KRŠTENJE U IME OCA, SINA I SVETOGA DUHA: BIBLIJSKI, ISTORIJSKI I TEOLOŠKI DOKAZI APOSTOLSKE PRAKSE

Autor: mr Zoran Marcikić

Malo koje pitanje je u poslednjih nekoliko decenija izazvalo toliko rasprava među hrišćanima kao pitanje formule krštenja. Dok gotovo sve istorijske hrišćanske crkve, bez obzira na međusobne razlike, već skoro dve hiljade godina krštavaju u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, pojavile su se zajednice koje tvrde da su apostoli navodno napustili poslednju Hristovu zapovest i da su umesto nje uveli novu formulu krštenje isključivo „u ime Isusa“. Prema njihovom shvatanju, reči koje je Isus izgovorio u Mateju 28,19 nisu predstavljale trajnu normu za Crkvu ili su čak kasnije bile zamenjene praksom opisanom u Delima apostolskim. Neki idu još dalje, tvrdeći da je trojična formula nastala tek u četvrtom veku na Nikejskom saboru, kada je, kako kažu, Crkva navodno izmislila učenje o Trojstvu i potom promenila način krštavanja.

Takve tvrdnje zvuče ubedljivo samo onima koji nikada nisu ozbiljno proučavali ni Novi zavet ni istoriju rane Crkve. Kada se, međutim, otvore najstariji hrišćanski izvori i kada se pažljivo analiziraju biblijski tekstovi u njihovom istorijskom i jezičkom kontekstu, pred nama se pojavljuje sasvim drugačija slika. Ne samo da ne postoji nijedan dokaz da su apostoli odbacili Hristovu zapovest iz Mateja 28,19, nego postoje brojna svedočanstva iz prvog, drugog i trećeg veka koja potvrđuju da je upravo ta zapovest predstavljala osnovu hrišćanskog krštenja mnogo pre svih vaseljenskih sabora. Istorija, dakle, ne govori protiv Mateja 28,19, nego upravo u njegovu korist.

Pre nego što razmotrimo istorijske izvore, potrebno je poći od samog Svetog pisma. Poslednje reči koje je vaskrsli Hristos uputio svojim učenicima predstavljaju ono što hrišćanska tradicija s pravom naziva Velikim nalogom:

„Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.“ (Matej 28,19)

Teško je zamisliti značajniju zapovest od ove. To nisu reči izgovorene usput tokom Isusove službe, niti odgovor na neko pojedinačno pitanje. Ovo je poslednje javno uputstvo koje Gospod daje svojoj Crkvi neposredno pre vaznesenja. Upravo zbog toga svaka naredna generacija hrišćana morala je ovu zapovest posmatrati kao trajni nalog, a ne kao prolaznu preporuku.

Ovde se pojavljuje prvo logičko pitanje koje gotovo niko ne postavlja.

Ako je Isus zaista želeo da se Crkva ubuduće krštava samo „u Njegovo ime“, zašto to jednostavno nije rekao? Zašto bi nekoliko trenutaka pre odlaska na nebo dao jednu zapovest, a zatim očekivao da apostoli već desetak dana kasnije rade nešto sasvim drugo?

Takvo razmišljanje Hrista predstavlja kao Učitelja koji najpre izdaje jasnu naredbu, a zatim dopušta da njegovi učenici bez ikakvog objašnjenja uvedu drugačiju praksu. To nije način na koji Novi zavet prikazuje Isusa.

Naprotiv.

Tokom cele svoje službe Isus je od učenika zahtevao poslušnost.

Govorio je:

„Ako me ljubite, zapovesti moje držite.“

Nikada ih nije učio da menjaju Njegove zapovesti prema sopstvenom razumevanju.

Ako bi Petar ili bilo koji drugi apostol nekoliko dana nakon vaznesenja zaista odlučio da više ne primenjuje Hristove poslednje reči, postavlja se ozbiljno pitanje:

Na osnovu čijeg autoriteta?

Da li je Hristos negde dao novu zapovest?

Nije.

Da li postoji makar jedan stih u kojem Isus kaže:

„Više nemojte krštavati u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, nego samo u moje ime“?

