Brojanice, mantranje i ponavljanje reči: Zašto Bog odbacuje ovu praksu?!
Autor: mr Zoran Marcikić
Postoji jedna tiha tragedija savremenog hrišćanstva o kojoj se malo govori, a koja je možda mnogo opasnija od otvorenog neverovanja, moralnog posrnuća ili neprijateljstva prema religiji. To je tragedija čoveka koji veruje da Bog postoji, koji poznaje Sveto pismo, odlazi u crkvu, poštuje verske običaje i govori o duhovnim vrednostima, ali je vremenom prestao da razgovara sa Bogom. Njegova vera još uvek ima spoljašnji oblik, ali je izgubila unutrašnju toplinu. Njegove usne možda izgovaraju poznate molitve, ali njegovo srce više ne oseća radost zajedništva sa nebeskim Ocem. Takav čovek može izgledati religiozno, a ipak duboko u sebi osećati prazninu koju nikakva spoljašnja pobožnost ne može ispuniti.
Molitva je disanje duše. Kao što ljudsko telo ne može opstati bez vazduha, tako ni duhovni život ne može napredovati bez žive zajednice sa Bogom. Čovek može neko vreme živeti bez hrane, mnogo kraće bez vode, ali bez vazduha samo nekoliko minuta. Slično tome, kada prestanemo da se molimo, naš duhovni život ne nestaje odmah, već postepeno slabi, gubi svoju svežinu, snagu i osetljivost. Ono što nas je nekada uznemiravalo sada nam postaje prihvatljivo, greh koji smo nekada prepoznavali počinje da izgleda bezazleno, a Božji glas, koji smo prepoznavali kroz Njegovu reč, sve teže razlikujemo od mnoštva drugih glasova koji oblikuju naše misli i odluke.
Najveća tragedija nije kada čovek nema vremena za molitvu, nego kada više ne oseća potrebu da se moli. Jer kada čovek prestane da oseća glad za Bogom, to ne znači da mu Bog više nije potreban, već da je njegova duhovna osetljivost ozbiljno oslabila.
Prorok Isaija prenosi veličanstveno Božje obećanje: „Jer ću izliti vodu na žednoga i potoke na suhu zemlju; izliću duh svoj na seme tvoje i blagoslov svoj na tvoje natražje“ (Isaija 44,3). Ove reči otkrivaju Boga koji ne želi da Njegova deca žive u duhovnoj pustinji, već da njihova srca budu osvežena Njegovim prisustvom. On zna koliko se čovek lako iscrpi pod teretom svakodnevnih briga, koliko ga životne okolnosti mogu obeshrabriti i koliko se brzo može udaljiti od izvora duhovne snage. Zato nas neprestano poziva da Mu se vratimo, ne kao stranci koji dolaze pred nedostupnog vladara, nego kao deca koja dolaze svome Ocu.
Molitva nije samo traženje, nego razgovor sa Bogom kao prijateljem
Mnogi ljudi se mole gotovo isključivo onda kada im je nešto potrebno. Kada nastupi bolest, kada se pojave finansijski problemi, kada porodicu pogode nesuglasice ili kada budućnost postane neizvesna, čovek se seti Boga i počinje da traži Njegovu pomoć. U tome nema ničeg pogrešnog, jer nas Sveto pismo poziva da sve svoje brige poverimo Gospodu. Međutim, ako se naš odnos sa Bogom svodi samo na traženje pomoći, onda smo propustili da razumemo najlepšu i najdublju dimenziju molitve.
Zamislimo prijateljstvo u kojem nam se neko javlja samo kada mu je potreban novac, usluga ili pomoć. Nikada nas ne pita kako smo, nikada ne želi da provede vreme sa nama i nikada ne pokazuje radost zbog samog susreta. Takav odnos teško bismo mogli nazvati istinskim prijateljstvom. Ipak, upravo tako mnogi ljudi postupaju prema Bogu. Dolaze pred Njega sa spiskom svojih potreba, izgovaraju nekoliko rečenica, očekuju odgovor i nastavljaju život kao da Bog postoji samo zato da bi rešavao njihove probleme.
Ali Bog želi mnogo više od takvog odnosa. On želi naše srce, naše poverenje, našu ljubav i našu blizinu.
U Drugoj Mojsijevoj 33,11 čitamo da je Gospod razgovarao sa Mojsijem „licem k licu kao što govori čovek s prijateljem svojim“. Ovaj izraz opisuje izuzetnu bliskost i neposrednost njihovog odnosa, a ne doslovno gledanje Božje slave u njenoj punini. Mojsije je pred Boga donosio svoje strahove, pitanja, nedoumice i odgovornosti, ali je iznad svega želeo Njegovo prisustvo. Kada mu je Bog obećao da će Njegov anđeo ići pred narodom, Mojsije je odgovorio: „Ako neće ići napred lice tvoje, nemoj nas kretati odavde“ (2. Mojsijeva 33,15).
