Bilo je jako kasno. Vraćala sam se kući iz posete prijateljima kod kojih sam provela jedan dugi dan, pomažući dvema prijateljicama u selidbi. Bilo je 3 sata ujutro kada sam se, sva iznemogla, konačno stropoštala u auto i krenula kući.
Na pola puta, umor je počeo polako da uzima svoj danak i shvatila sam da bi veoma lako moglo da se dogodi da zadremam za volanom. Zato sam, da bih sebe održala u budnom stanju, počela da razmišljam kako bih se osećala kada bi ovo bio poslednji dan mog života!
Pitanja su počela da mi se roje po glavi i sve više naviru. Šta sam učinila sa svojim životom? Da li je moj život nekome bio važan? Da li je imao smisao? Da li sam ga ispravno živela? Da li su moji prioriteti bili dobri, ili sam se usredsređivala na pogrešne stvari? Kome ću nedostajati? Ko me je voleo, koga sam volela?
Znam da su ovo preteška pitanja za 3:00h ujutro i nisam sigurna odakle su došla, ali ona su zaista zaokupila moju pažnju! I tako sam razmišljala o svom danu. Da li bih zažalila zbog nečega kada bi mi ovo bio poslednji dan?
Nakon nekoliko trenutaka shvatila sam da pomaganje prijateljima u znojenju i muci selidbe i čišćenja kuće nije nešto zbog čega bih zažalila. Možda to jeste bio dug i iscrpljujući dan, ali učinila sam to za njih jer ih volim i nisam želela da se same muče. Ne, ne bih zažalila zbog ovakvog dana u svom životu! Uh! Kakvo olakšanje! Ali, onda mi je došla druga misao na um.
Šta je sa ostalim danima u mom životu? Koliko njih sam već protraćila na pogrešne stvari? Koliko njih sam proćerdala brinući se za stvari koje se nikada nisu dogodile? Koliko njih sam uludo provela ne radeći ništa? Dok sam razmišljala o ovakvim pitanjima, u glavi mi je sinula uspomena na predivan dan proveden u Švajcarskoj.
Nalazila sam se u Montreu, na samom Ženevskom jezeru, i za to poslepodne nisam imala ništa isplanirano. Kakav luksuz! Šetala sam pored jezera i odlučila da bi najbolje bilo da besciljno protumaram njegovim obalama dok ne nađem savršeno mesto da sednem, upijam prizor pred sobom i budem sama.
Pronašla sam udobnu klupu kraj same ivice jezera i sela, ponesena lepotom koja me je okružavala. Ovaj trenutak je bio samo moj! Ili sam barem tako mislila. Nekoliko minuta nakon što sam otkrila svoju malu oazu, elegantno obučen sredovečni čovek iznenada je prošao pored moje klupe i seo.
Moram da priznam da me je iznerviralo što je prekinuo moj trenutak i pitala sam se kako da ga navedem da nastavi tamo gde je krenuo. Dok je tako sedeo, nasmešio mi se i pozdravio me na francuskom jeziku: „Dobar dan!“
Svako ko me dobro poznaje zna koliko volim melodičnost francuskog jezika, ali da, avaj, znam samo deset francuskih reči. Tako sam iskoristila to “izvanredno” znanje i odgovorila: „Dobar dan, da li govorite engleski?“, nadajući se da ne govori engleski jezik i da ću biti prepuštena svojim mislima. Naravno, budući da je bio Švajcarac, govorio je mnogo jezika, ali engleski najbolje od svih! I tako, potpuno neočekivano, bila sam otrgnuta od svog savršenog trenutka i završila u razgovoru sa sredovečnim Švajcarcem.
Dok smo razgovarali (uglavnom je on pričao, a ja sam većinom slušala), saznala sam da živi pored jezera nedaleko odatle u basnoslovno velikoj vili. Kazao mi je da je bio izuzetno uspešan u poslu i da je proputovao čitav svet.
(U tom trenutku sam već razmišljala da li mu je potrebna usvojena unuka, ali sam shvatila da bi bilo malo neumesno da mu to predložim s obzirom da smo se tek upoznali!) Nastavio je da govori, a ja sam osetila da nešto nedostaje celoj toj priči o uspehu i bogatstvu – nije delovao srećno.
Pitala sam ga za njegovu porodicu – da li su bili blizu njega, da li ih je često viđao? Tada je sve utihnulo. Nisam znala šta da kažem, pa sam samo sedela i čekala. Konačno, sa suzama u očima, okrenuo se prema meni i kazao mi da nema nikoga. Kazao mi je da je svojim velikim uspehom i još većim bogatstvom upropastio svoj život.
Sledećih sat vremena sedela sam i slušala ovog žalosnog, usamljenog čoveka koji mi je poverio da se u svom životu usredsredio na pogrešne prioritete. Novac i uspeh stavio je ispred porodice i prijatelja; loše se ponašao prema ljudima s kojima je sarađivao u poslu samo da bi napredovao, a sada je žalio zbog mnogo čega u svom životu i voleo bi da može da vrati vreme i ispravi greške.
Tužno je bilo gledati ga dok je odlazio. Sumnjala sam da ću ga ikada više videti i dok sam ga posmatrala kako ide prema svojoj palati, razmišljala sam o ostatku njegovog života u nadi da će ipak nekako naći mir i sreću.
Nakon tog poslepodneva na Ženevskom jezeru, mnogo puta sam se setila ovog čoveka. Jer, dok sam u 3:15h ujutru čekala zeleno svetlo na semaforu, njegove poslednje reči učinile su mi se važnijima nego ikada ranije: „Poslušaj starog čoveka koji zna šta govori – nemoj da protraćiš svoj život, usredsredi se na prave stvari.“
Nekoliko sedmica posle tog jutarnjeg razmišljanja, odložila sam obavljanje kućnih poslova i otišla u park da slušam jako dobar džez bend. Dok smo moji prijatelji i ja slušali džez sa ostalim ljubiteljima muzike, ispričala sam im svoj susret sa Švajcarcem i pitala ih šta misle o njemu.
Većina njih je kazala da se slaže s njim i da su im ljudi i međusobni odnosi najvažniji u životu. Kako je poslepodne odmicalo, posmatrala sam ljude oko sebe i iznova preispitivala svoje prioritete. Da li su bili ispravni? U šta sam uložila najveću količinu svog vremena i energije? Da li bih, ako se osvrnem unazad, zažalila zbog svojih odluka? Da li ću u budućnosti biti okružena stvarima, a ne ljudima?
Dok sam gledala oko sebe, ponovo sam postavila sebi to pitanje – kada bi mi bilo rečeno da ću umreti za sat vremena, kako bih se osećala razmišljajući o danu koji sam upravo proživela? Da li bih zažalila što nisam danas očistila kuću? Možda, ali mislim da ne. Da li bih zažalila što me je opčinila predivna muzika? Mislim da ne. Da li bih želela da se nisam smejala i pričala tog poslepodneva sa ljudima koje volim? Ne. Kada bi mi bilo rečeno da ću umreti za 1 sat, jedina stvar zbog koje bih žalila bila bi što nemam više vremena koje bih mogla da provedem s ljudima koje volim.
Pogledala sam sve svoje luckaste prijatelje, posmatrala sam lice svakog od njih ponaosob, slušala njihove glasove i smešila se, svesna da sam danas postupila na ispravan način. Kada bih vam rekla da ćete umreti za sat vremena, kako biste se osećali dok razmišljate o danu koji ste upravo proživeli?
Autor: Sali Salmond
