👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
Korinćanima 13,1-3
Da li ste čuli priču o glumcu koji je igrao ulogu Hrista u jednoj uličnoj predstavi o Hristovom vaskrsenju? Dok je nosio krst uz brdo, jedan turista je počeo da mu se ruga, ismeva i uzvikuje uvrede. Konačno, glumac više nije mogao to da sluša. Bacio je krst, prišao turisti i udario ga.
Kada se predstava završila, režiser mu je rekao, „Znam da je bio dosadan, ali ne mogu da odobrim ono što si uradio. Uostalom, ti igraš Isusovu ulogu, a Isus se nikada nije svetio. Nemoj više tako nešto da radiš.“ Čovek je obećao da neće. Ali sledećeg dana rugač se vratio i bio je još gori nego pre. Glumac je konačno eksplodirao i ponovo ga udario.
Režiser je rekao, „Dosta je. Moram da te otpustim. Jednostavno ne možeš tako da se ponašaš dok predstavljaš Isusa.“ Glumac je molio, „Molim vas, dajte mi još jednu priliku. Stvarno mi je potreban ovaj posao. Paziću kako se ponašam ako se on opet pojavi.“ Režiser je odlučio da mu da još jednu priliku.
Sledećeg dana glumac je nosio svoj krst uz ulicu. Naravno, rugač se vratio. Moglo je da se vidi kako glumac stvarno pokušava da se kontroliše, ali videlo se da neće dugo izdržati. Stezao je pesnicu i škrgutao zubima. Konačno, pogledao je u čoveka koji mu se rugao i rekao, „Videćemo se posle vaskrsenja!“
Ponekada je teško onima koji tvrde da su hrišćani da se ponašaju onako kako bi trebalo da se hrišćani ponašaju. Pokušavamo da nosimo naš krst, ali ako nas neko naljuti, skloni smo da izgubimo dostojanstvo i ponašamo se slično kao i sav ostali svet. Ali Biblija nas uči da treba da budemo ljudi koji izražavaju ljubav u svim našim međuljudskim odnosima.
Slušajte ove reči: „Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima“ (Rimljanima 12,18). I ponovo, „Sa svakom poniznošću i krotošću, s trpljenjem, trpeći jedan drugog u ljubavi“ (Efescima 4,2). I opet: „Mir imajte i svetinju sa svima; bez ovog niko neće videti Gospoda“ (Jevrejima 12,14).
Svi ovi stihovi govore jedno isto. Ponekada je to možda teško, i nije sve lako voleti, ali ako je moguće, treba da živimo u miru i skladu sa svima.
Želeo bih da danas istražimo tri stiha iz poglavlja o ljubavi, uz čiju pomoć Pavle želi da nam ukaže na najbolji put.
VAŽNOST LJUBAVI U NAŠEM ŽIVOTU
On kaže, „Želim da vam pokažem najbolji put da se postarate za bukvalno svaku situaciju, a taj put je ljubav.“ Zatim on ističe da je ljubav mnogo važnija od pet drugih stvari koje hrišćani smatraju veoma važnima.
U prvom stihu Pavle kaže da je ljubav mnogo važnija od duhovnih „Ako jezike čovečije i anđeoske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči.“
Na dan Pedesetnice, kada je po prvi put propovedana evanđeoska propoved, Bog je dao apostolima naročiti dar i sposobnost da govore jezicima koje nikada nisu učili, kako bi ljudi koji ih slušaju mogli da razumeju šta se govori. Ali ovde u Prvoj Korinćanima, Pavle kaže da kada bi mu Bog dao dar da govori svaki ljudski jezik, pa čak i anđeoske, ali ako nema ljubavi, onda ne bi bio ništa više nego zvono koje zvoni ili praporac koji zveči. Šta je hteo da kaže time?
Davno, u 1. veku, postojao je veliki gong ili zvono koji je visio na ulazu u većinu paganskih hramova. Kada bi ljudi došli na bogosluženje, oni bi udarali u njih kako bi probudili paganske bogove da slušaju njihove molitve.
Ovde Pavle govori da čak i kada bi bio toliko blagosloven da može sa najvećom rečitošću da govori svaki jezik, ali nema ljubavi, onda bi njegov život bio beskoristan kao taj smešni čin udaranja u gong da se probudi Bog koji ne postoji.
Ljubav je mnogo važnija od bilo kog duhovnog dara.
Zatim u stihu Pavle kaže da je ljubav mnogo važnija od znanja. „I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja… a ljubavi nemam, ništa sam.“
Pavle kaže da čak i ako sve znate – ako znate sve što ima da se zna o nuklearnoj nauci; ako znate sve što ima da se zna u medicini; ako znate sve što postoji o filozofiji i psihologiji i teologiji i svakoj drugoj vrsti „logije“ – ako sve to znate, a nemate ljubavi, onda niste ništa.
