Cilj predsednika Džona Kenedija da čoveka stavi na mesec do kraja 1960. godine pokrenuo je svemirski program kao i našu maštu. Svi kao da su bili zaneseni nadom a zatim i stvarnošću ljudskih bića koja su putovala kroz svemir da bi hodala površinom meseca. Ali kao i sa svakim drugim događajem, koliko god da je značajan, divljenje spada i oduševljenje slabi. Takav je slučaj i sa krajem Nasinog programa Apolo.
Džek Nidlmen bio je jedan od reportera koji su izveštavali o lansiranju Apola 17 u decembru 1972. godine. Bilo je to noćno lansiranje. Džek se pridružio drugim reporterima, koji su iskoristili priliku da se druže. Šetali su travnjakom dela za novinare u Svemirskom centru Kenedi, a na izletničkim stolovima bila je postavljena zakuska i sve se odvijalo kao i obično.
Ali kada je počelo odbrojavanje i sve oči i kamere okrenule se ka 36 spratova visokoj raketi Atlas, čak su i iskusni reporteri bili savladani emocijama. Kao što je Nidlmen ispričao priču u knjizi Bila Mojera, „Svet ideja,“ reporteri su iznenada bili zaslepljeni izvanrednim narandžastim svetlom, koje se nalazilo na samoj granici onoga u šta čovek sme da pogleda.
Zatim je raketa počela polako da se diže na mračnom noćnom platnu u potpunoj tišini, jer je bilo potrebno nekoliko sekundi da zvuk pređe razdaljinu. Kada su udarili zvučni talasi, oni su reportere preplavili grmljavinom koja im je protresla kosti. Nidlmen kaže, „Prosto ste mogli da čujete kako se vilice otvaraju.“
Raketa je putovala sve više i više, u prvoj fazi sagorevanje je imalo spektakularno plavi plamen. Činilo se da je raketa postala deo zvezde dok je nosila tri čoveka ka slavi. A zatim… nestala je, iščezla u periferiji atmosfere i zatim u dubini svemira. Džek Nidlmen je rekao da je tišina nastala među novinarima. Prestala su sva mudra dobacivanja. Oči ljudi bile su prepune svetla, njihova usta širom otvorena, a lica osvetljena unutrašnjim sjajem čistog divljenja.
Ponašanje ovih očvrslih novinara promenilo se u potpunosti. Tiho su ustali, nudeći da pomognu jedni drugima. Bili su ljubazni i puni poštovanja. Kada su progovorili, bilo je to u utišanim tonovima, kao da se boje da će pokvariti trenutak. Čudo je učinilo svoj posao.
Kako se približavamo Božiću, čini mi se da je tačno to iskustvo koje smo u opasnosti da propustimo. U periodu kada hrišćanske crkve proslavljaju praznik Hristovog rođenja, čini mi se da smo u opasnosti da propustimo baš ovo iskustvo. U naše vreme, kada je napredak tehnologije objasnio ogromne misterije i kada naučnici zaviruju u naš DNK, filmovi mogu na platnu da prenesu takve spektakle da to zapanjuje um, strahujem da smo u opasnosti da nešto izgubimo – nešto moćno, nešto potrebno, nešto što može ponovo da probudi našu dušu. U naše vreme divljenje je u opasnosti.
Osećaj divljenja nastaje kada su naša očekivanja prevaziđena. Divljenje je začuđenost zbog nečeg fantastičnog, udruženo sa divotom i sjajem. To je sporedni proizvod koji nastaje kada se nalazimo u prisustvu nečega što nam oduzima dah. Ali takođe postoji i element volje da se divimo.
Znate da je to istina: Vi i ja možemo da izaberemo da budemo neosetljivi u prisustvu slave; da zevamo kada bi trebalo da proslavljamo, da prekrstimo ruke kada bi trebalo da aplaudiramo. U našoj kulturi tipa, „bio sam tamo, uradio sam to, dobio sam majicu“, postalo je „kul“ da budemo neoduševljeni nečim spektakularnim. Ali nešto nije u redu sa našim srcem kada nešto divno izazove samo blagu zainteresovanost.
