Najbolje tek dolazi

Prošlost kao razbijena čaša

Marta je bila duže od 40 godina redar u svojoj crkvi. Bila je vesela i srećna žena sa optimističkim stavom. Uvek je sa osmehom na licu toplo pozdravljala ljude koji bi došli u crkvu na bogosluženje. Postarala se da se ljudi koji uđu u crkvu dobro osećaju.

Jednog sparnog letnjeg popodneva pozvala je svog propovednika. Nije bilo uobičajeno da ga usred dana uznemirava. U tonu njenog glasa osećala se zabrinutost:

“Propovedniče, potrebno je da se vidim sa tobom. Treba hitno da razgovaramo. Da li možeš da me posetiš?” Propovednik nije bio svestan šta se događa. Bilo mu je čudno što ga Marta poziva u to doba dana, ali budući da je u pitanju bila Marta, promenio je svoje planove i došao je da je poseti u njenom domu.

Kada je ušao u kuću, znao je da nešto nije u redu. Marta je bila zabrinutija nego što je očekivao. Malo su porazgovarali o vremenu. Malo su porazgovarali o Martinoj deci i unucima. Malo su porazgovarali o porodici propovednika i tada je Marta rekla:
“Propovedniče, jutros sam otišla kod doktora na svoj redovan sistematski pregled. Otkriveno je da imam zloćudan tumor. Rak se već raširio. Lekar mi daje maksimalno još dva meseca života. Stoga, propovedniče, želim da porazgovaram s tobom o svojoj sahrani.

Propovedniče, želim da te zamolim da se određene pesme pevaju na mojoj sahrani. Želja mi je da se peva pesma ‘Kakav prijatelj je Isus.’ Propovedniče, kada budem umrla, želim da budem sa Isusom, mojim prijateljem. Zaista volim tu pesmu.
¬¬
Propovedniče, moj omiljeni tekst je 1 Solunjanima 4:16, 17: ‘Jer sam Gospod će na zapovest, na glas arhanđela i na zvuk Božje trube, sići sa neba, i prvo će ustati mrtvi u Hristu.

Potom ćemo mi, živi, preostali, zajedno s njima biti poneti na oblacima da se sretnemo s Gospodom u vazduhu.’ Propovedniče, to je moj tekst. Čitaj ga, propovedaj na osnovu njega na mojoj sahrani.

Propovedniče, želim, takodje, da dođeš u moju spavaću sobu da ti pokažem u svom ormanu moju plavu haljinu. Ti znaš da sam godinama dolazila u crkvu u toj haljini. Ne bi bilo crkve bez moje stare plave haljine. Propovedniče, kada me stave u sanduk, želim da me sahrane u toj plavoj haljini.

Propovedniče, evo moje Biblije. Želim da ti staviš Bibliju u moju levu ruku, u ruku koja mi je najbliža srcu. Ta knjiga me je ohrabrivala tokom godina. Kada ljudi dođu da izraze svoje saučešće, želim da sanduk bude otvoren i da se vidi stara Marta kako leži u sanduku sa malim osmehom na licu i sa Biblijom u ruci, u svojoj plavoj crkvenoj haljini. Propovedniče, postoji još jedna stvar.

Stavi viljušku u moju desnu ruku.”
“Marta, nisam te najbolje razumeo. Tvoja plava haljina da, tvoja Biblija da, ali zašto viljuška u desnoj ruci? Šta označava ta viljuška?”

“Znaš propovedniče, posluživala sam hranu u crkvi na zajedničkim ručkovima duže od 40 godina. I, propovedniče, kada su zajednički ručkovi bili u toku, često smo govorile ljudima koje smo posluživale: ‘Čuvaj svoju viljušku.'”
Propovedniče, kada smo kazali ‘čuvaj svoju viljušku,’ nismo mislili na neku hranu koja je bila na stolu u tom momentu, na neki sladoled koji se topio, na puding od čokolade ili nešto slično. Kada bi kazali ‘čuvaj svoju viljušku,’ to bi značilo da najbolje tek dolazi!
To bi značilo da domaća štrudla sa jabukama tek dolazi. To bi značilo da će domaće pite tek da se iznesu. To bi značilo da će najbolji zalogaji tek da stignu na trpezu. ‘Čuvaj svoju viljušku’ — najbolje tek dolazi.

