Pre nekoliko godina jedan učenik prvog razreda srednje škole osvojio je prvu nagradu na jednom naučnom sajmu. To je ostvario uz pomoć ankete koju je sproveo.
U svom projektu, nagovarao je ljude da potpišu peticiju koja je zahtevala strogu kontrolu ili totalnu eliminaciju hemikalije poznate pod „dihidrogen monoksid“, jer:
- Može da izazove prekomerno znojenje i povraćanje.
- Glavni je sastojak kiselih kiša.
- Može da izazove ozbiljne opekotine ako je u gasovitom stanju.
- Slučajno gutanje može da vas ubije.
- Doprinosi eroziji.
- Smanjuje uticaj kočnica na automobilu.
- Pronađena je u tumorima smrtno bolesnih pacijenata.
Onda je upitao pedesetoro ljudi da li podržavaju zabranu ove određene hemikalije. Četrdeset i troje je reklo da, šestoro je bilo neodlučno.
Samo jedna osoba je znala da je ta hemikalija… voda. (2 molekula vodonika i 1 molekul kiseonika).
Kada znate odgovor, pitanje deluje smešno. Voda nije stvarno opasna. Istina je da je glavni sastojak kiselih kiša (ona je kiša).
A kada se nalazi u gasovitom stanju (para) može da izazove ozbiljne opekotine. Ako je slučajno progutate, možete da se udavite.
Sve te rečenice bile su istinite.
Ako niste znali drugačije, mogli ste da se bojite „dihidrogen monoksida.“ Možda biste zatražili da se ova hemikalija ili zabrani ili strožije kontroliše.
Možda biste se uplašili vode… to jest… ako ne znate drugačije. Ali kada znate drugačije, strah deluje iracionalno.
U današnjem biblijskom tekstu, vidimo da se Pavle obraća ljudima koji imaju iracionalni strah od Boga.
* Oni se boje da ih Bog mrzi.
* Oni se boje da Bog samo želi da im sudi zbog greha i da ih uništi.
* Oni se boje da Bog želi da im ukrade životne radosti.
* Oni se boje da kada naiđu nevolje u životu, On će ih ostaviti.
Pavlov cilj u ovom poglavlju je da navede hrišćane da shvate da to nije istina.
On želi da oni vide da, kada znaju drugačije, strah deluje jednako nerazumno kao strah od dihidrogen monoksida.
U centru sveg ovog straha od Boga nalazi se jedna osnovna emocija – sramota.
Mnogo puta, kada ljudi dođu u Božju prisutnost, oni se pitaju: „Kako bi Bog mogao da me voli? Ja jedva podnosim sam sebe.
Uradio sam svašta/rekao svašta/misilo svašta zbog čega se sada stidim… kako bi Bog uopšte mogao da me voli?“
* Bog me mrzi.
* On samo želi da me uništi.
* Ili će mi, u najmanju ruku, uzeti radost jer je ne zaslužujem.
* Jednog dana ću se okrenuti oko sebe a On neće biti tu.
Oni se boje Boga.
Biblija nam kaže da TREBA da se bojimo Boga.
Mojsijeva 6,13: „Gospoda Boga svog boj se, i Njemu služi, i Njegovim se imenom kuni.“
Priče 14,27: „Strah je Gospodnji izvor životu da se čovek sačuva od prugala smrtnih.“
Psalam 22,23: „Koji se bojite Gospoda, hvalite Ga. Sve seme Jakovljevo! Poštuj Ga. Boj Ga se, sve seme Izrailjevo!“
Psalam 111,10: „Početak je mudrosti strah Gospodnji; dobra su razuma svi koji ih tvore. Hvala Njegova traje doveka.“
Psalam 115,13: „Blagosilja one koji se boje Gospoda, male i velike.“
Stalno iz početka nam se govori da treba da se bojimo Boga.
Ali vrsta straha koju Biblija podstiče je takva vrsta straha koja izaziva da želimo da
* ugodimo Bogu
* proslavljamo Boga
* da iščekujemo primanje mudrosti, blagoslova i bezbednog života.
Strah kojem se Pavle obraća u Rimljanima 8 je suprotan ovome – on izaziva da želimo da pobegnemo od Boga. To je iracionalan, neosnovan strah. To je kao da se bojimo H2O.
Jednom sam čitao o nekim afričkim domorocima koji od svog boga prave idola i zatim ga zakopaju u zemlju – jer ako ne može da ih vidi, ne može da ih povredi.
To zvuči pomalo čudno. Osim što mnogi ljudi čine to isto Isusu. Oni grade zid između Boga i sebe.
Oni ne dolaze u crkvu jer misle da ih Bog neće prihvatiti. On je ovde a oni su tamo napolju, i sve dok je tako – On ne može da vidi njihov greh pa ih neće povrediti.
