U proleće 1980. godine radio sam u ribarskoj industriji kod ostrva Stjuart u državi Vašington, SAD. Prvi dan obuke mi je zaista otvorio oči. Prethodno sam o okeanu mislio kao o velikom, predvidljivom vodenom telu. Ali uskoro sam se našao u malom čamcu kojeg su bacale plimske vode između ostrva. Zamislite reku koja jedno dana teče severno brzinom o četiri čvora, a zatim sledećeg dana južno brzinom od čest čvorova. Ogromni kovitlaci odbijali su se od stena. Okean i njegove struje bile su nepredvidljive zbog ostrva, podvodnih prepreka i vremena. Promena je bila stalna i nikada niste mogli da znate šta je sledeće na redu.
SADRŽAJ
Teška vremena
Slično tome, živimo u vreme kada je pejzaž postao promenljiv. Ono što je nekada bilo predvidljivo i stabilno sada je kao brzaci s kojima sam se suočavao dok sam lovio ribu. Ukorenjeni i predvidljivi načini savremenog doba i hrišćanstva popustili su pred pluralizmom, fragmentacijom i nepoverenjem. Rečeno je da istina može da bude čudnija od fikcije. Danas je istina još čudnija nego u prošlosti. Turbulencija je postala normalna. Ritam promene uništava našu sposobnost da se prilagodimo. Fejsbuk, Tviter, Instagram, Jutjub – to nije postojalo pre dvadesetak godina. Imamo neverovatna oruđa, ali tehnologija ponekada pruža iluziju kontrole – prevarljivo obećanje o većem značenju i realnoj zajednici.
Od mapa do navigacije
Šta da radimo kada mape više ne opisuju teritoriju koju smo nekada poznavali? Kako da se pronađemo u sred takve zbrke i promene i zatim da nađemo put kojim ćemo ići napred? Stručnjak za rast crkve, Edi Gibs, daje nagoveštaj: „Crkvi su potrebni navigatori koji su prilagođeni Božjem glasu, a ne čitači mapa. Veštine navigacije moraju da se uče na najnemirnijem moru i usred različitih stanja koje proizvode vetrovi, talasi, struje, magla, tama, olujni oblaci i opasne stene“ (1). Kada mape prestanu da rade, mi obučavamo navigatore.
Navigacija je veština koja je veoma drugačija od čitanja mape. Tačke na mapi su fiksirane, i nalaženje određene poente u stvarnom svetu jednostavno zahteva nalaženje sebe u odnosu na poznatu geografiju ili predmete i zatim metodično napredovanje do sledeće tačke. Ako imate kompas i malo logike, to je lako.
Ali kada nedostaju oznake, potrebna je navigacija. Navigacija ne zahteva nikakve fiksirane tačke na ovoj planeti. Umesto toga, učimo da čitamo nebo – i zvezde – i da se orijentišemo prema tačkama koje su izvan ovog sveta. Navigacija zahteva osećaj o trodimenzionalnom prostoru i sposobnosti da se krećemo bez logike. Umesto toga, određeni okvir zamišljanja primenjuje se na stvarni svet.
Navigatorima je potrebna hrabrost i sposobnost da odole teškim uslovima. Potrebni su vera i fundamentalni unutrašnji mir – nešto što čitačima mapa nije potrebno. Kada nema nikakvih fizičkih tačaka po kojima bismo locirali sebe, mi se oslanjamo na unutrašnji kompas. Taj unutašnji kompas nije podešen prema zemaljskim stvarima – već prema spoljašnjoj referentnoj tački – Jutarnjoj zvezdi, Isusu. U vreme kulturološke stabilnosti, navigatori nam nisu stvarno potrebni. Ali očajnički su nam potrebni u sezonama promene.
Od zarobljeništva do slobode
U Starom zavetu nalazimo velike priče o navigatorima. Nakon Egpatskog ropstva, Izrailjci su sledili svog Gospoda, Boga iz Egzodusa. Bog nije Izrailju dao plan igre za kilometre koji su ležali pred njima ili za sledećih 40 godina. Nije bilo nikakvih mapa kada je Izrailjski narod izlazio iz Misira, samo stub od oblaka danju i stub od ognja noću. Umesto mape, Bog je ponudio Izrailju svoju prisutnost i obećanje – da će ići ispred njih.