Propovedniče, kada umrem i kada me stave u sanduk i kada ljudi prođu pored sanduka i vide ovu viljušku, pitaće se šta ona znači? A ti ćeš im kazati: ‘Marta je verovala da najbolje tek dolazi!’

Iako si na vrhu u današnjem svetu, iako te tvoj posao ispunjava, iako imaš sjajnu porodicu, iako te tvoje zdravlje dobro služi, iako imaš dobru finansijsku osnovu — ipak, najbolje tek dolazi!

Ako si danas obeshrabren, jer život tvoje dece nije tekao kako si ti to poželeo, znaj da najbolje tek dolazi.

Ako prolaziš kroz agoniju koja ti cepa srce, kroz traumu razvoda i osećaš da se tvoj svet ruši, znaj da najbolje sa Isusom tek dolazi.

Ako tvoje telo muči reuma ili neka upala, ili, možda, neki rak u fazi metastaze, najbolje tek dolazi.

Ako je tvoja prošlost kao razbijena čaša, ako dolaziš iz disfunkcionalne porodice i još uvek je u toku izlečenje tvojih rana, najbolje tek dolazi.

Ako prolaziš kroz finansijsku krizu, najbolje tek dolazi.

Ako se mučiš sa krivicom, najbolje tek dolazi.

Ako te je neki greh uhvatio za gušu i zarobio, najbolje tek dolazi.

Proučavajmo Mojsjev život i naučićemo da je život Božjeg sledbenika niz neprekidnih pobeda, iako se ne čini tako na prvi pogled. Na kraju, ipak, ta činjenica postaje očigledna.

Mojsije je bio proklet prilikom svog rođenja — faraon je izdao dekret da sva muška deca Jevreja treba da budu ubijena po rodjenju.

Ipak, Mojsijev život pokazuje da Bog pretvara prokletstvo u blagoslov.

Druga Mojsijeva 1:22 “Tada zapovedi Faraon svemu narodu svojemu govoreći: svakoga sina koji se rodi bacite u vodu, a kćeri sve ostavljajte u životu.”

Faraon je izdao dekret koji je bio napad na život Jevreja. Dekret je zahtevao da svako jevrejsko muško dete bude ubijeno — bačeno u reku. Faraon se zabrinuo zbog visokog nataliteta Jevreja. Zato je osudio jevrejsku decu na smrt. Za divno čudo, Bog je ovo prokletstvo pretvorio u blagoslov. I zaista, u Bogu, naša velika prokletstva pretvaraju se, s vremena na vreme, u naše najveće blagoslove. Efekat dekreta je bio suprotan onome što je faraon zamislio.

Pogledajmo razvoj događaja koji nam Biblija prikazuje. Faraon je nameravao da Jevreje drži pod strogom kontrolom. Nameravao je da ih uništi, da zaustavi njihov broj, jer strahovao je da će se pojaviti neki lider među njima koji bi svrgnuo faraona zajedno sa egipatskom vlašću. Zato je faraon izdao dekret da se pobiju muške jevrejske bebe.

Kao rezultat tog dekreta, Mojsijeva majka uzela je Mojsija i stavila ga u jednu malu korpu i, zahvaljujući Božjem brigovodstvu, faraonova ćerka pronašla je Mojsija.
I upravo zbog tog dekreta Mojsije je mogao da stekne obrazovanje u Egiptu, koje mu je pomoglo da razvije svoje vojne veštine. Stekao je dragoceno znanje iz geografije i istorije. Takođe je naučio veštine rukovođenja, koje je Bog posvetio, usavršio i upotrebio da preko njega vodi Jevreje dok su boravili u pustinji.