Ovog jutra Sveti Duh želi da vam predstavi iznenađenje Hristovog rođenja. Razmišljajte o tom prvom Božiću i divite se Njegovom rođenju.
Divota Njegovog rođenja
Divljenje i strahopoštovanje dotaklo je Jelisavetu i Mariju. Anđeosko pojavljivanje pred ovom veoma starom ženom i ovom tinejdžerkom devicom bilo je dovoljno šokantno, ali razmislite o onome što je anđeo rekao! Bog je učinio da nemoguće postane moguće: obe će roditi čudesne sinove koji će biti povezani u pokretu koji će preplaviti zemljinu kuglu i zauvek promeniti život ljudi. Možete li da vidite Jelisavetu i Mariju kako se grle i plaču od radosti?
Sveti strah obuzeo je Josifa. Ili razmišljajte o velikim preokretima za Josifa, koji je primio vesti o trudnoći i verovao ono što bi većina od nas verovala, sve dok mu anđeo nije sve razjasnio. Nije mogao da spava te noći, čekajući zoru i priliku da pronađe Mariju i kaže joj da je sve u redu među njima.
„Marija, Marija, bilo bi bolje da sedneš, jer imam nešto da ti kažem.“ A Marija bi odgovorila, „Baš mi je drago što si došao; i ti treba nešto da znaš.“ I svako bi ispričao svoju priču o susretu s anđelom. Josif žurno govori o poruci anđela, da je Marijina trudnoća delo samog Boga i da će dete biti dečak koga treba nazvati Isus, što znači „Jehova spasava“, jer će On spasiti svoj narod od njihovih greha.
A Marija upada, „To ime je anđeo rekao i meni!“ I onda bi pričala o Jelisavetinoj trudnoći i rekla da je identitet ovog dečala „Sin Najvišega“ i da će Mu Gospod Bog dati presto sa Njegovim ocem Davidom i da će večno vladati nad domom Jakovljevim, a Njegovom carstvu neće biti kraja (Luka 1,32.33). I smeh bi zamenio strah i radosni uzvici bi odzvanjali dok bi se molili i plakali i pričali o svojoj zajedničkoj budućnosti. Dogodilo se divljenje, zar ne vidite? Stvari koje jednostavno nisu bile moguće, dogodile su se!
Čudesno ukrštanje večnosti i vremena okruživalo je Isusovo rođenje. Kako će se ovo rođenje dogoditi? Zamišljam Mariju i Josifa u to vreme mnogo puta. Biblija kaže da je to bilo normalno rođenje, kao i svako drugo. Ali samo Dete je jedinstveno na način koji zapanjuje um. On koji je rečima dozvao svetlost u postojanje prilikom Stvaranja, po prvi put gledaće ljudskim očima. On koji sedi na zemljinom krugu, u potpunosti će zavisiti od Marije radi preživljavanja. A ona Ga je položila u jasle, iza gostionice, iznenađena još jednom što je Bog, koji je nadgledao svaki detalj Hristovog dolaska, izabrao tako ponizne okolnosti.
A onda, tu su i pastiri, čiji život je promenila jedna pesma, koja je jedinstvena među pesmama iz Luke 1 i 2. Nju je pevao hor. Ona je zabeležena za nas u Luci 2,8-20. To je Glorija anđela. Prepuna je divljenja! „I behu pastiri u onom kraju koji čuvahu noćnu stažu kod stada svog. I gle, anđeo Gospodnji stade među njima, i slava Gospodnja obasja ih; i uplašiše se vrlo. I reče im anđeo: Ne bojte se; jer gle, javljam vam veliku radost koja će biti svemu narodu. Jer vam se danas rodi spas, koji je Hristos Gospod, u gradu Davidovom. I eto vam znaka: Naći ćete dete povito gde leži u jaslama. I ujedanput postade s anđelom mnoštvo vojnika nebeskih, koji hvaljahu Boga govoreći: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja. I kad anđeli otidoše od njih na nebo, pastiri govorahu jedan drugom: Hajdemo do Vitlejema, da vidimo to što se tamo dogodilo šta nam kaza Gospod. I dođoše brzo, i nađoše Mariju i Josifa i dete gde leži u jaslama. A kad videše, kazaše sve što im je kazano za to dete. I svi koji čuše diviše se tome što im kazaše pastiri. A Marija čuvaše sve reči ove i slagaše ih u srcu svom. I vratiše se pastiri slaveći i hvaleći Boga za sve što čuše i videše, kao što im bi kazano.“
Stupite u ova polja i pridružite se pastirima i još jednom ćete ugledati radosno iznenađenje. Ono što me ovde dira, što moje srce čini poniznim i umiruje moju dušu jeste što Bog, onaj čijom slavom odzvanja pesma anđela; Bog kome glasnici dolaze i kreću se snagom i brzinom prema Njegovoj volji… ovaj Bog javio se ništavnima.