Ne postoji.

Da li postoji makar jedan apostol koji kaže da je Matej 28 ukinut?

Ni to ne postoji.

Naprotiv, ceo Novi zavet odiše duhom potpune poslušnosti Hristovim rečima.

Upravo zato teret dokazivanja nije na onome ko veruje Mateju 28,19, već na onome ko tvrdi da su apostoli promenili poslednju Hristovu zapovest. A takav dokaz ne postoji.

Međutim, pristalice isključivog krštenja „u ime Isusa“ najčešće se pozivaju na nekoliko tekstova iz Dela apostolskih.

Na dan Pedesetnice Petar kaže:

„Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha.“

Kasnije čitamo da su Samarićani bili kršteni u ime Gospoda Isusa, da su Kornilije i njegov dom primili krštenje u Hristovo ime, kao i da Pavle u Efesu ponovo krštava učenike koji su prethodno primili samo Jovanovo krštenje.

Na prvi pogled može izgledati da postoji razlika između Mateja i Dela apostolskih.

Ali upravo ovde dolazi do jedne od najvećih grešaka u tumačenju Svetog pisma.

Ljudi često pretpostavljaju da Luka u Delima apostolskim citira doslovne reči koje su apostoli izgovarali prilikom samog čina krštenja.

Međutim, tekst to nigde ne kaže.

Ni u jednom jedinom slučaju Luka ne opisuje liturgiju krštenja.

On nigde ne piše:

„Petar je rekao ove reči…“

ili

„Prilikom zaranjanja izgovorio je sledeću formulu…“

To jednostavno ne postoji.

Luka opisuje značenje krštenja, a ne njegovu liturgijsku formu.

Ovo postaje još jasnije kada pogledamo kako Novi zavet koristi izraz „u ime“.

Apostoli propovedaju u Isusovo ime.

Isceljuju u Isusovo ime.

Izgone demone u Isusovo ime.

Trpe progonstva zbog Isusovog imena.

Mole se u Isusovo ime.

Da li to znači da su svaki put izgovarali samo dve reči: „Isus Hristos“?

Naravno da ne.

U biblijskom jeziku izraz „ime“ gotovo nikada nije samo oznaka ili zvučni skup slova. U jevrejskom načinu razmišljanja ime predstavlja ličnost, autoritet, vlast i punomoć.

Najlepši primer nalazimo u susretu Davida i Golijata.

David govori:

„Ti ideš na me s mačem i kopljem, a ja idem na te u ime Gospoda nad vojskama.“

Niko neće tvrditi da je David time mislio samo na izgovaranje Božjeg imena. Njegove reči znače: „Dolazim kao predstavnik Boga, po Njegovom autoritetu i Njegovom nalogu.“

Isti izraz koriste proroci Staroga zaveta kada govore u ime Gospodnje. Oni nisu izmišljali vlastite poruke, već su govorili kao Božji poslanici.

Potpuno isti obrazac nalazimo u Novom zavetu.

Kada Petar kaže da se ljudi krštavaju u ime Isusa Hrista, on naglašava da je Hristos autoritet tog krštenja, da je On razlog zbog kojeg se čovek krštava, da je On jedini Spasitelj u čiju se smrt i vaskrsenje veruje.

Drugim rečima, izraz „u ime Isusa“ odgovara na pitanje:

Po čijem autoritetu se krštavate?

Odgovor glasi:

Po autoritetu Isusa Hrista.

Matej 28 odgovara na sasvim drugo pitanje:

Kako je Hristos zapovedio da se krštenje obavlja?

Odgovor glasi:

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Dakle, ova dva teksta ne protivreče jedan drugome, već se međusobno dopunjuju. Jedan govori o autoritetu i sadržaju vere, drugi o zapoveđenom načinu izvršenja Hristovog naloga.

Postoji još jedna činjenica koja se često zanemaruje.