Suština je u tome da je prokletstvo preobraženo u blagoslov. Suština je u tome da faraonova namera da uništi Mojsija postaje sredstvo koje je Bog upotrebio da obuči i edukuje Mojsija. Kroz taj dekret Bog je Mojsiju otvorio vrata da stekne obrazovanje na faraonovom dvoru. Slava Bogu, koji preokreće prokletstva u blagoslove! Jer, najbolje sa Bogom uvek tek dolazi.

Naš život koji se iz ljudske perspektive čini pun bola i trauma jeste u stvari život neprekidnih pobeda koje ljudskim očima često ne vidimo, ali ako se gleda očima večnosti, to biva očigledno.

Ako je Bog mogao da zlu nameru Josifove braće, koja su svog brata bacila u jamu, iskoristi na dobro, ako je mogao da Josifa izvede iz jame u palatu, onda može i da zle namere drugih usmerene protiv tebe takođe preobrazi. Ako se osećaš kao da si u jami, znaj da će Bog i tebe izvesti iz te jame u slavnu palatu, jer najbolje tek dolazi.

Bog je i Navuhodonosorov napad na Jerusalim, na taj slavni grad, iskoristio da se jednog dana proslavi kroz Danila.
Danilo je bio prinudjen da napusti svoj dom, svog oca, svoju majku i sve svoje mladalačke snove, ali Bog je ipak, šaljući ga na vavilonski dvor, snažno upotrebio Danila. Prema tome, znaj da najbolje i za tebe tek dolazi.

Ako je Bog mogao da iskoristi Pavlovo zatočeništvo, i upotrebi ga za pisanje poslanica Galatima, Efescima, Filibljanima, Kološanima, slavnih poslanica iz zatočeništva napisanih na blagoslov svetu, Bog onda može da napiše i jednu poslanicu u tvom životu, kroz tvoje iskustvo zatočeništva kroz koje si prošao, jer najbolje tek dolazi.

Ako Bog može smrt čoveka na jednom starom, grubom krstu, kome su ruke probijene klinovima i kome krv teče niz telo, dok mu je kruna od trnja, ako Bog može jedno koplje, ako Bog može jedan zardjali klin, ako Bog može jednu smrt i agoniju na krstu da preobrazi u sredstvo spasenja, čak i za tebe, onda kroz krst najbolje tek dolazi.

Gledaj dalje od svojih suza.

Gledaj dalje od svoje tuge.

Gledaj dalje od bolova u svom srcu.

Gledaj dalje od svog razočarenja.

Gledaj dalje od razvoda.

Gledaj dalje od bolesti.

Gledaj dalje od bola.

Gledaj dalje od stradanja.

Gledaj dalje od rana, jer gledajući Njega koji je nevidljiv, najbolje tek dolazi, jer On će uzeti naša prokletstva i preobraziće ih u blagoslove, kao što je to učinio sa Mojsijem. Sa Njim, najbolje tek dolazi!

Ako gledamo na Njega, koji je nevidljiv — najbolje tek dolazi!

Mojsije je bio prisiljen da beži, ali njegovo lutanje u pustinji pretvorilo se u susret sa Bogom.
Nakon 40 godina u egipatskim školama, Mojsije je bio primoran da beži. Možemo videti da je Bog nameravao da nauči Mojsija i nekim drugim lekcijama.
Često mislimo da smo spremni za neki zadatak. To je i Mojsije mislio, međutim, Bog mu je kazao da nije spreman.
Zanimljivo je zapaziti da je na početku četrdesetogodišnjeg lutanja pustinjom, Mojsije kazao: “Gospode, pomeri mi se sa puta. Spreman sam.” Bog je odgovorio: “Mojsije, nisi spreman.” Na kraju 40 godina Mojsije je rekao: “Nisam spreman.” Bog je na to odgovorio: “Spreman si.”
Ponekad postoji velika razlika izmedju našeg i Božjeg načina razmišljanja.
Mojsije je video jednog Egipćanina kako maltretira, tuče i bičuje jednog Jevrejina. Mojsije je u svom gnevu ubio tog Egipćanina. Sledećeg dana Mojsije je video dva Jevrejina kako se svađaju i obraćaju mu se: “Mojsije, šta ćeš da uradiš? Da li ćeš i nas ubiti kao onog Egipćanina?” Mojsije je bio prisiljen da beži, jer je znao da ga čeka smrtna kazna.
I Mojsije je pobegao u pustinju — u pustinju lutanja. Mračno, usamljeno, obeshrabreno i razočarano. Mojsije je načinio kardinalnu grešku. Uzeo je Božji posao u svoje ruke. Njegove namere bile su ispravne, ali metode su mu bile loše.