Mojsije je razumeo nešto što mnogi savremeni vernici zaboravljaju. Najveći Božji dar nije samo ono što nam Bog daje, nego sam Bog koji želi da bude sa nama.
Zato molitva ne mora uvek biti duga, svečana i pažljivo sastavljena. Ponekad je dovoljno da čovek, umoran od svakodnevnih obaveza, zastane i kaže: „Gospode, danas mi je bilo teško. Nisam uspeo da uradim sve što sam želeo. Možda sam nekoga povredio svojim rečima, možda sam bio nestrpljiv ili sebičan, ali želim da Ti zahvalim što me nisi ostavio. Pomozi mi da sutra budem bolji čovek.“
Takva molitva nije manje vredna zato što nije preuzeta iz molitvenika. Naprotiv, ona može predstavljati iskren razgovor srca koje je svesno svoje potrebe za Bogom.
Kolevka pored koje se ne kleči najavljuje generaciju pred kojom se drhti
Postoji jedna snažna misao koja zaslužuje da bude zapisana u svakom hrišćanskom domu: „Kolevka pored koje se ne kleči najavljuje generaciju pred kojom se drhti.“
Ove reči nisu biblijsko proročanstvo niti znače da će svako dete čiji se roditelji nisu molili postati loš čovek. One predstavljaju ozbiljno upozorenje o tome koliko duhovno i moralno vaspitanje utiče na budućnost porodice i društva.
Živimo u vremenu kada roditelji ulažu ogromne napore da svojoj deci obezbede materijalnu sigurnost, kvalitetno obrazovanje, savremenu tehnologiju i mogućnosti koje sami možda nisu imali. To su razumljive i često plemenite želje, ali postoji opasnost da u toj brizi za spoljašnji uspeh zaboravimo ono što je mnogo važnije, a to je oblikovanje karaktera.
Dete može imati najskuplji telefon, najbolju garderobu i odlične ocene, a ipak odrastati bez jasnog osećaja odgovornosti, saosećanja, poštenja i poštovanja prema drugima. Može naučiti kako da zaradi novac, ali ne i kako da bude zahvalno. Može naučiti kako da ostvari uspeh, ali ne i kako da podnese neuspeh. Može naučiti kako da se izbori za svoja prava, ali ne i kako da prepozna svoje obaveze.
Zato Bog u Petoj Mojsijevoj 6,6 i 7 poziva roditelje da Njegove reči najpre nose u vlastitom srcu, a zatim da ih prenose svojoj deci kroz svakodnevni život. Duhovno vaspitanje ne počinje u crkvenoj učionici, nego u porodici, za trpezom, u razgovorima, u trenucima radosti, ali i onda kada nastupe nesuglasice, razočaranja i teškoće.
Dete koje vidi oca kako se moli ne dobija samo pouku o molitvi, već posmatra čoveka koji priznaje da postoji Autoritet veći od njega. Dete koje čuje majku kako zahvaljuje Bogu uči da život nije samo niz zahteva i očekivanja, nego i dar za koji treba biti zahvalan. A dete koje vidi roditelje kako priznaju svoje greške, traže oproštenje i nastoje da žive u ljubavi dobija jednu od najdragocenijih životnih lekcija.
Naravno, roditeljska molitva nije zamena za ljubav, razgovor, odgovorno vaspitanje i lični primer. Ne možemo se moliti za svoju decu, a istovremeno ih ponižavati, zanemarivati ili svojim ponašanjem učiti suprotnom od onoga što govorimo. Molitva treba da preobražava i roditelja, kako bi dete u njegovom životu moglo da prepozna nešto od Hristovog karaktera.
Setimo se Ane, majke proroka Samuila. U Prvoj Samuilovoj knjizi opisuje se žena koja je godinama nosila duboku bol zbog toga što nije imala dete. Njena patnja bila je toliko velika da je pred Bogom izlivala svoje srce u suzama. Kada je konačno dobila sina, nije zaboravila Gospoda kome se molila, nego je ispunila svoj zavet i posvetila Samuila Njegovoj službi.
Koliko je samo dragocena slika majke koja svoje dete ne posmatra isključivo kao lično vlasništvo, nego kao život koji joj je poveren i za koji pred Bogom nosi odgovornost.
Možda svojoj deci nećemo ostaviti veliko bogatstvo, kuće, zemlju ili značajne društvene položaje, ali im možemo ostaviti nešto što se ne može kupiti novcem, uspomenu na roditelje koji su ih voleli, učili istini i izgovarali njihova imena pred Bogom.
Da li Bog želi brojanice, mantranje i beskrajno ponavljanje reči?
