Priroda čoveka i poimanje besmrtnosti iz biblijsko-teološke perspektive

Čovekova osnovna osobina jeste njegova egzistencija, to jest, da je živ, da postoji. Jedna od osnovnih radosti u našem bitisanju jeste radost zbog svesti o vlastitom postojanju. Zato je pitanje: može li čovek večno postojati, ili se njegova egzistencija mora završiti jednom za uvek, oduvek zaokupljalo pažnju ljudskog roda. Njime su se bavili svi veliki umovi čovječanstva i pokušali da mu priđu iz različitih perspektiva. Zato bi se ovo pitanje moglo pročavati iz aspekta filozofije, psihologije, sociologije, medicine, teologije i drugih srodnih nauka. Ali, zbog ograničenosti prostora, ovaj rad će biti ograničen samo na biblijsko-teološki pristup ovom problemu.

 

Biblijska Antropologija

 

Kada Sveto pismo[1] govori o čoveku, ono o njemu govori kao o Božjem stvorenju. Kako je opisana konstitucija čoveka u biblijskom izveštaju o stvaranju? O tome govori sledeći tekst: “A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa”[2].

Dakle, čovek se sastoji iz dva elementa. Prvi je prah zemaljski, a on se odnosi na njegovu materijalnu ili fizičku stranu. Savremena nauka potvđuje da se čovek sastoji upravo od istih hemijskih elemenata kao i zemlja. Drugi elemenat je “duh životni”, koji je Bog udahnuo u čoveka i na taj način od beživotnog zemljanog tela načinio živo biće. Taj “duh životni” (u jevrejskom originalnom tekstu “nišmat hajim“) u Svetom pismu uvek označava životni princip, životodavnu silu koja dolazi od Izvora života. Nišmat hajim nigde u Bibliji ne predstavlja neki samosvesni i inteligentni deo čoveka, već jednostavno božansku silu koja čoveka čini živim. Ovaj isti dah života u sebi imaju i životinje, jer su i one živa bića.[3]

Kroz spoj ova dva esencijalna elementa nastala je “duša živa” (jevrejski “nefeš haja “). Dakle, Adam nije dobio dušu, on je postao duša. Celokupno ljudsko biće je nazvano duša živa. Duša nije deo ličnosti, ona jeste ličnost.

Nefeš se u Starom zavetu pojavljuje 745 puta i vrlo često se prevodi sa “čovek” ili “lice”.[4] Zato jedna duša može da obavlja svakodnevne poslove i da bude ubijena: “I svaku dušu koja bi radila kakav posao u taj dan, ja ću zatrti dušu onu u narodu njezinu”[5]. Često se čak i umesto ličnih zamenica (ja, ti, on) upotrebljava reč duša (moja, tvoja, njegova).[6] Dakle, kada starozavetni spisi govore u ontološkim kategorijama, objašnjavajući konstitucionu strukturu čovjeka ili jednostavno upotrebljavajući imenicu duša (nefeš) u njenom ontološkom smislu, onda ona označava celokupno ljudsko biće – čoveka, individuu, a ne neki njegov deo.

Takođe, na više od stotinu mesta se ova reč prevodi kao “život”.[7] Odsustvo životne opasnosti je prikazano na sledeći način: “I reče Gospod Mojsiju u zemlji Madijanskoj: idi, vrati se u Misir, jer su pomrli svi koji su tražili dušu tvoju”[8].

Ali, osim u ontološkom smislu, pojam nefeš se često upotrebljava i u svom funkcionalnom smislu. U tom slučaju, on se tada odnosi na želje, prohteve ili strasti,[9] pa se zato ponekada prevodi sa “apetitom, prohtevom, lakomošću”[10]. Može da se odnosi i na sedište osećanja (1 Mojsijeva 34,3; Pesma nad pesmama 1,7), a ponekada predstavlja i čovekovu volju[11]. Dakle, ponekada se ovaj termin koristi da se iskaže neka intelektualna aktivnost ili osećanje jedne ličnost, odnosno ukaže na neki emotivno-psihološki aspekt čoveka.

U grčkom novozavetnom biblijskom tekstu umesto reči nefeš koristi se grčka sinonimna reč psihe. Ona takođe označava celokupno ljudsko biće: “Koji dakle rado primiše reč njegovu krstiše se; i pristade u taj dan oko tri hiljade duša. I uđe strah u svaku dušu, jer apostoli činjaše mnoga čudesa i znake u Jerusalimu.”,[12] “Svaka duša da se pokorava vlastima”,[13] “u kome malo, to jest osam duša, ostade od vode”,[14] ili pak život jednog čoveka[15]. Psihe nije besmrtna[16], već podložna smrti i može da se uništi[17].

I psihe može da označava samo neki aspekt bića, kao što su osećanja[18] ili srce[19]. Prema tome, i za ovu reč postoji njena funkcionalna upotreba. Zanimljivo je zapaziti da su se i do danas, u svakodnevnom govoru, zadržale ove obe upotrebe reči duša, slično kao i za neke druge reči iz biblijske terminologije (npr. doslovno i preneseno značenje reči srce).

Dakle, biblijski navod ukazuje da se ponekad nefeš i psihe odnose na celu ličnost, a u drugim prilikama na naročito čovekovo svojstvo kao što su osećanja, prohtevi i naklonosti. Ovakva upotreba, međutim, ni u kom slučaju ne ističe da je čovek biće sastavljeno od dva posebna i različita dela. U ontološkom smislu, duša uvek označava celu ljudsku ličnost; ne postoji duša koja poseduje nekakav svestan život izvan tela. O njoj se nigde ne govori kao o nekoj nezavisnoj celini koja nadživljuje telo.

