje naklonosti prema Avramu. Ono je samo spoljni znak ili pečat na Avramu i njegovim potomcima o pravdi koja je razultat vere. Ono pruža samo spoljni dokaz za pravdu. Tako je i kod hrišćana; krštenje ne daje pravdu, već je ovaj obred spoljni znak i pečat vere i pravdanja koje se dogodilo pre krštenja. Avram je bio duhovni otac onih koji će verovati; zato je on primer i uzor. Oni koji idu njegovim tragom su njegova duhovna deca. Spasenje je ponuđeno svim ljudima po istom osnovu; bilo da su obrezani ili neobrezani. Veza koja vezuje ovu duhovnu porodicu, Avrama i njegovu duhovnu decu je vera. Neki članovi ove duhovne porodice imaju spoljni znak svoje vere, a neki ne.
12. Božja namera je bila da Avram bude obrezan kao i svi njegovi telesni potomci. Obrezanje je trebalo da bude spoljni znak da i oni imaju njegovu veru. Apostol Pavle ne potcenjuje obrezanje. Bila je prednost biti član izabranog naroda i nositi na svome telu znak pravde verom. Avram je telesni predak svih obrezanih Jevreja koji su obrezanje primili u istom duhu kao i on. Ovde nije glavno obrezanje nego vera čiji je znak obrezanje. Ovakvi su bili pravi Avramovi potomci.

            „Koji hode po stopama vere“. Reč „hode“ (grč. stoikeo = slediti nekoga, slagati se sa nekim) je vojnički izraz i znači: kretati se u liniji (uporedi Galatima 5,25; Filibljanima 3,16). Dakle, Avram je otac onih koji ne samo da su obrezani nego i hode po njegovim stopama i slede njegov primer pre njegovog obrezanja. Iz ovoga izlazi da Avramova vera nije bila neko trenutno raspoloženje nego njegov životni stav koji se otkrio u njegovoj poslušnosti i dobrim delima. Sam Bog posvedočava da je Avram poslušan i drži Njegove zapovesti (1.Mojsijeva 26,5).

„13. Jer obećanje Avraamu ili semenu njegovu da bude naslednik svetu ne bi zakonom[128] nego pravdom vere.[129]

14. Jer ako su naslednici oni koji su od zakona,[130] propade vera, i pokvari se obećanje.[131]
15. Jer zakon gradi gnev; jer /i/ gde nema zakona nema ni prestupa.
16. Zato od vere da bude po milosti da obećanje tvrdo ostane svemu semenu[132], ne samo koje je od zakona nego i koje je od vere Avraama, koji je otac svima nama,
17. (Kao što stoji napisano: postavih te oca mnogim narodima) pred Bogom kome verova, koji oživljuje mrtve, i zove ono što nije kao ono što jest:[133]
18. On verova na nad[134] kad se nije bilo ničemu nadati da će on biti otac mnogim narodima, kao što mu beše rečeno: tako će biti seme tvoje.[135]
19. I ne oslabivši verom ne pogleda ni na svoje već umoreno telo,[136] jer mu beše negde oko sto godina, ni na mrtvost Sarine materice.[137]
20. I za obećanje Božije ne posumnja se neverovanjem, nego ojača u veri, i dade slavu Bogu.
21. I znadijaše jamačno da što obeća kadar je i učiniti.
22. Zato se i primi[138] njemu u pravdu.“

                                                                                                            (4,13-22)

13. Izraz „naslednik sveta“ ne postoji u obećanjima datim Avramu. Možda apostol Pavle upotrebljava ovaj izraz da bi njime obuhvatio sva obećanja ili ono najveće iz 1.Mojsijeve 22,18. Ovaj blagoslov treba da se proširi i na mnogobošce preko Isusa Hrista (Galatima 3,14). Svi Hristovi su i Avramovo seme i naslednici po obećanju (Galatima 3,29). Ovo će se obećanje ispuniti kada sveci Višnjega preuzmu svoje carstvo. Hristos će vladati večno sa svojim svetima (Danilo 7,27).

            „Ne bi zakonom nego pravdom vere“. Uz reč „zakon“ ovde nema člana; zato nas podseća na Pavlovo tumačenje u Galatima 3,18. I ovde reč „zakon“ označava načelo. Ovo nasleđe ne zavisi od zakona zato što ga je Bog dao Avramu obećanjem. U ovom stihu i reč „zakon“ kao i reč „pravda vere“ nemaju člana; zato ih treba razumeti kao dva suprotna načela.

14. Ako se carstvo Božje nasleđuje zakonom, onda vera nema nikakvog smisla ni potrebe. Onda nema ni nikakvog razloga i opravdanja Božje naklonosti Avramu. Božje obećanje Avramu onda „pokvari se“[139] (grč. katargeo = nekorisno, nepotrebno). Ako je ispunjenje Božjeg obećanja zavisno od naše poslušnosti zakonu, ono se nikad neće ispuniti. U 15. stihu apostol objašnjava razlog.
15. „Jer zakon gradi gnev“. Zadatak zakona je da nam otkrije greh (3,20) i pokaže da je to prestup Božje volje. On ne pravda prestupnika niti mu donosi mir. On ga osuđuje i proširuje Božji gnev na njega. Apostol Pavle dokazuje da su svi ljudi grešni, zato svako ko pokušava da se opravda zakonom zapliće se samo u gnev i osudu. Apostol ovde ne misli da je zakon nepotreban, štetan i zao, jer je on izraz Božje volje, nego samo objašnjava zadatak zakona u planu spasenja. Kad postoji zakon onda se javlja i prestup, ali i Božji gnev. Ovim je hteo apostol da objasni pristalicama pravdanja zakonom da ako pravda dolazi od zakona, a ne od vere, onda nema nade na spasenje. Jer Jevreji imaju zakon i oni su svi prekršili njegove propise. Oni su sada samo izloženi kazni zbog prestupa i ako obećanje opravdanja bez dela zakona ne može da se primeni na njih, oni su onda bez ikakve nade i propali su.
16. „Zato“, pošto zakon donosi samo osudu, opravdanje i spasenje mora da dođe, kao kod Avrama, verom. U ovom poglavlju apostol stavlja nasuprot zakonu, delima i zasluzi -obećanje, veru i milost. Bog hoće da pomogne čoveku u njegovoj bespomoćnosti. Božja milost i ljubav zadobijaju čoveka za pomirenje sa Bogom i život vere. Kada bi Božje obećanje zavisilo od čovečije savršene pokornosti zakonu, ono ne bi bilo „tvrdo“ ili pouzdano jer je jedino Hristos postigao ovakvu poslušnost. Ali obećanje je tvrdo svom Avramovom potomstvu, i Jevrejima i mnogobošcima, i to jedino pod uslovom da odgovore verom na Božju milost. Svima ovakvima je Avram otac.
17. Mesto u Svetom pismu koje se ovde spominje je 1.Mojsijeva 17,5. U ovo vreme je Bog promenio Avramovo ime. Avram je nazvan Abraham. Ovo ime je značilo da će biti duhovni otac mnogim narodima.

            „Pred Bogom“ znači u Božjoj prisutnosti. On stoji kao otac svih nas pred Bogom u koga je verovao. Apostol podseća na ovaj trenutak kad je Avram razgovarao sa Bogom i verom prihvatio obećanje da će biti otac mnogim narodima. Ispunjenje ovog obećanja je bilo nemoguće za čoveka. Ali Avram, kao Božji prijatelj, stoji pred svemogućim Tvorcem koji zna budućnost i sve može. Svi mi treba da imamo ovakvo iskustvo. Božja obećanja će se ispuniti i nad nama. Jedino što se traži od nas je vera kao kod Avrama. Bog može i mrtve da oživi i da stvara od ničega. On je obećao Avramu da će biti otac mnogim narodima kojih onda nije bilo. Avram nije imao ni poroda, a bio je u godinama u kojima se ne mogu rađati deca. Ali, Avram je poverovao da Bog može da dâ život njegovom umrtvljenom telu i da učini što je obećao.

18. I pored svih okolnosti Avram je nastavio da veruje i da se nada, a rezultat te vere je bio da je postao otac mnogim narodima kao što mu je bilo rečeno.
19. Avramova vera je bila jaka i pored svih okolnosti. Ovom prilikom Avram je odmah prihvatio obećanje; njegova vera nije oslabila. Prvo obećanje potomstva dato je Avramu još pre Ismailovog rođenja (1.Mojsijeva 15,3.4), kad je imao 86 godina, a drugo je dobio kad je imao 99 godina (1.Mojsijeva 17,1), a Sara 89 godina (1.Mojsijeva 17,17).
20. Avram nije sumnjao i kolebao se. Naprotiv, njegova je vera bila ojačala. Vera jača kada se vežbamo u njoj. Avram je dobijao sve veću snagu svojom istrajnošću u veri. On se nije ljuljao, nego je bio sve čvršći. Apostol Pavle kaže da je i sama Sara verom primila silu da zatrudni (Jevrejima 11,11).

            „I dade slavu Bogu“ ne treba doslovno razumeti da je rečima izrazio hvalu, nego u mislima ili delima. To je on učinio svojim čvrstim poverenjem u Božje obećanje.

21. Avram je bio potpuno uveren da Bog hoće i može da učini ono što je obećao. Prava vera znači uverenje. Život vere je život poverenja i sigurnosti (uporedi 2.Timotiju 1,12). Neki pogrešno misle da je nedostatak uverenja dokaz poniznosti. Naprotiv, sumnjati u Božju ljubav i obećanja znači ne poštovati Boga. Sumnja je dovođenje u pitanje Božjeg karaktera i reči (TM, 518.519). Mnogima je teže verovati da ih Bog ljubi i oprašta iako su zgrešili, nego što je bilo Avramu da veruje da će postati otac narodima. Mi moramo da imamo poverenje da će Bog da učini i ono što nama izgleda nemoguće. Grešnik proslavlja Boga kada ima poverenja u Njegovu milost, kao što je Avram imao. Avram je poverovao bez pitanja, zato što je Bog dao to obećanje. Vera u Boga je ustvari odnos ličnosti prema ličnosti.
22. Apostol Pavle u ovom stihu pokazuje kakva je bila Avramova vera da mu se mogla primiti „u pravdu“. Ta vera nije bila samo verovanje da Bog govori istinu. Njegovo stalno poverenje i poslušnost, i pored njegovih velikih iskušenja, jasno dokazuju da je njegova vera bila rezultat ličnog odnosa sa Bogom. On je poverovao Bogu, a ne nečem bezličnom. Njegova vera nije bila vera u nauku ili neki simbol vere, nego u Ličnost. Zato mu je i bilo moguće da prihvati i posluša ono što mu je Bog obećao iako je to po ljudskom gledištu bilo nemoguće. I naša vera danas mora isto da bude ovakva (COL, 312). Zakon zahteva pravdu, a čovek je nema po sebi. Ali Isusov život na zemlji je bio pravedan život. On je razvio savršeni karakter. Sve ovo nudi Isus kao dar onima koji to žele. Njegov život garantuje za život takvih ljudi (DA, 762). S ovakvim životom oni mogu da ispune zahteve zakona. Tako se Hristova pravda njima uračunava.

            „23. Ali nije pisano za njega jednoga samo da mu se primi,

24. Nego i za nas, kojima će se primiti ako verujemo onoga koji vaskrse Isusa Hrista Gospoda našega iz mrtvih,
25. Koji se predade za grehe naše, i ustade[140] za opravdanje naše.“

                                                                                                            (4,23-25)

23. Apostol Pavle ne iznosi sve ovog zbog istorijskog tumačenja Svetog pisma, nego misli na praktičnu primenu ovoga u životu svakog hrišćanina.
24. Apostol uverava da će Hristova pravda biti uračunata svima koji veruju, pod istim uslovima i na isti način. To su oni kojima se vera uračunava u pravdu. Ova vera nije samo uverenje o istinitosti neke istorijske činjenice, to je odnos jedne ličnosti prema drugoj ličnosti. Ona Ličnost koja je Avramu dala obećanje je verna i moćna, što se videlo pri Hristovom vaskrsenju. Vera jednog hrišćanina je slična Avramovoj veri ne samo u tome što je to lična vera u Boga, nego što on veruje u silu koja donosi život iz smrti. Obnovljenje palog čoveka u Božije obličje je moguće samo Božjoj stvaralačkoj sili. Hristovo vaskrsenje je garancija da Božija životvorna sila može da vlada nad smrću. Ona je isto tako garancija da može, kad verujemo, da nas preobrazi u Božje obličje. Verovanjem u čudo vaskrsenja mi doživljavamo duhovno vaskrsenje u nama jer postajemo nova stvorenja u Hristu i hodamo sa Njim u novom životu.
25. Hristos se predao radi nas, tj. radi naših prestupa zakona. Apostol Pavle dalje tvrdi da naše opravdanje zavisi ne samo od Hristove smrti, nego i od Njegovog vaskrsenja. Ovde se jasno vidi način kako se mi pravdamo pred Bogom. Bog se ne zadovoljava samo oproštenjem prošlih greha, nego radi i na budućem obnovljenju čoveka. Opravdanje nije dakle samo oproštenje nego pomirenje, uspostavljanje novog, pravog odnosa sa Bogom. Sve ovo je moguće postići samo verom u živoga Spasitelja koji „svagda živi i može posredovati“ (Jovan 7,25). Opravdanje se daje samo onima koji ga prihvataju i predaju se celokupnom Božjem planu pravdanja verom u Hrista. Ovo znači voleti Hrista i tražiti od Njega da posreduje kod Oca da bi primili silu koja preobražava.

5. Plodovi opravdanja verom (5,1-11)

            „1. Opravdavši se dakle verom, imamo mir s Bogom kroz Gospoda svojega Isusa Hrista.

2. Kroz kojega i pristup nađosmo verom u ovu blagodat u kojoj stojimo,[141] i hvalimo se[142] nadanjem slave Božije.
3. Ne samo pak to, nego se hvalimo i nevoljama, znajući da nevolja trpljenje gradi[143];
4. A trpljenje iskustvo, a iskustvo nadanje;
5. A nadanje neće se osramotiti, jer se ljubav Božija izli u srca naša Duhom svetim koji je dat nama.
6. Jer Hristos još kad slabi bejasmo umre u vreme svoje za bezbožnike.
7. Jer jedva ko umre za pravednika[144]; za dobrota može biti da bi se ko usudio[145] umreti.
8. Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bejasmo grešnici umre za nas.
9. Mnogo ćemo dakle većma biti kroza nj spaseni od gneva[146] kad smo se sad opravdali krvlju njegovom.
10. Jer kad[147] smo se pomirili s Bogom smrću sina njegova dok smo još bili neprijatelji, mnogo ćemo se većma spasiti u životu njegovu kad smo se pomirili[148].
11. Ne samo pak to, nego se hvalimo i Bogom kroz Gospoda svojega Isusa Hrista, kroz kojega sad primismo pomirenje.“

                                                                                                (5,1-11)

1. Uzevši u obzir sve ovo što je do sada rečeno, apostol Pavle jasno iznosi da su svi ljudi, Jevreji i Grci, grešnici, osuđeni od zakona i zato im je potrebno opravdanje. Apostol iznosi nauku o opravdanju verom kao jedini način na koji svi ljudi mogu, kao i Avram, da dobiju opravdanje.

            „Imamo mir s Bogom“. Pre opravdanja grešnik je u neprijateljstvu prema Bogu i Njegovom zakonu. Ali kada se pokaje i pomiri on ima mir s Bogom. Dakle, Bog pokajanom grešniku ne samo da oprašta nego on se i miri sa njim. Kada Bog takvog opravdava On mu stvara čisto srce i obnavlja pravi duh u njemu (Psalam 51,10). Zato ovakav čovek oseća mir sa Bogom.

2. Pokajani grešnik ima prednost pristupa u blagodat. Ovaj pristup imamo tek kad postanemo pravi hrišćani i dok ostanemo takvi. Reč pristup (grč. prosagoge) upotrebljava apostol Pavle samo ovde i u Efescima 2,18 i  3,12. Ova reč označava ne naše ulaženje nego pojam da nas Hristos uvodi Bogu (uporedi 1.Petrova 3,18). Ovo uvođenje označava neku audijenciju u carskoj odaji, ali ne znači da se mora biti lično prisutan, nego može i preko neke ugledne ličnosti. To je, ustvari, Isus. Mi ne možemo zbog naših greha, koji nas rastavljaju od Boga, da uđemo u carsku odaju, ali Hristu je moguće (Njegovom žrtvom) da nas uvede natrag Bogu i da primimo ponovo milost i naklonost. Mi se približavamo Bogu samo preko Isusa Hrista. Ova se prednost i dalje nastavlja kroz Njega. Ovaj pristup (ili uvođenje) u božansku prisutnost je stalna prednost, a ne samo poseta. Mi ostajemo kod Njega. Pristup je moguć samo verom u Božju blagodat bez koje nema pomirenja i pristupanja.

            Reč „i hvalimo se“ ne odnosi se na hvalisanje, nego na hvalu zbog nade Božje slave. Hrišćanin uzvišuje ono što Bog čini. To je ono što mu donosi mir. Vera ne znači samo verovanje da Bog može da nam oprosti i pomiri se s nama, nego da je garancija za spasenje. Nama je potrebno dalje rastenje u veri i poslušnosti. Iako imamo mir opravdanjem ipak je potrebno „da naš poziv i izbor utvrdimo“ (2.Petrova 1,10).

3. Apostol Pavle dalje objašnjava da opravdanje verom donosi mir i radost ne samo u dobrim danima nego i u danima nevolje i iskušenja. Prvi hrišćani su bili gonjeni i podnosili su razna progonstva. Apostol nije mogao da obeća život bez nevolja. Ali, on im objašnjava kako prava vera može te nevolje da koristi za usavršavanje karaktera. Apostol Pavle govori kako hrišćaninu valja kroz mnoge nevolje ući u Božje carstvo (Dela 14,22). Apostoli su se radovali što su se udostojili da prime sramotu radi Hrista (Dela 5,41). Sam Isus kaže: „Blago progonjenima pravde radi“ (Matej 5,10). Hrišćani ne smeju da su fanatici i hvale se zbog nevolja koje sami oni prouzrokuju. Oni treba da se raduju zbog nevolja koje imaju radi Hrista. Ove nevolje su sredstvo za njihovo posvećenje i očvršćenje. Sam Pavle je podneo mnoge nevolje šireći evanđelje. On zna iz ličnog iskustva da nevolje grade „trpljenje“. Reč trpljenje (grč. hupomone) znači još više nego samo trpljenje, koje je pasivno odupiranje zlu. Ono znači aktivno, hrabro prodiranje i istrajnost koju ne može da poljulja strah od opasnosti ili kakvog zla. Kod telesnog čoveka, nepreporođenog Svetim Duhom, nevolje proizvode nestrpljenje ili napuštanje stava. Ali oni koji su pod uticajem Svetog Duha i ljubavi Hristove, nevolje stvaraju istrajnost (1.Korinćanima 13,7). Primer je Hristos za vreme razapinjanja i dok je visio na krstu. Hrišćanin koji želi da bude nalik na Hrista raduje se nevoljama radi Isusa i istrajno ih podnosi kao i Isus. To ga osposobljava da izdrži do kraja.
4. Trpljenje ili istrajnost stvaraju „iskustvo“ (grč. dokime). Ovu reč upotrebljava samo apostol Pavle u Novom zavetu i označava više dokaz. Nevolje i trpljenje koje se strpljivo podnose dokazuju pravu veru i karakter jednog čoveka. Strpljivo podnošenje nevolje dokazuje i potvrđuje pravu veru. Onda jača nada. Čovek postaje miran i siguran. Nada i vera rastu kada se iskušavaju i vežbaju. Učenici su već verovali u Hrista kada je On učinio čudo u Kani. Posle ovog čuda njihova vera je ojačala i povećala se (Jovan 2,11).
5. Ovde nije reč o običnom nadanju. Ono se zasniva na Božjem obećanju, savesti i verovanju u Božje opravdanje, a izliva se Svetim Duhom u ljudsko srce. Ovde je apostol svakako mislio na Psalam 22,5. Ovakva nada neće biti uzaludna i neće se osramotiti jer je ona izraz Božje ljubavi prema nama. Ova se nada ne temelji na nečem ljudskom, nego na Božjoj nepromenljivoj ljubavi prema nama. Ona je povod da mi ljubimo Boga i naše bližnje. Samo ova ljubav jača naše poverenje i nadu u budućnost. Slika izlivanja je naročito svojstvena zemljama Bliskog Istoka, zbog vrućine i velike suše. Tamo je izlivanje vode veliki blagoslov. Tako isto izlivanje Božje ljubavi je veliko bogatstvo i blagoslov za čoveka. Ova voda je potekla na Duhove.
6. Apostol Pavle pruža dokaz da nada jednog hrišćanina, koja se zasniva na Božjoj ljubavi, neće nikad izneveriti. Dokaz je činjenica da je Isus umro za nas kada smo još bili bespomoćni i bez nade, pa čak i bezbožni. On je umro u pravo vreme („vreme svoje“). Hiljadama godina su ljudi pokušavali da dobiju opravdanje delima i Bog ih je prepustio da idu svojim putevima. Ljudi su došli potpuno pod Sotoninu kontrolu i pali veoma duboko kada je Isus došao na zemlju. To je bio dokaz da se ljudi nikad ne mogu popraviti i vratiti Bogu. Ako Tvorac ne bi dao čoveku Duha i silu on nikad ne bi bio spasen (DA, 36.37). To je bio razlog što je Isus došao na zemlju. On je došao u određeno vreme (Galatima 4,4) koje je prorečeno u Danilu 9,24-27. To je bilo pravo vreme za Njegov dolazak na zemlju, jer su uslovi bili pogodni u svetu da mnogi prime radosnu vest evanđelja. Na svetu je bio samo legalizam i prazni obredi i mnogi su tražili silu da se oslobode od greha. Svet je bio pod jednom upravom, grčki jezik se svuda govorio, a jevrejski narod je bio rasejan po svetu. Sve je to omogućilo brzo širenje evanđelja. Hristos je došao da umre ne samo za neke ljude, grešnike ili pravednike, nego za sve. Kod reči „bezbožnike“ nema člana. Isus je umro za sve ljude jer su postali bezbožni. Ako tvrdimo da ne pripadamo „bezbožnicima“ onda se sami isključujemo iz Hristove službe pomirenja.

            7-8. Ovi stihovi opisuju veličinu Božje ljubavi prema čoveku. Teško je zamisliti da neko da svoj život i za pravednika, ali Hristos je pristao da umre čak za bezbožne grešnike. Apostol Pavle razlikuje „pravednog čoveka“ i „dobrog čoveka“. Prvi je strogo pravičan, nevin i vrši savesno svoju dužnost. Drugi nije samo pravedan nego on ljubi, plemenit je i uvek radostan kad može nešto da učini za druge. Jedva bi ko umro za pravednog čoveka iz poštovanja. Možda bi neko pristao da umre za plemenitog čoveka zbog njegove ljubavi prema drugima, ali niko se ne bi našao da umre za grešnika. Sam Isus kaže: „Od ove ljubavi niko veće nema, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje“ (Jovan 15,13), a Pavle dodaje da je to najveće što može da pruži ljudska ljubav. Ali Božja ljubav je tako velika da je Isus umro za neprijatelje, buntovnike i grešnike. Takvi su svi ljudi. Isus nije umro da bi umirio Oca ili da time učini da i On nas ljubi. Otac, Sin i Sveti Duh rade složno na spasenju čoveka. Otac je iz ljubavi prema grešnicima dao svog Sina kao žrtvu pomirenja (2.Korinćaniam 5,19). Neki ne mogu da usklade Božju večnu ljubav sa Njegovim božanskim gnevom. Božanski gnev je izraz samo suprotstavljanja grehu i izraz želje da se taj greh iskoreni. Sve dok neko ostaje u grehu on navlači na sebe Božji gnev (uporedi Rimljanima 1,18). Apostol Pavle dalje kaže da je Hristos umro ne samo umesto nas, nego „za nas“, tj. u našu korist. Ovom žrtvom On je postao naš Zastupnik (2.Korinćanima 5,14).

9. Kad je Hristos umro za nas kad smo još bili grešnici, sigurno je da će nas On spasiti sada kada smo se opravdali. Kad je Njegova ljubav bila tako velika da je dao svoj život za nas kad smo bili Njegovi neprijatelji, sigurno je da će nas On spasiti od gneva sada kada smo Njegovi prijatelji. U ovom stihu apostol više govori o opravdanju „krvlju njegovom“ nego verom, jer gleda naše opravdanje sa Božjeg gledišta. Naša vera ništa ne dodaje Božjem daru nego ga samo prihvata.
10. Reč „pomirili“ (grč. katalaso = izmeniti) označava promenu neprijateljskog odnosa u odnos mira svakako s obe strane. Greh je rastavio čoveka od Boga i on je u ratu sa načelima Božjeg zakona. Bog je dao svoga Sina da dođe do ove promene – pomirenja. U stvari, Sveto pismo nigde ne govori o pomirenju sa čovekom. Bog nema potrebu da se miri sa čovekom. Čovek se udaljio od Boga, ali Bog u svojoj velikoj ljubavi uzima inicijativu (2.Korinćanima 5,19). Bog veoma mrzi greh, ali je Njegova ljubav prema grešniku još veća. Zato On ništa ne žali da bi došlo do mira i jedinstva između Njega i čoveka. Hristos nije umro da bi zadobio Božju ljubav za čoveka, nego da time pridobije čoveka za Boga (5,8).

            Reči „spasti u životu njegovu“[149] znači da smo mi spaseni ličnim jedinstvom sa živim Spasiteljem, koji svagda živi da može posredovati za nas (Jevrejima 7,25). Isus kaže: „Ja živim i vi ćete živeti“ (Jovan 14,19). Kada Hristova smrt ima takvu spasonosnu silu za ostvarenje našeg pomirenja sa Bogom, koliku tek silu ima njegov život kroz vaskrslog za ostvarenje našeg spasenja.

11. Ovde apostol iznosi i drugu stranu pravdanja verom. On je već napomenuo da se hrišćani raduju kad su u nevoljama kao kad im je dobro. Zato se oni hvale „u Bogu“ i nemaju nikakvog razloga da se hvale sobom. Grešnik se suproti Bogu i ne nalazi nikakvog zadovoljstva u Njemu, ali hrišćanin se raduje Bogu koji vlada svemirom. Dokaz da smo se stvarno obratili i pomirili sa Bogom je naša radost u Njemu. Ova naša radost se pokazuje kroz Isusa Hrista, „kroz kojega sad primismo pomirenje“. Reč „pomirenje“ (grč. katalage) se upotrebljava tri puta u Novom zavetu (ovde, u Rimljanima 11,15 i u 2.Korinćanima 5,18.19) i prevodi se kao pomirenje ili primirenje. U ovom stihu nije reč o sredstvu pomirenja kao u 3,25, nego samo kao činjenica, pomirenje kao u 5,10.

6. Božja milost nas oslobađa od greha (5,12-21)

„12. Zato kao što kroz jednog čoveka dođe na svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše..

13. Jer greh beše na svetu[150] do zakona; ali se greh ne primaše[151] kad ne beše zakona;
14. Nego carova smrt od Adama tja do Mojsija i nad onima koji nisu sagrešili prestupivši kao Adam, koji je prilika onoga koji šćadijaše doći.[152]
15. Ali dar nije tako kao greh;[153] jer kad kroz greh jednoga pomreše mnogi, mnogo se veća blagodat Božija i dar izli izobilno na mnoge blagodaću jednoga čoveka Isusa Hrista.
16. I dar nije kao greh jednoga[154]: jer za greh jednoga bi osuđenje,[155] a dar od mnogih grehova opravdanje.[156]
17. Jer kad za greh jednoga carova smrt kroz jednoga,[157] koliko će većma oni koji primaju izobilje blagodati i dar pravde u životu carovati kroz jednoga Isusa Hrista![158]“

                                                                                    (5,12-17)

12. Reč „zato“ se odnosi na stihove 1-11, gde je reč o Hristovom delu pomirenja i pravdanja grešnika. Apostol Pavle ovde upoređuje Adamov greh sa Hristovim otkupljenjem. On iznosi svoju glavnu misao u stihu 15. Kao što su se greh i smrt kao načelo i sila proširili od Adama na celu ljudsku rasu, tako isto i pravda i život prelaze sa Hrista na ljudski rod. Smrt je prešla na sve ljude koji su uzeli učešća u Adamovom grehu, a život je isto prešao na sve one koji su uzeli učešća u Hristovoj pravdi. Paralela nije potpuna jer se uzimanje učešća u pravdi ograničava samo na one koji veruju. Svi su grešnici, ali nisu svi pravednici. Apostol ovde personifikuje greh koji caruje (stih 21), čini smrt (7,13), vlada (6,14), vara i ubija (7,11). On ga prikazuje kao da dolazi spolja i ulazi u ljudski rod. Svet znači ljudska rasa. Pre nego što je greh ušao, Adam je bio opomenut da će smrt biti posledica greha. Sveto pismo govori o tri smrti: duhovnoj smrti (Efescima 2,1), prvoj ili privremenoj smrti (Jovan 11,11-14) i večnoj smrti (Matej 10,28). Dugo se raspravljalo koja je smrt prešla na Adamove potomke. To je zbog nepoznavanje prirode srmti. Pre Adamove neposlušnosti nije bilo ni greha ni smrti. On je to prouzrokovao. Tu je razlika između Adamovog greha i posledice /smrti/, i Hristove pravde i života. Dar života preko Hrista je moćniji od Adamovog greha (uporedi 5,20). Greh je ušao u ljudski rod kao kad se ide iz kuće u kuću i najzad osvoji ceo grad. To se misli u 1.Mojsijevoj 2,17. Ovde nije reč o drugoj smrti jer ona ne prelazi s jednog na drugog. Ona se izriče po odluci suda (Otkrivenje 20,12.13). Svi ljudi umiru jer uzimaju učešća sa Adamom u njegovom prestupu. U ovom smislu „svi umiru po Adamu“ (1.Korinćanima 15,22). Kad ne bi ovo bilo tako onda bi to bila večna smrt. Ali, za večnu smrt niko ne može da optužuje Adama. Oni koji su prihvatili verom Hristovu pravdu i „činili dobro“ ući će u „vaskrsenje života“ (Jovan 5,29). Nad ovakvima nema silu „druga smrt“ (Otkrivenje 20,6). Oni koji su odbili Hristovu pravdu i „činili zlo“ ući će u „vaskrsenje osude“ (Jovan 5,29). To je konačna plata za greh, „druga smrt“. Adam i Eva su svojim prestupom ne samo sami oslabili u otpornosti protiv greha, nego su i ostavili u nasleđe svom potomstvu naklonost prema grehu i podložnost smrti. Greh je zavera ljudske prirode u neprijateljstvu Bogu, koja se sve dalje širi. Zato čovek mora da bude nanovo rođen (PP, 306).
13. Ovde je reč o vremenu od Adama do Mojsija, preko kog je dat zakon. Svi ljudi toga vremena su umirali. Pavle hoće da kaže da je ovakvo umiranje svih nešto drugo nego umiranje zbog ličnog greha.

            „Ali se greh ne primaše“[159].  Grčka reč ellogeo = uračunati, ubrajati znači nekom staviti u račun. Pavle neće da kaže da su mnogobošci, koji nisu imali pisani zakon, bili bez greha (uporedi 3,23). Trebalo je da oni drže Božju volju koliko im je ona bila otkrivena (uporedi 1,20; 2,14.15). Greh je postojao u svetu od kako  su Adam i Eva prekršili Božju volju, iako nisu imali izričito poznanje Božje volje (stih 14). Svi ovi ljudi koji su grešili podložni su, kao Adamovi i Evini potomci, smrti. Adamov prestup prouzrokuje greh kao načelo i silu koja je ušla u svet. Čak kada nema ličnog prestupa, kao kod male dece, ljudi su podložni smrti. Apostol ovde ističe opštost greha i smrti da bi posle istakao i opštost milosti.

14. Sada Pavle personifikuje smrt kao što je ranije činio sa grehom. Vladavina smrti je dokaz Adamovog pada u greh. Iako su ljudi malo znali Božju volju koja im je otkrivena preko prirode i savesti, oni su ipak u nekoj meri krivi (uporedi Matej 10,15). Nezavisno od stepena krivice kod pojedinaca, smrt je vladala nad svima. I deca su bila pod osudom.

            Reč „prilika“ (grč. tupos = tip, uzor) je poznata u Novom zavetu, ali se različito prevodi. Ova reč označava oblik, formu, kopiju, dakle uzor ili primer. Njom hoće Pavle samo da kaže da je Adamov greh prešao na sve ljude. Načelo sile greha i smrti je prešlo na njegove potomke. Kao što je posledica greha pogodila ceo ljudski rod, tako isto i Isus je ljudskom rodu omogućio opravdanje pred Bogom prenošenjem načela i sile života onima koji prihvataju Njegovu pravdu. Adam i Hristos su predstavnici ljudskog roda; Adam predstavlja pali ljudski rod, a Hristos predstavlja obnovljeno čovečanstvo. Zato se On i zove „drugi“ Adam (1.Korinćanima 15,45). Ali postoji velika razlika između ličnosti i u radu ove dvojice Adama.

15. Ovde apostol Pavle podvlači prvu razliku između Adama koji je sagrešio i Hrista kroz kojeg dolazi „blagodat i dar Božji“. Reč „dar“ (grč. harisma) dolazi od reči haris (milost) i upotrebljava se da bi se označila natprirodna sila koja se dobija Svetim Duhom (1.Korinćanima 12,4.31).

            „Na mnoge“. Hristos je umro za ceo ljudski rod (2.Korinćanima 5,14.15; Jevrejima 2,9; 1.Jovanova 2,2). Spasenje se nudi svim ljudima (Matej 11,28.29; Marko 16,15; Jovan 7,37; Otkrivenje 22,17). Predviđeno je da se potpuno poprave sva zla prouzrokovana Adamovim padom. Ali praktično ovaj dar pravde vredi samo za onoga koji ga prihvata verom (uporedi Jovan 3,16). Malo njih će koristiti ovaj dar (Matej 22,14). Nema nikakvog ograničenja u daru nego samo u volji ljudi da ga prihvate.

16. Ovde apostol Pavle hoće da kaže da se ne mogu uporediti „dar“ od /u/ Hrista i posledice Adamovog greha. Adamov greh donosi osudu. Adamu je data naročita naredba /zakon/: „Ne jedi“. Uz tu naredbu dodata je i kazna: „U koji dan okusiš s njega, umrećeš.“ Ovaj greh je bio jasan prestup zakona radi čega je odmah bila izrečena osuda nad njim. Ova kazna se odnosi na sve Adamove potomke. Adamov jedan prestup urodio je prestupima mnogih. Ovde se misli na njega i njegove potomke. Svaki od ovih prestupa zaslužuje osudu. Ali, svaki ovaj prestup može da bude predmet Božje nezaslužene milosti i oproštenja i „dar“ za mnoge grehe radi opravdanja, ako samo prime ovaj „dar“.
17. Ovde se iznosi suprotnost između prestupa i milosti, smrti i života (Adama i Hrista). Pravda je dar od Boga, ona se pokazuje u opravdanju koje je uračunata pravda i u posvećenju koje je data pravda. Sve se ovo ostvaruje samo verom u Isusa Hrista. Samo će oni carovati u životu koji su priznali svoju vlastitu nesposobnost i siromaštvo i u punoj poniznosti i zahvalnosti prihvatili Hristovu pravdu kao dar. Apostol Pavle u ovom stihu najpre govori o carovanju smrti, a posle o carovanju u životu. Ako s Hristom stradamo mi ćemo i carovati (2.Timotiju 2,12). Prema planu spasenja sve će se povratiti što je izgubljeno zbog pada u greh. Izgubljena domovina će se povratiti. „Pravednici će naslediti zemlju i živeće na njoj doveka“ (Psalam 37,29). Sve će se ovo postići preko Hrista koji je posrednik ljudskog spasenja. Njegovom smrću se opravdava onaj koji veruje, a sjedinjenjem sa Njim dobija se životvorna i posvećujuća sila koja menja čoveka u ovom životu i osigurava mu večni život.

„18. Zato dakle kao što za greh jednoga dođe osuđenje na sve ljude,[160] tako i pravdom jednoga dođe na sve ljude opravdanje života.[161]

19. Jer kao što neposlušanjem jednoga čoveka postaše mnogi grešni, tako će i poslušanjem jednoga biti mnogi pravedni.“

                                                                                                (5,18.19)

18. Sada se iznosi zaključak Pavlovog dokaza: kao što je osuda nastala zbog jednoga tako isto i pravdanje je došlo preko jednoga, tj. Hrista. „Opravdanje života“ znači opravdanje koje vodi u život (uporedi stih 21).
19. „Neposlušanje“ (grč. parakoe). Ova reč se nalazi samo ovde i u Mateju 18,17 i označava nemarnost na slušanje, a odnosi se na prvi korak Adamovog pada.

            Reč „biti“ (grč. kathistemi) znači dovesti npr. lađu na svoje mesto (uporedi Dela 17,15).

            „Poslušanje“ (grč. hupakoe) znači pokornost onome što se sluša. „Neposlušanje“ je u suprotnosti sa „poslušanjem“.

