Pristup izučavanju kulture – Predavač prof. Đuro Šušnjić

Skriptu priredio: mr Zoran Marcikić

Predpostavke nauke o kulturi

Logika ne tripi nered

Struktura svake nauke:  Logička struktura svih nauka je ista, bile one prirodne ili kako kaže Niče ne prirodne ili durštvene.  Biologija, fizika, hemija, imaju sve ove elemente kao i sociologija ekonomija ili kulturologija.  Koji su to elementi svake nauke?  To su predpostavke na kojima počiva svaka nauka.  Svaka nauka ima pojmove koje mora da definiše.  Hipoteze koje mora da proveri.  Generalizacije do kojih dolazi takozvani naučni zakoni.  Zatim, nema nauke koja nema teorije.  Svaka nauka ima predmet kojim se bavi.  Zatim metode, pa norme nauke (primer objektivnost da bude logičan, ne sme da  dolazi u logične protivrečnosti jer čim dolazi do protivrečnosti), sistematičnost (naučni duh mora biti sistematičan duh), proverljivost (sve ono što ja kažem vi možete da proverite), prema tome nije čovek u nauci moralan za to što se drži moralnih normi, već on mora bit moralan jer ga uvek drugi može da proveri.  Prema tome proveravanje ga čini moralnim.

Sklad ili harmoničnost.  Ja se držim načela da misao mora biti istinita a u isto vreme i lepa.  Pa kad ispari sadržaj misli ostane oblik, koji je lep.

Zadatak nauke:  Nauka ima zadatak da objasni i da razume.  To su dva postupka.

Smisao nauke:  poziv (žive za to a ne od toga, to je njihova ljubav i njihov poziv od Boga.  Primer sa Balzakom, on je čitav život posvetio nauci.  Žena kaže komšinici; ja bi se izborila da je u pitanju neka žena. Ali pošto je u pitanjju njegova ljubav prema nauci nema šanse.  Jer što više vreme prolazi sve je više zaljubljeniji u nju.  Maks Veber je o tome pisao i struka (samo 8 sati radnog vremena)

Razlika između istine i smisla

Primer:  Bajka.  Da li je bajka sa naučne strane istina?  Ne mora biti i najčešće nije.  A ima li bajka smisla?  Naravno da ima jer ne bismo pričali bajke našoj deci.  Kad bajke ne bi imale smisla niko je ne bi pričao.  Bajka ne mora biti istinita ali ona ima smisla.  Primer ideologija: Hitlerova knjiga moja gordost.  To je knjiga koja propagira čisti rasizam, rasistička teorija.  Od početka do kraja pogrešna, ali svaka rečenica je gramatički ispravna logički ispravna.  Svi ti iskazi u knjizi su pogrešni sa stanovništva nauke, ne istiniti, ali svaka rečenica ima smisla.  Ili primer Teologije; kao primer možemo uzeti Tomu Akvinskog (suma teologije), on je inače bio aristotelovac,   kad vi čitate Tomu Akvinskog primećujete da svaka rečenica proizilazi iz one sledeće logički nužna.  Svaka rečenica je dakle logična, ali ono šta Toma govori vi ne možete proveriti sa stanovništva nauke; na primer empiriskim putem.  Kako se može proveriti teološka ideja da postoji zagrobni život?.  Kako se ovo može proveriti eksperimentalno, ili matematički.?  Nema šanse.  Dakle, teologija je puna smisla ali sa stanovništva nauke to se ne može dokazati ni opovrgnuti.  Primer laž:  laž po definiciji nije istina, a ima li laž smisla?  Pa ne bi toliko lagali da laž nema smisla.  Danas je praktično ukinuta razlika između istine i smisla.  Danas u tom moru informacija vi ste u velikoj nevolji da prepoznate istinite informacije od zabluda od laži od besmislica od ideologije

Nije samo kreativna ličnost ona koja stvara nešto novo.  Ja smatram da taj izraz kreativne ličnosti moramo proširiti.  Ja smatrama danas kreativnim stvaralačkiim čovekom svako ljudsko biće koje je sposobno da u tom obilju informacija izdvoji i prepozna one koje jesu istinite.  Tako se krug stvaralačkih ličnosti proširuje.

Viktor Igo je govorio: «Kako sam skroman ja odvajam istinu od laži»  Ovo je zadatak intelekualca da odvaja istinitu misao od lažne.  Zapravo, treba reći istinitu od ne istinite jer laž je moralna kategorija.  Onaj ko laže dobro zna šta je istina.  A neko može biti u zabludi sasvim iskren, dakle on je u zabludi govori ne istinu zbog zablude a ne namerno.

Oris Kron je napravio strahovitu grešku ne razlikujuži ono što je do sada rečeno.  Evo njegovo učenje u obliku logičkog silogizma:  Svi smisleni iskazi moraju se proveriti.  Druga misao kaže: metafizički (Filozofski, teološki), iskazi ne mogu se proveriti naučnom metodom pomoću podataka.  Zakljuučak:  oni su besmisleni.  (čitava metafizika čitava teologija je besmislena po njemu). 

On je pobrkao istinu sa smisllom.  On može samo da kaže da filozofski i teološki iskazi nisu naučno istiniti, ali mogu biti veoma smisleni.

Ponekad i veliki ljudi nauke nisu sposobni da dođu do nekih jednostavni stvari.

Zaključak:  Svaki istinit iskaz mora imati smisla, ali svaki smisleni iskaz ne mora biti istinit.

Razlika između logičnog  i istinitog iskaza

Pozamljujem primer iz psihologije od Erika Froma. (dela «O ljubavi», «Čovek za sebe», «O agresivnosti»)

Njegov primer:  Svi nemci su ljudi.  Jevreji nisu nemci.  Zaključak:  Jevreji nisu ljudi.  Ovo nam govori o razlici između logičnog i istinitog iskaza.  Drugim rečima, logičan iskaz ne mora biti istinit.  Može a ne mora.  Čuvajte se logike , logika može biti u vezi sa istinom, ali ne mora.

Drugi primer Roberto Eko (dela: Komunikacija i jezik, Načela tumačenja) 37:26

Pas koji laje ne ujeda.  Čovek nije pas.  Čovek ujeda.  Naoružani jezik.  Neka otrovna reč mesecima boli.  I u ovom primeru se tačno vidi kako misao logički je izvedena a ne mora biti istinita.  (39:40)

Imaš ono što nisi izgubio.  Nisi izgubio rogove, nisam; znači da ih imaš. (aforizam)

 Treća predpostavka:  Razlika između pojave i suštine (razlika između čulnog i nadčulnog.

Ovde dolazimo do stvari koje nisu baš tako lagane.  Naš svet se sastoji od onog što se vidi i od onog što se ne vidi.  Vidljivo i ne vidljivo tek zajedno čine stvarnost.  Ima stvari koje nisu vidljive ali postoje.  Primer:  lepoticu možete da dodirnete ali lepotu ne možete jer je lepota nadčulna jer pojam se ne može dodirivati.  Ili, možemo da vidimo kako kamen pada ali ne vidimo silu teže.  Uzročnik bolesti se ne vidi golim okom ali izaziva posledice.  Razlika je dakle između gledati i videti suštinu..  Ivo Andrić u Znakovima pored puta kaže: „Kad ne mogu da vidim neću ni da gledam..  Vidljivo je samo delić onoga što je stvarno.

Primer:  Radijacija, ona se ne vidi golim okom ali razara ona jeste stvarna jer izaziva razne posledice.  Evo primer i zastave:  ono što vide u zastavi je komad krpe.  Oni se ne mogu dosetiti da zastava ima više značenje.  Ona je indetitiet nekog naroda.  Kaže Eko ona ima više značenje mi se oko zastave okupljamo.  On vidi pojavu a ne vidi značenje.  On je odsečen od značenje.  Kada daješ cvet on ima značenje prema onome kome ga daješ.  Simpatija, ljubav…

Primer krsta:  Ako pokažete krst jednom beduinu on će reći to su dva štapa.  A za hrišćanina to je mnogo više.  Raspeće, ko god govori istinu biće razapet.  Ljubav je vrednost, ali u Starom zavetu za jevrejski narod pojam ljubavi imao je plemensko značenje.. Kada jevrejin daje pare jevrejinu ne uzima kamatu.  A kada daje drugima uzima kamatu.

Hrist propoveda univerzalnu ljubav a jevreji  samo ljubav prema jevrejima.  Njega su njegovi raspeli.  On je propovedao univerzalnu ljubav.

Zato je opasno svoditi pravolsvnu veru na nacionalnu.  Nekada je pravoslavna crkva bila Pravoslavna srpska srkva a sada Srpska pravoslavna crkva.  Nacionalno je došlo ispred verskog.  To nije dobro:  Ruska pravoslavna crkva, Grčka pravoslavna crkva, sve nacionalne crkve a Hristova je univerzalna.

Da versko mora stajati ispred nacionalnog : 1.  vere je bilo kad nacije nije bilo nacije su stare svega dvesta godina. (19 i 20 vek je vreme formiranja nacija).  Vera je starija od nacije.  2.  vera je opoštija od nacije.  Vidimo da hrišćansku veru ispovedaju razne nacije.  Engleezi afikanci kanađani australijanci svi govore jednim jezikom.  Tako istu veru ispovedaju različite nacije.  3.. etičko mora doći ispred etničkog.  Etičko čišćenje uvek predhodi etničkom čišćenju. (M. Bečković)   Krst je dakle vidljiv znak a njegovo značenje nije vidljivo.  Ono što se ne vidi značajnije je od onoga što se vidi. (59:16)

Slika sveta koju nude oči nije slika sveta koju otkriva duh.  Oko se zadržava na pojavi a duh na značenju  na suštini na biti..  Oko je usmereno na fuzičko a duh na metafizičko.  PRIMER SA KAMEROM KOJA USPEVA DA VIDI ZRAKE.  Čovek može da gleda a da ne vidi.  Niče kaže:  Mnogo toga je skriveno pred našim pogledom.

Tamo gde zdrav razum gleda pojavu naučni um tamo vidi strukturu , značenje suštinu funkciju.  Sve dok postoji svest o razlici između pojave i suštine postojaće i mogućnost da se pored zdravorazumskog pogleda na svet javi i naučni pogled na svet.

Ako se ukine razlike nema nauke.  Ajnštajn u knjizi „Moj pogled na svet“:  Kada bi svet bio kako izgleda nauka nam ne bi bila potrebna.“  Čovek iz nauke vidi svet drukčije.  Njegove oči gledaju crkvu ali duh traži dogmu na kojoj ona počiva.  Uzmite recimo primer Gotcke crkve.  Gotika ima dugačke tanke stubove.  Ovi stubovi teže prema nebu.  Sve je građeno da se završava visokim tankim šiljkom na kome je krst..  Građevina sama svedoči o dogmi koju hoće da izrazi kroz materijalni oblik.  Na građevini može da se očitava jevanđelje.  Mogu da čitaju ne pismeni.  Gleda kuću i ne vidi okamenjen san.

Svaki deo kuće ima uzvišeno značenje.  Prag kuće odvaja unutrašnji svet od ovog spoljašnjeg.  Najteže je preći kućni prag.  Vrata su kao ljudsko srce dvostruko simbolična. Za nekoga su otvorena a za nekoga zatvorena.  Prozori u svet je simbolika prozora.

Konfučije kaže nekoliko vekova pre Hrista:  „Što nećete da čine vama ljudi nemojte činiti drugima.“(ima u starom zavetu)

Konfučije veli:  Ne postoji ništa očiglednije što ne može očima da se vidi i ništa opipiljivije od onoga što ne može čulima da se oseti.  Zaokružiti :  Nauka počiva na predpostavci o razlici između pojave i suštine.  Pojavno nije suštinski i suštinski nije pojavno.

Ako se ukine ova razlika nauka nije moguća.  Marks: „Svaka bi nauka bila izlišna kada

bi se pojava i suština podudarali.“  Ideja o suštini koja se nalazi iza pojave ne može se logički braniti ako se ukine razlika između pojave i suštine.  Hegel je pre Marksa odavno uočio: „Ono što se pojavljuje nije istinito, a ono što je istiinito to se ne pojavljuje.

Opažanje pojava zahteva jedno stanovnište a razumevanje suštine drugo stanovnište.  Karl Gustav Jung:  „Ocenjivanje prema samoj pojavi ne može odgovarati suštini i zato se ono u najviše slučajeva završava oduzimanjem vrednosti.“  Ista ideja koja je citirana kod prethodnih ličnosti.  Kako ljubav radi.

Ako se pođe od predpostavke da postoje samo čulni utisci iskustva (ono što čujemo okusimo opipamo vidimo), onda ova predpostavka isključuje svaki govor o nadčulnom iskustvu.  Svi empiričari u nauci polaze od doga da postoje samo čulna iskustva nadčulna ne postoje.  Ako usvojite jednu predpostavku vi ste isključili drugu.  Čim se duh usmeri na istraživanje čulnog na račun nadčulnog onda se na samom početku sužava stvarnost.  Na početku smo videli da stvarnost obuhvata i čulno i nadčulno vidljivo i ne vidljivo…  Verovati nadčulnu stvarnost znači verovati da čulni svet nije sve.

Ako naučnik prekorači granicu čulnog ili nadpojavnog sveta onda tek postaje mislilac.  Mislilac koji nešto razume a ne samo da nešto zna.  Nauka omogućava da se vidi i ono što obično oko ne vidi iako celo vreme gleda.   „Napredak nauke zavisi u spremnost da se prekorači ono što se ne vidi. Nauka je sistematizovano iskustvo zdravog razuma.  Porofesor postavlja samo jedno pitanje:  Ako bi nauka bila sistematizoivano iskustvo zdravog razuma onda se ne bi moglo desiti da naučno otkriće protivreči zdravom razumu, a mi vidimo stotinu primera gde mu protivreči.  Prema tome ne može biti nauka sistematizovana u iskustvu nečega što svako zna.  Tada ne bi postojala nauka.

Moguće je dakle da nešto postoji samo nismo otkrili metode da dođemo do njih što je recimo svar naših saznajnih mogućnosti, ali predpostavlja se da razum ima svoje granice.  Zato, ako bi mogli sve znati, ne bi imali u šta verovati.  Opsednutost takozvanog zdravog razuma objektivnošću pokazuje da je on povezan jednim pogledom na svet u kome predmet ima prednost u odnosu na posmatrača.  Pitanje subjekta i subjektivnosti potisnuto je u zadnji plan u odnosu na objekt i objektivnost.

DRUGI DEO

Četvrta predpostavka šta je stvarno? Sa stanovništva nauke.  Vidljivo i ne vidljivo zajedno čine stvarnost.  Def. moja šta je stvarno: „Stvarno je ono što deluje, ono što izaziva posledice, bez obzira dali je po svom obliku čulno ili nad čulno“  Primer:  misao se ne vidi ali ona izaziva vidljive posledice što znači daje stvarna.  Primer iz knjige Sofijin svet: On prepričava jedan razgovor; između ruskog astronauta koji ne veruje ništa koji razgovara sa jednim ruskim hirurgom koji je vernik.  Ja sam nekoliko puta leteo u kosmos ali nikada nisam video Boga.  A hirurg kaže; ja sam operisao mnoge glave (mozgove) ali nikada nisam vieo misao.