Da li je propao san?
Zamislite o čemu je sve Mojsije razmišljao dok je lutao pustinjom, obeshrabren, razočaran. “Bog ne može više da me upotrebi.”

Ispunjen krivicom, ispunjen sramotom, ispunjem osećajem neuspeha —doživeo je to kao osećaj poraženosti. “Pogrešio sam. Moje ruke su krvave. Sopstvenim rukama sam ubio čoveka. Bog je imao viziju za moj život, ali zbog mog lošeg izbora upropastio sam ostvarenje te vizije. Bog je imao planove za moj život, a ja sam upropastio te planove.”

“A Gospod kad ga vide da ide da vidi, viknu ga Bog iz kupine, i reče: ‘Mojsije! Mojsije!’ A on odgovori: ‘evo me.'” 2 Mojsijeva 3:4

Bog je preobrazio lošu odluku u božanski susret! Ako malo bolje razmislimo, ovo je neverovatna stvar. Zašto bi se Gospod pojavio u žbunju koje gori, a ne sagoreva? Žbunje koje gori a ne sagoreva će zaokupiti tvoju pažnju.

Tako je Mojsije, koji je lutao pustinjom i bežao, doživeo božanski susret. I Bog mu je rekao: “Evo me. Nemoj dalje da se približavaš. Skini svoju obuću, jer je mesto na kojem stojiš sveta zemlja.”

Sveta zemlja u pustinji.

Sveta zemlja kada bežim od Boga.

Sveta zemlja u mom razočarenju.

Sveta zemlja kada sam uzeo svoj život u svoje ruke i doneo lošu odluku.

Sveta zemlja kada su moji planovi doživeli neuspeh.

Sveta zemlja kada me obuzima osećaj sramote.

Sveta zemlja kada sam pritisnut osudom.

Sveta zemlja — Božanski susret. U momentu svoje najveće potrebe, On je tu.

I tada On kaže, u 7. stihu: “Dobro videh nevolju naroda svojega u Misiru, i čuh viku njegovu od zla koje mu čine nastojnici, jer poznah muku njegovu.”

Da li prolaziš kroz neku muku u svom životu? Da li prolaziš kroz neko razočarenje u svom životu? Bog kaže: “Poznajem tvoju žalost. Sa tobom sam u agoniji. Tu sam i u dubinama tvog razočarenja. Tu sam i prilikom tvojih dugih usamljenih noći.”
“Tu sam kada se osećaš toliko usamljeno i izolovano. Tu sam i u tvojoj sramoti. Tu sam i u tvojoj osudi, kada nisi živeo po božanskim idealima i kada se osećaš toliko prljavo i grešno.”
Bog kaže: “Tu sam. Tu sam u žbunju. Tu sam i poznajem tvoju ožalošćenost, tvoje razočarenje.”

A tada je Bog kazao Mojsiju — 2 Mojsijeva 3:14: “JA SAM onaj što jest … Tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim: KOJI JEST, On me posla k vama.” Mojsije, sada si spreman. Budući da klečiš preda mnom u sramoti i krivici, otvaraš svoje srce za moje oproštenje, spreman, i JA SAM koji JEST. Šta znači kada Bog kaže “JA SAM koji JEST?”

On je kazao Mojsiju: JA SAM tvoja snaga.

JA SAM ti dovoljan.

JA SAM tvoja hrabrost.

JA SAM tvoja hrana.

JA SAM tvoj stub od ognja noću.

