Na optuženičkoj klupi

Na optuženičkoj klupi nismo sami

U današnje vreme Isus Hristos nije fizički prisutan na našoj Zemlji, jer se 40 dana nakon svog vaskrsenja, vratio na Nebo. Znamo da tamo vrši određenu vrstu službe, da radi jedan važan posao. Šta se zapravo dešava iza zavese? Šta se dešava iza scene? Mi smo, da tako kažemo, deo jednog značajnog sudskog procesa i na kraju ovog predavanja ćemo biti iznenađeni, jer ćemo otkriti da ni na optuženičkoj klupi nismo sami.

Pasor Janoš Kovač Biro (Kovács-Bíró János) je održao veliki broj predavanja i propovedi, ne samo u crkvama i velikim dvoranama, nego i u zatvorima. On kaže da ako sabere sve vreme koje je proveo govoreći u zatvorima, stiže do ukupnog vremena od otprilike dva meseca. On ima običaj da zatvorenicima kaže da je jedina razlika između njega, svih drugih propovednika i njih koji su u zatvoru, u rešetkama. Jer su svi grešnici i svima je potrebno spasenje koje može da im podari samo Isus Hristos. Pošto je mnogo vremena provodio obilazeći zatvore, pastor Janoš je odlučio da što je više moguće sazna o zatvorima i ljudima koji su boravili u njima. Dok je istraživao, naišao je na jedan specifičan slučaj. Jednom prilikom je policija uhapsila ubicu. Stavili su ga na optuženičku klupu, a zatim i osudili na smrt. Zatvorili su ga iza rešetaka i on je čekao na izvršenje presude. Dok je čekao na izvršenje presude, njegovo ponašanje se promenilo. Počeo je da viče i psuje svakoga ko bi prišao njegovoj zatvorskoj ćeliji. Za to vreme je njegova porodica, posebno njegova žena, radila sve što je bilo u njenoj moći da ga opravda pred vlastima i spasi smrtne kazne. Otišla je kod guvernera i posvedočila o muževljevoj dobroti. Isticala je njegove dobre osobine. Tvrdila je da je dobar muž, dobar otac i da je ubistvo koje je počinio sigurno bilo nenamerno i bez predumišljaja. Molila je za milost. Guverner je odlučio da izađe u susret ovoj ženi i da opovrgne smrtu kaznu, ali je lično želeo da odnese optuženiku te dobre vesti. Otišao je u zatvor u kome su držali ovog čoveka i zahtevao da ga odvedu do njegove ćelije. Čim se približio ćeliji, optuženik je počeo da viče na njega i da ga psuje. Na to je guverner veoma mirno rekao:

  • “Gospodine, ja sam ovde u vašem interesu. Došao sam da vam pomognem.”

  • “Ne treba mi vaša pomoć! Ostavite me svi ma miru, ionako će me uskoro ubiti!”

Ovo je propratila bujica reči koje ne postoje na našem jeziku. Guverner se vratio u svoju kancelariju i napisao pismo koje su kasnije predali osuđeniku. U pismu mu je napisao da mu je vrlo žao, ali ga je on posetio želeći da mu donese dobre vesti. Hteo je da ga oslobodi smrtne kazne, ali pošto je on bio toliko grub prema njemu, sada nema drugog izbora nego da pismo, koje je tada nosio, pocepa i da osuđenik dočeka izvršenje svoje kazne. Osuđenik je tada odlučio da moli za svoj život. Tražio je papir i olovku i napisao vrlo potresno i dirljivo pismo guverneru u kome je pisalo i sledeće:

  • “Senka smrti je pomračila moj razum i uticala na moje misli i moja dela. Nisam želeo da budem toliko grub i bezosećajan. Molim vas, oprostite mi i dajte mi još jednu priliku.”

Na ovu molbu guverner mu je poslao sledeći odgovor:

  • “Vi ste dobili drugu priliku tada kada sam bio kod vas u zatvoru. Nećete umreti zbog toga što ste nekoga slučajno ubili, već zato što ste odbili milost.”