Kada govorimo o molitvi, ne možemo zaobići jedno od najozbiljnijih Hristovih upozorenja koje se nalazi u Besedi na gori. Isus je dobro poznavao religiozni život svoga vremena i jasno je video opasnost da se iskrena pobožnost pretvori u spoljašnju predstavu, a razgovor sa Bogom u mehaničko izgovaranje reči.
U Mateju 6,7 Isus kaže: „A kad se molite, ne govorite mnogo kao neznabošci; jer oni misle da će za mnoge reči svoje biti uslišeni.“
Ovaj tekst zaslužuje pažljivo razumevanje, jer Hristos ovde ne osuđuje duge molitve, niti tvrdi da čovek nikada ne sme ponoviti iste reči. On sam je u Getsimanskom vrtu više puta izgovarao istu molitvu, što pokazuje da ponavljanje samo po sebi nije greh. Problem nastaje kada molitva izgubi svoju unutrašnju iskrenost i postane prazna formula, kada čovek počne da veruje da će Bog uslišiti njegov zahtev zato što je određenu rečenicu izgovorio deset, pedeset ili stotinu puta.
Grčki glagol koji Matej koristi, battalogeō, povezuje se sa praznim, besmislenim ili mehaničkim ponavljanjem. Isus osuđuje predstavu da se Božja naklonost može zadobiti količinom reči ili njihovim neprestanim umnožavanjem.
Upravo ovde dolazimo do pitanja brojanica, mantranja i ponavljanja unapred određenih molitvenih obrazaca. Kada čovek veruje da samo ponavljanje određenih reči, praćeno pomeranjem zrna brojanice, poseduje posebnu duhovnu moć, tada postoji ozbiljna opasnost da molitva izgubi svoj biblijski smisao. Bog nije mehanizam koji reaguje na određeni broj ponavljanja, niti je molitva postupak kojim čovek može da obezbedi željeni rezultat.
Ipak, važno je napraviti razliku između predmeta koji neko koristi kao pomoć pri sabranosti i verovanja da sam predmet ili broj ponavljanja ima posebnu moć. Nije svaka molitva izgovorena uz brojanicu nužno neiskrena, kao što nije svaka molitva izgovorena bez brojanice automatski iskrena. Isusova kritika prvenstveno je usmerena na stanje srca i pogrešno razumevanje Boga.
Slično tome, molitva zapisana u knjizi ne mora biti pogrešna. Sama Biblija sadrži mnoge zapisane molitve, a Isus je učenicima dao primer molitve Oče naš. Problem nastaje kada čovek prestane da razume i oseća ono što izgovara, kada usne nastavljaju da govore, a misli i srce ostaju daleko od Boga.
Molitva nije mantra kojom se pokušava proizvesti duhovni efekat. Ona nije magijska formula, niti ritual kojim se može upravljati Božjom voljom. Ona je susret čoveka sa njegovim Stvoriteljem.
Zato Isus odmah nakon upozorenja na prazno ponavljanje dodaje: „Jer zna Otac vaš šta vam treba pre molitve vaše“ (Matej 6,8).
Kakva veličanstvena misao! Bog već zna naše potrebe. Poznaje naše strahove pre nego što ih izgovorimo, vidi naše suze pre nego što poteku i razume naše najdublje brige čak i kada ne umemo da ih izrazimo rečima. Ako je tako, onda svrha molitve nije da Boga obavestimo o nečemu što ne zna, nego da otvorimo svoje srce pred Njim, da Mu izrazimo poverenje i da kroz zajednicu sa Njim učimo da prihvatamo Njegovu volju.
Biblijski ljudi nisu se molili samo naučenim rečima, nego iz dubine srca
Jedna od najlepših osobina biblijskih molitava jeste njihova prirodnost. Kada pažljivo čitamo Sveto pismo, primećujemo da se Božji ljudi nisu uvek molili istim rečima, na istom mestu ili u istim okolnostima. Njihove molitve nastajale su iz stvarnog života, iz radosti i zahvalnosti, iz straha i neizvesnosti, iz pokajanja i tuge, ali i iz duboke ljubavi prema drugima.
Nemija nam pruža izvanredan primer kratke molitve izgovorene u trenutku velike odgovornosti. Kada ga je persijski car Artakserks upitao šta želi, Nemija je zapisao: „Tada se pomolih Bogu nebeskomu. I rekoh caru“ (Nemija 2,4 i 5). Biblija ne beleži reči te molitve, ali okolnosti jasno pokazuju da nije bilo vremena za dugo povlačenje i svečano obraćanje. Nemija je stajao pred moćnim vladarom i morao je odmah da odgovori. Njegova molitva bila je kratka, tiha i neposredna, verovatno nalik jednostavnom vapaju: „Gospode, daj mi mudrosti.“ Ove reči nisu doslovan biblijski citat, već primer onoga što je mogao izgovoriti u srcu.