JA SAM tvoj oblak koji te štiti danju.

JA SAM tvoj pokrivač.

JA SAM tvoj vodič.

JA SAM sve što ti je potrebno.

I kada Mu ja priđem tokom svog lutanja u pustinji, moje pustinjsko lutanje postaje božanski susret, jer ga susrećem kod žbunja.
I On kaže: “JA SAM sve što ti je potrebno.”
On kaže: “JA SAM ljubav, koju nisi dobio kao dete.”
On kaže: “JA SAM oproštenje za tvoju krivicu.”
On kaže: “JA SAM sila izbavljenja u tvom životu.”
On kaže: “JA SAM tvoje ohrabrenje u usamljenosti tvoje duše.”
On kaže: “JA SAM sve što je potrebno tvom srcu. JA SAM onaj koji JEST.”

Kada odlutamo od Njega, i kada otrčimo od Njega, kada Mu okrenemo leđa, i tada Ga susrećemo u božanskom susretu u pustinji. Kada osećamo da naši planovi nestaju, sam Bog uzima naše lutanje po pustinji i preobražava ga u božanski susret.

Potreba nas čini poniznim — potreba je prilika za čudo.
Konačan Božji cilj bio je da dovede Mojsija u stanje u kojem će se potpuno osloniti na Njega. Jedan od načina na koji Bog to čini jeste da dozvoljava potrebu u životu!

Potrebe su prilike za čuda.
Čuda se rađaju iz potrebe. Tamo gde nema potrebe, nema ni čuda. Tamo gde nema potrebe, nema ni natprirodnih događaja. Pismo nam opisuje čudo obezbeđivanja mane. Bog preobražava potrebu u čuda.

Božji konačan cilj bio je da Mojsije stekne potpunu zavisnost od Njega. Jedan od načina na koji je Bog pokušao da to učini ogleda se u tome što je doveo Mojsija u slepu ulicu!

2 Mojsijeva 16:2-3: “I stade vikati sav zbor sinova Izrailjevih na Mojsija i na Arona u pustinji.

I rekoše im sinovi Izrailjevi: ‘Kamo da smo pomrli od ruke Gospodnje u zemlji misirskoj, kad seđasmo kod lonaca s mesom

i jeđasmo hleba izobila; jer nas izvedoste u ovu pustinju da pomorite sav ovaj zbor glađu.'”

“Čuj, Mojsije, u Egiptu su nam makar naši robovlasnici dali nešto da jedemo da bismo mogli da pravimo te opeke bez pleve. Čuj, Mojsije, kada smo bili u Egiptu, makar su naši stomaci bili puni. Ali ti si nas doveo u pustinju da umremo.”

Bog nas uči lekciji zavisnosti kada imamo potrebu. Potrebe su materijal iz kojih se rađaju čuda. Postojala je potreba. Da li ti imaš neku potrebu? Potrebu da budeš voljen. Neku finansijsku potrebu u svom životu. Da li ti imaš neku potrebu danas? Tamo gde se vidi, nema potrebe za čudom isceljenja od slepila. Činjenica da sam fizički slep znači da mi je potreban vid. Isus nije iscelio od slepila LJude koji nisu bili slepi. On je iscelio one ljude koji su imali potrebu da vide. Tamo gde nije bilo paralizovane ruke, nije bilo potrebe da se isceli ruka koja nije bila paralizovana.

Tamo gde nema potrebe, nema ni potrebe za čudom. Dakle, svaka potreba koju imaš u životu i koju ne možeš da ispuniš, svaka potreba sa kojom se suočavaš, a nisi u stanju da je rešiš, ukazuje na tvoju potrebu za Bogom. Kada bi mogao da sve svoje probleme sam rešiš, ne bi bilo potrebe za Bogom. Kada ne bi bilo teškoće u životu i kada bi dosta dobro držao pod kontrolom stvari, gde bi bilo prostora za Boga u svemu tome? Dakle, Bog dozvoljava da se u životu suočimo sa potrebama, teškoćama, preprekama, planinama, tunelima iz kojih ne vidimo izlaz, i kontekst ljudske potrebe postaje upravo kontekst čuda. Kada imamo ljudsku potrebu, veru i privrženost, one zajedno čine komponente kroz koje Bog čini čuda.