U Delima apostolskim izraz „u ime Isusa“ pojavljuje se upravo u situacijama kada je potrebno naglasiti razliku između hrišćanskog krštenja i drugih krštenja koja su tada postojala. Jevreji su poznavali Jovanovo krštenje, a među neznabošcima su postojala različita obredna pranja. Zato apostoli naglašavaju da se ljudi sada ne krštavaju u Jovanovo ime niti u ime bilo kog ljudskog učitelja, već u ime raspetog i vaskrslog Isusa Hrista, jedinog Gospoda i Spasitelja. Time Luka ne menja Hristovu zapovest, već objašnjava njen hristološki smisao.

Već na ovom mestu postaje jasno da između Mateja 28 i Dela apostolskih ne postoji nikakav sukob. Sukob nastaje tek kada se u tekst unese pretpostavka koje u njemu nema da Luka navodno citira doslovnu liturgijsku formulu. Kada se ta pretpostavka ukloni, oba dela Novog zaveta govore skladno: Hristos je dao zapovest kako da se krštava, a apostoli su naglašavali da se to krštenje vrši po Njegovom autoritetu i u veri u Njega.

ISTORIJSKO SVEDOČANSTVO PRVE TRI GENERACIJE HRIŠĆANA

Ako želimo da utvrdimo kako su zaista krštavali apostoli, tada nije dovoljno da proučavamo samo pojedine stihove iz Novoga zaveta. Potrebno je postaviti jedno sasvim prirodno istorijsko pitanje: Kako su razumeli Hristovu zapovest oni koji su živeli neposredno posle apostola? Ko su bili ljudi koji su nasledili apostolsku službu? Šta su oni učili? Kako su krštavali? Da li su tvrdili da je Hristova zapovest iz Mateja 28 promenjena ili su je smatrali trajnom obavezom Crkve?

Ovo pitanje ima ogromnu težinu. Zamislimo da danas želimo da saznamo kako je neki veliki učitelj predavao svojim učenicima. Da li ćemo više verovati ljudima koji su živeli sa njim ili onima koji se pojavljuju sedamnaest ili osamnaest vekova kasnije? Odgovor je očigledan. Što smo bliži izvoru, to je naše svedočanstvo pouzdanije. Upravo zato su spisi prvog, drugog i trećeg veka od neprocenjive vrednosti. Oni nisu nastali hiljadu godina kasnije, već u vremenu kada su još bili živi učenici apostola ili njihovi neposredni naslednici. Ti ljudi nisu učili hrišćanstvo iz istorijskih knjiga. Oni su ga primili od onih koji su lično slušali Petra, Jovana, Pavla i ostale apostole.

Ovde nailazimo na jednu izuzetno zanimljivu činjenicu koju protivnici trojične formule gotovo nikada ne pominju. Ne postoji nijedan sačuvani hrišćanski dokument iz prvog, drugog ili trećeg veka koji opisuje liturgijsku praksu krštavanja isključivo rečima: „Krstim te u ime Isusa.“ Nijedan. To je istorijska činjenica. Kada bi takva praksa zaista bila apostolska, bilo bi sasvim prirodno da je pronađemo upravo u najstarijim spisima. Ali istorija ćuti. Umesto toga, svi dokumenti koji govore o načinu krštenja vode nas nazad ka rečima iz Mateja 28,19.

Prvi i najvažniji dokaz predstavlja Didache, poznata i kao „Učenje dvanaestorice apostola“. Većina istoričara datuje ovaj spis između 70. i 100. godine posle Hrista. To znači da je nastao u vreme kada je apostol Jovan još možda bio živ ili neposredno nakon njegove smrti. Drugim rečima, ovaj dokument je stariji od gotovo svih dela koja će kasnije napisati poznati crkveni oci. On predstavlja najstariji sačuvani crkveni priručnik nakon Novoga zaveta i pokazuje kako su izgledali bogosluženje, post, molitva, evharistija i krštenje u apostolskoj Crkvi.

A šta Didache kaže o krštenju?