Bog nam je ponudio dar milosti i moli nas da živimo u skladu sa ovim poklonom. Pogledajmo biblijski izveštaj koji opisuje šta se dogodilo sa Isusom Hristom kada je pred više od 500 ljudi dokazao da je živ. Isus je u vašu i moju korist odlučio da se vrati na Nebo. Jevanđelje po Marku, u Novom zavetu, na vrlo zanimljiv način opisuje šta se dogodilo: “A Gospod, pošto im izgovori, uze se na nebo, i sede Bogu s desne strane.” (Mk. 16,19) Vrlo je jasno opisano šta se dešavalo 40 dana posle Hristovog vaskrsenja. On se vratio na Nebo i zauzeo mesto sa Očeve desne strane da bi zajedno upravljali svemirom. Zašto je to za nas važno? Važno je zato što je Isus došao među nas, postao jedan od nas, kako bi nam dokazao i pokazao da razume naše probleme, padove i sve naše boli. Jevrejima poslanica ide još dalje u opisu onoga što se događa na Nebu. U Jevrejima 1,3 čitamo: “Koji budući sjajnost slave i obličje bića Njegovog, i noseći sve u reči sile svoje, učinivši sobom očišćenje greha naših, sede s desne strane prestola veličine na visini.” Na prvi pogled vidimo da Isus Hristos govori Ocu u korist ljudi. Sedi pored Njega ne samo kao vaskrsli Spasitelj, nego i kao predstavnik ljudi i njihov Spasitelj. Ta činjenica nas ispunjava nadom, jer Onaj koji upravlja svemirom nije samo naš Spasitelj, nego je i naš stariji Brat i naš Prijatelj. On nas zastupa u mnogo slučajeva. Posreduje za nas i za naše grehe. Apostol Pavle u pismu Rimljanima pokušava da nam osvetli baš ovu istinu. On postavlja pitanje: “Ko će nas osuditi?…” Osuda uključuje i presudu. Ko će nas osuditi i ko će nam presuditi? “…Hristos Isus koji umre, pa još i vaskrse, koji je s desne strane Bogu, i moli za nas?” (Rimlj. 8,34) Zašto neko treba da nas zastupa? Zato što kasnije apostol opisuje sve one nesrećne okolnosti koje Bog dozvoljava da dođu na nas i Sotonu koji se ne miri sa Isusovom pobedom nad njim i nad smrću, jer ne želi da prihvati da će Isus na kraju kao Spasitelj voditi Svoj narod. Ne miri se sa time da vi i ja znamo da kroz blagodat dobijamo poklon – život večni. Zato Sotona oblikuje okolnosti da ponekad nevolja, tuga, gonjenje, glad, golotinja ili strah budu oko nas, da bismo se u nekom trenutku odrekli vere i smera kojim idemo i učinili ili rekli nešto zbog čega kasnije možemo samo da zažalimo. Šta će se dogoditi ako se nešto slično desi u našem životu? Ako verujemo u Isusa Hrista, ali smo grubi prema bračnom drugu? Moguće je da smo nervozni i zbog iznerviranosti uradimo ili kažemo nešto zbog čega ćemo kasnije zažaliti. Drugo poglavlje Prve Jovanove poslanice govori upravo o ovome. Biblija nas ohrabruje da do Hristovog drugog dolaska živimo životom dostojnim Njega. Ukoliko se ipak dogodi da pogrešimo ili nekoga povredimo, onda u 1. Jovanovoj 2,1 saznajemo: “Dečice moja! Ovo vam pišem da ne grešite; i ako ko sagreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista pravednika.” Posle Isusovog povratka na Nebo samo tako možemo da rešimo problem naših greha da Ga prizovemo u molitvi, zatražimo oproštaj i pokušamo da nadoknadimo onu štetu koju smo učinili svojim rečima ili delima.

Naravno, niko od nas ne voli sudske procese, posebno ako bi neko pokrenuo sudski proces protiv nas. Psiholozi su proučavali kako se ponaša čovek kada se ispituju njegova dela, ili kada samo dospe na optuženičku klupu. Zaključili su: “Tog jutra, kada otpočinje sudski proces, kod optuženika prepoznajemo simptome velikog stresa. Ruke su mu hladne, obrve oznojene, lice crveno ili bledo, oči su mu zakrvavljene, glas mu je promukao, neprirodno i učestalo zeva, suše mu se usta i često ide u toalet.” (Louis B. Nizer) To nam se dešava kada treba da damo izjavu pred svetskim sudom zbog naših dela. Psihijatri i psiholozi kažu da ovi simptomi ne zaobilaze nikoga, čak ni nevine. Kada se čovek penje stepenicama zgrade suda, ovi simptomi se pojavljuju jedan po jedan, čak iako i mi i naše okruženje, a i sam Bog, znaju da smo nevini i ne krive nas za ono za šta smo optuženi.