„20. A zakon dođe uz to da se umnoži greh[162]; jer gde se umnoži greh, onde se još većma umnoži blagodat,

21. Da kao što carova greh za smrt, tako i blagodat da caruje pravdom za život večni, kroz Isusa Hrista Gospoda našega.“

                                                                                                (5,20.21)

1. Apostol Pavle ovde misli na Mojsijevo doba kada je Bog na Sinaju dao zakone svom narodu kao svedočanstvo. Adam je znao sadržinu ovog zakona još u vreme kad je bio u Raju. Prva svrha zakona nije „da se umnoži greh“, nego da se otkrije visina pravde. Ali zbog naklonosti grehu i ljudske slabosti zakon je stvarno pokazivao da ljudi mnogo greše. Zakon je svet i duhovan i on odmah pokazuje greh u ljudskom srcu. Kada bi srce bilo sveto i duhovno zakon ne bi imao na ništa da ukaže. Bog dopušta greh i dozvoljava da se prestupi umnože, ali On pokazuje i svoju slavu i milost kod onih koji prihvataju plan Njegovog spasenja. Kod takvih se još više umnožava blagodat koja pokriva te prestupe.
2. Sada Pavle personifikuje blagodat kao ranije greh (5,12) i smrt (5,14). To biva Hristovom uračunatom i datom pravdom

NAUKA O POSVEĆENJU VEROM

(6,1 – 8,39)

1. Smrt grehu, a vaskrsenje novom životu (6,1-11)

„1. Šta ćemo dakle reći? Hoćemo li ostati u grehu da se blagodat umnoži? Bože sačuvaj![163]

2. Jer koji umresmo grehu kako ćemo još živeti u njemu?“

                                                                                                (6,1.2)

1. U 5. poglavlju ove poslanice apostol Pavle govori o degeneraciji čoveka koja je posledica Adamovog pada u greh. Ali u ovom poglavlju apostol nas uverava da je i pored naše nasleđene i stečene naklonosti prema grehu, Božja milost dovoljna da nas spase od greha. Bog može da okrene prestup u opravdanje i smrt u večni život. Apostol Pavle je već napomenuo ranije da su neki zlonamerno izvrtali nauku o pravdanju verom, tvrdeći da po toj nauci treba činiti zlo da bi došlo dobro (vidi 3,8). Ovo je izvrtanje bilo opasno. Apostol ovde iznosi kakva iskustva mora da ima onaj koji je opravdan i živi u posvećenju.
2. Svi koji su se predali Hristu nanovo su rođeni i opravdani pred Bogom; oni su umrli grehu pa zato i ne mogu više da žive grehu. Razlika je kad se zbog slabosti tela sagreši, tj. učini ovaj ili onaj greh i kada se živi u grehu. Živeti u grehu znači grešno stanje i armosfera u kojoj živimo. Ovakav život je u suprotnosti sa verom, jer vera predaje svoju volju Božjoj volji. Onaj koji očekuje opravdanje, ali u isto vreme ostaje na starom putu greha, ne poznaje veru. Dokaz da je neko nanovo rođen i opravdan, tj. prešao iz smrti u život, jeste svojevoljna poslušnost Božjem zakonu. „Kod novorođenja u srcu nastaje skladnost sa Bogom i Njegovim zakonom. Kada se ova promena dogodi u grešniku, on prelazi iz smrti u život.“ (GC, 468). Možda obraćeni i upadne ponekad u neki greh (vidi 1.Jovanova 2,1), ali čovek koji je stvarno nanovo rođen neće ostati u grehu, tj. živeti u njemu.

            „3. Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt njegovu krstismo se?

4. Tako se s njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvih slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo.
5. Jer kad[164] smo jednaki s njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem;
6. Znajući ovo da se stari naš čovek razape s njime, da bi se telo grešno pokvarilo,[165] da više ne bismo služili grehu.[166]
7. Jer koji umre oprosti se od greha.
8. A ako umresmo s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s njim,
9. Znajući da Hristos usta iz mrtvih, već više ne umire;[167] smrt više neće ovladati njime.[168]
10. Jer što umre grehu umre jedanput;[169] a što živi, Bogu živi.
11. Tako i vi dakle držite sebe da ste mrtvi grehu a živi Bogu u Hristu Isusu Gospodu našemu.“

                                                                                                            (6,3-11)

3. Apostol Pavle pita Rimljane zar oni ne znaju tu veliku istinu. U 1.Korinćanima 10,2 on daje upoređenje sa Izrailjcima čiji je vođa bio Mojsije. Oni su sa njim, kao sa svojim vođom, bili u bliskoj zajednici u oblaku i u moru. Oni su verovali u Boga i Njegovog slugu, Mojsija. Oni su ga slušali i išli za njim. Zajednica sa Hristom je još veća od ove zajednice. Ako gledaju u Hrista kao svog vođu oni će Mu postati slični (uporedi 2.Korinćanima 3,18). Izraz „u Isusa Hrista“ znači u zajednici sa Njim. Krštenje je spoljašnje izražavanje ove duhovne veze. Krštenje predstavlja sjedinjenje života obraćenoga sa Hristovim životom u usku zajednicu, tako da dvoje postaju jedno, jedna duhovna celina. Dakle, to nije samo promena u umu, nego je to duhovna zajednica i jedinstvo volje. Stihovi 10 i 11 nam objašnjavaju šta to znači krštenje u Hristovu smrt. Hristos je umro za greh, a isto tako i hrišćani treba da se smatraju mrtvima za greh. I ako je to zaista tako onda čovek ne može dalje da živi u grehu zbog koga je Hristos umro. Svaki koji želi da se koristi Hristovom smrću mora u svom životu da doživi iskustvo koje se vidljivo prikazuje krštenjem. On mora da umre, da bude sahranjen i da vaskrsne kao i Isus.
4. Apostol Pavle ovde prikazuje krštenje kao sahranu, zaronjavanje u vodu što je bio pravi način krštenja kod prvih hrišćana. Zaronjavanje u vodu predstavlja smrt grehu i sahranu obraćenika. Ako se ovim izražava stvarno stanje njegove unutrašnjosti onda treba da prestane njegov stari način života i otpočne novi. Krštenje je odricanje od ciljeva i života starog čoveka koji je živeo u grehu. Posle sahrane nastaje vaskrsenje novog čoveka koji treba da ima drugačiji, novi život. Krštenje simboliše ne samo smrt i sahranu starog čoveka, nego i vaskrsenje novog čoveka u Hristu.

            „U novom životu da hodimo“. Apostol Pavle ne upotrebljava ovde grč. reč bios što označava način života i obično se prevodi sa život (Luka 8,14; 1.Timotiju 2,2; itd.), nego reč zoe koja označava načelo života kao u Mateju 19,16; Luci 12,15 itd. Kada je onaj koji veruje nanovo rođen od Svetoga Duha, njega pokreće nova sila u njemu, Sveti Duh (Rimljanima 8,9-11). On dalje živi „u novini života“ i to „po duhu“. Njegov svakidašnji život otkriva prisustvo i rad Svetog Duha u njemu.

5. Ovaj stih daje sliku žive veze koja postoji između Hrista i onih koji su verom stupili u tesnu vezu sa Njime. Tu vezu Hristos naročito naglašava u upoređenju čokota i loze (Matej 15,1-8). Onaj koji veruje mora najpre da uđe u ovu tesnu vezu sa Hristom putem vere da bi mogao da hodi u „novini života“. Ovde nije reč o konačnom vaskrsenju. Pavle hoće ovde da kaže da onaj koji je jednak Hristu u smrti, jer je umro grehu, on će biti jednak Hristu vaskrsenjem, tj. ulaskom u novi duhovni život. Tek ovakvo rođenje i život po Duhu dovode do stvarnog vaskrsenja i večnog života.
6. Oni koji su ušli u ovakvo jedinstvo dobro razumeju smisao i svrhu Hristove smrti i vaskrsenja.

            „Stari čovek“ je ono naše ranije „ja“ u svom grešnom i pokvarenom stanju. Kad je on upoznao i prihvatio Hrista, on se odrekao svoje loše prošlosti i umro grehu. Tako je nastala promena i on je postao novo biće, nastala je potpuna promena kao kod smrti. Staro „ja“ je umrlo i nestalo, a on je sada novi čovek u Hristu, jer Hristos živi u njemu. Obraćenje znači više nego promena zanimanja, interesovanja i navika. To je dublja promena u unutrašnjosti čoveka koju može da proizvede samo Sveti Duh. Plan spasenja čoveka sadrži ne samo oslobođenje od kazne, prihvatanjem zasluge Hristove žrtve, nego i novorođenje tj. stvaranje novoga „ja“ koje je slobodno od greha.

            „Grešno telo“ je telo u kome se još nalazi greh i čija sila vlada u njemu. Njegovi udi su „oruđe nepravde“ , „telo smrti ove“ (7,24) što znači da je takvo telo osuđeno na smrt. Ovo „telo grešno“ je isto što i „stari čovek“. Ono je rob grehu, zato ono mora biti „pokvareno“ (uništeno) da greh ne bi i dalje živeo u njemu. Ovo ne znači da fizičko telo treba da se kvari ili uništi, nego samo u odnosu na greh. Greh treba tako paralisati da on ne bude pokretač nego kao da je mrtav. Ko živi u grehu on je u ropstvu ove sile. Isus kaže da „svaki koji čini greh rob je grehu“ (Jovan 8,34), ali istina može da ga oslobodi od ovog ropstva. Ovo je velika istina. Nagoni tela koje greh pokreće drže čoveka pod njihovom kontrolom. Zato „stari čovek“ mora biti razapet s Hristom (Galatima 2,20) da bi onaj koji veruje bio slobodan od sile i zla greha.

7. Jedino smrt sa Hristom može čoveka da oslobodi od ropstva greha. Apostol ovde daje sliku roba, koji tek kada umre prestaje da bude svojina svoga gospodara. Tako i hrišćanin, kada umre grehu, on je slobodan od njegove kontrole.
8. Avram je verovao da je Bogu moguće da podigne iz mrtvih. Apostol Pavle ovde ne misli prvenstveno na to, mada će se i to dogoditi. On misli na duhovnu smrt i vaskrsenje koje oslobađa od okova greha.
9. Naše verovanje da ćemo živeti sa Hristom se zasniva na našem znanju činjenice da Hristos uvek živi. Naš greh je učinio da je On bio pod vlašću smrti, ali ne zbog Njegovih nego naših greha. Hristos se doborovoljno pokorio smrti. On je prošao kroz iskustvo poniznosti i postao pobednik i gospodar smrti.
10. Hristos je umro za nas. On je „učinjen grehom nas radi“ (2.Korinćanima 5,21). Greh koji je On nosio bio je naš. On ga je poneo jedanput za svagda (grč. ephapax), što znači da ova žrtva ne treba da se ponavlja. Isus ima u sebi večni život. Sam Pavle ga je video na putu za Damask. Hristos je živeo na zemlji „Bogu“. Apostol Pavle razlikuje Hristov život na zemlji, pun sukoba sa grehom i podložan smrti, od Njegovog života posle smrti, proslavljenog života, kada je seo s desne strane Ocu. Isus je osećao na krstu „Očev gnev kao zamena za čoveka“ (DA, 753), ali On je pobedio greh i smrt i sada uživa puno jedinstvo sa Ocem.
11. Apostol Pavle ovde govori o iskustvu hrišćanina. Stari čovek je umro, jer se razapeo sa Hristom, a novi se rodio Svetim Duhom. Ovakav čovek je „mrtav“ grehu, a „živi“ Bogu. Kao što je Hristos jedanput „za svagda“ umro grehu, tako i mi treba da se jedanput za svagda ujedinimo sa Hristom. Tek onda možemo smatrati sebe umrlima za svagda grehu. Novi život potpuno pripada Bogu i treba da se posveti Njegovoj službi. Kao što je Hristos „živeo Bogu“ tako isto i hrišćanin „živi Bogu“. Ovo se postiže ne „kroz“ Hrista, nego samo ako smo „u“ Hristu.

2. Oslobođenje od ropstva zakonu i grehu (6,12-23)

„12. Da ne caruje dakle greh u našem smrtnom telu, da ga slušate u slastima njegovim;[170]

13. Niti dajite udova svojih grehu za oružje nepravde; nego dajte sebe Bogu, kao koji ste živi iz mrtvih, i ude svoje Bogu za oružje pravde.
14. Jer greh neće vama ovladati,[171] jer niste pod zakonom nego pod blagodaću.“

                                                                                                (6,12-14)

12. Onaj koji veruje umire sa Hristom i tako greh ne može više da ima prevlast nad njim. Mada se naš „stari čovek“ opisuje kao da je razapet sa Hristom (stih 6), mi smo još u našem „smrtnom telu“, s telesnim željama i slastima. Greh je još sila. Ako mi dozvolimo, greh će i dalje vladati nad nama. To što smo nanovo rođeni Svetim Duhom ne iskorenjuje telesne želje iz našeg tela. Ali, jedna viša sila u nama može se uvek suprotiti pokušaju greha da zavlada nama. Nama ostaje da odlučimo da li hoćemo da se sjedinimo sa grehom ili sa Hristom. Zato moramo svaki dan da se iznova obraćamo. Jučerašnje iskustvo nije dovoljno za danas. Mada smo juče umrli grehu „stari čovek“ može opet danas da podigne glavu. Samo ako je naše staro „ja“ potpuno mrtvo, što se prikazuje krštenjem, možemo svakog dana da živimo Bogu. Ovo je moguće samo ako smo verom sjedinjeni sa Isusom. Onda mi mrzimo greh, a volimo pravdu.
13. Ne treba sebe dati za oruđe grehu, nego za oruđe pravdi. Grčka reč hopla (oružje) se upotrebljava u Novom zavetu da se označi ratno oružje. Zato neki vide u ovom stihu sliku ratovanja između greha i pravde. Greh uzima oružje slasti tela i želi da osvoji organe i funkcije tela preko kojih će da nametne svoju nepravdu. Drugi opet misle da apostol Pavle poučava da naši udi ne treba da služe grešnim željama.
14. Greh će pokušati da ima vlast nad nama, ali on neće nadvladati pravog hrišćanina, jer se on predao Bogu. Ovakvima je obećana pobeda nad grehom.

            „Jer niste pod zakonom“. U ovom stihu nema određenog člana ni ispred reči „zakon“, ni ispred reči „blagodat“. Apostol Pavle ovde i ne govori o nekom pojedinačnom zakonu nego samo o zakonu u načelu. Zakon otkriva greh (3,20) i zbog svoje grešnosti čovek još uvećava svoje prestupe pred zakonom (5,20). Zakon ne može da oprosti greh niti pruža silu kojom bi se greh pobedio. Grešnik koji želi da ga zakon spase dobiće samo osudu. Duh proroštva kaže da ako čovek očekuje da spase sam sebe, tj. da se spasi svojim delima, onda on stvarno nema granice prema grehu (DA, 35.36). Hrišćanin priznaje da je prestupnik božanskog zakona. On priznaje da je nesposoban i nema snage da ispuni uslove zakona. On priznaje da je zaslužio da bude osuđen, ali se verom čvrsto drži Hristove i Božije milosti. Radi toga njegova grešna prošlost se zaboravlja i on dobija božansku silu koju mu pruža božanska milost i on sada „hoda u novini života“. Ko je „pod blagodaću“ on se uspešno bori protiv greha i pobeđuje ga. Bog nudi svoju milost svakom Adamovom potomku. Mnogi žele da budu spaseni, ali više vole da ostanu „pod zakonom“ misleći da će zaslužiti spasenje svojom poslušnošću zakonu. Zato apostol Pavle kaže da dokle god je neko „pod zakonom“ on ostaje pod vlašću greha, jer zakon ne može da ga spasi ni od greha ni od osude. Ali oni koji su „pod blagodaću“ slobodni su ne samo od osude (8,1) nego i dobijaju silu da pobede (6,4). Greh nema više vlasti nad ovakvima.

„15. Šta dakle? Hoćemo li grešiti kad nismo pod zakonom nego pod blagodaću?Bože sačuvaj![172]“

                                                                                                            (6,15)

15. Apostol Pavle odgovara da je svako popuštanje grehu vraćanje u ropstvo greha od koga ga je blagodat oslobodila. Misliti da je onaj koji je „pod blagodaću“ sad slobodan da nekažnjeno prestupa moralni Božji zakon znači potpuno nerazumevanje pravog smisla plana spasenja. Prestupanje Božjeg zakona je pokrenulo Boga u Njegovoj ljubavi da ponudi milost grešniku. Božjom milošću mi smo oslobođeni ropstva greha. A kada prestupamo Božji zakon mi ponovo postajemo sluge grehu, jer je neposlušnost ili prestupanje zakona greh (1.Jovanova 3,4), a ko čini greh on je sluga grehu (Jovan 8,34). Nastaviti s grehom posle oproštenja greha i pružanja Božje milosti znači odricati se svrhe te milosti. To praktično znači okretanje leđa slobodi i spasenju.

„16. Ne znate li da kome dajete sebe za sluge u poslušanje[173], sluge ste onoga koga slušate, ili greha za smrt[174], ili poslušanja za pravdu?[175]

17. Hvala dakle Bogu što bivši robovi grehu poslušaste od srca tu nauku kojoj se i predadoste.[176]
18. Oprostivši se pak od greha postaste sluge pravdi.
19. Kao čovek govorim za slabost vašega tela.[177] Jer kao što dadoste ude svoje za robove nečistoti[178] i bezakonju na bezakonje, tako sad dajite ude svoje za sluge pravdi na posvećenje.
20. Jer kad bijaste robovi grehu, prosti[179] bijaste od pravde.
21. Kakav dakle onda imadoste plod za koji se sad stidite?[180] Jer je onoga kraj smrt.[181]
22. A sad oprostivši se od greha, i postavši sluge Božije, imate plod svoj na posvećenje,[182] a kraj život večni.[183]
23. Jer je plata za greh smrt, a dar Božiji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našemu.“

                                                                                                (6,16-23)

16. Apostol Pavle slikovito odgovara na pitanje postavljeno u 15. stihu. On uzima sliku ropstva koje je tada bilo dobro poznato.

            „Sluga“ (grč. douloi = robovi, vezane sluge) je kod Grka i Rimljana smatran gospodarevom svojinom. On je bio objekat, a ne subjekat prava, pa je gospodar mogao raspolagati njime kako je hteo. Surovi gospodari su sa robovima često postupali gore nego sa životinjama. U ovakvom bednom stanju je i grešnik. On je Sotonin rob i on ga muči. Apostol upotrebljava istu reč „rob“ da označi Hristove sluge (vidi 1,1). On hoće time da kaže da je čovek sada postao Hristova svojina. Ali, Isus je dobar i plemenit gospodar. On traži od svoga sluge samo ono što je potrebno za njegovo večno dobro. Našim životom mi pokazujemo čije smo sluge. Niko nema dva gospodara u isto vreme. Poslušnost koju Bog traži je poslušnost vere. Ovakva poslušnost dovodi do pravde tj. pravoga karaktera.

17. Apostol Pavle zahvaljuje Bogu za hrišćane Rimljane koji su ranije bili robovi grehu. Oni su sada poslušni i slobodni od ropstva greha. Velika je radost kada se grešnici zadobiju za poslušnost Hristu (Luka 15,7.23.24). Bog visoko ceni ljudsku dušu; zato se i raduje svakom obraćenju grešnika. Poslušnost „od srca“ je poslušnost koja izlazi iz vere u Hrista. Ona je odgovor na ljubav i poverenje. Ovakva poslušnost izlazi iz milosti i razlikuje se od zakonske poslušnosti. Ona se ne javlja zbog prinude nego je dobrovoljna i ozbiljna. Smisao reči „nauka“ je ustvari uzor ili primer. Apostol Pavle ovde misli na visinu hrišćanske vere i dužnosti u kojoj je hrišćanin poučen. Apostol nastavlja sliku promene grešnikovog gospodara. Oni koji su nekada bili robovi grehu sada su od srca postali poslušni onom duhovnom Uzoru koji su prihvatili i predali Mu se.
18. Obraćenje znači promenu gospodara. Obraćeni su se oslobodili ropstva i tiranije greha i postali sluge pravde. Ali, služenje pravdi znači stvarnu slobodu. Oni koji služe Sotoni su robovi svojih nagona i poroka, koji stoje pod Sotoninom kontrolom. Kad Bog pozove čoveka da služi Njegovoj pravdi, On mu daje slobodu, tj. oslobođenje od nagona i poroka.
19. Apostol Pavle oseća da je slika o robovanju nepogodna da opiše odnos između čoveka i njegovog novog gospodara, jer postoji elemenat prinude. „Telo“ označava ljudsku prirodu, njegovu slabost u fizičkom, duševnom i duhovnom pogledu. On bi više voleo da opiše odnos hrišanina prema Hristu na apstraktan i duhovan način. Ali kao dobar učitelj on upotrebljava ovu ilustraciju da bi njegovi đaci to najbolje razumeli. Privremeno zadovoljstvo koje je nastalo usled greha je ustvari teško ropstvo.

            „Bezakonje“ (grč. anomia = bezakonje) je Pavlova definicija greha. Bezakonje i nečistota su karakteristične osobine mnogoboštva. One su nastale usled života u bezakonju. Nemarnost i popuštanje grehu umnožava greh, a pravda vodi u posvećenje. Oni koji su nekada davali svoje ude da robuju grehu sada treba da ih potpuno predaju za život u posvećenju.

            „Posvećenje“ (grč. hagiasmos) je reč koja označava proces kojim se dobija svetost kao i samo stanje posvećenja. Ova reč dolazi od reči hagios što znači sveti. Izraz hagiasmos označava postepenost i progresivnost u posvećenju. Posvećenje je stalni proces predaje. To je skladni razvoj iz dana u dan naših fizičkih, duševnih i duhovnih snaga, dok se Božje obličje obnovi u nama. Božji cilj u planu posvećenja nije samo oproštenje ili pravdanje nego i obnovljenje ili posvećenje. Božja je namera da nastani Novu Zemlju obnovljenim i preobraženim grešnicima. Zato apostol govori vernima da treba da obnove telo, dušu i duh.

20. Kad su bili u grehu nisu bili u nikakvoj vezi sa pravdom. To ne znači da su bili slobodni od zahteva Božje pravde, nego da su se potpuno predali grehu kao ljudi pre potopa (1.Mojsijeva 6,5).
21. Dok su još služili grehu oni tada nisu imali nikakve dobre duhovne plodove.
22. Apostol Pavle se nije stideo da se nazove Hristovim robom. Ali u našoj službi Hristu mi Mu ne služimo zato što smo pod ropstvom, nego zato što Ga volimo (Jovan 14,15). Zato Bog sada i ne postupa sa nama kao sa robovima nego kao sa sinovima (Galatima 4,7). Onaj koji je postao „rob“ Hristu, donosi stalno plodove Duha (Galatima 5,22). Ovakvo ropstvo znači razvijanje svih duševnih, telesnih i duhovnih snaga, a završava se večnim životom.
23. Reč „plata“ (grč. opsonia) ne znači platiti, nagraditi, nego ima smisao hrane, a kasnije i plate. Izgleda da apostol ovde nastavlja sliku vojničke službe. Greh plaća robovima ono što su zaslužili – smrt (vidi Jeremija 18,4). Pošto je ovde smrt u suprotnosti sa večnim životom, znači da je reč o večnoj smrti – drugoj smrti. Oni koji su odbacili Božju milost i večni život primiće platu po svome izboru – večnu smrt.

            „Dar“ (grč. harisma) je slobodni dar kao čisti dar Božje milosti. Poslušnost, koju pokazuje onaj koji je nanovo rođen i opravdan, nije njegova sopstvena vrlina nego je to plod Svetog Duha kojeg je Bog poslao da stanuje u njemu. Niko ne može da zasluži spasenje; mi smo spaseni milošću, kao „Božji dar“ (Efescima 2,8), putem vere. Dar večnog života koji su Adam i Eva izgubili zbog prestupa Božje volje (5,12) daje se ponovo svima onima koji žele da ga prime i predaju svoje živote Bogu u službu. Naš Gospod Isus Hristos je Darodavac večnog života svima koji ga prihvate verom (Jovan 6,40). Dar večnog života nije samo podaren čoveku kroz Hrista nego je on u Hristu, koji je izvor večnoga života. On se može dobiti samo jedinstvom sa Njime, koji je naš život (Kološanima 3,4).

3. Odnos zakona prema grehu (7,1-13)

„1. Ili ne znate, braćo (jer govorim onima koji znadu zakon), da zakon vlada[184] nad čovekom dokle je živ?

2. Jer je[185] udata žena privezana zakonom za muža dokle god on živi; a ako li muž njezin umre, razdreši se od zakona meževljega.[186]
3. Zato dakle dok joj je muž živ biva preljubočinica ako pođe za drugog muža;[187] a ako joj umre muž prosta je od zakona[188] da ne bude preljubočinica ako pođe za drugoga.
4. Zato, braćo moja, i vi umreste zakonu telom Hristovim[189], da budete drugoga,[190] onoga što usta iz mrtvih, da plod donesemo Bogu.
5. Jer kad bijasmo u telu, bijahu slasti grehovne, koje zakon rađahu u udima našima[191] da se smrti plod donosi.
6. A sad umrevši izbavismo se od zakona koji nas držaše[192], da služimo (Bogu) u obnovljenju Duha[193] a ne u starini slova.[194]“

                                                                                                (7,1-6)

1. Apostol Pavle hoće da kaže da ili oni prihvataju njegovo tvrđenje kao istinu (vidi 6,11), tj. da oni nisu više pod zakonom (vidi 6,14), ili oni ne znaju prirodni zakon koji je apostol dobro poznavao. Pavle iznosi primer da bi njime pokazao kako dejstvuje prelaz sa zakona na milost i kakva je posledica te promene. Rimljanima 7 se zasniva na osnovnom učenju: „Jer niste pod zakonom nego pod blagodaću“ (6,14). Da bi ovo objasnio on je već izneo primer krštenja i odnos između roba i gospodara. Sada on iznosi kao primer zakon o braku.

            „Koji znaju zakon“. Pošto nema člana pred imenicom „zakon“ znači da apostol Pavle ovde govori o zakonu u načelu. On samo iznosi da zakon ne može progoniti ili kazniti nekoga posle njegove smrti.

            „Da zakon vlada“. Apostol je već ranije prikazao smrt i greh kao da vladaju ili upravljaju nad grešnicima (vidi 5,14.17; 6,12). Čovek ne može da ukloni svoju krivicu ili prevlast greha nad sobom. Greh traži potpunu poslušnost, ali ne nudi grešniku silu za poslušnost. Ali milost, naprotiv, može da učini ono što je zakon nemoćan da ostvari. Ona može da parališe greh i da da silu da bude savladan. Apostol Pavle upoređuje one koji su pod zakonom kao one koji su pod grehom i umiranje zakonu kao jednako umiranje grehu. Njegova je namera u ovom poglavlju da objasni da je zbog greha i slabosti grešnog tela zakon nesposoban da grešniku donese spasenje.

            „Nad čovekom“ (grč. anthropos = čovek uopšte, ljudski rod) označava još i ličnost oba pola. Reč koja označava čoveka, muškarca za razliku od žene je auer (Marko 10,2).

            „Dok je živ“ tj. u upoređenju znači „dok je zakon na snazi“. Apostol Pavle hoće da kaže da zakon ima u principu snagu prema nekome samo dokle je on živ.

2. Kada muž umre ženino bračno stanje se menja. Smrt je ukinula njenu obavezu. Ona je sad slobodna po zakonu koji je zabranjivao ženi da stupi u brak sa drugim dokle god joj je muž živ.
3. Žena je preljubočinica samo dok joj je muž živ. Ovo je u Starom zavetu povlačilo vrlo tešku posledicu – smrt (3.Mojsijeva 20,10). Kad muž umre žena je slobodna od zakona koji je privezuje za muža.
4. U stihu 4 apostol Pavle primenjuje ovu ilustraciju braka na iskustvo hrišćana. Glavna je misao da smrt oslobađa od zakonske obaveze. Kao što smrt oslobađa ženu od bračne obaveze ili zakona i može se udati za drugoga, isto tako i razapinjanje (njegova smrt) sa Hristom, oslobađa ga od prevlasti greha i zakona, jer je ušao u novo duhovno jedinstvo sa vaskrslim Spasiteljem.

            „Umreste zakonu telom Hristovim“ se odnosi na razapinjanje starog čoveka sa Hristom (6,6). U upoređenju to predstavlja smrt muža, koja oslobađa ženu od zakona, a u stvarnosti to je smrt starog, grešnog čoveka koja oslobađa onog koji veruje, od osude i prevlasti zakona i kao slobodnog sjedinjuje ga sa Hristom. Apostol Pavle ovde prikazuje dva života jednog čoveka: stari život greha i osude koji treba da se pogrebe i novi život u svetlosti u koji je vaskrsnuo sa Hristom.

            „Telom Hristovim“ znači Hristovom posvećenom smrću (Efescima 2,15). U ovu smrt se mi krštavamo (6,4), što predstavlja sahranu našeg starog „ja“ za stvari u kojima je nekada bilo zarobljeno.

            „Da budete drugoga“[195]znači stupiti u brak sa drugim. Ovo je slika jedinstva Hrista sa onim koji veruje. Apostol Pavle često upotrebljava kao ilustraciju brak da bi objasnio ovo jedinstvo. Celo ovo poglavlje je u simbolu.

            „Stari čovek“ je prvi muž. Razapinjanje „starog čoveka“ (6,6) je smrt muža. Vaskrsenje u novi život je ponovno stupanje u brak (6,5.11). Na kraju je donošenje „ploda“ Bogu – preporođeni život (6,22).

5. „Kad bijasmo u telu“ se odnosi na staro „ja“ u grešnom telu (6,6) koje je slušalo nagone čovečije niže prirode. Ovde se iznosi nepreporođeni život koji podstiče apetit i čulnost. Ovo je suprotno životu „u duhu“ (8,9).

            „Koje kroz zakon rađahu u udima našim“. Apostol Pavle nam u sledećim stihovima objašnjava na šta on ovde misli. On neće da kaže da je zakon izvor onih grešnih želja nego da je ljudska grešna i buntovnička priroda otkrila pomoću zakona ovakve želje koje su u stvari greh. Zakon je učinio time važnu službu u planu spasenja grešnika. Velika je greška okrivljavati zakon što je učinio ono što je tako potrebno. Apostol ne umanjuje potrebu i značaj moralnog zakona; naprotiv on uzdiže zakon. On se trudio da ljudi razumeju pravi odnos između zakona i evanđelja.

6. U ovom stihu apostol Pavle iznosi sredstvo kojim možemo da se oslobodimo zakona. Mi to postižemo smrću starog, grešnog čoveka (stih 4), kao što i smrt muža daje slobodu ženi (stih 2). Kada se naš stari čovek razapeo sa Hristom (6,6) mi umiremo zakonu kao i žena u ovom poređenju (7,4). Zakon dakle ima neku prinudnu vladavinu nad nama zbog nesrećnog jedinstva između nas i naše grešne prirode.

            „Izbavismo se“ (grč. katargeo) je reč upotrebljena u 7,2 da označi oslobođenje žene od muževljevog zakona.

            „Izbavismo se od zakona“ znači isto što i „ne biti pod zakonom“ (6,14).

            „U obnovljenju Duha“[196]. Onaj koji je umro grehu i ustao u novi život služi sada u novom duhu. Njegova poslušnost Božjem zakonu nije više zakonska i mehanička, nego zavisi od stanja srca. To je sad duhovna poslušnost. Ovakva služba Bogu je moguća samo onima koji su Svetim Duhom nanovo rođeni i dalje žive pod Njegovim uticajem. Ovo dalje apostol objašnjava u Rimljanima 8.

            „A ne u starini slova“. Ovo je zakonska poslušnost onih koji pokušavaju da osiguraju spasenje delima zakona. Ovako su činili fariseji (Matej 23,23). Služba „u starini slova“ može jedino da dovede do greha i smrti (7,5), dok evanđelje osposobljava čoveka za duhovnu službu srcem. Biti nanovo rođen Svetim Duhom znači stvaranje čistog srca i obnovljenje pravog duha (Psalam 51,10),  tako da ovakav čovek ne služi više Bogu po smislu zakonskog ropstva iz straha, nego u novom duhu slobode i ljubavi (Jovan 4,23; 6,63; 2.Korinćanima 3,6).

„7. Šta ćemo dakle reći?Je li zakon greh? Bože sačuvaj![197] Nego ja greha ne poznah osim kroz zakon; jer ne znadoh za želju da zakon ne kaza[198]: ne zaželi.

8. A greh uze početak kroz zapovest, i načini u meni svaku želju[199]; jer je greh bez zakona mrtav.
9. A ja življah nekad bez zakona;[200] a kad dođe zapovest, onda greh oživlje,
10. A ja umreh, i nađe se da mi zapovest bi za smrt koja beše data za život.[201]
11. Jer greh uzevši početak kroz zapovest prevari me[202], i ubi me njome.
12. Tako je dakle zakon svet i zapovest sveta i pravedna i dobra.
13. Dobro li dakle bi meni smrt?[203] Bože sačuvaj![204] Nego greh, da se pokaže greh dobrom čineći mi smrt,[205] da bude greh odviše grešan zapovešću.[206]“

                                                                                                (7,7-13)

7. Apostol Pavle najpre pokušava da izbegne mogući nesporazum u pogledu onoga što želi da kaže o odnosu između zakona i greha.

            „Je li zakon greh?“. Pavle je već kazao da greh koristi zakon da bi doneo propast grešniku (stih 5). Da li to znači da je sam zakon nešto grešno, nešto što ima nameru da čoveka načini gorim nego što je bio ranije? Apostol pokazuje da je zlo ne u zakonu nego u čoveku. Ali zakon, mada ukazuje na greh (stih 8), je sam po sebi „svet, pravedan i dobar“ (stih 12).

            „Bože sačuvaj!“ (grč. alla = nikako, naprotiv) znači: daleko od toga da je zakon greh; naprotiv, on ukazuje na greh jer čovek bez zakona ne bi nikad upoznao greh. To ipak ne znači da nam je zakon neprijatelj. Ogledalo nije neprijatelj čoveku zato što mu pokazuje njegove nedostatke, niti je lekar neprijatelj bolesniku zato što otkriva njegovu bolest. Lekar nije prouzrokovao bolest, niti ogledalo načinilo nedostatak. Tako isto ni Bog nije uzrok našeg greha ili duhovne bolesti zato što nam to pokazuje u svom savršenom ogledalu – Njegovom svetom zakonu. Bog je božanski Lekar koji otkriva zlo ili bolest i želi da nas izleči od duhovnih bolesti.

            „Jer ne znadoh za želju“ znači: jer ne poželeh zabranjenu stvar (grč. epithumia = želja, žudnja /obično zabranjena/), dok zakon nije rekao: „ne zaželi“ (grč. epithumeo /glagol/). Odnos između ovih reči treba ovako da se razume: Ja ne bih znao šta je zabranjeno da zakon nije rekao: ne poželi. Ovde se misli na desetu zapovest: „Ne zaželi“. Apostol Pavle je izabrao desetu zapovest jer ona naglašava svaki greh. Ona ne zabranjuje samo neke spomenute želje, nego zabranjuje sve ovakve želje. Ova zapovest zabranjuje svaku sebičnost ili grešnu želju i to je ono što Pavle kaže, da čovek ne bi znao da zakon to ne kaže. Prava poslušnost Božjim zapovestima nije podešavanje slovu zakona, nego je to stvar duha i srca. Greh isto tako nije samo spoljašnje lomljenje slova zakona, nego stvar duha, stanja, misli i karaktera, odakle zlo potiče.

8. Apostol Pavle prikazuje greh kao načelo i silu koja je suprotna Božjem zakonu. On se uopšte prikazuje u Novom zavetu kao neprijatelj koji želi da upropasti čoveka i koristi svaku priliku da to ostvari. On želi da nas zarobi i prouzrokuje našu smrt. Drugim rečima greh je sotonsko delo, a Sotona je najveći neprijatelj ljudskog roda. On koristi „priliku“ (grč. aphrome = prilika) kad se probudi želja koja nastaje usled Božje zapovesti. Ovu reč upotrebljava samo apostol Pavle u Novom zavetu.

            „Kroz zapovest“ znači da greh iskorištava zapovest Božju i on onda stvara u nama želju (grč. epithumia = želja) (stih 7). Sama zapovest „ne poželi“ stvara u čoveku još veću želju. To je prirodna reakcija nepreporođenog srca prema izričitoj Božjoj volji. Kad je nešto zabranjeno onda se to više želi, a sve to pokreće strasti ljudskog buntovničkog srca. Grešnik često izgleda na oči miran, ali kad Božji zakon dođe u kontakt sa njegovom savešću, on se onda uznemiri i razgnevi. Njegova savest mu kaže šta je pravo kad god on pokuša da to odbaci. Onda, da bi pokazao svoju nezavisnost i odluku za greh, on utone u bezakonje i postaje gori i uporniji grešnik. Tada nastaje borba za pobedu i u sukobu sa Bogom on je odlučan da ne podlegne. Zatim pod uticajem greha čovek postaje surov, on huli i pada u očajanje. Ovo je dokaz da se takav nalazi u teškom stanju. To iskustvo je izneo sam apostol Pavle. Posle Stefanove smrti on je bio gnevan zbog unutrašnjeg uverenja da je Stefan imao pravo. I da bi ugušio svoje uverenje on pokazuje revnost u progonstvu. On se „praća protiv bodila“ svoga uverenja i savesti. Njegova predrasuda i ponos su učinili da se on pobunio protiv Boga i tako postao oruđe u Sotoninim rukama. Tako je otkrivenje Božje volje pokrenulo Savlovu grešnu prirodu na još veći greh dok najzad nije došao do onoga mesta gde se ovom grešniku pokazao Isus. Posle toga, Pavle Ga je upoznao i priznao. Pavlovo iskustvo je jasni dokaz činjenice da zakon ne može da iskoreni pobunu i greh iz ljudskog srca. Tek onda kada se susreo sa Hristom apostol Pavle je bio oslobođen od sile greha.

            „Jer je greh bez zakona mrtav“. Izraz „mrtav“ ne znači da ne postoji, nego nema snagu, nije aktivan kao što je i „vera bez dela mrtva“. Greh vlada od Adama, ali on je dobio punu snagu tek onda kada se pojavio zakon sa svojom zabranom. Onda se on otkrio da je protiv Božje volje,a ljudska nepreporođena priroda pokazuje aktivni otpor ovoj volji.

9. Apostol Pavle dalje iznosi svoje iskustvo iz prošlosti kao neobraćenog čoveka koji se oslanja samo na svoju pravdu.

            „A ja življah nekad bez zakona“. On ovde govori o vremenu pre nego što je bio svestan prave prirode, duha i značaja Božjeg zakona. On je tada mislio za sebe da je pravedan i da drži zakon. Ali, to je bila zakonska pravda kao kod onog mladića iz Evanđelja po Mateju 19,20. On je tada mislio da je „bez mane“ (Filibljanima 3,6), kao farisej koji se molio u hramu (Luka 18,11.12). Ali, kada je Pavle upoznao duhovni karakter zakona, greh mu je postao veoma grešan. On je uvideo da je prestupnik i njegovo hvalisanje je nestalo.

