Nećete vi umreti – prva sotonina laž

Verovanje u urođenu besmrtnost ljudske duše

Među hrišćanima, kao i među pripadnicima drugih religija, veoma je rašireno verovanje u urođenu besmrtnost ljudske duše. Odakle potiče ovo verovanje i kako je ono postalo deo verskog nasleđa velikog broja naših savremenika?

Verovanje u urođenu besmrtnost je u vezi sa pojavom prvog greha na Zemlji. Greh se nije prvi put pojavio na našoj Zemlji; on se najpre pojavio u samom Nebu. Ovde ćemo govoriti o ovim dvema pojavama greha, i s tim u vezi o prvoj sotoninoj laži.

Bog je stvorio savršen svemir, kao i ovaj svet i planetu Zemlju. Stvorio je savršene stanovnike drugih svetova, a isto tako i prvi bračni par na ovoj Zemlji.

Nema razloga da ne verujemo da ima razumnih bića i na drugim planetama u beskrajnom svemiru. Mnogi naučnici to veruju. Psalmista poziva sve stanovnike Neba i Zemlje da hvale i obožavaju svoga Stvoritelja: »Hvalite Gospoda na nebesima, hvalite ga na visini. Hvalite ga svi anđeli njegovi, hvalite ga sve vojske njegove!« (Psalam 148,1.2) »Blagosiljajte Gospoda anđeli njegovi, koji ste silni krepošću, izvršujte reč njegovu slušajući glas reči njegove!« (Psalam 103,20)

Činjenica s kojom nas Biblija upoznaje govori da svi anđeli nisu ostali lojalni svom Stvoritelju. U srcu jednog anđela pojavio se greh, a preko tog anđela zaraza greha zahvatila je trećinu drugih anđela. Kako se to dogodilo? Pojava greha je tajna. Biblija govori o dvema tajnama: o tajni greha ili bezakonja (2. Solunjanima 2,7; Otkrivenje 17,5) i o tajni pobožnosti (1. Timotiju 3,16).

Bog je stvorio anđele kao razumna bića

Bog je stvorio anđele kao razumna bića sa slobodnom voljom, sa slobodom izbora. Međutim, jedan od anđela je zloupotrebio tu slobodu. U njegovom srcu začeo se greh. Kako je taj anđeo mogao da izabere ono što ga je odvojilo od savršenstva? Kako je mogao da sagreši anđeo koji je živeo u neposrednoj blizini Boga gde ga niko i ništa nije navodilo na greh? To je zaista tajna. Za greh nema razložnog objašnjenja.

»Ti beše na svetoj gori Božijoj« (st. 14)

»Savršen beše na putovima svojim od dana kad se rodi dokle se ne nađe bezakonje na tebi.« (st. 15)

Da bismo donekle pronikli u tajnu prve pojave greha na Nebu, pomažu nam naročito dva biblijska teksta: Jezekilj 28,12-18. i Isaija 14,12—18.

Prorok Jezekilj, slikom ili simbolom cara tirskog, opisuje zapravo anđela, prvog po rangu, u čijem se srcu pojavio prvi greh. Taj anđeo naziva se u Bibliji Lucifer ili Svetlonoša.

Evo tog opisa iz Knjige proroka Jezekilja:

»Sine čovečji, nariči za carem Tirskim, i reci mu: ovako veli Gospod Gospod: ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti, i sasvim si lep. Bio si u Edemu vrtu Božjem; pokrivalo te je svako drago kamenje: sarad, topaz, dijamanat, hrisolit, onih, jaspid, safir, karbunkul, smaragad i zlato; onaj dan kad si se rodio načinjeni ti biše bubnji tvoji i svirale. Ti si bio heruvim, pomazan da zaklanjaš; i ja te postavih; ti beše na svetoj gori Božijoj, hođaše posred kamenja ognjenoga. Savršen beše na putovima svojim od dana kad se rodi dokle se ne nađe bezakonje na tebi . . . zato ću te baciti kao nečistotu s gore Božje, i zatrću te između kamenja ognjenoga, heruvime zaklanjaču . ..« (Jezekilj 28,12-16) »Izgleda da je prorok Jezekilj u viđenju posmatrao karakter i aktivnosti doslovnog tirskog cara, Božji Duh podigao je zavesu između vidljivog i nevidljivog i proroku je bilo omogućeno da vidi moćnog nevidljivog palog anđela kome je služio tirski car.«