Njene reči su iznenađujuće jednostavne:

„Pošto ste prethodno poučili kandidate svemu ovome, krstite u ime Oca i Sina i Svetoga Duha u tekućoj vodi.“

Ovaj tekst je razoran za tvrdnju da je trojična formula nastala tek u četvrtom veku. Ne govorimo o dokumentu iz vremena Konstantina ili Nikeje. Govorimo o spisu nastalom više od dvesta pedeset godina pre Nikejskog sabora. Ako je Crkva krajem prvoga veka već krštavala u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, kako onda neko može tvrditi da je takva praksa uvedena tek 325. godine? Da bi takva tvrdnja bila održiva, morali bismo pretpostaviti da je Didache falsifikovana, ali za to ne postoji nikakav istorijski dokaz. Štaviše, nijedan antički pisac nikada nije osporio njenu autentičnost u tom delu.

Ovde se nameće još jedno logično pitanje. Ako su apostoli zaista učili da se krštava samo u Isusovo ime, kako je moguće da već prva generacija hrišćana nakon njih jednoglasno čini nešto drugo? Zar bi cela Crkva mogla tako brzo da zaboravi poslednju Hristovu zapovest? Zar bi učenici apostola odjednom počeli da krštavaju drugačije, a da nijedan apostol ne reaguje, nijedna poslanica to ne ispravi i nijedan istorijski izvor ne zabeleži takvu dramatičnu promenu? Takav scenario nije samo malo verovatan; on je praktično nemoguć.

Posle Didache dolazimo do svedočanstva Justina Mučenika, jednog od najvećih hrišćanskih apologeta drugoga veka. Justin piše oko 150. godine svoju Prvu apologiju, upućenu rimskom caru Antoninu Piju. Njegov cilj nije bio da piše teološki udžbenik za hrišćane, već da neznabožačkom svetu objasni šta hrišćani zaista veruju i kako izgleda njihov bogoslužbeni život. Upravo zato njegovo svedočanstvo ima posebnu istorijsku težinu. On nema razloga da prikriva ili menja praksu Crkve; naprotiv, želi da je verno predstavi.

Kada opisuje krštenje, Justin piše da se vernici peru vodom „u ime Boga Oca i Gospoda svega, i Spasitelja našega Isusa Hrista, i Svetoga Duha.“ Ovo nije usputna napomena, već deo detaljnog opisa hrišćanske liturgije. Drugim rečima, sredinom drugoga veka, u različitim krajevima Rimskog carstva, Crkva i dalje krštava upravo onako kako je Hristos zapovedio u Mateju 28.

Sledeći svedok je Irenej Lionski, čovek čije se svedočanstvo teško može preceniti. Irenej nije samo jedan od mnogih teologa. On je bio učenik Polikarpa iz Smirne, a Polikarp je bio neposredni učenik apostola Jovana. To znači da između Ireneja i samih apostola stoji samo jedna generacija. Zamislimo lanac: apostol Jovan – Polikarp – Irenej. To nije kasna srednjovekovna tradicija; to je gotovo neposredan prenos apostolskog učenja.

Kada Irenej govori o krštenju i misiji Crkve, on navodi upravo Hristovu zapovest da se svi narodi krštavaju u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Nigde, ama baš nigde, ne nagoveštava da je ta zapovest promenjena. Da je apostol Jovan ikada učio drugačije, zar bi njegov najpoznatiji učenik Polikarp to prećutao? Zar bi Irenej, koji se čitavog života borio protiv jeresi i branio apostolsko predanje, propustio da ispravi tako veliku grešku? Tišina ovde govori glasnije od hiljadu reči.

Možda je upravo ovo najveći problem za teoriju da je trojična formula kasniji izum. Što se više približavamo apostolima, to jasnije vidimo da rana Crkva poznaje Mateja 28,19 i smatra ga obavezujućim. Ne nalazimo nikakav trag nekakve „izgubljene apostolske formule“ koja bi kasnije bila zamenjena. Umesto toga, nalazimo neprekinuti kontinuitet. Hristova zapovest prelazi sa apostola na njihove učenike, sa njihovih učenika na narednu generaciju i tako dalje, bez ikakvog istorijski zabeleženog prekida.