I svemir ima svoj sud. Hajde da pročitamo šta se dešava na tom sudu, jer se to itekako tiče i nas. Prorok Danilo je video tok nebeskog suđenja. U svojoj knjizi, u 7. glavi u 1. i 10. stihu, kaže sledeće: “Gledah dokle se postaviše prestoli, i starac sede, na kome beše odelo belo kao sneg, i kosa na glavi kao čista vuna, presto Mu beše kao plamen ognjeni, točkovi mu kao oganj razgoreo. Reka ognjena izlažaše i tečaše ispred Njega, hiljada hiljada služaše mu, i deset hiljada po deset hiljada stajahu pred Njim; sud sede, i knjige se otvoriše.” (Dan. 7,9.10) Biblija čak dva puta objašnjava da na nebeskom sudu ne zaseda jedan sudija koji sudi, nego zasedaju porotnici i sudija zajedno sa njima otvara knjige. Naravno da kada u Bibliji čitamo da je “sedi starac” zaseo, Đuro Daničić nije mogao drugačije da prevede ono što je Danilo hteo da kaže, a to je da Bog nije starac, već je bezvremeno Biće, tj. večan. Govorimo o takvom Biću koje nije ograničeno vremenom. Govorimo o Biću koje stoji iznad vremena, koje je stvorilo vreme, kome služe hiljade hiljada i deset hiljada po deset hiljada anđela. Fantastično je to Biće, Bog, koga opisuje Sveto pismo. Opisuje Ga kao Onoga koji stoji u centru dešavanja i od koga očekujemo da zauzme sudijsku stolicu. Ali Biblija dva puta kaže da zasedaju i potornici (u tekstu piše da zaseda sud), što nam ukazuje na to da je ovde reč o nečem drugom. Radi se o procenjivanju dokaza koji su dospeli na sud. Ponekad mislimo da smo na ovoj Zemlji sami i da samo s vremena na vreme sa velike daljine Bog baci pogled na ovu Zemlju da vidi da li je sve u redu, da li smo živi, da li dišemo i da li smo još tu, a onda ode da se bavi mnogo važnijim stvarima. Mi smo predmet Njegove ljubavi. Pred drugim stanovnicima svemira odvija se prava predstava. Hoće li se održati Božja načela vladavine na ovom svetu, ili će Luciferove,  tj. Sotonine optužbe i načela vladavine, nadvladati Božja. U okviru onoga što čitamo da se dođaga shvatamo da je previše toga na kocki. Postoje nebeski zapisi. Knjige sa ovim zapisima se otvaraju. Danilo, naravno, piše o svicima jer u to vreme nije mogao ni da zamisli ni da pretpostavi da će ogromne datoteke podataka moći da se čuvaju na sićušnjim čipovima, ili u nekim drugim digitalnim formatima. U nebeskoj administraciji postoje određene „police“, ladice u kojima se čuvaju podaci o svakome, opisi karaktera svakoga od nas. Ali zašto se vode ove beleške na nebu? Čemu služe ti zapisi? Kada je Danilo zavirio u ove prostorije, video je ogromne gomile spisa. Bog vodi te zapise. On nas prati i sluša. Prati vaš i moj život i pri tome zapisuje naše ime u knjigu. Svi koji su prihvatili Božju blagodat zapisani su u Knjizi života. I mi sami vodimo određene beleške – lekarske, sudske, naučne, sportske, istorijske, itd. Ne bismo znali svoju istoriju da istoričari nisu zapisali šta se dogodilo u prošlosti. Zašto su važni ovi zapisi? Bog ne zapisuje stvari o nama radi svog interesa. Bog nas se seća. Urezao nas je na dlanovima Svog sina. Naučnici kažu da je od Adama do današnjih dana otprilike 6 triliona ljudi živelo na našoj Zemlji. Predivno je što je Bog poznavao, a i dalje poznaje svakoga od tih ljudi po imenu. Bog zna vaše ime, vašu adresu, vaš telefonski broj, sve vaše podatke. Ne samo da poznaje nas, nego poznaje u potpunostii sve biljke i ceo životinjski svet. Da bi umirio svoje učenike, a preko njih i nas danas, Isus objašnjava ovu činjenicu kada u desetom poglavlju Matejevog jevanđelja gleda svoje učenike i predstavlja im njihovu punu vrednost. „Ne prodaju li se dva vrapca za jedan dinar? Pa ni jedan od njih ne može pasti na zemlju bez oca vašeg. A vama je i kosa na glavi sva izbrojena.“ (Mt. 10,29.30) Kakvog Boga imamo! Zna čak i koliko vlasi imamo na glavi. Čak i malog vrapca budno prati svojim pogledom. Koliko onda tek obraća pažnju na nas. Sebi Boga možemo da predstavimo kao simpatičnog deku punog ljubavi koji gleda na ljude na Zemlji i kaže: „On mi je drag. I ona mi je draga. Ovi ljudi ovde, oni su mi najdraži. Divim im se! Oni su moji sinovi i moje kćeri!“ Tako nas posmatra Bog. Zato su zapisi koje On vodi o nama i našem životu važni, da bi na nebeskom sudu u toku sudskog procesa poduprli činjenicu da su Božja načela uvek istinita, čista, pravedna, poštena i delotvorna.