 

Stanje čoveka kada umre

 

Šta Biblija uči, šta se dešava sa čovekom kada umre? Da li odmah nastavlja da živi, ali u nekom drugom obliku, ili je stvarno mrtav, do dana vaskrsenja? O ovoj temi postoji dosta tekstova, i oni su nedvosmisleni i jasni. Smrt je obrnut proces od stvaranja. “I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati k Bogu, koji ga je dao.”[20] “Odvratiš lice svoje, žaloste se, uzmeš im duh, ginu, i u prah svoj povraćaju se.”[21] Kroz spoj materije i Božjeg oživljavajućeg duha (daha), nastaje duša živa, to jest, čovek. Prilikom smrti, životvorna sila, Božji duh, se njemu vraća, tijelo se razgrađuje, a duša, koja je bila spoj ova dva elementa, više ne postoji. Dakle, u skladu sa učenjem Biblije, kada umre, čovek jednostavno više ne postoji. Evo tekstova koji to potvrđuju:

  1. Mrtvi ne znaju ništa: “Jer živi znaju da će umrijeti, a mrtvi ne znaju ništa niti im ima plate, jer im se spomen zaboravio”[22].
  2. Njihova osećanja nestaju: “I ljubavi njihove i mržnje njihove i zavisti njihove nestalo je”[23].
  3. Njihove intelektualne i kognitivne aktivnosti prestaju: “Sve što ti dođe na ruku da činiš, čini po mogućnosti svojoj, jer nema rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti u grobu u koji ideš”[24].
  4. Ne znaju ništa o onima koje su volili: “Ako li sinovi njegovi budu u časti, on ne zna; ako li u sramoti, on se ne brine”[25].
  5. Ne proslavljaju Boga, jer se nalaze na mestu na kojem se muči (šuti); nemaju spoznaju božanske istine: “Ne će te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji siđu onamo gde se muči”[26]. “Jer neće grob tebe slaviti, neće te smrt hvaliti, i koji siđu u grob ne nadaju se tvojoj istini. Živi, živi, oni će te slaviti, kao ja danas; otac će sinovima javljati istinu tvoju.”[27]
  6. Nemaju nikakvog dodira sa ovim svetom, niti mogu ostvariti neki uticaj na njega: “… i više nemaju dijela nigde ni u čemu što biva pod suncem.”[28]

Smrt je u Svetom pismu vrlo često uspoređena sa snom.[29] Time se želi ukazati na besvesno stanje čoveka u kojem on čeka na dan buđenja – vaskrsenja.

Mesto gde mrtvi počivaju se u Starom zavetu naziva “šeol”, a u novom “hades”. Ove reči je najispravnije prevesti sa “grob” – to je mesto mira, počivanja, tišine. Iako se ponekada prevodi sa rečju pakao, ono nema ništa zajedničko sa uobičajenom predstavom pakla. Tamo odlaze i zli i dobri[30], jednostavno da bi u tišini sačekali dan vaskrsenja.

Odsustvo života, prestanak egzistencije, to je smrt (a ne život, u nekom drugom obliku). Teolog Karlil Hajns je to na sledeći način vrlo dobro izrazio:

“Smrt nije neka modifikacija života. Ona uopšte nije život. Ona nije neki nastavak života u promenjenim okolnostima. To nije oslobađanje u jedan puniji život. To nije život bede, ni život sreće, ili život u bilo kojem stanju. Umreti znači ne živeti. To znači prestati živeti.

Smrt je prestanak života, odsustvo života, direktna suprotnost životu. Tako, u smrti ne postoji život. Čovek ne živi, telo ne živi, duša ne živi… um ne živi. Inteligencija prestaje, svijest prestaje, sećanje prestaje, znanje prestaje, misao prestaje…

Ovo ne znači da neće postojati budući život… Postojaće budući život… A on će početi, ne kada čovek umre, već kada bude podignut iz mrtvih, prilikom vaskrsenja.”[31]

Sveto pismo na mnogo mesta potvrđuje ove reči i ukazuje na činjenicu da smrt znači prestanak života – u punom smislu. Bog je Adamu jasno rekao da će umreti ako bude jeo od zabranjenog drveta. Kasnije, kao posledica greha i odvajanja od Boga, izrečene su sledeće reči: “jer si prah i u prah ćeš se vratiti”[32]. A nakon toga, Bog jasno objašnjava razlog zašto čovek više neće imati pristup drvetu života: “čovek… sada da ne pruži ruke svoje i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do veka živi!”[33] Zbog greha, Bog je odlučio da ne dopusti da čovek večno živi, naravno, osim onih ljudi koji se vrate Bogu.

Suprotno prilično raširenom mišljenju, Biblija ne govori o duši koja nadživljava telo i nakon smrti živi u nekom drugom obliku. Ali, postoji nekoliko tekstova koji na prvi pogled zbunjuju, te zahtevaju objašnjenje.

Jedan od njih su poznate Hristove reči koje je rekao razbojniku koji je visio na krstu do Njega: “I reče mu Isus: zaista ti kažem: danas ćeš biti sa mnom u raju.”[34] Prema ovim rečima, Isus je obećao ovom pokajanom grešniku, da će tog istog dana biti sa njim u raju. Ali, ako je to tako, onda bi ove reči bile u suprotnosti sa svim ostalim što je Hristos učio o tome, kada će pravednici primiti svoju platu. “Jer će doći sin čovečiji u slavi oca svojega s anđelima svojijem, i tada će se vratiti svakome po delima njegovim.”[35] Dakle, Hristos jasno pokazuje da će pravednici dobiti svoju nagradu tek na kraju vremena, kada On dođe po njih. Zašto onda Hristos naglašava reč “danas”? U originalnm manuskriptima, nisu postojali znakovi interpunkcije. Tek su kasnije dodane tačke, zarezi i ostali interpunkcijski znaci. Tako, originalni tekst, u potpunosti dopušta i sledeći prevod: “Zaista ti kažem danas, bićeš sa mnom u raju.”