Koliko je to ohrabrujuće za svakodnevni život! Čovek može da se moli pre važnog razgovora, tokom vožnje, pred donošenje odluke, u bolničkom hodniku ili u trenutku kada se suoči sa iskušenjem. Nije potrebno čekati posebno mesto i idealne okolnosti da bismo se obratili Bogu.
Još snažniji primer nalazimo u događaju kada je apostol Petar hodao po vodi. Dok je gledao u Hrista, išao je prema Njemu, ali kada je obratio pažnju na vetar i talase, uplašio se i počeo da tone. Tada je povikao: „Gospode, pomagaj!“ (Matej 14,30).
Kakva kratka molitva, a kakav dubok sadržaj! U njoj nema dugog uvoda, pažljivo odabranih izraza niti religiozne svečanosti. Postoji samo čovek koji shvata da propada i Spasitelj kome se obraća za pomoć. Isus nije zahtevao da Petar svoju molitvu ponovi više puta, niti mu je zamerio što nije izgovorio dužu molitvu. Odmah je pružio ruku i uhvatio ga.
Ponekad je najiskrenija molitva upravo ona koju čovek izgovori kada više nema snage da se pretvara da sve drži pod kontrolom.
U Luki 18 Isus opisuje dvojicu ljudi koji su došli u hram da se mole. Farisej je bio zadovoljan sobom, svojim verskim dostignućima i činjenicom da nije poput drugih ljudi. Njegova molitva bila je ispunjena samohvalom, dok je carinik stajao izdaleka, nije se usuđivao ni da podigne pogled prema nebu i govorio: „Bože, milostiv budi meni grešnome“ (Luka 18,13).
Isus je rekao da je upravo carinik otišao opravdan svojoj kući.
Bog nije bio impresioniran farisejevim nabrajanjem zasluga, ali je prihvatio pokajničko srce čoveka koji je znao koliko mu je potrebna milost.
Davidova molitva iz Psalma 51 otkriva istu istinu. Nakon teškog moralnog pada, David nije pokušavao da se opravda pred Bogom, nego je vapio: „Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni“ (Psalam 51,10). Njegova najveća želja nije bila samo da izbegne posledice greha, nego da ponovo ima čisto srce i obnovljenu zajednicu sa Bogom.
Solomon se, s druge strane, molio za mudrost. Kada mu je Bog ponudio da traži ono što želi, mladi car nije na prvo mesto stavio bogatstvo, dug život ili pobedu nad neprijateljima, nego sposobnost da razlikuje dobro od zla i pravedno upravlja narodom koji mu je poveren. Njegova molitva zapisana u Prvoj o carevima 3,9 pokazuje da duhovno zreo čovek ne pita samo šta može dobiti od Boga, nego kako može odgovorno izvršiti zadatak koji mu je Bog poverio.
Ana, Samuilova majka, molila se kroz suze, toliko tiho da su joj se samo usne pomerale. Prvosveštenik Ilija pogrešno je protumačio njeno ponašanje, ali Bog je razumeo bol koju je nosila. Njena molitva podseća nas da čovek ne mora uvek pronaći prave reči, jer postoje trenuci kada je srce toliko opterećeno da su suze jedini jezik kojim može govoriti.
Danilo se molio za svoj narod, priznajući njegove grehe i tražeći Božju milost, iako je lično bio primer vernosti. Apostol Pavle se molio za crkve, za njihovu duhovnu zrelost, ljubav, mudrost i istrajnost. Pavle i Sila su se u ponoć, zatvoreni u tamnici, molili i pevali Bogu, iako su njihova tela bila izranjavana, a budućnost neizvesna.
Svi ovi primeri pokazuju da prava molitva nije ograničena na jedan obrazac. Nekada je ona vapaj za pomoć, nekada priznanje greha, nekada zahvalnost, nekada traženje mudrosti, a nekada posredovanje za ljude koje volimo. Ono što ih povezuje jeste iskreno obraćanje Bogu.
Molitva u Isusovom životu otkriva njenu pravu vrednost
Ako želimo da razumemo koliko je molitva važna, dovoljno je da pogledamo život Isusa Hrista. On, večni Sin Božji koji je postao čovek, tokom svoje zemaljske službe neprestano je tražio zajednicu sa Ocem. Iako je posedovao božanski autoritet, činio čuda, praštao grehe i objavljivao Božji karakter, u svom ljudskom životu pokazao je potpunu zavisnost od Oca.
Jevanđelista Marko zapisuje: „A ujutru vrlo rano ustavši iziđe, i otide nasamo, i onde se moljaše Bogu“ (Marko 1,35).