Da, to je iracionalno, ali potiče iz sramote zbog učinjenih greha. To Pavle govori u Rimljanima 7,14-24.
„Jer znamo da je zakon duhovan; a ja sam telesan, prodan pod greh: Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono šta hoću, nego na šta mrzim ono činim. Ako li ono činim šta neću, hvalim zakon da je dobar. A ovo više ja ne činim nego greh koji živi u meni. Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest u telu mom.
„Jer hteti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim. Jer dobro što hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim. A kad činim ono što neću, već ja to ne činim nego greh koji živi u meni. Nalazim, dakle zakon, kad hoću dobro da činim, da me na zlo nagoni. Jer imam radost u zakonu Božijem po unutrašnjem čoveku;
„Ali vidim drugi zakon u udima svojim, koji se suproti zakonu uma mog, i zarobljava me zakonom grehovnim koji je u udima mojim.“
Zapazite sada Pavlove reči u 24. stihu: „Ja nesrećni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove?“
(Bog sigurno ne može da me voli ovakvoga.) Kakav je odgovor na Pavlov uzvik?
Pavle kaže „Nikakva, dakle, sad nema osuđenja onima koji su u Hristu Isusu i ne hode po telu nego po Duhu. Jer zakon Duha koji oživljava u Hristu Isusu, oprostio me je od zakona grehovnog i smrti“ (Rimljanima 8,1.2).
Pavle govori: „Kada nas Isus ne bi spasavao…
* BILI bismo osuđeni.
* BILI bismo pod sudom.
* BILI bismo uskraćeni za Božju ljubav i blagoslove.“
Ali sada, pošto smo hrišćani – nema osude. Uklonjena je naša sramota i krivica. Nema osude kada nas Sin oslobodi.
To je poruka koju Pavle želi da shvatimo. Kada prihvatimo Hristov besplatni dar spasenja, On nas oslobađa od krivice i sramote.
U ostatku osmog poglavlja, Pavle govori da smo…
- Oslobođeni od greha
- Osnaženi Njegovim Duhom
- Usvojeni da budemo Njegova deca
- Promenjeni da postanemo slični Hristu u načinu života.
Pavle kaže da Bog sve to čini jer nas voli. Ne morate da se plašite da će vas Bog mrzeti jer vas je Bog toliko voleo da je dao svog jedinorodnoga Sina.
Zato Pavle kaže: „Jer znam jamačno da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnje, ni buduće, Ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar može nas rastaviti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu, Gospodu našem“ (Rimljanima 8,38.39).
U stvari, ova ideja da „nikakva sila na zemlji ne može da nas rastavi od Božje ljubavi“ je tako velika tema da se Pavle ponavlja. Nekoliko stihova pre ovoga on pita: „Ko će nas rastaviti od ljubavi Božije? Nevolja li ili tuga? Ili gonjenje? Ili glad? Ili golotinja? Ili strah? Ili mač?… Ali u svemu ovome pobeđujemo Onog radi koji nas je ljubio“ (Rimljanima 8,35-37).
Bog vas voli. On vas nikada neće napustiti. Zašto onda mislimo da bi On to učinio?
Pa… zato što grešimo.
Činimo svašta/govorimo svašta/mislimo svašta i zbog toga nas je sramota.
Pričao sam sa dosta ljudi koji kažu da bi voleli da dođu u crkvu, ali misle da su previše grešili. Oni ne misle da bi Bog ikada mogao, ili hteo, da im oprosti ono što su učinili.
Mnogi su bili hrišćani… ali su pali negde duž puta i otišli su jer su mislili da ih Bog nikada više ne bi voleo.
U prethodnim poglavljima Poslanice Rimljanima, Pavle je vernicima u Rimu rekao da postati hrišćanin znači:
- Verovati u Isusa (Rimljanima 3,22)
- Shvatiti da smo grešnici (Rimljanima 3,23)
- Ukop u vodama krštenja (Rimljanima 6,1-5)
- Priznavanje Isusa kao Gospoda (Rimljanima 10).
Oni su postali hrišćani. Oprošteni su im svi gresi u prošlosti.
Ali ponovo su pogrešili. Iznenada, na pamet im dolazi strah da će se svi gresi iz njihove prošlosti vratiti na njih kao ogroman morski talas.
Da li je bilo osnova za njihov strah?
O, ne.
Pavle pita: „Ko će optužiti izbrane Božije?“ (Rimljanima 8,33). Zatim dodaje: „Bog koji pravda?“
Onda pitanje ponavlja na drugačiji način: „Ko će osuditi?“ (Rimljanima 8,34). Zatim dodaje: „Hristos Isus koji umre, pa još i vaskrse, koji je s desne strane Bogu, i moli za nas?“
Vidite, kada smo postali hrišćani, Hristos je oprostio SVE naše grehe. Naši gresi uklonjeni su od nas koliko je Istok daleko od Zapada. Oni su bačeni u dubine morske… i više neće izaći na površinu.
Ono što Rimljanima 8,33.34 govore je: „Nikada neće doći trenutak kada smo toliko mnogo zgrešili da će nas Bog omrznuti i više NIKADA neće biti spreman da nam oprosti grehe.“
* Isus je umro da bi nam oprostio te grehe
* Bog je dao svog Sina kako bismo bili opravdani,
* Isus se sada nalazi na nebu i posreduje za VAS.
Nikada neće doći trenutak da vas – ako želite oproštenje – Bog napusti. Vi ste Njegovo dete. On želi da vam oprosti.
Da li neko od vas ima decu?
Kada bi oni uradili nešto strašno, da li biste bili spremni da im oprostite?
Nadam se da je vaš odgovor potvrdan, jer je to model prema kojem Bog oblikuje svoje oproštenje prema nama.
Prema tome, ako smo hrišćani, kako da ponovo dobijemo oproštenje?
Ono što treba da uradimo objašnjeno je u 1.Jovanovoj 1,9. Govoreći hrišćanima, Jovan piše: „Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde.“
To je sve. Priznajte svoje grehe. Nemojte da se izgovarate. Nemojte da krivite nekog drugog. Jednostavno priznajte da ste pogrešili.
U Edemskom vrtu, nakon što je Adam i Eva pojeli zabranjeni plod, Bog je zatražio objašnjenje od Adama. Sećate li se šta je Adam odgovorio?
„Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh“ (1.Mojsijeva 3,12). Nisam ja kriv, kriva je moja žena.
Da budemo precizniji – TI si kriv, Bože. Da mi nisi dao ovu ženu da bude sa mnom, ja ne bih pojeo plod i ovaj problem se ne bi pojavio.
Da su Adam i Eva jednostavno priznali svoj greh, možda bi stvari ispale drugačije za njih. Ali oboje su krivili nekog drugog.
Oboje su odbili da preuzmu ličnu odgovornost za svoju odluku. Oboje su odbili da priznaju da su sagrešili.
Kroz čitavu Bibliju vidmo ponavljanje ovog primera. Bog daje ljudima priliku da priznaju da su sagrešili. Oni, uglavnom, to ne čine.
Kao hrišćani, treba da naučimo da priznajemo naše grehe. Treba da kažemo Bogu da smo sagrešili.
Potrebno je da priznamo da smo povredili Boga svojim mislima, delima, rečima. Zatim treba da obećamo da više nećemo grešiti.
Šta se događa kada to učinite?
Isus je veran – On će oprostiti vaše grehe i očistiti vas od SVAKE nepravde. To je obećanje.
Bog ne želi da stoji iznad vas na sudu, On želi da stoji pored vas, u ljubavi.
Pošto je vaš greh zid koji stoji između vas i Njegove ljubavi, On želi da vam da oruđe da uklonite prepreku.
Jedan propovednik po imenu Ron Roz ispričao je o ženi koja je došla u njegovu kancelariju da se žali kako njegove propovedi uvek govore o oproštenju i blagodati.
Rekla je da on treba da bude mnogo strožiji prema grešnicima i da ih, prema njenim rečima, „udari po glavi.“
Posle njene tirade, Ron je upitao: „Znači, vi ste rešili temu oproštenja i blagodati u vašem životu?“
„Pa,“ odgovorila je ona. „postoje neke stvari koje se jednostavno ne mogu dopustiti, stvari koje ne zaslužuju milost ili oproštenje. Jednostavno je tako. Znam da je tako u mojoj porodici.“
Nagnula se preko njegovog stola i otkrila srce toliko otvrdnulo zbog ogorčenosti i ozlojeđenosti: „Ne, oproštenje nije moguće. Suviše sam povređena.“
Ljutnja je bila suviše duboko utisnuta.
Njen duhovni život bio je bez sile i zarobljen u pustinji. Nedostatak oproštenja pretvorio ju je u ženu koja kritikuje i osuđuje.
Pastor je zaključio: „Želela je da učinim da se svi ostali osećaju jadno kao ona.“
Ali Bog nije poslao svog Sina da umre za nas da bismo se mi jadno osećali. On je poslao Isusa da umre za nas kako bismo bili slobodni od sile greha i živeli životom koji je osnažen tako da postanemo pravi sinovi i kćeri Božje.
Svi napamet znamo Jovan 3,16: „Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.“
Ali sledeća dva stiha ne čujemo baš tako često:
„Jer Bog ne posla Sina svog na svet da sudi svetu, nego da se svet spase kroza Nj. Koji Njega veruje ne sudi mu se, a koji ne veruje već je osuđen, jer ne verova u ime Jedinorodnog Sina Božijeg“ (Jovan 3,17.18).
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