Da se opis bića prikazanog proroku u viđenju ne može odnositi na doslovnog ili istorijskog tirskog cara, proizlazi iz detalja samog opisa, koji se ne mogu odnositi ni na jednog zemaljskog vladara:

»Bio si u Edemu, vrtu Božjem« (st. 13)

»Ti si bio heruvim, pomazan da zaklanjaš« (st. 13)

»Srce se tvoje ponese lepotom tvojom« (st. 17)

»Zato ću izvesti oganj ispred tebe, koji će te proždreti« (st. 18)

Nebesko biće u čijem se srcu začeo prvi greh

Iz ovih detalja jasno proizlazi da se oni ne mogu odnositi ni na jednog zemaljskog vladara. Oni se odnose na nebesko biće u čijem se srcu začeo prvi greh. To biće bio je heruvim zaklanjač, koji se nalazio u neposrednoj Božjoj blizini. Obdaren je bio mudrošću, lepotom i slavom. Bio je pečat savršenstva. Ime mu je bilo Lucifer ili Svetlonoša. Reč Božja kaže da se njegovo srce uzoholilo zbog njegove lepote i mudrosti (st. 17).

Oholosti se pridružila zavist. Lucifer je bio stvoreno biće. Kao takav bio je niži od Božjeg Sina u kome je izvoran, nepozajmljen i ni od koga proizveden život.2 Hristos je jednak Ocu u prirodi, karakteru i delima. On s Ocem u svemu odlučuje. Lucifer je počeo da zavidi Božjem Sinu na položaju, časti i prednosti da s Ocem učestvuje u svakom savetu.

Oholost i zavist podstakli su Lucifera na akciju, na pobunu. Tu pobunu opisuje prorok Isaija:

»Kako pade s neba, zvezdo danice, kćeri zorina? kako se obori na zemlju koji si gazio narode? A govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvezda Božijih podignuću presto svoj, i sešću na gori zbornoj na strani severnoj; Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s višnjim.« (Isaija 14,12—14)

Ovde je slikom vavilonskog cara prikazana pobuna i pad Luciferov. Već su crkveni učitelji Tertulijan i Jeronim primenili ovaj opis na Lucifera.

Lucifer je želeo da se izjednači s Hristom po položaju, vlasti i slavi, ali ne i u karakteru.

»Iako je sva njegova slava bila od Boga, ovaj moćni anđeo počeo je da gleda na nju kao na nešto što je  njegovo.   Nezadovoljan  svojim  položajem,   iako čašću iznad sve vojske nebeske, težio je za čašću koja pripada jedino Stvoritelju. Umesto da uzdiže Boga usmeravajući prema Njemu ljubav i vernost svih stvorenih bića, nastojao je da za sebe pridobije njihovu službu i lojalnost.«3

Podstican zavišću i častoljubljem, Lucifer je počeo da priprema pobunu na Nebu. Sam nezadovoljan svojom čašću i položajem, počeo je da širi nezadovoljstvo među anđelima. Počeo je da kritikuje Božju vlast, samog Boga i Njegov zakon ljubavi.

»Počeo je da seje sumnju prema zakonima koji su vladali nebeskim bićima namećući misao da iako su zakoni možda potrebni stanovnicima svetova, takva ograničenja nisu potrebna anđelima, bićima koja su uzvišenija, jer im je njihova mudrost siguran vodič.«4

Savršena harmonija Neba sada je bila narušena, a Lucifer, uzvišeni Svetlonoša, ponižen grehom u đavola, to jest opadača, zbačen s Neba. S njim su zbačeni i anđeli koji su mu se pridružili u pobuni (Otkrivenje 12,7-9).

Izgleda neverovatno da su Lucifer i njegove pristalice mogli biti tako zaslepljeni grehom da nisu mogli da shvate strašne posledice svojih dela. Zato se greh ili bezakonje naziva tajnom (2. Solunjanima 2,7). Greh zaslepljuje i čoveka, tako da u času u kome greši ne uviđa užas greha ni njegove strašne posledice.

 Prvi greh naših praroditelja. 

Zbačen s Neba, sotona je potražio nove pristalice i njegovo delovanje imalo je uspeha. Naši praroditelji postali su njegove nove žrtve. Kako se to dogodilo?

Adam i Eva bili su stvoreni kao savršena bića po obličju svoga Stvoritelja (1. Mojsijeva 1,26—28), sa vlašću nad Zemljom i nad svim što je na njoj. Kao Božji upravitelji, bili su odgovorni samo Bogu.