Zamislimo taj prizor. Dok je grad još spavao, dok su ulice bile tihe, a prvi zraci jutarnje svetlosti tek počinjali da osvetljavaju galilejska brda, Isus je odlazio na usamljeno mesto da razgovara sa Ocem. Iza Njega je bio dan ispunjen službom, susretima sa bolesnima, ljudskom patnjom i potrebama mnoštva, a pred Njim su bile nove odgovornosti. Ipak, On nije dozvolio da Ga obaveze odvoje od molitve.
Koliko je samo snažna ova pouka za savremenog čoveka koji neprestano govori da nema vremena. Imamo vremena za razgovore, televiziju, društvene mreže, vesti i mnoge druge aktivnosti, ali nam često nedostaje nekoliko mirnih trenutaka koje bismo proveli sa Bogom.
Isus se molio i pre važnih odluka. Luka 6,12 i 13 otkriva da je proveo celu noć u molitvi pre nego što je izabrao dvanaestoricu apostola. Izbor tih ljudi imao je ogroman značaj za budućnost hrišćanske crkve, a Hristos nam pokazuje koliko je važno da odluke koje oblikuju naš život donosimo u zajednici sa Bogom.
Međutim, možda najpotresniju sliku molitve nalazimo u Getsimanskom vrtu. Dok se približavao trenutak Njegovog stradanja, Isus je osećao težinu onoga što Ga očekuje. Njegova duša bila je duboko ožalošćena, a pred Njim su stajali izdaja, poniženje, patnja i smrt. U toj noći izgovorio je reči koje otkrivaju samu suštinu molitve: „Oče moj! ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti“ (Matej 26,39).
Isus nije prikrivao svoju bol. Nije glumio da patnja ne postoji. Otvoreno je izneo Ocu ono što je osećao, ali je svoju volju predao Njegovoj.
Upravo tu otkrivamo jednu od najdubljih istina o molitvi. Molitva nije samo način da od Boga tražimo promenu okolnosti, nego i zajednica u kojoj se naše srce uči poverenju, čak i kada okolnosti ostaju teške.
Ponekad se molimo da bolest nestane, a ona traje. Molimo se da problem bude rešen, a rešenje se ne pojavljuje. Molimo se da se određena vrata otvore, ali ona ostaju zatvorena. To ne mora značiti da nas Bog nije čuo ili da nas je prestao voleti. Apostol Pavle je tri puta molio Gospoda da ukloni ono što je nazvao žalcem u telu, ali je dobio odgovor: „Dosta ti je moja blagodat; jer se moja sila u slabosti pokazuje sasvim“ (2. Korinćanima 12,9).
Nekada Bog menja naše okolnosti, a nekada nas osnažuje da kroz njih prođemo.
Na krstu Isus je pokazao još jednu dimenziju molitve koja prevazilazi ljudsku sebičnost. Dok su Ga ljudi ponižavali i razapinjali, molio se: „Oče! oprosti im; jer ne znadu šta čine“ (Luka 23,34).
Kako je teško razumeti takvu ljubav! Mi se ponekad teško molimo čak i za ljude koji su nas nehotice uvredili, dok se Hristos molio za one koji su učestvovali u Njegovom raspeću. Njegov primer pokazuje da molitva nije samo traženje blagoslova za sebe i svoje najbliže, nego i škola ljubavi prema onima koji su nam naneli bol.
U Jovanu 17 Isus se molio za svoje učenike, ali i za sve one koji će kroz njihovo svedočanstvo poverovati u Njega. To znači da Njegova molitva obuhvata i buduće generacije vernika. Koliko je utešno znati da je Hristos, pre nego što smo se rodili, mislio i na one koji će jednoga dana poverovati u Njegovo ime.
Apostolska crkva bila je crkva molitve
Kada je Isus nakon vaskrsenja i vaznesenja napustio svoje učenike, oni nisu odmah započeli velike organizacione poduhvate niti su se oslonili samo na svoje iskustvo i sposobnosti. Dela apostolska 1,14 beleže da su jednodušno istrajavali u molitvi. Očekivali su ispunjenje Hristovog obećanja o Svetom Duhu i pripremali svoja srca za službu koja ih je očekivala.
Na dan Pedesetnice Sveti Duh se izlio na okupljene vernike i započelo je snažno svedočenje o vaskrslom Hristu. Molitva nije bila ljudska tehnika kojom su apostoli proizveli Božju silu, nego izraz njihove zavisnosti od Gospoda i spremnosti da prihvate Njegovo vođstvo.
U Delima apostolskim 6,4 apostoli izjavljuju: „A mi ćemo u molitvi i u službi reči ostati.“
Ove reči otkrivaju dva temelja njihove službe. Propovedanje Božje reči i molitva nisu predstavljali dve odvojene aktivnosti, nego dva nerazdvojna izraza njihovog poziva. Oni su razumeli da čovek ne može uspešno služiti drugima ako zanemaruje vlastitu zajednicu sa Bogom.