Ako bi neko i dalje tvrdio da je cela Crkva već krajem prvoga veka napustila apostolsku praksu, tada bi morao odgovoriti na jedno veoma teško pitanje: Ko je izvršio tu promenu? Kada? Gde? Po čijem autoritetu? I zašto nijedan istorijski izvor o tome ne govori? Istorija poznaje velike crkvene sporove. Znamo za rasprave oko datuma Pashe, oko gnosticizma, oko Arija, oko monofizitizma i mnogih drugih pitanja. Takve rasprave ostavile su stotine stranica dokumenata. Kako je onda moguće da je navodno najveća promena u samom činu hrišćanskog krštenja prošla potpuno neprimećeno? Jedini razuman odgovor jeste da takve promene nije ni bilo.

NEPREKINUTI LANAC APOSTOLSKOG PREDANJA

Posle Ireneja ulazimo u treći vek, period u kojem je hrišćanstvo već zahvatilo gotovo čitavo Rimsko carstvo. Crkve postoje u Palestini, Siriji, Maloj Aziji, Egiptu, Grčkoj, Italiji, severnoj Africi i Galiji. Važno je razumeti da u to vreme ne postoji centralizovana crkvena vlast koja bi mogla svim zajednicama odjednom nametnuti novu liturgiju. Hrišćani žive hiljadama kilometara udaljeni jedni od drugih. Putovanja su spora, komunikacija ograničena, a mnoge crkve trpe teška progonstva. Upravo zato je gotovo nemoguće zamisliti da bi neko mogao istovremeno promeniti način krštavanja u svim tim zajednicama, a da o tome ne ostane nijedan istorijski trag.

U tom periodu pojavljuje se Tertulijan, jedan od najobrazovanijih hrišćanskih pisaca svoga vremena. Rođen u Kartagini oko 160. godine, piše na latinskom jeziku i ostavlja veliki broj dela koja predstavljaju neprocenjiv izvor za razumevanje života rane Crkve. U svom delu De Baptismo (O krštenju) on ne raspravlja da li treba krštavati u ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Za njega to uopšte nije otvoreno pitanje. Naprotiv, piše:

„Zakon krštenja je propisan, a formula određena: ‘Idite, naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.’“

Obratimo pažnju na njegov izbor reči. On kaže da je zakon krštenja propisan, odnosno da je sam Hristos već odredio način na koji se krštenje vrši. Da je u njegovo vreme postojala praksa krštavanja isključivo „u ime Isusa“, upravo bi ovde nastala velika rasprava. Ali rasprave nema. Za Tertulijana je Matej 28:19 toliko opšteprihvaćen da ga jednostavno navodi kao nešto što svi hrišćani već znaju.

Još zanimljivije svedočanstvo nalazimo kod Hipolita Rimskog. Njegovo delo Apostolsko predanje, nastalo oko 215. godine, možda je najdragoceniji dokument za proučavanje bogoslužbenog života rane Crkve. U njemu Hipolit ne iznosi teoriju, već opisuje kako izgleda bogosluženje u praksi. Govori o rukopoloženju, večeri Gospodnjoj, molitvama, postu i veoma detaljno o samom činu krštenja.

Kandidat za krštenje najpre javno ispoveda svoju veru. Zatim episkop postavlja tri pitanja. Posle svakog odgovora kandidat biva jednom potpuno zaronjen u vodu.

Prvi put – u ime Oca.

Drugi put – u ime Sina.

Treći put – u ime Svetoga Duha.

Ovde više ne govorimo samo o citiranju Mateja 28. Ovde imamo opis same liturgijske prakse. To znači da početkom trećeg veka Crkva ne samo da poznaje Hristovu zapovest, već je doslovno primenjuje prilikom svakog krštenja.

Posle Hipolita dolazimo do jednog od najvećih biblijskih učenjaka staroga sveta – Origena. Rođen oko 185. godine u Aleksandriji, Origen je možda najplodniji hrišćanski pisac prvih vekova. Njegova dela obuhvataju gotovo čitavu Bibliju. Kada govori o krštenju, on više puta naglašava da je Gospod zapovedio da se ljudi krštavaju u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Za njega to nije nova praksa niti odluka nekog sabora. To je ono što naziva apostolskim predanjem, odnosno onim što je Crkva primila od samih apostola.