Uvek me je čudilo da kada ljudi posmatraju društvo i pokušavaju da analiziraju šta nije u redu sa nama, zašto ubijamo i zlostavljamo jedni druge – ti stručnjaci uvek kao da se vrate sa istim odgovorom,
„Potrebno nam je još obrazovanja. Potrebno je da sve obrazujemo, onda više nećemo imati ove probleme.“
Ali mislim da obrazovanje nije rešenje. Sasvim sigurno nisam protiv obrazovanja. Ali slušajte šta apostol Pavle govori u 1.Korinćanima 8,1: „Razum, dakle, nadima,
a ljubav popravlja.“ Ne mislim da nam je potrebno više znanja – očigledno je da nam je potrebno mnogo više ljubavi. Potrebno nam je mnogo više ljubavi i srca ljudi moraju da se promene pre nego što nastane promena u društvu.
Treće, Pavle kaže da je ljubav mnogo važnija od Možete li da to poverujete? On ne kaže da vera nije važna. On kaže da je ljubav važnija od vere. Rekao je, „Ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam.“
U Pismo nam se kaže da je vera toliko važna da je bez nje nemoguće ugoditi Bogu. A siguran sam da svi vi koji ste ovde jutros prisutni imate vere. Ali šta je vaša vera? Šta sigurno verujete ovog jutra?
Da li verujete da je Bog Stvoritelj sveta? Da li verujete da je Isus Hristos Njegov jedini Sin i da je On došao na naš svet, živeo bezgrešnim životom, da je umro i bio sahranjen i da je trećeg dana ponovo ustao? Da li verujete da se On sada nalazi s desne strane Ocu i da priprema mesto za nas, da će jednoga dana ponovo doći? Da li verujete da je Sveti Duh naš vodič i savetnik i tešitelj?
Ako sve to verujete, to je dobro i ja vas pohvaljujem. Ali Biblija uči da čak i ako verujete u sve is- pravne stvari, ali nemate ljubavi, onda ste ništa. Čak ni vera nema vrednosti ukoliko nije podržana ljubavlju.
Sveštenik i Levit u priči o Milostivom Samarjaninu imali su vere. Problem je bio u tome što nisu imali ljubavi. Zato su prešli na drugu stranu puta i ostavili čoveka da umre.
U Galatima 5,6 Pavle kaže, „Jer u Hristu Isusu niti šta pomaže obrezanje ni neobrezanje, nego vera, koja kroz ljubav radi.“
Četvrto, ljubav je mnogo važnija od velikodušnosti. Pavle kaže, „I ako razdam sve imanje svoje… a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.“
Zapazite da on ne kaže, „Ako dam 10%.“ On kaže, „Ako dam sve što imam, ako ispraznim svoj novčanik, ako dam čitav svoj penzioni fond, ako prodam kuću, ako razdelim imanje, ako sedim na uglu nemajući ništa osim onoga što nosim i sve sam dao da pomognem siromašnima, ali nemam ljubavi, onda mi ništa ne vredi.“
Velikodušnost nije dovoljna. Da li ste vi velikodušna osoba? Često me zovu ljudi koji se bave raznim akcijama – sve su one korisne i nekome pomažu. Ali zašto dajete? Da li dajete zato što je propovednik propovedao o pristavskoj službi? Da li dajete zato što osećate krivicu kada ne date? Da li dajete zato što želite da ostavite utisak na one koji sede oko vas? Da li dajete zato što se plašite da će vam se Bog osvetiti ako ne date? Da li dajete samo zato što mislite da ćete dobiti više nego što ste dali?
To su sve pogrešni razlozi. Ako je jedini razlog zbog kojeg dajemo taj da bismo primali ili da bismo izvukli neku korist za sebe, onda nema ljubavi i davanje je prazno. Motiv za davanje treba da bude ljubav, ljubav prema Bogu i ljubav prema Božjem narodu.Zatim on kaže da je ljubav mnogo važnija od dostignuć On kaže: „I ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.“
On govori o mučeništvu. On govori o tolikoj vernosti i posvećenosti Bogu da na kraju umirete zbog vaše vere. Koliko je duboka vaša vera? Koliko je duboka vaša posvećenost? Da li ste spremni da položite život za Boga, kada bi do toga došlo?
Ali Pavle kaže da čak i ako idete u crkvu kada god su vrata otvorena, ako verno čitate Bibliju i molite se i radite sve ono što hrišćani treba da rade, ali nema ljubavi iza svega toga, onda je to ništa u Božjim očima.
Pavle kaže da je ljubav mnogo važnija od duhovnih darova, mnogo važnija od znanja, vere, velikodušnosti i mnogo važnija od svega što možete da postignete za Božje carstvo.