Zašto se smatra da zarez treba staviti nakon reči “danas”, a ne pre nje? Zbog neposrednog konteksta koji jasno ukazuje na pravo tumačenje ovih reči. Kada je Hristos vaskrsao u nedelju, On je rekao sledeće reči Mariji Magdaleni: “Ne dohvataj se do mene, jer se još ne vratih Ocu svojemu…”[36] Prema tome, sam Isus u petak nije bio u raju, pa to onda svakako nije obećao ni pokajanom razbojniku. Osim toga, širi kontekst celog Svetog pisma, ukazuje na ispravnost ovog drugog prevoda: “Zaista ti kažem danas, bićeš sa mnom u raju.”

Iako bi u našoj kulturi bilo donekle neuobičajeno naglasiti da se nešto govori danas, u biblijska vremena je to bilo uobičajeno. “Jer ti zapovjedam danas… Javljam vam danas… svedočim vam danas…”[37] Još dosta drugih mesta potvrđuju ovakvo naglašavanje dana u kojem se govori nešto značajno. Hristos kao da je htio reći: “Danas, kada umirem za grehe ljudskog roda, danas, kada mi se svi rugaju, danas, kada onima koji me posmatraju na krstu izgleda da sam potpuno poražen, da, upravo danas, ja imam silu i autoritet da ti kažem da ćeš ti biti sa mnom u raju.”

Drugi tekst koji je potrebno objasniti jeste Hristova priča o bogatašu i ubogom Lazaru, koja je zapisana u Lukinom jevanđelju 16. glavi. Na prvi pogled, ova Hristova priča kao da uči nešto suprotno svemu ostalome što Sveto pismo izjavljuje o stanju mrtvih. Priča glasi: “Čovek neki, pak, beše bogat, koji se oblačaše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se. A beše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima gnojav, i željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatog; još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov. A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avraamovo; a umre i bogati, i zakopaše ga. I u paklu kad beše u mukama, podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avraama i Lazara u naručju njegovom, i povikavši reče: Oče Avraame! Smiluj se na me i pošlji mi Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svog, i da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovom plamenu. A Avraam reče: Sinko! Opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svom, i Lazar opet zla; a sad se on teši, a ti se mučiš. I preko svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da ovi koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama da prelaze. Tada reče: Molim te dakle, oče, da ga pošalješ kući oca mog, jer imam pet braće: neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja. Reče mu Avraam: Oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju. A on reče: Ne, oče Avraame! Nego ako im dođe ko iz mrtvih pokajaće se. A Avraam reče mu: Ako ne slušaju Mojsija i proroke, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.”[38]

“Sve Hristove priče se satoje uglavnom iz dva dela: iz takozvane osnovne slike, za koju je Hristos često uzimao primere poznate u narodu, i iz duhovne pouke koja je prizlazila iz te osnove. Osnovna slika mogla je, ali nije morala biti istinita.”[39] U slučaju ove priče, osnovna slika o bogatašu i ubogom Lazaru je bila jedna priča koja su Izraelci doneli iz Vavilona, kojoj su Jevreji dali svoju interpretaciju.[40] Ona se prepričavala u narodu kao jedna poučna priča. Tako su Hristovi savremenici mogli da jasno prepoznaju priču koja im je bila poznata, a kojoj je Hristos dodao određene elemente i posebno naglasio određene moralne pouke. Ovom pričom, koja u sebi sadrži mnoge očigledne nerealne elemente, on nije nameravao da pruži podatke o stanju mrtvih kada umru.

Sledeće činjenice pokazuju da se ovde očigledno radi o jednoj izmišljenoj priči, koja svakako ne oslikava pravo stanje čoveka koji je mrtav:

  1. Ovde kao da mrtvi primaju svoju nagradu odmah nakon smrti. Ali, to je u potpunoj suprotnosti sa desetinama biblijskih tekstova koji jasno ukazuju na činjenicu da će nagrada biti primljena tek prilikom Hristovog dolaska. “I evo ću doći skoro, i plata moja sa mnom, da dam svakome po delima njegovim.”[41]
  2. Na mnogo mesta, Biblija jasno uči da je smrt san, da mrtvi ništa ne znaju, da ne spominju Boga. “Jer mrtvi ne spominju tebe, u grobu ko će te slaviti?”[42] Ako je Lazar živeo pravedno i zaslužio večni život, da li je moguće da čak ne bi ni spominjao Božje ime?
  3. Priča kaže da je ubogi Lazar odnesen u Avramovo krilo. Ali, koliko bi to krilo trebalo da bude da bi svi spaseni stali u njega? Da li je to realna slika nebeskog blaženstva – sedenje u nečijem krilu?
  4. Ovde su nebo i pakao odvojeni samo jednom provalijom, a pravednici i oni koji su u paklu, mogu da razgovaraju. Ako se zamisli jedna majka koja posmatra svoje dete u paklu kako se muči, dok se ona nalazi na nebu, među pravednima, kakvo bi bilo njeno “blaženstvo”, dok bi posmatrala svoga sina, i razgovarala s njim? Koliko bi pravednici zaista bili srećni dok bi posmatrali svoje drage ili svoje prijatelje i poznanike kako se muče u paklu, vičući od muka?
  5. Bogati čovek u paklu ima telo. On ima oči, jezik itd. Kako je njegovo telo stiglo tamo iz groba? U stvari, niko ne uči da telo biva bačeno u pakao, odmah nakon smrti. A koliko bi vlažnosti ostalo na Lazarevom prstu, dok bi došao ka ovom bogatom čoveku?

Očigledno je da je ova cela priča nerealna i parabolična. U Svetom pismu postoji i priča koja govori o drvetima koja razgovaraju, dogovarajući se, koga da izaberu sebi za cara.[43] Pa ipak niko još nije pokušao da preko te priče dokaže da drveta imaju jezik na kojem komuniciraju ili da čak imaju izbore na kojima biraju cara.