Frojd:  Razbojinici u snu nisu stvarni ali strah je stvaran.  Vera može biti kolektivni  lični san ali je ona po svojim posledicama stvarna.  Nemački filozof Fojgen Fink „igra kao simbol sveta“:  Senka kao senka nije manje stvarna od predmeta koji baca sjenu.“  Kristal: biljka ima kristale ali nije samo kristal: životinja ima i biljku i kristal ali je više od biljke i kristala…

Čovek je zreo u nauci kada postane sfvestan granica nauke.  Budistička misao tvrdi da sve što zamislimo jednoga dan a može biti stvarnost..  Herodot kaže kada umre starac tada se slavi zato što se rešio svih muka.  Kada se rodi dete svi su žalosni jer ga žale zbog onoga šta će doživeti u svom životu.  Ateizam je borba protiv Boga.  Kako se boriti protiv nekoga ko ne postoji.  Što bi se borio protiv Boga ako ga ne priznaješa da postoji.

U Africi jedno pleme kada umre poglavica; po veri, dužnost je svih žena njegovih da umru sa njim da bi ga pratili u onom svetu.  Eto posledice.  Asteci uzmu mladu devojku izdvoje je tri meseca i hrane je najboljom hraniom a zatim je ubiju i njenom krvlju škropoe njivu da bi kukuruz bolje rastao.  Strašne poledice mogu biti jedne vere.

Sve ono što izaziva posledice jeste stvarno.  Ono što ne izaziva posledice nije stvarno.  Nevidljivo objašnjava vidljivo.  Nema razloga da čovek nauke ne usvoji ono što kaže čovek vere. (2 Kor 4:18.)

Čulna stvarnost nije jedina stvarnost.  Čovek iz nauke koji nije kadar da poveže čulno i nadčulno negde je propoustio.  Zato danas razočarenje u empirisku nauku koja se bavi samo čulnim.  Istinski zadatak nauke nije da ponudii realističniju sliku sveta jer je nauka u biti nadrealistična ili nearelistična.  Kako dolazimo do pojma psa.  Ima različitih vrsta debelih malih velikih.  Kako dolazimo do pojma psa, pojam psa ne može lajati.. Odbacijume sve ono što im je karakteristično za svakog pojedinačnog psa a zadržavamo ono što im je zajedničko a to je da spadaju u životinju koja se zove pas.  Primer sa stolicom: drvena, sveta, izmet…  mi ne defišemo pojave već naš odnost prema pojavama.

Mi ne definišemo stvari već naše probleme u vezi sa stvarima.  Zašto se naše definicije stvari menjaju? : zato što se mi menjamo jer su naše potrebe drugačije.  Mi sebe hoćemo da razumemo u svetu stvari.  Preporučuje knjigu „Metodologija“ 30 godina radio a izdao 2000 godine.

Poslednja pretpostavka 5. Red, pravilnost povezanost među pojavama ili zakonitost.

Bez ove pretpostavke nauka ne može ništa da radi.  Ideja da je svet na neki način urešen bila je osnova svih nauka prirodnih i ne prirodnih..  Naučnik traži red tamo gde svi drugi vide nered.  Onaj ko smatra da je svet apsurdan može stvarati literaturu ali ne i nauku..  Red je nužan uslov nauke..  Uzrok posledica znači samo jednu vezu između pojava.  Postoje statističke veze funkcionalne veze strukturalističke veze…

Istraživač veruje da postoji neka opošta povezanost između pojava.  Ali mu to nije dovoljno, jer njega zanimaju ovi posebni oblici povezanosti.  Kada se ubodete iglom u prst celo telo oseća.  Kada štrajkuje pošta čitavo društvo stane.  Celina je ugrožena kada jedan deo zakaže.  Bogatstvo jednog naroda je u njegovom prirodnom bogactvu (ruda zlato).  Bogata je zemlja koja ima prirodna bogactva: Danas ovo ne važi jer Japan nema prirodnih bogactava a razvijena je zemlja.  Druga teorija ekonomista druga paradigma ili predpostavaka: Radna snaga je ono što čini jednu zemlju jakom.  Kada bi to bila istina onda bi Kinezi bili najbogatija zemlja na svetu i narod; ima ih milijardu a oni žive u šaci riže.

Gde je onda izvor bogatstva?  U umu u ideji.  U evropi se u ideji rodi zamisao o radiju a Japan odma realizuje.  Ono što povećava moć jedne zemlje jeste kadar informacije snažan um…  predpostavka o kojoj nauka ne može ništa reći jeste predpostavka o povezanosti svih pojava.  Nauku ne zanimaju sve veze nego one koje su nužne suštinske važne .  Biramo da bi rešili probleme..  Samo onaj ko veruje da postoji red u svetu on će se posvetiti da otkrije taj red.  Ako bi odbacili ideju reda ništa ne bi mogli povezati jedno sa drugim.  Celina se ne može saznati nikada jer ne možemo poznati sve veze.  Svaki iskaz o pojavi ne može u celosti biti istinit.  Leptir nema uticaj na let aviona … Neke veze nauka odbacuje a bitne razmatra.  Red i nered su obeležje naše stvarnosti.  Nered svuda u zdravstvu u prosveti…  Samo na predpostavci reda nauka može da se razvija.  Ako red ne postoji u svesti nema ga ni u svetu.  Pošto ima reda ima i Bog jer je on stvorio red.  Hegel kaže; Duh se spoznaje duhom.“ U empiriskom istrazivanju stalno se uveravamo da su stari ljudi verniji od mladih.  Među starcima od 100 godina ne možete naći nekog bezbožnika.   Svi su vernici jer kad je gusto Bog uvek ima mesta.

Dve pojave kao što je starost i religioznost to su pojave u stvarnome a mi ih prikazujemo u odnosu dva pojma pojam starost i pojam religioznost.  Vezu među pojavama u nauci prikazujemo kao vezu među pojmovima. A  veza među pojmovima to je hipoteza.  Hipoteza je bila da su stariji ljudi religiozniji.  Vidite kako tu metodologija pomaže.  Svaki naučni iskaz jeste suprostavljanje neredu i pokušaj njegova sređivanja.

Ko ima zbrku u glavi ima zbrku u mijšljenju u govoru u kući…primer sa profesorima koji su nekada Šušnjiću predavali…  nered se može naći u iskustvu ali ga teorija ne podnosi. LOGIKA NE TRPI NERED!!  Moglo bi se reći da je razvitak naučnog saznanja jedno kretanje od nereda prema redu od zbrke prema obliku.  Romantičarima se red čini suviše razumnim, ženam suviše muškim, političarima suviše nestvarnim, a vernicima suviše logičnim.  Paskal:  „srce ima logiku koju razum ne razume“.  Svet se može razumeti samo ako je u redu, a izvan reda on je ne razumljiv, zakoračio je u tamu.  Sva naša predviđanja zasnivaju se na predpostavci da u svetu vlada red.  Ako vlada nered da li možemo nešto predvideti; svakako ne.  Zato se u našoj politici ne može predvidetri šta će biti sutra a kamoli za godinu ili dve…dobro je što ne možemo znati u napred šta nas čeka u životu jer bi unapred patio.  Nije znanje uslov za ljudcku sreću nego ne znanje.  U haosu se ne može ništa.  Misli kada su u neredu ne mogu se razumeti.  Načelo reda je ontološko načelo na kome se temelje sva pravila.  Ob- red, obred u sebi ima reč red.  Logika ne sme da iznenadi ona mora da sledi.  Čuđenje je buđenje za nešto što se ne pokorava logici.  Primer istorije zapadne filozofije pisac protivreči sam sebi na početku kaže jedno a kasnije drugo.  Niče:  „Ideologija je koristan način pogrešnog tumačenja stvarnosti.“  Interesi kada viču istina se ne može čuti a to vidimo svaki dan.  Pojava koja odstupa od reda i koja je ne shvatljiva sa stanovništva pretpostavke o racionalnoj povezanosti može da bude racionalno zanimljiva.  Dostojevski:  kada bi sve bilo razumno ništa se ne bi dogodil.  Jednoj princezi se desi da u robnoj kući ukrade čarape. U novinam deca silovana od tri godine. Ako verujete da se svet može racionalno spoznati time ste ono ne racionalno uključili u sistem mišljenja što je pogrešno.

 DRUGO PREDAVANJE

METANAUČNE ILI FILOZOFSKE PREDPOSTAVKE

Na kojima počiva nauka

Na primer predpostavka da postoji istina.  Ako istina ne bi postojala ne bi je ni tražili.  Zašto bi je tražili ako ne postoji.  Kako znamo da pstoji.  Znamo po tome što postoji laž, a istina je nešto suprotno od laži.  Dakle već logički zaključujemo da postoji istina.

Druga predpostavka glasi: istina ima neku vrednost.  Ako istina ne bi imala neku vrednost čemu je tražiti.  Danas je istina izgubila svaku vrednost.  Danas su na ceni neke druge vrednosti a ne istina.  (moć, vlast, novac, karijera, seks…)  pre 100 godina na vrhu su bile vrednosti pravde dobrote ljubavi lepote a sada su te vrednosti pale na dno.

Misao Fridriha Ničea:  „Strogo govoreći nauka lišena predpostavke ne postoji.  Nema nauke bez predpostavke.  Primer:  ispitivanje potiče na jednoj predpostavci 1. da se znaje može meriti; 2.  da se može izraziti brojem 3. da nešto što je kvalitativno to je znanje može da se izrazi kvantitativno tj, brojem. Kako ću moći da vam dam ocenu koju zaslužujete.  Primer sa njegovim sinom ocena 9,87.

Da su misli nekog naučnika utemeljene znači samo to da ona počiva ne nekoj predpostavci, za koju je on uvern da je plodna i ako ne zna da li je istinita.  Šta to znači:  Pošto se sva saznanja temelje na predpostavci koju smo usvojili na veri sledi da su ta saznanja naša uverenja i nema načina da se dokažu kao tačna.  Jedan filozof  Sjiren Kerkegor kaže: „Vera je konopac na kome mora da visiš ako nećeš da se obesiš.  Ili Viktor Igo: „Sve visi ali ništa ne pada.“  Zaključak:  Iskustvena nauka ne može da utemelji samu sebe zato je prinuđena da sebe zasnuje na predpostavkama izvan sebe.

Vidimo kako nauka počiva na veri iako se u nauci ništa ne prihvata na veri već se uvek proverava i dokazuje kako teoreski tako i empiriski.  Pošto se nauka kao sistem saznanja temelji na nekom sistemu verovanja jasnoje da ona ne može biti čisto racionalna delatnost.  Svi su uvereni da je nauka čisto racionalna delatnost, a mi vidimo da ona počiva na predpostavkama koje su usvojene na veri.  A vera nije racionalna.  Znači da postoji neki sloj u nauci koji nije čisto racionalan.  Evo drugog dokaza za ovo što tvrdim, primer:  do naučnih otkrića dolazimo i putem koji nije čisto racionalan, čistorazumski.  Mi dolazimo intuitivnim putem.  Dolazimo slučajem.  Dolazimo kroz razgovor.

Ono što razlikuje nauku od drugih sistema ideja verovanja i prakse jeste da kad dođemo do naučnog otkrića, mi ga moramo obrazložiti na logičan jasan i razgovetan način; dakle racionalno.  Do otkrića možemo doći u snu kroz plač kroz svadju kroz intuiciju, ali kada obrazlažemo to mora biti jasno.  Da nije onog ne razumnog u nauci onog dela koji nije razuman, ovo razumno ne bi se moglo ni prepoznati.  Dakle razumno i ne razumno mešaju svoje vode.  Pošto je čovek u mislima i razuman i nerazuman.  Ono što je bitno za nas jeste da razumemo nego da mehanički ponovimo.  Ni jedna predpostavka ne pokriva sve činjenice i zato ne može biti posve plodna.  Polazna predpostavka ujedno je i polazna obmana.  Primer:  ako polazimo u racionalističkoj filozofiji da je čovek racionalno biće, a svi od Dekarta na ovamo polaze od toga da je čovek razumno racionalno biće.  A onda se pojavi Frojd, i Dostojevksi i Niče koji govore da je devetdesetina nerazumno čovekovog bića.  Štaje sa našom predpostavkom.  Pokaže se da ona nešto pogađa jer mi smo i racionalna i iracionalna bića.  Dakle; jedna predpostavka ne pokriva sve činjenice.  Dobro je poći u istraživanje sa ujedinjenom predpstavkom da je čovek i racionalno i neracionalno biće.  Da je čovek dobro biće i loše biće.  Daje on i jedno i drugo.

Rože Kajoa:  „Svaki je stistem istinit po oneme što uključuje i neistinit po onome što isključuje“.  Pa vidimo da ova predpostavka o racionalnosti čoveka isključuje ono neracionalno.  Dakle ona je ograničena.  Činjenice koje ne pokriva predpostavka ne poriču predpstavku, one je samo dopunjuju.  Predpostavka o redu sadrži u sebi i predpostavku o neredu.

Primer:  Kada bi ja stupio u razgovor sa ti.  Balkanac i šveđanin, balkanac tvrdi život je nered haos i on je u pravu.  Ali ovaj drugi gleda sa strane reda.  I jedan i drugi su ok.  Oni razgovarajući dolaze do zaključka daje svet pun reda i nereda.  Jednu predpstavku treba dopuniti drugom.  Ili predpostavka o strukturi isključuje sve ono što nije strukturiarano prema tome predpostavka je jednostrana jer isključuje onu drugu.

Primer Frojd: Govori o ambivalentnim osećanjema.  To su osećanja kada čovek u isto vreme oseća želju da nastupi javno i stah da neće uspeti.  Šušnjić priča svoje iskustvo da ima tremu pred nastupom i pored jake želje, „moja želja da vam govorim je uvek jača od vaše želje da me saslušate, ali u isti čas javlja se strah da  ja to neću uspeti.  Osećaj da u isto vreme voliš i bojiše roditelja.  Ako krenete u istraživanje sa formalnom logikom koja nudi da ne ; ili ili, treće je isključeno, a vidimo da u životu postoji ovo treće; mi to ne možemo zanemariti ispustiti odbaciti.

Postojanje alternativne predpostavke sprečava čoveka da upadne u dogmatizam.  Ko ima jednu predpstavku budite sigurni daje on dogmata.  Taj može da predaje na višoj partiskoj školi a ne na fakultetu.  Predpstavke ne predodređuju naše nalaze i zaključke u meri u kojo se obično misle.  Ako pođete od predpostavke da je čovek racionalno biće, a onda empiriski utvrdite da ima ne racionalnih postupaka beskrajno onda morate korigovati vašu prvu predpostavku.

Otvorena predpostavka uvek nosi neko obećanje.  Predpostavka je samo putokaz a ne izračunljiva veličina.  Navođenje na put istine a ne njena spoznaja.  Sa predpostavkom su dane njene mogućnosti i granice njene primene u isto vreme.  U svakoj predpostavci skriveni su neki nerečeni problemi koje samo istraživanje može da otkrije.  Iako predpstavka služi kao vodič u istaraživanju ona u isto vreme može da blokira istraživanje i ograniči istraživanje ako se samo na nju oslonoimo.

Primer: U sssr 99 posto glasa za komunističku partiju (KP),a onda 1 posto glasa drugačije.  Sa stanovništva praktične politike ovaj jedan procenat ne znači ništa, jer partija je dobila 99 posto pristalica a ovaj jedan posto može mirne duše da se zanemari.  Sad je u tome baš problem.  Ovaj 1 posto to zanemarljivo može se zanemariti sa stanovništva praktične politike ali ne i sa stanovništva nauke, ne sa stanovništva spoznaje.  ZATO ŠTO OVAJ JEDN POSTO GOVORI O ALTERNATIVI, drugačijem mišljenju verovanju ponašanju.  Sa stanovništva praktične politike zanemarljivo a sa stanovništva nauke jednako vredno kao i 99 posto, jer upućuje na drugu mogućnost mišljenja, verovanja, ponašanja…  U nauci mi ne smemo zanemariti ni jednu pojavu koja odstupa od naše predpostavke.  Treba je zabeležiti pa videti šta ona znači.

