Priroda Duha Svetoga: božanska ličnost ili božanski uticaj?

Tema o trećem licu Božanstva deluje kao najteži teološki poduhvat.  Lakše je govoriti o Bogu Ocu, o Bogu Sinu, jer postoji daleko veće otkrivenje o ovim božanskim ličnostima nego o trećem licu Božanstva koje se naziva Duh Sveti. Za razliku od prva dva božanska lica koja su daleko izražajnije prikazana u Bibliji, sistematski prikaz o Duhu Svetom gotovo da ne postoji. Zapravo, odlomak koji najsistematičnije prikazuje značaj, ulogu i delovanje Svetog Duha nalazi se u Jovanovom jevanđelju od 14. do 16. poglavlja, ali je i taj prikaz nedovoljan za formiranje precizne i detaljne doktrine o trećem licu Božanstva.[1]

Poteškoće u razumevanju Duha Svetoga

U izučavanju prirode Duha Svetoga postoji nekoliko značajnih poteškoća: 1) novozavetna grčka reč za Duha je u srednjem rodu, što u jezičkom smislu podrazumeva i označava rod bez lica. Pneuma (Duh) je u Novom zavetu imenica srednjeg roda što implicira jednu bezličnu pojavu koja je više uticaj, nego osoba; 2) za razliku od Oca i Sina koji se prikazuju ljudskim figurama, Duh se u Bibliji pojavljuje u figurama koje nemaju osobine ličnosti kao što su razum, volja ili emocije. On je poistovećen sa vatrom, vodom, vetrom, golubom. 3) Pored ovoga, Sveto pismo Ga opisuje kao nešto što je moguće izliti ili dunuti. Postavlja se pitanje: Kako se osoba može izliti? Kako se osoba može dunuti? Štaviše, Duh Sveti se spušta i ulazi u čoveka. Kako osoba može biti u nekome ko je takođe osoba? 4) Sama reč Duh u opštem shvatanju podrazumeva nešto nepojavno, mistično i bezlično. 5) Na kraju, Sveti Duh se često u Bibliji prikazuje kao Hristov Duh, Božji Duh što upućuje na činjenicu da Duh Sveti postoji samo u smislu pripadanja. On se tako prikazuje kao nečiji Duh, ali ne i zasebna, odvojena ličnost koja deluje za sebe i po sebi.

Sve ove poteškoće naizgled jasno prkose zaključku da je Duh Sveti božanska osoba koja poseduje sebi svojstvenu ličnost. Međutim, pažljivom analizom celokupnog sadržaja Biblije ovi se argumenti mogu razjasniti. U slučaju prve teškoće koja se odnosi na činjenicu da se Sveti Duh u Bibliji pominje u srednjem rodu, potrebno je obratiti pažnju na nekoliko biblijskih tekstova gde se Duh Sveti prikazuje u muškom rodu. U pitanju su: Jovan 14,26 – „A utešitelj Duh Sveti, kojega (ekeinos, muški rod) će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu“. Neko može pomisliti da to može biti slučajni propust biblijskog autora. Međutim, samo par tekstova dalje, u 15,26 („on – ekeinos – će svedočiti za mene“), pojavljuje se ista konstrukcija s muškim rodom. Očito je da Jovan želi da naglasi da Sveti Duh ima lice. On nije bezlična sila, već Neko koga možemo smatrati osobom. Da je to namera autora pokazuje i treći tekst koji se pojavljuje u 16,13 („A kad dođe On – ekeinos -, Duh istine…“) – ponovo ista gramatička konstrukcija – Duh Sveti je On. Pored apostola Jovana, i apostol Pavle govori o Duhu u muškom rodu, u Efes. 1,14: „Koji je (ho estinho je član za muški rod) zalog našega spasenja…“ Prema tome, argument da se Sveti Duh u Bibliji pojavljuje u srednjem rodu i da stoga nije ličnost, ne može biti do kraja izveden. Prethodno  navedeni tekstovi svedoče u prilog tome da su biblijski pisci bili spremni da čak smelo prkose pravilima grčke gramatike u cilju jasnog isticanja lične, osobne prirode Svetog Duha.