Prava pouka ove priče o bogatašu i ubogom Lazaru jeste da Bog svakog čoveka poziva da u ovom životu živi plemenito, pomažući one koji su na rubu egzistencije, jer posle smrti ne postoji druga prilika za promenu života i pokajanje. Zato se treba pokajati sada, a ne očekivati promene ili pomilovanje nakon smrti. Ovo je suština ove izmišljene parabole, čiji cilj nije da objasni stanje čoveka kada umre.

Postoje i oni koji pokušavaju da egzistenciju mrtvih potvrde kroz iskustva koja se stiču na području parapsihologije (npr. hipnoza) ili kroz kontakt sa mrtvima na spiritističkim seansama. Ali, Bog ovakve delatnosti izričito zabranjuje.[44] Glavni razlog za to jeste što se tada nikada ne javljaju mrtvi, već demoni (kao što je već napomenuto, mrtvi “… više nemaju dijela nigde ni u čemu što biva pod suncem.”[45], pa se sigurno ne mogu oni javljati). Potvrda za ovo postoji u iskustvu Saula koji je kod vračare pitao “Samuila” ono što ga je zanimalo. Ali, Sveto pismo otkriva da je on u stvari pitao “duh vračarski”[46], a to je, u stvari, “duh đavolski”[47].

 

Besmrtnost

 

Jedna od najveličanstvenijih izjava Svetog pisma jeste izjava da je čoveku moguće da večno živi, da može da poseduje život koji se nikada neće okončati. U dubini čovekovog bića postoji snažna želja za životom, za večnošću. Ljudska bića osećaju da nisu stvorena da bi opet nestala, umrla. Ali, zbog odvajanja od Onoga ko je Izvor života, smrt je postala neminovna i nepobitna realnost. Ali, u Svetom pismu postoje reči nade za svakog pojedinca koji je spreman da prihvati Isusa Hrista kao svog Spasitelja. “Jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju, i opravdaće se zabadava blagodaću njegovom, otkupom Isusa Hrista, kojega postavi Bog očišćenje verom u krvi njegovoj da pokaže svoju pravdu oproštenjem pređašnjih greha.”[48]Jer Bogu tako omilje svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.”[49]

Dakle, svaki čovek, bez obzira na svoje prošle grehe, može da bude očišćen žrtvom Isusa Hrista i da, verujući u Njega, primi život večni. Primanje večnog života će se desiti prilikom drugog Hristovog dolaska u slavi, kada će On vaskrsnuti mrtve. “Niko ne može doći k meni ako ga ne dovuče otac koji me posla, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan.”[50] “Isus joj reče: brat će tvoj ustati. Marta mu reče: znam da će ustati o vaskrsenju, u poslednji dan.”[51]

Kako će izgledati večni život? Sigurno je da je ograničenom ljudskom umu nemoguće da shvati slavu sveta koji Bog ljubavi priprema svojim stvorenjima. U svakom slučaju, svaki trag greha i zla će nestati, a istinska sreća će ispunjavati svako živo biće. Biblija to ovako opisuje: “I vidjeh novo nebo i zemlju novu; jer prvo nebo i prva zemlja prođoše i mora više nema. I ja Jovan vidjeh grad sveti, Jerusalim nov, gdje silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevjesta ukrašena mužu svojemu. I čuh glas veliki s neba gdje govori: evo skinije Božje među ljudima, i živjeće s njima, i oni će biti narod Njegov i sam Bog biće s njima Bog njihov. I Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe. Koji pobijedi, dobiće sve i biću mu Bog i on će biti moj sin.”[52]

 

Da li je duša besmrtna?

 

Oni koji smatraju da čovek ima dihotomnu prirodu, i da zato duša može da nadživi telo i egzistira odvojeno od njega, obično smatraju i da je ta duša besmrtna, da se ne može uništiti i da će ona uvek postojati. Zato smatraju, da iako je telo mrtvo, ova duša, odmah nakon smrti nastavlja da postoji u nekom nematerijalnom obliku.

Ali, kao što je to već ranije prikazano, duša u Bibliji označava kompletnu ličnost ili simbolički predstavlja sedište ljudskih emocija. Ona nigde nije prikazana kao neki samostalno egzistirajući deo čoveka.

Iako se reči duh i duša u bibliji pojavljuju više od 1600 puta, one nikada ne navode na zaključak da postoji svesno biće izvan tela. Uz njih nikada ne stoji pridev “besmrtan”. Ni jednom, kontekst ne upućuje na besmrtnu dušu ili neki neuništivi duh. Jedini koji ima besmrtnost jeste Bog: “Koji sam ima besmrtnost, koji živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti”[53]. Pošto je Bog jedini koji poseduje besmrtnost, logično je, da je niko drugi, po svojoj prirodi, ne poseduje. Ali, oni koji su Bogu verni, primiće besmrtnost prilikom drugog Hristovog dolaska: “Ujedanput, u trenuću oka u poslednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti. Jer ovo neraspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost.”[54] U celoj Bibliji, imenica besmrtnost se pojavljuje samo na ova dva mesta.

Pošto je duša u stvari celokupno ljudsko biće, logično je da može da greši, a i da umre: “koja duša zgreši, ona će umreti”[55]. Ako duša može da umre, onda svakako da nije besmrtna.

 

Istorijska teologija i besmrtnost duše

 

Istorijski gledano, razvila su se različita shvatanja čovekove prirode. Postoji holistički pristup, koji čoveka posmatra kao jednu nedeljivu celinu. Drugi pogled je dihotomija; prema ovoj teoriji, čovek se sastoji od dva elementa, od duše i tela. Svoje poreklo ovo shvatanje ima svoje poreklo u starogrčkoj filozofskoj tradiciji. Duša i telo se bitno razlikuju, oni su suprotni jedno drugom.