            „A kad dođe zapovest“, tj. poznanje njenog duhovnog smisla i značaja („ne poželi“; stih 7), Pavle je video u ovoj zabrani svu grešnost želje i duhovnost celog zakona. Njegovo samoopravdanje je odmah prestalo.

            „Onda greh oživlje“. Ovde Pavle ne misli da greh do tada nije postojao u njegovom životu, nego da on nije razumeo i primetio njegovu prirodu i kobne posledice. On se do tada nije suprotio grehu. Ali sad, kada je „došla“ zapovest, ona je otkrila prisutnost greha i njegovu kontrolu nad njime. Greh je ustao u odbranu svoga osporenog prava i tako pokazao svoj pravi karakter. Kada je još bio farisej i pokušao da zadovolji spoljašnje držanje zakona on o svemu tome nije ništa znao, ali Stefanova smrt je pokrenula njegovu savest i on je tada razumeo da poslušnost zakonu znači nešto više nego samo poslušnost slovu zakona.

10. Kada je Pavle razumeo duhovni karakter zakona ovo saznanje ga je samo osudilo kao prestupnika i izazvalo u njemu razne zle želje (stih 8). Sad je on postao po savesti u pravom smislu grešnik koji nema nade za život. Ona ista zapovest na čijem držanju je on zasnivao svoje spasenje sada ga osuđuje na smrt. Ovo je ključni stih u Pavlovom dokazivanju da grešnik ne zavisi od zakona za spasenje. On je u svom iskustvu kao primeru izneo da je njegovo ranije samopravdanje zakona ozbiljna zabluda o svrsi i smislu zakona. Božji zakon ima tako visoki duhovni zahtev da ga nijedan grešni, smrtni čovek ne može zadovoljiti bez pomoći odozgo. On stoji pred ovim zahtevima kao kriv i osuđen. Ali onaj koji se u svojoj bespomoćnosti obrati Spasitelju, u kome se jedino nalazi opravdanje i spasenje, može postići ovu duhovnu visinu. Velika greška mnogih Jevreja je bila pogrešno shvatanje svrhe zakona u grešnom svetu. U svom ponosu samoopravdanja oni nisu bili voljni da upoznaju svoju krivicu zbog prestupa zakona i svoju nesposobnost da žive po njegovim propisima. Zbog toga oni nisu ni videli potrebu za Spasiteljem. Oni su revno proučavali Sveto pismo verujući da u zakonu mogu da nađu život, a našli su samo osudu. Oni nisu hteli da dođu Hristu da se opravdaju i žive.
11. Prvi deo ovog stiha podseća na 8. stih, ali dalje se kaže da je to ne zapovest, nego greh koji ga je prevario i ubio. Opet se greh personifikuje. Iz njega izlazi sila koja zavodi i uništava, što Sotona stvarno i čini.

            „Prevari me“. U raju greh se koristio zapovešću: „Ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete“ i tako nadahnuo željom. Eva se pitala zašto je Bog zabranio da se jede sa toga drveta. To je bila Sotonina prilika i on je koristio Božju zabranu da Evu navede na prestup. Prevara greha se sastoji u prikazivanju grešne želje kao nečeg dobrog. Tek kasnije se uvidi da to nije bilo dobro. Sotona je tvrdio da će Eva, ako jede od zabranjenog ploda, postići veće savršenstvo i imati veće znanje. Sotona je koristio jednu zapovest da prevarom izazove greh i kad se njegova zla namera ostvarila on je koristio tu istu zuapovest kao sredsvo osude. Sotona nije samo kušač, on je i tužitelj. Tako je Eva žalosno uvidela da joj je ono što je ona poželela kao nešto vrlo drago, donelo samo osudu i smrt.

            „I ubi me njome“. U stihu 10 se kaže: „A ja umreh“. Zapovest koja je po sebi sveta i donosi život, postala je ne samo prilika za greh nego i za smrt kao njegove posledice. Glavna svrha preobražavajuće sile Božje milosti jeste da rastera ovu pogibeljnu zabludu i vrati čoveku pravi pogled na ove stvari.

12. Ovaj stih je zaključak načinjen na kraju rasprave iznesene u stihovima 7-11 kao i odgovor na pitanje: „Da li je zakon greh?“ (stih 7).

            Reč „zakon“ ima u grčkom određeni član kao i u stihu 9 gde apostol upotrebljava izraz „zakon“ da bi označio ceo zakon, a rečju „zapovest“ označava naročiti propis u zakonu. Božji zakon kao otkrivenje karaktera svoga Darodavca i izraz Njegove volje može biti samo istinit, pravedan i svet.

            I „zapovest“ je kao i zakon sveta, pravedna i dobra. Ta zapovest je: „ne poželi“. O njoj je reč u stihovima 7-11. Njenu svetost ne umanjuje činjenica da ona otkriva greh koji je koristi da bi izazvao grešnika na prestup (st. 8.9) i tako doneo osudu i smrt nad njim. Greška nije u svetosti zapovesti nego nesvetosti i grešnosti čoveka koji ne može sam da postigne visinu svetosti i čistote koje zakon opravdano zahteva.

            „I pravedna“, tj. zapovest je opravdana, pravična i pravedna u svojim zahtevima. Ona pokazuje visinu pravoga karaktera. Ona zahteva samo ono što čovek može da učini. Isusova lična poslušnost pokazuje pravednost zahteva Božjeg zakona. Ovo dokazuje da se zakon može držati i kako će se savršeni karakter razviti kao razultat držanja ovog zakona.

            „I dobra“ (grč. agathos = dobro u moralnom pogledu). Poslušnost zapovesti donosi čoveku samo život i blagoslov, za ovaj život i večnost. Kad se ona sluša, ona donosi pravdu i sreću (Psalam 19,7-11).

13. Apostol Pavle sad postavlja pitanje da li mu ono što je dobro donosi smrt? On odgovara da greška nije u zakonu nego u njemu i njegovim grešnim naklonostima. Greh je to učinio da bi se otkrio i pokazao, u svojoj pravoj svetlosti kao greh.

            „Da se pokaže greh dobrom čineći mi smrt“. Prava priroda greha se tek onda pokazuje kada on koristi ili zloupotrebi dobro da bi prouzrokovao zlo i smrt. Božja je namera, kada On dozvoljava da greh prouzrokuje smrt, da se greh koji kvari sve što je dobro raskrinka i pokaže u svoj svojoj prevari i grešnosti.

            „Da bude greh odviše grešan“ (grč. hiperbole = odviše, jako, krajnje). U stihovima 7-13 je apostol Pavle jasno pokazao da zakon ne snosi odgovornost za greh i smrt koji vladaju u ljudskom rodu. Greh je odgovoran za to. Otuda Pavle uči da spasenje ne može dolaziti od zakona. Zadatak zakona je da otkrije ili rakrinka greh i uveri grešnika da je na pogrešnom putu. „Zakon otkriva čoveku njegove grehe, ali ne propisuje lek.“ (GC, 467) On ne može da iskoreni buntovnički duh ili da oprosti prestup. Ovi stihovi isto ukazuju na odnos koji postoji između zakona i evanđelja. Zadatak je zapovesti da otkrije pravdu, da osvedoči o grehu i ukaže na potrebu za Spasiteljem. Kad ne bi bilo zakona koji nas osvedočava o grehu, evanđelje ne bi imalo nikakvog smisla ni sile. Kad grešnik ne bi bio osvedočen o svome grehu, on ne bi osećao potrebu za pokajanjem i Hristom. Zato, tvrđenje da je evanđelje ukinulo zakon nije samo pogrešno prikazivanje značaja zakona, nego i potkopavanje prave svrhe i potrebe evanđelja i plana spasenja.

4. Sukob između tela i duha (7,14-25)

            „14. Jer znamo da je zakon duhovan; a ja sam telesan, prodan pod greh:[207]

15. Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono šta hoću, nego na što mrzim ono činim.
16. Ako li ono činim šta neću, hvalim zakon da je dobar.[208]
17. A ovo više ja ne činim nego greh koji živi u meni.
18. Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest u telu mojemu. Jer hteti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim.[209]
19. Jer dobro šta hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim.
20. A kad činim ono što neću, već ja to ne činim nego greh koji živi u meni.
21. Nalazim dakle zakon, kad hoću dobro da činim, da me na zlo nagoni.[210]
22. Jer imam radost u zakonu Božijemu po unutrašnjemu čoveku;
23. Ali vidim drugi zakon u udima svojima, koji se suproti[211] zakonu uma mojega, i zaboravlja me zakonom grehovnim[212] koji je u udima mojima.“

                                                                                                (7,14-23)

14. Apostol Pavle potvrđuje istinitost zakona i pravu prirodu greha koji se javlja u iskustvu čoveka. Stihovi 14-25 iznose problem  koji se najviše raspravlja u ovoj poslanici. Spor je oko pitanja da li je ova unutrašnja borba lični opis Pavlove borbe i, ako jeste, da li je ovo njegovo iskustvo bilo pre ili posle njegovog obraćenja. Iz samih reči izlazi da je ovo njegovo iskustvo (S.O. 19; 3T, 475). Ali nema sumnje da ovaj izneseni unutrašnji sukob doživljava svaka duša kada se probudi u pogledu duhovnog zahteva Božjeg zakona.

Mnogo je važnije pitanje na koje se doba odnosi ovo Pavlovo iskustvo. Neki misle da je apostol tada već bio hrišćanin. Oni tvrde da neobraćeni čovek ne bi bio u stanju da kaže: „Jer imam radost u zakonu Božjemu po unutrašnjem čoveku“ (7,22). Drugi smatraju da je ova borba kod apostola bila pre njegovog obraćenja, što svedoče njegove izjave: „A ja sam telesan, prodan pod greh“ (7,14), „a ovo više ja ne činim, nego greh koji čini u meni“ (7,17), „ja nesrećan čovek; ko će me izbaviti od tela smrti ove?“ (7,24). Oni misle da je to vreme bilo kad je Pavle već upoznao istinu („a kad dođe zapovest“; 7,9) i osećao svoju krivicu, ali se borio protiv greha u svojoj sili  da bi svoj život podesio Božjim zahtevima. Njegovi su napori bili bez uspeha dok nije našao Hrista i iskusio silu evanđelja. Ovakvo je iskustvo svih onih koji iako su već obraćeni nemaju još koristi od evanđelja nego se još bore za dobar i čist život u svojoj sili. Izgleda da je Pavlova glavna namera bila da u ovim stihovima pokaže odnos koji postoji između zakona, evanđelja i čoveka koji je probuđen i bori se protiv greha za spasenje. On ovde naglašava da iako zakon pojačava ovu borbu, samo evanđelje Isusa Hrista može da donese pomoć i pobedu (vidi 7,25 – 8,39). Vreme i jačina ove borbe su različiti kod svakog čoveka koji upozna zakon. Ova borba se nastavlja posle obraćenja. Otuda je život apostola Pavla bio stalni sukob sa sobom. Njegova volja i želje su se svakodnevno sukobljavali sa svojom dužnošću i Božjom voljom (M.H.452.453). To potvrđuju ove Pavlove reči: „Nego morim telo svoje i savlađujem ga, da iako sam drugima propovedao sam ne budem ispravan.“ (1.Korinćanima 9,27 /RSV/). Svaki obraćeni hrišćanin nailazi u svom procesu posvećenja na tešku borbu sa samim sobom (COL, 331; AA, 560.561). Što se više približavamo Hristu mi sve jasnije uviđamo veliku grešnost greha i sve više priznajemo grešnost naše vlastite prirode (uporedi Jezekilj 20,43; COL,160.161). Iako je to istina da se unutrašnja borba nastavlja i posle obraćenja nije sigurno da apostol ovde iznosi tu borbu. Pavlov je cilj u ovoj raspravi da pokaže nedovoljnost čovekove vlastite borbe pomoću dela zakona da bi postigao opravdanje. Onima koji su pod zakonom on je jasno pokazao da su u ropstvu greha (vidi 6,14). I pored njegovih najboljih napora oni nisu u stanju da učine ono što zakon traži od njih. Oni su krivi i bedni sve dok ne nađu Hrista. A onda prestaje njihova osuda (8,1). Ono što do sada nisu mogli da ostave sada mogu, blagodareći sili koju su dobili od Hrista (8,3.4). Ovakvi ne misle više telesno (8,5), oni hode po Duhu (8,1).

„Jer znamo da je zakon duhovan“. Apostol Pavle još jednom ponavlja što je već rekao u 12. stihu. On još jednom naglašava da zakon nije odgovoran za zlo i greh, jer ga je sam Bog dao. On je po prirodi duhovan kao i Bog (vidi Jovan 4,24), pa je zato „svet, pravedan i dobar“. On zahteva poslušnost koju mogu učiniti samo oni koji su duhovni i donose takve rodove.

„A ja sam telesan“. Krv i meso pokazuju ljudsku prirodu. Što je rođeno od tela, telo je, a što je rođeno od Duha, duh je (Jovan 3,6). Duhovni se opisuju u Rimljanima 8. Apostol Pavle ubraja i sebe po rođenju u ljude koji imaju telesnu prirodu. Ali on želi da bude poslušan duhovnom zakonu i zato je u stalnom ratu sa nasleđenim i stečenim naklonostima grehu (7,23). Zato on poziva one koji veruju da more i razapnu svoje telo da bi konačno umrli grehu (1.Korinćanima 9,27; Galatima 5,24). On ih hrabri da daju svoja tela u živu žrtvu Bogu (Rimljanima 12,1) i napominje da je telo jednog hrišćanina hram Svetoga Duha (1.Korinćanima 6,19.20). Oni treba da proslave Boga u svojim telima.

„Prodan pod greh“. Prodan znači biti pod vlašću ili silom greha. Ali, obraćeni su se oslobodili ovog ropstva (6,18.22). Ipak, u poređenju sa duhovnošću zakona i najduhovniji čovek je još telesan. Zato Pavle i govori o svojoj nesavršenosti kada misli na sveti karakter Božjih zapovesti. On upoređuje sebe kao onoga koji je „prodan pod greh“. On je u to duboko uveren.

15. Apostol Pavle dalje objašnjava svoje iskustvo iz onog vremena kada je bio „prodan pod greh“ (7,14). Oni koji smatraju da apostol ovde opisuje svoje iskustvo kad je već došao do uverenja ali pre nego što se predao Hristu, misle da Pavle opisuje značaj evanđelja koje daje silu da se vrše dela pravde (GC,254-256). Tako je sa svima koji traže spasenje bez potpune predaje Hristu. Oni drugi koji misle da Pavle ovde nastavlja opisivanje borbe između njega i greha posle obraćenja, svesni su svoje nesavršenosti i greha u svom životu, i da je to upravo razlog njihove nesreće. U jednom trenutku nepažnje želje tela mogu da ih nadvladaju. Dugo gajene navike su sila u čoveku; zle misli mogu da ovladaju umom i onda se čini ono što se mrzi. Kad hrišćanin sve ovo uvidi on se bori protiv takvog uticaja i želi da mu Sveti Duh pomogne. On uviđa da ni on ni zakon ne mogu da ga osbode da ne čini ono što mrzi. Svaki dan on priznaje da je nemoćan i zato traži pomoć odozgo.
16. „Hvalim[213] zakon da je dobar“. Grčka reč sumphemi = slažem se jedino se ovde nalazi u Novom zavetu. Ovde apostol Pavle priznaje da je zakon „dobar“ (grč. kalos = izvanredan, divan). Ovde je reč o moralnoj lepoti i izvrsnosti zakona.
17. Apostol Pavle ovo „ja“ primenjuje na unutrašnjeg čoveka (vidi stih 22), za razliku od onog drugog „ja“ u kome je greh, a koje on prikazuje u stihu 18 kao „u mom telu“ i u stihu 23 „u mojim udima“. Apostol ovde ne poriče ljudsku odgovornost za greh, nego samo naglašava veliku snagu greha u čoveku koji može, ako hrišćanin nije na straži, da njime ovlada. Kad apostol Pavle kaže: „Ali ne ja nego blagodat Božja koja je sa mnom“ (1.Korinćanima 15,10), on neće da kaže da on ne čini ta dela nego samo da ih on čini pod uticajem Božje milosti. Isto tako kad on kaže: „A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos“ (Galatima 2,20), on hoće da kaže da Hristu duguje svoj novi i bolji život. Tako isto i ovde on se ne izgovara za prekršaj zakona nego hoće da kaže da je on to činio pod uticajem kojeg se sada oslobodio.
18. Čovek ne može po sebi da se suproti sili greha. Jača sila mora da osvoji čoveka da bi zle želje i strasti bile savladane. Apostol je sam osetio strašni poraz koji nastaje kod svih koji žele da postignu pravdu svojom sopstvenom snagom. I Pavlov duh je bio voljan, ali je telo bilo slabo.
19. Ovaj stih je ponavljanje stiha 15, a govori o stvarnosti borbe protiv greha.
20. I ovaj stih je ponavljanje onog što je već rečeno u stihovima 16. i 17.
21. „Nalazim zakon“[214]. Ovde se ispred reči „zakon“ nalazi određeni član u originalu. Ali u ovom stihu izraz „zakon“ apostol Pavle upotrebljava za onu zlu silu koja je nekada radila u njemu.
22. Apostol se radovao Božjem zakonu. Grč. reč sunedomai se jedino ovde nalazi u Novom zavetu. To je više nego slagati se kao u stihu 16. Uz reč „zakon“ nalazi se član u originalu. Ovde Pavle misli na celokupnu Božju volju otkrivenu čoveku.
23. „Vidim drugi zakon u udima svojim“. „Drugi“ (grč. heteros = drugačiji) znači ovde ne samo drugi, nego drugačiji, suprotan (uporedi Galatima 1,6.7). Ovaj drugi zakon se suproti zakonu koji je u duhovnom, unutrašnjem čoveku. To je „zakon greha“ (7,23.25), ona zla sila iz stiha 21 koja koristi svaku telesnu želju. Ova se sila nalazi u udima i organima čovečijeg tela. Ona se „suproti“ (grč. antistratenomai = vojnička borba[215]). Ova se reč upotrebljava samo ovde u Novom zavetu. Zakon u udima vojuje protiv zakona uma, tj. duha (Galatima 5,17) ili unutrašnjeg čoveka (7,22). To je ono više „ja“ koje se slaže s Božjim zakonom. Ali Pavle vidi jedan drugi zakon koji radi preko nagona i želja tela. To je zakon „u našim udima“ – zakon greha (7,21). Ovaj zakon zarobljava (grč. aihmalatizo = zarobiti). Apostol Pavle je upotrebio vrlo jak izraz da bi opisao ozbiljnost sukoba sa grehom. I on sam se bori u ovome ratu na život i smrt da bi izbegao ropstvo grehu.

            „24. Ja nesrećni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove?[216]

25. Zahvaljujem Bogu svojemu kroz Isusa Hrista Gospoda našega. Tako dakle ja sam umom svojim služim zakonu Božijemu a telom zakonu grehovnome.[217]“

                                                                                                                        (7,24.25)

24. „Ja nesrećni čovek“. Grč. reč talaiporos koja se prevodi kao nesrećni,bedni, nalazi se ovde i još u Otkrivenju 3,17 gde se opisuje stanje laodikijske crkve. Uzrok ovoj nesreći je unutrašnji sukob, borba između dobra i zla. Ovo je uzrok ovom vapaju apostola Pavla za pomoć. Pavle se pita ko ga može spasti, što je i glavni predmet ove njegove poslanice. Da li oslobođenje dolazi od zakona? Ili se čovek može osloboditi snagom svoje vlastite volje ili razuma? Sve se ovo pokušavalo, ali bez uspeha. Postoji samo jedno sredstvo, samo jedan put: „kroz Isusa Hrista, Gospoda našega“ (stih 25).

            „Od tela smrti ove“[218]. Iz grčkog originala nije jasno da li se reč „ovo“ odnosi na „telo“ ili „smrt“, mada ovo drugo izgleda prihvatljivije. Mnogo se raspravljalo o značenju ovog stiha. Svi se slažu da apostol Pavle ovde ne misli na stari običaj vezivanja živih zatvorenika lancima za neko telo, mada se to praktikovalo kod robova. Apostol Pavle smatra telo (meso) tj. ude, sedištem greha, mesto gde zakon greha radi i donosi smrt. Ali to ne znači da je fizičko telo zlo. Njegov krik za oslobođenjem znači slobodu od ropstva zakonu greha, da njegovo telo ne bi više služilo kao sedište greha i smrti, nego da bude „živa žrtva, sveta, ugodna Bogu“ (12,1).

25. „Zahvaljujem Bogu“. Neki prevode: „Neka je hvala Bogu“. Ali apostol ne daje određeni odgovor na pitanje: „Ko će me izbaviti?“ Isto tako on ne kaže za šta on zahvaljuje Bogu. Ali ovo se može izvesti iz samog teksta. Ono što ne mogu da učine ni zakon, ni savest, ni ljudska snaga, može da učini evanđelje. Potpuno oslobođenje je moguće samo kroz Hrista. Ovo je vrhunac Pavlovog razmišljanja. Nije dosta da smo uvereni da je zakon dobar i da prepoznamo mudrost i pravičnost njegovih zahteva. Nije dosta da priznamo da je on dobar i da imamo radost u njemu. Nikakav ozbiljan napor za poslušnost neće koristiti protiv zakona greha u udovima dok se grešnik verom ne pokori Hristu. Ova pokornost Hristu je zamena za legalističku poslušnost zakonu. Kad se pokori Hristu onda grešnik oseća potpuni mir i slobodu (SC, 19; MH, 131; DA, 466). Na kraju apostol još jednom spominje sve što je do sada kazao i ističe sukob između čoveka i sile greha koji može samo Hristos u nama da ukine i onda imamo mir i slobodu. Ljudi pokušavaju da izvojuju pobedu nad grehom svojom sopstvenom snagom, ali to je nemoguće.

5. Život pod vođstvom duha (8,1-39)

„1. Nikakva dakle sad nema osuđenja onima koji su u Hristu Isusu i ne hode po telu nego po Duhu.“

                                                                                                (8,1)

1. Ovaj uvodni stih je u stvari veza izme 7. i 8. poglavlja Rimljanima poslanice. 8.poglavlje je razrađivanje Rimljanima 7,25. Sada apostol prelazi sa opisa borbe sa grehom na život u miru i slobodi koji imaju oni koji su „u Hristu Isusu“. Radosna vest evanđelja da je Hristos došao da osudi greh ali ne i grešnika (Jovan 3,17; Rimljanima 8,3), donosi svima koji veruju i prihvate ovu vest opravdanje i slobodu. Oni mogu da imaju neke nedostatke u svom karakteru, ali ako žele i trude se da budu poslušni Bogu, Isus prihvata ovu njihovu odluku i napore kao njihov doprinos i nadoknađuje njihov nedostatak svojom zaslugom.

            „Koji su u Hristu Isusu“ znači više nego samo biti Njegov sledbenik ili zavisiti od Njega. To znači biti u svakodnevnom životu u jedinstvu sa Hristom (uporedi Jovan 15,4-7; 14,20). Apostol Petar i Jovan isto pišu o ovom jedinstvu, ali Pavle ističe ovo naročito crkvama kao i pojedincima. Sve dok čovek ne doživi ovo jedinstvo sa Hristom on nije slobodan od osude. Samo ona vera koja donosi pomirenje i opravdanje zna za iskustvo biti „u Hristu“, o kome ovde govori apostol Pavle. Takav ne živi više po telu nego po duhu.

„2. Jer zakon duha koji oživljava u Hristu Isusu, oprostio me je od zakona grehovnoga i smrti.[219]

3. Jer što zakonu beše nemoguće, jer beše oslabljen telom,[220] posla Bog sina svojega u obličju tela grehovnoga, i za greh osudi greh u telu,[221]
4. Da se pravda zakona ispuni u nama koji ne živimo po telu nego po duhu;[222]“

                                                                                                (8,2-4)

2. Apostol Pavle ovde govori o Duhu koji daje silu duhovnome životu (stih 11). Taj zakon duhovnog života je sila Svetoga Duha. To je jedan zakon koji vlada u životu. Duh donosi život i slobodu nasuprot zakonu greha koji donosi osudu i smrt. Ovaj zakon oslobađa one koji su „u Isusu Hristu“ od greha. Blagodareći ovom jedinstvu Sveti Duh vrši svoj uticaj i čovek dobija ovu potrebnu silu da bi mogao da pobedi u borbi protiv greha. Pavle govori ovde o svome iskustvu kad se obratio i krstio i počeo da „hodi u novom /novini/ životu“ (6,4) i služi „u obnovljenju /novini/ duha“ (7,6).

            „Od zakona grehovnoga i smrti“ tj. vlasti greha koja završava smrću. Greh ne vlada i ne kontroliše više njegov život. On je sad poslušan „zakonu Duha“  koji je u njemu i on mu daje silu da „mori“ telesna dela (vidi 8,13). Ovaj zakon radi protiv „zakona greha“  i smrti u udima, pomaže čoveku da pobedi uticaj greha i oslobodi se njegovog ropstva.

3. Ovaj se stih mnogo raspravljao jer je grčka konstrukcija rečenice teška. Ali Pavlova misao je ovde jasna. Bog je učinio što zakon nije mogao da učini. On je osudio greh i zato je moguće hrišćaninu da ga pobedi Božjom silom, i da vodi pobedonosni život u Hristu. Zakon može ukazati na pravi put, ali ne može dati snagu slabom čoveku da hodi u njemu, jer je čovečija priroda oslabila i pokvarila se usled greha. Zadatak zakona nije da oprašta i osigurava poslušnost. Zakon samo otkriva prestup Božje pravde i naređuje poslušnost i zato ne može biti odgovoran ili omalovažen što nije učinio ono za šta i nije određen. Ali Bog je poslao svoga ljubeljenog Sina. Sin je došao na zemlju pokriven velom čovečanstva da bi se mogao približiti ljudskom rodu i biti u vezi sa slabim i grešnim čovekom. On nije došao u svojoj nebeskoj slavi koju čovek ne bi mogao da podnese (vidi Filibljanima 2,6.7; DA, 22.23; PP, 917.918). Kad je Hristos postao čovek Njegov je cilj bio da pokaže svemiru, a osobito ljudskom rodu da On može grehu i Sotoni uspešno protivstati i da tako mogu ljudi u svome životu biti poslušni Božjoj volji (AA, 531; DA 761.762). Od Adamovog pada Sotona je ukazivao na greh čoveka kao dokaz da je Božji zakon nepravedan i da se ne može držati. Ali Hristos je došao da popravi Adamov pad. Zato se On i izjednačio sa čovekom, „da bude kao braća u svemu“ (Jevrejima 2,17.18). On je patio i mogao biti kušan kao i mi, ali On nije učinio greha (Jevrejima 4,15).

            „I za greh[223] osudi greh u telu“. Bog je poslao svoga Sina u obličju grešnog tela i „radi greha“ (grč. peri hamartias = kao žrtva za greh). Ovaj se izraz često upotrebljava u LXX (samo u knjizi Levitik 50 puta). Isti izraz se nalazi u Novom zavetu u Jevrejima 10,6-8 gde se citira Psalam 40,6-8. Ali onaj se izraz treba uzeti u još širem smislu. Zakon je bio nemoćan da čoveku ponudi ovakvu pobedu, ali Bog je slanjem svoga Sina osigurao čoveku ovu silu. Hristos nije došao samo da odnese kaznu za greh svojom smrću nego i da uništi vladavinu greha i otkloni je iz života svojih sledbenika. To znači: „i radi greha“. Hristov život u ljudskom telu kao bezgrešni čovek je silna osuda greha. Njegova smrt znači uništenje zle sile greha za one koji su sa Hristom ujedinjeni u Njegovoj smrti i žive duhovno u novom životu.

4. Apostol Pavle upotrebljava grčku reč dikaiosune da označi pravdu, ali ovde on upotrebljava drugu reč dikaioma što znači poznati Božju pravdu. Pavle ovde govori o pravdi koju zahteva zakon. Ispred reči „zakon“ nalazi se u ovom stihu član jer apostol ovde govori o zakonu u kome on ima radost, ali koji ne može da drži bez Hrista. Bog je poslao svog Sina u obličju grešnog tela da bi čovek bio sposoban da potpuno ispuni opravdane i pravedne zahteve zakona. Plan spasenja ima cilj da čovečiji život dovede u sklad sa božanskom voljom. Bog nije dao svoga Sina da bi promenio ili ukinuo svoj zakon ili da bi oslobodio ljude od poslušnosti svojoj volji – svome zakonu. Pali čovek nije u stanju da ispuni zahteve zakona, a zakon mu ne daje snagu da ga drži. Zato je Hristos došao da omogući čoveku da bud epotpuno poslušan zakonu. Sveto pismo govori o potpunom preobraženju čoveka i potpunoj poslušnosti. Bog traži savršenstvo svoje dece, a Hristos u ljudskom telu je garancija da Nejgovom silom možemo da postignemo savršenstvo karaktera. Oni u kojima se ispunjava opravdani zahtev zakona ne žive više po nagonu i dikatatu tela, nego pod vođstvom Svetog Duha. Opravdani zahtev zakona se ispunjava u njima. Ono što zakon zahteva pokazuje se u božanskoj ljubavi hrišćanina, „jer je ljubav ispunjenje zakona“ (13,10). Život „po Duhu“ znači život u kome se „pravda zakona“ ispunjava; to je život ljubavi i poslušnosti.

            „5. Jer koji su po telu telesno misle, a koji su po duhu duhovno misle.

6. Jer telesno mudrovanje smrt je, a duhovno mudrovanje život je i mir.
7. Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božijemu niti može.
8. A koji su u telu ne mogu Bogu ugoditi.“

                                                                                                (8,5-8)

5. Reč „telesno misle“ (grč. phroneo = misle o nečem, staraju se za nešto, stavljaju u misli i srce) označava rad misli, volje i želja (vidi Matej 16,23; Rimljanima 12,16). Celokupna moralna i umna aktivnost onih „koji su po telu“ upravljena je na sebično i neduhovno zadovoljenje. U ovom stihu se opisuju dva suprotna načela čiji uticaj može da preovlađuje nad svima. Od tog uticaja zavisi naš karakter i život. Pavle opisuje u Galatima 5,16-24 suprotnost između  onog što je po telu i Duhu.
6. Misliti samo na zadovoljenje telesnih želja je smrt. Onaj koji živi za te sebične ciljeve mrtav je iako živi (1.Timotiju 5,6). On dalje živi samo za večnu smrt. Misliti duhovno i imati želje koje vodi samo Božji Duh dovodi do životvornog sklada svih duševnih funkcija, a to znači predosećanje života koji će tek doći. Prisutnost Svetog Duha donosi ljubav, radost i mir u životu. Oni koji su dohovni, oni i hode po duhu. Oni imaju i mir koji dolazi od pomirenja i oproštenja, Božja se ljubav izlila u njihova srca i oni imaju radost i ohrabrenje kad vide ispunjenje pravednih zahteva zakona.
7. Razmišljati o telesnim stvarima i živeti životom u kome se popušta telesnim željama, znači neprijateljstvo Bogu i neskladnost sa Božjom voljom. Ovakav život znači udaljavanje od Boga i odvajanje od izvora života, a takvo odvajanje znači smrt. Ovakvo „mudrovanje“ otkriva neprijateljstvo Bogu, koje se pokazuje u stalnoj neposlušnosti Božjem zakonu. Telesni um je nesposoban da se pokori Božjem zakonu. Samo silom Svetoga Duha, koji preobražava, moguće je da se opet povrati poslušnost. Onda će načela Božjeg zakona biti napisana na njihovim srcima. Ali, greh donosi udaljavanje od Boga i ljudsko srce se ispunjava neprijateljstvom i bunom. Od kako je čovek pao pod silu greha on je počeo da sledi naklonosti tela, a to ga je dovelo do neposlušnosti Božjem zakonu. Zato je čoveku i nemoguće da postigne pravdu i spasenje svojim sopstvenim pokušajima poslušnosti zakonu. Samo ako on umre sebi i grehu i nanovo se rodi za novi život u Duhu, on će moći da se pokori Božjoj volji.
8. Ovo je samo jednostavno ponavljanje 7. stiha u drugom, ličnom obliku. Izraz „u telu“ je jači od izraza „po telu“ (stihovi 4 i 5). To znači da su oni osvojeni i u njima vlada telesnost. Bogu su ugodni vernost i poslušnost. On voli veru i ljubav. Ali život vere, poslušnosti i ljubavi je moguć samo kod onih u kojima živi sila Svetoga Duha. Oni koji su „u telu“ ne mogu da ugode Bogu. Neposlušnost i neprijateljstvo je nešto prirodno kod njih.

„9. A vi niste u telu nego u duhu; jer Duh Božji u vama živi. A ako ko nema Duha Hristova, on nije njegov.

10. A ako je Hristos u vama, onda je telo mrtvo greha radi a Duh živ pravde radi.
11. A ako li živi u vama Duh onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna telesa Duhom svojim koji živi u vama.“

                                                                                                (8,9-11)

9. Apostol Pavle se nada da su njegovi čitaoci duhovni ljudi i da duhovno misle. On veruje da su oni pod uticajem i vođstvom Svetoga Duha. Stari život u telu prestaje samo onda kada počne novi život u Duhu. Sila tela nas samo onda napušta kada mi pozovemo Duha da dođe i vrši kontrolu nad nama. Kada Duh zavlada život po telu nestaje. Izraz „u vama živi“ označava stalnu i neprestanu prisutnost Duha, a ne trenutno oduševljenje i revnost. Sveti Duh se ovde naziva „Duh Božji“ ili „Duh Hristov“. Nije dovoljno da smo samo razumom uvereni u istinitost hrišćanstva. Mora „Duh Hristov“ da živi u nama. Nije dosta samo ispovedanje vere da bi bili verni Hristovi sledbenici. Mi tek onda znamo da Hristu stvarno pripadamo ako nam je dao od svoga Duha (1.Jovanova 4,3-13). Kada naš svakodnevni život otkriva ljubav, radost, mir i druge darove Duha, to je dokaz pravog hrišćanstva. Mi možemo dobro da poznajemo nauku Svetog pisma i da obavljamo sve poverene nam dužnosti u crkvi. Možemo biti revni za Božju stvar i požrtvovni. Možemo nahraniti siromahe, pa čak i svoje telo dati da se spali, ali ako Duh Hristov ne stanuje u nama i ne pokazuju se duhovni rodovi (vidi Galatima 5,22), nismo Hristovi. Onaj koji je tašt, ohol i ponosan ili svetski misli, onaj koji je grub ili neljubazan – u njemu nije Duh Hristov nego onaj drugi duh (5T,225).
10. Onaj koji ima „Duha Hristovog“ u njemu stanuje Hristos, koji je njegovo načelo života. Oni koji su nanovo rođeni i hodaju u „novini života“ moraju umreti jer je smrt sa Adama prešla na sve ljude. Ali zato što „Duh Hristov“ živi u njima, oni se nadaju vaskrsenju i večnom životu. U stihovima 9 i 10 se upoređuju „telo“ i „duh“. Izgleda da apostol Pavle ovde misli na ljudski duh. Ovaj duh koji nastaje radom Svetoga Duha stvara život ugodan Bogu. U čovečijem duhu Božji Duh vrši svoje delo preobraženja. U Svetom pismu pravda je uvek u vezi sa našim životom. Tamo gde se vidi pravda u životu, ona je dokaz prisutnosti i sile Božjeg Duha.
11. Apostol Pavle često upotrebljava sliku Hristovog vaskrsenja da bi pokazao duhovno oživljenje čoveka koji se obratio Bogu. Sveti Duh je sila koja će podignuti mrtve. Ta ista sila podiže i u duhovni život. Sveti Duh je Duh života i jasno je da gde je on prisutan tamo je i duhovni život. Onaj koga je Sveti Duh podigao u duhovni život ustaće i za večni život.

            „12. Tako dakle, braćo, nismo dužni telu da po telu živimo.

13. Jer ako živite po telu, pomrećete; ako li duhom poslove telesne morite, živećete.[224]
14. Jer koji se vladaju po duhu Božijemu, oni su sinovi Božiji.[225]
15. Jer ne primiste duha ropstva, opet da se bojite;[226] nego primiste Duha posinačkoga, kojim vičemo: Ava, oče!
16. Ovaj Duh svedoči našemu duhu da smo deca Božija.[227]
17. A kad smo deca i naslednici smo; naslednici dakle Božiji, a sunaslednici Hristovi: jer[228] s njim stradamo da se s njim i proslavimo.“

                                                                                                (8,12-17)

12. Kada je u nama Sveti Duh jasno je da nismo obavezni telu da živimo po njegovom naređenju. Život po telu vodi u smrt; zato hrišćanin nije ničim obavezan svojoj telesnoj prirodi. Božji Duh mu je doneo slobodu od ropstva i osude greha i obećao večni život. Ovaj stih je jasni odgovor onima koji pogrešno razumeju slobodu evanđelja. Evanđelje nas oslobađa od osude zakona i pogrešnog pokušaja da držimo zakon samo svojom snagom i naporima. Ali, ono nas ne oslobađa od obaveze Božjoj volji. Zakon je Božja večna i nepromenljiva naredba kojoj svi ljudi treba da se pokore. Evanđelje nije kraj poslušnosti, nego početak prave poslušnosti koja nas oslobađa od ropstva grehu.
13. Oni koji žive po telu idu neizbežno u smrt. A koji „more“ tj. ubijaju /upotrebljen je trajni glagol/ „poslove telesne“ živeće. „Poslovi telesni“ je uobičajena delatnost tela u moralnom, a ne u fizičkom smislu. Ovde se više misli na zla dela. Hrišćanin ne sme da popušta nagonima, željama i apetitu tela, nego treba da se prilagodi Božjem zakonu. Sve što jede ili pije i što čini, mora da čini na Božju slavu (1.Korinćanima 10,31). Dok je smrt neizbežna posledica života po telu, večni život nije bezuslovna posledica „morenja telesnih dela“. On je u stvari dar Božji kroz Isusa Hrista (6,23). Dakle, ili će naši gresi umreti ili mi moramo umreti. Ako dozvolimo da naši gresi žive onda ćemo mi umreti, a ako naše grehe umorimo (ubijemo) onda ćemo mi biti spaseni i živeti. Niko neće biti spasen u svojim gresima.
14. Vođenje Duhom ne znači neko trenutno raspoloženje nego stalni uticaj. Upotreba sadašnjeg vremena označava stalnu radnju. To nisu oni čije je srce samo s vremena na vreme dirnuto Svetim Duhom, ili oni koji tu i tamo popuste pod uticajem ove sile. Bog priznaje za svoju decu samo one koje Njegov Duh stalno vodi. Treba napomenuti da sila Svetoga Duha ne čini prinudu nego vodi Božju decu. Ova se sila nalazi samo u srcima onih koji su Hrista prihvatili verom. Ovo je svojevoljna pokornost Božjoj volji iz ljubavi.