Onaj ko svesno ili ne svesno usvoji jednu predpostavku on usvaja i određen način gledanja na svet.  Ako se prihvati jedna predpstavka onda se nužno prihvataju i posledice koje iz nje slede.  Vidićemo na primeru Frojda.

Iz opšte predpostavke a predpostavka se u nauci naziva još: načelo, postulat, aksiom, teorema, paradigma dogma… iz svake te predpostavke logički nužno slede zakljuci koje mora da izvedeš ako si pošten. Primer: Ljubi bližnjega svoga…iz ove zapovesti predpstavke sledi niz drugih normi kao što su: ne ubi, ne laži, ne kradi, ne čini preljube…  Ako vi znate predpostavku onda su svi ovi zakljuci suvišni…sve ove zapovesti su sadržane u načelu.  Ne moram ići na konkretizaciju, nego logičkim putem ih dedukujem izvučem iz teksta. (30:57)

Ovo je bio uvod za predavanje o Frojdu.  Vidićemo kako je on pošao od jedne predpostavke i kako je u skladu sa tom predpostavkom bio hrabar da izvuče zaključke koji su bili šok za Beč.  Evo jedan kratak uvod da bi mogli razumeti njegovu teoriju kulture, njegovo razumevanje kulture, njegov psihoanlaitički pristup kulturi.

FROJD

OTAC psihoanalize, a zovu ga psihoanalitički papa jedan je od onih mislilaca koji je svojim učenjem izvršio  temeljit preokret u načinu mišljenja i verovanja u prošlom stoljeću.  U nauci se vrši revolucija kada se jedna paradigma zameni drugom.  Primer:  kad se načelo strukture zameni načelom funkcije.  To se zove strukturalizam i funkcionalizam.  Nešto više na sledećim predavanjima.  Ili kad se načelo evolucije zameni načelom značenja, isto sledeći put nešto više.

1. Shvatanje čoveka u psihoanalitičkoj teoriji.,, jer iz tog antropološkog pogleda sledi razumevanje kulture.  Frojd polazi od predpostavke da je čovek slojevito biće i u njemu se razlikuju tri sloja: a. Nesvesni sloj (id: ono, nagoni seks za jelom spavanjem.  B.  Svesni (ego: ja:,, ) c.  Nad svesni (super ego: nad ja)

Id:  Ono nesvesno označava ono što je svako od nas čisto telo novo rođenče nagone koji se ne obaziru ninašta sem da budu zadovoljeni.  Dete samo plače kaki piški kad i gde hoće.  Čista priroda nagon.  Ti nagoni kasnije se mogu da odgode ili potisnu ali ne mogu da se iskorene.  Seksualni nagon nema šanse da se iskoreni.  Id je dakle ono što čovek donosi  sa sobom na svet svojim rođenjem.  To je tajnoviti nagon i teško dostupan sloj deo ljudskog bića koji kako kaže Frojd: „ključa kao kazan“.  Id je nesvesne prirode i uvek u sporu sa svesnim ja EGO.  Ego razum kaže nemoj to da činiš.  Id je dakle nerazumni sluga razumnlog gospodara.38 36  Id je nesvesne prirode i utoliko uvek u suprotnosti sporu i sukobu sa svesnim delom čovekovog bića koji se zove svesno ja, ili svest ili ego.

Mi bi trebalo da vladamo našim nagonima razumom.  Kada govori o razmeri između nesvesnog i svesnog Frojd pribegava slikovitom govoru.  On isitče da se taj odnos između id i ega može uporediti sa santom leda koja se kreće.  Onaj deo koji viri iznad vode je daleko manji od onog koji je ispod vode.  Ovo malo je naš razum a ono naši nagoni.  Vrh sante koji se vidi neuporedivo je manji i označava čovekovu svest, a ona gromada koja se ne vidi ipod površine, predstavlja nesvesno ili id.

Druga slika:  svesno ego prikazan je u obliku jahača.  On prikazuje razum u oblku jahača, a id u obliku konja.  Ova divlja i neukrotiva životinja često odvuče jahača u smeru koji jahač nije nameravao.  Često je id jači od ega.  Iz ova dva primera lepo se vidi da je Frojd determinist (biološki i psiholočki determinist); zašto: jer nesvesni nagosnki sloj u čoveku određuje njegovo ponašanje.  Frojd: „Ja nije gospodar u svojoj vlastitoj kući.“  Svesno nije gospodar u vlastitoj kući jer je ne svesno od njega jače.

Pre Frojda Niče viče: „Ja je samo jedna gramatička zabluda“, tj, da je svesni delić našeg iskustva skoro zanemarljiv u odnosu na nesvesne snaga u nama.  Erik From je potvrdio: „Podsvest upravlja svešću a time i ponašanjem čoveka“  koliko je ta podsvest moćna mi nismo ni svesni.  Frojdov primer: sve što vi čujete, sve što vidite, sve što opipate, ne gubi se nikad (vi kažete ja sam to zaboravio), jer ne svesno je to upisalo u neki fajl i ostaje u vama do kraja iako nismo toga svesni.  To se nekada pojavljuje u snu ili kada neko hipnotiše.

Primer Frojda o jednoj baki; baka je došla kod Frojda on je hipnotisao i baka je počela da govori tečno Grčki i da citira latinske pisce a skoro nepismena.  Frojd je brzo probudi i pita da li je imala neki kontakt sa knjigom ili slično.  Nekada davno kod bake su bile neke stanarke koje su studirale latinski i grčki.  Kada su studenkinje učile na glas baki je to ušlo u onaj podsvesni deo a da toga nije bila ni svesna.  U trenucima hipnoze ona je ponavljala ono što svesno nije bilo u stanju da reprodukuje.

Eto id je čist nagon

EGO.  Ego označava svesno u nama.  Ako bi se ono nesvesno u nama moglo odrediti logički, racionalno, onda frojd ne bi pribegavao simboličnom ili metafizičkom govoru.

Preostaje dakle da se nesvesno odredi u odnosu na svesno.  Može se reći da ovo nesvesno simbolizuje polje ne određenih mogućnosti.  Jedinstvo pre svakog razlikovanja, ili razvoja, otvorenost koja nešto obećava, ali gde izbor još nije postao odluka i odgovornost.  Zamislite bebu u kolevci posve ne moćno ali prepuno mogućnosti. Može biti sve ali se još ne zna šta će od njega biti.  Potencijalno oni mogu biti sve, a stvarno moraju se organičiti.  Poziv, brak, čim doneseš odluku postaješ ograničen.  Sve druge mogućnosti su ispuštene.

Zato je Kejkegor bežao od braka, da se ne bi ograničio a ovako ima izbor.  Ovaj još ne ispunjen okvir mogućnosti svako za sebe ispunjava iskustvom stečenim u odnosima sa drugim ma ko bio taj drugi; drugi čovek, priroda, kultura, mrtvi..  Emil Dirkem francuski sociolog kaže: „Mrtvaci naši preci su moralni policajci društva.“

Ako ti je deda bio junak ti ne smeš biti kukavica.  Znači  taj deda tebi stoji nad glavom.

Drugim rečima, dete je ne određeno sve, a starac određeno malo.  Rađamo se kao mnogi a umiremo kao jedan.  Rađamo se i otvoreni smo za sve puteve a umiremo samo sa onim koji smo izabrali.  Meša Selimović—daje predlog za dve njegove knjige: Tvrđava, Derviš i Smrt.  Samo iz odnosa sa drugim možemo steći svest o sebi, tj, o razlici između sebe i svega drugog.  Ego ili ja, to je ona svest o sebi koja omogućava da sebe razlikujemo od drugih.  Ako ja mislim kao ti osećam kao ti verujem kao ti, vrednujem kao ti onda je jedan od nas suvišan; jer šta će kopija pored originala.

Kako mi stičemo svest o sebi?  Na psihološkoj ravni  svest o svome ja stičeš iz osećanja da se razlikuješ od svakog drugog.  Ako bi bio isti onda ne bi imao svesto o svome ja i tada bi pripadao grupi.  Tada si zvezdaš , sindikalni čovek …  ta razlika se postiže davanjem imena. Ime označava ličnost a prezime zajednicu.  Da bi smo mogli govoriti o ličnosti svesnoj sebe, tj, o njenom indetitetu nužna je izvesna doslednost u stavovima i ponašanju.  Onaj ko je ličnost on je dosledan u svojim stavovima i ponašanju.  Njegovo ponašanje možete predvideti u raznim situacijama. On nije kao suncokret za suncem

Zatim osobenost u spoljašnjem držanju, bez obzira na druge prome u njenom osećajnom duševnom i duhovnom životu.  „čovek nije isti od rođenja do smrti a nije ni neko drugi.  Mi se menjamo ali ipak smo prepoznatljivi jer imamo očuvano jezgro ličnosti.

Reč je dakle u promenama u ličnosti a ne u promeni same ličnosti.  Ego predstavlja sećanje svih trenutaka od značenja za život..  Ličnost pamti kljjučne događaje.  Kada mi učinimo nešto rđavo na primer silovanje, onda taj počinilac opravdava svoj čin raznim razlozima.  To Frojd zove racionalizacija.  On racionalno misli ali to nije istinita misao on maskira prikriva.  Drugi je uvek kriv to je racionalizacija događaja.

Jasno je da je nagon vođen načelom zadovoljstva.  To znači nagon hoće da se zadovolji.  Dok je ego razuman id hoće da postavi granice zadovoljenju nagona i Frojd to zove načelo realnosti.  Primer:  ne možeš ti da zadovoljiš seksualni nagon u sred crkve za vreme liturgije.  Postoji mesto i vreme; nagon traži da bude zadovoljen tog trena, ali razum kaže ne može u crkvi u parku na trgu.  Razum zna šta je moguće i mudro učiniti u nekoj situaciji sobzirom na posledice.(01:09,31)

NAD JA SUPER EGO: To je onaj sloj naše ličnosti koji nadzire i kontroliše ego a preko njega i id.  To je moralna svest jedne ličnosti ili SAVEST.  Njega sačinjavaju običajne, verske, moralne, pravne i druge vrednosti i pravila čija je funkcija da orijentišu pojedince u situacijama kad moraju da biraju da se odluče.  A mi smo uvek u takvim situacijama da se moramo odlučiti za ili protiv.  Ako čovek ne koristi onda celog života ostaju zavisni od drugih od vođa…

Oni koji odlučuju umesto nas često to čine mimo nas i protiv nas. Primer: oni koji dižu cene to rade mimo nas i protiv nas.  Super ego jeste drugo ime za vrednosnu sveru ili uže rečeno za moralnu čija uloga se sastoji u tome da očuva drži na okupu i ujedini delove ličnosti.  Euroze, neuroze upućuju na slabljenje super ega ili na njegov raspad.  Primer:  crta krug: to je ja a onda crta veliki krug i to je prošireno ja(kuća žena kola) sve ono nad čime sam vlasnik..  ko god dirne moje, kuću ili ženu, prema tome ko dirne to dirnuo je mene u srece. Govori o primeru o svojoj porodici koja je izgubila sve u ratu….

Oni nisu imali svoje „ja“ vertikalu u sebi; oni su imali kuću kola…, kada su to izgubili, izgubili su se oni sami.  Kao ličnosti bili su slabi.  Oni su izgubili to prošireno ja i to prošireno ja bilo je važnije od onoga njihovog ja vera u sebe u Boga..

Ako id zahteva neodložno zadovoljenje od ega onda je jasno da se na ego vrši jak pritisak..  Ako super ego cenzuriše ego a preko njega i id onda je ovaj siromašak ovaj svesni ego, pod dva pritiska.  Njega pritiskaju odozdo nagoni a odozgo super ego.  Trpi dvostruki pritisak.  Pri tome nad ja ne govori samo kako neko treba da bude već i kakav ne sme da bude.  „nad je je pre svega oko oca, pa kasnije oko kralja, ili oko boga političkog autoriteta i moralnog imperativa.“  Super ego je ambasador društva u egu.

Ovim je ukratko prikazana struktura ličnosti, u njihovom dinamičkom odnosu. Id je najniži sloj u sklopu ličnosti, ego srednji a super ego najviši.  Iracionalizam, racinalizam i moralizam.

FROJDOV PRISTUP RAZUMEVANJU KULTURE

1. Predpostavka: Nagon je ono zdravo u čoveku. (Načelo užitka)

AKO JE NAGON ONO ŠTO JE ZDRAVO ONDA JE BOLESNO SVE ŠTO SPREČAVA DA SE NAGON ZADOVOLJI (takozvani princip realnosti).  Kulturne norme (verske, običajne, moralne norme, pravne, jezičke,) obuzdavaju nagone potiskuju nagone, da se zadovolje, kulturne norme su boles.  Zaključak: kultura je bolest (knjiga „nelagoda u kulturi“) profesor 10 puta čitao da bi izveo strukturu.  Ako pretpstavka nije u redu pada sve u vodu što je rečeno na osnovu te pretpostavke.

Nagonska priroda postoji pre svake kulture, i sa svakom kulturom vodi spor. Dete se rađa i ima svoje nagone i pre nego što je svesno uticaja kulture u svome životu.  Između kulture i nagona dolazi do visokog napona.  Da bi u opšte bilo kulture nužno je obuzdavanje nagona.  Ako se nagoni puste sa lanca da se zadovolje posve slobodno onda smo se našli u divljaštvu ili varvarstvu. (dati svoje viđenje iz hrišćanske perspektive.)  š

Što više braniš da se nagon zadovolji on je sve jači. Primer sa njegovom ćerkom kojoj je savetavao da se neviđa sa mladićem a ona još više želi…

Kada potiskujemo nagon to nije zdravo jer se javljaju neke bolesti.  Zaključak:  Što je veći stepen kulturnog napretka to je više takvih oboljenja jerje više potiskivanja.  Da je kultura bolest to je nešto kako vidite što logički nužno sledi iz psihoanalitičkog razumevanja kulture.  Psihoanaliza razotkriva celu kulturu kao nasilje nad prirodom.  Kulturna istorija je ljudska tragedija.

Sada je očigledan razlog Frojdovog antropološkog pesimizma, jer što više potiskuješ nagone više si bolesniji.  To znači da će sa razvojem kulture društvo celo oboleti.  Ako čovek hoće da se razvija kao kulturno biće, on to mora da čina na račun sebe kao prirodnog bića.  Ako hoće biti kulturan mora biti bolestan.  Svih 70 posto naučnih i kulturnih otkrića pripada bolesnima prim.red.  Niče kaže; „Zdravi ne znaju stvarati“.  Zdravi se razbaškari jede pije lovi ženske!, a onaj bolesni razmišlja.  Divljaci i varvari su najzdraviji ljudi zato što još nemaju moralnih pravnih i drugih normi.  Religija pravo i kuultura je kolektivno nasilje nad pojedincem.  U ZAVISNOSTI U KOJOJ MERI RAZUM PRIHVATA KULTURU U TOJ MERI SE VRŠI PRITISAK NA ID. Kultura ulazi u psihoanalizu preko ustanova cenzure potiskivanja prinude i kažnjavanja.  Sukob erosa i etosa (ljubavi i morala), ne može biti zdrava.  Pored neuroze izaziva i stanje krivice.  Izvor bolesti naše kulture nalazi se u potisnutim nagonima.