U Norveškoj je 22. jula 2011. Andreas Brejvik (Anders Behring Breivik) obučen kao policajac otišao je na ostrvo Utoja (Utoya) na kome se održavao omladinski kamp. Kod sebe je imao pištolj i pušku. Pištoljem je ubijao decu koja su bila u njegovoj blizini, a puškom one koji su od njega bili udaljeni. Prvo je ubio one koji su ga molili za milost. Pre toga je u Oslu, u glavnom gradu Norveške, detonirao automobil-bombu i u toku tog jednog dana usmrtio ukupno 77 osoba. U aprilu mesecu 2012. otpočeo je sudski proces protiv Brejvika. Evo kako je jedan novinar opisao Brejvikovo izlaganje o onome što je počinio: „Bez ikakvih emocija, potpuno hladnokrvan, opisivao je detalje ubistava koje je počinio na ostrvu Utoja. Za sat i po vremena izazvao je smrt 77 osoba. Izjavio je: ‘Kada sam u ruke uzeo pištolj i pušku, sto glasova se u meni borilo da to ne učinim.’ To su reči masovnog ubice.“ Znate li šta je u tome najstrašnije? Što u svakome od nas postoji mali „Brejvik“. U svakome od nas nalaze se takva razmišljanja i takvi porivi da samo Božja milost može da obnovi Njegov lik u nama. Brejvika će osuditi na doživotnu robiju. A stručnjaci, psihijatri kažu da u Evropi, među nama živi barem 400 ljudi sa profilom ličnosti sličnim Brejviku, koji su u društvu kao tempirane bombe. Svakoga časa mogu da eksplodiraju. Brejvik je 9 godina planirao svaki minut, svaku sekundu onoga što će uraditi. U Evropi postoji barem još 400 takvih koji imaju slična razmišljanja i kuju slične planove. Ne znamo kada će, da li sutra, večeras ili sledeće godine neko od njih učiniti nešto što će ući u istoriju i što će ih učiniti primećenim. Šta se to dešava sa nama ljudima?

Postoji jedna predivna poema sa naslovom: “Otisci u pesku.“ Ona ovako glasi:

Jedne noći čovek je sanjao. Sanjao je da šeta po plaži s Gospodom.
Preko neba prikazivali su se isečci iz njegovog života. Uz svaku scenu na pesku su se pojavljivala dva para otisaka stopala – jedan je pripadao njemu, a drugi Gospodu.
Kad se poslednji prizor završio, još jednom je pogledao otiske u pesku. Uočio je da na mnogim mestima vezanim uz njegov životni put postoji samo jedan par otisaka stopala. Takođe je uočio da je to vezano uz najteže i najtužnije događaje u njegovom životu. To ga je uznemirilo, te je upitao Gospoda:
“Gospode, rekao si: Kada jednom odlučim da Te sledim, zauvek ćeš biti uz mene. Međutim, uočio sam da je, vezano uz nejteže trenutke mog života, ostao samo jedan par otisaka u pesku. Ne razumem kako to da si me napuštao baš onda kada si mi bio najpotrebniji.“
Gospod mu je odgovorio:
“Dete moje, volim te i nikada te ne bih napustio! U najtežim trenucima tvog života, tamo gde vidiš samo jedan par otisaka stopala, bio sam sa tobom i nosio te na svojim ramenima.”