            „Sinovi Božiji“. Apostol Pavle pravi razliku između izraza „sinovi“ (grč. huioi) i „deca“ (grč. tekna). Izraz „deca“ označava prirodni odnos dece prema roditelju, a izraz „sinovi“ naročiti položaj i prednosti koje su im date. Sinovi se još razlikuju od slugu i robova. Sve dok čovek živi pod zakonom on je rob (6,14); zato želi da svojim delima zasluži svoju platu. Ali i pored svog najboljeg truda i napora da postavi svoju vlastitu pravdu on postiže samo osudu i gnev i stoji pred svojim gospodarem i sudijom sa strahom i drhtanjem. Kao rob on nema prava na nasleđe. Ali, kada verom bude opravdan i nanovo se rodi Svetim Duhom, on prelazi iz svog stanja ropstva u stanje posinaštva. Sada na mesto gospodarevog gneva javlja se Očeva ljubav; umesto straha jednog roba nastaje osećaj poverenja koji ima sin. U ovom odnosu posinaštva nalazi se samo onaj koga vodi Sveti Duh, koji ga je i rodio. To su pravi Avramovi sinovi, jer su deca vere.

15. Na početku hrišćanskog života, kada se čovek pokaje i pomiri sa Bogom, Bog šalje svoga Duha u njegovo srce. To je „duh posinački“, a ne „duh ropstva“. Jasno je da apostol Pavle ovde ne misli ni na ljudski ni na božanski Duh. Ovde apostol upotrebljava izraz „duh“ za osećanje. Ovaj bi se izraz mogao prevesti sa „svest“, „duh ili smisao ropstva“, kao na primer duh ljubomore, zavisti itd. Hrišćani su bili u strahu pre nego što su se obratili. Ljude koji su pod zakonom i ropstvom greha stalno gone predosećanje i misli na neoproštene grehe. Kada dobiju Svetog Duha to osećanje prestaje. Božji Duh im donosi život, ljubav i slobodu od straha (1.Jovanova 4,18). Svest o posinaštvu (usvojenju) donosi osećanje ljubavi i poverenja kao što deca imaju prema roditeljima. Jevreji nisu znali za posinaštvo, ali Rimljanima je to bilo poznato. Posinovljenje je uzimanje tuđeg deteta da bude njegovo. Pavle uzima ovo upoređenje da bi pokazao kako Bog obraćene smatra kao svoje sopstvene sinove, mada su oni po prirodi Njemu bili strani, čak i neprijatelji. Posinjeni su sada pod Njegovom zaštitom i brigom. Usvojena deca slobodno viču svome nebeskom Ocu: „Aba“ /Oče/. Ova reč je prevod sa aramejskog jezika koji su Jevreji govorili u Palestini. Druga reč je na grčkom jeziku i znači isto. Iz ovoga se vidi odakle je došlo hrišćanstvo u Rim. Ovo je samo prevod aramejske reči „aba“.
16. Sam Božji Duh svedoči ljudskom duhu da smo Božja deca. Dakle, svedočenje obraćenom da je on Božje dete zavisi od svedočenja Svetog Duha da je zaista takav. Samo Svetim Duhom možemo Boga nazvati svojim Ocem (Galatima 4,6). Potpuna sigurnost da smo Božja deca nastupa tek onda kada Sveti Duh stanuje u nama. To možemo doznati po rodu Duha u našem životu (Galatima 5,22). Ako imamo ljubavi prema Bogu i našim bližnjima, mi možemo da budemo sigurni da smo prešli iz smrti u život (1.Jovanova 3,14) i postali deca nebeskog Oca (Matej 5,44.45). Mi smo onda primljeni u nebesku porodicu.
17. U planu spasenja posinaštvo i nasleđe idu zajedno (Galatima 4,7). To nasleđe je Božje carstvo i večni život (Matej 25,34; Rimljanima 2,7). U Mateju 21,38 sam Hristos se naziva „naslednik“. On želi da to nasleđe deli sa nama. Ako sa Hristom stradamo Bog će nas smatrati sunaslednicima s Njegovim Sinom. Ali to stradanje mora da bude sa Hristom (uporedi 2.Timotiju 2,11.12). Hristov život je primer za obraćene. Isus je kroz nevolju došao do mira i kroz patnje do slave. Tako će biti i sa svima koji Ga ljube.

            „Patiti sa Njim“ znači patiti radi Njega i evanđelja (vidi 1.Petrova 4,13), kao i boriti se sa iskušenjima. Bog ne nudi onima koji veruju život slobodan od patnji i iskušenja. Naprotiv, oni moraju da slede Hrista istim putem samoponiženja, prekora i bola. Kao što se Sotona stalno protivio Isusu, a svet ga progonio, tako će biti i sa onima koji idu za Njim. Ali, uzimanjem učešća u Hristovim patnjama mi se vaspitavamo i pripremamo da uzmemo učešća u Njegovoj slavi potom.

„18. Jer mislim da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti.[229]

19. Jer čekanje tvari čeka da se jave sinovi Božiji.[230]
20. Jer se tvar pokori propadljivosti[231] (ne od svoje volje nego za volju onoga koji je pokori) na nad,[232]
21. Da će se i sama tvar oprostiti od ropstva raspadljivosti[233] na slobodu slave dece Božije.[234]
22. Jer znamo da sva tvar uzdiše i tuži s nama do sad.[235]“

                                                                                                (8,18-22)

18. Apostol Pavle, koji je mnogo patio, smatra da su stradanja u ovom životu prema večnosti i slavi koja dolazi samo nešto kratko i prolazno. Ta slava, koja će sigurno doći, jeste slava Hristove pojave u vreme Njegovog drugog dolaska. Ova nada treba da ohrabri hrišćane u njihovoj nevolji na ovoj suznoj dolini. Nevolje mogu da budu velike, ali one su samo za neko vreme, dok je slava koju donosi Hristos večita. Nevolje će proći, ali ova slava neće nikad nestati (1.Petrova 1,4).
19. Ovo očekuju željno „sva stvorenja“ (grč. ktisis = stvorenja, tvari). Sporno je pitanje šta ovde apostol Pavle sve obuhvata. Jedni misle da se odnosi na sva stvorenja u prirodi (čoveka, životinje i mrtvu prirodu), a drugi da se odnosi samo na ljude. Bolje je misliti na sva stvorenja, jer je cela priroda pod prokletstvom i čeka na oslobođenje što je Pavle ovde izneo slikovito.

            „Da se jave (otkriju) sinovi Božiji“. Ista grčka reč apokalipsis (otkrivenje) je upotrebljena za naslov poslednje knjige Svetog pisma. Otkrivenje ili javljanje sinova Božjih biće javno pokazano. To će se dogoditi za vreme drugog Hristovog dolaska (Kološanima 3,4), kada vaskrsnu svi mrtvi pravednici, a živi se preobraze. Sva stvorenja čekaju ovo otkrivenje.

20. Zbog pada Adama i Eve u greh sva stvorenja su podložna propadljivosti. Pad čoveka u greh ima posledice za ceo svet. Bog je u početku stvorio svet koji beše „veoma dobar“. Ali danas mi vidimo znake propadanja i smrti u prirodi. Neobuzdani elementi prirode, razorni instinkti, zveri i dr., su dokaz taštine i besciljnosti kojima su stvorenja potčinjena.

            Reč „propadljivost“ (grč. mataiotes) označava besciljnost, taštinu i propadljivost. Sve što je nesavršeno, pokvareno i ružno kod ljudi, životinja i biljaka nastalo je zbog Adamovog greha. Adam je mogao da bira između službe Bogu i propadljivosti. Zato što je doneo takvu odluku, ljudski rod i priroda su potčinjeni taštini i propadljivosti.

            „Na nad“.[236]  Ove reči mnogi prevodioci prenose na 21. stih.[237] U svakom slučaju jasno je da ovo pokoravanje raspadljivosti nije krajnji cilj Božje namere. Stvorenja su podčinjena nadom ili u nadi da se postigne cilj kome Bog stremi. Priroda je bila stvorena radi čoveka. Ona je trebalo da posluži bezgrešnom čoveku na blagoslov i radost. Ali, kada je čovek pao i priroda se izmenila i tako je odgovarala promenjenim uslovima čoveka. Sada i ona služi planu spasenja. Raj je izgubljen, a cela priroda koja je pod prokletstvom greha svedoči čoveku o posledicama pobune protiv Boga. Ova „propadljivost“  prirode postala je kao neki pokretač čovečije moralne i fizičke snage. Život truda i briga je od tada postao njegova sudbina.

21. Sva stvorenja su u stanju opadanja i propadljivosti. Ova prinudna potčinjenost ovakvom stanju se izjednačava s ropstvom. Ona će se osloboditi ovog ropstva kada se Hristos pojavi. Tada će nastati „sloboda slave“ svim stvorenjima. Ova „sloboda slave“ ili slavna sloboda znači potpuni mir i oslobođenje od prisutnosti i sile greha. Nema više kušanja, prokletstva, ni smrti. Sve će biti u skladu sa Božjom voljom i ciljem. Sve će se vratiti pod vlast i upravu Tvorca. Na novoj zemlji će se činiti samo ono što je Bogu ugodno. Duga istorija greha je pokazala da je sve ropstvo, osim službe Bogu i pokoravanje Njegovoj volji.
22. Apostol Pavle podseća čitaoce svoje poslanice na njihovo iskustvo koje su stekli posmatranjem ovog sveta. Sve u prirodi „tuži“. Ovo je slika porođajnih muka svih stvorenja kao što apostol ranije daje sliku radosnog oslobođenja, porođaja (uporedi Jovan 16,21). Samo ljudi s Biblijom u ruci mogu da objasne tajnu patnji i nevolja u ovome svetu. Oni su doznali otkrivenjem u Božjoj Reči uzrok i izvor patnji koja se vidi na našem svetu. Muke kao kod porođaja ukazuju na rađanje tj. oslobođenje kada se pojavi „novo nebo i zemlja gde pravda živi“. Ove patnje koje su došle s pojavom greha, neće prestati do Hristovog dolaska.

„23. A ne samo ona, nego i mi koji novinu duha imamo[238], i mi sami u sebi uzdišemo čekajući posinjenja i izbavljenja telu svojemu.

24. Jer se nadom[239] spasosmo. A nad koji se vidi nije nad; jer kad ko vidi što, kako će mu se nadati?
25. Ako li se nadamo onome što ne vidimo, čekamo s trpljenjem.[240]“

                                                                                                (8,23-25)

23. Božja deca isto sa ostalim stvorenjima željno očekuju vreme kada će se njihovo smrtno telo preobraziti u besmrtno. Mada ona imaju već plod (prvine) Duha, njihovo posvećenje je tek počelo i ona čeznu za savršenstvom i potpunim izbavljenjem.

            „Plod /prvine/ Duha“ (grč. aparoche) je izraz u LXX za prve jesenje plodove koji su se najpre pokupili i posvetili Gospodu kao žrtva zahvalnosti (2.Mojsijeva 23,19; 3.Mojsijeva 23,10).

            „Prvine Duha“ označavaju prve darove Svetog Duha, puno izlivanje božanske sile, kao na Duhove i nastavljanje u vidu duhovnih darova pomoću kojih se preobražava karakter pravog hrišćanina. Onaj koji je primio dar Duha je već usvojen Božji sin (Rimljanima 8,15.16). Ali krajnje i potpuno ostvarenje ovog usvajanja će se dogoditi tek kad se „jave sinovi Božiji“ (stih 19), tj. kad Hristos dođe. Tada će i naše telo biti spaseno, oslobođeno ropstva. Ono će se osloboditi od sadašnjeg stanja grešnosti, slabosti, raspadanja i smrti.

24. Za onog koji veruje spasenje je iskustvo koje je več počelo. Ono treba da se nastavi u svakidašnjem životu, a potpuno će se ispuniti tek kad dođe Hristos. Kad neko verom postane Božje dete on može reći već da je spasen (uporedi Dela 2,47). Ali, u stvari, spasenje je tek otpočelo. On sad treba stalno duhovno da raste i utvrđuje se (vidi 1.Korinćanima 9,27). Apostol Pavle obično ističe veru kao sredstvo spasenja; zato mnogi prevodioci ne prevode „nadom“ nego „u nadi“ jer je ovo više Pavlova misao. Ali i nada je sada nešto što se ne može odvojiti od vere. Ona čoveka vodi verom dok ne dobije konačno spasenje. Kad se ono čemu se nadamo nalazi pred našim očima onda to nije više nada, jer kod nade njen predmet još ne vidimo.
25. Apostol Pavle svakako misli na nevolje sadašnjeg vremena (stih 18). Reč „trpljenje“ (grč. hopomone) označava u grčkom istrajnost i pored smetnji. Mi još ne vidimo konačno spasenje, ali mu se nadamo; zato smo i voljni da podnosimo razne nevolje.

„26. A tako i Duh pomaže nam[241] u našim slabostima: jer ne znamo zašto ćemo se moliti kao što treba, nego sam Duh moli se[242] za nas uzdisanjem[243] neiskazanim.

27. A onaj što ispituje srca zna što je misao Duha, jer po volji Božijoj moli se[244] za svete.“

                                                                                                (8,26.27)

26. Sveti Duh, čiju pomoć primamo, je drugi razlog ohrabrenja da s trpljenjem čekamo usred nevolja slavu koja će se javiti. I nada i Sveti Duh nam pomažu; nada je ljudski izvor ohrabrenja, a Sveti Duh božanski. Apostol Pavle neće ovde da kaže da Sveti Duh uklanja naše slabosti nego nam on daje snagu da ih pobedimo. Ove slabosti su uglavnom duhovne slabosti, ali naročita slabost koju apostol ovde spominje jeste da ne znamo za šta da se molimo i kako treba. Zbog našeg nejasnog i potamnelog vidika mi ne znamo da li je ono što tražimo najbolje za nas. Samo Bog zna kraj od početka. Zato u našim molitvama mi treba uvek da izrazimo našu potpunu pokornost Njegovoj volji. Isus nam daje primer u Mateju 26,39. Sveti Duh nas pokreće na molitvu. On nas uči šta da kažemo, a On i govori preko nas. On nas zastupa ili posreduje u našu korist unutrašnjim osećanjima čežnje.
27. Bog zna želje koje Sveti Duh pokreće u nama. Njemu nije potrebno da ova duboka osećanja izrazi rečima. Njemu nije potrebna veština jezika i učenost da bi razumeo molitvu. On razume potajnu težnju srca i spreman je da pomogne i blagoslovi jer zna zašto se Duh zauzima ili posreduje. Sveti Duh je naš drugi „zastupnik“ (grč. parakletos; Jovan 14,16), koji se zauzima kod Oca za nas kao što je i Hristos naš „zastupnik“ (parakletos kod Oca; 1.Jovanova 2,1). Dva su razloga u isto vreme zašto Bog poznaje misao Duha: prvi, Duh se zauzima za saglasnost sa Božjom voljom (1.Korinćanima 2,10) i drugo, on posreduje za „svete“, koji su naročito predmet Božjeg plana i staranja.

„28. A znamo da onima koji ljube Boga sve ide na dobro,[245] koji su pozvani po namerenju.[246]

29. Jer koje napred pozna one i odredi da budu jednaki[247] obličju[248] sina njegova, da bi on bio prvorođeni među mnogom braćom.
30. A koje odredi one i dozva;[249] a koje dozva one i opravda; a koje opravda one i proslavi.“

                                                                                                (8,28-30)

28. Sada apostol Pavle iznosi jedan drugi razlog zašto treba s poverenjem da gledamo u budućnost. To je naše saznanje da prema Božjem planu sve ide na dobro onima koji Ga ljube. I same nevolje i patnje u životu nisu nikakve smetnje za spasenje nego i one doprinose spasenju. Ništa se ne može dogoditi vernom Božjem detetu bez Božjeg znanja i odobrenja (vidi Jovan 1,12; 2,6). Kad Bog dozvoli da nevolje dođu na nas to nije da bi bili uništeni, nego očišćeni i posvećeni (8,17). Razočarenja i nevolje ovoga života uklanjaju naš pogled sa sveta i upućuju ga na nebo, gde je naša prava domovina. One nas osvedočavaju o našoj ništavnosti i slabosti i upućuju nas da se oslonimo na Boga i Njegovu zaštitu. One nas drže u poniznosti i skrušenosti Duha i pomažu našem strpljenju i krotosti. Bog poziva spasene preko evanđelja na spasenje. Spasenje je rezultat slobodnog prihvatanja poziva na spasenje. Pozivom Bog utiče svojim Duhom na srce da bi čovek prihvatio ovaj poziv. Oni koji ljube Boga imaju lično iskustvo i dokaz da su pozvani po Božjem planu /namisli/.

            Grčka reč prothesis (namera, namisao, plan) je Božja večna namera ili plan (Efescima 3,11) da spase grešnike (2.Timotiju 1,9). Po ovom planu sve ide na „dobro“ onima koji su „pozvani“ po ovome planu. Apostol Pavle ističe slobodu ljudske volje. Božja namera da spase čoveka zasniva se na ovoj slobodi.

29. U ovom stihu apostol objašnjava kako Bog ostvaruje svoj plan spasenja kod onih koji Ga ljube. U stihovima 29 i 30 se iznose proces i stepeni spasenja. Oni koji su prihvatili Božji poziv i plan sigurni su da će biti spaseni.

            „Koje napred pozna“ (grč. proginosko = unapred znati). Bog kao sveznajući unapred zna sve (vidi Jevrejima 4,13; Isaija 46,10; Dela 15,18). Njemu je poznata prošlost, sadašnjost i budućnost. Proročanstva to potvrđuju.

            „One i odredi“ (grč. proorizo = ranije označiti, odrediti; Dela 4,28). Bog je unapred odredio one koje je unapred poznao. Bog želi da se ceo ljudski rod spase (1.Timotiju 2,4; 2.Petrova 3,9). On se ne raduje što grešnik mora da umre (Isaija 33,11). Sam Isus kaže: Jovan 3,16 i Matej 11,28. Bog nudi spasenje svakom čoveku, ali svi ne prihvataju evanđelje (Matej 22,14). Spasenje mora biti izraz naše slobodne volje. Ako se suprotimo Božjoj volji mi ćemo biti izgubljeni. Božje prepoznanje i predodređenje ne isključuje ljudsku slobodu. Bog ne određuje unapred da neki moraju biti spaseni, a drugi izgubljeni bez odluke njihove slobodne volje. Isus je slika Očeva, vidljiv izraz nevidljivog Boga. Slavna je budućnost onih koji će se preobraziti u obličje Hrista, Sina Božijega. Čovek može da postane hram ili stan Svetoga Duha kada Hristos živi u njemu. Takav čovek „deli božansku prirodu“ (2.Petrova 1,4). Njegov karakter, ugledanjem na Hrista i pod uticajem Svetoga Duha, postaje sve sličniji Hristovom karakteru. Hristos je „prvorođeni“ (grč. prototokos), tj. najstariji brat u porodici spasenih. Cilj plana spasenja je da se obnovi jedinstvo u porodici Božjeg carstva da bi Bog bio „sve u svemu“ (1.Korinćanima 15,28). U ovoj porodici Hristos je najstariji brat i On nam daje primer. Isus naziva braćom one koji su nanovo rođeni. To su „sinovi Božji“ koje je On „doveo u slavu“ (Jevrejima 2,10).

30. Oni koji su unapred određeni, oni su i pozvani preko propovedanja evanđelja (2.Solunjanima 2,14), na čiji su se poziv oni odazvali. To je bio prvi veliki korak u njihovom ličnom spasenju. Oni su pozvani i opravdani, a biće i proslavljeni na kraju. Ovaj je događaj tek u budućnosti. U grčkom originalu je ovde upotrebljeno vreme koje nije određeno, a u našem jeziku bi se moglo upotrebiti sadašnje vreme. Pavlova je namera da u ovom stihu izrazi izvesnost postepenog podešavanja Hristu. Prvi stepen je poziv; ako ga prihvatimo on donosi opravdanje, a kad dozvolimo da Bog radi na nama, krajnji rezultat tada će biti proslavljanje.

            „31. Šta ćemo dakle reći na ovo? Ako je Bog s nama, ko će na nas?

32. Koji dakle svoga sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako dakle da nam s njim sve ne daruje?
33. Ko će optužiti izbrane Božije? Bog koji pravda?
34. Ko će osuditi? Hristos Isus, koji umre, pa još i vaskrse, koji je s desne strane Bogu, i moli za nas?
35. Ko će nas rastaviti od ljubavi Božije? Nevolja li ili tuga? Ili gonjenje? Ili glad? Ili golotinja? Ili strah? Ili mač? Kao što stoji napisano:
36. Za tebe nas ubijaju vas dan, drže nas kao ovce koje su za klanje.“

                                                                                                (8,31-36)

31. Apostol Pavle počinje ovim pitanjem svoj negativan zaključak na ono što je gore rečeno. Apostol najpre tvrdi da je Bog na našoj strani. On nas smatra svojom decom (stihovi 15-17) i šalje nam svoga Duha (stih 26), jer je Njegov plan da nas spase (stihovi 28-30). Za nas je ohrabrenje kad znamo da se sam Bog zauzima za naše spasenje i da su svi naši neprijatelji i Njegovi neprijatelji.
32. Reč „poštede“ je upotrebljena u LXX kad je reč o Avramovom žrtvovanju Isaka (1.Mojsijeva 22,12.16). Apostol misli ovde na ovo iskustvo. Bog je mislio na Avrama kad je žrtvovao svoga Sina. Ovaj „dar“ je najjači dokaz da je Bog „za nas“. Kad On nije poštedeo svog sopstvenog Sina, šta sve On ne bi za nas dao? Kad je dao svoga Sina, On je dao i samog sebe (DA, 762).
33. Sotona optužuje braću, ali kad ih Bog opravdava, ko će ih onda uspešno optužiti? Bog objavljuje da je Njegov narod pravedan. Hristos koji je umro za njih nalazi se na desnoj strani Boga i zauzima se za njih. Ko može onda da optuži Božji izabrani narod? Ko će ga osuditi? Svakako apostol ovde misli na Isaija 50,8.9.

            U Mateju 22,14 Isus pravi razliku između onih koji su „zvani“ i onih koji su „izabrani“. Ali ovde Pavle pretpostavlja da je poziv prihvaćen. „Izrabrani“ (grč. eklektoi = izabrani) su oni koje je Bog odabrao i prikupio. Oni ne treba da se boje nikakve optužbe. Sam Bog ih proglašava ispravnima po Njegovom planu opravdanja.

34. Sotona dobro poznaje sve grehe jer on je ljude i naveo da ih učine. On te grehe iznosi pred Boga kao dokaz da ih treba sve uništiti. Ali Bog odgovara na optužbe svog izabranog naroda. Hristos je platio svojim životom za njihove grehe (4,25) i zato su oni slobodni od svake osude (8,1). Mi nemamo mrtvog nego živog Spasitelja. On nije samo umro nego i živi da bi dovršio plan spasenja u našu korist. Desna se strana smatra počasnim mestom i uzimanjem učešća u carskoj sili i slavi. Da Isus ima ovaj položaj kod svoga Oca proročeno je već u Psalmu 110,1 (uporedi Dela 7,56; Efescima 1,20; 1.Petrova 3,22). Hristovo sedenje s desne strane označava ne samo slavu nego i silu Sina čovečijeg (Jevrejima 1,3). On je tamo i naš zastupnik i branilac. Pavle se oslanja i ukazuje na ovakvog Posrednika. On nije samo živ nego se nalazi i na prestolu slave. Apostol uopšte govori u ovoj glavi o Očevom udelu u pozivu, opravdanju i proslavljanju. Čak su i anđeli službeni duhovi poslani onima koji treba da se spasu. Nebo nije moglo više da učini za čoveka. Ako neko ne bude spasen to će biti zbog sopstvene odluke da odbaci Božji plan i silu za spasenje.
35. One koji ljube Boga ništa ne može da rastavi od Njega. Ni nevolje, ni progonstva niti šta drugo ne može nas rastaviti od Boga i Njegove ljubavi koju smo iskusili u našem životu.
36. Ove reči su uzete iz Psalma 44,22. Apostol Pavle ovde misli na patnje Božjeg naroda nekada, koje se ponavljaju i u njegovo vreme u vidu progonstva hrišćana.

            „37. Ali u svemu ovome pobeđujemo onoga radi[250] koji nas je ljubio.

38. Jer znam jamačno da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnje, ni buduće,[251]
39. Ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar može nas razdvojiti od ljubavi Božije, koja je[252] u Hristu Isusu Gospodu našemu.“

                                                                                                (8,37-39)

37. Da smo pobednici to je Božji blagoslov nad čovekom. Ovde apostol misli na Hrista čijom ljubavlju smo mi postali pobednici. Samo pomoću onoga koji nas ljubi mi možemo pobediti. Nema ni kušanja ni nevolje koje ne bi mogli pobediti pomoću Hrista. Ako On živi u nama On će nastaviti delo spasenja do kraja. Zato Pavle i daje hvalu Bogu u 1.Korinćanima 15,57.
38. Sada apostol iznosi svoje lično uverenje da ga ništa ne može odvojiti od božanske ljubavi. Ali, on neće da kaže da je nemoguće onome koji je poverovao da padne i bude izgubljen (Kološanima 1,23), nego samo da ga ništa ne može istrgnuti iz Hristove ruke protiv njegove volje (Jovan 10,28). Ni sami „anđeli“ ne bi to mogli. Ovo je samo Pavlova pretpostavka, jer on ovde misli na anđele, a ne na demone.

            „Poglavarstva“ (grč. archai) su građanski upravitelji ili natprirodne zle sile koje mogu da vladaju nad ljudima (Efescima 6,12). Neki misle da apostol Pavle ovde cilja na jevrejsku oznaku za stepene kod anđela.

            „Sile“ (grč. dinameis). U 1.Petrovoj 3,22 se reč „sile“ spominje uporedo sa „anđelima“ i „vlastima“ koji se pokoravaju Hristu posle Njegovog vaznesenja na nebo.

            „Ni sadašnje ni buduće“[253] (uporedi 1.Korinćanima 3,22). Iskustva koja je apostol dovoljno imao u svoje vreme kao i ona koja će biti ubuduće sve do Hristovog dolaska u vezi sa Sotoninim radom (2.Solunjanima 2,9) nisu poljuljala Pavlovo poverenje u Božju ljubav niti će poljuljati poverenje Božjeg naroda u budućnosti.

39. Ove su reči bez sumnje retoričke. „Visina“ i „dubina“ su samo izrazi dimenzija „sadašnjih“ i „budućih“ /stvari/. Uporedi Efescima 3,18.19. Pavle dodaje: „Ni drugo kakvo stvorenje“ ne može nas rastaviti od Božje ljubavi. Palve nabraja deset ovakvih stvari, a u desetoj sve što nije obuhvatio napred. Sve ovo treba uzeti samo u opštem smislu. Drugim rečima, ne postoji ništa u svemiru što bi nas moglo rastaviti od Božje ljubavi. Ta nam se ljubav otkrila u Hristovom zauzimanju za nas. U njoj sarađuju Otac, Sin i Sveti Duh (5,5.8: 8,26.27). Ovim apostol Pavle dolazi do vrhunca u svom objašnjenju Božjeg plana obnavljanja i spasenja čoveka.

IZBOR IZRAILJA

(Rimljanima 9,1 – 11,36)

1. Pavlova žalost zbog odbacivanja Izrailja (9,1-5)

            „1. Istinu govorim, tako mi Hrista, ne lažem, to mi svedoči savest moja Duhom svetim:

2. Da mi je vrlo žao i srce me moje boli bez prestanka;[254]
3. Jer bih želeo da ja sam budem odlučen od Hrista za braću svoju koja su mi rod po telu,
4. Koja su Izrailjci, kojih je[255] posinaštvo i slava, i zavet i zakon, i bogomoljstvo,[256] i obećanja;
5. Kojih su i oci[257], i od kojih je Hristos po telu, koji je nad svima Bog blagosloven vavek. Amin.“

                                                                                                (9,1-5)

1. Apostol Pavle sada prelazi na problem zbog kojeg je stalno žalostan i tužan, a to je što su Jevreji, Božji izabrani narod, odbacili evanđelje. Njemu je teško što oni nisu našli spasenje. Apostol priprema teren da bi pisao o ovom teškom i delikatnom pitanju. Bog je pozvao evanđelju i Jevreje i mnogobošce, ali On ne gleda na ličnost. On piše u Rimljanima 4 da je još Stari zavet potvrdio evanđelje o spasenju verom. Apostol Pavle se poziva na svoju zajednicu sa Hristom kao dokaz da je istina ono što on hoće sada da kaže. Njegov stalni sukob sa Jevrejima i judaistima stvara sumnju da li on voli svoj narod. Sveti Duh je „Duh istine“ (Jovan 14,17) koji svedoči našoj savesti o istini. Svaki koji je pod Njegovim uticajem mora da bude istinit.
2. Pavle neprestano tuži i žali za svojim narodom koji je odbio evanđelje.
3. Apostol ima žarku želju u mislima i srcu da se njegov narod, Jevreji, spasu, ali nema uslova za to. Mnogo se raspravljalo pitanje šta je Pavle mislio kada kaže: „Jer bih želeo da ja sam budem odlučen od Hrista“. Najbolje je da se uzme u ovom smislu u kome je i Mojsije molio da ga Bog izbriše iz svoje knjige ako neće da oprosti greh narodu (2.Mojsijeva 32,32). Ali Bog mu je odgovorio da takva molba nije opravdana (2.Mojsijeva 32,33).
4. Apostol Pavle ih ne naziva Jevrejima, čime bi se razlikovali po jeziku, ili Judejcima, čime bi se razlikovali po rasi. On upotrebljava ime „Izrailjci“ koje ih označava kao izabrani Božji narod, potomke Jakova koga je Bog nazvao „Izrailjem“. On je nosilac svih obećanja. Hrišćani su „duhovni Izrailj“.

            Reč „posinaštvo“ označava odnos između Boga i Izrailja objavljen u 2.Mojsijevoj 4,22: „Izrailj je sin moj, prvenac moj“. Ovo posinaštvo počinje od Avrama i njegovog semena.

            „I slava“. Ovde apostol Pavle svakako misli na vidljive znake Božje prisutnosti u prošlosti. To je bio stub od ognja i oblaka, oganj na Sinaju i šekina u šatoru od sastanka i kasnije u hramu. Samo Izrailj je video vidljivu prisutnost Božiju.

            „I zavet“. Jevreji su zavet smatrali kao Božju obavezu za Njegovu zaštitu i blagoslov.

            Apostol Pavle dalje spominje i „zakon“ pod kojim bez sumnje treba da se razume: zakoni dati na Sinaju. Izrailj je jedini od naroda na zemlji imao tu čast da mu Bog otkrije svoju volju (5.Mojsijeva 4,8).

            „I bogomoljstvo“[258]. Grčka reč latreia znači božanska služba (Jevrejima 9,1). Ovde se misli na službu u svetištu. Svrha obredne službe je bila razvijanje svetosti u narodu i upoznavanje sa Božjim planom opravdanja verom u Iskupitelja. Ali Jevreji su sve to zloupotrebili. Najzad, apostol podseća i na „obećanja“ u Starom zavetu o Mesiji i Njegovom carstvu i slavi Izrailja u budućnosti.

5. Avram, Isak i Jakov se smatraju očevima ili patrijarsima (vidi Dela 3,13). Za Jevreje je bila počast da su oni njihovi potomci. Ali najveća prednost Izrailjaca je da je Mesija od ovog naroda. On je potomak „ po telu“, ali On ima i drugu prirodu koja nije po telu. On je „nad svima Bog blagosloveni uvek“. Ovde apostol Pavle iznosi jasno učenje o Hristovom božanstvu. On je onaj koji je „nad svima“ kao što se kaže u Novom zavetu (Jovan 1,1-3; Efescima 1,20-22; Filibljanima 2,10.11; Kološanima 1,16.17).

2. Opravdano odbacivanje (9,6-13)

            „6. A nije moguće da reč Božija prođe;[259] jer nisu svi[260] Izrailjci koji su od Izrailja;

7. Niti su svi deca[261] koji su seme Avramovo, nego u Isaku, reče, nazvaće ti se seme[262].
8. To jest, nisu ono deca Božija što su po telu deca,[263] nego deca obećanja primaju se za[264] seme[265].
9. Jer je ovo reč obećanja: u ovo vreme[266] doći ću i u Sare će biti sin.
10. Ne samo pak ona nego i Reveka, kad zatrudnje od samoga Isaka oca našega.
11. Jer još dok se deca ne bijahu rodila, ni učinila dobra ni zla, da ostane Božija naredba po izboru,[267]
12. Ne za dela, nego onoga radi koji poziva reče joj se:[268] veći će služiti manjemu,
13. Kao što stoji napisano: Jakov mi omilje, a na Isava omrzoh.“

                                                                                                            (9,6-13)

6. Žalost apostola Pavla za svojim rodom ne treba tako razumeti kao da je propalo Božje obećanje Izrailju. Nisu samo potomci Jakovljevi „Izrailj“ u duhovnom pogledu. Apostol Pavle ovo naglašava da bi objasnio da ono što je Bog rekao Izrailju, neće propasti. Ispunjenje Božjeg obećanja se ograničava samo na one koji ispune uslove zaveta. Božja Reč će se ispuniti nad vernim i poslušnim ostatkom. Dakle, božansko obećanje koje je dato Izrailju ne obuhvata sve Jakovljeve potomke. Samo oni koji veruju su pravi Avramovi sinovi.
7. Avramovi potomci nemaju pravo na nasleđe samo zato što su oni njegovi fizički potomci. Isak i Ismailo su bili Avramovi sinovi po telu, ali je samo Isaku i njegovom potomstvu dato obećanje. To ne znači da se Ismailo i njegovo potomstvo ne mogu spasiti, nego samo da Isak i njegovo potomstvo treba da budu Božji misionari svetu. Samo Bog određuje razne dužnosti i odgovornosti ljudima i narodima.
8. Postoje telesni naslednici koji su rođeni na prirodan način, kao na primer Ismailo. Ali, duhovni blagoslovi se ne nasleđuju prirodnim poreklom. Postoje Božja deca, Avramovi potomci preko Isaka. Oni su u zajednici sa Bogom, imaju obećanja i dobijaju prednosti izarbanog Božjeg naroda. Biti pravi sin Božji i Avramov ne zavisi od telesnog nasleđa. Ovo je bilo teško Jevrejima da razumeju, jer su verovali da samo Jevrejin može da bude Božje dete.

            „Deca obećanja“. Ovde se misli na Isaka koji je rođen kada je Avramu i Sari bilo prošlo vreme da imaju decu. Samo Božjim obećanjem i njihovom verom oni su dobili sina. Isto tako i mnogobošci mogu da postanu Avramova duhovna deca (Galatima 4,21-31). To su deca obećanja.

9. Bog je dao obećanje i ono se ispunilo. Isakovo rođenje je zavisilo od obećanja. Apostol daje pouku: samo telesno rođenje od Avrama nije dovoljno da se primi obećanje.
10. Apostol Pavle daje i drugi primer u istom smislu. To je Reveka. O njoj je reč u 12. stihu. Ovde je spomenuta Reveka, a ne Isak jer je njoj upućeno proročanstvo (stih 11). Iako je Reveka imala blizance, Jakov je bio izabran da bude rodonačelnik Božjeg naroda.
11. Rebeki je objavljeno još pre rođenja da je mlađi bolji, ali ne zbog nekih njegovih dela. Kada je Jakov bio izabran da bude rodonačelnik obećanog naroda, to nikako nije značilo da je njegov brat Isak bio izabran da propadne. Pavle samo hoće da kaže da telesno srodstvo ne obavezuje Boga na prednost i blagoslov.
12. Apostol Pavle najpre opisuje izbor Isaka (stih 7), a sada ovde izbor Jakova. On je to unapred rekao i Avramu i Rebeki (vidi 1.Mojsijeva 25,23).
13. Ove reči ne znače izbor Jakova i odbacivanje Isava, nego istoriju ova dva sina i njihovih potomaka Izrailja i Edoma. Reči: „a na Isava omrzeh“ ne znače mržnju u današnjem smislu reči, nego samo da je Bog izabrao Jakova za rodonačelnika svoga naroda. U ono vreme je ova reč imala taj smisao (uporedi 1.Mojsijevu 29,30.31; Luka 14,26; Jovan 12,25).