Ovo je posebno ozbiljna opomena za sve koji se bave duhovnim radom. Pastor može provoditi sate pripremajući propovedi, organizujući bogosluženja, posećujući vernike i rešavajući crkvene probleme, a da pritom njegov lični molitveni život postane sve siromašniji. Može govoriti drugima o Božjoj ljubavi, a da sam sve ređe nalazi vreme da se zadrži u Božjem prisustvu.
Isto važi i za svakog vernika. Crkva može imati odlične programe, obrazovane propovednike, savremenu opremu i razvijene planove, ali ako izgubi duh molitve, postoji opasnost da postane samo dobro organizovana verska institucija.
Kada su apostoli Petar i Jovan bili suočeni sa pretnjama verskih vlasti, vernici su se okupili i molili. Njihova molitva, zapisana u Delima apostolskim 4, nije bila prvenstveno usmerena na to da izbegnu svako protivljenje, nego da dobiju smelost da nastave da propovedaju Božju reč. Oni nisu tražili život bez teškoća, nego vernost usred teškoća.
Takva molitva otkriva zrelost vere. Čovek koji poznaje Boga ne moli se samo da mu život bude lakši, nego da u svim okolnostima ostane veran Hristu.
Zašto nastaje duhovna suša?
Duhovna suša najčešće ne nastaje iznenada. Ona se razvija tiho, gotovo neprimetno, kao što zemlja postepeno gubi vlagu kada dugo nema kiše. Najpre se skraćuje vreme za molitvu, zatim se ona odlaže zbog obaveza, potom postaje povremena, sve dok čovek ne shvati da danima nije iskreno razgovarao sa Bogom.
Jedan od najčešćih razloga jeste samodovoljnost. Dok čovek ima zdravlje, posao, sigurnost i osećaj da upravlja svojim životom, lako može početi da veruje kako mu Božja pomoć nije naročito potrebna. Tek kada se suoči sa bolešću, gubitkom ili neizvesnošću, ponovo postaje svestan koliko je krhak.
Drugi razlog jeste prezauzetost. Savremeni čovek gotovo nikada nije bez informacija, poruka, obaveštenja i zahteva. Čak i kada ostane sam, često poseže za telefonom kako bi ispunio tišinu. Tako postepeno gubi sposobnost da bude miran, da razmišlja o svom životu i da pred Bogom iskreno preispita vlastito srce.
Treći razlog jeste greh koji čovek ne želi da napusti. Kada svesno negujemo ono za šta znamo da je suprotno Božjoj volji, molitva može postati neprijatna jer nas suočava sa istinom o nama samima. Umesto da priznamo greh i zatražimo oproštenje, ponekad biramo udaljavanje od Boga. Ipak, upravo tada nam je molitva najpotrebnija, jer nas Bog ne poziva da najpre postanemo savršeni pa tek onda dođemo pred Njega, nego da Mu priđemo sa iskrenim pokajanjem.
Četvrti razlog jeste razočaranje. Neki ljudi prestaju da se mole zato što njihove molitve nisu uslišene onako kako su očekivali. Možda su se dugo molili za ozdravljenje voljene osobe, za obnovu braka, za povratak deteta na pravi put ili za izlazak iz teške životne situacije, ali se željeni odgovor nije pojavio. Takva iskustva mogu duboko raniti čovekovo poverenje.
Ne treba olako govoriti ljudima koji prolaze kroz takvu bol. Njihova pitanja nisu uvek izraz neverovanja, nego često vapaj srca koje pokušava da razume ono što se dogodilo. Psalmi su puni takvih molitava, u kojima Božji ljudi otvoreno govore o strahu, zbunjenosti, žalosti i osećaju napuštenosti.
Bog nas ne poziva da pred Njim glumimo sreću. On želi istinu u našem srcu.
Peti razlog jeste pretvaranje molitve u religioznu obavezu bez ljubavi. Kada čovek počne da veruje da je najvažnije samo izgovoriti određeni broj reči, ispuniti propisanu formu ili obaviti ritual, lako se može dogoditi da izgubi ono zbog čega molitva uopšte postoji, a to je živa zajednica sa Bogom.
Kako obnoviti molitveni život?
Obnova molitvenog života ne mora početi velikim obećanjima da ćemo od sutra provoditi sate na kolenima. Mnogo je važnije da počne iskrenom odlukom da Bogu ponovo otvorimo svoje srce.