PRAKSA LJUBAVI U NAŠEM SVAKODNEVNOM ŽIVOTU
Očigledno, ljubav je veoma važna, mnogo važnija nego što smo do sada shvatali. Slušajte šta Isus kaže u Jovanu 13,34: „Novu vam zapovest dajem da ljubite jedan drugog, kao što ja vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom.“
Zapazite da Isus kaže da je to zapovest, a ne predlog. A Bog nam nikada ne zapoveda nešto što ne možemo da radimo.
Skloni smo da mislimo da je ljubav nešto što nam se događa jer tako svet uči. Zaljubljujete se kao što padate u jarak, ili se odljubljujete kao što padate sa drveta. Nema tu pomoći. To je nešto što nam se jednostavno događa.
Neko je pevao, „Ne mogu da te ne volim.“ Drugi neko peva, „U ljubav više vere nemam.“ Neko drugi peva, „Volim te. Kaži mi kako se zoveš.“ To je stvarno duboko, zar ne?
Ali Biblija nas uči da je ljubav nešto što mi kontrolišemo. Bog nam je zapovedio da volimo jedni druge. To znači, ja mogu da odlučim da vas volim, a vi zauzvrat možete da odlučite da volite mene. Zato to uopšte nije beznadežna situacija.
O kakvoj se to ljubavi ovde govori? U Filibljanima 2,4 Pavle kaže da želi da se ponašamo onako kako se Isus Hristos ponašao. Drugim rečima, da volimo kao što je Isus voleo.
Evo načina na koji je Isus voleo. On je rekao, „Svako od vas treba da gleda ne samo svoje interese, već i interese drugih.“ Drugim rečima, ljubav postaje nesebična. Počinjete da razmišljate o drugim ljudima i njihovim interesima baš kao što mislite o sebi i svojim interesima. Postajete nesebični. Želim da to primenim na nekoliko različitih područja.
Najpre, pogledajte kako bi to delovalo u porodici. Hajde da pretpostavljamo da neko u svakoj porodici koja je ovde danas prisutna kaže, „Ja ću otići kući i to ću sprovesti u delo.“
Počnite sa vašim bračnim drugom. Treba najviše da volite svog muža ili svoju ženu. Treba da budete ljubazniji, nežniji, topliji prema njima čak iako se oni tako ne ponašaju. Počnite najpre u vašoj bračnoj zajednici.
Možete li da vidite kako to utiče na atmosferu u vašem domu? Ne bi bilo prepirki i prepucavanja, prebacivanja ni oštrih reči između vas jer su njihovi interesi jednako važni kao i vaši. I ubrzo se to širi na odnos koji imate sa svojom decom, možda čak i rodbinom i sa svima ostalima u bližoj i široj porodici. Samo zato što ih volite.
To počinje u porodici i preliva se na crkvenu Ustvari Isus je rekao, „Po tome će svi poznati da ste moji učenici, ako budete imali ljubav među sobom.“ To je način na koji će svet otkriti da je Hristova poruka važna. Ako stvarno volimo jedni druge onako kako nas je Isus voleo, onda ćemo u našem životu morati da razvijemo onu vrstu saosećanja prema ljudima koju je Isus imao.
Jedan prijatelj mi je ispričao kako je želeo da iznajmi film „Sloboda za Vilija“ i posmatra ga sa svojim unucima. Rekao je da su oduševljeni filmom, naročito jedan unuk koji je imao skoro 5 godina. Unuk je seo u svoju malu stolicu ispred Tv-a i nije se pomerio
čitava dva sata dok je gledao taj film. Oči su mu bile zalepljene za ekran. Bio je začaran. Sve je gledao. Mogli ste da vidite suze u njegovim očima. Smejao se kada je trebalo. Film ga je potpuno poneo.
Možete li da se setite kada ste bili toliko ponešeni nečim i toliko se poistovetili s nečim da ste stvarno postali deo priče? To je saosećanje i ono nas izaziva da sebi postavimo neka teška pitanja.
„Kako to izgleda kada vas boli duboko unutra i niko ne zna da patite i ne osećate slobodu da im kažete da patite? Kako to izgleda kada ste bolesni i znate da nećete ozdraviti a više od svega želite da živite? Kako to izgleda biti hendikepiran? Kako to izgleda kada pripadate manjini? Kako to izgleda kada se borite sa bračnim problemima ili problemima u domu?“
Kakve terete ljudi nose i da li se dovoljno staramo da im pomognemo da ih nose? Na to je Isus mislio kada je govorio da volimo jedni druge kao što je On voleo nas.
Konačno, treba da dozvolimo da ta ljubav poteče i na našem radnom Mi to činimo kada ljudima koji rade pored nas pokazujemo da je Isus Hristos naš Gospod, ne samo svojim rečima, već primerom koji postavljamo.