2 Mojsijeva 16:4: “A Gospod reče Mojsiju: ‘Evo učiniću da vam daždi iz neba hleb, a narod neka izlazi i kupi svaki dan.'”

Stih 7: “A sutra ćete videti slavu Gospodnju.”
“Mojsije, najbolje tek dolazi. Mojsije, u kontekstu tvoje potrebe, u kontekstu gladi, najbolje tek dolazi.”

Jedan misionar ispričao je svoje lično iskustvo iz vremena kada je bio student. On kaže da su jednog dana putovali bolničkim kombijem kroz džunglu u Brazilu. Spuštali su se nizbrdo, a na putu im se nalazila jedna ogromna rupa. Vozač je hteo da prođe kroz rupu menjajući brzinu, ali greškom je ubacio brzinu u rikverc. Čulo se kako se menjač slomio, a njih troje u automobilu ostali su na sred puta u brazilskoj džungli. Nisu mogli ni napred, ni nazad.

Najmanje jedan kamion dnevno trebalo je da prođe tim putem. Budući da je reč o džungli, kamioni bi nosili namirnice za male gradove na deonici od više stotina kilometara. Kada je kamion naišao, poslata je jedna osoba iz tima, zubar po zanimanju, da pozove pomoć iz grada koji se zove Pašes Inpetitris, a koji se nalazio oko 100km od mesta nesreće.

Mladići koji su ostali usred džungle bili su gradska deca i nisu puno znali o životu u džungli. Noću se čuje pravi zvuk džungle, majmuni na drveću i razne mačke iz džungle. Mladići u svojim ranim dvadesetim koji su bili prinuđeni da prenoće u džungli nisu nikada propuštali nijedan obrok. Bili su kao i svi drugi mladići u tim godinama. Voleli su sport, igrali su košarku, itd. Kao mladi, našli su se neočekivano usred džungle.

Prvog dana nisu ništa jeli. Ni drugog dana nisu ništa jeli. Ni trećeg dana. Trećeg dana su pomislili da će umreti od gladi.

Otprilike petog dana molili su se na kolenima: “Dragi Gospode, ne razumemo ovo što se događa. Nalazimo se usred džungle. Nemamo hrane. Zaista, zaista smo gladni, Gospode. Sada Gospode, znamo da će to biti teška molba, ali kada bi se postarao da nešto pojedemo, bili bismo tako srećni.”

Začuli su zvuk sirene kamiona. Svirala je i svirala, a oni su kazali: “Šta se to događa? Nalazimo se u džungli! Šta bi to moglo da bude?” Izašli su iz bolničkog kombija i odjednom su ugledali svetlo kamiona. Vozač kamiona im je predao kutiju sa hranom i kazao im je: “Vaš prijatelj je stigao bezbedno u grad udaljen 100km. Oni će poslati helikopter da vam pomognu. Ali, pomislio je da bi mogli biti gladni. Kazao sam mu da prolazim ovim putem i on mi je objasnio gde ću vas naći. Šalje vam ovu kutiju hrane da izdržite dok ne stigne helikopter.”

Bog ponekad ne odgovara tako dramatično na molitve. Ali dovoljno puta odgovara i na ovakve načine da bismo znali da nas On voli i brine za nas.

Zahvalan sam Gospodu, što u kontekstu naših potreba čini čuda. Da li imate potrebu danas u svom životu? Ko ima potrebu?
Potrebu u vezi sa svojim brakom?

Potrebu u vezi sa svojom decom?

Potrebu u vezi sa finansijama?

Potrebu u vezi sa zdravljem?

Ima li još potreba? Samo podignite ruke.