Dozvolite mi da ovde popunim neke praznine. Fariseji tog vremena su govorili da postoji šest zanimanja koja su bezvredna. Jedno od njih je i pastirski posao. Pastiru nije bilo dozvoljeno da svedoči na sudu. Pastirima nije bilo dozvoljeno da uđu u sinagogu, jer su zahtevi njihovog posla činili da su ceremonijalno nečisti. Postojala je barem jedna prilika u istoriji Izrailja kada je pastirski posao bio određivan kao kazna za greh (4. Mojsijeva 14,33). Narod jednostavno nije želeo da ima posla sa pastirima.
Ali Bog je želeo. Kada je izabrao da otkrije najveću novost koju će iko ikada čuti, otišao je kod najmanjih i poslednjih, društvenih i duhovnih izgnanika, prezrenih, kojima niko nije verovao. Božji dolazak pastirima sa ovim vestima je kao da uzmete novine sutra ujutro i pronađete priču o grupi skitnica koje je, dok su brojali sve što su ukrali džeparenjem na ulici, iznenada posetio Gospodnji anđeo koji im je rekao, „… Gle, javljam vam veliku radost… Jer vam se danas rodi spas, koji je Hristos Gospod, u gradu Davidovom.“ Pastiri, naravno, nisu razumeli sve što su čuli. Ne možete Nijagaru da zarobite čašom, niti da okean popijete slamčicom. Ali oni su to prvi čuli. To je divna vest, zato što se u centru jevanđelja nalazi istina da Božje znanje nije strogo intelektualno iskustvo. To nije nešto što se daje samo moćnima ili obrazovanima ili onima koji to zaslužuju. Objavljeno je pastirima, onima koji nisu bili „dostojni.“
Uvek volim da čitam pisma koja deca pišu Deda Mrazu i slatko se nasmejem. Jedan mališan je pisao, „Dragi Deda Mraze, prošle godine mi nisi doneo ništa naročito. A ni godine pre prošle nisi mi doneo ništa naročito. Ovo ti je poslednja prilika.“
Ali ovo mi je omiljena: „Dragi Deda Mraze, u našoj kući žive tri mala dečaka. Tu je Džefri, on ima 2 godine. Tu je i Dejvid, on ima 4 godine. A tu je i Norman, on ima 7. Džefri je ponekada dobar, Dejvid je takođe ponekada dobar. Ali Norman je uvek dobar. Ja sam Norman.“ Ali mi nismo Normani, mi smo pastiri.
Pre dve hiljade godina, Bog je objavio veoma važnu vest „nedostojnim“ pastirima. On to čini i danas. Divite se što je došao za vas. Budite ponovo zaprepašćeni čudesnom istinom da vas je Bog tražio s jevanđeljem. On nije odustao od vas dok ste bili zaglavljeni u grehu ili dok ste odbijali Njegove ljubazne pozive, prezauzeti i presvetovni da biste se brinuli za Njega ili Njegovog Sina. On vas je jednostavno dovoljno voleo da vas jednog dana probudi u neodoljivoj muzici Dobre vesti o velikoj radosti i spasenju vaše duše. A kada ste jednom čuli tu pesmu, vaše srce se nadimalo od radosti i poverovali ste.
Buđenje divljenja
Znam da je moguće da čujete moje reči, ali da i dalje niste pokrenuti onim što one opisuju. Dozvolite mi da vam kažem kako možete tokom ove božićne sezone da vratite ovo divljenje.