Ovde dolazimo do izuzetno važne istorijske činjenice. Od kraja prvog veka pa sve do sredine trećeg veka prolazi gotovo sto osamdeset godina. U tom dugom vremenskom periodu imamo hrišćanske pisce iz različitih krajeva sveta. Jedni žive u Siriji, drugi u Palestini, treći u Maloj Aziji, četvrti u Rimu, peti u Egiptu, šesti u severnoj Africi. Govore različitim jezicima. Neki pišu na grčkom, drugi na latinskom. Dolaze iz različitih kulturnih sredina i često se međusobno ne slažu oko pojedinih teoloških pitanja.

Ali kada govore o krštenju, njihovo svedočanstvo postaje gotovo jednoglasno.

Didache.

Justin Mučenik.

Irenej.

Tertulijan.

Hipolit.

Origen.

Šest nezavisnih izvora.

Tri različita veka.

Više različitih geografskih područja.

A svi potvrđuju isto.

To nije slučajnost.

To je istorijski kontinuitet.

Sada dolazimo do još jednog argumenta koji se veoma retko iznosi, a možda je jedan od najsnažnijih.

Pretpostavimo, samo radi rasprave, da su pristalice isključivog krštenja u ime Isusa u pravu.

To bi značilo da je između apostola i kraja prvoga veka cela Crkva promenila način krštavanja.

Ali tada se postavlja nekoliko pitanja na koja istorija ne daje odgovor.

Ko je doneo tu odluku?

Nijedan izvor ne kaže.

Na kom saboru je donesena?

Ne postoji takav sabor.

Koji episkop ju je predložio?

Nijedan istorijski zapis to ne pominje.

Ko joj se usprotivio?

Niko nije zabeležen.

Ko je branio staru praksu?

Niko.

A upravo to predstavlja najveći problem za teoriju o kasnijem nastanku trojične formule.

Istorija poznaje gotovo svaku veću raspravu u ranoj Crkvi. Znamo kada su nastale rasprave oko datuma proslave Pashe. Znamo kada su izbile rasprave oko gnosticizma. Znamo kada je Arije počeo da propoveda svoje učenje. Znamo kako su izgledale rasprave oko prirode Hristove ličnosti.

Sve te rasprave ostavile su bogatu dokumentaciju.

Kako je onda moguće da najveća liturgijska promena u istoriji hrišćanstva, promena same formule krštenja koju je dao Hristos, nije ostavila nijedan trag?

Odgovor je jednostavan.

Zato što takve promene nikada nije bilo.

Najstariji izvori ne pokazuju razvoj od krštenja „u ime Isusa“ prema krštenju „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“.

Oni pokazuju nešto sasvim drugo.

Pokazuju neprekinuti kontinuitet.

Pokazuju da je Crkva od samoga početka razumela da izrazi iz Dela apostolskih govore o autoritetu Isusa Hrista kao jedinog Spasitelja, dok je liturgijska praksa ostala verna poslednjoj Gospodnjoj zapovesti zapisanoj u Mateju 28,19.

Upravo zato, kada dođemo do četvrtog veka i Nikejskog sabora, ne nailazimo na uvođenje nove formule, već na Crkvu koja već više od dve stotine godina krštava na isti način.

DA LI JE NIKEJSKI SABOR STVORIO TROJSTVO I UVEO NOVU FORMULU KRŠTENJA?

Jedna od najčešćih tvrdnji koja se danas može čuti jeste da je učenje o Ocu, Sinu i Svetome Duhu nastalo tek na Nikejskom saboru 325. godine, te da je Crkva tada navodno promenila i način krštavanja. Ovakva tvrdnja često zvuči ubedljivo ljudima koji nisu proučavali istoriju Crkve, ali čim se otvore istorijski izvori, ona se pokazuje kao potpuno neodrživa.

Pre svega, potrebno je postaviti jedno jednostavno pitanje:

Šta je zapravo bio razlog sazivanja Nikejskog sabora?

Istorijski odgovor je veoma jasan.