Ako je cela kultura bolest, ondaje to i svaki njen deo. Religija je deo kulture.  Religijaje bolest.  Religija kao ključni sloj kulture nije prirodna potreba čoveka jer u religiji nailazimo na prve zabrane ili tabue.  Ne dodirni ovo ili ono….  religijske norme kao što su ne ubi ne kradi …, protive se spontanom ispoljavanju ljudske prirode obuzdavaju prirodno ponašanje ljudskog bića (MOJ KOMENTAR U VEZI GREHA I PRIRODE).  ZATO JE FROJD NUŽNO ZAKLJUČIO DA JE RELIGIJA BOLEST.  Frojd:“ religija je masovna neuroza.  Opšta opsesivna neuroza čovečanstva.  Religija je iluzija.  Ko veruje u Boga taj sigurno nije zdrav, kaže Frojd.  Frojd: „Utvrdili smo da čovek postaje neurotičan jer ne može da podnese obim odricanja koje mu je nametnulo društvo zbog svojih kulturnih ideala.“ (iz kulture i umetnosti, 291)  Religija definiše kao sveto sve ono što je zabranjeno od strane društva.  Ne čini preljube eh kako bi hteo baš zbog zabrane.  Svaka zabrana izaziva otpor, a savlađivanje otpora je prodor prema slobodi prema svetlosti…  Niče:  svaka zabrana pogoršava karakter onih koji joj se dobrovoljno pokoravaju.  Svaka zabrana jeste prinuda, a prinuda pogoršava karakter svakoga od nas.  Zato su represivni sistemi loši sistemi po čoveka jer pritiskaju.“

Značaj i značenje psihoanalize za kulturnu antropologiju PRESKOČIO PREDAVANJE

ZASLUGE PSIHOANALIZE ILI PSIHOANALITIČKO

PROVETRAVANJE DUŠE

Pre psihoanalize u  glavnom se mislilo da je ljudsko ponašanje 27:10.  određeno svesnim razlozima.  Psihoanaliza je dokazala da jedan tanak deo ljudskog ponašanja određen je svesnim razlozima a drugi deblji i dublji nesvesnim.  U meri u kojoj nesvesne sile vladaju čovekom u toj meri on ne može biti kriv iodgovoran za svoje ponašanje. Sad se postavlja pravno pitanje da li je ta osoba odgovorna za svoje postupke, imamo li pravo da je kaznimo?  Mi imamo pravo za onoga ko se odlučuje za i protiv ko može da bira.  Sloboda počinje tamo gde imaš izbor.  Ali ona je pod potpunim uticajem nagona i nema izbora što znači nije odgovoran za svoje postupke.  Ove misli od frojda su u njegovo vreme bile dočekane na nož.  Danas mu podižu hram.  U socijalizmu ovo ne prolazi.  Socijalizam je propao jer nije poznavao ljudsku prirodu.

Kada se pacijent ispriča i isprazni pred psihologom on se oseća lakše.  To je proces ozdravljenja.  Ako pruža otpr on će i dalje biti bolestan.  Ono potisnuto i dalje opterećuje njegovu psihu.  Ono što čovek potiskuje u nesvesno pri punoj svesti izranja u njegovom snu.  Zato je Frojd smatrao da je san carski put za razumevanje nesvesnog.  Napisao je knjigu „Analiza snova“.  Ne protumačen san je kao ne otovreno pismo.  San je poruka koju šaljemo samima sebi kako bi sebe bolje upoznali.  Naravno snevač se neseća celoga sna.  Tumačenju sna podleže samo jedan pramen sna, jedan delić sna, pa je to razlog što se saznajna vrednost sna ograničava.  San drži otvoren prozor u jedan drugčiji svet, pored ovog što se zove stvarni svet.  San organizuje na nov način pojave koje nisu bile nikada u sličnom poretku.  San povezuje pojave iz različitih mesta vremena tako da je stvarnost nikada tako ne bi povezala.  U snu se može otkriti istina. Profesor priča iskustvo sna za vreme nekog zemljotresa.  Dobio je odgovor nakon tri godine u vezi disertacije.  U snu se reši problem koji nije mogao biti na javi reešen.

Dostojevski kaže: „Ako jednom spoznaš istinu i ubeđen si da je to isitina onda si ubeđen da druge nema spavalo se ili ne.“  Frojd: „Prevođenje nesvesnog u svesno jeste zadatak psihoanalize“. (racionalizacija)

Psiha je nešto više od svesti.  Psiha nije samo razum nego je id i super ego.  Cela istina o nesvesnom kako sam rekao na početku ne može se opisati i izraziti u racionalnom pojmnovnom, logičnom jeziku.  Preostali deo istine nagoveštava se i imenuje se simbolom alegorijom.  Simbol je kod Frojda dopuna a ne samo zamena za pojam.  Simbol pruža neki uvid u onaj višak ne zahvaćen i neshvaćen od strane racionalnog. Čovek zna više od onog što može pojmovno izreći.  Mi ne možemo nikada izreći sve što osećamo i mislimo.  Kada se istina izgovori ona se prepolovi—kaže Lorenc Daler.

Time čovek postaje svestan granica svoga govora i jezika. Vikenštajn: „Granice moga jezika jesu granice moga bića.“  U tome i jeste užas nauke što ona misli da može sve da objasni i misli racionalno.—a ne može. Jer kada bi nauka mogla sve da objasni racionalno onda ne bi bilo potrebe za umetnošću za religijom poezijom…   Zato je prirodno da Frojd često napušta prirodno strogo vođeno naučno ispitivanje, a umesto toga stupa na scenu ogledno raspitivanje.  Dakle, simbol nema strogoodređeno značenje.

On izražava zbir mogućih ili verovatnih značenja.  Ali svakako da u simbolu ima istine.  Cveća ima svugde, ali ne ume svako od njega da isplete venac—reči nekog mudraca:

„Svugde ima zla samo ne u cveću.“

Frojd nije vodio borbu samo sa predmetom kajeg je želeo da objasni i razume, nego i sa govorom i jezikom za koji nije bio siguran da je prikladan za potrebe njegove analize.  Racionalni pojmovi su suviše grubi suviše prosti da dohvate i shvate dubine tako tajnovite nesvesne doživljaje.  Naučni jezik jestvoren da izrazi spoljašnji svet i njegove boje a ne unutrašnje iskustvo i dubine tajne.  Zato je potrebno biti pesnik u nauci.

Četiri petine čovečanstva veruje.  Koji je zaključak.  Četiri petine čovečanstva je bolest.  Totalno pogreban zaključak.  Ali vidite kako jedna predpostavka vodi logički do jednog zaključka koji je pogrešan.  Da vas upozorim samo na neke od njih.

Zaključak:  u mesto ljubavi prema bližnjem, Frojd je otkrio nagon za nasiljem nad bližnjem (MOJ KOMENTAR).  Ovaj nagn je trajno obeležje ljudske prirode i u toliko najteža prepreka kulturnom razvoju čovečanstva.  Svako nasilje jeste delovanje.  Ali svako delovanje nije nasilje.  Na primer: Buda, Hrist, Tolstoj, Gandi jesu delovali ali ne nasilnim putem.  Ako bi po Frojdu čovek po svojoj prirodi bio dobar onda bi sve zabrane verske i moralne bile suvišne.  Čim postoje norme znači da nešto nije u redu sa ljuckom prirodom.  U Bibliji „zrdravima nije potreban lekar već bolestima“.

Naša kultura je izgrađena na suzbijanju nagona—FROJD.  A to ni je zdravo.  Bolesti su cena za kulturni razvoj.  Frojd je kritičar kulture. Sreće je bilo pre pojave kulture po frojdu.

Nema zajednice bez žrtve. Naša kultura nosi krivicu za našu bedu.  Kultura ne može biti izvor ljudske radosti to može samo priroda.  Cela kultura je suprotna prirodi tj, životu.  Ona tera pojedinca da se stalno odriče.  Profesor kaže da onaj koji govori istinu nije celovit.  Da bi bio celovit mora pomalo i da slaže.  A ja se pitam a šta je sa ljuckom prirodom Hrista i njegovim primerom i pozivom da ga sledimo…

Ima ljudi koji neće menjati svoje nagone jer to bi značilo izgubitii i ono malo sreće što je ostalo.  Sartr je napisoa knjigu „Muka“.  Kulturni ljudi su bolesni zdravi ljudi nisu kulturni. Frojd: „U stvarnosti naši sugrađani nisu potonuli tolko nisko kokliko smo se mi plašili, zato što se nikada nisu ni uzdigli toliko visoko koliko smo mi verovali“.  Nismo se mi nogo udaljili od divljaka tako da nam pad nije mnogo težak.

Bar jedna Frojdova greška:  Frojd smatra da su dva nagona najača: seksualni nagon i nagon za nasiljem—agresija.  Ne vidim kako se ta dva nagona mogu iskoreniti.  Čak ni kultura ne može da ih iskoreni.  Ako bi kultura pobedila nagone čovek bi umro.  Jer šta bi od njega ostalo u prirodi—ništa.  Ako bi priroda pobedila a kultura otpala vratili bi se u divljaštvo.  Dakle ne vidi izlaz.  On je napravio dilemu stvorio dilemu priroda ili kultura a nije video izlaz.  Video je smrt i u jednom slučaju i u drugom.  Ako pobedi kultura tj, potpuno uništi naše nagone onda nas više nema.  Ako pebedi priroda prirodni ljudi će se pokokati.  Smrt nam preti svakako.  To je antropološki pesimizam.  Nije video izlaz iz ove dilema ali profesor će sad da pokaže izlaz.

Seksualni nagon može da se zadovolji na kulturno dozvojen način.  Evo braka.  Kultura odobrava seks u braku i tu je rešenje  (ALI PO MENI ZOKIJU, NIJE BILO REČI O TOME VEĆ JE BIO PROBLEM O TRENUTNOM ZADOVOLJENJU SEKSUALNIH NAGONA SAD PA SAD…)

Kako se nagon za agresijom može zadovoljiti na kulturno dozvoljen način?  Evo kako:  Jedan bokser od malih nogu samo se tukao.  Kasnije je ušao u ring i dogurao na olimpijadi da bude treći.  Kultura je pronašla norme gde će se nagon za agresijom smiriti bez štetnih posledica.(rvanje i opasni sportovi), on se izduva i ne prdstavlja pretnju za građane.  Kultura i priroda NE STOJE U SUPROTNSTI.  Što su jači prirodni nagoni to se oni mogu kulturno zadovoljiti na kulturniji način.  Prema tome možemo rasti dvostruko i kulturno i prirodno, a to Frojd nije video.

TREĆE PREDAVANJE

STRUKTURALISTIČKI PRISTUP KULTURI

Pojam strukture je veoma sporan i mi ga moramo objasniti.  Mišel fuko kaže: „Strukturalizam nije nova metoda, on je samo probuđena i nemirna svest modernog znanja.“  Ovo što će sada kazati na pločetku ima u njegovoj „religiji“na početku…

Svaka stvar živo biće ili ljudsko delo ima svoju strukturu.  To znači da su delovi ili elementi koji čine celinu (sklop, ustrojstvo poredak sistem) povezani na određen način.  Taj način organizacije pojedinih elemenata ili delova koji čini celinu naziva se strukturom.  Kasnije će te videti kako je ko sunce jasno..  Dakle, struktura sa jedne strane označava delove jedne celine, a sa druge strane međusobni odnos tih delova u celini.  Struktura nije isto što i sastav što se najbolje vidi po tome da se struktura neke pojave može korenito izmeniti a da sastav postane potpuno isti.  Primer:  Od jedne gomile cigala možemo sagraditi kuću za stanovanje, hram za službu bogu ili recimo grob za počinak.  Potpuno isti sastav iste cigle, ali svaki  put dobijamo drugačiju građevinu.  Način na koji su ove cigle poređane u prostoru daje određeni stil gradnje, romanski gocki klasični…  način na koji su delovi organizovani u jednu celinu to je bitno za strukturu a ne delovi sami.

Dakle, sastav je isti ali je raspored tih cigala drugačiji.  Razlike nastaju zbog određenih odnosa između delova ili elemenata.  Primer sa šahom figure su iste ali kombinacije mnoge. Primer o jezičkoj strukturi:  od čega se sastoji jezik od glasova od slogova pa reči pa rečenice.  Glasovima se bavi fonologija, slogovima morfologija, rečima sintaksa a rečenicama semantika, tj, značenje rečenice.  Reči dok su u rečniku ne daju strukturu tek kada se one organizuju ili povežu na određen način u rečenice oni daju smislene odose (pesma priča rasprava…).  sami glasovi nemaju nikakvog smisla, čak ni slogovi tek rečenice.  Besmisleni slogovi ili glasovi daju smislene celine u rečenici.

Ču Ang Ce veli: „Reči su za hvatenje misli“.  Ali kada smo jednom uhvatili misao nema više potrebe da mislimo o rečima.  Hajde da uzmemo nekoliko reči koje se saastoje od istih glasova slova a različito im je značenje.  Značenje je u zavisnosti od mesta tih glasova u reči; primer:  reč RIM—MIR,  isti sastav ali je potpuno različito značenje.  Reč DAR—RAD….

Ranko Bugarski u uvodu u opštu lingvistiku upozorava na ovu mogućnost jezika:“ono čega u stvarnosti nema i ne može biti; u jeziku se za čas stvori“.  On može da učini da pukne grom iz vedra neba, da životinje progovore, da reke poteku uzbrdo, da mrtvi ustanu iz groba!…  Silna je moć jezika pa ga se katkad treba i pričuvati.

Dakle, mi u jeziku možemo stvarati ono čega u stvarnosti nema.  Kao narodne pesme:  mrtav pade a živ kući dođe, ili u Mostaru na sred Sarajeva prije zore na četrnajst dana….  stvarno jeste iako ne postoji jer postoji u jeziku.  Reč, bog, đavo, demon, anđeo, ništa mi to ne vidimo ali one postoje u jeziku i deluju.

Postoje iste reči ali nijanse u značenju, između proznog i poeckog izražavanja. Primer od Dučića: „Poljubac je susret najveći na svetu“. Hajde da izmenimo samo red reči u ovome stihu:  Polubac je najveći susret na svetu.  Majstor poeta on zna kakav redosled trebaju imati elementi da bi dali jednu celinu prepunu značenja u zvučanja.

Ako se služite logičkim ili gramatičkim pravilima pri građenju svoje pesme onda nikada nećete dobiti neku pesmu nego prozu.   Redosled reči u poeziji nije određen gramatičkim ili llogičkim pravilima već osećanjem intuicijom, za najvredniji oblik koji dira u sve slojeve našeg bića (id ego i super ego).  Jedan fizičar, koji je teorecki fizičar kaže u jednom mestu u svojoj knjizi „tao fizike“:  „Nauci nije potreban misticizam, misticizmu nije potrebna nauka, a čoveku je potrebno i jedno i drugo“.  Zašto?  Zato što čovek u sebi nosi i jedno i drugo.  Nekada se nešto dešava u nama neka oluja a mi ne možemo da rečima to objasnimo da tom iskustvu damo značenje kroz reči, to uspeva samo genijima ili izuzetnim pesnicima.   Ostaje nešto neizrecivo u nama neiskazivo.  A u istinu spada i ono što nije rečeno i ono što je rečeno.  A ono što nije rečeno je mnogo važnije od onog rečenog.  Ono je dublje.  Jung je zvao to arhe tip; jedno nesvesno iskustvo i to je celina a svest uvek deo.

Ono što razlikuje poecki od proznog oblika jeste neka unutrašnja arhitektura pri čemu vrednost reči zavisi od njenog položaja u rečenici i u u vezi sa susednom reči od koje pozajmljuje neki višak značenja i zvučanja.  U jeziku se ogleda slika sveta jedne zajednice i jednog čitavog naroda.  Jezik pokazuje šta je za taj narod bitno.  Primer:  eskimi koji prepoznaju 8 nijansi snega što znači da imaju 8 reči koje koriste.  On ne može da lovi foku ili da gradi kuću iglo po svakom snegu…   naš jezik ima oko 70 reči  udariti:  tresnuti, odalamiti, opaliti, ošamariti…  neko je rekao: „Šamar je informacija iz prve ruke.“  Dakle, šta je bitno za jedan narod? Bitno je ono šta se u njegovom jeziku ističe kao bitno.