Treće lice Božanstva

Da je apostol Jovan treće lice Božanstva sagledavao kao osobu koja ima božanske osobine potvrđuje i tekst 14,16. U tom poglavlju se nalazi Hristov poslednji govor upućen učenicima u kome najavljuje drugog utešitelja koji će biti sa njima u svakom trenutku. Na osnovu 1. Jov. 2,1 saznajemo da je Hristos prvi utešitelj – parakletos. U Jov. 14,16 evanđelista najavljuje drugog utešitelja i u tu svrhu koristi izraz allos koji znači „drugi iste vrste“. Taj termin ukazuje da će Hristos poslati drugog utešitelja koji je različit od Njega samo u brojčanom smislu, ali koji je identičan Njemu po prirodnim karakteristikama.[2] Drugim rečima, Isus obećava da će poslati Nekog istovetnog sebi, Nekog ko će moći u svakom pogledu da zauzme Njegovo mesto. Da je Hristos želeo da kaže da je drugi utešitelj kvalitativno drugačiji, upotrebio bi grčku reč heteros  što, kako se u u ovom tekstu vidi, nije slučaj. Prema tome, ako je drugi utešitelj poistovećen sa prvim, onda Duh Sveti jeste utešitelj koji poseduje ličnost, istu prirodu i božanske atribute kao Hristos.

Takođe, određeni tekstovi iz Pavlovih poslanica nedvosmisleno ukazuju da se priroda Svetog Duha ne može izjednačiti sa prirodom sile, božanskog uticaja ili bezličnog delovanja. U Efes. 4,30 apostol Pavle jasno kaže: „I ne ožalošćavajte Svetoga Duha Božjega“. Da li vernici mogu ožalostiti silu ili bezlični uticaj? Žalost se može javiti samo kod osobe koja poseduje osećanja i na emotivan način doživljava stvarnost. Zatim, u 1. Kor. 12,4-6 isti apostol navodi da su u poslu osnivanja crkve i davanja duhovnih darova, Bog Otac, Gospod Hristos i Duh u neraskidivoj zajednici, oni su jedno i deluju kao nedeljiva stvarnost. U tom  kontekstu, on u 12,11 spominje sledeću ulogu koju pripisuje trećem licu Božanstva: „A ovo sve čini jedan i taj isti Duh razdeljujući po svojoj vlasti svakome kako hoće.“ Da li takvu vlast razdeljivanja može imati neko ko nije osoba? Deliti, razdeljivati, odlučivati o tome na koji način udeliti crkvi duhovne darove, može samo osoba koja ima volju i razum da odlučuje. U Rimljanima 8,26-27 kaže se da je Sveti Duh posrednik za nas, neko ko se „moli za nas uzdisajima neiskazanim“. Može li neko posredovati tako usrdnim molitvama za drugoga, a da pri tom nije razumno i osećajno biće? Na sličan način se osobine razuma i volje pripisuju Duhu Svetome i u knjizi Dela apostolska: 1) U 15,28 Duh Sveti ima osobinu ličnosti koja odlučuje; 2) u 13,2 Duh Sveti govori i iznosi svoju nameru u pogledu misije crkve u Antiohiji; 3) u 16,7 On svojom voljom zabranjuje Pavlu da govori u Aziji; 4) u 20,28 Duh Sveti svojevoljno postavlja, bira upravitelje u crkvi. Nesumnjivo je da navedene karakteristike može jedino posedovati i ispoljavati neko ko se smatra osobom i jeste osoba.