Nikejski sabor nije sazvan zbog krštenja.

Nije sazvan zbog liturgije.

Nije sazvan zbog formule iz Mateja 28,19.

Nije sazvan da bi raspravljao da li postoje Otac, Sin i Sveti Duh.

Razlog sazivanja bio je spor koji je izazvao aleksandrijski prezviter Arije. Arije je tvrdio da Sin nije večni Bog, već prvo i najveće Božje stvorenje. Njegova poznata izjava glasila je:

„Bilo je vreme kada Sina nije bilo.“

Upravo oko tog pitanja okupili su se episkopi iz celoga hrišćanskog sveta.

Drugim rečima, sabor nije raspravljao da li postoji Otac, Sin i Sveti Duh. To niko nije dovodio u pitanje. Raspravljalo se o tome kakav je odnos Sina prema Ocu i da li je Sin iste božanske prirode kao Otac.

To je ogromna razlika.

Kada neko kaže da je Nikeja „izmislila Trojstvo“, on zapravo pokazuje da ne poznaje istoriju sabora. Jer sabor nije izmišljao novu veru, već je pokušavao da biblijskim izrazima odgovori na novu jeres koja se pojavila u Crkvi.

Ovde dolazimo do jednog veoma važnog načela.

Postoji velika razlika između nastanka jednog učenja i njegovog preciznog definisanja.

Na primer, reč „kanon“ ne nalazi se u Novom zavetu, ali to ne znači da hrišćani nisu imali Sveto pismo.

Reč „inkarnacija“ ne koristi se u Bibliji kao tehnički termin, ali Biblija jasno uči da je „Reč postala telo“.

Slično tome, terminologija kojom su kasniji sabori objašnjavali odnos Oca, Sina i Svetoga Duha razvijala se kroz vekove, ali sama vera u Oca, Sina i Svetoga Duha nije nastala u četvrtom veku. Ona je prisutna već na prvim stranicama Novoga zaveta.

Setimo se Isusovog krštenja.

Sin stoji u Jordanu.

Sveti Duh silazi u obliku goluba.

Očev glas govori sa neba:

„Ovo je Sin moj ljubazni.“

Tri različite ličnosti deluju istovremeno.

Ne možemo tvrditi da je to izmislila Nikeja.

To je zapisano skoro tri stotine godina ranije.

Isto važi za Veliki nalog.

Isus nije rekao:

„Krstite samo u moje ime.“

Nego:

„Krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.“

Dakle, sama trojična formula dolazi iz Hristovih usta.

Nikejski sabor nije mogao uvesti nešto što je već bilo zapisano u Jevanđelju po Mateju i što su hrišćani čitali gotovo tri veka pre njega.

Ovde dolazimo do još jednog istorijskog argumenta koji je veoma teško pobiti.

Kada čitamo spise drugoga i trećega veka, vidimo da se hrišćani međusobno žestoko raspravljaju oko mnogih pitanja.

Raspravljaju o datumu Pashe.

O načinu pokajanja.

O odnosu prema otpadajućima u vreme progona.

O gnosticima.

O montanistima.

O Ariju.

O Novacijanu.

O Pavlu Samosatskom.

Ali nigde ne nalazimo raspravu:

„Da li treba krštavati u ime Isusa ili u ime Oca i Sina i Svetoga Duha?“

Takve rasprave jednostavno nema.

A to je možda najveći dokaz da je pitanje bilo rešeno mnogo ranije.

Jer da je neko pokušao da promeni samu Hristovu zapovest, to bi izazvalo jednu od najvećih kriza u istoriji Crkve.

Takvu krizu bilo bi nemoguće sakriti.

Istorija je sačuvala čak i mnogo manje sporove.

Kako bi onda prećutala najveću liturgijsku promenu od vremena apostola?

Odgovor je očigledan.

Takve promene nije bilo.

Možda najlepšu potvrdu nalazimo upravo u neprekinutom lancu istorijskih svedočanstava.

Krajem prvoga veka Didache govori o krštenju u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Sredinom drugoga veka Justin Mučenik opisuje istu praksu.