Bog nas nosi na svojim ramenima u ovom siromašnom i kriznom vremenu. On je sa onima koji prolaze lične tragedije, sa onima koji su izgubili svoje dete, voljenu osobu. U tim najtežim trenutcima On je sa njima. Obećao je da nas nikada neće napustiti. Bog uzima i otvara svoje zapise da bi oni koji žive na Zemlji videli kako se Njegova pojava oslikavala u vašem i u mom životu, kako se odslikavala od Adama sve do današnjeg dana. U Jevrejima poslanici Sveto pismo govori o ovim zapisima i njihovoj svrsi. Šesto poglavlje, 10. stih Jevrejima poslanice lepo opisuje šta je Bog činio i šta čini da bi sudski proces razotkrio Njegovu pojavu u našem životu. “Jer Bog nije nepravedan da zaboravi delo vaše i trud ljubavi koju pokazaste u ime Njegovo, posluživši svetima i služeći.” (Jevr. 6,10) U ovom stihu Gospod govori da su Njegovi zapisi potrebni kako bi u našem životu u ophođenju jednih prema dugima mogla da se oslika Hristova pojava, Njegov karakter.

Ali šta je sa gresima? Sa onim gresima koje smo do sada učinili ili ih i danas činimo? U knjizi proroka Isaije, 43. poglavlju 25. stihu, čitamo: “Ja, ja sam brišem tvoje prestupe sebe radi, i greha tvojih ne pominjem.” (Isa. 43,25) Kakvog Boga imamo, Boga koji je obećao da se neće sećati naših greha da bi ih On, ili bilo ko drugi, kasnije iskoristio protiv nas. Od sada pa nadalje posmatraćemo kako se na nebeskom sudu postupa sa našim gresima. Uopšte nije svejedno da li naše postupke koriste protiv nas, ili ukazuju pod kakvim uslovima su počinjena ta dela, kako su učinjena i da li možda ima nekoga, nekog jakog svedoka, koji može da nas opravda.

Kome trebaju ove informacije? Čitali smo iz knjige proroka Danila: “Gledah dokle se postaviše prestoli, i starac sede, na kome beše odelo belo kao sneg, i kosa na glavi kao čista vuna, presto mu beše kao plamen ognjeni, točkovi mu kao oganj razgoreo. Reka ognjena izlažaše i tecijaše ispred Njega, hiljada hiljada služaše mu, i deset hiljada po deset hiljada stajahu pred Njim; sud sede, i knjige se otvoriše.” (Dan. 7,9.10) Kome su zapisi potrebni? Saznajemo da porotnici na sudu žele da vide šta je Bog učinio, ili nije učinio za čovečanstvo. Mi na ovoj Zemlji nismo pokusni kunići. Bog nas je pozvao da u nebeskom sudskom procesu budemo Njegovi partneri. Nebeski sud čine stvorena, inteligentna bića koja su u različitim trenucima istorije svemira bili predstavnici svih stvorenih bića i pratili kako su na ovoj Zemlji Adam i Eva pod sotoninim uticajem zajedno sa nama poklekli, sagrešili i prekinuli svoju vezu sa Bogom. Zapazimo šta Bog čini da bi obnovio tu prekinutu vezu. Zapazimo koliko Bog uvažava slobodu volju ljudi i naše odluke. Pre Hristovog drugog dolaska obaviće se pregledanje spisa da bi se utvrdilo i da bi svima bilo jasno ko su oni koji su odražavali Božji karakter na Zemlji. Zbog porotnika se otvaraju knjige, jer je Bog okrivljen. Sotona je optužio Boga da je On nasilan gospodar koji je prisilio ljude da prihvate Njegovu volju. Da li je to istina? Vidimo da postoji jedan tužilac, neko ko na nebeskom sudu optužuje, a to je Sotona. U knjizi proroka Danila, u 7. poglavlju, jasno zapažamo šta tužlac čini. Dvadeset peti stih nam kaže: „I govoriće reči na Višnjega, i potiraće svece Višnjega, i pomišljaće da promeni vremena i zakone; i daće mu se u ruke za vreme i za vremena i za po vremena.“ (Dan. 7,25) Sotona napada Božju ličnost i krivi Boga da nije uradio sve što je mogao za nas. Na ovo naš Bog odgovara: „U redu. Onda ću ja sesti na optuženičku klupu.“ Najneverovatnija poruka nebeskog suda jeste da je Bog seo na optuženičku klupu umesto vas i umesto mene i rekao: „Donesite knjige! Donesite zapise i pogledajmo da li sam sve uradio što sam mogao za spasenje čovečanstva. Da li je dovoljan dokaz Moje ljubavi to što sam dao Svog jedinog Sina za spasenje čovečanstva?“