Nekada se u rečenici može samo promenuti tačka ili zarez pa da rečenica dobije drugi smisao: ne pričaj, o ljubavi; ili ne, pričaj o ljubavi.  Ni jedan zarez ne sme da se pomakne sa svoga mesta a da se poremeti smisao rečenice.  Sada razumemo zašto sveti spisi zahtevaju veliku pažnju i nedozvoljavaju da se menja interpunkcija.  Ne daju nikakve ispravke.  Iz Biblije je poznato.  To bi značilo neku ljudsku intervenciju u božansku misao.  Čak nežno naglašavanje jedne reči u stihu može da pomera značenje i zvučanje.  Primer:  „Prijatelju moj mene više nema“  ili „Prijatelju moj mene više nema“ ili „Prijatelju moj mene više nema“.  Vidimo tri značenja u zavisnosti koju reč naglasimo u izgovoru.

Društvo ima svoju strukturu; klase, slojevi i grupe…  struktura je pojam kojim se označavaju različite grupe i odnosi u njima.  Koliko su pojedini delovi društva u celini povezani i način kako su povezani od toga zavisi tip društva.  Drugim rečima; društvo je nešto više od prostog zbira pojedinaca.  Svaka grupa je nešto više od prostog zbira pojedinaca. Zakoni koji važe za individualno ponašanje pojedinaca ne važe za grupe.  Grupa ima posebne zakone po kojima se ponaša.  Primer masa:  masa se ponaša po  zakonima masovne psihologije, a ne individualne psihologije.  Ono što je pojedinac kada je sam sasvim je drugo u masi.  Niče: „Neka je nosi đavo i statistika“  masovna psihologija slabi kritičku sposobnost svesti.

Mi vidimo kako je naš jezik ne sposoban da izrazi neke stvari.  Umberto Eko „Ostrvo dana pređašnjeg“:  Ono što očima i dodirom kažu dvoje zaljubljenih ne mogu da kažu ni svi jezici sveta ne mogu da izraze.“  Kao što slova izdvojena iz reči i rečenica nemaju nekakvo značenje, tako pojedinac izvan društvenih struktura nema nikakav značaj za sociologiju kao nauku, jer je sociologija nauka o društvenim strukturama: klasama slojevima grupama ustanovama.

Pogledajmo šta to znači metodološki.   Ako vi jednu nauku kao sociologiju definišete kao nauku o društvenim strukturama onda sve ono što nije struktura nije predmet sociologije.  Nju zanimaju organizacije istitucije klase slojevi grupe.  Pojedinac ne.

Svaki simbolički sistem ima svojju strukturu jezik nauka filozofija umetnost religija tj, način na koji su delovi ili elementi koji  čine tu celinu ili sistem povezani, organizovani.  Primer: Struktura religije; Učenje – iskustvo (najčešće mistično) obred ili ritual – simboli – vrednosti – norme izvedene iz ovih vrednosti (Primer život je jedna vrednost.  Norma izvedena iz te vrednosti glasi; ne ubi) verske ličnosti – verske zajednice ili zajednice vernih – sveta mesta – sveto vreme.

Svi elementi koji su ovde nabrojani postoje u judaizmu u hrišćanstvu i ako dalje…  svi ovi elementi ali u različitim odnosima.  Primer: najrazvijenije učenje ili dogma je u protestantizmu, pa katolička, pa pravoslavna… gde ima mistični oblik religije to je istok hinduizam taoizam.  Zatim obredni tip vere pravoslavlje.  Vrdnosti u svim religijam asu iste.(razumevanje tolerancija ljubav mir, sve one propovedaju mir.  Ako su sve religije religije mira otkud ratova.  Ratovi dolaze kada se vera protumači kroz interese neke grupe.  Neče: „Ideologije je koristan način pogrešnog tumačenja vere.“  Kad interesi viču istina se ne može čuti!  Nije važna istina svetih reči nego daja te reči upotrebim za svoje interese.  To je instrumentalizovana religija. „Dom moj zvaćese dom molitve svim narodima. Biblija

Džihad izvorno je toliko daleko od rata kojim mi zanamo.  Muhamed je govorio evo vraćam se iz manjeg rata u veći rat.  Koji je to rat—to je rat sa samim sobom.  Džihad hjeste simbol za otklanjanje svakog greha iz čoveka.  To je DŽIHAT.  Dakle džihat veze nema sa današnjim shvatanjem borbe.

Islam naglašava norme.  Poštuj norme i nema otstupanje od normi, ako si pravi vernik.  Način kao su ti elementi organizovani čini suštinu te religije.

DRUGI DEO

ODNOS STRUKTURE I KULTURE. (mogući odos između društvene kulture i strukture)

Iako čovek živi u različiitim društvenim strukturama nailazimo na slične kulture.  To znači da se ljudski duh razvija nezavisno od tipa društva  i da su mu stvaralački izvori u nekoj dubljoj stvarnosti no što je društveno.  Jer kada bi ideja zavisila od tipa društva, onda bi ta ideja važila samo u tom društvu.  Ali pošto ima ideja koja su za sva društva znači da je izvor neki dublji a ne tip društva.  Ivo Andrić u „znakovima pored puta“ kaže da ppostoje priče koje su tako slične u različitim kulturama da je to njega zaprepastilo.

Imate na primer mit o heroju li junaku u svim kulturama, društvima i civilizacijama.  U grčkom društvu robovi su radili a aristrokratija je uživala.  On su imali slobodno vreme to se zvalo dokolica.  Samo u dokolici moguće je bilo stvaranje i čuda koja su grci napravili.  Igra; nju nalazimo i u društvima koja jedva kraj sa krajem sastavljaju igraju se.  Igraju se deca, ljudi životinje.  Igra je univerzalni fenomen nezavisan od tipa društva.  To naglašava Levi Stros: „Divlja misao“.  Postoje ideje vrednovanja i vrednosti koje ne zavise od tipa društvene strukture ekonomske političke…

Sličan religiozni način mišljenja osećannja i verovanja javlja se u društvima sa najrazličitijom socijalnom organizacijom.  Niče upozorava da je struktura svih mitova na svetu potpuno ista, bez obzira na razlike u društveni oblicima organizacije.  Koja je to struktura mita, primer:  u svakom mitu ima micki junak, nema mita bez junaka.  Onda javlja se neka neman koju treba savladati…  blago – kasnije dobija neko blago.  Prevedimo na jezik psihologije:  junak to je svako od nas.  Svako od nas nailazi na prepreke na nemani koje treba savladati.  I kada savlada sve to nađe blago a blago je otkriće samog sebe– indetitet upoznao je samog sebe…

Zaključak prvi:  Postoje različiti društveni sistemi a u njima iste ideje verovanja vrednosti.

Zaključak drugi:  Moguće je da dođe do korenitih promena u strukturi društva a da se ništa bitno ne promeni u njegovoj kulturi i obrnuto.  Primer: neka revolucija izmeni strukturu društva ali ne i način mišljenja.  Mi smo to 5.10 uradili ali mišljenje je isto….

Sa druge strane kulturna revolucija može uzdrnmati temelje kulture a da ne dotakne društvenu strukturu.  Primer:  hrišćanstvo je bila velika novost u odnosu na grčko rimski svet jer se nasuprot robovskom sistemu propovedalo opšte bratstvo.  U prošlom veku u evropi je bilo sto dvadeset ratova.  Između hriščanskih zemalja.

Zaključak treći:  ako bi promene u kulturi bile neposredno vezane za promene u strukturi društva  onda bi mogli teoriski i praktično da iz promena u kulturi zaključujemo na promene u strukturi, i obrnuto.  Promene u jednoj morale bi se odraziti na promene u drugoj.  A t onije često slučaj. Duboke promene u društvu ne dovode do isto tako dubokih promena u kulturi.  Primer:  hrišćanski moral vrednosti postale su ne izmenjene bez obzira na velike promene u društvu.

Zaključak  četvrti:  Moguće je da djođe do velike socijalne diferecijacije i kulturne homogenizacije.  Primer:  u kulturi se zapaža nastanak i razvoje različitih ideja i vrednsoti a u isto vreme dolazi do socijalne integracije.

Zaključak peti:  Širenje svedskog tržišta ne dovodi do širenja jedinstvenog pogleda na svet.  Vidimo globalizaciju a u kulturi diferencijaciju: svako čuva svoj jezik, tradiciju…  globalizacija u politici a lokalizacija u kulturi.

Nekada se može desti da kulturni činilac bude jači od ekonomskog čak i od biološkog—primer:  pozvao muslimana jeo svinsko i  kasnije povraćao.  Indus neće jesti meso od krave.  Muslimani imaju običaj da u podne odlože oružije a jevreji dođu i pokupe sve jer Alah kaže zabranjeno je pucati usvetom trenutku.

Ako je kultura izraz strukture, kako je bilo moguće naći više kulturnih sietema unutar istog ekonomskog i političkog poretka.  Primer:  u jednom srednjevekovnom sistemu vi nalazite ideje ljubavi prosvetiteljske ideje, ideje liberalizma, kasnije fašističke ideje krvi i tla.;

Ako bi kultura bila puki izraz društvene strukture onda bi sa raspadom društvene strukture propala i kultura.  21 civilizacija je propala ali kultura nije propala.  Grčka filozofija tragičari  i dan danas igraju na pozornicama sveta.  Duhovno ne propada nad vremensko.  Rimsko carstvo je propalo a rimsko pravo se i danas predaje po svetu.

Kami: „Kultura je šamar vremenu.“  Pojedinci umiru ali njihove ideje žive.

Da kultura nije čvrsto određena društvenom striukturom vidi se po tome što istaknute kulturne ličnosti žive svoj duhovni život koji je posve suprotan njihovom položaju u društvenoj strukturi.  Primer: Karl Marks je bio po svom društvenom položaju buržuj, lenjin takođe; a po načinu mišljenja uz proletersku klasu uz radnike.  Način mišljenja potpuno suprotan njegovom društvenom položaju.  Da su mislili kao svi buržuji ono bi bili konzervativni mislioci.

Zaključak najparadoksalniji:  Najveći kritičari buržoaskog društva bili su sami buržuji.  Eto njih dvojica.

Na kraju:  imate odnose između kulture i društva kada se ništa ne može objasniti.  Reimark je ovo formulisao rečima: „Neka je blagosloveno to malo čudnoga u nama što ne možemo racionalno pojmono i logički da objasnimo i dokučimo.

Andrić je svoja najbolja dela stvorio u vreme posle prvog rata i za vreme drugog.  Umetnost je bolja što je stvarnsot gora.  Kada cvetaju verske sekte.  Kada su ljudi nesigurni u neizvesnosti …  tlo cvetanja vere jeste u nevreme, krizna vremena.

ČETVRTO PREDAVANJE

FUNKCIONALISTIČKI PRISTUP KULTURI

Svi fukcionalisti polaze od nekoliko osnovnih temeljnih ili središnjih misli oko kojih organizuju sve svoje ostale misli.  Prva i najvažnija:

1. Svaka pojava samim tim što postoji zadovojava neku potrebu u društvu. Ako ne zadovoljava ona umire- nestaje.  Osuđena je na propast.  Religija nije nestala ona zadovoljava.  Da je Marks ovako razmišljao nikada ne bi rekao da će religija izumreti.  Prigovori koji su bili upućeni funkcionalistima:  da ima pojava koje postoje a ne zadovoljavaju stvarne potrebe.  Primer:  fijaker u odnosu na taksiste nema nikakvu funkciju.  Ako nema stvarnu ima simboličnu (Dirkem).  Kad se bračni par venča i sedne u fijaker oni se voze u prošlost, u vreme kada su se njihovi dedovi venčali.  Primer:  engleska kraljica.  Ona ne odlučuje ništa a li ona je simbol nekadašnje moći.  Ona nema stvarnu funkciju ali ima simboličnu.  Neke pojave postoje a da ne zadovoljavaju neke bitne društvene potrebe.  Primer ubistvo (Dirkem u odbarnu):  ubistvo; desi se ubistvo ali ne zna se kako svi idu i govore da ubicu treba linčovati.  I u bistvo ima pozitivnu ulogu u društvu.  Izgubljen je jedan život ali je ojačala moralna svest društva.
2. Društvo odnosno njegova kultura je stabilan sistem. Postoji kiulturni obrazac koji je zaista stabilan.  Mi preopoznajemo određene zemlje po njihovoj kulturi koja je stabilna.  Prigovor oji funkcionalisti ne mogu da ospore jeste da ima društva koje nije stabilno.  Primer:  to je naša zemlja.  Postoje na drugim mestima ustanci revolucije.  Postoji zvanična kultura iili kontrakultura.  Funkcionalisti insistiraju na potrebi i na sistemu daje to kohenretno stabilno.
3. Delovi sistema su čvrsto integrisani. (bilo društva ili kulture) a na prigovor da ima sistema koji nisu integrisani kažu da ima onih koji su rušioci koji su alcajderi.
4. Svaki deo sistema vrši određenu funkciju, tj zadovoljava neku potrebu. Nauka zadovoljava potrebu za saznanjima.  Ideologija zadovoljava potrebu za očuvanjem moći i vlasti.  Preduzeće za dovoljava pogtrebu materijalnih dobara.  Prigovor: ima u društvu takvih delova koji nisu funkcionalni. Mafija, lopovi: Marks je rekao da su lopovi deo napretka sistema jer se brave nikada ne bi usavršile kao danas.  Robert Melton pravi jednu razliku:  on je razlikovao takozvane nameravane i ne nameravane funkcije.  Nameravane su svesne; primer, ljudi mogu da seku u šumu to je njihova svesna funkcija.  Ali oni proizvode posledice kojih nisu svesni; primer, eroziju tla.  Kad padne kiša tlo je velika opasnost jer izazivaeroziju tla kada se poseče šuma. Primer sa bankom za koju je neko rekao daje banka propala.  Mnogi koji su štedeli uzeli su novac svesno.  Ono što su oni uradili nesvesno jeste propast banke.   Da li odgovaram za posledice kojih nisam svestan.  Šta misliate.?  Ovaj svet je grozan..  kakav bi bio da nije intelektualaca koji svaki dan sipaju istinu u lice, Andrić, Crnjanski Sokratr, Jesenjin matematičar….
5. Glatko funkcionisanje sistema zasniva se na saglasnosti o osonvnim vrednostima sistema. Ključno pitanje:  kako je moguće imati jedinstven sistem verdnosti u društvu koje je klasno jezički rasno izdeljeno, koje je pocepano po svim osama.  Marks kaže nije moguće.  Mi kažemo jeste.  Indijanci igraju oko vatre prizivajući kišu, to je svesno, a nesvesno je integracija plemena.  Glatko funkcionisanje sistema temelji se na osnovnim vrednostima sistema.  Mogućeje na simboličkoj razini, pomoću mita.  Religija ili mit duhovno ujedinjuje ono što je društveno pocepano.  Maks Veber: i vladajuće klase i potlačene pozivaju se na isti mit o spasenju.  Oni koji su bogati kažu daje od Boga dao, a siromašni kažu mi će mo to dobiti na onom svetu.  Politički mitovi izgubili su tu funkciju; za ili protiv, dobro ili zlo.  Primer sa profesorima koji rade sa profesorom.  Oni su kao rogovi u vreći ništa se ne slažu jadan sa drugim.  Kada su bili napadnuti spolja od KP oni su se ujedinili.  Čim preti napad od amerike u SSSR se stišaju unutrašnji nemiri.  Što znači da uticaj spoljašnjeg neprijatelja pravi integraciju unutar grupe  intergrativni princip.  Crkva je jača što je jače neprijateljstvo spolja.
6. Društveni red je osnovni uslov uspešnog funkcionisanja sistema. Stavrnost je izmešana jer je sastavljena od reda i od nereda. To je sinteza dva jednostrana stava.  Bez reda ne možemo ni misliti ni planirati ni živeti.  Postoji društvo i država tu je razlika.  Obično sociolozi ispituju društvene ustanove ne moj i tvoj život.  Život se odvija i izvan društvenih ustanova, naš privatni život.  Ključne dve ustanove u društvu jesu država i crkva.  Mi vidimo kako se život vernika odvija ne samo u crkvi već i van nje.  U engleskoj 60 posto vernika a 10 posto ide u crkvu.  Tako se društveni život odvija izvan društvenih ustanova.  Broj onih koji veruju uvek je veći od onih koji vrše verske obrede u crkvi.
7. Svako odstupanje od reda jednako bolest. Ko god prekrši društvene osnovne vrednosti sistema on je bolestan. Zdrav je onaj ko prihvati osnosvne vrednosti sistema.  Ko odstupa on je bolestan.  Vidimo sada pred kojim problemom se nađu funkcionalisti.  Normalan je onaj ko se predržava norme.  Nije normalan zlikovac lopov, ..  ali ovu normu može da prekrši i genije.  Razlike između genija i mafijaša jeste što ovaj genije ponudi drugu normu umesto postojeće, a ovaj samo krši postojeću.  Ako hoćemo biti stvaraoci moramo prekršiti normu koja je prihvaćena.
8. Svaki pojedinac ili grupa treba da se prilagode ovom sistemu. Sitem je nadmoćan pojedincu celina je nadmoćna delovima.  Pitanje: onaj ko se ne prilagodi u društvu i državi je nesposoban za stvaranje jer on se već prilagodio onome što je već stvoreno i gotovo.  Prilagođeni ne znaju stvarati.  Dete kada se rodi može da prihvati ono što je već društvo stvorilo.  Niče: dobri ne znaju stvarati.  Naučna dostignuća nastajala su van institucija.  70 do 80 posto nastala su izvan onoga što je stvoreno zakonom za to,da bi se u njima vršila otkrića.  Kao Tesla, Pupin, koji nisu imali instituciju iza sebe.  Do otkrića dolaze oni od kojih se to nije očekivalo i na mestima gde se nije moglo predvideti.  Eto malo mesto Smiljan u Lici gde se rodio Tesla.

