Ne sećam se tačno reči. Ali, pamtim da sam osećao kako mi je naneta nepravda, pa sam zato smatrao opravdanim da ih izgovorim. A onda, kako je sat otkucavao sekundu za sekundom, reči su počele neprestano da odjekuju u mom umu. Bolna praznina obuzela je moje srce kada sam shvatio kako sam bio surov prema svojoj supruzi Mejvis, koja je od mene zaslužila samo nežnost.
U pokušaju da se odbranim, mogao sam tvrditi kako nisam tako mislio, ali to bi bila samo polovična istina. Ponekad, u trenucima bola, povređenosti ili gneva, prasnem jer poželim da još neko bude povređen, da neko pati umesto mene; poželim da se osvetim surovom svetu. U ovom procesu, retko kada nameravam da povredim svoju suprugu, dete, prijatelja ili nekog slučajnog stranca; jednostavno želim da neko plati, a onaj ko se nađe na mom putu kada se razgnevim, zaista i plati. Ovog puta, platila je moja žena. Pokajao sam se zbog svog besa i surovih reči, ali ništavnije moglo da ih povuče. Verovatno vam je poznat taj osećaj očajanja zbog onoga što ste učinili. Možda ste se i sami pitali gde da nađete nadu kada uradite nešto loše.
Samo da razjasnimo: ne govorim one namernim greškama i propustima. U ovom grešnom svetu u kom živimo, stvari krenu nizbrdo uprkos našem ogromnom trudu. Bez obzira na to koliko su posledice bolne, ove greške i nezgode mogu – čak moraju – biti oproštene. Mi samo povređujemo sebe ako gajimo gorčinu zbog stvari koje su izmakle kontroli.
Ne, ja govorim o namernoj, promišljenoj surovosti. Stvarne greške, neoprostive uvrede. Svi smo pravili takve greške, ta surova, neoprostiva dela. Ne, nikada nisam nekoga usmrtio, kao ni vi. Nikada nismo bili čuvari koncentracionog logora, nikada nismo ukrali nečiju životnu ušteđevinu, nismo nikoga naveli na samoubistvo. Ipak, u iznenadnoj eksploziji besa ili hladnokrvne mržnje, usmrtio sam nečiju nadu, učinio da se dete oseća bezvrednim, a na prijateljsku ljubaznost uzvratio surovošću, baš kao što je bio slučaj s mojom suprugom.
Kuda da idemo? Gde da nađemo mir? Šta je sa čuvarima Ravensbruka, učesnicima holokausta, i sa svim ostalim krivim ljudima? Kuda oni i duda nađu mir? Gde mi da pronađemo nadu kada naša dela ne mogu da se opravdaju? Ja ne mogu da nađem miri nadu za vas, ali mogu da podelim s vama svoj put na kojem sam ovo pronašao za sebe.
SADRŽAJ
Nauka
Svoje putovanje otpočeo sam ovde, nadajući se da će mi nauka i logika ponuditi neko olakšanje. Ali, avaj, nauka je samo uvećala moj problem, jer me ona upozorava da ono što je mrtvo ne mogu da vratim u život, ne mogu da vratim sat unazad i oživim ključne trenutke. Prirodni svet deluje u skladu sa neumoljivim zakonom uzroka i posledice; svaka akcija izaziva jednaku i suprotnu reakciju. Talasi koji nastaju nakon svakog surovog postupka uskovitlavaju se u sve većim razmerama tokom našeg života. Besna zvonjava zvona ne može se povući natrag. Što je još gore, priroda za to ne mari. Kao naučnik, Ričard Dokins kaže: „Priroda nije surova, već samo nemilosrdno nezainteresovana. “Priroda ignoriše moju krivicu i ne nudi nikakvo olakšanje za moju agoniju.
Istočnjačke religije
Budući da nisam dobio olakšanje nauci, okrenuo sam se Istoku. Smirenost u meditaciji me privlači, Budin osmeh deluje kao da daje nagoveštaj skrivenog izvora spokoja. Ali, vrebajući ono što se nalazi iznad ovog mira, otkrio sam Samsara doktrinu – točak života i beskrajno ponovno rađanje. Iz ove religije potiče izreka – pravda je spora, ali stiže. Svaki postupak u ovom životu postaje deo vaše karme u sledećem. Ovo garantuje da za svako zlo i bezobzirno delo koje sada učinimo, moramo da platimo u sledećem i onom sledećem i onom sledećem životu – zaslužena kazna bez kraja. Od zlodela se ne može pobeći, niti se ono može ublažiti; za njega se samo može i mora platiti. Budisti teže da kroz meditaciju postanu jedno s prirodom, ali mi smo već uvideli da priroda nemari za patnju. Stoga, ni mi ne treba da marimo da li ćemo postati jedno s prirodom. Međutim, moje žalosno srce čezne za nečim što bi za moju suprugu, za mene značilo više od pomenute nezainteresovanosti. Zar moramo da se sve više udaljavamo jedno od drugog? Zato sam nastavio sa potragom.