Sotona je tužilac. Nažalost on ne prestaje da deluje u ulozi tužioca. Optužuje i vas i mene. Zamislite da Sotona, koga Biblija naziva “ocem laži”, konačno poželi da kaže istinu. I on ima svoje zapise i tačno zna gde i kada smo pogrešili. Na nebeskom sudu počinje da nabraja naše grehe. Uzima, na primer, jednu osobu (navesti svoje ime) i onda nabraja: „Tada i tada pomislio je ovo i ovo. Tada i tada rekao je to i to.“ Kako može da se odgovori na ove optužbe? Sotona protiv nas iznosi sve naše grehe i tvrdi da njegovi zapisi govore protiv nas, a samim tim i protiv Boga. On govori protiv Boga. Hoće da dokaže da on, kao teroristički vođa svemira, može da prevari svet i poseje sumnju među članove nebeskog suda. Šta može da bude odgovor na ove optužbe? Isus Hristos koji je naš branioc tada stupa na scenu, pogleda Sotonu i odgovara mu: „Da, ti si nabrojao optužbe, ali su ovi ljudi – uključujući i (navesti svoje ime) – primili poklon blagodati koji sam im dao, primili su poklon večnog života i poverovali su da sam ja umro umesto i za njih na krstu Golgote. Sotono, u tvojim zapisima to nije zabeleženo, ali su u nebeskim zapisima evidentirani svi koji su prihvatili Moju žrtvu.“ „I oni ga pobediše krvlju Jagnjetovom i rečju svedočanstva svojega, i ne mariše za život svoj do same smrti.“ (Otk. 12,11) Možemo izvojevati pobedu samo ako iskoristimo i prihvatimo krv Jagnjetovu koja je prolivena na Golgoti. Bog je sam zauzeo mesto na optuženičkoj klupi. U Rimljanima poslanici, u 3. poglavlju, vidimo da se ovo zaista ostvarilo: „A što neki ne verovaše, šta je za to? Eda će njihovo neverstvo veru Božiju ukinuti?…” Jer će u zapisima biti i onih koji su odbili Božji dar blagodati. I onda Pavle nastavlja: „…Bože sačuvaj! Nego Bog neka bude istinit, a čovek svaki laža, kao što stoji napisano: Da se opravdaš u svojim rečima, i da pobediš kad ti stanu suditi.“ (Rimlj. 3,3.4) Boga su optužili da smo mi pod Njegovom protekcijom. Na to Bog odgovara: “Da pogledamo zapise. Da vidimo da li sam svima dao podjednake mogućnosti, uključujući Lucifera, uključujući i tužioca, da budu naslednici nebeskog carstva i da večno žive zajedno samnom.”

Boga upoznajemo kao ljubav. Apostol Jovan opisujući Boga piše sledeće: “I mi poznasmo i verovasmo ljubav koju Bog ima k nama. Bog je ljubav, i koji stoji u ljubavi, u Bogu stoji i Bog u njemu stoji.” (1Jn 4,16) Bog dozvoljava ispoljavanje zla na ovoj Zemlji da bi presuda bila jednoglasna. Da svima bude jasno da su načela Božje vladavine pravedna, a Sotonina načela upravljanja zla i ispunjena lažima i prevarama. Bog je taj koji iz ljubavi naše grehe baca u morske dubine.

Džejms Kamerun (James Cameron) je u martu 2012. godine odlučio da se spusti u Marijanski rov, u najdublji deo svetskih okeana i najdublje mesto na površini Zemljine kore. Najveća dubina je oko 11 km i nalazi se na zapadu Severnog Tihog okeana, istočno i južno od Marijanskih ostrva, blizu Guama. Želeo je da pogleda kakva je okeanska flora i fauna na toj dubini. Mogli bismo da se uplašimo da je tamo pronašao mnoge zapise, jer prorok Mihej piše: “Opet će se smilovati na nas; pogaziće naša bezakonja; bacićeš u dubine morske sve grehe njihove.” (Mih. 7,19) Neki su se možda uplašili da će po povratku iz Marijanskog rova Džejms reći da tamo nije pronašao nikakva živa bića, ali da je rov bio prepun greha. Šalu na stranu, kada se vratio, izjavio je da u Marijanskom rovu nije video ništa zanimljivo.