Ključna stvar za razumevanje funkcionalista:  Svaka pojava zadovoljava neku potrebu inače izumire.  Funkcinalisti smatraju da svakoj potrebi i želji udovoljava neka društvena ustanova.  Primer:  potreba za reprodukcijom zadovoljava brak, za obrazovanje škola, potrebu za razmenom je tržište, za verovanjem crkva.  Napomena jeste da jedna institucija može da zadovoljava više potreba.  Primer:  porodica za reprodukcijom vaspitanjem, a nekada i obrazovanjem.

1. Saznajna funkcija.  2. Potreba za prilagođavanjem.  Ko stekne navike taj ne napreduje.  3. Funkcija orijentacije: verske norme zadovoljavaju potrebe za orijentacijiom u kosmosu.  4. Pravne norme: šta smeš šta ne smeš.  5. Funkcija komunikacije: to zadovoljavaju svi sitemi filozofija nauka religija pravo…  6. Neki nude indetitet:  ovo je tipično za religiju.  Indetitet se stiče iz razlike prema nekom drugom.  Indetitet se stiče iz razlike a idetifikacija iz sličnosti.  Primer: ako verujemo u istog Boga onda smo svi hrićani ako verujemo u Budu onda smo budisti.  Neki sistemi nude legitimizaciju ili opravdanje političkog poretka.  Nekada je religija služila danas mahom pravo ideologija; mit i religiju su potisnuli.
2. Regulativna funkcija kulture: pomoću kulturnih simbola mi vršimo kontrolu ponašanja pojedinaca i grupa. Ako si usvojila hrišćanske norme ti moraš živeti po njima i moguće je predvideti tvoje ponašanje u različitim situacijama.  8. Kritička funkcija kulture:  religija i mit su visoke osmatračnice sa kojih se vrši kritika društva.  Mit o rajskom stanju služi za kritiku ovog društva kako smo se udaljili a nismo morali.  Na kraju proročka funkcija kulture:  proroci se javljaaju tamo gde treba da se reši problem.  Predviđanje zemljotresa.  Nije bitno da li će doći do toga ili ne već je bitno da se mi pripremimo.  Da pripremimo službu spasavanja vodu bolničke rekvizite hranu….  puno toga mora da se uradi da bi se smanjile moguće posledice.  U starom zavetu 7 gladnih i rodnih godina.  Opsada Jerusalima 66-70 godine.  9. Ideološka uloga kulture: intelektualci koji će reći istinu bez obzira na cenu.

Sada ću pokazati kako se ovaj funkcionalistički model primenjuje na kokretan problem kao što su recimo funkcija masmedia u savremenom društvu.  Izvršiću kritiku funkcionalizma i kritiku mas medija sa stanovništva mogućih i poželjnih funkcija koje mediji treba da imaju, da bi uporedio sa stvarnim funkcijama medija.  Šta oni stvarno rade a šta bi trebalo.

U knjizi „Ribari ljudskih duša“ sam ispričao kao se ljudi vode na uzici laži i kako se varaju i zavode, a da toga nisu svesni.  Daju svoj pristanak na tuđi izbor.  Najteže je za istinu u vreme kada sve može da bude istina.  Time je praktično ukinuta razlika između istine i laži.  Mnogi danas istražuju posledice zagađivanja prirodne sredine.  Ja sam radio nešto drugo: istraživao sam posledice zagađivanja duhovne sredine.  Primer:  sipanje iz svih mogućih medija neinformacija nego dezinformacija zabluda laži besmislica svake vrste.  Slika jedne karikature koja pokazuje kako iz usta političara izlazi smeće a mašina radi i radi.  Glasila su igubila smisao jer nisu prozor u svet sa tačnim istinitim informacijama.  Kritičko ispitivanje mas medija pokazalo je da se umesto istine nu di nešto nalik istini.  Da se obrazovanje izrodilo u indoktrinaciju.  Vrhunska zabava u industriju sna.  Komunikacija u manipulaciju i sve to uz pomoć nauka o čoveku naročito kroz psihologiju i sociologiju.  Ovde su naukeo čoveku okrenule se protiv samog čoveka.  Ovde će biti reč o pet ključnih oblasti gde se istine o čoveku okreću protiv čoveka.

1. u ekonomskoj oblasti manipulacija potrošačima uzima oblik reklame.  2.  u političkoj oblasti manipulacija biračma uzima oblik propagande.  3.  u oblasti vaspitanja i obrazovanja manipulacija mladima uzima oblik indoktrinacije.  4.  u oblasti slobodnog vremena manipulacija ukusima uzima oblik industrije zabave i sna.   5.. u religioznoj oblasti manipulacija nad vernicima uzima oblik verske ideologije.

1. EKONOMIJA: Reklama: da je ona samo nešto više od same gluposti koja košta praktično dokazuju oni koji troše ogromna sredstva na reklamiranje svojih proizvoda i koji se okružuju dobrim stručnjacima za reklamu. „Sve dok se reklamiranjem povećava profit ono se isplati.“  Reklama u trajanju od 30 min košta 1,2 miliona dolara.  Reklamna poruka je paukova mreža satkana od osvajačkih reči.  Ako se reklame ocenjuju logički one su dostojene sažaljenja.  Ako se one vrednuju psihološki one su dostojne divljenja  u reklami sradaju logika istina i jezik.  Lice koje se smeši prodaje više robe nego pametan jezik.  Ima najveći broj reklama čiji je cilj prodaja proizvoda ali ima i takvih reklama čiji j ecilj da se poništi druga reklama.  Reklame nije upućena razumu nego osećanjima.  One ne nude istinu nego obećanje.  Obećanje je duša i srce svake reklame.  Ona ne prodaje bolesnima lek već nadu za ozdravljenje.  Ona ne prodaje ženama kremu već čežnju da budu lepe.  Ona ne prodaje deci avione, već krila da lete.  Ona ne prodaje robu već veru da će vlasnici robe postati ljudi.   Reklama ne koristi jaku stranu svojih proizvoda već slabost njenih potrošača.  Ljudi ne kupuju skupe stvari zbog njihove vredonsti, već zato što su skupe i zato što upućuju na viši socijalni status kupca.  Kada kupim veliki auto osećam se veliki iako imam metar i žilet.  Smiso reklame je stvaranje generacija po naruđžbini.  Buduće zanimanje sve dece sastoji se u tome da budu dobri potrošaći.  Idemo u susret vremenu kada će se prekidati reklama da bismo gledali malo sporta.
2. PROPAGANDA: ovo što je rečeno za reklamu važi i zapolitičku propagandu.  Svestan vladar kontroliše podsvesne snage svojih podanika i tako dokazuje da onaj vlada ljudima koji vlada njihovom podsvešću, a ne svešću.  Stvarnost ne definišu oni koji je najbolje poznaju nego oni koji njome vladaju.  Oni koji vladaju nameću svoje definicije kao jedine istine, što bi rekao Marks: vladajuće definicije su one definicije koje vladaju.“  Ove definicije su psihološki nadmoćne iako su gnoseološki bezvredne.  Razumevanje stvarnosti potiskuje se u korist vladanja savešću.  Ljubav prema istini potiskuje se u korist volji za moći.  Javna opštila unapredila su laž u generalski čin.  Niče: „došlo je vreme da se ponovo promisli šta je politika, jer kakva je danas ona je mesto gde su sve duševne bolesti zakazale sastanak.“   Onaj ko drži moć i vlast ko kontorliše javna glasila medije i ko poznaje tehnike ubeđivanj, taj može da ubedi bilo koga da misli veruje i uradi bilo šta.  To su eksperimenti pokazali.  Od javnih glasila očekivalo se da budu realistično ogledalo društva u kome će svaka društvena klasa sloj ili grupa imati svoju sliku i čuti svoj glas.

U mesto različitih informacija dobiva se brižljivo upakovana laž.

Istraživanja javnog mjenja ima 10 do 15 posto kritičke javnosti.  Javno mnjenje se više ne sluša ono se pravi.  Medije su postale akademije primjnjene laži.  Što treba da se govori o tome se ćuti a što ne treba to se govori, seks pornografija žuta štampa…  najjači čuvar slobode je javno mjenje a nje nemamo.. Viktor Igo: „ništa gluplje pobediti prava slava je ubediti“; pre 200 godina koje razmišljanje.

3. INDOKTRINACIJA: treba reći da većina nas misli tuđom glavom jer niko od nas nema ne posredno iskustvo o brojnim prošlim sadašnjim događajima.  O njima saznajemo iz priča drugih.  Ko šta zna o kineskoj revoluciji o kubanskoj…a i to što znamo je iz priče drugih.  Kako se menjaju vlasti tako se menjajui priče.  Šta će mlada pokoljenja da saznaju o prošlosti o tome odlučuju vladajuća društva- ministarstvo, ono definiše šta ulazi u uđžbenik.  Istorija je ono što pišu istoričari a istorija nas uči da ne verujemo istoričarima.  Ima istine u tome kada se kaže da je sva istorija trač.  Mas medije su unelie svet u svačiju sobu ali ne i svest o tome.  Ustanove za prosvećivanje mladih ujedno su i ustanove za vladanjem mladih.  Deca koja gledaju tv 4-6  sati dnevo gube sposobnost racionalnog i logičkog mišljenja.  Zašto?  Sve se svodi na percepciju slike.  Ne misle u pojmovima.  Deca koja gledaju tv7 sati ne mogu nikada završiti fakultet.   Knjigu čitaju iskusni znalci a tv gledaju obični potrošači.  Knjiga zadovoljava lični ukus a tv masovne nagone.  Knjiga podučava i vaspitava tv zabavlja i eksploatiše.  Knjiga informiše tv manipuliše.  Knjiga je učionica bez ograde a tv je zatvor bez zidova.  Knjiga je stvorena za one koji se čude i misle o životu, a tv je izmišljena za one koji se čude onima što misle.  (10:51)   Hegel je označio jutarnje čitanje novina kao jutarnju molitvu građanja jednog društva.

Spoljašnje vreme i prostor gube na vrednosti.  Pozoveš telefonom u Ameriku i eto.  Mislima mogu da idem u prošlost u budućnost gde hoću.  Jedno su rastojanja u prostoru među ljudima, nas deli ovaj sto primer; ali kada je govorim o rastojanju onda mislim na rastojanje u duhovnom prostoru.  Primer:  kineski car i sluga mogu biti blizu kad mu pere noge a u duhonom mogu biti dva sveta daleko.  Nauka je pobedila daljine. Slika iz njujorka dovde isti čas.  Čišćenje jezika je potrebno u obrazovanju i kulturi.  Ako se ovako nastavi na našem jeziku samo ćemo lagati.

4. SLOBODNO VREME: ni u oblasti slobodnog vremena nismo slobodni onako kako mi mislimo, jer naše vreme određuje industrija sna zabave i zaborava. Snovi su od kapitalne važnosti za kapital, slike. Trgovci snovima zadovoljavaju svoju sebičnost povodom ispunjavanja naših želja; sapunice. MOJ PRIMER U STARIJE VREME LJUDI SU MOGLI DA RADE PO CEO DAN I DA IMAJU VIŠE VREMENA NEGO DANAS JER NISU IMALI TELEVIZIJU.  Mase robuju tv-u.  Javna glasila od naroda napraviše masu koja obožava neobrazovanost sirovost i surovost, i uzdigniuta čela stupa u banalni prostački način mišljnja verovanja i ponašanja.  Mi smo pali na dno.  Suviše se gleda a malo vidi. (setimo se prvog predavanja)
5. VERA: u sveckim religijama preovlađuju vrednosti tolerancije mira i ljubavi. Ako se dve religije zalažu za mir odakle ratovi?  To je religija protumačena u  skaldu sa interesima pape…  to je ideologija vere.  Niče:  „ideologia je koristan način pogrešnog tumačenja vere.“  Ivo Andrić u pismu iz 1920 godine u Bosni četiri vere jedni pored drugih a često jedni protiv drugih.: „Ako ne možemo živeti jedni sa drugima, možemo živeti jedni pored drugih a ne moramo jedni protiv drugih.“  I dalje: „u Sarajevu ni satovi zbog ne trpeljivosti nisu otkucavali u isto vreme.“  Misli iz Kurana: „Istinski musliman je onaj koji ne uznemirava druge ljude jezikom svojim i postupkom svojim.“

SOCIJALIZACIJA LIČNOSTI — pet odluka svake kulture

Pitanje vaspitanja i obrazovanja mladih. 

1. prvi uslov vaspitanja i obrazovanja jeste da prenosti kuloturno nasleđe ili tradiciju na mlada pokoljenja.  U tim pokolenjima treba da živi uspomena na dane koji ne treba da se zaborave.  Čemu naši uđžbenici istorije 8 ofanziva.  Sve što je čovenčanstvo naučilo kroz vekove i pohranilo u svoj jezik običaje i ustanove nalazi se na dohvat ruke svakoj mladoj duši koja se tek otvara pred životom.  Koliko knjiga, predstava, koncerata koji nisu odgledani.  Kultura je ono što je najbolje mišljeno i najbolje rečeno i najbolje što je stvoreno u istoriji.

Sad je potrebno napraviti tumačenje nekih pojmova.  Prošlost, tradicija i tradicionalnost.