Još jedno shvatanje je trihotomija. Zastupnici ove teorije smatraju da se čovek sastoji iz tri elementa: telo, duh i duša. “To shvatanje vodi svoje poreklo od Aristotela. On je govorio da čovek ima duh (nus, što na grčkom znači “razum”), dušu, što je za njega bila neka vrsta vitalnosti ili životne snage; i telo, koje je fizički aspekt ljudskog postojanja.”[56]

Kao što je to opštepoznato, teorija o besmrtnoj duši se može pronaći kod različitih drevnih naroda.[57] Ali, svoj filozofski i logički sistem, ona je dobila od grčkih filozofa, naročito Platona. Kao dualista, on je smatrao da je materijalni svet zao i da je duša samo zatvor za telo. Verovao je da se čovek sastoji od tela, koje je neraskidivo povezano sa svetom čula i besmrtne duše, koja je stanište razuma.[58]

Za Platona, duša je postojala i pre nego što se nastanila u nekom telu.[59] Ona je nekada obitovala u svetu ideja.[60] Smrt je samo odvajanje duše od tela. Platonov dualizam i koncept besmrtne duše iz sveta ideja je dosta složen, i zahtevao bi mnogo više prostora da se kompletnije predstavi. Ali, ono što je u kontekstu istorijske teologije bitno, jeste da je upravo Platonov dualizam doprineo uvođenju nauke o besmrtnoj duši u hrišćanstvo. Jedan biblijski rečnik to objašnjava na sledeći način: “U trećem veku u Katoličku crkvu uvuklo se Platonovo učenje o besmrtnosti duše, stopilo se s hrišćanskim verovanjem u vaskrsenje i na Petom lateranskom koncilu 1515. godine uzdignuto je u rang hrišćanske dogme. Svojim dualizmom tela i duše, ono je u katoličkoj etici dovelo do idealizacije asketskog života sveštenika i monaha i do potcenjivanja svetovnih zanimanja i bračnog života. Takođe se samo prihvatanjem tog učenja može objasniti uvođenje misa za pokojnike i širenje nauke o večnom ognju”[61].

Inače, još jedan koncept koji nema ni najmanju biblijsku potvrdu, je preko grčke filozofije, a posebno Platona, uspio da se infiltrira u hrišćanstvo. To je nauka o čistilištu.

“I ova nauka potiče od Platona, a on ju je preuzeo iz grčke mitologije. Prema Platonu, i grčkoj mitologiji, duša je besmrtna, i ona posle smrti odlazi u podzemlje – u had. Duše pravednika dobijaju kao mesto boravljenja Jelisejska polja, gde uživaju blaženstvo; grešnici bivaju bačeni u mračnu dubinu – u Tartar, gde trpe večnu kaznu. Neki grešnici nisu nepopravljivo zli. Takvi su posle izvesnog vremena čišćenja provedenog u posebnom odeljenju oslobođeni i ubrojeni među pravedne. O tom predelu i procesu čišćenja govori Platon u svojim spisima Phaedonu i Gorgiasu. On je podelio ljude na tri klase: dobre, zle i ‘srednje’. Ovi ‘srednji’ mogu se osloboditi svog bednog stanja posle procesa čišćenja.”[62]

Najraniji crkveni oci su se vrlo oštro suprotili nauci o urođenoj besmrtnosti duše. Oni su ju okarakterisali kao nebiblijsku nauku, i upozoravali su da je se treba čuvati. Tako je poznati crkveni otac Justin Mučenik izjavio sledeće: “Ako sretnete ljude koji sebe zovu hrišćanima, a ne veruju u vaskrsenje mrtvih i tvrde da će njihove duše odmah posle smrti biti uzete na nebo, ne verujte im da su hrišćani”[63].

Apostolski otac Klement Rimski, koji je neposredno poznavao apostole, kada “raspravlja o smrti, što je konačna sudbina zlih, on jasno ističe da će zli biti lišeni svakog postojanja”[64]. Irenej (130-202. n. e) je bio učenik apostolskog oca Polikarpa iz Smirne, koji je takođe neposredno poznavao Hristove apostole. On se svojim učenjem oštro suprostavio gnosticizmu, koji je kao jedan filozofsko-pagansko-hrišćanski spoj, počeo da doprinosi uvođenju mnogih jeresi u krilo rane hrišćanske crkve. Bio je jedan od najobrazovanijih i najuticajnijih pre-nikejskih otaca. Napisao je svoje čuveno delo “Protiv Krivoverja” (Adversus Heareses). Tu on svojim učenjem podiže bedem protiv nauke o urođenoj besmrtnosti duše. On je naglašavao da je besmrtnost dar Božije milosti, a ne nešto što bi nam bilo urođeno.[65]

“Irenej upotrebljava različite sinonime da bi što bolje istakao sudbinu zlih kao onih koji neće dobiti besmrtnost. Zlima je određena večna kazna (ne večno kažnjavanje) koje se prema Irineju, završava potpunim prestankom postojanja, a time će u svemiru prestati sve zlo. Kazna zlih biće večna po efektu ili posledici. Irenejevi argumenti su sledeći: biti lišen blagodati postojanja je najveća kazna, a biti lišen te blagodati zauvek znači pretrpeti ‘večnu kaznu’.

Irenej je odbacio princip zajednički platonizmu i gnosticizmu koji veliča dušu, a potcenjuje telo. Irenej ističe čoveka kao jedinstveno biće, kao jednu celinu, i naglašava vaskrsenje tela i spasenje celog čoveka. On je protiv nauke gnostika i Platona da će se samo duša spasiti, i da se ona spasava oslobađajući se od tela i seleći se na putu čišćenja u druga tela.”[66]

Neki pokušavaju da pojam “večni (aionion) oganj”, koji se pojavljuje u Irenejevim spisima, protumače kao da on tu misli na večne muke, ali, on izričito objašnjava da večna kazna ne znači i večno kažnjavanje i celokupnim svojim učenjem direktno opovrgava ovakvo dekontekstualizovano tumačenje svojih spisa. On je nedvosmisleno bio pristalica uslovne besmrtnosti, kao što su to i pre njega bili svi apostolski oci i apologete – Justin Martir, Tacijan, Teofil Antiohijski, Mileto Sardski i Polikrat Efeski.