Islam
„Postoji jedan Bog, i Muhamed je Njegov prorok.“ Muhamed stoji u središtu islama. On se ozbiljno suočavao s krivicom: bio je učesnik u ratu, zatočenike je pretvarao u robove, a neprijatelje predavao na pogubljenje. Muslimanski pesnik Omara Kajam je upozoravao: „Prst koji se pomera piše: ni sva pobožnost, ni sva domišljatost neće moći da izbriše polovinu linije, niti će sve suze moći da operu izgovorene reči. “Zapisana zlodela ne mogu se izbrisati.
Muslimanski Šerijat okrutno se obračunava sa onima koji krše zakon. Lopovu može biti odsečena ruka, dok je kazna za preljubu odrubljivanje glave. Alah može biti milostiv i mnogi Muslimani mogu biti dobri susedi, ali ja u islamu ne nalazim ništa što pruža Nadu za istinsku krivicu. Zar ne postoji nada za izmirenjem, nakon što sam pogrešio? Ponovo sam nastavio dalje.
Judaizam
Zakon, bilo Deset zapovesti ili micvot od 613 njih, gezeira, takana, minhag – skupovi unutar skupova zakona su ono što se nalazi u središtu judaizma. Apsolutan i nepromenljiv, zakon razotkriva one koji ga krše i propisuje kazne za njih. On nas štiti od pljačkaša, održava građansko društvo, ali zakon ne nudi nadu onima koji ga krše, već ih kažnjava, i ne pruža milost i nadu onima koji nemaju izgovora za svoja dela. Međutim, upravo kada nemam izgovor za svoje loše postupke, potrebna mi je nada. Moja potraga se nastavila.
Hrišćanstvo
U celom svetu, u svim filozofijama ili religijama, našao sam samo jednu za koju mise čini da se usredsređuje na pomoć onima koji greše. Isus Hristos, koji je živeo na Zemlji pre oko 2 000 godina, stoji u središtu hrišćanstva. Svako koje odgledao makar reklamu za film Stradanje Isusovo, svestan je da je Isus, nedužan čovek, bio osuđen na strašnu, krvavu, mučeničku smrt. Ipak, čak i nakon što su Mu rimski vojnici proboli ruke klinovima i prikovali za krst, On se molio Bogu: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine.“ E, to je oproštaj! Čovek koji je na samrti, a može da oprosti svojim mučiteljima, zasigurno je jedan od onih koji će moći svakome da oprosti, zar ne?
To je oproštaj kakav mi je potreban, oproštaj koji stiže kada ne mogu da vratim beskonačni dug, kada ne mogu da povučem surove reči, kada ne mogu da izbrišem ono što je urađeno. To je oproštaj koji se daje kada su iscrpljeni svi izgovori, kada ostane samo naše osećanje krivice zbog onog što smo učinili.
Ovaj oproštaj ima samo jedan uslov: moramo mu se potpuno otvoriti, da ga primimo i da ga damo. Jer mi ga primamo samo kada ga pružamo drugima. „Oprosti nam dugove naše, kao što i mi praštamo dužnicima svojim.“ Kada u ovom hladnom svetu koji ne prašta uvrede, dozvolimo da oproštaj dođe do drugih, potok isceljenja čisti nas od našeg sopstvenog nemira i krivice. Ali, ako ga nagomilamo i zarobimo u hladnom srcu, on postaje masivan kao stena i vuče nas u propast.
Oproštaj ne dolazi prirodno. Kada zgrešimo, nerado pristajemo da se ponizimo i da ga zatražimo, a kada nam je naneta nepravda, ne želimo da ga damo. Budući da ne dolazi prirodno, mi moramo iskusiti oproštaj pre nego što možemo da ga ponudimo drugima. Ali, negde mora da postoji početak. Zato nam je bio potreban Neko ko će doći i pokazati nam kako izgleda oprostiti. Oproštaj. To je jedini lek za nas koji grešimo. Od svih svetskih religija i filozofija, jedino hrišćanstvo ima mesta za oproštaj – i za lek – koji se nalazi u samom njegovom središtu.
Autor: ED DIKERSON