1. Prošlost: obuhvata sve ono što se desilo. Ali sve što se desilo nije bilo razumno ni umno.  Ja se stidim svoje istorije.  Opasno je poistovetiti se sa celom proščošću jer nije bila umna .  naše iskustvo gubitka je pretežno i tera nas da našu prošlost kritički ispitamo.  Prošlost treba uvažavati ali ne i obožavati.  120 ratova u prošlom veku u evropi i to među hriščanima.  Čuveni sociolog religije Robert Bela: „samo kroz osećanje tragedije moguće je nešto naučiti iz prošlosti.“  Bolesni duh nema pravi stav prema prošlosti a ni prema budućnosti.  Mi hoćemo da upoznamo prošlost da bi bolje upoznali sebe.(videti 14:00 prvi deo ) Istorija se tumači bar na tri načina: 1. prvi način je da se neki istorijski događaj  na primer francuska revolucija tumači u skladu sa poznavanjem tadašnjih dokumenata i istorijskih izvora. Onda se taj isti događaj tumači danas sa novootkrivenim dokumentima koji nisu bili pre dvesta godina.  Treći način pisanja istorije je putem teorije izazova i odgovora; glasi jedno društvo se nađe pred nekim izazovom.  Ako ne nađe, zajednica pravi odgovor ok ako ne propašće.  Najčešći način a to je 4. jeste da se isti istorijski događaj piše u skladu sa interesima one grupe koja drži moć i vlast.  Da vidimo kako su prošle generacije rešavale probleme koji su aktuelni i danas.  Zaključak:Svaka spoznaja ako ne doprinosi samospoznaji nema vredsnosti da živi.  Samo se tako uči iz istorije pri čemu se bar može izbeći neponavljati greške koje su predhodne generacije napravile.

Tradicija:  je sve ono što smo izabrali iz prošlosti kao vredno učenja i pamćanja.  Ono što je bilo racionalno treba prihvatiti i ono što je bilo humano za sve ljude treba prihvatiti i to zvati tradicijom.  Sve što je izdržalo proveru i obezbedilo mesto u svesti današnjih ljudi.  Tradicija-tradere (latin) – protezanje, to je protezanje jedne misli ili verovanja kroz vekove.  Crkva, država brak…  tradicija najduže živi u govoru i jeziku.    Pokušaj da oživimo istinske vrednosti iz naše prošlosti to je TRADICIJA.  Tradicija je čišćenje sećanja najbolji izbor iz prošlosti.  Pokojni su oni koji su izgubili pamćenje, a modernizacija ponašanja i verovanja nas je odvukao od sećanja na našu tradiciju.

Tradicionalizam:  To je ideologija koja potomcima nameće ideje verovanja vrednosti i norme njihovih predaka da ih slede bez pogovora ili prigovora, ne obazirući se na promene u modernom svetu ili iskustvu.  Kolakovski: „Da su sinovi i kćeri slušali očeve i majke tokom cele istorije još uvek bi se nalazili u pećinama.“  Mora se nešto novo se stvarati.  Tradicionalizam je zatvorena svest…—crta krug koji predstavlja tradicionalizam i ne dopušta da bilo šta u nju prodre iz spoljašnjeg sveta. Otvorena svest podrazumeva da postoji otvor kroz koji ulazi nešto novo—verovanje ideja, metoda…

Držite duh otvoren za sveto i lepo.  Nedaj se sabiti u zatvoren sistem jer ćeš propasti pošto nema obnavljanje.  Ličnost ili narod koji ne uči od drugih propada.  Komunikacija između dve kulture moguća je samo pod uslovom da se oba kulturna sistema shvate kao otvorena ne dovršena i ne savršena.  90 posto pozajmica iz drugih kultura ima u svakoj kulturi: kafa, svilena buba pa u jeziku koliko ima tuđica…

2. u pripremanju mladih bića da preuzmu neku od postojećih radnih uloga.  Dakle pripremanje mladih za život.  Učeniku netreba dati samo puko znanje nego volja za saznanje.  Interes za saznanjem.  Ne samo učiti nego naučiti i kako se uči.  Ako si super za kompjuterom ti si ok a šta je sa kulturom i obrazovanjem u tom pravcu.  Za mašinom može da radi i moralan i ne moralan čovek.  Mi smo postali stručnajci na sitno ali celinu ne vidimo.  Kineska poslovica: „Žaba iz bunara vidi samo komadić neba a misli da je to celo nebo.“  Tako uski stručnjak za komjuterom a za sve ostalo nestručan.  Kultura ima dušu i duh a civilizacija oružja i oruđa.  Obnova društva u državi zavisi od ravnoteže između ova dva interesa.

Obrazovanje ako je valjano mora biti informativno da budeš dobar stručnjak, i normativno da usvojiš određen sistem normi i ponašanja.  Nauka ti daje mogućnost da budeš stručnja a ne kulturan čovek..  Jeno je znanje o činjenicama a drugo je svest o vrednostima tih činjenica.  Prvo je korisno za mišljenje a drugo za živenje.

3. u stvaranju vrednosne svesti ili savesti mladih bića: ne valja ako vaspitnoobrazovani sistem stvara jake stručnjake a slabe ličnosti.  Zar sama reč obrazovanje ne sadrži u sebi ideju da se stekne obraz a ne samo znanje za jednu struku.  U nas mlade uče da budu dobri stručnjaci ali ih retko uče da budu dobri ljudi.  Razum se razvija ali gubi se duša.  Mi imamo mnogo učenih ali malo mudrih.  Dobar čovek ne mora biti učen i učen ne mora biti dobar.  Vaspitanje se ne prenosi pojmovima nauke, već simbolima vere i primerima iz svakodnevnog života.(Isus, Buda…).  Iz naših škola izlaze duhovni bogalji.

Zajednica se gradi na temeljnim vrednostima vere.  I baš te vrednosti omogućuju njeno duhovno jedinstvo.  Ako slabi vera u te vrednosti a ta vera je oličena u ocu sudiji sveštenikiu i učitelju to su 4 stuba društva, tada se zajednica raspada.  Ako su opštije to jače ujedinjuje zajednicu.   Prvi zadatak je vaspitanje čoveka.  Antropolozi kažu ovako:  svaki čovek je jedinstven neponovljiv različit pojedinačan nikome sličan, on je kao niko drugi.  Najteže je onaj koji nije nikome sličan – stvaraoci.  Ali mi smo i kao neko drugi. Ja sam profesor i pripadam  drugim profesorima a ipak sam različit od njih.  Ja sam kao i svi drugi, nagon kao i kod onog u Vijetnamu; spavanje seks, jelo…  Nemojte nikada zaboravit ovaj prvi nivo a to je da si čovek a onda si pripadnik nekie grupe a onda si svoj.

Patrijah Pavle: „Budimo ljudi iako smo srbi.“  Novinari su ismejavali što pokazuje da nemaju pojma.  Svaka univerzalna ideja ili verovanje ili vrednost izrodi se u neku parcijalnu ideologiju.  Pokret se izvitoperi u organizaciju i to u autoritarnog tipa.  Jedna lićnost se izopači u tiranina u despota.  Hrist je umro na vreme nije stigao da se izrodi….   vaspitanje i obrazovanje moraju se temeljiti na univerzalnim vredostima  a ne na partikularnim ideologijama.  Herman Hese: „stepski vuk“  ono štpo ljudi podrazumevaju pod pojmom čovek uvek je samo prolazna građanska nagodba.“  Jer nije u temelju univerzalni čovek.  Pojedinac koji ne usvaja univerzalne ideje i vrednosti još se nije otvori za više oblike mišljenja i življenja.  Iznad svih razlika koje nas dele stoje vrednosti koje nas povezuju ljubav nada vera…  one imaju nadnacionalni karakter.  34:01

4. zadatak u vezi sao obrazovano vaspitnim sistemom jeste prema izuzetnima; što jest kako se vaspitnoobrazovani sistem odnosi prema talentima i genijima? Naša škola je poravnala sve isti program za sve bio onaj u zadnjoj klupi genijalan ili u prvoj idiot.  Tu ga poravnavaju traže srednju vrednost.  Ako je VOS u svojoj biti sredstvo da se izuzetni upropaste na račun prosečnih kao da su ovi prvi nešto krivi taj sistem nije dobar. 35:16.  Talenti ne mogu da napreduju u školi pošto ih ona sputava.  Niče kaže: „škola je mesto gde se talenti upropašćuju.“  Dostojevski: „neka je prokleta škola to užasno vreme robijanja.“  Pojedinca treba postaviti prema njegovoj prirodi da bi ga izvela na put.    Država koja ne ceni talente ne zaslužuje da ih ima; 36 000 sa diplomama u inostranstvo.  On se mora okrenuti sebi i učenju sam, škola je samo hitna pomoć.  Sam izvan ustanove više nauči nego u sistemu.  Stepsi vukovi su oni koji su doprineli…
5. obrazovanje i vaspitanje za dijalog i toleranciju. Sistem koji ne ugradi u mladom čoveku svest o toleranciji nema budućnost.  Nije li kucnuo poslednji čas da vaspitanje i obrazovanje na dijalog i toleranciju postane prva potreba.  Nema jedinstvenog pogleda na svet a ipak ima potreba na uvažavanje.  Komuniciramo preko nišana sa prstom na obaraču.  Kada otac kaže ćuti dok samnom razgovaraš.  Nema tu dijaloga tu je autoritarni otac.   Ili kada učitelj kaže ja sam za dijalog i tačka; nema tu dijaloga.  Ili kada neki crkveni dostojanstvenik kaže: samo je moja vera prava a sve druge krive.  Pravoslavlje to govori po tome se vidi da je savladao umeće svetog laganja.  Po čemu druge nisu prave.  Svaki ljudski problem može da se reši na više načina a ne samo na jedan.  Prema tome uvek postoji alternativa.  Kada političar kaže ovaj program nema alternative bežite od njega.  Niče kaže „pakao to su drugi ljudi“; ne to nije tačno oni su dopuna.  Ko nije otvoren za dijalog taj nije sposoban za razvoj. 53:22  ili se prikloni ili se kloni…  čuvaj se zatvorenog sistema bez obzira koliko si siguran.  Zatvorena kultura je osuđena da uvene.  Samo se može učitina razlikama.   Vaspitanje i obrazovanje ne polazi od pojedinca nego od ideje kakav on može i treba da bude.

Ovo predavanje je bilo kao pobuna protiv funkcionalizma .  Funkcionalistička teorija koja zahteva od čoveka da se prilagodi sistemu ma kakav taj sistem bio je za odbaciti.  Funkcionalizam ne zna šta će sa idejom promena jer veruje da je sistem koji postoji večan.  Funkcionalizam ne trpi kritiku. I zato kaže normalan je onaj koji se pridržava naših normi onaj ko narušava naše norme nije normalan.  A jedan genije uvek narušava postojeće norme.  Pravo na pobunu protiv zastarele škole nikada ne zastareva.

Onaj ko vas uči mora biti učen ali i spreman da uči od vas.  U nauci smo učenici do kraja života.  Smeh i šala na kraju  OLJA NIKADA NE BI SMELA DA DOKTORIRA ZBOG ONOG DR—OLJA—DROLJA.

ŠESTO PREDAVANJE

HERMENEUTIČKI PRISTUP IZUČAVANJU KULTURE

(semiotička teorija, interpretativan teorija, estetika recepcije,

Kritika usvojena prema čitaocu ne prema piscu, torija značenja)

Zajedničko obeležje ovog hermeneutičkog pristupa jeste naglašavanje uloge čitaoca slušaoca i gledaoca, odonosno jednom rečju primaoca.  Samo delo je shema koja treba da se upotpuni tumačenjem primaoca.

Ova teorija nastala je kao suprotnost pozitivizmu 19 veka.  A ona traje i dan danas.  Sjedne strane je pozivitistički pristup kulturi a sa drugi je hermeneutički pristup (teorija značenja).  Ono što karakteriše svaku pozivitističku nauku jeste objašnjenje (pomoću uzroka povoda) a traženje uzroka je samo jedan put kojim nauka korača.  Umesto objašnjenja hermeneutika nudi razumevanje. Objašnjenje pomoću uzroka i povoda je jasno primer sa lukom kada idu suze znam šta je uzrok.   A kod razumevanja je malo složenije.  Razumevanje motiva koji je psihološka kategorija mi tražimo svrfu (ko gde kada zašto kome čemu, vezano za novinare jer jedino je tada informacija ok.)

1. Pozivitistilki pristup ograničava se na činjenice samo činjenice a hermeneutički ide na značenje tih činjenica.
2. Pozivitistički proučava spoljašnji događaj ili ponašanje a u hermeneutičkom unutrašnji doživljaj ili kako ja razumem ili tumačenje ili interpretacija.
3. Pozivitistički uniformnost prirode (jedna ameba koju ste proučili daje odgovor za sve amebe kad ispitate jednu kap morske vode vi znate sastav celog okeana.  Da li je tako u kulturi i društvu.?  Ako upoznate jednu ličnost da li ste upoznali sve ostale ličnosti.  U hermeneutici imamo raznolikost kultura. (primer u kini doktor dobije najveću platu kada nema bolesti a kod nas obrnuto.)
4. Ovde se proučava čovek kao prirodna jedinka (primer medicine, u fizici.  A u teoriji razumevanja čovek kao duhovno biće jer on u sebi sadrži više od prirode, vrednosti norme
5. Ovde je čovek shvaćen kao objekt ili predmet istraživanja.  Da bi strukturalistička nauka mogla da živi čovek mora da umre da bi ga secirali i ispitivali.  Tu je reč uvek o spoljašnjoj strukturi  A sa druge strane čovek je kao subjekt kao ličnost. Čovek kao lična odluka.
6. Ovde vredi naučni zakoni to je svrha doći do njih.  A sa druge strane imamo norme kulturne.

BITNO JER JE PISAO NA TABLI: da sve povežemo jednim stihom jednog pesnika: „Ljudi su bića sa korenima i krilima.“ Koreni priroda a krila duh.

Sada će mo reči nešto o

 HERMENEUTIČKOM PRISTUPU IZUČAVANJA KULTURE — ili tumačenju kulture.

Potpuno istovetno spoljašnje ponašanje pojedinaca i grupa može da bude određeno sasvim razičitim motivima namerama i svrhama.  Primer: „bacanje koplja je jedna činjenica.  Ratnički napad jedno, bacanje na olimpijadi drugo.  Šta je istina.?  Ista činjenica spoljašnjeg ponašanja sa potpuno različitim unutrašnjim motivima.  Tek razumevanjem tih MOTIVA NAMERA I CILJEVA možemo razumeti ponašanje.  Dakle, veza između motiva ponašanja je smislena a ne mehanička.  Dakle ljudsko delovanje ima spoljašnju i unutrašnju stranu.  Jednom se to delovanje pojavljuje u obliku događaja a drugi put se taj događaj tumači onako kako smo mi taj događaj doživeli.  U Bibliji ima priča kako seljak seje seme (za nekoga je to običan seljak a ono ima drugo značenje sejanje reči Božje…)

Sada kada sam dao ovaj okvir kostur hermeneutičke teorije odnosno teorije značenja sada ću nešto reći o simbolima a onda ću na konkretnim stvarima pokazati kako su sve stvari simboli.

Profesor pokazuje sliku, slika se tumači i odgovor je kljun patke i uši zeca. (bio je odgovor i kutlača ha ha ha)  vi vidite na jednoj slici dve stvari dve pojave.  Što znači da nije bitno ono što je ustvarnosti dato nego kako vi to vidite i kako vi to tumačite.  Značenje ne zavisi samo od slike nego i od nas.   Ono je kontekstualno.  U jdnoj prilici to je patka u drugoj je zec.  To ne zavisi samo od predmeta nego i od nas koji tumačimo predmet.