- Divljenje počinje u Božjoj prisutnosti
Šesnaesti stih nam kaže da su pastiri sve ostavili i otrčali u Vitlejem. Trčali su kroz ulice, zavirujući u svaku staju tražeći novorođeno dete. Konačno, „nađoše Mariju i Josifa i dete gde leži u jaslama.“ Nalazili su se u samoj prisutnosti Cara nad carevima i Gospodara nad gospodarima. Videli su blistavu svetlost, čuli su zvuke, potvrdili znake. Kada je grmljavinu anđeoskog hora zamenilo gugutanje novorođene bebe, divljenje je istisnulo svaku drugu emociju.
Čujte me ovog jutra: Stupite u Božju prisutnost. To nije teško; On je ovde. To što Ga niste videli ne menja istinu. Neka slava Njegove blizine savlada sve vaše odbrane.
- Divljenje postaje zarazno
Kada je nešto divno, jednostavno morate nekome da ispričate o tome. A onda se i oni zadive. Vi ste uzbuđeni zbog neke dobre vesti – nemate tumor! Vaša kćerka i zet očekuju prvo dete! Šta radite? Širite radost? Ćutanje bi jednostavno bilo pogrešno, jer je divljenje zarazno.
Stihovi 17 i 18 govore nam šta se dogodilo sa pastirima, „A kad videše, kazaše sve što im je kazano za to dete. I svi koji čuše diviše se tome što im kazaše pastiri.“ Možda je razlog zašto tako retko svedočimo o Hristu to što se tako retko divimo onome što je Bog učinio za nas kroz Hrista. Kada jednom pustite istinu da uđe, kada jednom spustite svoje štitove i savlada vas Njegova slava, to će teći iz vas kao nepresušan izvor radosti, a divljenje u Hristu će se širiti.
- Divljenje izaziva obožavanje
Pastiri su videli, čuli i osetili Boga. Šta su oni uradili? „I vratiše se pastiri slaveći i hvaleći Boga za sve što čuše i videše, kao što im bi kazano“ (Luka 2,20). Kada se pastiri ponašaju kao duhovni ljudi, živi Bogu, radosni u Njemu, nešto veliko se dogodilo. Divljenje je postalo obožavanje. Otkriće je izazvalo divljenje. Istina je vibrirala njihovim kostima. Poverovali su u Hrista i njihov život je zauvek promenjen. Taj prvi Božić bio je dan koji je sve promenio.
U knjizi Melem za dušu postoji priča o Sači. Ona je imala četiri godine kada se rodio njen mali brat. Mala Sači počela je da traži od roditelja da je ostave nasamo sa novom bebom. Oni su se brinuli da je, kao većina četvorogodišnjaka, Sači možda ljubomorna i da želi da ga udari ili protrese, pa su je odbijali.
Ali kako tokom vremena Sači nije pokazivala nikakve znake ljubomore, oni su se predomislili i odlučili
da dozvole Sači da održi svoju „privatnu konferenciju“ sa bebom. Oduševljena, Sači je otišla u sobu za bebu i zatvorila vrata – ali ona su se malo otvorila, dovoljno da radoznali roditelji provire i slušaju. Videli su kako mala Sači tiho prilazi svom mlađem bratu, približava lice njegovom i govori, „Bebo, kaži mi kako izgleda osećati Boga. Ja počinjem da zaboravljam.“
Praznici Hristovog rođenja treba da budu vreme kada ćemo se približiti Bogu da vidimo, da osetimo i da još jednom čujemo Njegovo srce. To je vreme kada se događaju stvari koje su inače nemoguće. Da li vam je potrebno ponovno buđenje? Da li je potrebno da Hristovo rođenje ponovo posmatrate očima deteta? Otvorite oči – ugledajte svetlost. Otvorite srce – osetite emocije. Otvorite um – shvatite značenje. Otvorite uši – Čujete li ono što ja čujem? Odzvanja pesma, a beba je u jaslama i sve je slavno dok se Bog probija u ovaj svet i u vaš život.
IZDVAJAMO
Pitanja na početku Nove godine?
Biblija: Njeno poreklo i autoritet
Mudraci – Oni koji ozbiljno traže
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