3. Ljudi ne mogu ispitivati Božju nameru (9,14-29)

            „14. Šta ćemo dakle na to reći? E da li je nepravda u Boga?[269] Bože sačuvaj![270]

15. Jer Mojsiju govori: koga ću pomilovati, pomilovaću, i na koga ću se smilovati, smilovaću se.
16. Tako dakle niti stoji[271] do onoga koji hoće, ni do onoga koji trči, nego do Boga koji pomiluje.
17. Jer pismo govori faraonu: za to te isto podigoh da na tebi pokažem silu svoju, i da se razglasi ime moje po svoj zemlji.
18. Tako dakle koga hoće miluje, a koga hoće otvrdoglavi.[272]“

                                                                                                            (9,14-18)

14. Apostol Pavle odgovara na moguću primedbu Jevreja na njegove dokaze. Izvor Izrailja i odbacivanje Ismaila i Isava su primeri kako Bog radi, ali Jevrejin to teško može da razume. Ipak, ovi primeri otkrivaju načelo koje opravdava odbacivanje nevernog, jevrejskog naroda. Zar ima nepravde ako Bog tako čini? Bogu se ne može reći da je nepravedan jer se u Starom zavetu izričito kaže da Bog postupa s ljudima po svom božanskom načelu i planu.
15. Ove reči su upućene Mojsiju kada je zatražio da vidi Božju slavu (2.Mojsijeva 33,19). Bog ima pravo da nekom bude naklonjen, ako to hoće. Ako se On pokazao Mojsiju a nama ne, to nije dokaz da je Bog nepravedan. „Bog je i suviše mudar da pogreši, i suviše dobar da ne učini dobro onima koji žive pravedno“ (SC, 96).
16. Zaključak izvučen iz Božjih reči Mojsiju jeste da Božja naklonost ne zavisi od ljudske volje ili truda, nego od Božje mudrosti, jer On zna šta je najbolje i zato radi samo po „savetu svoje volje“.

            „Koji trči“ znači koji čini naročite napore. Tu Pavle svakako misli na trke (1.Korinćanima 9,24.26). Sam Bog želi spasenje svakom čoveku. Niko nije isključen iz spasenja. Ali Bog je sebi izabrao oruđa kroz koja On ostvaruje svoje planove. Ako oni zadatak ne svrše, On izabere druge. Od ljudi se samo traži da sarađuju sa nebom, a ne da trče tamo gde ih Bog nije poslao.

17. Ovo je citat iz 2.Mojsijeve 9,16 s malom razlikom. Ove reči je Bog rekao faraonu preko Mojsija. Ovde se upotrebljava reč „govori“ kao u 15. stihu, a odnosi se na Boga. Bog je „ostavio“ (2.Mojsijeva 9,16) faraona da nije poginuo od zala, mada je bio zaslužio da bude uništen zbog svog buntovničkog i nepopustljivog stava prema Božjem zahtevu. On mu je sačuvao život da preko njega ostvari svoj plan i nameru. Ali Bog ga nije unapred odredio da bude buntovnik i bude uništen. Pitanje koje se ovde postavlja nije pitanje faraonovog ličnog spasenja nego pitanje kao vođe jednog od najvećih naroda onoga vremena. Bog radi preko vođa i njihovih naroda da bi ostvario svoje namere na zemlji. Stalno faraonovo odbijanje da prihvati Božji zahtev u pogledu Njegovog naroda Izrailja prouzrokovalo je sve veće pokazivanje božanske sile dok najzad nije bio ovaj vladar prinuđen da prizna Božju nadmoćniju silu (2.Mojsijeva 9,27).
18. Na kraju apostol Pavle izvlači opšti zaključak iz ovih primera kao i u stihu 16. U Drugoj knjizi Mojsijevoj se opisuje da je sam faraon kriv što mu je Bog na kraju odrvenio srce. On se najpre stalno protivio da pusti Izrailj dok mu najzad sam Bog nije odrvenio srce da ne posluša (2.Mojsijeva 7,3). Ovakvih slučajeva ima i u Novom zavetu (Dela 19,9; Jevrejima 3,8.13.15; 4,7). Srce čoveka može da odrveni zbog pobune protiv Božjeg otkrivenja ili dobijanja rada Svetog Duha na njegovom srcu.

            „19. Reći ćeš mi: zašto nas još krivi?[273] Jer ko se može suprotiti volji njegovoj?

20. A ko si ti, o čoveče, da protivno odgovaraš Bogu?[274] E da li rukotvorina govori majstoru svome: zašto si me tako načinio?
21. Ili zar lončar nema vlasti nad kalom /glinom/ da od jedne /iste/ guke /smese/ načini jedan sud za čast, a drugi za sramotu?[275]
22. A kad šćaše Bog da pokaže gnev svoj i da objavi silu svoju, podnese s velikim trpljenjem[276] sudove /posude/ gneva koji su pripravljeni za pogibao.
23. I da pokaže bogatstvo slave svoje na sudima /posudama/ milosti koje pripravi za slavu;
24. Koje nas i dozva ne samo od Jevreja nego i od neznabožaca,
25. Kao što i u Osiji govori: nazvaću narod svojim koji nije moj narod, i neljubaznicu ljubaznicom.[277]
26. I biće na mestu, gde im se reče: vi niste moj narod; tamo će se nazvati sinovi Boga živoga.[278]
27. A Isaija viče[279] za Izrailja: ako bude broj sinova Izrailjevih kao pesak morski, ostatak će se spasti.[280]
28. Jer će on izvršiti reč svoju, i naskoro će izvršiti po pravdi, da ispuniće Gospod naskoro reč svoju na zemlji.[281]
29. I kao što proreče[282] Isaija: da nam, nije Gospod Savaot ostavio semena, onda bismo bili kao Sodom i Gomor.“

                                                                                                            (9,19-29)

19. Apostol Pavle sad prelazi na drugu primedbu koja bi se mogla dati na Pavlovo tvrđenje (stih 14). Ako sâm Bog odrveni srce čoveka kako onda može da mu nalazi greške i da ga kori? Onda Bog optužuje grešnike zbog njihovog ponašanja, a to je u stvari u saglasnosti sa Njegovom nepopustiljivom voljom? U slučaju faraona primedba bi bila: ako je Bog odlučio da odrveni faraonovo srce, zašto mu nalazi greške i okrivljuje ga? Apostol ne daje potpuni odgovor na ovu primedbu. Mnogi tumače ovaj stih na ovaj način. Kalvin ga je tako razumeo da je Bog suvereno stvorio neke ljude za spasenje, a neke za uništenje, ali apostol Pavle nigde ne tvrdi takvo nešto (uporedi 2,11). On, naprotiv, kaže da će se svi spasti „koji prizovu ime Gospodnje“ (uporedi 10,12.13).
20. Ovde apostol stavlja čoveka prema Bogu. Čovekov odnos prema Bogu je kao odnos stvorenja prema Stvoritelju. Zato, kakvo pravo ima čovek da se žali ili da daje primedbu zašto Bog tako radi?

            „Rukotvorina“ (grč. plasma) dolazi od grčke reči plasso što znači formirati, oblikovati. U Starom zavetu je dobro poznato upoređenje lončara koji predstavlja Boga, i zemlje (lonac) koja predstavlja čoveka (uporedi Isaija 29,16; 45,9; Jeremija 18,6).

21. Niko ne može poreći da Bog ima pravo, vlast (grč. exousia) da čini s čovekom ono što On hoće kao što je lončar vlasnik nad glinom od koje pravi sudove. Apostol Pavle ovde bez sumnje misli na Jeremiju 18,6. Bog radi za dobro čoveka i naroda, ali oni sami čine sebi zlo i donose propast. Jedan lončar od iste smese ima pravo da načini sud za korisnu ili nižu upotrebu. I Bog može činiti po svojoj volji ili planu, radeći na spasenju ljudskog roda. Bog može da dozvoli da ljudi i čitavi narodi snose posledice svoje pobune. Kada On to dozvoli onda se jasno kaže u Svetom pismu da je On to učinio (vidi 2.Dnevnika 18,18).
22. Apostol Pavle misli ovde da ako Bog, koji ima puno pravo da raspolaže svojim stvorenjima po svojoj volji, pokazuje mnogo strpljenja, kakvu primedbu bi mogli učiniti protiv Njegove pravednosti? Bog je strpljivo podnosio neke „sudove gneva“ zato što je želeo da otkrije svoj gnev i silu u jednom užasnijem sudu. Zato je Bog i sačuvao strpljivo život faraonu (stih 17), da bi na njemu pokazao veću silu i konačno kaznio grubost i nasilje (PP, 268). Ali inače, cilj Božjeg strpljenja je da bi ljudima dao mogućnost da se pokaju.
23. Božje strpljenje nad onima koji su zaslužili uništenje otkriva i milost nad onima koji su voljni da se pokore Njegovom planu. Mada su Jevreji zaslužili Božji gnev On ih je mnogo trpeo.

            „Sudovi /posude/ milosti“ su oni koji su osetili Njegovu milost. Apostol Pavle kaže da je sam Bog pripremio ove „sudove milosti“ za slavu. Ali on ne kaže da je „sudove gneva“ načinio za uništenje (stih 22).

24. Hristova novozavetna crkva je dobila prednosti koje je nekada uživao Izrailj. „Ono što je Bog nameravao da učini za svet preko Izrailja, svog izabranog naroda, On će konačno učiniti danas preko svoje crkve na zemlji.“ (PK, 713.714) Ova crkva je sastavljena od Jevreja i mnogobožaca. Ovde apostol ponovo naglašava univerzalnost božanske milosti. Niko nije pozvan i ne spasava se samo zato što je Jevrejin. Spasenje se nudi i Jevrejima i mnogobošcima.
25. Apostol Pavle se trudio da svoje tvrđenje potvrdi citatom iz Starog zaveta, naročito ako je to neko sporno pitanje. Ovde on dokazuje da su pozvani i mnogobošci na spasenje sa ostatkom Izrailja. Ovaj citat se nalazi u Osiji 2,23 premda nije doslovan.
26. Ovo je drugo mesto iz Osije 1,10 koje apostol Pavle citira. To će se ispuniti u novozavetnoj crkvi. Iako je nekad rečeno za izrailjska plemena i mnogobošce da nisu Božji narod, doći će vreme da se i oni nazovu Božjom decom.
27. Sada apostol prelazi na proročanstva koja se odnose na poziv mnogobožaca, na proročanstvo o odbacivanju Izrailja, osim ostatka. Citat je iz Isaije 10,22.23 koji isto nije doslovan. Ali to ne menja ništa u smislu proročanstva.
28. Ovaj stih se najbolje može ovako prevesti: „Jer će reč završiti i skratiti u pravdi, brzo će je izvršiti na zemlji“. Izraz „reč“ (jevr. dabar; grč. logos) ima razna značenja, naročito u Novom zavetu. Ona se spominje 300 puta, ali se samo ovde prevodi sa „delo“, dok je po smislu treba prevesti sa „stvar“.
29. Sporno je da li je apostol Pavle ovde hteo samo da kaže: „ranije reče“ ili „proreče“. To se može zaključiti samo iz onoga o čemu je reč.

            Izraz „Savaot“ znači „vojske“. Reč „seme“ znači deca, potomstvo, u stvari ostatak (stih 27). Ovo mesto se nalazi u Knjizi proroka Isaije 1,9 i glasi „malo ostatka“. LXX i apostol Pavle iznose ovo kao „seme“ od koga će se narod opet podići (uporedi 6,13). I pored nevernosti i otpada uvek je ostajao ostatak veran Gospodu kao obećanje Avramu. Uništenje Sodoma i Gomore se često spominje u Starom zavetu kao slika suda i propasti.

4. Uzrok odbacivanja Izrailja je: nedostatak vere (9,30 – 10,21)

„30. Šta ćemo dakle reći? Da neznabošci koji ne tražiše pravde dokučiše[283] pravdu, ali pravdu od vere.

31. A Izrailj tražeći zakon pravde ne dokuči zakona pravde[284].
32. Zašto? Jer ne traži iz vere nego iz dela zakona;[285] jer se spotakoše na kamen spoticanja,
33. Kao što stoji napisano: evo mećem u Sionu kamen spoticanja i stenu sablazni; i koji ga god veruje neće se postideti.“

                                                                                                (9,30-33)

30. Pošto je apostol Pavle izneo Božji sud i Njegovu odluku da odbaci Jevreje a pozove mnogobošce, sada govori o ljudskoj odgovornosti. Neki su mnogobošci došli do pravde. Božje obećanje nije ukinuto što su neki mnogobošci došli do pravde koju Jevreji nisu postigli jer su je tražili na pogrešnom putu. Postavlja se pitanje zašto? Zbog zabluda Jevreja. Apostol Pavle kaže da mnogobošci koji se nisu trudili da postignu pravdu, postigli su je. On neće time da kaže da oni nisu želeli ni težili za pravdom, nego samo da podvuče razliku između njih i Jevreja koji su prividno to želeli. Ali, kada im je evanđelje ponudilo spasenje oni su ga odbili, dok su ga mnogobošci prihvatili verom.
31. Mnogobošci nisu tražili da upoznaju „zakon pravde“, tj. zakon koji ostvaruje pravdu. Ali, oni su ipak upoznali i postigli pravdu, onu pravdu koja se temelji na zakonu. Izrailj je sledio „zakon pravde“ ali nije uspeo da ga postigne ili ostvari. Razlog njihovog neuspeha je u tome što pravda zasnovana na Božijem zakonu zahteva potpuno ispunjenje zakona, a čovek ne može to da postigne svojom sopstvenom snagom.
32. Jevreji nisu ni hteli, ni pokušali da to postignu „verom“, nego samo „delima zakona“. Takvo je bilo njihovo mišljenje. Oni su smatrali da se mogu opravdati delima. Tako su oni pokušavali ono što je nemoguće, jer pravda zakona se može postići samo verom.

            „Jer se spotakoše“ (grč. proskopo = udariti se na nešto, spotaći se). Isus je došao na svet da donese „pravdu“ svima koji Ga prihvate verom. Ali Jevreji koji su pokušali na drugi način da dođu do „pravde“ sukobili su se ili spotakli o Hrista i Njegovu vest. Njihova zabluda je bila tako velika da su se suprotili Spasitelju i najzad Ga ubili. Greška je bila ne u „kamenu spoticanja“ tj. Hristu, nego u njihovom držanju prema Njemu. „Hristos raspeti“ je bio „sablazan“ Jevrejima, ali „Božja sila i premudrost“ onima koji su pozvani (1.Korinćanima 23,24). Onima koji su neposlušni i bez vere On je spoticanje, a onima koji veruju čast (1.Petrova 2,7.8).

33. Ovo mesto koje navodi apostol Pavle nalazi se u Isaiji 28,16, ali ima razlike u tekstu. Apostol Petar ga primenjuje na Hrista (1.Petrova 2,6-8).

„Neće se postideti“. Ovaj tekst je prema LXX, a u jevrejskom originalu stoji: „Neće se plašiti“. Tu se misli više da se neće zbuniti. Razlika je velika.

            „/10/,1. Braćo! Želja je mojega srca i molitva k Bogu za spasenje Izrailja.[286]

2. Jer im svedočim da imaju revnost za Boga, ali ne po razumu.[287]
3. Jer ne poznajući pravde Božije i gledajući svoju pravdu utvrde ne pokoravaju se pravdi Božijoj.
4. Jer je Hristos svršetak zakona: koji ga god veruje opravdan je.[288]“

                                                                                                            (10,1-4)

1. Apostol Pavle raspravlja u Rimljanima 10 o činjenici da Izrailj nije hteo da dođe do pravde zato što je želeo da je zasniva na zaslugama, svojim delima, što se opisuje u 9,31-33. On u početku, pre nego što će preći na ovaj mučan zadatak u kome naglašava grešku i krivicu svog naroda, ponovo uverava da od srca želi njihovo spasenje. Rimljanima 10 je nastavak Pavlovog dokazivanja da je Izrailj odbačen. Ali, on se moli Bogu za njihovo spasenje. To je dokaz da njihovo stanje nije još bez nade i pored njihovog stava. On zna da „svi koji prizovu ime Gospodnje spašće se“ (stih 13). Evanđelje je radosna vest za sve ljude, pa i za Jevreje.
2. Pavle tvrdi da imaju revnost jer ju je i on sam imao (Galatima 1,14), ali to je nerazumna revnost. Oni su se ponosili ovom revnošću za Boga i zakon. Pa ipak, i pored tolike revnosti nisu postigli pravdu. Njihova vera je bila formalna i zakonska. Spoljni izgled poslušnosti je bio samo ogrtač za unutrašnju neposlušnost i pokvarenost. Apostol Pavle je ipak našao i nešto dobro u njihovoj revnosti što bi ih moglo dovesti na put pravde.

            „Ali ne po razumu“ (grč. epignosis). Ova reč označava potpuno znanje. Jevreji nisu bili bez znanja (gnosis), ali njihova revnost za Njega nije bila razumna. Iako su imali zakon i proroke nisu razumeli pravo značenje Božjih reči i dela. Njihova revnost je bila samo fanatizam. Oni su pokazivali više revnosti za formu i slova nego za Boga.

3. U ovom stihu se kaže zašto njihova revnost nije bila po razumu. Da su poslušali Božju volju oni bi razumeli istinu. Njihovo neznanje se ne može oprostiti jer su bili prosvećeni. Oni su se u svome ponosu „utvrdili“ (grč. histemi = postavili), tj. ponosno postavili svoju sopstvenu pravdu. Tako su oni radili za sebe, a ne za Boga (uporedi Osija 10,1). Umesto da potraže Božju pravdu na Božji način Jevreji su na samoopravdani način postavili svoja sopstvena dela. Oni su samo obavljali prinašanje žrtava i izvršavali uredbe misleći da su time postigli pravdu umesto da su gledali na pravdu Onoga na koga je sve ovo ukazivalo. Tako se njihova vera srozala do samodovoljnog i samohvalisavog formalizma. I ukoli su više gubili iz vida Božju pravdu utoliko su strožiji bili u održavanju svoje lične pravde. Utvrđeni u svojoj pravdi nisu hteli da prihvate Božji plan spasenja niti su dozvolili da zavise od zasluga nekog drugog. Ali nema veće smetnje za spasenje od samoopravdanja grešnika.
4. Apostol Pavle tvrdi: „Jer je Hristos svršetak zakona“ (grč. telos = svršetak). Ovaj stih se različito tumači. Jedni misle da Pavle hoće da kaže da je Hristos svršetak zakona, drugi da je On cilj zakona, a treći da je Isus ispunjenje zakona kao sredstva spasenja. Izgleda da poslednje tumačenje najbolje odgovara tekstu ovog stiha (uporedi Matej 5,17). Vest evanđelja je da je Hristos svršetak zakona u smislu sredstva postizanja pravde verom. U ovom stihu nema člana ispred reči zakon, što pokazuje da apostol Pavle ovde misli uopšte na načelo zakona, a ne na sam zakon posebno. Iz svega što je apostol Pavle do sad rekao izlazi da on govori ovde o zakonu u opštem smislu. Apostol ne misli da se pravda mogla dobiti u Starom zavetu zakonom, a da je dolaskom Hrista vera zamenila zakon kao sredstvo opravdanja. Od Adamovog pada u greh Bog je odredio samo jedno sredstvo kojim se ljudi mogu spasiti. To je vera u Mesiju koji treba da dođe. Apostol Pavle u ovom stihu ni u kom slučaju ne misli da je Hristos svršetak zakona kao takvog i da čovek nije više obavezan da drži Božji zakon. Kad je Bog objavio svoj zakon Izrailju On je to učinio da bi mu otkrio njegovu grešnost (3,20) i potrebu za Spasiteljem (Galatima 3,24). Ali Jevreji su izvrnuli Božju nameru i koristili moralne i obredne zakone kao sredstvo postizanja lične pravde svojim naporom i zakonskom poslušnošću. Isus je postavio ponovo veru na njeno pravo mesto. Ona ne ukida zakon nego ga naprotiv utvrđuje (3,31) i omogućava čoveku da ispuni njegove zahteve (8,4).

            „5. Jer Mojsije piše za pravdu koja je od zakona: koji čovek to čini živeće u tom.

6. A pravda koja je od vere ovako govori: da rečeš u srcu svojemu: ko će izići na nebo? To jest da svede Hrista;
7. Ili: ko će sići u bezdan? To jest da izvede Hrista iz mrtvih.
8. Ali šta govori pismo? Blizu ti je reč u ustima tvojima i u srcu tvojemu, to jest reč vere koju propovedamo.
9. Jer ako priznaješ ustima svojima da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svojemu da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen.
10. Jer se srcem veruje zu pravdu a ustima se priznaje za spasenje.
11. Jer pismo govori: koji ga god veruje neće se postideti.“

                                                                                                (10,5-11)

5. Apostol Pavle sada opisuje suprotnost između pravde koja dolazi od zakona i pravde koja dolazi od vere u Starom zavetu. Na taj način on dokazuje da nema razlike između Starog i Novog zaveta u ovom pogledu. Stih koji apostol navodi nalazi se u 3.Mojsijevoj 18,5. On citira ovaj stih jer su Jevreji na ovom stihu zasnivali svoje učenje da pravda zakona zahteva savršeno ispunjavanje zakona. Ovo se mora doslovno razumeti. Nema tu nikakve milosti. Sve što zakon traži mora se ispuniti ili nema spasenja. Ali to je stanje koje čovek, koji je pao u greh, nikada nije ni mogao da postigne, o čemu Pavle jasno govori u Rimljanima 1-3. Ovo stanje i ne može da postigne nepreporođeni čovek (8,5-8). Prema tome, za one koji se oslanjaju na svoje ispunjenje zakona da bi se opravdali pred Bogom postoji samo osuda (3,20). Treba naglasiti da se u 3.Mojsijevoj 18,5 Božji zakon opisuje kao „uredbe i zakoni“ koji treba da se drže da bi narod ušao u život (Jezekilj 20,10 i Nemija 9,13). Tu nam se kaže da se ovo može postići i da se obećanje može ostvariti. U Novom zavetu se upućuje na veru u Izbavitelja da bi se dobilo oproštenje greha i sila za poslušnost Bogu. Ova mesta Svetog pisma ne mogu se tako razumeti da se pravda postiže samo držanjem zakona nezavisno od vere. Fariseji i jevrejski narod držali su se svog pogrešnog mišljenja. Njihova veza sa Bogom je bila samo zakonska. Njihov zavet sa Njim je bio samo jedno od njihovih dela, a ne stvar vere i milosti. Bog je hteo da ih vodi do većeg iskustva, ali oni su to odbili. Zbog svega ovoga apostol Pavle navodi 3.Mojsijevu 18,5. On upotrebljava samo Mojsijeve reči da bi ih podsetio da pravdu mogu da imaju samo oni koji su poslušni.
6. Apostol Pavle personifikuje pravdu koja dolazi od vere, kao da ona nešto kaže. On je u stvari hteo da kaže da Mojsije ovde govori o pravdi koja je od vere. Možemo dakle slobodno reći da su oba dela 4. stiha potvrđena svedočenjem Mojsija: nemogućnost postizanja pravde zakonom (stih 5) i sigurnost da pravdu možemo postići verom (stihovi 6-8). Mnogi tumači ne mogu da razumeju da Pavle navodi Mojsijeve reči koje izgleda govore samo o zakonu, da bi objasnio pravdu koja dolazi od vere. To je zato što se obično misli da su zakon i evanđelje u krajnjoj suprotnosti. Ali ako razumemo da je pravda koja dolazi od vere važila i u Starom zavetu kao Božje sredstvo spasavanja čoveka, i da je davanje zakona samo deo Božjeg plana spasenja, onda je lako razumeti. Bog je preko Mojsija objavio svoj plan o „seni“ koji samo simboliše stvarnost tj. plan o pravdanju verom u Hrista. Ne možemo ni da zamislimo da Mojsije nije znao za pravi odnos između zakona i evanđelja i da, kad on govori tako ozbiljno o poslušnosti Božjim zapovestima, podupire pravdu koja dolazi od zakona, a ne pravdu koja dolazi od vere. Apostol Pavle u ovom stihu navodi reči iz 5.Mojsijeve 30,11-14.

            U ovoj glavi Mojsije nabraja blagoslove ako budu poslušni Božjem zakonu. Mojsije ovde govori onima kojima je već ranije rekao: „I obrezaće Gospod Bog tvoj srce tvoje i srce semena tvoga, da bi ljubio Gospoda Boga svoga, iz svega srca svoga i iz sve duše svoje, da budeš živ.“ (5.Mojsijeva 30,6). On ovde govori o pokajanju i vernosti Izrailja Bogu. Oni treba najpre da obrežu svoja srca. Nema sumnje apostol Pavle misli u isto vreme o pravdanju verom kod Avrama koji je bio poslušan Bogu. I sada on naglašava ono što je bitno kod pravdanja verom, a to je pokajanje, ljubav i poslušnost prema Bogu svim srcem i dušom. Pavle razume pravi smisao Mojsijevih reči zato i navodi ovaj stih. On naglašava navedene Mojsijeve misli o pravdanju verom.

            „Da ne rečeš u srcu svom“. Ove reči se nalaze u 5.Mojsijevoj 9,4 i apostol ih upotrebljava kao uvod za navođenje 5.Mojsijeve 30,12-14. Ove reči su samo jevrejski idiom za „misliti“.

            „Ko će izići?“[289] Mojsije hoće da kaže da Božja Reč nije daleko nego da je već otkrivena i svakom jasno objavljena. Pavle upotrebljava iste reči za evanđelje, jasno objavljenu Božju Reč u Hristu.

            „To jest da svede Hrista“, kao da Hristos još nije došao. Opravdanje verom kaže: ne sumnjaj da je Hristos već došao; Božji Sin je već postao čovek i stanovao među nama. Vera nije više nešto teško i neshvatljivo, jer je Hristos već došao.

7. „Ko će sići u bezdan“. Ovo su Pavlove reči. Kao što nije bilo potrebno za Izrailjce da silaze u morske dubine da donesu Božje zapovesti, isto tako nije potrebno nikom da silazi u „bezdan“ (grč. abisos = mesto mrtvih) da izvede Hrista, jer On je već vaskrsnuo iz mrtvih.
8. „A šta govori pismo?“ Drugim rečima: šta kaže opravdanje verom?

            „Blizu ti je reč“. Cilj navedenog starozavetnog mesta je bio da uveri Izrailjce da se Bog pobrinuo za ispunjenje zahteva zakona. Još je Adamu u raju obećano oproštenje za prestup i milost za poslušnost (verom) Mesiji koji treba da dođe. Ljudi je trebalo da pokažu svoju veru u Izbavitelja prinošenjem žrtava i obavljanjem raznih zahteva obrednog zakona. Izrailjci ovo nisu prihvatili. Namesto toga oni su hteli da postignu pravdu svojim naporima. Proroci su im često iznosili Božji plan, ali ga oni nisu prihvatili. Gospod im je preko proroka Jeremije nudio novi zavet (Jeremija 31,31-34).  Prorok Jezekilj ističe potrebu „novog srca“ i „novog duha“ (Jezekilj 36,26). Dakle, opravdanje verom im je bilo ponuđeno „ali onima ne pomože čuvena reč, jer ne verovaše oni koji čuše“ (Jevrejima 4,2). Reč im je bila „blizu“. Sve što se tražilo od njih bilo je da im reč bude u ustima i srcu, tj. verovanje u srcu i ispovedanje u ustima. To je ta „reč vere koju propovedamo“, kaže apostol Pavle. Mojsijeve reči: „Vrlo ti je blizu ova reč u ustima tvojim i u srcu tvom, da bi je tvorio“ znače isto što i izraz „reč vere“, koju je propovedao apostol Pavle. Da se Jevreji ne mogu izgovarati neznanjem svega ovoga opisuje se u 10,14-21.

9. Reč „priznaješ“ (grč. homologeo = ispovedati) znači „složiti se sa nečim“. Dakle, ispovedanje onoga koji veruje znači izražavanje saglasnosti sa svim onim što je Bog objavio da je istina. Tu se misli na sve ono što je Bog objavio o svome zakonu, o grehu i potrebi za Spasiteljem. Bog je takođe objavio da je jedino sredstvo spasenja vera u Njegovog Sina, Isusa Hrista.

            „Da je Isus Gospod“. Jevreji su učili da je jedino Otac Gospod, ali hrišćani priznaju Hrista da je „Gospod s neba“ (1.Korinćanima 15,47).

            „Da ga Gospod podiže“[290]. Vaskrsenje je bilo božanski pečat Njegove žrtve na krstu. Ono je priznanje Hristove pobede nad grehom i smrti. Vaskrsenje ovlašćuje na opravdanje i spasenje ljudi.

10. Jevreji su smatrali srce sedištem misli i osećanja unutrašnjeg života. Oni nisu odvajali osećanja od razuma. Izraz „verovanje srcem“ označava veru kao i celokupnu unutrašnju promenu kod čoveka. Ova promena ovlašćuje na opravdanje i donosi pravdu. Spoljni dokaz ove unutrašnje promene je „priznanje ustima“. To je tvrđenje onog što se veruje da je istina. Ovakvo priznanje pred svetom donosi spasenje.
11. Ovo je citat iz Isaije 28,16. Apostol Pavle navodi ovaj stih jer želi da naglasi da je evanđelje za sve ljude.

„12. Jer nema razlike među Jevrejinom i Grkom: jer je on Bog sviju, bogat za sve koji ga prizivlju.

13. Jer koji god prizove ime Gospodnje spašće se.“

                                                                                                            (10,12.13)

12. I Jevreji i Grci greše i zato im je potrebno spasenje. Bog je predvideo samo jedno sredstvo da se čovek spase. On nije dao jedno sredstvo za spasavanje Jevreja, a drugo za spasavanje mnogobožaca. Svako razlikovanje po narodnosti, društvu i položaju je bezvredno. Svi ljudi imaju jednoga Gospoda koji je iskupio ljudski rod. To je Hristos.

            Izraz „koji Ga prizivlju“ je stari izraz, a označava službu Bogu. Jevreji su bili poznati kao narod koji priziva Jehovu, a hrišćani Hrista (uporedi 1.Korinćanima 1,2).

13. Ove reči su citat iz Joila 2,32. Apostol Petar navodi ovo mesto u svojoj propovedi na Duhove (Dela 2,21). Pavle primenjuje ovo mesto na Hrista. Izraz „svako telo“ (Joilo 2,28) dokazuje da su i mnogobošci predmet ovog proročanstva.

„14. Kako će dakle prizvati koga ne verovaše?[291] A kako će verovati koga ne čuše?[292] A kako će čuti bez propovedanja?[293]

15. A kako će propovedati ako ne budu poslani? Kao što stoji napisano: kako su krasne noge onih koji donose glas za mir, koji donose glas za dobro!“[294]

                                                                                                (10,14.15)

14. Pošto je spasenje verom omogućeno svim ljudima, Pavle sada misli i na mogućnost da ga oni prime. On nabraja ovu mogućnost u vidu pitanja. Svima treba da se propoveda evanđelje.
15. Ovde je upotrebljena grčka reč apostelo od koje je izvedena reč „apostolos“, apostoli. Kao što je Otac poslao Sina, tako i Hristos šalje svoje učenike u svet (Jovan 17,18). Ovaj citat se nalazi u Isaiji 52,7. Pavle navodi ovo mesto ukratko i slobodno.

            „Kako su krasne noge“ znači da je dolazak dobrodošao. Apostol misli ovde na one vesnike koji su stvarno poslani da rade za Mesijinu stvar. Oni donose „glas za dobro“ (grč. euaggelizo = doneti dobru vest). Od ove reči je izvedena reč „evanđelje“ (grč. euaggelion).

„16. Ali svi ne poslušaše jevanđelja: jer Isaija govori: Gospode! Ko verova našemu propovedanju?

17. Tako dakle vera biva od propovedanja,[295] a propovedanje rečju Božjom.[296]“

                                                                                                            (10,16.17)

16. Ovim rečima apostol Pavle opisuje slušanje, tj. verovanje (grč. hupakouo = poslušati, verovati kao rezultat slušanja) u ovu dobru vest, tj. evanđelje. Ove reči su uzete iz Isaije 53,1. Ovo je Isaijino proročanstvo o neposlušnosti Jevreja. Odmah posle opisivanja vesnika ove dobre vesti (Isaija 52), opisuje on i njeno odbijanje od strane naroda. U Jovanu 12,37 se kaže da se ispunilo ovo Isaijino proročanstvo, inače ne bi moglo biti reči o slušanju i neverovanju.
17. Stihovi 16 i 17 su u tesnoj vezi. Reč „vera“ (grč. pistis) dolazi od glagola „verovati“ (grč. pisteno) i ista je upotrebljena u stihu 16.

            „Reč Božija“ /reč Hristova/ znači vest o Hristu. Ovaj stih nam otkriva prirodu i izvor prave vere. Prava vera nije slepo poverenje u nešto bez ikakvog dokaza. Vera je naše uverenje o stvarima koje ne možemo da vidimo. Ovo uverenje se mora zasnivati na priznanju Božje Reči ili vesti o Hristu. Ova vera raste ozbiljnim i dubokim proučavanjem Svetog pisma.

„18. Nego velim:[297] zar ne čuše?[298] Još[299] otide po svoj zemlji glas njihov, i po krajevima vasionoga sveta[300] reči njihove.“

                                                                                                            (10,18)

18. Izgleda da su neki Jevreji tvrdili da nisu imali prilike da čuju i zato nisu primili evanđelje. Apostol Pavle pobija ovo tvrđenje. Oni nemaju izgovora. Ova vest se proširila po svetu.

            „Glas njihov“ (grč. philhoggos = zvuk dobijen vibriranjem nekog muzičkog instrumenta ili ljudskog glasa). Psalmista govori o „glasu njihovom“, tj. prirodi koja svedoči o Božjoj slavi (Psalam 19,1). On upoređuje Božje otkrivenje u prirodi sa naročitim otkrivenjem Njegove reči (Psalam 19,7-11). Apostol Pavle ovako prikazuje propovedanje evanđelja po svetu. On koristi reči psalmiste da slikovito iznese kako se „glas“ propovednika o veri širi po čitavom svetu. U vreme pisanja ove poslanice izgleda da se evanđelje još nije doslovno svugde propovedalo, jer apostol još nije bio ni u Španiji  (Rimljanima 15,20.24.28). Ali vest o ovoj veri se raširila daleko po svetu (grč. oikoumene = nastanjeni svet). U onom pokolenju je evanđelje ipak odnešeno „svakom stvorenju pod nebom“ (Kološanima 1,23). Zato se Jevreji ne mogu pravdati da nisu nikad čuli evanđelje.

„19. Nego velim: zar ne razume Izrailj?[301] Prvi Mojsije govori: ja ću vas razdražiti, ne svojim narodom, nerazumnim narodom rasrdiću vas.[302]

20. A Isaija govori slobodno: nađoše me koji me ne traže;[303] i javih se onima koji za me ne pitaju.
21. A k Izrailju govori: vas dan pružah ruke svoje k narodu koji ne dâ da mu se kaže i odgovara nasuprot.“[304]

                                                                                                (10,19-21)

19. Apostol Pavle postavlja pitanje: Zar Izrailj nije razumeo i znao? I odmah odgovara negativno. I pored Božjeg otkrivenja preko Mojsija i proroka, Izrailj je ostao u neznanju o Božjem načinu pravdanja. Apostol Pavle navodi 5.Mojsijevu 32,31. Sam Mojsije, koji je objavio Izrailju sve njegove prednosti nad mnogobošcima, dao je i uslove i načela pod kojima se one mogu ostvariti. Ovo se sve odnosilo na budućnost. Kada Bog bude pokazao milost prema mnogobošcima onda bi Njegov narod trebalo da se pokrene na još veću revnost za Njega.

            „Onim koji nije narod“ tj. doslovno „nenarodom“. Jevreji su mnogobošce  nazivali „nenarodom“ zato što nisu bili u onom odnosu prema Bogu kao Izrailj, Njegov narod (uporedi 5.Mojsijeva 4,5-8). Oni su bili „nerazumni narod“ jer nisu imali Božje otkrivenje nego su obožavali drvene i kamene bogove. Apostol Pavle je pokušao da izazove svoje sunarodnike na veću revnost. On podseća na ono što je Mojsije prorekao. Apostol Pavle je pokušao da na ovaj način izazove pokajanje kod Jevreja da bi se obratili Hristu i spasili.

20. Pavle dalje navodi Isaija 65,1. Ova neočekivana vera mnogobožaca je ukor povlašćenim, prosvetljenim, ali nevernim Jevrejima.
21. Prorok Isaija govori dalje Izrailju u Božje ime. Citat se nalazi u Isaija 61,2 i više odgovara tekstu LXX nego jevrejskom originalu. Isaija iznosi Božje trpljenje i strpljivost prema Izrailju, svom narodu, iako su oni i dalje neposlušni i odbacuju Njegove savete i pozive. Bog postupa nežno i strpljivo sa grešnicima. On stalno pruža ruku milosti neposlušnima. Ovo proročanstvo su Jevreji ispunili u pogledu evanđelja.

5. Konačno obnovljenje Izrailja (11,1-36)

„1. Govorim dakle: e da li Bog odbaci narod svoj? Bože sačuvaj![305] Jer sam i ja Izrailjac od semena[306] Avramova od kolena Venijaminova.

2. Ne odbaci Bog naroda svojega, koji napred[307] pozna. Ili ne znate šta govori pismo za Iliju kako se tuži Bogu na Izrailja govoreći:
3. Gospode! Proroke tvoje pobiše i oltare tvoje raskopaše,[308] i ja ostah jedan i traže dušu moju da je izvade.[309]
4. A šta mu govori Božji odgovor?[310] Ostavih sebi sedam hiljada ljudi koji ne prekloniše kolena pred Valom.
5. Tako dakle i u sadašnje vreme ostatak bi[311] po izboru blagodati.[312]
6. Ako li je po blagodati, onda nije od[313] dela, jer blagodat već ne bi bila blagodat; ako li je od dela nije više blagodat, jer delo već ne bi bilo delo.“

                                                                                                (11,1-6)

1. Rečima: „govorim dakle“ prelazi apostol Pavle na objašnjenje položaja Jevreja. U Rimljanima 9 i 10 apostol objašnjava da Bog može da odbaci Izrailj kao izabrani narod i pošto su Jevreji odbacili Božje pravdanje oni zaslužuju da budu odbačeni. Ovde je reč o odbacivanju Izrailja kao naroda, a ne o vernom ostatku.

            „E da li Bog odbaci narod svoj?“ Ovo se pitanje može postaviti na osnovu svega što je već rečeno o Izrailjevoj nevernosti i neposlušnosti. Pavle postavlja ovo pitanje i odgovara negativno na njega. On je svakako imao u vidu Psalam 94,14. Sam apostol je dokaz da nisu svi Jevreji odbačeni. Njemu, iako je Jevrejin, pripadaju svi blagoslovi kao i mnogim drugim Jevrejima koji prihvate Hrista. Judino i Venijaminovo pleme se čvrsto držalo kad su se pobunili deset severnih plemena (1. O carevima 12,21). Oni su se držali teokratije i nastavili jevrejsku narodnost posle vavilonskog ropstva (Jezdra 4,1; 10,9). On je dakle bio pravi Jevrejin od Jevreja.