U skladu sa ovakvim dokazima koji idu u prilog činjenici da je Duh Sveti osoba ili biće koje poseduje sopstvenu ličnost, potrebno je razmotriti kako se takav prikaz može pomiriti sa biblijskim prikazivanjem Svetog Duha u obliku vatre, vode, vetra, ili goluba? Te figure su zapravo metaforičke slike čiji cilj nije da oslikaju prirodu Duha Svetoga i da na osnovu toga potvrde Njegovu bezličnost, već im je namera da prikažu Njegovo delovanje, ono što On kao osoba ostvaruje svojim uticajem. Baš kao i biblijski simbol jagnjeta, koji ukazuje na Isusa u smislu Hristovog delovanja, odnosno nevine žrtve koju je podneo u cilju spasenja čoveka, tako i simboli kojima se opisuje Duh Sveti ukazuju na Njegovu ulogu u planu spasenja i ne dovode u pitanje Njegovu ličnost. Zanimljivo je da su sve figure kojima se prikazuje Sveti Duh snažni starozavetni simboli. Vatra je simbol očišćenja. Da bi životinjska žrtva koja se prinosila u starozavetno vreme bila čista, morala je biti spaljena. Stoga, kao što vatra svojim delovanjem oslobađa od nečistote, to isto čini i Duh Sveti svojim uticajem na ljudsko srce. Voda je takođe simbol čišćenja, pranja od sveg nečistog i zbog toga se obred čišćenja obavlja krštenjem. Pored toga, voda je simbol plodnosti, života i obilja. U tom smislu je i Duh Sveti prikazan simbolom vode u vidu ranog i poznog dažda koji svojim delovanjem donose očišćen život, duhovno izobilje u ljudsko postojanje. Čega je simbol vetar? U 1. Moj. 2,7 Bog je udahnuo dah (ruah, jevrejska reč za vetar) i čovek je postao duša živa. Vetar je simbol stvaranja i održavanja života. Na sličan način, kada Duh Sveti svojim uticajem zaokupi ljudsko srce, u čoveku se stvara novi život, on se nanovo rađa u duhovno obnovljenom životu. Imajući u vidi ovu simboliku, Hristos je udahnuo Duh svojim učenicima u Jov. 20,22 jer je znao da delovanje Svetog Duha stvara novi život, da je to slično rađanju života u 1. Moj. 2,7. Najzad, golub se kao simbol pojavljuje u vreme potopa da Noju i njegovoj porodici prenese poruku mira i spasenja. To nam poručuje da je i Duh Sveti, poistovećen u metaforičkom smislu sa likom goluba, nosilac mira, spasenja i dobrih vesti. Dakle, može se zaključiti da je Duh Sveti osoba koja oseća, misli, odlučuje i deluje radi ostvarenja onoga na šta biblijski simboli ukazuju. Simboličko prikazivanje, stoga, govori o funkciji Duha Svetoga, ne umanjući pri tom pritom karakteristike koje Ga čine osobom.

Ukoliko je Duh Sveti osoba, ličnost, zašto se naziva Duh?

Ukoliko je Duh Sveti osoba, ličnost, zašto se naziva Duh? Zar sam naziv po prirodi stvari ne ukazuje na bezličnu pojavu, na nešto što ne poseduje biće? Biblijski se izveštaj suproti takvom mišljenju. Sveto pismo prikazuje Boga Oca kao osobu, ali Ga u Jovanu 4,24 nedvosmisleno naziva i Duhom: „Bog je Duh“. To znači da prvo lice Božanstva poseduje duhovnu prirodu, kvalitativno drugačiju od ljudske, ali je ipak osoba. Sotona i pali anđeli se nazivaju nečistim duhovima (Mt. 10,1; Mk. 1,27), a ipak se zna da su u pitanju osobe i ličnosti. Čak su i Božji anđeli nazvani službenim duhovima (Jevr. 1,14). Štaviše, Biblija svedoči da osobe koje se nazivaju nečistim duhovima imaju uticaj koji podrazumeva potpuno posedovanje nečije ličnosti – ulaze i izlaze iz čoveka (Mt. 12,43). Prema tome, kada Biblija prikazuje uticaj Svetog Duha prostorno, u vidu spuštanja, silaženja, ulaženja, itd., to ne podrazumeva gubitak ličnosti koju poseduje.

Najzad, poslednja prepreka u dokazivanju ličnosti Duha Svetog ističe da se Sveti Duh u Bibliji često prikazuje kao Duh Božji ili Hristov Duh. Da li takav prikaz podrazumeva da Sveti Duh postoji samo u smislu pripadanja, što indirektno upućuje da On ne poseduje zasebnu ličnost koja Ga odvaja od Oca i Sina? Da li je On u tom smislu samo bezlični uticaj koji oslikava delovanje Oca i Sina? Duh Sveti svojim delovanjem prenosi Božje i Hristovo prisustvo i zato se naziva Njihovim Duhom, ali to ne znači da ne poseduje sopstvenu ličnost. Biblija jasno prikazuje Njegovu službu koja za najvažniji cilj ima da probudi Hristov lik u ljudima, da prenese Hristovo prisustvo onima koji Ga traže, da pruži osećaj Hristove blizine i da ostvari Hristov um u onima koji Ga veruju (Jov. 14,26; Jov. 15,13-14; 1 Kor. 2,12-16). Duh Sveti je svojevoljno odlučio da bude „skriveno Božanstvo“ koje nema nameru da otkriva sebe u prvom planu, već da svoju ulogu podredi otkrivenju Oca i Sina. Poput Hrista koji se umanjuje kako bi uzdigao Oca, tako i Duh Sveti ponizno skriva sebe kako bi uzdigao Hristovo delo. Zapravo, jedna od osobina biblijskog Trojstva jeste predstavljanje ili ukazivanje na Onog Drugog. Sveti Duh je predstavljao Isusa. Isus je, svojim životom na zemlji, predstavljao Oca (Jov. 14,9), a Otac je ukazivao i uzvisivao Sina (Mt. 3,17; 17,5; Mk. 1,11; 9,7; Lk. 3,22; 9,35). Zato i Elen Vajt, razumevši ovo posredničko delovanje piše: „Ometen ljudskošću, Hristos nije mogao da bude lično prisutan na svakom mestu; otuda,  bilo je od obostrane koristi da On ode svom Ocu i pošalje Svetog Duha kao svog naslednika na zemlji.“[3] Međutim, ona jasno ističe da ovakvo delovanje ne vodi zaključku da Duh Sveti nema sopstvenu ličnost: „Na sveukupnom planu, vrlo malo su uloga Svetog Duha i Njegov uticaj prepoznati u crkvi… Sveti Duh je Utešitelj u Hristovo ime. On je oličenje Hrista, a ipak posebna ličnost.“[4]