Zašto im jednostavno nije dao mapu? Postoje najmanje dva razloga:
Najpre, sam Bog je želeo da bude put kojivodinapred. On je želeo da narod radikalno zavisi od Njegovog Duha.
Drugo, proces je bio važan koliko i destinacija. Bog nije samo pružao izbavljenje. On je stvarao narod koji je odražavao Njegovo sopstveno srce. To nije jednostavno bilo putovanje od tačke A do tačke B. Mojsije nije stvarno vodio narod; on je sledio Gospoda i vodio proces u kojem je Bog mogao da oblikuje šaroliku rulju u narod Duha.
Pisac Erik Hofer daje nam nagoveštaj o razlici: „Mojsije je želeo da pleme porobljenih Jevreja pretvori u slobodne ljude. Pomislili biste da je samo trebalo da okupi robove i da im kaže da su slobodni. Ali Mojsije je znao da nije tako. Znao je da je promena od robova do slobodnih ljudi mnogo teža i bolnija nego promena slobodnih ljudi u robove“ (2).
Navigacija je i stara veština i drevna metafora. Kada brod ulazi u neku luku, više se ne primenjuje univerzalno znanje; ovde lokalno znanje dobija kritičnu važnost. Do kapetana i posade dolazi pilot koji će ih bezbedno voditi kroz nepoznate vode, pored skrivenih prepreka. Putovanje u pravoj liniji u nepoznatim vodima može da dovede do smrti.
Skretanje sa mape
Pre mnogo godina, kada sam pomagao u organizovanju crkve Metro u gradskom centru Kelovne u Britanskoj Kolumbiji, SAD, naišli smo na krizu. Metro zajednica i služba naglo su rasli. Pošto su više od 50 posto naše crkvene zajednice činili beskućnici ili zavisnici, potrebe su bile beskonačne. Skoro da nismo ni imali budžet, pa kako da zaposlimo osoblje? Potražili smo pojedinačne donore i počeli da gradimo mostove sa drugim agencijama. Nova partnerstva sada pružaju stabilne fondove. Danas je Metro hibrid: spolja izgleda kao agencija ali iznutra je verska zajedinica. Metro je bio novina unutar veroispovesti, ali može lako da postane njena budućnost.
Možemo da prihvatimo drevne običaje koji nam omogućavaju da živimo dublje – kontekst i kulturu, molitvu nasamo i zajednicu, okupljanje i širenje i molitvu i rad. To smo morali da radimo sa formiranjem i vođenjem crkve Metro.
Kako da počnemo da pripremamo navigatore? Tako što ćemo praktikovati veštine koje predstavljaju odgovor na promenljive izazove. Sledi nekoliko tih prilagodljivih veština.
* Navigatorima je potrebna mašta. Problem sa finansiranjem Metroa zahtevao je novu viziju o partnerstvu. Drugačija vizija o pripadnosti zahtevala je novi jezik u zajednici, naročito na način na koji smo podelili svet na nas i njih. Naša zajednica nije pružala usluge; mi smo pozivali sve u novu vrstu porodice. Jednog dana sam u sred svog poučavanja zatražio od jednog prijatelja da čita iz Isaije. Tim nije bio daroviti čitalac; nikada nije završio srednju školu. Mučio se da pročita odlomak, ali svi su mogli da vide radost na njegovom licu. U knjizi Nežan život u nasilnom svetu, Stenli Havervas govori o sličnoj priči. On zapaža da previše često isključujemo ljude ne zato što im nedostaju darovi već zbog naših ideala o napretku, koji zahtevaju brzinu (3). „Problem“ neveštog čitaoca je potencijal da možemo da naučimo novi način o zajedničkom životu, novu mogućnost za uključivanje u novu vrstu porodice. Za sve to potrebna je mašta.
* Navigatori se pozivaju na memoriju. Navigatori se pozivaju na memoriju tako što pričaju priču. Priče stvaraju i održavaju kulturu (4). U mnogim crkvama ima suviše malo pripovedača. U crkvi Metro odvojili smo vreme za deljenje priča svake sedmice. Ovo neformalno vreme za deljenje često je dominiralo našim okupljanjima. Slušali smo priče o pobedama, bolu, nadi i čežnji – sve je to bilo oblik propovedanja zajednici o Božjim aktivnostima u našoj sredini.