2. Mada je Izrailj odbačen kao narod od proroka, a naročito posle odbacivanja evanđelja razapinjanjem Hrista, ipak Bog nije odbacio Jevreje kao pojedince (AA, 375.347). Bog nije oduzeo mogućnost spasenja onim Jevrejima koji su prihvatili Hrista. Rimljanima 11 je vest nade za Jevreje. Bog i njih poziva kao i mnogobošce. Stari zavet nam opisuje događaje sa prorokom Ilijom. On se žalio na Izrailja.
3. Ove reči su citat iz 1.Korinćanima 19,10.14. Njih je rekao prorok Ilija kada je bežao ispred Jezavelje u pećini brda Horiva. On je tada mislio da je ceo Izrailj otpao i da je on jedini ostao veran. Ali sam Bog mu odgovara da, iako je otpao narod, ipak je ostao ostatak koji Mu je veran.
4. Bog daje „odgovor“ (grč. chrematismos = božanski odgovor). Ovaj izraz je jedino ovde upotrebljen u Novom zavetu, a znači božansko saopštenje ili opomenu. On glasi: „Ali sam ostavio u Izrailju sedam hiljada.“ (1. O carevima 19,18). „Ovi nisu preklonili kolena pred Valom“. U LXX ponekad stoji „te Baal“, što je ženskog roda iako je to bilo muško božanstvo. Apostol Pavle je isto upotrebio ženski rod po jevrejskom običaju da bi omalovažio ovo mnogobožačko božanstvo.
5. Kao što u vreme Ilije u Izrailju nije bio opšti otpad kao što je Ilija mislio, isto tako i odbacivanje Hrista od strane Jevreja u Pavlovo vreme nije bilo opšte. Ima „ostatka“ (grč. leimma = napustiti). Ovaj izraz se nalazi samo ovde u Novom zavetu i još u LXX (u 2.o carevima 19,4). Ostatak nije postao to svojim delima nego prihvatanjem Božje milosti. Verni ostatak u vreme apostola Pavla su sačinjavali oni koji su prihvatili Hrista kao Mesiju i postali vernici hrišćanske crkve (AA, 376.377).
6. U ovom stihu apostol samo ističe nauku o pravdanju verom Božjom milošću. Kad se spasenje postiže milošću onda se ne postavlja pitanje šta je čovek učinio, jer tada milost nije više milost. Ako je „ostatak“ zaslužio da bude izabran onda Božja milost nema ništa više sa time i obratno. Ako se dar Božje milosti zaslužuje, onda milost nema nikakvog smisla ni vrednosti, onda ona prestaje to da bude.

            „7. Šta dakle? Šta iskaše Izrailj ono ne dobi[314]; a izbor dobi[315]; ostali pak zaslepiše.[316]

8. Kao što je napisano: dade im Bog duha neosetljivoga, oči da ne vide, i uši da ne čuju do samoga današnjega dana.
9. I David govori: da bude trpeza njihova zamka i gvožđa[317], i sablazan i plata njima[318];
10. Da se njihove oči zaslepe da ne vide, i leđa njihova jednako da su pognuta.
11. Govorim dakle:[319] e da li se spotakoše da padnu? Bože sačuvaj![320] Nego je njihova pogreška spasenje neznabošcima,[321] da bi se i oni razdražili.
12. A kad je pogreška[322] njihova bogatstvo svetu i šteta[323] njihova bogatstvo neznabošcima, a kamoli da se ispune?[324]“

                                                                                                (11,7-12)

7. Kakav zaključak možemo da izvadimo iz svega do sada rečenog, pita se Pavle. Pošto Bog nije odbacio svoj pravi narod, kakvo je stanje ostatka, tj. pojedinaca koji su bili poslušni? Izrailj je tražio i još stalno traži pravdu, koju nije postigao, jer ju je tražio na pogrešnom putu. Ali Božji „izbor“ je to postigao, tj. oni koje je Bog izabrao. Apostol Pavle ističe činjenicu da oni koji su spaseni, pripisuju to jedino Božjoj milosti i izboru. Oni drugi su „zaslepeli“ (grč.poroo = otvrdnuti, biti neosetljiv, odrveniti). Dakle, verni Jevreji i mnogobošci su spaseni samo milošću, a ostali su otvrdnuli ne zato što ih je Bog odbacio, nego zato što su hteli da svojim delima postignu pravdu umesto da se pokore Božjoj pravdi.
8. Apostol Pavle je sastavio citat iz tri rečenice sledećih stihova: 5.Mojsijeva 29,4; Isaija 6,9.10 i 29,10.

            „Duh neosetljivi“ je stanje razuma, slično kada Bog odrveni srce. Od Adamovog pada u greh ljudi su postajali sve neosetljiviji za duhovne stvari. Bog je želeo da izmeni ovo stanje ljudskog srca. Ali kada se čovek protivi ovoj Božjoj milosti, Bog ga neće prisiljavati da nešto čini protiv svoje volje. On tada povlači odbijenu milost i prepušta čoveka posledicama njegovog odbijanja.

            „I oči da ne vide“. Kad se odbije božanska milost posledica je nedostatak duhovne sposobnosti da se razlikuju duhovne stvari (1.Korinćanima 2,14). Takav nema uši za duhovne stvari.

            „Do samoga današnjega dana“. Događaji sa Stefanom potvrđuju da je ovo sve bilo do Pavlovog vremena.

9. Apostol Pavle nastavlja rečima Davida iz Psalma 69,22.23. U ovim stihovima psalmista preti Božjim gnevom svojim zlonamernim neprijateljima koje on smatra i Božjim neprijateljima. Neke stihove ovoga psalma upotrebljavaju i pisci Novog zaveta kao proročanstvo o Mesiji koji nepravedno strada. Apostol Pavle je izabrao ove stihove da ih primeni na one koji odbacuju Hrista.

            Reč „trpeza“ (grč. trapeza) označava više ono  što je na stolu, nego sam sto. Neki prevode sa „gozba“. Božji blagoslovi su postali Jevrejima samo prokletstvo. Njegovi darovi pogrešno su shvaćeni i zloupotrebljeni i to je uzrok njihove propasti i protivljenja. Bog im je dao Pismo i zakone i razne ustanove na šta su se oni potpuno oslonili i to im je postalo zamka i klopka. Ali kada se ovi božanski darovi pravilno upotrebe, služe samo na blagoslov.

10. „Zaslepljene oči“ je slika duhovnog slepila koje je snašlo Izrailj ( Isaija 6,9.10). Tako su Jevreji, koji su imali jasno otkrivenje Božje volje ostali u neznanju u pogledu stvarnog značenja i svrhe Božjih otkrivenja, dok su mnogobošci bili sposobni da ih razumeju.

            „Leđa pognuta“ je slika službe u strahu i žalosti. Ovaj stih opisuje stanje nevernih Jevreja. Dokle god budu pridavali pažnju spoljnoj formi i ritualnim obredima, neće razlikovati duhovno od neduhovnog i ceniti ono što je glavno u moralnim i duhovnim istinama. Njihovim neprestanim naporima da postave svoju ličnu pravdu oni samo povećavaju teret koji dolazi od zakonskih zahteva.

11. Jevreji su se „spotakli na kamen spoticanja“ (9,32). Oni su se sablaznili o Hrista. Ali njihovo spoticanje je učinilo da se evanđelje donelo mnogobošcima, što je razdražilo Jevreje. Drugim rečima, to što su Jevreji odbacili evanđelje i pooštrili svoje protivljenje, mnogo je pomoglo da se evanđelje propoveda mnogobošcima i da ga mnogi prihvate.
12. Jevreji su bili pozvani da budu misionarski narod svetu. Oni nisu ispunili svoj zadatak. Svet je ostao u mraku i neznanju. Kada su Jevreji bili odbačeni hrišćanska crkva je prihvatila misionarski zadatak propovedanja evanđelja svetu. Hrišćanstvo se proširilo po svetu i mnogi mnogobošci su primili Hrista.

            Neverovanje Jevreja nije bilo samo greška ili prestup, nego i poraz, neuspeh. Oni su zbog toga odbačeni kao izabrani narod i nisu postigli što su želeli.

            „A kamoli da se ispune?“ Tumači Svetog pisma se ne slažu u pogledu smisla ove rečenice, ali ipak postoji pravac misli; ako je Bog učinio da ovaj gubitak za Jevreje postane bogatstvo za mnogobošce, koliko bi još više popravljanje ovog gubitka bilo bogatstvo za sve. Bakotić prevodi: „Koliko li to neće biti veće, kad se svi obrate!“.

„13. Jer[325] vama govorim neznabošcima; jer budući da sam ja apostol neznabožaca, hoću da hvalim svoju službu;

14. Ne bih li kako razdražio[326] svoj rod, i spasao koga od njih.
15. Jer kad je odmet njihov primirenje svetu, šta bi bilo primljenje, osim život iz mrtvih?
16. Ako je kvasac svet, to je i testo; i ako je koren svet, to su i grane.
17. Ako li se neke od grana odlomiše, i ti, koji si divlja maslina, pricepio si se na njih, i postao si zajedničar u korenu i u masti od masline;
18. Ne hvali se granama; ako li se pak hvališ, ne nosiš ti korena nego koren tebe.
19. A reći ćeš: odlomiše se grane da se ja pricepim.
20. Dobro! Neverstvom odlomiše se, a ti verom stojiš; ne ponosi se, nego se boj.

OVDE SAD FALI JEDAN DEO (sadržaj sa 71. i 72. stranice)

Ako neko zatvori svoje srce evanđelju Bog se neće umešati u njegovu odluku i izbor. Drvenost je rezultat njegovog ličnog izbora i zato odgovornost ne leži na Bogu.

            „Punina mnogobožaca“[327] označava mnogobošce koji će prihvatanjem evanđelja naslediti spasenje.

26. Tako će se spasti „sav Izrailj“. Apostol ne uči opšte spasenje Jevreja i mnogobožaca, nego samo „neki od njih“ (stih 14). Neki tumači tvrde da apostol Pavle ovde govori samo o Izrailjcima koji će biti spaseni. Oni misle da on u ovoj glavi govori samo o svojim sunarodnicima, Izrailjcima. Oni odvajaju spasenje Jevreja od spasenja mnogobožaca. Ali „sav Izrailj“ ovde spomenut predstavlja duhovni Izrailj. Ovo je zaključak Pavlove slike o dvema maslinama. „Sav Izrailj“ dakle, predstavlja sve spasene, Jevreje i mnogobošce. Citat ovde naveden je uzet iz Isaije 59,20.21; 27,9 (prema LXX). Jevrejska reč goel (Isaija 59,20) znači izbavitelj (vidi 5.Mojsijeva 25,5-10; Ruta 3,12.13; 4,7-10). Ovde se ističe nada na duhovno oživljavanje otpalog Izrailja kada će se ispuniti dugo očekivana želja jevrejskog naroda. Apostol Pavle naglašava ispunjenje ovog proročanstva, ne u jevrejskoj naciji, nego kod svakog Jevrejina pojedinačno, prihvatanjem Isusa kao Mesije i pricepljenjem stablu pravog Izrailja.
27. Temelj Božjeg novog zaveta sa Izrailjem je Njegovo oproštenje njihovih greha (Jeremija 31,31-34). Kada Iskupitelj povede ostatak (9,27) od otpalih Avramovih potomaka, onda će prekršen zavet opet biti obnovljen, a Bog se neće više setiti njihovih greha.
28. Izgleda da je ovde reč o neprijateljstvu Jevreja prema evanđelju. Posledica njihovog isključenja je bio poziv mnogobožaca. Ali prema izboru on je Božji izabrani narod i zato će se spasti ostatak od njih.
29. Te „darove“ (grč. charizmata = darovi milosti) i „zvanje“ (8,30), tj. Božji poziv, Bog je uputio Avramovom potomstvu. Ljudi mogu da odstupe, ali Bog nikad ne menja svoju nameru. Zato Bog stalno poziva i nudi oproštenje i spasenje narodu kojeg je On izabrao i ponudio mnoge blagoslove.
30. Pre nego što je počelo da se propoveda evanđelje među mnogobošcima i oni su bili neposlušni kao što su to bili i Jevreji, te zato nisu ispunili svoj zadatak. Tek u hrišćansko doba se proširio poziv za spasenje na mnogobošce.
31. Sada se apostol Pavle obraća Jevrejima. Svojom neposlušnošću oni su se našli u istom položaju. Sada oni mogu da stupe u vezu sa Bogom na isti način kao i mnogobošci.
32. U ovom stihu Pavle izjavljuje da Bog podjednako postupa sa svim ljudima. On želi da ih sve spase. I samo suprotstavljanje ljudi Bog koristi da izvede svoj plan. Bog, istina, ne voli čovečiju neposlušnost i neverstvo, ali On radi stalno na tome da kod ljudi pobedi zlo i nadvlada dobro. Bog „zatvori sve“ (grč. sugkleio = sve zatvoriti, kao kad mreža uhvati sve ribe), pod neposlušnost kao pod neki mač (uporedi Psalam 78,62). Bog je dozvolio da na čoveka dođu prirodne posledice njegove pobune protiv Boga. On ga poučava o strašnim posledicama greha i njegovoj nemoći bez božanske sile. Bog isto dozvoljava da ljudi pokušaju da postignu pravdu svojim delima, ali On i jasno objavljuje da se pravda i spasenje mogu dobiti jedino verom u Hrista, pokoravanjem Njegovoj ljubavi, volji, milosti i sili. Ali neće svi prihvatiti Božju volju i Njegovu milost. Ljudima je slobodno da prihvate ili da odbiju, a Bog je voljan da svakom da svoju milost (2.Petrova 3,9)

„33. O dubino bogatstva i premudrosti i razuma[328] Božijeg! Kako su neispitljivi njegovi sudovi i neistražljivi njegovi putevi!

34. Jer ko pozna misao Gospodnju?
35. Ili ko mu bi savetnik? Ili ko mu napred[329] dade što, da mu se vrati?
36. Jer je od njega i kroz njega i u njemu sve. Njemu slava vavek. Amin.“

                                                                                                (11,33-36)

33. Bog je neizmerljiv i neispitljiv (uporedi Psalam 36,6). Pavle dolazi na vrhunac svoga izlaganja. On počinje osudom ovih ljudi, ali završava milošću za sve njih. Iako postoji Božji gnev (1,18), postoji i milost za sve ljude na zemlji. Ova velika istina je pokrenula apostola Pavla da veliča Božju mudrost i znanje. Jedan od Božjih „neispitljivih sudova“ je i odluka po kojoj je Izrailj odbačen, a mnogobošci prihvaćeni. Knjiga o Jovu je ilustracija o neistraživim Božjim putevima (O Jovu 5,9; 9,10). Apostol Pavle priznaje da su ljudi nesposobni da razumeju Božje namere. Ipak, Bog čoveku otkriva nešto od svoje mudrosti i planova što je korisno i služi nam na dobro. Mi se uvek možemo osloniti na Njegovu ljubav, milost i silu.
34. Citat je iz Isaija 40,13 prema LXX.
35. Božjoj mudrosti nisu potrebni savetnici. Apostol dalje navodi Knjigu o Jovu 41,11. Nijedan od nebeskih darova ne može se smatrati kao naknada za nešto što je već učinjeno Bogu. Svi Njegovi blagoslovi su dar Njegove čiste milosti. Ovim apostol još jednom cilja na osnovnu zabludu Jevreja da ljudi mogu svojim delima da zasluže Božju naklonost.
36. Ovaj stih nam kaže zašto Bog nikome nije dužan. Bog je sve stvorio. Sva stvorenja duguju Bogu svoje postojanje (1.Korinćanima 12,6). On je dao svakom stvorenju svoju svrhu. Ovome Bogu pripada slava. Ovom kratkom doksologijom završava apostol Pavle doktrinalni deo svoje poslanice Rimljanima.

II  PRAKTIČNA PRIMENA NAUKE O PRAVDANJU VEROM

(Rimljanima 12,1 – 15,13)

1. Hrišćanska samopožrtvovnost (12,1.2)

„1. Molim vas dakle, braćo, milosti Božje radi, da date telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu; to da bude vaše duhovno bogomoljstvo.

2. I ne vladajte se prema ovome veku, nego se promenite obnovljenjem uma svojega, da biste mogli kušati koja je dobra i ugodna i savršena volja Božija.“

                                                                                                (12,1.2)

1. Sada apostol Pavle iznosi praktičnu primenu nauke o pravdanju verom, koju je izneo u Rimljanima 1-11. Pravdanje verom ne znači samo oproštenje greha, nego hodanje u novom životu. Tu se uključuje posvećenje i opravdanje i pomirenje. Bog želi da potpuno obnovi grešnika. Onaj koji je opravdan verom treba da živi čistim i svetim životom, s obzirom na svoje novo stanje i položaj. To ne sme da ga ohrabri da bezbrižno i neuredno živi. Apostol poziva hrišćane da svoja tela posvete Bogu kao i razum i duhovne snage (stih 2). Celo biće treba da je posvećeno: telo, razum i duša (1.Solunjanima 5,23); treba da se skladno razviju i obnove sve fizičke, duševne i duhovne snage. Ali, duševno i duhovno stanje zavise u mnogome od stanja našeg tela. Ono treba da je zdravo i jako. Sotona želi da oslabi naše fizičko zdravlje. Zato moramo da se stavimo pod Božju kontrolu.

            „U žrtvu živu“. U Starom zavetu su se klale i prinašale životinje (žrtve), ali hrišćanska žrtva je živi čovek. Hrišćanin prinaša sebe živog, sa svim svojim snagama Bogu na službu. Kao što su prinašane žrtve bile bez mane tako isto i telo hrišćanina treba da se stavi na službu Bogu u najboljem stanju. Ono treba da je sveto i ugodno Bogu.

            „Razumna služba Bogu“[330] (grč. latreia = verska služba; Jevrejima 9,1). Hrišćanin ne prinaša više životinje nego sebe kao delo razumne službe Bogu. On tako proslavlja Boga u svome telu (1.Korinćanima 6,20).

2. „I ne vladajte se prema ovome veku“[331](grč. suschematizo = podesiti se prema nekom uzoru; Luka 16,8; 20,34) se može prevesti kao deca ovoga veka ili sveta. Hrišćanin ne sme podražavati stvari ovoga sveta iz svoga doba. On ne sme da živi po telu (8,12), nego mora potpuno da preobrazi svoje misli. Grčka reč metamorpho je upotrebljena za Hristovo preobraženje. A u 2.Korinćanima 3,18 opisuje se preobraženje vernih u Hristovo obličje.

            „Obnovljenjem uma svoga“. Pre obraćenja umne sposobnosti za razlikovanje dobra i zla su pod nadzorom telesnih nagona. Ovakav razum apostol naziva „um tela“ (Kološanima 2,18). Ali, kad se čovek obrati, njegov razum je pod uticajem Svetog Duha (1.Korinćanima 2,13-16). Ova promena je progresivna i stalna. Tako se ovaj „unutrašnji čovek“ obnavlja svaki dan (2.Korinćanima 4,16) silom Svetog Duha, a to se primećuje i spolja. Ovakav čovek „kuša“, tj ispituje i radi prema Božjoj volji. On je prosvetljen odozgo i zato razlikuje dobro od zla i istinu od laži. On je voljan da čini Božju volju. Samo ovakav čovek razume pravilno i dobro Sveto pismo.

2. Hrišćanin kao vernik Hristove crkve (12,3-8)

„3. Jer kroz blagodat koja je meni data kažem svakome koji je među vama da ne mislite za sebe više nego što valja misliti; nego da mislite u smernosti[332] kao što je kome Bog udelio meru vere.

4. Jer kao u jednom telu što imamo mnoge ude a udi svi nemaju jedan[333] posao,
5. Tako smo mnogi jedno telo u Hristu, a po sebi smo udi jedan drugome.
6. A imamo različite darove po blagodati koja nam je dana: ako proroštvo, neka bude po meri vere;[334]
7. Ako li službu, neka služi; ako je učitelj, neka uči;
8. Ako je tešitelj, neka teši; koji daje neka daje prosto[335]; koji upravlja neka se[336] brine; koji čini milost neka čini s dobrom voljom.[337]“

                                                                                                (12,3-8)

3. Apostol Pavle sada pokazuje praktično kako izgleda obnovljeni i prosvetljeni razum. On najpre govori o poniznosti i skromnosti. Hrišćanin ne treba mnogo do sebe da drži, niti da sebe precenjuje. On treba da je umeren (grč. sophroneo = biti zdravog razuma). Ohol čovek ne misli ispravno, dok je poniznost posledica predaje Bogu i obnovljenja uma. Posvećen čovek priznaje zavisnost od Božje milosti i raduje se za svaki duhovni dar. Zato on ne precenjuje sebe. Mi možemo sebe meriti samo prema „meri vere“ koju nam je Bog udelio. Neobraćeni, telesni čovek ceni sebe po meri u svetu, položaju, učenosti ili bogatstvu. On uvek želi da se pokaže veći nego što je u stvari. Ali kad dođe vera i razum se obnovi, onda on može da razlikuje. Vera mu daje novu meru, po kojoj on sebe meri. Tako on sada oseća više zavisnosti od Boga.

            4-5. Funkcije raznih udova i organa u telu su sve važne, ali nisu sve jednake. Ima važnijih i sporednih udova i organa. Tako su i hrišćani različiti u Hristovom telu, tj. Njegovoj crkvi. Hristos sve to ujedinjuje. On je glava telu, a mi smo udi koji smo povezani međusobno i zavisimo jedan od drugog. Spolja posmatrani mi smo jedna celina.

            6-8. Ovi „darovi po blagodati“ (grč. charismata = darovi milosti) su naročite sposobnosti i snage koje je Sveti Duh dao vernicima za službu u crkvi. Često oni izgledaju kao prirodni talenti koje je Sveti Duh prihvatio, uvećao i posvetio. Ovi darovi su različiti i služe za duhovno izgrađivanje crkve. U 1.Korinćanima 12 se govori više o njima, a ovde apostol spominje samo neke.

            „Proroštvo“. Tu se ne misli samo o proricanju budućnosti. Prorok može da govori i o prošlosti i sadašnjosti. On treba da govori onako kako mu je Bog naredio da govori.

            „Služba“ (grč. diakonia = služba u crkvi u širem smislu). Negde se upotrebljava da označi deljenje pomoći ili negu. Oni koji su pozvani da to rade treba odano i svim srcem to da obave.

            „Poučavanje“ je važna služba u crkvi. Učitelj treba da utiče na razum i duhovno unapređenje vernika za život u istini koja mu je otkrivena. Ovaj dar je potreban da bi se crkvi jasno iznele istine evanđelja i ona ih dobro razumela. Učitelji ne smeju da potcene svoju službu.

            „Tešenje“ (grč. paraklesis = ohrabrenje, tešenje). Ova služba je namenjena naročito srcu i volji. Neki imaju naročiti dar da oduševljavaju za rad ili da teše ožalošćene.

            „Davanje“. Ovo je dar opšte prirode. Mnogi hrišćani su osiromašili zbog pristupanja hrišćanstvu. Njima je bila potrebna naročita pomoć. Oni koji pružaju pomoć treba to da čine čistim srcem. Ne sme biti nikakvih sebičnih pobuda ili pozadine.

            „Upravljanje“. Oni koji su na nekom položaju ili od uticaja treba ozbiljno (grč. spoudo = brižno, ozbiljno) da se staraju. Ozbiljnost i revnost se očekuje od svakog vođe. Ta osobina je dar Svetoga Duha i oni treba celim srcem da služe Bogu i crkvi.

            „Koji čine neku milost“. Apostol misli svakako na one koji su milostivi i posećuju siročad i udovice u njihovim nevoljama. Ovakvi zavijaju slomljena srca. Oni ovu službu treba da čine rado, a ne samo po službi.

3. Odnos hrišćanina prema drugima (12,9-21)

            „9. Ljubav da ne bude lažna[338]. Mrzeći na zlo držite se dobra.

10. Bratskom ljubavi budite jedan k drugome ljubazni. Čašću jedan drugoga većeg činite.[339]

            11.Ne budite u poslu lenji[340]; budite ognjeni[341] u duhu, služite Gospodu.

12. Nadanjem veselite se, u nevolji trpite,[342] u molitvi budite jednako.
13. Delite potrebe sa svetima;[343] primajte rado putnike.“

                                                                                                (12,9-13)

9. Posle reči o naročitim darovima, Pavle poučava vernike o najvećem daru i temelju hrišćanstva, o ljubavi. Samo ona ljubav koja mrzi greh i čvrsto se drži dobra je prava, Božja ljubav. Ova ljubav ne trpi zlo ni kod drugoga, ma kako da ga voli. Ilijeva ljubav prema nasilničkim sinovima nije bila prava ljubav. Da je bila prava on bi poučio svoju decu. Sveto pismo nam iznosi strašne posledice ovakve slepe i nerazumne ljubavi.
10. Mi treba da pokažemo prema našim bližnjima nežnu ljubav, koju pokazujemo prema našim srodnicima, jer smo članovi hrišćanske porodice.

            „Bratska ljubav“ (grč. philadelphia = izraz za usku vezu među članovima Hristove crkve). Smisao drugog dela stiha sličan kao u Filibljanima 2,3: „Poniznošću činite jedan drugoga većeg od sebe“. Onaj koji zaista ljubi ne traži čast ili položaj nego daje čast drugima.

11. Izraz „lenji“ (grč. okueroi = spori, nemarni, lenji). Ovu je reč Hristos upotrebio da opiše lenjivog slugu u priči o talantima u Mateju 25,26. Ovde apostol Pavle ne misli na poslove nego na duhovnu revnost.

            Reč „u poslu“ (grč. spoude) znači revnost. Mi treba celim srcem da služimo Gospodu (Kološanima 3,23). Ovakva služba i revnost je posledica prave, hrišćanske ljubavi. Lenji, koji nemaju revnosti, neće ući u Božje carstvo jer nisu pokazali Hristovu ljubav i žrtvu.

            „Ognjeni u duhu“ (grč. zeo = vruć, koji vri) će uvek pokazati interes za Božju stvar. Apostol govori o čoveku čiji je duh pokrenut Božjim Duhom. Ovakav neće izbegavati svoje dužnosti, nego će biti revan i radostan u radu za Gospoda.

12. Na kraju izlaganja apostol Pavle daje tri saveta i ohrabrenja:
13. a) Hrišćansku nadu, koja može biti uzrok radosti, opisao je on u 8,20-25. Ona nas hrabri da gledamo iza trenutne nevolje u večnost (2.Korinćanima 4,17.18).
14. b) Hrišćanin trpi u nevolji; on ne gunđa protiv Boga, niti mrzi progonitelje. On ostaje nepokolebljiv i miran na svojoj dužnosti i pored nevolja, kao i Isus.
15. c) Hrišćanin je stalno u molitvi. Samo stalnom vezom sa Bogom hrišćanin može da ostane duhovno jak. On treba stalno da misli o stvarima koje su gore (Kološanima 3,2). Bog daje svoga Duha onima koji stalno i ozbiljno žele Njegovu prisutnost.
16. Hrišćanin treba da pomogne u potrebama svojim bližnjima, naročito kada su u nevolji. To je praktična primena načela ljubavi. Gostoprimstvo se vrlo rano počelo smatrati hrišćanskom vrlinom. Ovo je bilo potrebno zbog mnogih progonjenih vernika. Mnogi su bili prognani iz svojih domova i mesta zbog vere i njima je trebalo pomoći.

            „14. Blagosiljajte one koji vas gone; blagosiljajte, a ne kunite.“

                                                                                                            (12,14)

14. Apostol Pavle ovde govori o postupanju jednog hrišćanina sa svojim neprijateljima. Naša je dužnost da ljubimo i naše neprijatelje i da nadvladamo zlo dobrim. Mi „blagosiljamo“ one koji nas gone kad se molimo i radimo za njihovo dobro. Ovo može da učini samo onaj koji je obnovljen Duhom Svetim.

            „15. Radujte se s radosnima, i plačite s plačnima.

16. Budite jedne misli među sobom. Ne mislite o visokim stvarima[344], nego se držite niskih.[345] Ne mislite za sebe da ste mudri.“

                                                                                                (12,15.16)

15. Ovde Pavle navodi dva različita saosećanja prema bližnjima. Lakše je saosećati sa onima koji su tužni, ali samo plemenita duša može se radovati uspehu drugih. Apostol Pavle govori ovde o saosećanju i naklonosti koje treba da postoje među članovima hrišćanske crkve. Isus je plakao na Lazarevom grobu.
16. Među hrišćanima treba uvek da postoji razumevanje zbog zajedničkog cilja i nade. Niko ne treba da misli visoko o sebi ili da pravi smetnje drugima zbog svojih ličnih ambicija. Svako treba da je ponizan i da se smatra manjim od drugih. Izgleda da je u prvoj crkvi bilo dosta siromašnih, a manjina dobrostojećih je padala u iskušenje da ih potcenjuje. Ali hrišćanin treba da ima Hristov razum, jer ni Isus nije visoko mislio, nego je uzeo obličje sluge i ponizio sebe (Filibljanima 2,5-8). Ponos mišljenja o sebi je nešto suprotno Hristovoj ljubavi. Zato prorok Isaija kaže: „Teško onima koji misle da su mudri, i sami su sebi razumni.“ (Isaija 5,21). Obraćeni čovek neće se osloniti na svoju sposobnost, veštinu i razumevanje stvari, nego će poslušati savete drugih. On će u ljubavi i poniznosti poštovati sud bližnjih. On će priznati svoje zablude ili nesposobnost i učiti se od drugih.

„17. A nikome ne vraćajte zla za zlo; promišljajte[346] o tom što je dobro pred svim ljudima.

18. Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima.
19. Ne osvećujte se za sebe, ljubazni, nego podajte mesto gnevu,[347] jer stoji napisano: moja je osveta, ja ću vratiti, govori Gospod.
20. Ako je dakle gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga; ako je žedan, napoj ga; jer čineći to ugljevlje ognjeno[348] skupljaš na glavu njegovu.
21. Ne daj se zlu nadvladati, nego nadvladaj zlo dobrom.[349]“

                                                                                                (12,17-21)

17. Ljubav vraća dobro za zlo i radi na tome da donese blagoslov, a ne uništenje. Možda apostol misli ovde na Priče 3,4 (LXX). Hrišćanin, da bi razoružao protivnika, treba ne samo da je besprekoran, nego da se pokaže i istinit pred ljudima. On ne treba nikoga da osumnjiči ili vređa.
18. Koliko god je moguće, tj. koliko stoji do njega, on treba da gradi mir. Ali to ne zavisi uvek od njega. Sam život apostola Pavla to jasno svedoči. U svetu gde vlada Sotona, jedan Hristov vojnik ne može da očekuje uvek mir. Hrišćanin treba da radi na tome da ako se poruši mir, krivica ne bude do njega.
19. Hrišćanin se ne sveti nikome. On to prepušta Bogu. Određeni član ispred reči „gnev“ označava da je ovde reč o Božjem gnevu. To potvrđuju i kasnije reči: „Moja je osveta, ja ću vratiti, govori Gospod.“ Hrišćani ne smeju da se svete onome koji im čini nepravdu. Oni treba da prepuste stvar Bogu. Samo savršeni i sveznajući Bog može pravo da sudi i pravedno da kazni krivca. Oni koji gaje misli o osveti daju Sotoni priliku da ih inspiriše mržnjom i gnevom umesto da budu inspirisani od Svetoga Duha ljubavlju, mirom, trpljenjem i radošću. Citat je iz 5.Mojsijeve 32,35. U dan Božje osvete zli će primiti neizbežne posledice svojih odluka.
20. Dobrota i ljubaznost su najbolja osveta koju hrišćanin može da upotrebi protiv neprijatelja. Dobra dela su kao „živo ugljevlje“ na glavu neprijatelja (Priče 25,22).
21. Upotreba osvete je znak ne snage, nego slabosti. Onaj koji dozvoljava da njegova narav nadvlada i napusti hrišćanska načela ljubavi i samokontrole, pretrpeće poraz. Ali onaj koji uguši želju za osvetom i vrati dobro za zlo njemu učinjeno, pobediće sebe i sile zla. To će razoružati njegove neprijatelje. Hrišćanin koji je preobražen u Božje obličje pokazaće postupanjem prema svom neprijatelju da njegov karakter postaje sve sličniji Božjem, koji je ljubav.

4. Odnos hrišćanina prema državi (13,1-7)

„1. Svaka duša da se pokorava vlastima[350] koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga, a što su vlasti, od Boga su postavljene.[351]

2. Tako koji se suproti vlasti suproti se naredbi Božijoj; a koji se suprote primiće greh na sebe.[352]
3. Jer knezovi nisu strah dobrim delima nego zlim. Hoćeš li pak da se ne bojiš vlasti, čini dobro, i imaćeš hvalu od nje;
4. Jer je sluga Božji tebi za dobro.[353] Ako li zlo činiš, boj se; jer uzalud ne nosi mača, jer je Božji sluga, osvetnik na gnev onome koji zlo čini.[354]
5. Tako se valja pokoravati ne samo od straha nego i po savesti.“

                                                                                                (13,1-5)

1. Apostol Pavle prelazi sada na odnos hrišćanina prema državi. U ovoj glavi grčka reč exousia označava višu vlast u državi (1.Petrova 2,13). Nema vlasti na zemlji bez Božje volje i kontrole. On postavlja i smeće careve i vlasti (Danilo 4,17). To ne znači da Bog uvek odobrava ponašanje građanskih vlasti, niti da je dužnost hrišćana da im se u svakom slučaju pokore. Možda je ono što oni zahtevaju protivno Božjem zakonu. U tom slučaju hrišćanin sluša pre Boga nego ljude (Danilo 4,9; 5,29). Apostol hoće samo da kaže da je Bog upravljanje ljudima predao čoveku. Hrišćanin pomaže vlastima koje vladaju, a ne želi da on preuzme tu vlast. Ova pouka je bila važna naročito u Pavlovo vreme kada su Jevreji podizali bune u Rimskoj imperiji. Ovde je bila opasnost za hrišćane da se ne bi mislilo da i oni to čine. Oni su bili za mir i bratsku ljubav. Zato on i traži da se vernici mole za one na vlasti i da su im poslušni.
2. Ko se protivi vlastima protivi se Božjoj volji, tj. on je protiv onoga što je sam Bog postavio. Takvi će primiti kaznu od same vlasti koja je Božji sluga (stih 4). Zato što ne slušaju vlasti koje vladaju oni se protive i Božjoj uredbi. Kazna koju vlast izriče predstavlja isto tako i Božji sud i gnev na buntovne građane.
3. Oni koji su dobri ne treba po pravilu da se boje građanskih vlasti. Bez sumnje ima i izuzetaka kao ne primer Neron, za vreme čije vladavine je Pavle i pisao ovu poslanicu. Ipak, upravitelji ne prete zlom nikome koji čini dobra dela.
4. I ovde apostol Pavle iznosi opštu istinu; on ne misli na izuzetke. Vlast je tu da zaštiti i proširi dobro.

            „Mač“ je simbol vlasti koja kažnjava. Ona je „osvetnik“ onome koji zlo čini.

5. Ovaj stih je zaključak prva četiri stiha. Tu se iznosi razlog zašto da se pokoravamo vlastima. Hrišćanin se pokorava ne samo zbog straha od kazne nego što je tako pravo. Jedini je izuzetak kada se neki zakon države sukobljava sa Božjim zakonom.

            „6. Jer zato i poreze dajete; jer[355] su sluge Božije koji su za to isto postavljene.

7. Podajte dakle svakome šta ste dužni: kome dakle porezu, porezu, a kome carinu, carinu; a kome strah, strah; a kome čast, čast.“

                                                                                    (13,6.7)

6. Prvi hrišćani su smatrali za stvar načela plaćanje poreza i carine, svakako sledeći Hristovo učenje iz Luke 20,20-25.
7. U Pavlovo vreme poreznici i carinici su bili veoma omrznuti u narodu. Njegov savet da se ne samo plati porez nego i poreznicima dâ čast, nije mogao da naiđe na odziv kod Jevreja. Ali njihov buntovnički duh je uskoro doneo prokletstvo nad njima.

„8. I ne budite nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugoga; jer koji ljubi drugoga zakon ispuni.

9. Jer ovo: ne čini preljube, ne ubij, ne ukradi, ne svedoči lažno, ne zaželi, i ako ima još kakva druga zapovest, u ovoj se reči izvršuje,[356] to jest: ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe.
10. Ljubav ne čini zla bližnjemu; dakle je ljubav izvršenje zakona.“

                                                                                                            (13,8-10)

8. Hrišćanin treba da plati sve svoje dugove; ali ima jedan dug koji se ne može nikad isplatiti. To je ljubav prema bližnjima. Uzajamna ljubav je večita obaveza. Onaj koji ljubi svoje bližnje ostvaruje svrhu zakona. Sve se Božje zapovesti zasnivaju na načelu ljubavi. Prava poslušnost zakonu je stvar srca i duha; ne držanje spolja, nego ljubav u srcu je ispunjenje zakona (13,10). Jevreji nisu ovo ni razumeli ni verovali. Oni su od Božjeg zakona načinili surovi i nemilostivi zakonik. Davali su desetak od sitnih stvari, a zanemarivali pravdu, milost i veru (Matej 23,23). Zato je Isus nastojao da se narodu otkrije prava svrha zakona. On je učio da se sve zapovesti svode na jednu, glavnu – ljubav (Matej 22,37-40).

            Iako se u 9. stihu spominju pojedinačne zapovesti dekaloga, ipak nema člana ispred reči „zakon“. To znači  da apostol ovde govori više u principu o zakonu. On želi da kaže da je neposlušnost bezakonje, a ljubav je ispunjenje zakona (13,10).