Pored toga što svedoči da je Sveti Duh posebna osoba koja deluje na osnovu sopstvenog prosuđivanje i volje, Biblija takođe nudi dokaze o tome da je On i Bog. Postoji nekoliko ključnih tekstova koji ovo potvrđuju: 1) Dela 5,3.4 – u ovim tekstovima se nedvosmisleno ističe da je lagati Duhu Svetome identično laganju samog Boga. 2) 1. Kor. 3,16.17 i 6,19.20 – ova dva odlomka iz iste poslanice poistovećuju vernike sa crkvom Božjom (3,16.17) i  crkvom Svetoga Duha (6,19.20) ne praveći razliku. Očigledno je da oba  slučaja imaju isto značenje jer je Sveti Duh božansko lice koje ima u sebi sve karakteristike Božanstva i stoga ne postoji prepreka da se Njegovo delovanje nazove i Božjim. 3) Jevr. 9,14 – „A kamoli neće krv Hrista, koji Duhom Svetim sebe prinese bez krivice Bogu.“ Naš prevod nije najprecizniji u ovom slučaju, jer se u originalnom grčkom tekstu nalazi izraz „Duhom večnim“ (dia pneumatos aioniu). Ko jedini poseduje večnost? Samo Bog. Pored posedovanja božanskog atributa večnosti, ovaj tekst govori da je Duh Sveti bio pomoćnik Hristu u trenutku Njegove žrtve na krstu. To samo potvrđuje ostale biblijske izveštaje koji ukazuju da je Sveti Duh bio neprestano, sve vreme uz Hrista u toku Njegove ovozemaljske službe – u kušanju u pustinji, u trenutku krštenja, tokom raspeća i vaskrsenja. Zato je potpuno legitimno da On nastavi da prenosi Hristovo prisustvo nakon Njegovog vaznesenja s obzirom je neodvojivo sarađivao sa Hristom i u toku Njegovog života na zemlji. 4) 1. Kor. 2,10-12 – „jer Duh sve ispituje, i dubine Božje…“ Duh Sveti poseduje Božje znanje, odnosno sveznanje. To je takođe karakteristika samo Boga. Elen Vajt je dala sledeći komentar objašnjavajući ove tekstove: „On mora biti božanska Osoba, inače ne bi mogao spoznati tajne koje se kriju u Božjem umu. Jer koji čovek zna stvari čovečje osim Duha Božjeg koji je u njemu? Tako ni Božju stvar ne znaju ljudi, već Duh Gospodnji.“[5] 5) Mt. 12,31-31 – ovi dobro poznati stihovi govore o huli na Svetoga Duha. Više je nego jasno da se bogohuljenje može odnositi samo na Boga. Prema tome, ti stihovi uverljivo upućuju na Božanstvo Duha Svetog. 6)  Rimljanima 8,11 – ovaj tekst govori da je Duh Sveti vaskrsao Hrista. Očigledno je da to može učiniti samo božanska osoba. Štaviše, ova tvrdnja uključuje Svetog Duha u trojedini prikaz Boga. Biblija kaže da je Otac vaskrsao Hrista (Dela 5,30; Rim. 4,24) , da Hristos sam sebe vaskrsava (Jov. 2,19; 10,17-18) i da Duh Sveti vaskrsava Hrista (Rim. 8,11; 1. Pet. 3,18). To je jedan od pokazatelja Božjeg jedinstva u kome trojedini Bog deluje kao jedna stvarnost. Sve božanske osobe sudeluju u planu spasenja na isti način, neraskidivo povezane i u potpunoj zajednici.