Možda je najbolje da prvi trenutak nakon buđenja posvetimo jednostavnoj zahvalnosti. Pre nego što pogledamo telefon, pročitamo vesti ili počnemo da razmišljamo o obavezama, možemo reći: „Gospode, hvala Ti za novi dan. Ne znam šta me danas očekuje, ali želim da ga provedem sa Tobom. Sačuvaj moje misli, moje reči i moje postupke.“
Tokom dana možemo se moliti kratko, u skladu sa okolnostima. Kada nas neko povredi, možemo zatražiti snagu da ne odgovorimo zlom. Kada se suočimo sa iskušenjem, možemo moliti za mudrost i samokontrolu. Kada doživimo nešto lepo, možemo zahvaliti. Kada sretnemo čoveka koji pati, možemo njegovo ime izgovoriti pred Bogom.
Takva molitva ne mora uvek biti glasna. Ona može biti tiha misao srca koje je naviklo da živi u Božjoj prisutnosti.
Posebno je važno da molitvu povežemo sa čitanjem Svetoga pisma. Kroz Bibliju upoznajemo Božji karakter, Njegova obećanja, zapovesti i plan spasenja, a kroz molitvu odgovaramo na ono što smo pročitali. Tako molitva ne postaje samo niz naših želja, nego razgovor oblikovan istinom koju nam je Bog otkrio.
Ne smemo zaboraviti ni zahvalnost. Apostol Pavle poziva vernike: „Molite se Bogu bez prestanka. Na svačemu zahvaljujte“ (1. Solunjanima 5,17 i 18). Ove reči ne znače da čovek mora neprekidno izgovarati molitve i zanemariti svakodnevne obaveze, nego da čitav njegov život treba da bude prožet svešću o Božjem prisustvu.
Zahvalnost nas uči da primećujemo ono što često uzimamo zdravo za gotovo. Zdravlje, porodica, prijateljstvo, mogućnost da radimo, da volimo, da praštamo i da započnemo novi dan predstavljaju darove koje lako previdimo dok ne budemo suočeni sa njihovim gubitkom.
A kada dođu dani u kojima ne osećamo posebnu radost ili duhovno oduševljenje, ne treba da odustanemo od molitve. Vera nije isto što i raspoloženje. Postoje trenuci kada je srce ispunjeno zahvalnošću, ali i dani kada smo umorni, zabrinuti, tužni ili obeshrabreni. Upravo tada možemo doći pred Boga i iskreno reći: „Gospode, danas ne osećam onu radost koju sam nekada imao, ali želim da ostanem uz Tebe. Ne razumem sve što se događa, ali ne želim da izgubim poverenje u Tvoju ljubav.“
I takva molitva ima duboku vrednost.
Kada se ugasi molitva, polako se gasi i duhovna toplina doma
Jedan od najtužnijih prizora nije nužno siromašan dom, već dom u kojem ljudi imaju gotovo sve što im je potrebno za udoban život, ali više nemaju vremena jedni za druge, niti za zajedničku molitvu.
Porodica može živeti pod istim krovom, a da njeni članovi postanu gotovo stranci. Roditelji mogu biti toliko zaokupljeni poslom i brigama da ne primećuju unutrašnje borbe svoje dece. Supružnici mogu razgovarati o računima, obavezama i svakodnevnim problemima, a da mesecima ne podele ono što ih zaista boli.
Zajednička molitva ne rešava automatski sve porodične probleme, ali može stvoriti dragocen prostor u kojem ljudi priznaju svoju zavisnost od Boga i podsećaju se da su pozvani da žive u ljubavi.
Kako je lepo kada otac i majka, uprkos svim nesavršenostima, pronađu vreme da se zajedno pomole za svoju decu. Kako je dragoceno kada dete čuje roditelje kako zahvaljuju Bogu za njegov život, kako mole za njegovu budućnost i kako traže mudrost da ga pravilno vaspitavaju.
Takvi trenuci ostavljaju tragove u sećanju.
Možda će dete jednog dana zaboraviti mnoge poklone koje je dobilo, ali neće lako zaboraviti toplinu doma u kojem je bilo voljeno, saslušano i poveravano Bogu.
Ipak, moramo imati na umu da se istinska duhovnost ne meri samo brojem porodičnih molitava, nego i kvalitetom međusobnih odnosa. Molitva ne sme postati zamena za razgovor, nežnost, odgovornost i spremnost da priznamo svoje greške.
Najlepša porodična molitva jeste ona čiji se plodovi vide u svakodnevnom životu.
Poziv na povratak molitvi
U Otkrivenju 3,20 Isus izgovara jedne od najnežnijih i istovremeno najpotresnijih reči Svetoga pisma: „Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime, i on sa mnom.“
Ove reči prvobitno su upućene crkvi u Laodikiji, zajednici koja je sebe smatrala bogatom i sigurnom, a nije bila svesna svog stvarnog duhovnog siromaštva. Posebno je potresna slika Hrista koji stoji pred vratima zajednice koja nosi Njegovo ime i poziva je da Mu ponovo otvori srce.
Zar se nešto slično ne može dogoditi i nama?