Bog je stvorio naše praroditelje kao slobodna moralna bića s mogućnošću da odluče hoće li poslušati svoga Stvoritelja ili ne, hoće li Ga ljubiti ili ne. Time što je stvorio čoveka kao slobodno biće s mogućnošću izbora između dobra i zla, Bog je, zapravo, omogućio čoveku i dragovoljnu poslušnost svome Stvoritelju i pružio mu mogućnost da razvija svoj karakter.

U tom daru slobodne volje krila se za čoveka i opasnost da ga zloupotrebi. Bog je to znao; znao je unapred strašne posledice koje će doneti pogrešan izbor, ali smatrao je da je bolje prihvatiti tu opasnost negoli izjednačiti čoveka sa nižim bićima.

Iako stvoreni sa savršenom prirodom i sa sklonošću prema dobru a ne zlu, Adam i Eva ne bi mogli da dokažu svoju ljubav i vernost i da ih razvijaju, lišeni mogućnosti i prilike da biraju između dobra i zla.

Bog im je pružio sve prednosti prepuštajući im Edem u kome im je dopustio da jedu rod svakog drveta, osim s jednog koji Biblija naziva »drvetom poznanja dobra i zla«. Gospod je zapovedio čoveku: »Jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu; Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš.« (1. Mojsijeva 2,16.17) Dar besmrtnosti kojim je Bog želeo da daruje naše praroditelje zavisio je od njihove ljubavi i vernosti Bogu.

Na žalost, iako upozoreni da će kušač nastojati da ih navede na neposlušnost prema Bogu, Eva se približila zabranjenom drvetu i prva podlegla nagovoru lukavog kušača koji je podsticao njenu »želju tela, želju očiju i ponos života« (1. Mojsijeva 3,6; 1. Jovanova 2,16). Adam je shvatio da je Eva prestupila Božju zapovest i prezrela zabranu koju je Bog postavio kao probu njihove ljubavi i vernosti. Ali iz ljubavi prema njoj i on je prestupio Božju zapovest. Odlučio je da podeli njenu sudbinu; ako ona mora da umre, on je spreman da umre sa njom.

Dok je Bog kazao Adamu: »Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš.«, sotona preko zmije kao medija, rekao je Evi: »nećete vi umreti! Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi . . .« (1.Mojsijeva 3,4.5)

U stvari, sotona je ovom prilikom izgovorio dve laži: prva – nećete umreti, i druga – postaćete kao bogovi. Obe se odnose na čovekovu prirodu i sudbinu. Dok je Bog našim praroditeljima obećao besmrtnost pod uslovom poslušnosti, sotona im je obećao besmrtnost bez ikakvog uslova. Naši praroditelji poverovali su sotoninoj prvoj laži izgovorenoj na našoj Zeml^i. Zato je Isus s pravom nazvao sotonu lažom i ocem laži (Jovan 8,54), dok ga u Otkrivenju naziva »starom zmijom« (Otkrivenje 12,9).

Sotonina laž: »Nećete vi umreti« je zapravo tvrdnja da čovek poseduje urođenu besmrtnost. To je početak učenja da čovek ima besmrtnu dušu; da u njemu postoji neko svesno biće koje nadživljuje smrt tela. Ovo je u očiglednoj suprotnosti s naukom Božje reči koja izričito naglašava da jedino Bog poseduje besmrtnost (1. Timotiju 6,16; 1,17)

 Besmrtnost je »dragulj« u kruni Božanstva.

Taj dragulj čovek je mogao dobiti da je ostao veran i poslušan Bogu. Ali, pošto je prestupio Božju zapovest osuđen je na smrt (Rimljanima 6,23). Zahvaljujući Isusu Hristu, Božjem Sinu, koji je iz ljubavi prema ljudskom rodu došao na ovaj svet, uzeo na sebe čovekovu krivicu i kaznu, i umro za čoveka i umesto čoveka, mi, pali Adamovi potomci možemo opet dobiti ono što smo grehom prvog čoveka i svojim grehom izgubili – dar besmrtnosti i to samo pod uslovom da smo se verom potpuno predali Hristu. »I ovo je svedočanstvo da nam je Bog dao život večni; i ovaj život večni i sinu je njegovom. Ko ima sina Božijega ima život; ko nema sina Božijega nema života.« (1. Jovanova 5,11.12)