Krajem drugoga veka Irenej potvrđuje isti Veliki nalog.

Početkom trećega veka Tertulijan doslovno citira Mateja 28,19 kao zakon krštenja.

Hipolit opisuje trostruko pogruženje u ime Oca, Sina i Svetoga Duha.

Origen potvrđuje da je to apostolsko predanje.

A zatim dolazi Nikejski sabor.

Šta on menja?

Ništa u vezi sa formulom krštenja.

Ništa.

To je istorijska činjenica.

Kada bi neko pročitao sve sačuvane spise pre i posle Nikeje, primetio bi jednu zanimljivu stvar.

Formula krštenja ostaje ista.

Pre Nikeje…

I posle Nikeje…

To pokazuje da sabor nije bio početak jedne nove prakse.

On je zatekao praksu koja je već vekovima postojala.

Na kraju ostaje još jedno logično pitanje koje retko ko postavlja.

Pretpostavimo da su apostoli zaista krštavali isključivo izgovarajući reči: „u ime Isusa“.

Kako je moguće da su svi njihovi neposredni učenici ljudi poput Ignjatija, Polikarpa, Justinа, Ireneja i ostalih to potpuno zaboravili?

Kako je moguće da nijedan od njih nije ustao i rekao:

„Braćo, odstupili smo od onoga što su nas apostoli naučili.“

Kako je moguće da nijedna crkva u Siriji, Palestini, Maloj Aziji, Egiptu, Rimu ili severnoj Africi nije sačuvala staru praksu?

Kako je moguće da nijedan jeretik nije optužio Crkvu da je promenila Hristovu zapovest?

Kako je moguće da nijedan sabor nije raspravljao o toj navodnoj promeni?

Takav istorijski scenario zahteva mnogo veću veru nego prihvatanje jednostavne činjenice da je Crkva od samoga početka ostala verna poslednjoj Hristovoj zapovesti.

Zato, kada spojimo biblijsko svedočanstvo, istorijske izvore, logiku razvoja rane Crkve i dokumente iz prvog, drugog i trećeg veka, pred nama se pojavljuje jedna izuzetno jasna slika. Isus Hristos je neposredno pre svoga vaznesenja zapovedio da se svi narodi krštavaju u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, a apostoli su tu zapovest izvršavali propovedajući da se ljudi krštavaju u ime Isusa Hrista, odnosno po Njegovom autoritetu, u veri u Njega kao raspetog i vaskrslog Mesiju i jedinog Spasitelja sveta. Izrazi u Delima apostolskim nisu nova liturgijska formula, već teološko objašnjenje smisla hrišćanskog krštenja. Najstariji postapostolski dokumenti, nastali decenijama nakon smrti apostola, jednoglasno potvrđuju upravo ono što piše u Mateju 28,19, a ne neku alternativnu formulu. Ne postoji nijedan istorijski dokaz da je Crkva ikada promenila Hristovu zapovest, niti postoji ijedan dokument koji bi svedočio o takvoj promeni. Zbog toga istorija ne stoji nasuprot Svetom pismu, već ga potvrđuje. Veliki nalog nije kasniji dodatak niti proizvod crkvenih sabora, već trajna Hristova zapovest koju je apostolska Crkva verno čuvala i prenosila budućim pokolenjima.

DODATAK – UKRATKO:

Najstariji hrišćanski dokument posle Novog zaveta – Didache (oko 70–100. godine)

Ovo je najstariji poznati crkveni priručnik nakon Novog zaveta.

U njemu piše:

„Krštavajte ovako: pošto ste prethodno sve ovo poučili, krstite u ime Oca i Sina i Svetoga Duha u tekućoj vodi.“

Ovo je izuzetno važan dokaz.

nastao je u vreme kada su neki apostoli možda još bili živi ili neposredno nakon njihove smrti;
nastao je svega nekoliko decenija nakon Jevanđelja po Mateju;
pokazuje kako su crkve zaista vršile krštenje.

Da je apostolska praksa bila samo „u ime Isusa“, upravo bi to ovde bilo zapisano. Međutim, nije.