Možemo imati Bibliju u svom domu, a da je retko otvaramo. Možemo govoriti o Hristovom dolasku, a da malo vremena provodimo u zajednici sa Njim. Možemo poznavati proročanstva, raspravljati o teološkim pitanjima i braniti istinu, a da istovremeno zanemarujemo ljubav, poniznost i molitvu.
Možemo biti toliko zaokupljeni dokazivanjem da smo u pravu da zaboravimo koliko nam je potrebno da naše srce bude pravo pred Bogom.
A onda, kada dođu ozbiljne životne krize, otkrivamo da nam nije dovoljno samo znanje o Bogu. Potrebno nam je lično poznanstvo sa Njim.
Zato je važno da svako od nas postavi sebi nekoliko iskrenih pitanja. Kada sam poslednji put razgovarao sa Bogom, a da nisam samo nešto tražio? Kada sam Mu zahvalio bez posebnog razloga? Kada sam se molio za čoveka koji me je povredio? Kada sam kleknuo pored kreveta svog deteta i poverio njegov život Bogu? Kada sam poslednji put ostao nasamo sa Hristom, ne zato što sam morao, nego zato što sam želeo da budem sa Njim?
Možda ćemo upravo kroz ova pitanja shvatiti koliko nam je potrebna duhovna obnova.
Molitva nije privilegija savršenih ljudi. Ona je utočište slabih, ohrabrenje umornih, uteha ožalošćenih, snaga iskušavanih i radost onih koji poznaju Boga. Nije potrebno da najpre postanemo bolji kako bismo počeli da se molimo. Potrebno je da dođemo Bogu kako bi On mogao da menja naše srce.
Čovek koji se moli nije čovek bez problema, nego čovek koji zna kome može poveriti svoje probleme. Porodica koja se moli nije porodica bez iskušenja, nego porodica koja u iskušenjima traži Boga. Crkva koja se moli nije crkva bez slabosti, nego zajednica koja priznaje da bez Hrista ne može ništa učiniti.
Možda si nekada imao bogat molitveni život, ali su godine, obaveze, razočaranja i životne borbe učinili da tvoje srce postane hladno. Možda si nekada sa radošću otvarao Sveto pismo i razgovarao sa Bogom, ali danas jedva pronalaziš nekoliko trenutaka za molitvu. Možda si dugo pokušavao da budeš snažan, da sam rešavaš svoje probleme i da pred drugima ostaviš utisak čoveka koji sve može da izdrži.
Ali Bog ne traži da pred Njim glumiš snagu.
On poznaje tvoje slabosti, tvoje neizgovorene strahove, tvoje suze i tvoje unutrašnje borbe. Zna ono što nikome nisi rekao i razume ono što možda ni sam ne umeš da objasniš.
Zato Mu se vrati.
Ne moraš tražiti posebne reči, niti ponavljati molitvene obrasce u nadi da ćeš brojem izgovorenih rečenica zadobiti Njegovu naklonost. Ne moraš se skrivati iza religioznih formi, niti pokušavati da ostaviš utisak pobožnosti.
Dođi pred Njega iskreno, sa svojim pitanjima, zahvalnošću, bolom, nadom i verom.
Ako nemaš snage za dugu molitvu, izgovori kratku. Ako ne možeš da pronađeš prave reči, otvori Mu svoje srce. Ako si pao, traži oproštenje. Ako si zahvalan, zahvali. Ako si zabrinut, poveri Mu svoju brigu. Ako ne znaš kojim putem da kreneš, traži mudrost.
I nemoj zaboraviti da molitva nije samo trenutak u kojem ti govoriš Bogu, nego i deo zajedništva u kojem kroz Njegovu reč učiš da prepoznaješ Njegovu volju.
Jednoga dana prestaće naše zemaljske brige, završiti se naše borbe i utihnuti pitanja na koja danas nemamo odgovore. Ali zajednica sa Bogom, koju smo kroz Hrista započeli u ovom životu, predstavlja predokus večnog života koji nam je obećao.
Zato ne dozvolimo da naša duša ostane bez daha.
Vratimo se molitvi. Vratimo se iskrenom razgovoru sa Bogom. Vratimo se zajedništvu koje ne počiva na praznim rečima, spoljašnjim obredima i mehaničkom ponavljanju, nego na ljubavi, poverenju, pokajanju i veri u Isusa Hrista.
Jer Hristos je rekao: „Ja sam čokot a vi loze: i koji bude u meni i ja u njemu on će roditi mnogi rod; jer bez mene ne možete činiti ništa“ (Jovan 15,5).
Molitva je disanje duše. A čovek koji svakodnevno otvara svoje srce Bogu otkriva da najveće bogatstvo vere nije samo u tome što Bog čuje njegove molitve, nego u tome što mu je omogućeno da živi u zajednici sa svojim nebeskim Ocem.
Izdvajamo:
