SADRŽAJ
Uvod
Nedavno sam gledao vesti. Malo toga me je iznenadilo. Emitovane su priče o ratovima među narodima. Invazije preko granica i izbeglice koje beže da spasu život. Političke vođe na sudu zbog korupcije i prevare. Obećanja glasačima kako će divan život biti samo ako glasaju za određenu političku stranku. Priroda carstava ovog sveta mogla je jasno da se vidi. Kao hrišćani, mi živimo kao građani tih nacija i carstava. Ali takođe smo građani Božjeg carstva – to je u potpunosti drugačije carstvo, prema Jevanđeljima. Matej nam daje najbogatiju ekspoziciju o Hristovom učenju o Božjem carstvu. Jovan je samo dva puta upotrebio ovaj izraz. Marko i Luka imaju po dve parabole o Božjem carstvu. Suprotno tome, Matej zapisuje 11 parabola o carstvu. A u 13. poglavlju On nam daje zaključak Isusovog učenja tako što sakuplja zajedno sedam od ovih parabola.
Ovaj kontrast između krhkih carstava vremena i Božjeg carstva osvetljava način na koji Hristos preusmerava našu pažnju: od naslova i bombastičnih obećanja ka tihoj, ali nepokolebljivoj stvarnosti delovanja Boga. Matej, koji često govori o „carstvu nebeskom“, prepoznaje osetljivost svojih jevrejskih čitalaca prema izgovaranju Božjeg imena i zato naglašava perspektivu odozgo – carstvo dolazi od Boga, ali je upućeno ljudima na zemlji. Zato 13. poglavlje nije puka zbirka priča, već pažljivo komponovan mozaik koji nam pomaže da razlikujemo ono što je prolazno od onoga što je večno.
Slike carstva u Mateju 13
Prema tome, šta Isus kaže, kakvo je Njegovo carstvo? Pa, ono je kao sejač; kao žito i kukolj koji rastu zajedno; kao sićušno gorušičino seme koje izraste u ogromnu biljku; kao jevrejska domaćica koja mesi testo u svojoj kuhinji; kao čovek koji je otkrio skriveno blago; kao trgovac biserima koji je otkrio biser izvan njegovih najvećih snova; kao ribar koji izvlači mrežu posle radnog dana. Nijedna od tih slika ne iscrpljuje carstvo, ali svaka ilustruje jedan značajan deo.
Svaka slika otključava druga vrata: sejač otkriva Božju inicijativu; žito i kukolj prikazuju strpljenje u boravku dobra i zla do vremena razlučivanja; gorušičino seme i kvasac podsećaju da rast počinje neprimetno, ali menja sve; skriveno blago i dragoceni biser govore o radosti otkrića koja menja prioritete; mreža ribara postavlja ozbiljno eshatološko pitanje o rasuđivanju na kraju. Sabrane, te slike formiraju panoramu u kojoj je carstvo prisutno, delatno i stvarno – iako često izmiče površnim merilima uspeha.
Zašto Isus koristi baš ove slike
Da li ste zapazili da Isus nikada ne koristi slike uzete iz carstava Njegovog vremena? On nikada nije rekao: „Carstvo je Božje kao rimska legija; ono je kao Cezar koji sedi na svom prestolu.“ On nikada ne kaže: „Carstvo je Božje kao kompanija Koka-Kola.“ Slike koje On koristi su potpuno drugačije jer je Njegovo carstvo potpuno drugačije. Božje carstvo nije ljudski poduhvat ni posao. Moramo to dobro da shvatimo, jer ako pogrešno shvatimo carstvo, neizbežno ćemo pogrešno shvatiti crkvu.
Isus polazi od običnog života: od polja, testa, mreža i pijace. Tako carstvo postaje razumljivo i pristupačno svakome – siromahu i učenjaku, ribaru i trgovcu. On odbija sjaj imperijalnih metafora jer carstvo ne dolazi kroz prisilu, nego kroz poslušnost, ne u paradama moći, već u poslu skrivenom od reflektora. Ako carstvo posmatramo kao projekat nalik na korporaciju ili armiju, crkvu ćemo svesti na organizaciju i disciplinu. Ako ga posmatramo kroz slike semena i kvasca, crkvu ćemo prepoznati kao zajednicu koja se hrani milošću i tiho menja svet.
Parabola o sejaču (Matej 13,3–9)
Hajde da pogledamo Hristovu prvu parabolu (Matej 13,3–9). Kao Adventisti, volimo parabolu o sejaču jer smo crkva orijentisana na zadatak – da propovedamo jevanđelje svetu. A u ovoj paraboli o sejaču često smo videli sopstveni lik, kako sejemo seme jevanđelja svetu. Ali šta nam tačno parabola o sejaču govori o Božjem carstvu? Čitamo: „Gle, iziđe sejač da seje“ (Matej 13,3). Ne radi se o bilo kom sejaču, već o jednom određenom. U sledećoj paraboli o žitu i kukolju Isus otvoreno kaže: „Koji seje dobro seme ono je Sin čovečiji“ (Matej 13,37). Prema tome, skoro sigurno, u paraboli o sejaču, sejač je sam Isus. Ovo je parabola koja pokazuje kako je Isus sejao seme Božjeg carstva, kako je Isus širio dobru vest o carstvu.
Ova identifikacija menja fokus: pre nego što je reč o našem radu, parabola je o Njegovom delu. Mi učestvujemo, ali prvi pokretač je Gospod. Njegova blizina je tajna plodnosti: gde god seje Reč, nastaje mogućnost života. Zato parabola o sejaču nije pre svega priručnik za strategiju, nego otkrivanje srca Sejača.
Kako Isus seje
Kad je Isus govorio o sejaču, imao je na umu kako zemljoradnik sa Bliskog istoka u Njegovo vreme seje seme. Zemljoradnik bi razbacivao seme svuda, a zatim bi ga uzorao u plitku zemlju. To nasumično razbacivanje semena bez diskriminacije pokazivalo je kako je Isus širio jevanđelje.
Ovaj „rasipnički“ gest nije nepromišljenost, nego svedočanstvo Božje velikodušnosti. Bog ne kuca samo na vrata za koja unapred procenjujemo da se mogu otvoriti; On prilazi i najtvrđim stazama, kamenitim deonicama i zaraslim parcelama. U Hristovom načinu sejanja vidi se vera u Očevu moć da pripremi tlo tamo gde bismo mi odavno odustali. Široko seme znači široku nadu.
Mešoviti prijem jevanđelja
Ali ova parabola ne govori samo o tome kako je jevanđelje dato. Ona takođe pokazuje kako se jevanđelje prima. Ono ima mešoviti prijem – od tvrdih staza, korova, kamenitog tla i dobrog zemljišta. Svi znamo šta je mešoviti prijem. Samo se setite svih onih propovedi koje smo slušali, a koje su nas ohrabrivale da usrdnije delimo svoju veru. Neki su možda reagovali, ali drugi nisu. Matejevo Jevanđelje podvlači Hristov mešoviti prijem: fariseji koji Mu se protive; Petar koji Mu veruje, a zatim Ga se odriče; bogati mladić koji ne želi da se posveti; žene koje Ga slede i tako dalje. Razne vrste ljudi; razne vrste zemljišta; razne vrste rezultata. Ipak, bez obzira na mešoviti prijem, Sejač i dalje izlazi da seje.
Tvrda staza predstavlja srce utrljano navikama i cinizmom; kamenito tlo govori o oduševljenju bez korena, radosti koja ne podnosi pritisak; trnje je slika briga, mamona i ambicija koje uguše mladu biljku; dobra zemlja nije savršen čovek, nego onaj ko „čuje, razume i donosi rod“ (up. Mt 13,23). Isus ne romantizuje poteškoće, ali nas uči istrajnosti: Evangelizacija nije sezonski posao; to je ritam života u kome se čin slušanja i čin sejanja prepliću.
Šta je žetva?
Zatim dolazi žetva. Ali šta je tačno ta žetva? Jasno je da je žetva važna sejaču. Zato je on na prvom mestu i izašao da seje. On je posejao seme kako bi mogla da bude žetva. I to kakva žetva! Svako seme koje padne na dobru zemlju dalo je prinos – neko trideset, neko šezdeset, a neko stostruko. Prosečni prinos na njivama na Bliskom istoku bio je oko 7,5 posto ili, u dobroj godini, desetostruko. Ali tako je sa Hristovim parabolama: On namerno preteruje kako bi istakao poentu. U drugim parabolama gorušičino seme izraste u drvo – a u stvari je samo grm koji dostiže tri metra u visinu. Jevrejska domaćica mesi testo koje je teško 50 kilograma. Zamislite to! Žena se bori sa ogromnom loptom testa teškom 50 kilograma. On preteruje jer Božje carstvo prevazilazi naše najveće snove.
Preterivanje otvara oči: Isus ruši okvire naših kalkulacija. On ne govori o maržama, nego o čudu. Žetva nije samo vremenska tačka na kraju ciklusa, već i sadašnji znak da je Reč pustila koren. Čak i kada nam se čini da nema promene, u Božjem kalendaru kvasac već radi svoje.
Žetva nije samo broj krštenja
Ali, ponovo, šta je tačno žetva carstva? Često jednostavno pretpostavljamo da je žetva krštenje. Očigledno je da su krštenja važna i mi se radujemo svakom od njih. Ipak, ova parabola ne govori samo o krštenjima. Krštenja možemo da izbrojimo. Ali evangelizam takođe ima rezultat u pitanjima srca i duše koja su od osnovne važnosti, ali koja ne mogu tako lako da se izbroje. Kada su fariseji pitali Isusa koja je najveća zapovest od svih, On je odgovorio da je to ljubav prema Gospodu našem Bogu „svim svojim srcem, svojom dušom i svim svojim umom“ (Matej 22,37).
Brojevi imaju mesto, ali nisu mera dubine. Postoji rod koji se ne pojavljuje u grafikonima: oproštaj posle godina ogorčenosti, mir usred nesigurnosti, vernost u malom, nova sposobnost da volimo neprijatelje. To su plodovi koji se rađaju u tajnosti i često stignu pre javnih proslava. Crkva je pozvana da prepoznaje i takvu žetvu – nevidljivu statistici, ali neprocenjivu u Božjim očima.
„Rod“ kao znak duhovne zrelosti
Čini se da je ovakva vrsta duhovne žetve, u kojoj se čitavo ljudsko biće preoblikuje i dovodi u sklad sa Božjom namerom, fokus Isusove parabole o sejaču. Vidimo to u rečima koje koristi. Ono što Isus kaže, bukvalno, jeste da je seme posejano u dobru zemlju proizvelo „rod“. To je omiljena reč u Jevanđelju po Mateju. Jovan Krstitelj je rekao farisejima: „Rodite dakle rod dostojan pokajanja“ (3,8); Isus opominje: „Po rodovima njihovim poznaćete ih“ (7,16.20); govori se o rodovima carstva (21,43). U Matejevom Jevanđelju „rod“ često opisuje duhovnu zrelost. Rod carstva Božjeg je duhovni rod (pogledajte Luka 8,15). Žetva Božjeg carstva je vera, ljubav, radost, mir, saosećanje, požrtvovanost. Hajde da postavimo sebi ovo pitanje: dvanaest meseci od sada, zar ne bi bilo divno kada bismo mogli da izvestimo o tridesetostrukom, šezdesetostrukom ili stostrukom povećanju u tim vrlinama jevanđelja? Ta žetva počinje kada sejač nasumično i bez diskriminacije seje seme na sve vrste zemljišta i čeka da Bog proizvede žetvu.
„Rod“ nije dekoracija hrišćanskog života, već njegov dokaz. Zrelost nije brža verzija početničkog oduševljenja, nego stabilnost koja traje kroz sušu i oluju. I tu se vraćamo paraboli: seme je isto, ali su tla različita; zato je zadatak crkve dvostruk – hrabro sejati i strpljivo negovati tlo: molitvom, zajedništvom, učenjem, služenjem. Gde se te prakse sretnu sa Božjom milošću, nastaje rod.
Zaključak
Ono što Isus izdvaja u parabolama iz Mateja 13 uopšteno i u paraboli o sejaču naročito, jeste generalna teorija o carstvu. To nije Njegova strategija za rast crkve u Švedskoj, Keniji ili Papui Novoj Gvineji u dvadeset i prvom veku. To je teorija o carstvu. U ovoj prvoj paraboli o carstvu u Mateju 13, On postavlja neke principe teorije o Božjem carstvu: slično sejaču, sejte seme bez diskriminacije. Nemojte samo da ciljate dobru zemlju. Dajte svakoj vrsti zemljišta priliku da proizvede duhovnu žetvu. To je ta teorija. Teorija je možda negde na lošem glasu. Možda ćete reći: „Ne gubi moje vreme pričajući mi teorije. Ja sam praktična osoba.“ Pa, ništa nije toliko praktično kao dobra teorija. Bez dobre teorije, možemo da štikliramo kućice kako bismo davali iluziju da smo zauzeti. Bez dobre teorije, mogli bismo da ciljamo u pogrešnu metu. Uspešna praksa je primenjena teorija. U našem svedočenju i evangelizmu treba da primenimo Hristovu teoriju – koja je drugačije poznata kao parabola o sejaču!
Zato neka nam ova slika sejača ostane pred očima: izađi, seji, ne meri pre vremena, ne odustaj. Bog je Gospodar žetve. Naše je da budemo verni u širini i dubini: da seme stigne svuda i da tlo – i naše i tuđe – postaje sve spremnije da primi Reč. U toj vernosti, neprimetno, carstvo raste.
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