Atenagora, Tertulijan i Origen su prvi crkveni oci koji su počeli da uvode nauku o urođenoj besmrtnosti i o večnim mukama u hrišćanstvo. Ali, najsnažniji uticaj po ovom pitanju je ostvario Aurelije Avgustin, koji je ovaj koncept preuzeo od Platona. Još dok nije postao hrišćanin, Avgustin je veoma mnogo proučavao Platona i od njega preuzeo mnoge koncepte, ideje, pa i njegovu terminologiju. Pre svog obraćenja, Avgustin je već pisao o urođenoj besmrtnosti ljudske duše, što potvrđuje da je ovaj Platonov koncept izgradio još pre svog proučavanja Svetog pisma. Tako je napravio svojevrstan spoj filozofije i hrišćanstva. Ali, ovaj njegov koncept je bio prihvaćen i dominirao je u srednjem veku. Tek su mu se neki reformatori ozbiljnije usprotivili. Među njih spadaju Martin Luter, Faustus Socinus, Vilijam Tindal i drugi.

Danas, još uvek postoje dve jasne struje: za uslovnu i za urođenu besmrtnost. Mnogi savremeni istaknuti teolozi smatraju da je čovek samo uslovno besmrtan, kao na primer: Karl Bart, Rudolf Bultman, Oskar Kulman i Pol Tilih. Veoma je zanimljiva i sledeća izjava Nikolaja Berđajeva: “Hrišćanstvo je protiv spiritualističkog učenja o besmrtnosti duše, ono veruje u vaskrsenje celovitog čoveka, uskrsnuće i tela. Nema prirodne besmrtnosti čoveka.”[67]

Konačni kraj zla

 

Po Svetom pismu, mrtvi do vaskrsenja ne znaju ništa, a svoju platu primaju tek prilikom Hristovog ponovnog dolaska. “Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživeti. Ali svaki u svom redu: novina Hristos; a potom oni koji verovaše Hristu o njegovu dolasku.”[68] Ovde originalni tekst jasno ukazuje na činjenicu da se radi o oživljavanju prilikom Hristovog dolaska, a ne o veri u Hristov dolazak, kao što bi neko na osnovu Karadžićevog prevoda mogao zaključiti. Ovaj tekst je u potpunoj harmoniji sa brojnim drugim tekstovima o ovoj temi. Za svoju pravednost, pravednici će svoju nagradu dobiti tek prilikom Hristovog dolaska. “Nego će ti se vratiti o vaskrsenju pravednih.”[69] I apostol Pavle se nadao da će svoju nagradu primiti tek na dan Hristovog povratka, kao i svi ostali koji veruju. “Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah. Dalje dakle, meni je pripravljen venac pravde, koji će mi dati Gospod u dan onaj, pravedni sudija; ali ne samo meni, nego i svima koji se raduju njegovu dolasku.”[70] Pravedni još nisu na nebu: “Neka je slobodno kazati vam upravo za starešinu Davida da i umre, i ukopan bi, i grob je njegov među nama do ovoga dana. Jer David ne iziđe na nebesa…”[71] Isto tako, ni drugi pravednici nisu još primili svoju pravednu nagradu. “U veri pomreše svi ovi ne primivši obećanja, nego ga videvši izdaleka, i pokloniše mu se, i priznavši da su gosti i došljaci na zemlji. I ovi svi dobivši svedočanstvo verom ne primiše obećanja; jer Bog nešto bolje za nas odredi, da ne prime bez nas savršenstva.”[72] Svi mrtvi do Hristovog dolaska počivaju u svojim grobovima: “Jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božijega, i izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda.”[73]

Kada dođe taj najveličanstveniji dan koji predstoji ovoj planeti, dan vaskrsenja mrtvih, dan kada će se Hristos pokazati u svojoj božanskoj slavi, jedno je jasno: pravednici će dobiti večni život. Ali, šta će se desiti sa nepravednicima? Postoje dva mišljenja:

  1. Da će nepravednici za uvek biti uništeni i da će u čitavoj večnosti jednostavno biti mrtvi.
  2. Da će nepravednici za uvek goreti u vatri pakla i da će njihovo mučenje trajati večno.

Sveto pismo uči na mnogo mesta da je konačna i potpuna kazna za nepravednike smrt. To nije ova smrt kojom umiru svi, i pravedni i nepravedni, već druga smrt, koja se spominje u Otkrivenju[74], i posle koje više nema buđenja. “Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našemu.”[75] Ovaj tekst se ne može pročitati: “Jer je plata za greh život večni (ali u mukama), a dar Božji je život večni (ali u raju)”, jer tako ne piše. Još mnogi drugi tekstovi ukazuju na potpuni nestanak i smrt grešnika. Oni “će zaspati večnim snom i neće se probuditi”[76]. “Jer gle ide dan koji gori kao peć; i svi će ponositi i koji rade bezbožno biti kao strnjika, i upaliće ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korena ni grane.”[77] Hristos takođe uči o konačnom uništenju grešnika: “Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza i osušiće se; i skupiće je, i u oganj baciti i spaliti”[78] Ovde piše da će se loza (zli) spaliti, a ne večno spaljivati. “A u dan kad iziđe Lot iz Sodoma, udari oganj i sumpor iz neba i pogubi sve. Tako će biti i u onaj dan kad će se javiti sin čovječiji.”[79] Ili, kao što to poznati teolog L. E. Froom kaže: “Kad Hristos govori o osudi i kazni nad nepokajanim grešnicima, On uvek ističe da će to biti iznenadna, brza i nasilna smrt, a ne život u večnim mukama.”[80] Dakle, konačni kraj grešnika je njihovo potpuno uništenje.