9. Apostol Pavle sad navodi neke zapovesti i završava rečima „i ako ima još neka druga zapovest“. One se ne nabrajaju po redu, kao i na nekim drugim mestima (Marko 10,19; Jakov 2,11). Pavle se služio LXX. Najzad, apostol citira 3.Mojsijevu 19,18.
10. Na kraju izlaganja dolazi zaključak: Pošto ljubav ne čini zla, ona je „izvršenje“ (grč. pleroma = ispunjenje) zakona.

5. Bliskost Hristovog drugog dolaska (13,11-14)

„11. I znajući ovo vreme da je već čas došao da ustanemo od sna;[357] jer nam je sad bliže spasenje negoli kad verovasmo.[358]

12. Noć prođe a dan se približi: da odbacimo dakle sva dela tamna,[359] i da se obučemo u oružje videla.
13. Da hodimo pošteno kao po[360] danu:[361] ne u žderanju i pijanstvu, ne u kurvarstvu i nečistoti, ne u svađanju i zavisti;
14. Nego se obucite u Gospoda našega Isusa Hrista, i telu ne ugađajte po željama.“

                                                                                                (13,11-14)

11. Apostol Pavle navodi ozbiljan razlog radi kog treba da ispunimo dužnosti u životu kao hrišćani. To je bliskost ponovnog Hristovog dolaska. Grčki izraz kairos znači određeno, utvrđeno, kritično vreme (uporedi Marko 1,15; Otkrivenje 1,3). Apostol Pavle pokušava da ih istrgne iz mlakosti i ravnodušnosti. Oni treba da se probude od sna. Hrišćanin mora da straži i priprema se za ovaj veliki dan, koji je dan spasenja za Božju decu. Taj dan je sada bliži, kaže Pavle, nego tada kada su upoznali i prihvatili hrišćansku veru. Očekivanje Hristovog dolaska treba da nam je stalno na umu. Na to nas sam Isus češće opominje (Matej 24,26). I apostol Pavle to čini (1.Solunjanima 5,1.2; 2.Solunjanima 2,1.2), kao i ostali apostoli (1.Petrova 4,7; 1.Jovanova 2,18; Otkrivenje 22,12.20). To što Hristos do sada nije još došao ne znači da je Božja Reč neistinita. Ima još mnogo šta da učinimo i ispunimo mnoge potrebne uslove. Za one koji su mlaki i ravnodušni ovaj dan će doći iznenada.
12. Apostol Pavle upoređuje duhovno stanje vernika sa „spavanjem“, a sadašnje vreme i ovaj budući događaj s noći i danom. Najpre treba odbaciti zla dela kao što se skida prljavo odelo. Zatim, hrišćanin treba da uzme na sebe /„obuče“/ „oružje videla“ tj. istinu i pravdu, da bi se spremio za susret sa Gospodom. „Oružje videla“ je suprotno „delima mraka“. Hrišćanin je pozvan iz mraka „čudnom videlu“; on je postao dete videla. Njegovo oružje borbe je duhovno.
13. Hrišćanin treba da živi časno. Zli ljudi čine svoja nasilja i poroke noću, ali hrišćani rade da ih ceo svet može videti. Oni su „sinovi dana“, a ne noći. Apostol Pavle nabraja grehe koji su naročito postojali u njegovo vreme među mnogobošcima. To su: razuzdanost, žderanje i pijanstvo i blud.
14. Ovde apostol prikazuje samoga Hrista kao ratničku opremu hrišćanina. On treba da navuče ovu opremu na sebe, time što stalno gleda na Njegov karakter i život i podešava se prema svome uzvišenom uzoru. On ne sme da ugađaa svome telu. Ugađanje telu i raskalašnost je stvar telesnih nagona koje hrišćanin treba da umrtvi u sebi.

6. Potreba uzajamne trpeljivosti među hrišćanima (14,1 – 15,13)

            „1. A slaboga u veri primajte lepo, da se ne smeta savest.[362]“

                                                                                                (14,1)

1. „Slab u veri“. To je onaj koji ima ograničeno shvatanje o pravdi. On želi spasenje i voljan je da čini ono što on veruje da se traži od njega. Ali, zbog nedovoljnog iskustva u veri i možda ranijeg vaspitanja i vere, on pokušava da osigura spasenje držanjem nekih pravila i propisa kojih se u stvari ne mora pridržavati. Ali za njega su ovi propisi od velikog značaja. On ih dovodi u vezu sa spasenjem. On je zbunjen i žalostan kad vidi druge, osobito one za koje se smatra da treba da imaju više iskustva u veri, da oni nemaju isto mišljenje kao i on.

            Pavlove reči iz Rimljanima 14 su se različito tumačile kao na primer: 1) da on potcenjuje vegetarijansku hranu; 2) da ukida jasnu razliku između čiste i nečiste hrane; 3) da uklanja svaku razliku odnosno razlikovanje dana, a time ukida i subotu. Međutim, da Pavle ne misli ni na jedno od ova tri tumačenja jasno se vidi kada se celo poglavlje prouči u svetlosti izvesnih verskih problema koji su mučili neke hrišćane I veka.

            Apostol ovde iznosi razne probleme zbog kojih su postojala nerazumevanja i razlike u mišljenju među braćom. To su: 1) pitanje ishrane (stih 2); i 2) pitanje svetkovanja nekih dana (stihovi 5-6). U 1.Korinćanima 8 on takođe raspravlja problem „slaboga u veri“ u pogledu ishrane. Tamo je reč o hrani koja je posvećena idolima. Mnogobožački su sveštenici obavljali čitavu trgovinu mesom od životinja koje su se žrtvovale. Apostol kaže vernima u Korintu, obraćenima iz judaizma kao i iz mnogoboštva, da pošto idol nije ništa, nema nikakve greške otuda ako se jede hrana posvećena idolima. On objašnjav da zbog ranijeg gledanja i vaspitanja, kao i nerazlikovanja u duhovnim stvarima, nemaju svi ovaj „razum“ (1.Korinćanima 8,1)[363] i takvi ne mogu  mirne savesti da jedu ovu hranu. Otuda Pavle ozbiljno moli one koji nemaju ovakvo mišljenje u pogledu takve hrane da ne sablažnjavaju svoju braću u ovom pravcu (Rimljanima 14,13). Pavlovi saveti su u vezi sa odlukama donetim na jerusalimskom saboru po ovom pitanju (Dela 15). Verovatno da neki uopšte nisu jeli meso iz straha da ih se ne osuđuje i ograničili su se isključivo na „zelje“, odnosno povrće (vidi 14,2). Apostol ovde ne kaže da hrišćanin jake vere može jesti svašta bez obzira na uticaj hrane na njegovo fizičko zdravlje. On je već jasno izneo u  12,1 da će pravi hrišćanin paziti na svoje telo kao na svetu, ugodnu, živu žrtvu posvećenu Bogu. Za jakog u veri je to duhovno bogomoljstvo što se trudi da održi dobro zdravlje (Rimljanima 12,1; 1.Korinćanima 10,31).

            Osim toga, među hrišćanima iz jevrejstva postavljalo se pitanje o svetkovanju nekih praznika iz Starog zaveta, naročito tzv. sedam godišnjih subota (Kološanima 2,14-16). Ali jasno je da apostol u ovoj glavi ne potcenjuje ni: 1) vegetarijansku hranu, niti 2) ukida razliku između čiste i nečiste hrane, kao ni da 3) ukida subotu koja je deo moralnog zakona. U Rimljanima 14,1 – 15,14 on opominje hrišćane jake u veri da budu obazriviji u pitanjima koja se odnose na njihovu slabiju braću u veri. Kao i u 12. i 13. glavi Pavle i ovde kaže da se jedinstvo i mir u crkvi temelje na ljubavi među vernicima crkve.

            „2. Jer jedan veruje[364] da sme svašta jesti, a koji je slab jede zelje.

3. Koji jede neka ne ukorava onoga koji ne jede; i koji ne jede neka ne osuđuje onoga koji jede; jer ga Bog primi.
4. Ko si ti koji sudiš tuđemu sluzi? On svojemu gospodaru stoji ili pada[365]. Ali će ustati; jer je Bog kadar podignuti ga.“

                                                                                                (14,2-4)

2. Nekom dozvoljava njegova vera, tj. on misli da može nešto da jede, dok drugi smatra da je to zabranjeno. Ovde apsotol ne raspravlja o jedenju ili uzdržavanju od jedenja neke hrane, nego o obziru i tolerantnosti u ovakvim stvarima među braćom. „Jer carstvo Božije nije jelo ili piće“ (stih 17). Hrišćanin „jake vere“ će se „starati za mir“ (stih 19) i paziće da onim što jede ili pije ili bilo čim drugim, ne sablažanjava one za koje je Hristos umro.
3. Onaj koji je jači u veri biće pažljiv i pun obzira prema uskogrudom gledanju „slaboga u veri“ u pogledu jela. Osuđivanje je karakteristika onih koji nemaju velikog iskustva u veri nego se oslanjaju na ispunjavanje spoljnih zahteva. Onaj koji se uzdržava od nečega ne treba da osuđuje onog koji to čini, jer je Bog i njega primio u svoju crkvu. Ako mu je Bog oprostio grehe i primio ga za svoje dete i njegov život u drugim stvarima pokazuje prisutnost Svetog Duha, nikakvom kritikovanju nema mesta. Otuda obe strane mogu da pogreše. Obe strane osuđivanjem otkrivaju duhovni ponos umesto Hristovu ljubav.
4. U ovom se stihu apostol obraća bratu „slabom u veri“ koji hoće da osuđuje. Grčka reč za „slugu“ (oiketas) je retka u Novom zavetu i označava domaćeg slugu za razliku od roba.

            „Stoji“ ili „pada“ se može razumeti u moralnom ili duhovnom pogledu ili pred Bogom na sudu. I pored kritikovanja svoje bezobzirne braće čovek vere će biti ojačan i ohrabren od samog Gospoda, svoga Gospodara. Onaj koji je „slab u veri“ (vidi 1.stih) možda se boji da je „jak u veri“ u opasnosti, jer ovaj ne deli njegovo mišljenje. Ali apostol Pavle tvrdi da ma kakva da je opasnost, Gospod koji ga je pozvao kao slugu na slobodu (vidi Galatima 5,13), može da ga zaštiti u opasnosti.

„5. Tako jedan razlikuje dan od dana, a drugi drži sve dane da su jednaki; svaki da bude uveren za svoju misao.“

                                                                                                            (14,5)

5. Sada apsotol raspravlja pitanje naročitih dana (praznika), što je takođe prouzrokovalo zabunu kod vernih (uporedi Galatima 4,10.11; Kološanima 2,16.17). Onaj koji je odmah napustio starozavetne obredne praznike ne sme da potcenjuje one čija je vera još slaba, niti ovi one što su to napustili. Svaki odgovara za sebe pred Bogom (stihovi 10-12). Bog samo očekuje od svojih slugu „da budu uvereni za svoju misao“ i da se drže svoga uverenja prema svetlosti koju su dobili. Među hrišćanima ne sme da bude pretnja ili prinuda, nego duh ljubavi i razumevanja. Oni koji su „jaki u veri“ trebaju „slabosti slabijih nositi“ (15,1), kao što je Isus to radio. Svaki treba da je uveren za ono čega se drži. Apostol Pavle preporučuje svima da se stvar ispita i donese konačna odluka. Ali treba pokazati ljubav prema onima koji dele drugo mišljenje. Niko ne sme drugom da oduzima slobodu i nameće mu svoju volju.

„6. Koji razlikuje dane, Gospodu razlikuje; i koji ne razlikuje dana, Gospodu ne razlikuje.[366] Koji jede, Gospodu jede; jer hvali Boga; i koji ne jede, Gospodu ne jede, i hvali Boga.

7. Jer nijedan od nas ne živi sebi, i nijedan ne umire sebi.[367]
8. Jer ako živimo, Gospodu[368] živimo; a ako umiremo, Gospodu umiremo. Ako dakle živimo, ako umiremo, Gospodnji smo.
9. Jer zato Hristos i umre i vaskrse i ožive[369] da ovlada i mrtvima i živima.“

                                                                                                            (14,6-9)

6. I koji razlikuju dane i koji ne jedu nešto, čine to radi Gospoda. „Jaki brat“ zahvaljuje Bogu „za svašta“ (stih 2) i jede to na Božju slavu; „slabi brat“ isto zahvaljuje Bogu za ono što on jede i uzdržava se od hrane koja je bila posvećena idolima, radi Gospoda.
7. Hrišćanin sve to čini ne samo po pitanju jela i prazničnih dana, nego u svemu što čini čini za Gospoda. To je zato što on „ne živi sebi“ tj. po svojoj volji i zadovoljstvu, nego Gospodu. Ceo njegov život do poslednjeg trenutka pripada Gospodu; on zna da će za sve dati odgovor Bogu za sebe. Zato on mora da živi kao čovek koji će jednom morati da izađe na sud pred Hrista.
8. Mi pripadamo Bogu jer je On Gospod i živih i mrtvih. Da li smo jaki ili slabi u veri, živi ili mrtvi, mi smo odgovorni Hristu. Zato mi nemamo pravo da sudimo onome koji pripada Hristu.
9. Hristos je svojom smrću otkupio svoj narod, a svojim vaskrsenjem ih oslobodio. Posle vaskrsenja On je seo na presto s desne strane Ocu i Njemu je predata sva uprava i vlast. Svi mrtvi će opet vaskrsnuti ili u „vaskrsenje života“ ili u „vaskrsenje osude“ (Jovan 5,29). Tada će svako dati odgovor Bogu za sebe (stih 14). Ovaj se stih upotrebljava kao dokaz da je duša besmrtna i da je smrt prelazak čoveka iz jednog u drugo stanje. Ali ovakvo tumačenje se protivi celom Svetom pismu.

„10. A ti zašto osuđuješ brata svojega? Ili ti zašto ukoravaš[370] brata svojega? Jer ćemo svi izaći na sud pred Hrista.

11. Jer je pisano: tako mi života[371], govori Gospod, pokloniće mi se svako koleno, i svaki jezik slaviće Boga.
12. Tako će dakle svaki od nas dati Bogu odgovor za sebe.
13. Zato da ne osuđujemo[372] više jedan drugoga, nego mesto toga ovo gledajte da ne postavljate bratu spoticanja ili sablazni.[373]“

                                                                                    (14,10-13)

10. Onaj koji osuđuje svoga brata je onaj „koji jede zelje“, a onaj koji potcenjuje svoga brata je onaj koji misli „da svašta može jesti“ (stihovi 1-2). I jedan i drugi, kao i svi mi, će stati pred božanski sud. Svi koji veruju su Božje sluge i svi će oni izaći pred Sudiju, zato oni nemaju prava da osuđuju jedan drugoga. Oni time preuzimaju Božje pravo.
11. Apostol Pavle navodi Isaiju 45,23. Izraz „svako koleno“ naglašava opšti karakter ovog suda. Svi će „slaviti“ (grč. exomologeo = priznati, dati hvalu). U Isaiji 45,23 je reč o zakletvi, što označava više pojam pokornosti celog sveta Jehovi i svečano priznanje Njegovog upravljanja.
12. S obzirom na savest svaki čovek je lično odgovoran jedino pred Bogom. On je Sudija svih ljudi.
13. Ovde apostol Pavle iznosi još neke razloge zašto vernici ne treba da kritikuju jedan drugoga. Čovek nije odgovoran svome bližnjemu nego Bogu koji je njegov Gospod i Sudija. To je prvi razlog. Drugi razlog je bratska ljubav. Niko ne bi smeo da bude uzrok padu svoga bližnjeg. Oni koji su „jaki u veri“ treba da vode računa o osećanjima i savesti svoje braće, koja su „slaba u veri“. Iako je svaki hrišćanin slobodan da odbaci ostatke legalizma, ipak ljubav prema bratu zabranjuje mu da tu svoju slobodu tako upotrebi da ometa ili sablazni „slabog u veri“.

„14. Znam i uveren sam u Hristu Isusu da ništa nije pogano po sebi, osim kad ko misli da je što[374] pogano, onome je pogano.

15. A ako je brat tvoj jela radi žalostan, već se ne vladaš po ljubavi: ne gubi jelom svojim onoga za kojega Hristos umre.[375]
16. Gledajte dakle da se ne huli na vaše dobro.
17. Jer carstvo Božije nije jelo i piće, nego pravda[376] i mir i radost u Duhu svetome.
18. Jer koji ovim[377] služi Hristu ugodan je Bogu i mio ljudima.
19. Tako dakle da se staramo za mir i za ono čim vodimo na bolje jedan drugoga.
20. Ne raskopavaj[378] dela Božijega jela radi; jer je sve čisto; nego je pogano za čoveka koji jede sa spoticanjem.[379]
21. Dobro je ne jesti mesa i vina ne piti, i ono ne činiti na što se tvoj brat spotiče, ili oda šta gori postaje ili slabi.[380]
22. Ti imaš veru? Imaj je sam u sebi[381] pred Bogom. Blago onome koji ne osuđuje sebe za ono šta nađe za dobro.
23. A koji se sumnja osuđen je ako jede, jer ne čini po veri:[382] a što god nije po veri greh je.[383]“
24. Apostol Pavle iznosi svoje lično, Duhom Božijim prosvetljeno, uverenje o hrišćanskoj slobodi i pravu da odbaci sve ono u šta on sumnja, a drugi to drže (uporedi 1.Korinćanima 8,4). Ovim Pavle potvrđuje da njegov obzir prema „slabima“ (stih 1) se zasniva na ljubavi, a ne na priznavanju da je opravdano ono što neko drži. Ovo njegovo uverenje je razultat njegove zajednice sa Hristom i prosvetljenosti Svetim Duhom.

            Apostol Pavle zna da „ništa“ , tj. o čemu je on ovde pisao (vidi stih 1) nije po sebi „pogano“ (grč. koinos = nečisto, zaprljano; izraz koji označava nečisto i zato zabranjeno za pobožne Jevreje). Izraz „po sebi“  hoće da kaže da hrana od koje se „slabi“ (stih 1) uzdržava, a od koje se „jaki“ ne uzdržava, nije hrana koja je po svojoj prirodi nečista, nego je ovi po svojoj savesti za takvu drže (uporedi stih 23). Apostol Pavle ovde ne misli i ne ukida razliku na čistu i nečistu hranu. On samo misli na hranu o kojoj je ovde reč, a koju neki po svojoj savesti nisu jeli. Ova hrana nije bila nečista po sebi, nego samo po mišljenju i savesti nekih vernika. Na primer, „slabi veruje da ne treba da jede hranu žrtvovanu idolima“. Uzdržavanje od ovakve hrane je bila stvar njihove savesti. Bilo bi pogrešno da jede takvu hranu sve dok ima takvo uverenje. Iako je u zabludi, sa gledišta drugih, ne bi bilo ispravno da on gazi ono što po savesti smatra da Bog traži od njega. Tek kad promeni svoje mišljenje može jesti.

15. „Slabi brat“ je žalostan i uznemiren u savesti kad vidi da iskusna braća čine ono što on smatra grešnim. Ovo može da ima teške posledice za njega. On može ili da se odvrati od vere ljudi za koje on misli da čine ono što je greh, ili može, gledajući na njih, da čini ono što njegova savest smatra da je greh (1.Korinćanima 8,10-12). Pokušaj kod ovakvih da se ućutka savest može da dovede do gubitka te duše. Kada se samo jedanput ućutka glas savesti, savest time slabi. Jedan prestup savesti vodi ka drugome, dok duša ne propadne. Otuda, hrišćanin koji sebičnim zastupanjem izvesnih principa, pa čak i onih koje on smatra potpuno ispravnim, širi takav razoran uticaj, je odgovoran za gubitak jedne duše za koju je Isus umro (1.Korinćanima 8). Isus je umro da spase „slabog“ brata. Zato ga ne smemo ubiti našim neuzdržanjem od izvesne hrane. Od nas se traži vrlo mala žrtva u poređenju sa onim što je Isus učinio za nas. On je dao svoj život, otuda hrišćani koji su „jaki u veri“ biće spremni da uskrate sebi zadovoljstvo uzimanjem neke omiljene hrane ili pića radi njihovog „slabijeg“ brata.
16. Apostol se sada obraća „jakima u veri“, koji imaju veće znanje i uživaju veću slobodu. „Jaki“ ne bi smeo da sebično upotrebljava svoju slobodu pa da osuđuje ili zlo govori o onome što njegov brat „slab u veri“ smatra dobrim i blagoslovom. On ne sme dati svojim postupcima nikakav povod za huljenje protiv onoga „dobra“ koje njegov brat sam poštuje i priznaje.
17. Suština Božjeg carstva ne temelji se na spoljnim i materijalnim stvarima, nego na Božjoj milosti za duhovni život.

            „Jelo i piće“. Ovo se castvo ne sastoji od toga. Onaj koji je jak u veri kod njega preovlađuje duhovna priroda Božjeg carstva. U stvari, poznanje ove važne istine je deo onog „dobra“ o kome je reč u 16. stihu. Ovo znanje će mu pomoći da ne ožalošćava i ubija svoga „slabijeg brata“ u stvarima koje nisu važne za spasenje čoveka.

            U ovo carstvo spada i „pravednost“ tj. da činimo pravo i mir, tj. sklad i slaganje sa svojom braćom u Hristu.

            „Radost u Svetom Duhu“ je sveta radost koju imaju oni koji „žive po Duhu“ (Galatima 5,25). Ovakvi dobro razumeju da se Božje carstvo ne sastoji od materijalnih i telesnih stvari nego od duhovnih.

18. Oni koji ovako služe Bogu ugodni su i Bogu i ljudima.
19. Ako ovo činimo podižemo jedan drugoga.
20. Ovde upotrebljava apostol reč „raskopavati“ ili „kvariti“ (grč. kataluo = pustiti, srušiti dole) da opiše rušenje nečega što je podignuto. Hrišćanin ne sme zbog hrane da ratuje protiv Boga i ruši ono što je On sazidao u čoveku.

            „Koji jede sa spoticanjem“. Ovo može da se odnosi i na „jakoga u veri“ koji ohrabren svojom slobodom osuđuje svoga „slaboga“ brata, kao i na „slaboga u veri“ koji, gledajući na svoga „jačega brata“ se ohrabri da jede ono što mu njegova savest ne dozvoljava (vidi 1. Korinćaniam 8,10). Većina zastupa prvo tumačenje. Po njemu Pavle kaže da „je greh kada neko sablažanjava drugoga onim što jede“.

21. „Jak hrišćanin“ treba da je spreman da napusti svoju slobodu u ovim tako beznačajnim stvarima umesto što osuđuje svoga „slabijeg brata“.

            „Meso“ (grč. krea = mesna hrana; za razliku od broma = hrana uopšte) i „vino“ su izgleda bili glavni predmet zbog kojeg su se „slaba braća“ spoticala, verovatno što su ih mnogobošci žrtvovali svojim idolima.

            Na kraju apostol daje opštu opomenu da se ne bi, iako po sebi opravdanom slobodom, pravila zabuna kod braće koja još nisu uverena da je nešto dozvoljeno. Hrišćanin ne treba samo da pita: je li to dozvoljeno, nego: kako će to uticati na moga brata?

22. Veru koju imamo, imamo je za sebe; ona ne sme da sablažnjava druge. Sve je ovo samo pitanje savesti. Srećan je onaj koji čini samo ono što smatra da je dobro.
23. Koji sumnja pa ipak čini „osuđen je“ (grč. katakrino = osuditi). Onaj koji bi jeo u sumnji, kriv je pre Bogom. Izraz „po veri“[384] hoće da kaže: po uverenju da je nešto dobro ili zlo, po veri da je to Božja volja. Apostol Pavle želi ovde da kaže da ako neko ne čini nešto po svome ličnom uverenju da je dobro to što on čini, njegov postupak je grešan. Hrišćanin ne sme nikada da brani svoju savest. To se mora vežbati. Njemu se može reći da je nešto pogrešno, što može biti da nije slučaj. Ali sve dok on nije sam za sebe uveren iz Božje Reči i Svetim Duhom da je nšeto dobro za njega, on ne sme da to čini. Mišljenje drugih ne sme biti merilo za njegove postupke i stav. On se mora sam učiti dužnostima iz Svetog pisma.

            „/15/ 1. Dužni smo dakle mi jaki slabosti slabih nositi, i ne sebi ugađati.

2. I svaki od vas da ugađa bližnjemu na dobro za dobar ugled[385].
3. Jer i Hristos ne ugodi sebi, nego što je pisano: ruženja onih koji tebe ruže padoše na me.
4. Jer što se napred[386] napisa za našu se nauku napisa, da trpljenjem i utehom pisma nad imamo.“

                                                                                                (15,1-4)

            1-2. Oni koji su duhovno jaki, kaže apostol Pavle, treba ne samo da oni dobro stoje, nego i da pomognu drugima da i oni dobro stoje. Oni treba da ih snose i budu strpljivi prema njihovim slabostima u veri i pogrešnom mišljenju i shvatanju. Umesto da dokazuju da su u pravu oni treba  da popuštaju kad su u pitanju njihova braća. Oni treba da pomognu „slabima“ da duhovno rastu i usavršavaju se. Apostol Pavle ne misli da „jaki“ treba da ugađaju „slabima“ i da se slože sa njihovim mišljenjem i običajima.

3. Mi treba naše zadovoljstvo da žrtvujemo za dobro naše braće, misleći na Njihov primer ljubavi i samopožrtvovnosti. Isus je napustio nebesku slavu radi grešnog čoveka.
4. Stari zavet je već bio napisan za našu pouku kao moralni savetnik i vođa kada se Novi zavet stvarao. Sveto pismo pruža nadu onima koji podnose nevolje radi Boga i svojih bližnjih. Tako se njihova vera jača (5,3-5).

            „5. A Bog trpljenja i utehe da vam dâ da složno mislite među sobom po Hristu Isusu.

6. Da jednodušno jednim ustima slavite Boga i oca Gospoda našega Isusa Hrista.
7. Zato primajte jedan drugoga kao što i Hristos primi vas na slavu Božiju.“

                                                                                                (15,5-7)

5. Pavle naziva Boga „Bog nade“ (stih 13), „Bog mira“ (stih 33) i ovde „Bog trpljenja i utehe“. Pavle se ne moli za jednako mišljenje o sporednim stvarima (jelo i piće) nego za duh jedinstva i sloge i pored razlike u mišljenju.

            „Po Hristu Isusu“. Apostol želi duh jedinstva prema Hristovom savršenom uzoru koji nije tražio svoju volju nego Onoga koji Ga je poslao (Jovan 6,38). Taj duh treba da bude u svakom Hristovom sledbeniku (Filibljanima 2,5).

6. Jednodušnost je bila karakteristika prve hrišćanske crkve. To je bilo jedinstvo duha i srca, što se videlo u slavljenju i hvaljenju Boga.
7. U ovom stihu se iznosi glavni zaključak celokupnog izlaganja apostola Pavla u Rimljanima 14. Braća treba međusobno da se smatraju braćom i da postupaju jedan s drugim kao takvi, iako imaju različita mišljenja po pitanjima manje vrednosti. Kad nas je Bog primio sa svim našim slabostima i mi treba da budemo spremni da primimo i razumemo jedan drugoga.

„8. Ali kažem da je Isus Hristos bio sluga obrezanja[387] istine radi Božije, da utvrdi obećanje ocevima,[388]

9. A neznabošci po milosti da proslave Boga,[389] kao što stoji napisano; zato ću te hvaliti među neznabošcima,[390] Gospode, i pevaću ime tvoje.[391]
10. I opet govori: veselite se neznabošci s narodom njegovim.
11. I opet: hvalite Gospoda svi neznabošci, i slabite ga svi narodi.
12. I opet Isaija govori: biće koren[392] Jesejev, i koji ustane da vlada nad neznabošcima u onoga će se uzdati neznabošci.[393]“

                                                                                                (15,8-12)

8. Apostol Pavle iznosi u 15,7-12 sveobuhvatnu milost Božju u Hristu i prema Jevrejima i prema mnogobošcima. Hristos je bio voljan da sve učini za pale ljude da se spasu; zato treba i hrišćani da primaju jedan drugoga, ma ko da je to, kao što je Isus njih primio.
9. Hristos je postao „sluga obrezanja“ da bi i mnogobošci mogli da slave Boga za spasenje. Zato hrišćani iz jevrejstva treba radosno da primaju obraćene mnogobošce i da postupaju sa njima kao sa braćom, a i hrišćani iz mnogoboštva da zahvaljuju Bogu što ih prima posle odbacivanja jevrejskog naroda. Citat je iz Psalma 18,49.

            10-12. Citat u stihu 10 je iz 5.Mojsijeve 32,43, a u stihu 11 iz Psalma 117,1. Apostol Pavle citira i proroka Isaiju u stihu 12. Ovo mesto se nalazi u Isaiji 11,10. Ovaj „koren“ ustvari ovde znači: šibljika[394] ili izdanak[395]. Stih 12 jasno pokazuje da će jevrejski Mesija biti nad mnogobošcima. On će biti Car slave i nada spasenja.

„13. A Bog nada da ispuni vas svake radosti i mira u veri, da imate izobilje u nadu silom Duha svetoga.“

                                                                                                (15,13)

13. Apostol Pavle se moli da im njihova vera pruži život pun radosti, mira i nade, što je rezultat samo prave vere i prisutnosti Svetoga Duha. Tamo gde su ovi rodovi Duha, tamo je i ljubav i sloga među braćom. Tamo Jevrejin i mnogobožac, „jak“ i „slab“ žive zajedno u radosti, miru i zajedničkoj nadi na Božju slavu.

III  ZAKLJUČAK PAVLOVOG IZLAGANJA

(Rimljanima 15,14 – 16,27)

1. Lična objašnjenja (15,14-33)

„14. A ja sam i sam uveren za vas, braćo, da ste i vi sami puni blagodati,[396] napunjeni svakoga razuma, da možete i druge naučiti.[397]

15. Ali vam opet, braćo, slobodno pisah nekoliko[398] da vam napomenem radi[399] blagodati koja mi je dana od Boga,
16. Da budem sluga Isusa Hrista u neznabošcima,[400] da služim jevanđelju Božijemu, da budu neznabošci prinos povoljan i osvećen duhom svetim.“

                                                                                    (15,14-16)

14. Apostol Pavle završava objašnjenjem zašto im je pisao (stihovi 15-22) i iznosi im svoje buduće planove (stihovi 23-33) i onda na kraju pozdrav (Rimljanima 16).

„Napunjeni svakog razuma“ hoće da kaže da imaju poznanje duhovnih istina kao oni koji su jaki u veri. U 1.Korinćanima 8,1 apostol opominje hrišćane da „razum nadima, a ljubav popravlja“, ali hrišćani u Rimu imaju i „razum“ i „blagodat“[401]. Oni time mogu druge da podignu i ohrabre.

15. U nekim delovima ove poslanice apostol Pavle je pisao slobodnije i oštrije nego što je možda potrebno onima koji imaju „razum“ i „dobrotu“, ali on to čini kao apostol. On ih podseća na osnovne istine evanđelja kao Božji apostol.
16. Kao nekad sveštenik i on kao Božji sluga prinosi „prinos“ (grč. prosphera = prinos) Bogu. Propovedanje evanđelja je sveštenička služba, a mnogobošci koji su prihvatili evanđelje, očišćeni i posvećeni Duhom Božjim predstavljaju žrtvu koju on prinosi.

„17. Imam dakle hvalu u Hristu Isusu kod Boga.[402]

18. Jer ne smem govoriti što koje Hristos ne učini kroza me[403] za poslušanje neznabožaca rečju i delom,[404]
19. U sili znaka i čudesa silom Duha Božijega; tako da od Jerusalima i naokolo tja[405] do Ilirika napunih jevanđeljem Hristovim.
20. I tako se potrudih da propovedim jevanđelje ne gde se spominjaše Hristos, da na tuđoj zakopini[406] ne zidam;
21. Nego kao što je pisano: kojima se ne javi za njega, videće; i koji ne čuše[407] razumeće.“

                                                                                    (15,17-21)

17. Apostol Pavle se hvali ne u sebi nego „u Hristu Isusu“. On priznaje da se nema čim hvaliti, ali kao sluga evanđelja on sve čini kroz Hrista. Dalje, on opisuje svoj rad među mnogobošcima. On to čini da bi se opravdao pred vernicima rimske crkve radi čega im je pisao ovu poslanicu.
18. Apostol Pavle se usuđuje da govori samo ono što je Hristos učinio preko njega. Isus je upotrebio i druga oruđa, ali on ne želi da govori o onome što su oni učinili.

„Rečju i delom“ znači propovedanjem u životu, tj. iznoseći i učeći evanđelje i sve što je učinio i podneo u svojoj službi.

19. „Znaci i čudesa“ je izraz koji označava hrišćanska čudesa. Obe reči su slične po značenju. Reč „znaci“ (grč. semeia = znaci) izražava značaj čuda kao sredstvo otkrivenja i potvrđuje neke duhovne istine. Reč „čudesa“ (grč. terata = čuda) označava utisak čuda na svedoke kao izraz natprirodne sile.

„Sila znaka i čudesa“ je sila koja znacima treba da uveri,a čudesima zaplaši.

Ilirika je rimska pokrajina severno od Makedonije uz Jadransko more. To je bila granica Pavlovog putovanja na zapadu u vreme pisanja ove poslanice. Nemamo izveštaj dokle je tamo dopro. On bez sumnje nije propovedao u svakom gradu, ali je osnovao crkve u svim glavnim centrima, iz kojih se evanđelje moglo dalje širiti. Pionirski rad je obavljen.

20. Apostol Pavle se trudi da izbegne propovedanje u mestima gde se već propovedalo evanđelje da ne bi smetao. On je želeo da obavlja samo pionirski rad.
21. Citatom iz Isaije 52,15 apostol potvrđuje svoj način propovedanja.

„22. To me i zadrža mnogo puta da ne dođem k vama.

23. A sad više ne imajući mesta u ovim zemljama,[408] a imajući želju od mnogo godina da dođem k vama,
24. Ako[409] pođem u Španjolsku, doći ću vam; jer se nadam da ću tuda proći i vas videti, i vi ćeme me otpratiti onamo kad se najpre nekoliko nasitim vas.“

                                                                                    (15,22-24)

22. Razlog Pavlovog najavljivanja posete Rimu je propovedanje evanđelja u dalekim zemljama. Apostol je često imao nameru, a možda i priliku, da putuje u Rim, ali su ga prilike zadržale.
23. Apostol Pavle nije više imao „mesta“ (grč. topos) „u ovim zemljama“ (grč. klimata = krajevi), tj. mesta i prilike za svoj rad u ovim krajevima. Zato je on naumio da ih poseti prilikom svog putovanja za Španiju, gde je hteo da nastavi svoj pionirski rad.
24. Nemamo nikakvog biblijskog ili istorijskog izveštaja da je Pavle došao do Španije. Apostol je želeo da bude kratko vreme sa braćom pre nego što nastavi put za Španiju.

„25. A sad idem u Jerusalim služeći svetima[410].

26. Jer Maćedonija i Ahaja učiniše dragovoljno neku porezu[411] za siromahe svete koji žive u Jerusalimu.
27. Oni učiniše dragovoljno, a i dužni su im; jer kad neznabošci dobiše deo u njihovim duhovnim imanjima, dužni su i oni njima u telesnima poslužiti.[412]
28. Kad ovo dakle svršim, i ovaj im plod zapečatim[413], poći ću preko vas u Španjolsku.[414]
29. A znam da kad dođem k vama, doći ću s obilnim blagoslovom jevanđelja Hristova.“

                                                                        (15,25-29)

25. Apostol Pavle oseća da je njegova prva dužnost da odnese pomoć za siromašne u Jerusalimu. O ovome on piše u Delima 19,21.
26. On je najpre počeo u Evropi da radi, u Filibi, u Makedoniji. Ahaja je Grčka sa Peloponezom. Glavni grad je bio Korint, gde je bila glavna crkva za ovaj kraj. Braća su tamo pokupila priloge za siromašne među braćom u Jerusalimu. Ovo prikupljanje se opisuje u 1.Korinćanima 16,1-4; 2.Korinćanima 8,1-6; 9,1.2.4-7. U Jerusalimu je bilo naročito mnogo siromašnih vernika.
27. Jerusalimska crkva je bila matica-crkva, odakle su se evanđelje i njeni duhovni blagoslovi proširili i među mnogobošcima. Oni su sada dužni za duhovna dobra koja su primili da pomognu u materijalnim dobrima siromašnoj braći u Jerusalimu.
28. Kad Pavle završi svoj posao on će usput svratiti i k braći u Rimu.
29. Želja apostola Pavla se ispunila, ali ne onako kako je on mislio. Ipak, njegovo bavljenje u Rimu im je bilo na „obilni blagoslov“ od strane Hristovog evanđelja.

„30. Ali vas molim, braćo, zaradi Gospoda našega Isusa Hrista,[415] i zaradi ljubavi Duha, pomozite mi u molitvama za me k Bogu;

31. Da se izbavim od onih koji se protive u Judeji,[416] i da služba moja[417] za Jerusalim bude po volji svetima;
32. Da s radošću dođem k vama, s voljom Božijom, i da se razveselim s vama.[418]
33. A Bog mira sa svima vama. Amin.“

                                                                        (15,30-33)

30. Apostol traži od Rimljana da mu pomognu ozbiljno u molitvama. Iako je apostol, njemu je potrebna pomoć u molitvi njegove braće.
31. Pavle pomišlja na otvoreno neprijateljstvo i progonstvo od neposlušnih Jevreja u Jerusalimu. Izgleda da je apostol Pavle imao neki strah da li će ovaj dar biti primljen u Jerusalimu sa zahvalnošću. Judaistički elementi u jerusalimskoj crkvi koji su bili ogorčeni njegovim učenjem o jevrejskim obredima i prihvatanju mnogobožaca, mogu da ometu srdačno prihvatanje ovoga dara prikupljenog između hrišćana iz mnogoboštva.
32. Od toga mnogo zavisi da li će apostol doći k njima radostan ili ne. On je došao u Rim kasnije, ali ni „s radošću“, niti „se odmorio kod njih“. Apostol Pavle je dugo želeo da se neko vreme odmori i ima mir u prijateljskoj i vernoj zajednici.
33. Apostol Pavle ovako naziva Boga s obzirom šta je rekao u stihovima 31-32.