Jedan advokat imao je tasta koji je prihvatio Božju blagodat. Svaki put kada bi čuo ili čitao radosnu vest, Jevanđelje, odlučio je da glasno kaže: “Slava Isusu Hristu, ili aliluja, amin!” To je advokatu veoma smetalo. Uskoro je trebalo da ima jedan vrlo važan poslovni dogovor, pa je razmišljao šta da uradi sa tastom. Odlučio je da ga za tu priliku zatvori u biblioteku u kojoj su bile samo knjige svetskih autora. Da bi mu pomogao, dao mu je u ruke i atlas sa svetskim zanimljivostima. Poslovni pregovori su već uveliko bili u toku i klijenti su bili spremni da potpišu ugovor kada su iz susedne prostorije, iz biblioteke, začuli glasno: “Aliluja! Slava Bogu!” Advokat je postao veoma radoznao. Zanimalo ga je čega ima toliko oduševljavajućeg u jednom atlasu. Uleteo je u biblioteku i rekao: “Kakvo jevanđelje si pronašao u običnom atlasu?” Na to mu je tast odgovorio: “Sine, priđi bliže! Pogledaj da je u Tihom okeanu Marijanski rov dubok 10.924m. A Bog kaže da je naše grehe bacio u dubine morske, a na obalu stavio tablu na kojoj piše: ‘Zabranjeno pecanje.’” Ovaj čovek je bio u pravu, jer Bog upravo to čini sa našim gresima. Ne seća ih se da bi ih iskoristio protiv nas. Apostol Petar govori o tome da smo mi dokaz i da sa nama počinje sudski proces: „Jer je vreme da se počne sud od kuće Božje; ako li se najpre od vas počne, kakav će biti posledak onima što se protive Božjem jevanđelju?“ (1Petr. 4,17) Bog redom, kao dokaz, proziva imena onih ljudi koji su tokom svog života dokazali da su primili Božju blagodat. Šta je po sredi? U ovom sudskom procesu nije na prvom mestu vaše ili moje spasenje, nego razumevanje Božjeg karaktera, da ceo svemir dobije odgovor na pitanje: Da li dugoročno gledano možemo da imamo poverenja u Boga? Da li će Bog moći besprekorno da upravlja svemirom i tokom cele večnosti? Sigurnost univerzuma je na kocki, jer je Bog optužen.Da li možemo da imamo poverenje u Njega? Da li će pravedno da sudi Sotoni i njegovim sledbenicima? Da li je Bog u svemu pravedan? Živimo u vreme suda. Knjiga Otkrivenje nedvosmisleno govori o poslednjem vremenu, o znacima poslednjeg vremena, i kako bismo mogli da odgovorimo na Božji poziv. U 14. poglavlju Otkrivenja apostol Jovan nam opisuje šta možemo da očekujemo: „I govoraše velikim glasom: Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njegovog; i poklonite se Onome koji je stvorio nebo i zemlju i more i izvore vodene.“ (Otk. 14,7) Ljudi, koji živite u dvadeset i prvom veku, probudite se! Postoji Neko ko je smisleno pokrenuo život na ovoj Zemlji. Imamo Stvoritelja. Nemojmo to da zaboravimo! Shvatamo da je karakter našeg Stvoritelja izdržao nebeski sudski proces i da je On iz njega izašao opravdan.

Postavimo sebi i ovo pitanje: „Koliko je tačna i precizna presuda?“  U knjizi Otkrivenje čitamo sledeće: „I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po delima svojim.“ (Otk. 20,12) Moji postupci koji su zapisani su važni, jer dokazuju šta je Bog svojom blagodaću učinio sa čovečanstvom na ovoj Zemlji. „Jer će svako delo Bog izneti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla.“ (Prop. 12,14) Sve znaju i sve beleže, ali ne zato da bi to iskoristili protiv nas, već da bi Bog opravdao Svoj karakter kroz svedočanstvo našeg života. Zamislite da sedite u jednom prelepom restoranu. Dobijete meni i počinjete da poručujete i poručujete različita jela. Zatim vam donose pripremljena jela, razne specijalitete, a na kraju dolazi konobar i kaže vam: „Gospodine, evo vam račun.“ Šta bi se dogodilo kada bismo se pravili da smo iznenađeni: „Kako to da meni donosite račun?! Ja sam mislio da ovde dolazim, jedem, jedem i jedem i da nema posledica, nema nikakvog računa.“ Ali – posledica ima. Tako i iza svega u našem životu dolaze posledice. Šta je naša uloga? Apostol Pavle u 1Korinćanima, u 4. poglavlju u 9. stihu, kaže: „Jer mislim da Bog nas apostole najstražnje postavi, kao one koji su na smrt osuđeni; jer bismo gledanje i svetu i anđelima i ljudima.“ (1Kor. 4,9) A mi smo gledanje svetu i anđelima i ljudima. Na kom području smo to mi gledanje svetu? U životu Isusovih sledbenika pronalazimo odgovor. Nije slučajno što Isus svojim učenicima i nama kaže: „Tako da se svetli vaše videlo pred ljudima, da vide vaša dobra dela, i slave Oca vašega koji je na nebesima.“ (Mt. 5,16) Ovo je veoma važno! Pogledajmo Jovov slučaj. Jov je dobio svoju diplomu i pre nego što je položio svoj diplomski ispit, jer je verovao Bogu. On je rekao: „Ali On zna put moj; kad me okuša, izaći ću kao zlato.“ (Jov 23,10) U ovo vreme su nam potrebni ljudi kao Jov. Njegov primer nas uči da iz probe možemo da izađemo kao zlato.