Ali, postoje tekstovi i koji nisu jednostavni i koji iziskuju objašnjenje. “Ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni.”[81] Ovde izvorni grčki tekst upotrebljava izraz “kolasin aionion”, što u prevodu znači “kaznu večnu”, a ne “muku večnu”, kao što je prevedeno. Drugi tekst koji treba objasniti jeste: “I on će piti od vina gnjeva Božjega, koje je nepomešano utočeno u čašu gnjeva njegova, i biće mučen ognjem i sumporom pred anđelima svetim i pred jagnjetom. I dim mučenja njihova izlaziće va vijek vijeka; i neće imati mira dan i noć koji se poklanjaju zveri i ikoni njezinoj, i koji primaju žig imena njezina.”[82]

Da bi se ovaj tekst ispravno razumio, pre svega je potrebno objasniti biblijske termine “večan” i “zauvek”. Suprotno današnjem poimanju ovih termina, oni uopšte ne moraju značiti da nešto nikada nema kraja. U stvari, Biblija ove termine 56 puta koristi za nešto što se završilo.[83] “Ako li rob reče tvrdo: ljubim gospodara svojega, ženu svoju i decu svoju, neću da idem da budem slobodan, onda neka ga dovede gospodar njegov pred sudije i postavi na vratima ili kod dovratka, i onde neka mu gospodar probuši uši šilom, pa neka mu robuje doveka.”[84] Ovde “doveka” jednostavno znači “dok živi”. Mesto uništenja grešnika u Novom zavetu je “gehena”. Ovaj izraz ima starozavetnu pozadinu u “Ge-Hinom” ili Dolina Hinom, koja se nalazila pored Jerusalima, gde je ognjem bilo spaljivano smeće, tela životinja, a ponekada čak i tela razbojnika. Ono što bi ostalo iza vatre, izjeli bi crvi. Ovu sliku novozavetni pisci koriste da opišu konačno uništenje zlih.[85] “I izlaziće i gledaće mrtva telesa onih ljudi koji se odmetnuše od mene; jer crv njihov neće umreti i oganj njihov neće se ugasiti, i biće gad svakom telu.”[86] Ovaj tekst, koji je očigledna pozadina za Hristove reči iz Marka 9,44-48., jasno govori o već mrtvim ljudima, čiji “crv neće umreti” i čiji “oganj se neće ugasiti”. Grešnici će jedno vreme goreti, a onda će umreti, a vatra će goreti dok ne bude u potpunosti uništila materiju koja ostane.

Ovo je u skladu sa tekstom iz Judine poslanice koji kaže da su Sodom i Gomor kažnjeni večnim ognjem”, a jasno je da taj “večni oganj” odavno više ne gori.[87]

Oganj je po svom učinku apsolutan i konačan. “Osuda je večna po svojoj posledici. U Bibliji se samo govori o večnoj kazni, a ne o večnom kažnjavanju.”[88]

“Kad bezbožnici niču kao trava, i cvetaju svi koji čine bezakonje, to biva zato da bi se istrebili doveka.[89] Grešnici će primiti “pogibao večnu od lica Gospodnjeg i od slave njegove”[90]. “Siđe oganj s neba, i pojede ih.”[91]

Kad Biblija govori o mestu konačne kazne, o “jezeru ognjenom”, ona kaže da je to “druga smrt[92]. Večne muke bi značile večni život, ali u mukama.

“Sada knez tame… predstavlja Boga kao tiranina punog osvete i tvrdi da On sve one koji mu nisu po volji, baca u pakao, gde moraju da podnose večno njegov gnev; i dok oni trpe neizrecive muke i previjaju se od bola u večnom ognju, njihov Stvoritelj gleda odozgo na njih sa zadovoljstvom.

Na ovaj način zakleti neprijatelj pripisuje Stvoritelju i Dobrotvoru ljudskog roda one osobine koje on sam ima. Svirepost je osobina sotone. Bog je ljubav…

Kakve bi koristi imao Bog ako prihvatimo da se on naslađuje gledajući večne muke i da uživa u jecaju, vici i preklinjanju mučenih stvorenja, koja drži u vatri pakla? Zar bi ovi strašni jecaji mogli da budu muzika u ušima neizmerne ljubavi? Tvrdi se da se kažnjavanjem grešnika večnom mukom pokazuje Božja mržnja prema grehu koji je poremetio mir i red vasione. O, strašnog li bogohuljenja! Kao da Božja mržnja prema grehu opravdava da se on ovekoveči! Prema učenju ovih teologa, neprekidno mučenje, bez ikakve nade na milost, raspaljuje gnev jadnih žrtava, a kako se taj gnev izražava u kletvama i bogohuljenju, to one neprestano povećavaju teret svoje krivice. Božja slava ne postaje veća ovim neprekidnim povećavanjem greha kroz beskonačne vekove.

Nemoguće je da procenimo zlo koje je prouzrokovano lažnom naukom o večnim mukama. Vera Biblije, puna ljubavi i dobrote, i bogata milosrđem, pomračena je sujeverjem i zastrta užasom. Kad pomislimo kakvim je lažnim bojama sotona naslikao Božji karakter, zar da nas čudi što se ljudi boje i straše našeg Stvoritelja koji je pun milosrđa, pa čak ga i mrze? Užasni pojmovi o Bogu, rašireni po svetu učenjem sa propovedaonica, stvorili su hiljade i čak milione sumnjalica i nevernika.”[93]

 

Zaključak

 

Bog je stvorio ljudski rod iz ljubavi, sa namerom da sva njegova stvorenja žive sretno i večno. Kroz pad u greh i odvajanje od Boga, čovek gubi i sreću i besmrtnost. Zato se sada svako nalazi u poziciji da izabere, da li će se vratiti Bogu i živeti, ili ostati odvojen od Njega i umreti jednom zauvek. “Svedočim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izaberi život, da budeš živ…”[94] Zato što voli svako svoje dete, i kao nebeski Otac čezne za njim, Bog nas usrdno poziva da izaberemo život.