Da zaključimo. Šta možemo znati o Duhu Svetome? Na osnovu Svetog pisma možemo zaključiti da je On osoba i da poseduje božanske atribute, te se može nazvati Bogom. Međutim, mi ne možemo spoznati Njegovu prirodu; ovde se ljudski um mora zaustaviti. Sveto pismo nam nigde ne govori o tome kako Sveti Duh izgleda, ne otkriva nam Njegovu ontološku genezu i ne govori o Njegovom metafizičkom poreklu, već nas upućuje na Njegovo sveprisutno delovanje u životu čoveka: „Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide…“ (Jov. 3,8). U vreme Elen Vajt živeo je neki pojedinac koji je imao teoriju da je Hristova priroda nalik anđeoskoj i da je On zapravo anđeo Gavrilo. Na to mu je Elen Vajt uputila savet koji može biti pouka za ljude koji o Duhu Svetom razmišljaju i danas: „Vaše ideje o dva predmeta koje ste spomenuli nisu u skladu sa svetlom koje mi je Bog dao. Priroda Svetog Duha je tajna koja nije jasno otkrivena i nikada nećete biti u stanju da to objasnite drugima, jer vam Gospod to nije otkrio. Vi možete na jednom mestu da skupite biblijske stihove i napravite svoju konstrukciju, ali njihova primena nije tačna. Objašnjenja kojima podržavate svoje stavove nisu ispravna. Vi možete navesti neke ljude da prihvate vaša objašnjenja, ali im time ne činite dobro niti se oni, prihvatanjem vaših stavova, osposobljavaju da drugima čine dobro.“[6]  Elen Vajt nedvosmisleno poručuje da ljudski razum ne treba da teži definisanju prirode Svetog Duha. Svako ko se na to usuđuje odlazi na bespolodno tle i ne čini dobro crkvi i zajednici kojoj pripada. Takav pristup postaje spekulativna teologija koja zadovoljava ljudsku radoznalost i prevazilazi granice Božjeg otkrivenja. U skladu sa ovim, Elen Vajt pojašnjava i zaključuje: „Priroda Svetoga Duha je tajna. Ljudi ne mogu da je objasne jer im Gospod to nije otkrio. Ljudi koji imaju maštovite poglede mogu da skupe zajedno stihove iz Pisma i iskonstruišu ih u skladu sa ljudskim poimanjem, ali prihvatanje takvih shvatanja neće osnažiti crkvu. U odnosu na takve tajne koje su previše duboke za ljudsko razumevanje, ćutanje je zlato.“[7] Stoga, neka svaki govor o Duhu Svetom bude ograničen zadovoljavajućim razumevanjem Njegove ličnosti i Božanstva. I na kraju, ponizno se priklonimo priznanju da u slučaju Njegove prirode nijedna ljudska misao, ni reč ne mogu odgonetnuti takvu tajnu.

 

dr Dragan Grujičić

 

[1] Millard Erickson, Christian Theology, (Grand Rapids: Baker Books, 1998), 863.

[2] Wayne Grudem, Systematic Theology, (Grand Rapids: Zondervan Publishing House, 1994), 232.

[3] Ellen G. White to Edson and Emma White, February 18, 1895, Letter 119, 1895 (Silver Spring, MD: Ellen G. White Estate).

[4] Ellen G. White, „Privileges and Responsibilities of Christians; Depend on Holy Spirit, Not Self,“ MS 93, 1893, in Manuscript Releases, vol. 20 (Silver Spring, MD: Ellen G. White Estate), 323, 324.

[5] Ellen G. White, „Preach the Word“, February 7, 1906, in Manuscript Releases, vol. 20 (Silver Spring, MD: Ellen G. White Estate).

[6] Ellen G. White to Brother Chapman, June 11, 1891, Letter 7, 1891, in Manuscript Releases, vol. 14 (Silver Spring, MD: Ellen G. White Estate), 175, 179.

[7] Elen Vajt, Apostolska crkva – Hristovim tragom, (Beograd: Preporod: 2004), 52.