Bog ne šalje manu kada prolazite pored pekare i kada je vaš stomak pun. Manu vidimo kako pada samo kada smo gladni i ona skreće našu pažnju na Boga koji nas hrani u potrebi. Stoga, potreba ne treba da nas obeshrabri, ne treba da nas razočara. Ne treba da izgubimo svoju veru u potrebi, nego treba da vapimo za Njim, koji će se postarati za rešenje u potrebi.

On pretvara prokletstva u blagoslove. Najbolje tek dolazi!

U mom pustinjskom lutanju imaću iskustvo susreta sa Bogom. Najbolje tek dolazi!

Kada imam potrebu, to je prilika da vidim čudo. Najbolje tek dolazi!

A kada naši najvoljeniji snovi propadaju,

kada se naše najveće nade ruše kao kula od karata

i kada se život završi — ne mislim na smrt na kraju, nego kada nešto u nama umre i kada pomislimo da nikada nećemo ostvariti svoje snove, pomislimo na Mojsija.

Najbolje tek dolazi!
Mojsije je došao do kraja svog života. Život je prošao za njega, sve je gotovo. Živeo je za jednu stvar. Sada je star. Dvanaest godina ga je podučavala njegova majka, 40 godina je dobijao obrazovanje u egipatskim školama i 40 godina je lutao po pustinji. Sada je na granici obećane zemlje. Njegovo lice je ogrubelo od duvanja vetra a njegove oči su već ostarele. Doživljavao je nevolju za nevoljom, a sada je usredsređen samo na jedan cilj.

5 Mojsijeva 34:5 kaže: “I umre onde Mojsije sluga Gospodnji u zemlji moavskoj po reči Gospodnjoj.” Ne, Bože, ne! Ne u zemlji moavskoj. Ne među neznabožcima, ne među onima koji Te ne poznaju. Ne među idolopoklonicima.
Bože, ja imam jednu nadu. Ja imam jedan sam. Bože, dozvoli mi da umrem u obećanoj zemlji.

Mojsije je imao svoj san, ali najbolje je tek trebalo da dođe za njega, jer Bog je imao bolji san za njega.

Mojsije je imao plan, ali je Bog imao bolji plan.

Mojsije je imao cilj, ali je Bog imao bolji cilj.

Njegov grob je nepoznat.
U Judi 9 nam se kaže da se Isus, svemoćni Hristos, prepirao sa Sotonom u vezi sa Mojsijevim telom. Isus je vaskrsnuo Mojsija. Nije ga uveo u zemaljsku obećanu zemlju da bi tamo umro, da bi se njegove kosti raspale, da bi njegovo telo istrunulo, da bi ostao u grobu hiljadama godina do Drugog dolaska. To nije bio Božji plan. To nije bio Božji cilj.

Božji plan bio je da vaskrsne Mojsija nakon njegove smrti i da ga povede na nebo kao simbol ili tip onih koji će jednog dana vaskrsnuti. Mojsijev plan trebalo je da doživi neuspeh, kako bi se Božji plan ostvario. Bog je imao na umu nešto mnogo bolje za Mojsija. Bolje je biti na nebu nego u grobu. I Bog je poveo Mojsija tamo, jer Bog može mnogo više da učini od toga što tražimo ili pomišljamo.

Kada se tvoji snovi ne ostvaruju, kada se tvoji planovi ruše, najbolje tek dolazi. Jer u Isusu nema neuspeha.

U Isusu nema poraza.

U Isusu nema trajnog pada. Mojsije je na kraju došao u svoj pravi dom, jer najbolje tek dolazi.

Jednog dana živećemo u zemlji gde nema bolesti, žalosti, poraza, patnje ili bola.

Jednog dana doći će kraj svakom bolu i žalosti. Tit 2:13 kaže: “Dok iščekujemo blaženu nadu i da se u slavi pojavi veliki Bog i naš Spasitelj, Isus Hristos.”
Za vas i za mene — najbolje tek dolazi!

Jednog dana videćemo Ga licem k licu, osetićemo Nnjegov topli zagrljaj, iskusićemo Njegovo prisustvo i klicaćemo…

Napokon kući!
Napokon kući!
Napokon kući!
Jer, najbolje tek dolazi!