Život primaju oni koji iskreno prihvate Hrista i njegovu otkupiteljsku žrtvu. “I ovo je svedočanstvo da nam je Bog dao život večni; i ovaj život večni u sinu je njegovom. Ko ima sina Božijega ima život, ko nema sina, nema života. Ovo pisah vama koji verujete u sina Božijega, da znate da imate život večni i da verujete u ime sina Božijega.”[95]

 

Pavle Runić

 

[1] Ako ne bude izričito drugačije naglašeno, u ovom će se radu koristiti isključivo Biblija ili Sveto Pismo Staroga i Novoga Zavjeta (Beograd: Britansko i Inostrano Biblijsko Društvo, 1982).

[2] 1. Mojsijeva 2,7.

[3] vidi Propovjednik 3,19.

[4] vidi 1. Mojsijeva 14,21; 4. Mojsijeva 5,6; Psalam 3,2.

[5] 3. Mojsijeva 23,30.

[6] vidi 1. Mojsijeva 12,13;3. Mojsijeva 11,43.44; Jeremija 37,9.

[7] vidi 1. Mojsijeva 9,4-5; 1. Samuilova 19,5.

[8] 2. Mojsijeva 4,19.

[9] 5 Mojsijeva 23,24; Propovednik 6,7.

[10] Priče 23,2; Propovednik 6,7.

[11] Psalam 105,22.

[12] Dela 2,41.43.

[13] Rimljanima 13,1.

[14] 1. Petrova 3,20.

[15] Matej 2,20; 6,25; 16,25.

[16] Otkrivenje 16,3.

[17] Matej 10:28.

[18] Marko 14,34; Luka 2,35.

[19] Efescima 6,6.

[20] Propovednik 12,7.

[21] Psalam 104,29.

[22] Propovednik 9,5.

[23] Propovednik 9,6.

[24] Propovednik 9,10.

[25] Jov 14,21.

[26] Psalam 115,17.

[27] Isaija 38,18.19.

[28] Propovednik 9,6.

[29] Jovan 11, 11-14; Jov 14,10-12.

[30] 1. Mojsijeva 37,35; 4. Mojsijeva 16,30-33.

[31] Carlyle Haynes, When a Man Dies. Review and Herald, 1948, 20.

[32] 1. Mojsijeva 3,19.

[33] 1. Mojsijeva 3,22.

[34] Luka 23,43.

[35] Matej 16,27.

[36] Jovan 20,17.

[37] 5. Mojsijeva 30,16.18.19.

[38] Luka 16,19-31.

[39] Radiša Antić, Put Istina i Život (Beograd: Preporod, 1998), 115.

[40] Ibid.

[41] Otkrivenje 22,12; vidi i Matej 25,31-41.

[42] Psalam 6,5.

[43] Sudije 9,7-15.

[44] 5. Mojsijeva 18, 9-12.

[45] Propovednik 9,6.

[46] 1. Dnevnika 10,13.

[47] Otkrivenje 16,14.

[48] Rimljanima 3,23-25.

[49] Jovan 3,16.

[50] Jovan 6,44.

[51] Jovan 11,23.24.

[52] Otkrivenje 21,1-4.7.

[53] 1 Timotiju 6,16.

[54] 1. Korinćanima 15,52.53.

[55] Jezekilj 18,4.

[56] Antić, 104.

[57] Martin Kobialka, Život nakon života?, (Niš: Punta, 2000), 7-26.

[58] Justejn Gorder, Sofijin Svet,(Beograd: Geopoetika, 2001), 92.

[59] Bertrand Rasel, Istorija Zapadne Filozofije, (Beograd: Narodna Knjiga-Alfa, 1998), 144.

[60] Gorder, 92.

[61] Osterloh-England, “Bibl-Theol. Handwörterbuch zur Lutherbibel “, citirano u H. Hajnc, Savremeni Čovek i Biblija (Beograd: Preporod, 1974), 197.198.

[62] Golubić 210.211.

[63] Vladeta Jerotić, Mudri kao Zmije i Bezazleni kao Golubovi (Beograd: Gutenbergova Galaksija, 2000), 64.

[64] Mirko Golubić, Besmrtnost Urođena ili Stečena (Beograd: Preporod, 1988), 176.

[65] Ibid., 181.182.

[66] Ibid., 182.

[67] Jerotić., 65.

[68] 1 Korinćanima 15,22.23.

[69] Luka 14,14.

[70] 2 Timotiju 4,7.8.

[71] Dela apostolska 2,29.34.

[72] Jevrejima 11,13.39.40.

[73] Jovan 5,28.29.

[74] Otkrivenje 20,6.13-15.

[75] Rimljanima 6,23.

[76] Jeremija 51,57.

[77] Malahija 4,1. Vidi takođe i sledeće tekstove koji ovo potvrđuju: Psalam 2,9; 68,2; 37,2.9.10.20.36-38; Jov 21,18; Isaija 1,31.

[78] Jovan 15,6.

[79] Luka 17,29.30.

[80] Golubić, 49.50.

[81] Matej 25,46.

[82] Otkrivenje 14,10.11.

[83] Joe Crews, Answers to Difficult Bible Texts (Roseville: Amazing Facts, 1995), 87.

[84] 2. Mojsijeva 21,5.6.

[85] Marko 9,44-48.

[86] Isaija 66,24.

[87] vidi 2. Petrova 2,6.

[88] Antić, 114.

[89] Psalam 92,7.

[90] 2. Solunjanima 1,9.

[91] Otkrivenje 20.9.

[92] Otkrivenje 20,14.

[93] Elen Vajt, Velika Borba (Beograd: Preporod, 1993), 433-435.

[94] 5. Mojsijeva 30,19.

[95] 1. Jovanova 5,11-13.