* Navigatori preduzimaju rizike. „Organizacije, kao živa bića, skloni su da najviše rade sa onim što znaju i da ne odbacuju uspeh“ (5). Ako smo nečemu skloni, to čini da je teško da učimo. Prednost nove zajednice na novoj lokaciji među ljudima sa ulice i zavisnicima značilo je izlazak iz naše zone udobnosti. Bili smo primorani da pravimo eksperimente kako bismo išli napred, da zajedno učimo.
* Navigatori pokreću razgovore. Kako da negujemo misionska partnerstva kada se vrednosti razlikuju?
(6). Metro je pozvan za međuagencijski sto, ali naša vizija o ljudskom napredovanju i putu za ostvarivanje toga radikalno se razlikovala od većine agencija. Bili smo nestrpljivi zbog tih razgovora: želeli smo da nastavimo da radimo.
Iako je potrebno vreme i trud da slušamo i razvijamo poverenje, partnerstva i šire našu osnovu i jačaju naše učenje. Sali Morgentaler piše: „Grupama koje su suviše slične teško je da nastave da uče jer svaki član donosi sve manje i manje za sto“ (7). Paradoksalno, što smo različitiji, to više možemo zajedno da učimo. Odvojili smo vreme da vodimo razgovore sa gradonačelnikom, građanskim vođama i drugim agencijama jer smo verovali da će šira zajednica imati koristi od naše saradnje. Videli smo početke koristi u sporom izgrađivanju poverenja kako se agenda o beskućnosti i nada u zajednički pronalazak odgovora sve više ukorenjivala. Verovali smo da Božja misija govori i o promeni zajednice, kao i o promeni pojedinaca.
* Navigatorima daju novi jezik svojim partnerima. U knjizi Nebo pada, Alen Roksburg opisuje poetičnog vođu kao onoga koji nam pomaže da nađemo smisao u našim iskustvima (8). Uvod u Jevanđelje po Jovanu govori o tome kako je Isus postao telo i uselio se među nas (Jovan 1,14). Moramo da živimo unutar tradicija i narativa ljudi.
Jedne zime, moja supruga je vozila kada je videla jednu ženu kako hoda duž ulice a koju smo poznavali iz Metroa. Liz je bila zavisnica od kokaina i prostitutka. Bilo je hladno pa je Beti stala i ponudila se da je poveze, dala joj je neke rukavice ali takođe je pitala i o njenom iskustvu sa Isusom. Razgovor je tekao nekako ovako:
„Da li poznaješ Isusa?“
„Da.“
„Kako Ga poznaješ?“
„Kada mi je hladno, On je kao topli prekrivač. A kada sam gladna, On je kao topli obrok.“
Taj razgovor je izazvao suze u Betinim očima. Uspela je da se moli sa Liz pre nego što ju je ostavila kod skloništa.
* Navigatori slušaju Boga. Što je darovitija naša zajednica, to smo skloniji da se oslonimo na sopstvene sposobnosti. Molitva nas ukorenjuje izvan nas samih. Molitva je čin pokoravanja koji priznaje našu zavisnost od Boga.
Molitva zahteva da usporimo i slušamo. Šta više, molitva pruža mogućnosti koje su iznad ovog sveta.
Navigatori
Kada znaci nestanu i mape nas izdaju, mi poznajemo Onoga koji se ne menja i može da čita talase i vodi nas. Kada usporimo i slušamo, dobijamo priliku da nas Duh vodi i uključi na nove načine. Planovi mogu da nas iznevere; strategije da nestanu, ali kada smo partneri sa Bogom, dok se otkriva Njegova namera, mi postajemo navigatori.
Bog je aktivan u našim susedstvima i gradovima, dovodeći svoje carstvo. Učeći da slušamo dok nastaju nove mogućnosti, mi možemo da usmerimo svoj pogled na Jutarnju zvezdu, podignemo jedra nasuprot vetra i učimo puteve Navigatora koji su nam potrebni u veoma turbulentnim vodama kojima mi, kao misionske vođe, plovimo.
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