Reč „Amin“ (grč. amen) znači: zaista, uistinu.

2. Razni pozdravi (16,1-16)

            „1. Preporučujem vam pak Fivu sestru našu, koja je sluškinja kod crkve u Kenhreji,

2. Da je primite u Gospodu kao što prilikuje svetima, i da joj budete u pomoći u svakoj stvari koju od vas zatreba; jer je ona mnogima pomogla, i samome meni.“

                                                                                                (16,1.2)

1. Fiva (Feba) je žensko ime, a znači „ozarena“ ili „svetlost“. Ništa nam nije poznato o njoj. Možda je ona bila donosilac ove poslanice. Ona je bila „sluškinja“ (grč. diakonos = đakonica). To je dokaz da je ova služba bila vrlo rano uspostavljena po crkvama.

            Kenhreja je pristanište, istočno od Korinta.

2. Izgleda da je Fiva imala da obavi neki posao kod vlasti u Rimu i da je ovo preporuka da joj neki u crkvi budu pri ruci, jer je ona mnogima pomagala.

            „3. Pozdravite Priskilu i Akilu, pomoćnike moje u Hristu Isusu,

4. Koji za dušu moju svoje vratove položiše,[419] kojima ne ja jedan[420] zahvaljujem, nego i sve crkve neznabožačke,[421] i domašnju crkvu njihovu.
5. Pozdravite Epeneta, meni ljubaznoga,[422] koji je novina[423] iz Ahaje u Hrista.
6. Pozdravite Mariju, koja se mnogo trudila za nas.[424]
7. Pozdravite Andronika i Juniju, rodbinu moju, i moje drugare u sužanjstvu, koji su znameniti među apostolima,[425] koji i pre mene verovaše Hrista.
8. Pozdravite Amplija, meni ljubaznoga u Gospodu.
9. Pozdravite Urbana, pomoćnika našega u Hristu, i Stahija, meni ljubaznoga.
10. Pozdravite Apelija, okušanoga u Hristu. Pozdravite domaće Areistovulove.
11. Pozdravite Irodijona, rođaka mojega. Pozdravite domaće Narkisove, koji su u Gospodu.
12. Pozdravite Trifenu i Trifosu, koje se trude u Gospodu. Pozdravite Persidu ljubaznu, koja se mnogo trudila u Gospodu.
13. Pozdravite Rufa izbranoga u Gospodu, i mater njegovu i moju.
14. Pozdravite Asinkrita, Flegonta, Erma, Patrova, Ermija, i braću koja su s njima.
15. Pozdravite Filologa i Juliju, Nireja i sestru njegovu, i Olimpana, i sve svete koji su s njima.
16. Pozdravite jedan drugoga celivom svetim. Pozdravljaju vas sve crkve Hristove.“

                                                                                                            (16,3-16)

            3-4. Priskila je deminutiv od imena Priska. Njen muž je Akila. On je bio Jevrejin iz Ponta. Kad je car Klaudije isterao Jevreje iz Rima, oni su došli u Korint, gde ih je Pavle našao i obratio. Kasnije su se oni preselili u Efes. U vreme pisanja ove poslanice oni su se vratili u Rim. Oni su rizikovali svoj život za Pavla, izleda prilikom napada Jevreja na apostola u Korintu (Dela 12,12; 1.Korinćanima 16,19; Kološanima 4,15).

5. Prvi hrišćani nisu imali svoje molitvene domove nego su održavali bogosluženje po kućama članova ili najmljenim prostorijama (Dela 12,12). U Rimu je bilo izgleda više ovakvih mesta za bogosluženje (16,14.15).

            Epenet je bio „prvina“ iz Ahaje (ne Azije; vidi 1.Korinćanima 16,15).

            6-7. Dalje Pavle spominje: Mariju, Andronika, Juniju, koji su izgleda bili Pavlovi zemljaci. Oni su bili zatvoreni nekom prilikom sa Pavlom.

            8-9. Amplije i Urban kao i Stahija su latinska imena. Pavle ih je lično poznavao.

10. Apelije. Ništa se više o njemu ne zna osim da je bio „okušan u Hristu“. Za Aristovula se ne zna da li je on lično bio hrišćanin ili neko iz njegovog doma.
11. Irodijan je bio Jevrejin, što potvrđuje dodatak „zemljaka mojega“.

            Narkisovi – možda poznati Klaudijev miljenik koji je poginuo kad je Neron došao na vlast. Samo neki iz ove porodice su bili hrišćani.

12. Trifena i Trifosa; izgleda dve sestre. Persida je ime jedne poznate hrišćanke.
13. Ruf. Ne može se dokazati da je ovo ista ličnost spomenuta u Marku 15,21 sin Simona iz Kirine. Njegova majka je i Pavlu bila kao majka.
14. Asinkrit, Flegont, Erma, Patrov i Ermije. Izgleda da su ovo imena braće iz neke druge crkve u Rimu. Ova se imena spominju ponekad kao članovi carske kuće (Filibljanima 4,22).
15. Ova se imena nigde više ne spominju.
16. „Sveti celiv“ je uobičajeni pozdrav na Istoku (1.Korinćanima 16,20).

3. Opomena zbog lažnih učitelja (16,17-20)

„17. Molim vas pak, braćo, čuvajte se od onih koji čine[426] raspre i razdore na štetu nauke koju vi naučiste, i uklonite se od njih;

18. Jer takovi ne služe Gospodu našemu Isusu Hristu nego svojemu trbuhu, i blagim rečima[427] i blagoslovima prelašćuju srca bezazlenih.
19. Jer vaše slušanje razglasi se svuda. I radujem se za vas; ali hoću da ste vi mudri na dobro a prosti na zlo.
20. A Bog mira da satre[428] sotonu pod noge vaše skoro. Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista s vama. Amin.“

                                                                                                (16,17-20)

17. Apostol Pavle prekida pozdrave da bi skrenuo pažnju i opomenu braću u Rimu protiv lažnih učitelja, koji će pokušati da im uzmu mir i unište njihovu veru. Apostol je to iskusio u Galatiji i Korintu. Ovakvi izazivaju rasprave (grč. dichiostasiai = nejedinstvo) i razdore (grč. skandala = spoticanje, smetnje) „u nauci“ (grč. didache = učenje, pouka) tj. u osnovnim istinama hrišćanstva.
18. Njihove pobude su sebične, a ciljevi niski (uporedi Filibljanima 3,17-19; Kološanima 2,20-23). Ovakvi namerno tako govore da bi prevlastili srca neupućenih.
19. Apostol Pavle ima poverenja u braću u Rimu, ali oni moraju da budu stalno na oprezu, čisti i mudri i da se ne daju zaraziti.
20. Bog mira će ih poučiti i sačuvati. On će uništiti planove Sotonine, koji planira da unese razdor i lažnu nauku u Božji narod. Apostol Pavle vidi u duhu konačnu pobedu nad Sotonom (vidi 1.Mojsijevu 3,15). Ona nije daleko. Ali oni treba da pobede njegovo kušanje i prevaru.

4. Pozdravi Pavlovih pomoćnika (16,21-24)

            „21. Pozdravlja vas Timotije, pomoćnik moj, i Lukije i Jason i Sosipatar, rođaci moji.

22. Pozdravljam vas i ja Tertije, koji napisah ovu poslanicu u Gospodu.
23. Pozdravlja vas Gaj, domaćin moj i cele crkve. Pozdravlja vas Erast, haznadar gradski,[429] i brat Kvart.
24. Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista sa svima vama. Amin.“

                                                                                                (16,21-24)

21. Apostol Pavle na prvom mestu spominje Timotija kao svog pomoćnika. On ovde ne spominje Timotija u vezi sa sobom kao u drugim svojim poslanicama. Možda je ovaj bio odsutan kada je Pavle pisao ovu poslanicu.

            Lukije, možda Lukije iz Kirine, spomenut u Delima 13,1; Jason, možda Pavlov domaćin u Solunu (Dela 17,5-9) i Sosipatar (Dela 20,4). Svi su oni bili Pavlovi zemljaci.

22. Tercije je bio Pavlov sekretar i perovođa kome Pavle sad odobrava da pošalje pozdrav u svoje ime. Izgleda da je apostol obično diktirao svoje poslanice i na kraju napisao pozdrav svojom rukom (1.Korinćanima 16,21; Kološanima 4,18; 2.Solunjanima 3,17). Njegovi pomoćnici i perovođe su bili i njegovi saradnici u propovedanju evanđelja, a ne samo sekretari i pisari.
23. Gaj je izgleda onaj isti koga je Pavle vrlo rano krstio u Korintu (1.Korinćanima 1,14). Njega apostol naziva „domaćinom cele crkve“, što znači da je crkva bila u njegovoj kući.

            Erast je bio blagajnik u gradu.

            Kvart – nepoznat.

5. Blagoslov i hvaljenje Boga (16,25-27)

„25. A onome koji vas može utvrditi po jevanđelju mojemu i propovedanju Isusa Hrista, po otkrivenju tajne koja je bila sakrivena od postanja sveta,[430]

26. A sad se javila i obznanila kroz pisma proročka,[431] po zapovesti večnoga Boga, za poslušanje vere među svima neznabošcima,[432]
27. Jedinome premudrome Bogu, kroz Isusa Hrista, slava vavek.[433] Amin.“

                                                                                                (16,25-27)

25. Apostol Pavle završava svoju Poslanicu Rimljanima najlepšom od svih doksologija.

            „Po jevanđelju mojemu“. Pavlovo evanđelje je vest o spasenju koje mu je povereno da ga objavi.

            „I propovedanju Isusa Hrista“, tj. propovedanju o Hristu. Isus je bio predmet propovedanja apostola Pavla.

            „Po otkrivenju tajne“ (uporedi 11,25). Ova tajna je Božja večna namera da spase palog čoveka. Ona je bila vekovima sakrivena pred ljudima i zato nepoznata; ali se sada otkrila.

26. Ono što je bilo sakriveno objavilo se posle Hristovog dolaska na zemlju.
27. Božja mudrost se naročito pokazala u planu koji se sada objavio, a koji je bio predmet ove Pavlove poslanice.

[1] „objavljivanje“ (Bakotić)

[2] „potomstva“ (Bakotić)

[3] „a određen da bude silan Sin Božji duhom svetosti po uskrsnuću od mrtvih, o Isusu Hristu Gospodu našemu“ (Šarić)

[4] „privedemo“ (Bak.)

[5] „sve narode“ (Bak.)

[6] „pozvani od Isusa Hrista“ (Stefanović)

[7] Bakotić

[8] „milost“ (Bak.)

[9] „da bi mi najzad pošlo za rukom da voljom Božjom dođem k vama“ (Stef.)

[10] „da se u vašoj sredini ja ukrepim verom vama u meni zajedničkom“ (Bak.)

[11] „hoću da znate“ (Stef.)

[12] „ali sam u tome do sada bio sprečen“ (Bak.)

[13] „ostalim narodima“ (Bak.)

[14] „dužnik sam i Grcima i barbarima“ (Šarić)

[15] „i naučenima i neveštima“ (Bak.)

[16] Bakotić

[17] RSV

[18] „u prvom redu Judejinu, a zatim i Grku“ (Bak.)

[19] „koji drže istinu nepravedno sputanu“ (Bak.)

[20] „jer im je Bog dao da to poznaju“ (Bak.)

[21] „posle stvorenja sveta nevidljiva savršenstva Božja, večna moć njegova i božanstvo njegovo vide se zaista u delima njegovim“ (Bak.)

[22] „oni se zato ne mogu opravdati“ (Bak.)

[23] „niti Mu hvalu dadoše, nego zaludeše u svojim mislima i utonu u tamu nerazumno srce njihovo“ (Bak.)

[24] „gmizavaca“ (Bak.)

[25] „tako da oni sami oskvrnjuju svoja sopstvena telesa“ (Bak.)

[26] „jer žene njihove pretvoriše prirodne odnose u protivprirodne“ (Bak.)

[27] „napustivši prirodne odnose sa ženskim rodom“ (Bak.)

[28] „i primajući na sebe same platu dostojnu svog zastranjivanja“ (Bak.)

[29] „to ih Bog predade umu njihovome pokvarenome“ (Bak.)

[30] „puni budući svake nepravde“ (Bak.)

[31] „bluda“ (Bak.)

[32] „klevetnici“ (Bak.)

[33] „oholi“ (Bak.)

[34] „neljubazni“ (Bak.)

[35] „Iako znaju zakon Božji, da oni koji tako što čine, zaslužuju smrt“ (Stef.)

[36] „opravdati“ (Bak.)

[37] „jer osuđujući druge, sam sebe osuđuješ“ (Bak.)

[38] „jer ti koji sudiš, ti to isto činiš“ (Bak.)

[39] „na one koji čine takva dela“ (Bak.)

[40] „ili zar misliš, ti čoveče koji sudiš onima koji to čine“ (Bak.)

[41] „da izbegneš sudu Božjemu?“ (Bak.)

[42] „velikodušnosti“ (Bak.)

[43] „ne priznajući“ (Bak.)

[44] „upornošću“ (Bak.)

[45] „onima koji bez prestanka čine dobro i tako traže slavu, čast i neraspadljivost, daće život večni“ (Stef.)

[46] „koji prkose i protive se istini“ (Bak.)

[47] „i predaju se nepravdi“ (Bak.)

[48] „u prvom redu na Jevrejina, pa onda i na Grka“ (Bak.)

[49] „jer kod Boga nema ličnih obzira“ (Bak.)

[50] Bakotić

[51] „pod zakonom“ (Bak.)

[52] „izvršuju“ (Bak.)

[53] „što naređuje zakon“ (Šarić)

[54] „što zakon zapoveda“ (Šarić)

[55] „njihove suprotne misli se osuđuju ili možda opravdavaju“ (RSV)

[56] „to će se videti u dan kad će Bog, po evanđelju mome, preko Isusa Hrista, presuditi tajna dela ljudska“ (Bak.)

[57] „što naređuje zakon“ (Bak.)

[58] „izvršuju“ (Bak.)

[59] „koji poznaješ volju njegovu“ (Bak.)

[60] „i umeš da razlikuješ“ (Stef.)

[61] „vaspitač“ (Stef.)

[62] „koji imaš oblik znanja i istine u zakonu“ (RV)

[63] „ti koji drugoga učiš, sam sebe ne učiš“ (Bak.)

[64] „Ti koji govoriš: Ne čini preljube, ti činiš preljubu“ (Bak.)

[65] „kradeš iz njihovih hramova“ (Stef.)

[66] „ti koji se hvališ zakonom, ti prestupom zakona Boga vređaš“ (Bak.)

[67] „ako dakle neobrezanik vrši propise zakona“ (Šarić)

[68] „neće li se njegovo neobrezanje za obrezanje uzeti?“ (Bak.)

[69] „koji si pored Pisma i obrezanja prestupnik zakona“ (Bak.)

[70] „koje se na telu može videti“ (Bak.)

[71] „koji je to unutra“ (Bak.)

[72] „i obrezanje je ono koje je na srcu, po duhu, a ne po slovu“ (Bak.)

[73] „takvom je Judejinu hvala“ (Bak.)

[74] „Koje je dakle preimućstvo Judejina ili koja je korist od obrezanja?“ (Bak.)

[75] „na svaki način“ (Šarić)

[76] „Zar će njihovo neverstvo vernost Božiju ukinuti?“ (Šarić)

[77] „To nikako!“ (Bak.)

[78] „da se pravedan u svojim rečima nađeš“ (Bak.)

[79] „kad gnjev svoj iznese“ (Bak.)

[80] „kao čovek govorim“ (Šarić)

[81] „To nikako“ (Bak.)

[82] „inače“ (Bak.)

[83] „Jer ako je istina Božja po mojoj laži još većma zasjala na slavu Njegovu“ (Šarić)

[84] „kleveću“ (Bak.)

[85] „Jesmo li mi nešto više?“ (Bak.)

[86] „niko nije razuman“ (Bak.)

[87] „niko Boga ne traži“ (Bak.)

[88] „svi zađoše, svi postaše nevaljali“ (Stef.)

[89] „nema ga ni jednog“ (Bak.)

[90] „jezikom se svojim za prevare služe“ (Bak.)

[91] „zmijin je otrov“ (Stef.)

[92] „gorčine“ (Bak.)

[93] „pustoš i beda“ (Stef.)

[94] „ne znaju“ (Bak.)

[95] „niko“ (Bak.)

[96] „jer kroz zakon dolazi samo poznanje greha“ (Stef.)

[97] „u Isusa Hrista“ (Bak.)

[98] „za sve koji veruju“ (Bak.)

[99] „milošću“ (Bak.)

[100] „Njega odredi Bog, po cenu krvi Njegove, žrtvom umilostivljenja za one koji veruju“ (Bak.); „ovoga Bog javno postavi kao žrtvu ispaštalicu verom“ (Stef.); „izloži kao pomirnu žrtvu po veri u krvi njegovoj“ (Šarić)

[101] „jer je pređašnje grehe Bog u svojoj strpljivosti oprostio“ (Stef.)

[102] „strpljivosti“ (Stef.)

[103] „Gde je dakle uzrok hvalisanja?“ (Bak.)

[104] „Nema ga.“ (Bak.)

[105] „Sudimo“ (Šarić)

[106] „Je li Bog samo Judeja? Nije li on i Bog svih naroda?“ (Bak.)

[107] „koji će verom opravdati obrezanje, a opet verom i neobrezanje“ (Bak.)

[108] „Uništavamo li…“ (Stef.)

[109] „Nipošto!“ (Bak.)

[110] „potvrđujemo“ (Bak.)

[111] „stekao“ (Bak.)

[112] „može se hvaliti“ (Stef.)

[113] „pred Bogom“ (Stef.)

[114] „uračuna mu se“ (Stef.)

[115] „naziva blaženim čoveka“ (Stef.)

[116] „računa“ (Bak.)

[117] „…su gresi pokriveni“ (Bak.)

[118] „greh ne uračunava“ (Bak.)

[119] „Je li samo za obrezane, ili za neobrezane?“ (Bak.)

[120] „Je li to bilo pre ili posle obrezanja njegovog?“ (Bak.)

[121] „On nije još bio obrezan, nego je bio neobrezan“ (Bak.)

[122] „koju dobi verom“ (Bak.)

[123] „pre obrezanja“ (Bak.)

[124] „svih neobrezanih koji veruju“ (Bak.)

[125] „obrezanim“ (Bak.)

[126] „koji nisu samo obrezani“ (Bak.)

[127] „vere oca našega Abrahama dok je on još neobrezan bio“ (Bak.)

[128] „jer nasleđe sveta nije obećano Abrahamu ili potomstvu njegovome po zakonu“ (Bak.)

[129] „po pravdi vere“ (Bak.)

[130] „koji su to po zakonu“ (Bak.)

[131]“uzaludna je vera i propade obećanje” (Bak.)

[132] „zato naslednici postaju verom, da to budu po milosti i da obećanje ostane tvrdo svemu potomstvu“ (Bak.)

[133] „i na čiju reč postaje ono čega nema“ (Stef.)

[134] „nadajući se“ (Bak.)

[135] „on verova kao što mu bi rečeno: ’Tako će biti potomstvo tvoje’“ (Bak.)

[136] „ne obazre se na to što je telo njegovo već istrošeno bilo“ (Bak.)

[137] „i što Sara nije bila više u stanju da rodi“ (Bak.)

[138] „uračuna“ (Stef.)

[139] „propade“ (Bak.)

[140] „uskrsnu“ (Bak.)

[141] „kome dugujemo što smo kroz veru dobili pristup u tu milost u kojoj čvrsto stojimo“ (Bak.)

[142] „radujemo se“ (Bak.)

[143] „daje postojanost“ (Bak.)

[144] „pravednog čoveka“ (Bak.)

[145] „rešio“ (Bak.)

[146] „tim pre ćemo dakle biti kroza Nj spaseni od gnjeva“ (Bak.)

[147] „ako smo“ (Bak.)

[148] „tim pre ćemo sad, pošto smo se pomirili, spasti se životom njegovim“ (Bak.)

[149] „životom njegovim“ (Bak.)

[150] „i“ (Bak.)

[151] „ne ubraja“ (Bak.)

[152] „koji je imao doći“ (Bak.)

[153] „ali s darom nije tako kao s grehom“ (Bak.)

[154] „a s darom nije kao sa onim što dođe preko jednog samog grešnika“ (Bak.)

[155] „jer sud dođe zbog jednog prestupa i donese osuđenje“ (Stef.)

[156] „a blagodat dođe zbog mnogih prestupa i donese opravdanje“ (Stef.); „dok dar milosti vodi k opravdanju od mnogih grehova“ (Bak.)

[157] „ako je za greh jednoga, preko njega samoga carovala smrt“ (Bak.)

[158] „tim pre će oni koji primaju izobilje milosti i dar pravde carovati u životu, preko samoga Isusa Hrista“ (Bak.)

[159] „ubrajaše“ (Bak.)

[160] „dakle, kao što za jedan prestup dođe osuđenje na sve ljude“ (Stef.)

[161] „tako i jednim pravednim delom dođe na sve ljude opravdanje sa životom“ (Stef.)

[162] „prestup“ (Stef.)

[163] „Da bi se umnožila milost? To nikako!“ (Bak.)

[164] „ako“ (Bak.)

[165] „uništilo telo greha“ (Bak.)

[166] „da više ne budemo robovi grehu“ (Bak.)

[167] „uskrsnuvši iz mrtvih, već više ne umire“ (Bak.)

[168] „i smrt više nema vlasti nad njim“ (Bak.)

[169] “jer što umre za greh umre jedanput za svagda” (Bak.)

[170] „i ne slušajte ga u žudnjama njegovim“ (Bak.)

[171] „jer greh neće imati vlasti nad vama“ (Bak.)

[172] „To nikako!“ (Bak.)

[173] „za robove da ga slušate“ (Bak.)

[174] „bilo to greha koji vodi u smrt“ (Bak.)

[175] „koje vodi u pravdu“ (Bak.)

[176] „postadoste od srca poslušni nauci kojoj ste se predali“ (Bak.)

[177] „ljudski govorim zbog slabosti vašeg mesa“ (Stef.); „zbog slabosti vaše puti“ (Bak.)

[178] „u službu nečistote“ (Bak.)

[179] „slobodni“ (Šarić)

[180] „Kakve dakle onda dadoste plodove? Plodove za koje se sad stidite?“ (Bak.)

[181] „jer je onome kraj smrt“ (Šarić)

[182] „imate kao plod svoje posvećenje“ (Bak.)

[183] „a kraj je život večni“ (Stef.)

[184] „samo“ (Stef.)

[185] „tako je“ (Bak.)

[186] „od zakona koji je za muža vezivaše“ (Bak.)

[187] „samo će se, dakle, dok joj je muž živ, zvati preljubočinica…“ (Stef.)

[188] „razrešena je od zakona“ (Bak.)

[189] „tako i vi, braćo moja, vi ste telom Hristovim predani bili smrti, što se zakona tiče“ (Bak.)

[190] „da pripadnete drugome“ (Bak.)

[191] „žudnje grehova izazvane od zakona delovahu u udima našim“ (Bak.)

[192] „a sad smo se oprostili zakona, jer smo umrli zakonu kojim smo bili vezani“ (Stef.)

[193] „po novom duhu“ (Bak.)

[194] „a ne po zastarelom slovu“ (Bak.)

[195] „da pripadate drugome“ (Bak.)

[196] „u novini duha“ (Bak.)

[197] „To nikako!“ (Bak.)

[198] „jer ne bih poznao žudnju da zakon ne kaza“ (Bak.)

[199] „i greh koristeći se tom prilikom, probudi u meni kroz zapovest svaku vrstu žudnji“ (Bak.); „greh se posluži zapovešću i stvori u meni svaku želju“ (Stef.)

[200] „a ja budući nekad bez zakona, ja življah“ (Bak.)

[201] „i nađe se da zapovest, koja beše za život, bi meni data za smrt“ (Bak.)

[202] „jer greh iskorišćujući priliku, zavede me preko zapovesti“ (Bak.)

[203] „uzrok smrti“ (Bak.); „donese smrt“ (Stef.)

[204] „Nipošto!“ (Bak.)

[205] „nego je to bio greh, da bi se pokazao kao greh, dajući mi smrt kroz ono što je dobro“ (Bak.); „pomoću dobroga donese mi smrt“ (Stef.)

[206] „i da bi preko zapovesti najveću osudu zaslužio“ (Bak.)

[207] „ali sam ja puten, prodan u ropstvo grehu“ (Bak.)

[208] „priznajem time da je zakon dobar“ (Bak.); „slažem se sa zakonom i priznajem da je dobar“ (Stef.)

[209] „volju imam u sebi, ali ne i moć da učinim ono što je dobro“ (Bak.)

[210] „kad dakle hoću dobro da učinim, nalazim zakon da sam kadar samo zlo učiniti“ (Stef.); „nalazim dakle u sebi ovaj zakon: kad hoću da činim dobro, zlo je pri meni“ (Bak.)

[211] „vojuje“ (Stef.)

[212] „greha“ (Stef.)

[213] „priznajem“ (Bak.)

[214] „nalazim dakle u sebi ovaj zakon“ (Bak)

[215] „vojuje“ (Stef.)

[216] „od ovog smrtnog tela“ (Stef.)

[217] „Ja sam po razumu svome rob zakona Božijeg, a po puti sam rob zakona grehovnoga“ (Bak.)

[218] „od ovog smrtnog tela“ (Stef.)

[219] „jer je zakon duha života u Isusu Hristu oslobodio me“ (Bak.)

[220] „jer mu je put označavala snagu“ (Bak.)

[221] „poslao je Sina svojega u obličju grešnoga mesa i radi greha, i osudio greh u mesu“ (Stef.)

[222] „da bi naredbe zakona izvršili mi koji…“ (Stef.)

[223] „i radi greha“ (Stef.)

[224] „dela telesna umrtvite“ (Šarić)

[225] „jer svi koje vodi Duh Božji“ (Stef.)

[226] „da budete još u strahu“ (Bak.)

[227] „Ovaj isti Duh sam svedoči duhu našemu“ (Bak.)

[228] „samo ako“ (Bak.)

[229] „ja držim da se muke sadašnjeg vremena ne mogu uporediti sa budućom slavom“ (Bak.)

[230] „Jer i sva ostala stvorenja željno očekuju da se pokažu – otkriju“ (Bak.); „sinovi Božiji“ (Stef.)

[231] „jer su stvorenja podložna propadljivosti“ (Bak.)

[232] „s nadom“ (Bak.)

[233] „raspadanja“ (Bak.)

[234] „da bi sudelovala u slobodi slave dece Božije“ (Bak.)

[235] „Jer mi znamo da sva stvorenja, u mukama rađanja, uzdišu za tim danom“ (Bak.)

[236] „sa nadom“ (Bak.)

[237] „sa nadom da će se sa nama oprostiti ropstva raspadanja“ (Bak.)

[238] „prvine Duha imamo“ (Bak.)

[239] „u nadi“ (Bak.)

[240] „mi to s postojanošću čekamo“ (Bak.)

[241] „dolazi u pomoć“ (Bak.)

[242] „posreduje“ (Bak.)

[243] „uzdisajima“ (Stef.)

[244] „posreduje“ (Bak.)

[245] „sve okreće Bog na dobro“ (Šarić)

[246] „namisli“ (Bak.)

[247] „slični“ (Bak.)

[248] „slici“ (Stef.)

[249] „a koje unapred odredi one i pozva“ (Bak.)

[250] „pomoću onoga“ (Stef.)

[251] „buduće stvari“ (Bak.)

[252] „koja se pojavi“ (Bak.)

[253] „buduće stvari“ (Bak.)

[254] „veliku imam žalost i stalno je tuga u srcu mome“ (Bak.)

[255] „čiji su“ (Bak.)

[256] „bogosluženje“ (Bak.)

[257] „patrijarsi“ (Bak.)

[258] „bogosluženje“ (Bak.)

[259] „Ali ne kao da je propala reč Božija“ (Stef.)

[260] „pravi“ (Stef.)

[261] „Božija“ (Stef.)

[262] „potomstvo“ (Bak.)

[263] „deca prirodnog porekla“ (Stef.)

[264] „pravo“ (Stef.)

[265] „kao potomstvo“ (Bak.)

[266] „opet“ (Bak.)

[267] „o izboru“ (Bak.)

[268] „Nezavisno od dela, a po samoj volji onoga koji poziva, reče se Rebeki“ (Bak.)

[269] „Ima li nepravde u Boga?“ (Bak.)

[270] „To nikako!“ (Bak.)

[271] „zavisi“ (Bak.)

[272] „stegne“ (Bak.)

[273] „kori“ (Stef.)

[274] „da se s Bogom prepireš“ (Bak.)

[275] „za nisku upotrebu“ (Bak.)

[276] „strpljivošću“ (Stef.)

[277] „i neljubljenu ljubljenom“ (Bak.)

[278] „i onde gde im se reče: vi niste moj narod, tamo će se oni nazvati sinovi Boga živoga“ (Bak.)

[279] „kliče“ (Bak.)

[280] „Kad bi broj sinova Izrailjevih ko pesak morski bio samo će se ostatak spasti“ (Bak.)

[281] „Jer će potpuno i brzo reč svoju ispuniti Gospod u pravdi; jest, brzo će je izvršiti na zemlji“ (Šarić); „jer će Gospod izvršiti i skratiti reč svoju na zemlji“ (Stef.)

[282] „ranije reče“ (Bak.)

[283] „postigoše“ (Bak.)

[284] „nije dostigao do tog zakona“ (Bak.)

[285] „jer se ne htede opravdati verom, nego delima“ (Stef.)

[286] „da se oni spasu“ (Bak.)

[287] „ali bez pravog razumevanja“ (Šarić)

[288] „Jer je Hristos svršetak zakona za opravdanje svakoga koji veruje“ (Bak.)

[289] „popeti se“ (Stef.)

[290] „uskrsnu“ (Bak.)

[291] „veruju“ (Stef.)

[292] „nisu čuli“ (Stef.)

[293] „ako ga niko ne propoveda“ (Bak.)

[294] „dobre vesti donose“ (Bak.)

[295] „dolazi od onoga što se sluša“ (Bak.)

[296] „a ono što se sluša od reči Hristove“ (Bak.)

[297] „Ali ja velim“ (Bak.)

[298] „zar ne slušaše“ (Bak.)

[299] „Da, zaista; naprotiv“ (Bak.)

[300] „do na kraj vaseljene“ (Bak.)

[301] „zar ne znade Izrailj“ (Bak.)

[302] „Uzubudiću vernost vašu onim koji nije narod, nerazumnim narodom izazvaću srdnju vašu“ (Bak.)

[303] „koji me ne potražiše“ (Bak.)

[304] „narodu buntovničkom i protivničkom“ (Bak.); „nepokornom“ (Stef.)

[305] „Nikako!“ (Bak.)

[306] „potomstva“ (Bak.)

[307] „unapred“ (Bak.)

[308] „razvališe“ (Bak.)

[309] „život da mi uzmu“ (Bak.)

[310] „A koji mu odgovor daje Bog?“ (Bak.)

[311] „postavi ostatak“ (Bak.)

[312] „milosti“ (Bak.)

[313] „po“ (Bak.)

[314] „nije postigao“ (Bak.)

[315] „a izbor je to postigao“ (Bak.)

[316] „odrveniše“ (Bak.)

[317] „klopka“ (Stef.)

[318] „uzrok propadanja i odmazda“ (Bak.)

[319] „pitam dakle“ (Stef.)

[320] „Nikako!“ (Bak.)

[321] „nego je njihovim padom spasenje došlo mnogobošcima“ (Stef.)

[322] „spoticanje“ (Bak.)

[323] grč. hetema = gubitak, neuspeh

[324] „Koliko li to neće biti veće kad se svi obrate?“ (Bak.); „Šta tek kada oni svi uđu u Božje carstvo?“ (Stef.)

[325] „A sad“ (Stef.)

[326] „pokrenuo ljubomoru“ (Bak.)

[327] „celina paganaca“ (Bak.); „mnogobožaca koliko treba“ (Karadžić)

[328] „znanja“ (Bak.)

[329] „prvi“ (Bak.)

[330] Stef.

[331] “I ne budite kao ovaj svet“ (Stef.)

[332] „nemojte imati preveliko mišljenje o sebi, nego imajte smerne misli“ (Bak.)

[333] „jednak“ (Bak.)

[334] „neka se slaže sa verom“ (Stef.)

[335] „dragovoljno“ (Bak.)

[336] „revnosno“ (Bak.)

[337] „rado“ (Bak.)

[338] „pretvorena“ (Bak.)

[339] „ljubite se bratski, svaki neka drugoga više poštuje“ (Stef.)

[340] „u revnosti budite neumorni“ (Bak.)

[341] „vatreni“ (Stef.)

[342] „budite strpljivi u nevolji“ (Bak.)

[343] „brinite se o potrebama svetih“ (Bak.)

[344] „Ne idite za onim što je visoko“ (Bak.)

[345] „nego da vas privuče ono što je smerno“ (Bak.)

[346] „tražite“ (Bak.)

[347] „nego ostavite to gnevu Božjemu“ (Stef.)

[348] „usijano“ (Bak.)

[349] „Ne daj da te zlo nadvlada, nego nadvladaj zlo dobrim.“ (Bak.)

[350] „svi da se pokoravaju višim vlastima“ (Bak.)

[351] „određene“ (Bak.)

[352] „biće osuđeni“ (Bak.)

[353] „zvaničnik je sluga Božji za tvoje dobro“ (Bak.)

[354] „jer je Božji sluga da vrši osvetu, i da kazni onoga koji zlo čini“ (Bak.)

[355] „zvaničnici“ (Bak.)

[356] „sadrži“ (Bak.)

[357] „preneto od sna“ (Bak.)

[358] „kad postadosmo vernici“ (Bak.)

[359] „mraka“ (Bak.)

[360] „punom“ (Bak.)

[361] „daleko od razuzdanosti“ (Bak.)

[362] „ali ne da sudite njegovim mislima“ (Stef.)

[363] „poznanje“ (Bak.)

[364] „misli“ (Bak.)

[365] „stoji li on, pada li, to je posao njegovog gospodara“ (Bak.)

[366] „koji pazi na dane, Gospodu pazi“ (Bak.)

[367] „sam za sebe“ (Bak.)

[368] „za Gospoda“ (Bak.)

[369] „je umro i živeo“ (Bak.)

[370] „prezireš“ (Stef.)

[371] „živ sam ja“ (Bak.)

[372] „sudimo“ (Bak.)

[373]“da ne činite ništa što bi bilo kamen spoticanja ili uzrok padanja za brata vašega” (Bak.)

[374] „to“ (Bak.)

[375] „Ne izazivaj jelom svojim propast onoga za koga Hristos umre“ (Bak.)

[376] „pravičnost“ (Stef.)

[377] „ovako“ (Bak.)

[378] „ne kvari“ (Bak.)

[379] „nego je zlo za čoveka koji jede da postane kamen spoticanja“ (Bak.)

[380] „što bi za tvog brata bilo uzrok spoticanja ili slabljenja“ (Bak.)

[381] „veru što je imaš, imaj je za sebe pred Bogom“ (Stef.)

[382] „uverenju“ (Bak.)

[383] „Što god nije plod uverenja greh je.“ (Bak.)

[384] „po uverenju“ (Bak.)

[385] „za napredak“ (Stef.)

[386] „unapred“ (Bak.)

[387] „obrezanih“ (Bak.)

[388] „da pokaže istinu Božiju potvrđujući obećanja koja su ocevima učinjena“ (Bak.)

[389] „a neznabošci slave Boga za milost“ (Stef.)

[390] „narodima“ (Bak.)

[391] „i pevaću slavu tvog imena“ (Bak.)

[392] „izdanak“ (Stef.)

[393] „I ustaće da narodima vlada. Narodi će se u Njega uzdati“ (Bak.)

[394] Bak.

[395] Stef.

[396] „dobrote“ (Stef.)

[397] „i da možete jedni druge poučiti“ (Bak.)

[398] „delom slobodnije“ (Šarić)

[399] „po“ (Stef.)

[400] „za neznabošce“ (Stef.)

[401] „dobrotu“ (Stef.)

[402] „Mogu se dakle u Hristu Isusu hvaliti pred Bogom“ (Stef.)

[403] „jer se ja ne bih usudio spomenuti ono što Hristos nije učinio kroza me“ (Bak.)

[404] „da dovede pagance na poslušanje“ (Bak.)

[405] „pa sve do“ (Bak.)

[406] „temelju“ (Stef.)

[407] „za njega“ (Bak.)

[408] „više ništa što bi me u ovim zemljama zadržalo“ (Bak.)

[409] „kad“ (Bak.)

[410] „da poslužim svetima“ (Stef.)

[411] „skupiše neke priloge“ (Bak.)

[412] „svojim zemaljskim imanjem pomoći“ (Bak.)

[413] „i te poslove njima predam“ (Bak.)

[414] „poći ću u Španiju i svratiću kod vas“ (Bak.)

[415] „Gospodom našim Isusom Hristom“ (Bak.)

[416] „od nevernih u Judeji“ (Bak.)

[417] „prilozi koje nosim“ (Stef.)

[418] „i odmorim se kod vas“ (Stef.)

[419] „koji svoje glave izložiše da mi život očuvaju“ (Bak.)

[420] „ne samo ja“ (Bak.)

[421] „pozdravite“ (Bak.)

[422] „ljubljenoga“ (Bak.)

[423] „prvenac“ (Bak.)

[424] „vas“ (Bak.)

[425] „koji uživaju veliko poštovanje među apostolima“ (Bak.)

[426] „izazivaju“ (Bak.)

[427] „i ulagivanjem“ (Bak.)

[428] „satrće“ (Stef.)

[429] „mesni blagajnik“ (Bak.)

[430] „o kojoj se vekovima nije govorilo“ (Stef.)

[431] „a sad se javila i kroz Pisma proročka upoznala“ (Šarić)

[432] „da se pokore veri svi narodi“ (Šarić)

[433] „Njemu večna slava“ (Stef.)