A šta Danilo vidi? Danilo vidi da se nešto dešava u toku nebeskog suda. „Videh u utvarama noćnim, i gle, kao Sin čovečiji iđaše sa oblacima nebeskim, i dođe do starca i stade pred Njim.“ (Dan. 7,13) Isus je naš advokat, zastupnik. On je taj koji kaže: „Ovaj čovek je nevin, jer sam mu Ja oprostio. Dao sam Svoj život za njega, i on je primio moj pokon.“ Isus dobija autoritet da mu svako služi. To je trenutak kada ceo svemir shvata, zajedno sa Sotonom, da je Bog istinit i da su istinita Njegova dela i presude.

Isus je zbog nas na Nebu. Tamo je da bi mogao da prikaže naš život pred svemirom, da budemo primer svetu i da bismo imali pristup Bogu. Isus u Jovanu 14,6 kaže: „Isus mu reče: Ja sam put i istina i život; niko neće doći k Ocu do kroza me.“

Vrhovni komandant Džordž Vašington (George Washington) bio je prvi predsednik Sjedinjenih američkih država. Posle građanskog rata jedan vojni veteran, koji nije dobio penziju, hteo je da zatraži pomoć od predsednika. Hteo je da uđe u zgradu u kojoj je predsednik boravio, ali su na ulazu stajala dva vojnika. Sačekao je smenu straže i probao da uđe, ali mu ni tada nije uspelo. Zašlo je Sunce. Posle više pokušaja odustao je i krenuo kući. U tom trenutku jedno dete počelo jeda trči oko njega i uputalo ga:

  • „Gospodine, kakav problem imate? Da li mogu da vam pomognem?“

  • „Ostavi me na miru, sinko. Ti si samo dete. Ne možeš da mi pomogneš. Ja sam došao kod predsednika, jer sam od njega hteo da zatražim pomoć. Previše si mali da bi mi pomogao.“

  • „Gospodine, ali mi ipak recite šta vas muči.“

Tada je ovaj stariji gospodin otvorio svoje srce i rekao:

  • „Borio sam se u vojsci pod komandom vrhovnog komandanta Vašingtona. Bio sam spreman da dam svoj život za njega, a sada sam beskućnik. Nemam penziju. Treba mi pomoć. Hteo sam da razgovaram sa predsednikom.“

  • „Samo to vas muči? Pođite samnom.“

Prišao je jednom otvorenom prozoru i uzviknuo:

  • „Tata!“

Vrhovni komandant američke vojske, Vašington, izašao je na prozor u svojoj uniformi i rekao:

  • „Kaži, sine.“

  • „Tata, hoću da ovaj čovek odmah razgovara sa tobom!“

  • „Važi, sine. Rećiću straži i on može da uđe.“

Ovo čini Isus Hristos za vas i za mene. Kada sedi sa desne strane svoga Oca, a mi Mu dolazimo sa svojim molbama, tada On progovara Svome Ocu rečima:

  • „Tata, hoću da ovaj čovek odmah razgovara sa tobom!“

Šta je krajnji rezultat nebeskog suđenja? Pogledajmo u Otkrivenju 15. glavu 3. stih: „ I pevahu pesmu Mojsija, sluge Božijega, i pesmu Jagnjetovu, govoreći: Velika su i divna dela Tvoja, Gospode Bože Svedržitelju, pravedni su i istiniti putevi Tvoji, Care svetih“. Živimo takvim životom koji će opravdati sve što je Bog učinio za nas ljude! Zar nas ne hrabri činjenica da je Bog na nebeskom sudu seo na optuženičku klupu umesto vas i umesto mene?