Možda imate tvrdog šefa koga baš mnogo ne volite. Ili možda radite sa nekim ko ismeva vaš način života. Ali Isus je rekao da treba da volimo naše neprijatelje i da se molimo za one koji nas progone.
Ustvari, Pavle piše u Rimljanima 12,20.21: „Ako je, dakle, gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga; ako je žedan, napoj ga; jer čineći to ugljevlje ognjeno skupljaš na glavu njegovu. Ne daj se zlu nadvladati, nego nadvladaj zlo dobrim.“
Postoji priča o Dagu Nikolsu koju želim da vam ispričam jer mislim da ilustruje ono o čemu smo danas pričali. Dag Nikols je otišao u Indiju da tamo bude misionar, ali dok je tek počinjao da uči jezik zarazio se tuberkulozom i morao je da ode u sanitarijum.
To nije bilo dobro mesto. Nije bilo veoma čisto i uslovi su bili teški jer je bilo mnogo bolesnih ljudi. Ali Dag je odlučio da da sve od sebe u takvoj situaciji. Zato je poneo gomilu hrišćanskih knjiga i traktata i pokušao da svedoči drugim ljudima u bolnici.
Ali kada je pokušao da podeli traktate, ljudi su ga odbijali. Niko ih nije želeo. Pokušao je da im da knjige, ali niko nije hteo da ih uzme. Pokušao je da svedoči, ali bio je hendikepiran zbog svoje nesposobnosti da govori njihovim jezikom; osećao se veoma obeshrabreno.
Nalazio se tu. Zbog svoje bolesti tu će provesti mnogo vremena. Ali činilo se kao da delo koje je došao da obavi neće biti obavljeno, jer niko nije želeo da ga sluša.
Zbog tuberkuloze, svake noći oko 2 sata budio se zbog hroničnog kašlja koji nije prolazio. Jedne noći, kada se probudio, primetio je sa druge strane sobe jednog starca koji je pokušavao da ustane. Rekao je kako se čovek savijao u loptu i zanosio napred nazad, pokušavajući da stekne brzinu da ustane i stane na noge. Ali nije uspevao. Bio je previše slab.
Konačno, posle nekoliko pokušaja, starac je legao i zaplakao. Sledećeg jutra Dag je razumeo zašto je čovek plakao. Pokušavao je da ode do toaleta i nije imao dovoljno snage za to. Zato je sada njegov krevet bio u neredu i u sobi je smrdelo.
Drugi pacijenti su se rugali starcu. Sestre su došle da očiste krevet i nisu bile ljubazne prema njemu.
Ustvari, jedna ga je čak i ošamarila. Dag je rekao da je starac samo ležao i plakao.
Dag je rekao, „Sledeće noći oko 2 sata ponovo sam počeo da kašljem. Pogledao sam preko sobe i video kako starac ponovo pokušava da ustane. Nisam stvarno želeo da to uradim, ali nekako sam uspeo da ustanem i priđem i pomognem čoveku da ustane.“
Ali bio je previše slab da bi hodao, zato Dag kaže, „Uzeo sam ga u naručje i nosio ga kao dete. Bio je tako lagan da mi nije bilo teško. Odneo sam ga u toalet, a to je bila samo prljava rupa na podu, stajao sam iza njega, podupirući ga.“
„Zatim sam ga vratio u krevet i položio na njega. Kada sam se okretao da odem, on je posegao rukama, privukao moje lice i poljubio me u obraz, govoreći nešto za šta sam pomislio da je „Hvala.“
„Sledećeg jutra kada sam se probudio oko mog kreveta su čekali pacijenti koji su pitali da li mogu da čitaju neke knjige i traktate koje sam doneo. Drugi su postavljali pitanja o Bogu kome sam služio i Njegovom jedinom Sinu koji je došao na svet da umre zbog njihovih greha.“
Dag Nikols kaže da je tokom prvih nekoliko sedmica podelio svu literaturu koju je imao i mnogi lekari, sestre i pacijenti u sanitarijumu upoznali su Isusa Hrista kao svog Gospoda i Spasitelja.
Rekao je, „Šta sam ja uradio? Nisam propovedao propoved. Nisam čak znao da govorim na njihovom jeziku. Nisam imao neku veliku pouku da ih naučim. Nisam imao divne stvari sa im ponudim. Samo sam pomogao jednom starcu da ode do kupatila, a to svi mogu da urade.“
Zaključak: Neko je rekao, „Ljudima nije stalo do toga koliko znate, ukoliko ne znaju koliko vam je stalo.“
Postoji najbolji put, a to je put Isusa Hrista. Danas ako ste ovde a još niste pošli tim putem i predali se Njemu, učinite to sada kada ustanemo da pevamo pesmu.
Izdvajamo:
Božji vodič za život – Koliko je Biblija pouzdana?