Sada posvećujemo vreme simbolima jer to su mahom zaboravjena značenja.  (ja sam pominjao neke simbole kao što je zastava krst, most… kuča ili hram).  Niče kaže: „Mnogo toga je skriveno pred našim pogledom“ most koji je nad rekom nije samo da se pređe preko na drugu stranu.  Njegova pojava je vidljiva ali značenje je ne vidljivo.  On je čulan ali značenje je nadčulno.  „značenje se vidi a most se gleda“.  U mnogim religijama javlja se most preko koga duše prelaze u zagrobni život.  Most je simbol za prelazak duše u onaj svet…  u psihoanalizi most je simbol koji povezuje svesno sa ne svesnim.  To je predsvesno ili podsvesno.  Prost čovek vidi znak ali ne vidi značenje.  Koliko je težak , dugačak, ko gaje napravio…. ali je u značenju mnogo dublje.  Pruži ruku drugom čoveku ti gradiš most.  Da li si čitao na „Drini Ćuprija“ , čuj čitao već hodo!!  Profesor gradi mostove između nas kada se obratio i gradi mostove između različitih mostova.

Ispod mosta teče reka koja simboliše prolaznost čovekova života..  To je doživljaj psihički duševni.  Na licima koje volimo vidimo prolalznost.  Reka je u nama, ne prolazi vreme mi prolazimo. Stari podsećaju mlade na prolaznost.

Metodološke tj, teoriske predpostavke za analizu simbola:  analiza počiva na nekim pedpostavkama kojih analitičar ne mora biti svestan ali može. Evo predpostavka na kojima počiva analiza simbola:

1. naš svet se sastoji od onog što se vidi i od onog što se ne vidi. Vidljivo i ne vidljivo tek zajedno čine stvarnost.  Lotos je vidljv cvet ali njegovo značenje je ne vidljivo, i ako deluje na vernike budističke vere.  Stvarnost ne čine njene pojave već i značenja.
2. značenja pojava su važnija od samih pojava jer se mi ponašamo u skladu sa našim razumevanjem tih pojava.
3. čim neko pita o značenju neke stvari odma je time nadilazi jer pita o nečem nadstvarnom, pita o značenju. Pojava je ograničena vremenom a značenje je nadvremeno. (primer: rimsko carstvo propalo ali pravo živi)…
4. čovek ne misli samo u pojmovima, uzroka i posledica već dopunjava i proširuje svoje značenje simbolima.
5. svaki simbol ima više od jednog značenja. Svaka poruka koja ima više od jednog značenja jeste simbolična.  Ako ima samo jedno značenje onda je pojmovna naučna.  Opredeliti se samo za jedno značenje znači zatvoriti sebe za sva druga značenja.  To je zločin nad samim sobom.
6. dok veze između naučnih pojmova moraju biti isitnite, veze između simbola mo raju biti smislene. Naši simboli ne garantuju istinu ali prenose značenje.  Jedan slikar može da prikaže kako se 5 velikih osnivača rukuju na jednoj slici a mi znamo da je Buda bio 5 vekova pre Hrista; ne moguće je da su se oni sreli u životu a ipak se na slici rukuju.  Ono što nije moguće u životu moguće je u umetničkom delu.
7. značenje 49:20…simbola mogu se otkrivati ali ne i okriti do kraja. Značenje simbola nisu unapred utvrđena.  U simbolu se nastoji otkriti ono što je skriveno a ne ono što se samo nameće zravom razumu.  Zato Pavle kaže da slovo ubija a Duh oživljuje.  Simbol je reč koja se otvara uvek novim značenjima.  Simbol „Bog“ sa stanovništva etike razume se  kao najviše dobro, sa stanovništva estetike kao vrhovna lepota, a sa stanovništva nauke kao svetcki razum.

Sada da ovo što sam rekao kao predpostavke saberem u jedno.  Ovo je sada najvažnije što treba pamtiti:  stvarnost oko nas ne treba gledati kao puke stvari.  Sve stvari su simboli.  Svaka stvar ima nadstvarno značenje, ona nije samo nešto telesno već i nešto duhovno.   Svaka stvar je jedno pismo koje treba umeti čitati. Ona upućuje na viša značenja; zastava, most, kuća, crvena ruža…  stvarnost bez značenja ne može se pojmiti nego kao stvarnot bez čoveka.  Pozitivistička nauka je u stvari nauka bez čoveka.  Pozivitistička sociologija je nauka bez društva, p. antropologija je nauka bez čoveka, p, pedagogija je nauka bez deteta.  Tu je čovek mrtav jer se tretira kao predmet kao objekat, kao stvar, a ne kao duh kao značenje.

            Stvar koja ne u pućuje na iznad sebe same nije ništa jer ništa ne znači.  Stvar postoji jer nešto znači a ne znači ništa time što postoji.  Mi smo uvereni da smo okruženi stvarima a u stvari smo okruženi pojedinim značenjima; sve sama ne vidljiva značenja umotana u vidljive stvari.  Onaj ko u stvarnsoti gleda samo stvari a ne vidi njihova nadstvarna značenja taj sebe može smatrati slepim i nepismenim.

            Simbol ne ukazuje samo na jednu ne vidljivu stvar već upućuje na niz nevidljivih značenja.  Veći broj značenja je povezan sa jednim te istim simbolima.  Kada ja kažem stado, ja mogu da mislim; na stado goveda, ovaca, vernike…  Zemlja, žena, duh imaju zajedničko a to je da rađa.  Hleb i vino u hrišćanskom obredu ima veće značenje od samog oblika.  Ili ja svakoga jutra jedem jabuku.  A u teološkom značenju ja svakoga jutra ponavljam Adamov greh.!!

Dalje, dosta toga preskače, i ide dalje…

Čovek ima moć da jedno osećanje učini vidljivim ili jednu misao opipljivom.  Kada se pravi kip u vajarstvu.  Ideja zatvorena u kamen.  Ili kada ne zaposlenog oca njegovo dete nacrt bez ruku,  bezpomoćnog.  Crtani film koji prikazuje masu vojnika koji koračaju bez glave a vođa jedino ima glavu.  Poruka jeste da ova masa ne razmišlja i da to u mesto nje čini vođa koji je vodi u rat.  Svako iz te mase je preuzueo lik vođe i tako izdao svoju ličnost.  Nadmoć koletktiva nad pojedincem ima posledicu ne postojanje razlike između ja i mi.

Zaključak: Duhovni sadržaj ne mogu se u spoljašnjem svetu prikazati na drugi način nego kao odnosi opažljivih oblika.  Onog što je duhovno moramo prikazati na čulni vidljiv način.  Simbol je prevođenje nečega što nema oblik u vidljiv oblik.  Tako onda ne vidljiv sadržaj postaju vidljive poruke.  Vidim pticu u kavezu i u isti čas pmislim na gubitak slobode u čoveku; primer; vraća se čovek sa golog otoka prolazi pored meštana ulazi u kuću i uzima kavez sa pticom, izlazi iz kuće i pušta pticu na slobodu.  Ptica je simbol čoveka koji je u zatvoru.  Ptica i kavez asociraju na nešto što se ne vidi golim okom nego se otkriva duhom tj ima značenje.  Pogledam na pticu u kavezu i odmah vidim gubitak slobode.  Ipak simbol može da znači mnog šta ali ne i svašta.  Ahil je lav ili junak ili da se bori kao lav, ali ne i da jeAhil patka ili Ahil je kutlača.

Ako se da sloboda u tumačenju svakoga i na svaki način onda to vodi do nihilizma, subjektivizma i kranjeg relativizma.  Zato postoje granice tumačenja.  Prema tome simbol nikada ne znači mnogo stvari da bi ukinuo svoje značenje.             Žan Bodrijar u knjizi „Savršeni zločin: Metafora (simbol) je igra sa istinom, kao što je zavođenje igra sa željom.“  Simbol govori duhovima višeg reda dok masa gleda a ne vidi.  Za ono što lebdi iznad nas odvno  smo postali slepi.  Naše vreme ne misli u simbolima ono misli u konjskim snagama.  Ljudi su bića sa korenima i  krilima.

SEDMO PREDAVANJE

POST MODERNI PRISTUP KULTURI

Na samom početku bih vas podsetio da su socijalni i kulturni antropolozi davno pre postmodernih mislilaca upozorili na relativizam istine i socijalnu uslovljenost morala.  Već je sokrat vodio strašne polemike sa sofistima.  Sokrat je zastupao opšte pojmove na kojima se može utemeljiti zajednica a sofisti pošto su bili večiti putnici prolaznici u istoriji filozofije, zastupli su relativizam (prolazili su kroz različite narode kulture običaje…)  svaki relativizam vodi u takozvani subjektivizam ili epistemološki individualizam.  Dakle štaje istina:  istina je moje lično iskustvo.  Koje su posledice ovog stanovništva mi će mo danas raspravljati naširoko.

Kulturna antropologija istražuje čoveka u okviru određene kulture.  Ona se bavi kulturnim sistemima uočavajući među njima značajne razlike.  I to je ono što povezuje kulturnu postmodernu antropologiju sa postmodernim shvatanjem kulture.  Insistiranje na razlikama ne na sličnostima.  Jer kada se uporede tako raznolike kulture tj, njihove ideje verovanja, norme jezici, ustanove ličnosti, onda se pokazuje da svaka kultura ima svoj duh; duh vremena.  Dakle, suština čoveka je ono što od njega načini njegova kultura.  Pošto se kultura razlikuje zbog toga imamo različite tipove ličnosti.  Svaka pojedina kultura definiše čoveka i nudi  mu kulturni indetitet.

Zaključak:  O čoveku možemo govoriti samo u nekom tipu kulture, izvan određene kulture on nije čovek.  Pojedinac postaje ličnost tek u određenoj kulturi.  Ili kako kaže jedan norveški pisac:  „relativisti tvrde da su sve kulture, svi fenomeni posebni; ne možemo teorije koje su razvijene za jednu kulturu primenuti na drugu kulturu. (Knut Ćestali, „prošlost nije više što je nekad bila“.

D bi se razumelo mišljenje verovanje i ponašanje pripadnika neke kulture mora se u prvom redu upoznati vrednosni sistem i norme te kulture jer od ovoga zavisi svi ostali oblici ispoljavanja te kulture kako verbalne tako i ne verbalne.  Kako kažu talijanski antropolozi, na primer:  Ugo Fabijeti u svom uvodu u antropologiju „Za antropologe kultura je poseban način na koje čovek kao član nekog društva organizuje svoju misao i svoj odnos prema prirodi.“  Ja vas samo podsećam da je Ruta Benedikt u svojoj knjizi „Obrasci kulture“ na strani 272, upozorava da se u svakom društvu deca socilizuju u skaldu sa vrednosnim sistemom i normama date kulture.  U jednom društvu kaže ona: ubistvo se smatra smrtnim grehom a u drugoj je manji greh ubiti čoveka koliko se razlikuju dve kulture.  Samo ubica može biti otac jer ako nije ubio nije otac.  Dok se majka deteta u tom trennutku smatra bludnicom.  Ubica je dokazao da je sposoban za život jer da se nije pokazao na taj način ne bi ni ubio trojicu.  I dalje govori rut benedikt: u jednoj zajednici ubistvo zahteva krvnu osvetu (Kosovo) a u drugoj kulturi porodica ubijenog može usvojiti ubicu da popuni gubitak.  Dok žena ubijenog sada postaje žena ubice.

Marija Osovska takođe „Socijalne determinante moralnih ideja“, 74-75, „U nekim primitivnim zajednicama smatra se neophodnim ubiti majku blizanaca jer dva deteta moraju da imaju dva oca a to je dovoljan dokaz za preljubu.  Ovo vam govorim kako bi vam pokazao da nije postmoderna ta koja ima pretenziju da bude originalna s obzirom na razlike na relativizam već da se to davno još u moderni javilo.  Društveni ugled u jednom društvu postiže se zgrtanjem bogatstva a u drugom rasipanjem ili uništavanjem imovine.  Jedan poglavica na kraju godine sve viškove spaljuje zato da ne bi došlo do rasprave do svađe oko raspodele viška.  I radije čuva zajednicu od svađe nego da dođe haos zbog raspodele.

Negde se ugled meri poniženjem drugog a negde njihovim uzvišenjem.  Negde se politički protivnik ukloni ubistvom a negde izborima.  Kineski lekari primaju platu dok se njihovi pacijenti osećaju dobro, a platu nisu dobili čim je pacijentima bilo loše.  U drugim kulturama je drugačije lekar više ima platu kad je više uposlen.  Negde se jede meso krave a negde se ne sme, isto i sa svinskim.  Verske simboličke i političke norme to zahtevaju..  hindusi obožavaju kravu i kada kažeš ženi kravo jedna to je ok…  neki vernici bi pre umrli od gladi nego što bi jeli neko meso svete životinje…   kulturni determinizam je moćan i ako je podcenjen u na primer marksističkoj teoriji.  Samo iz kulture duvaju sveži vetrovi.  Kulturni determinizam ne značai samo ustav da se kultura razume iz same kulture nego da se sve ono što je izvan kulture objasni iz kulture:  da se slaba poljoprivredna moć indiskih poljuprivrednika objasni uticajem religije koja ne odobrava oranje zemlje zbog mogućih povreda ili uništenja nekih živih bića. Crvića….

Eto kako naša evropocentrična kultura razumeva druge kulture iz suprotnosti prema svojoj.  Zaključiću ovo uvodno izlaganje rečima jednog čuvenog učenog teologa Hansa Kinga koga je Papa skoro isključio iz crkve:  „Da li postoji Bog“ odnost kultura međusobno kreće se od ignorancije preko arogancije do tolerancije“.  Šta to znači vidiće mo u narednom izlaganju. 15:34 više svetla smehhhhh

            OD JEDNOOBRAZNOSTI PREMA RAZNOLIKOSTI (od sličnostima prema razlikama)

Jedan ruski pisac kaže:  „danas niko ne zna šta je to postmodernizam ali to nikome i nesmeta“ Aleksandar Genis.

Onaj ko govori o postmoderni u isto vreme mora da govori i o moderni.  Zato je bio uvod na početku.  Pošto postmoderna ima smisla samo u odnosu na modernu pogledajmo prvo šta postmoderna nudi.  Njen cilj nije da nas pouči nečemu novom nego da nas oduči od nečeg starog.  Zato bi njihove radove trebali više ceniti po pitanjima koja postavljaju nego po odgovorima koje nude.  Spretni su u postavljanju pitanja i nevešti u davanju odgovora jer nisu svesni posledica svojih odgovora.  Evo tri osnovne ideje koje nam nudi postmoderna:

1. Ontološki pluralizam umesto ontološkog monizma. (ontološki—je nauka o biću o svetu o postojećem u njegovoj celini, a monizam—sam usamljen jedinstven neponovljiv…)
2. Gnoseološki relativizam umesto epistemološkog apsolutizma. (gnosis znači znanje—zanči sva naša saznanja su relativna epistemološki -postoji samo jedna jedina istina)
3. Aksiološki relativizam umesto jedinstvenog sistema vrednosti. (aksiologija je nauka o vrednostima)

1. Ontološki pluralizam umesto ontološkog monizma. Svet ili stvarnost se više ne treba posmatrati kao celovit nego kao složen od različitih delova.  Dakle, ne postoji jedan svet već više svetova.  Između ovih svetova postoje razlike koje se moraju priznati i uvažiti.  Kliford Gerc navodi misao sa Jave gde je on pravio istraživanja i kaže druga polja drugi skakavci, dakle druga kultura drugi pogled na svet.  Kad ovu metaforu zapamtite odma znate u čemu je suština pogleda na svet postmodernih mislilaca.  Dakle, nasuprot zahtevima moderne za sličnošu opštošću i ponovljivošću događanja postmoderna ističe potrebu za raznolikošću posebnošću i neponovljivošću.

Velš u knjizi „NAŠA POSTMODERNA MODERNA“, 2000 STR 51 i 56,“Post moderna počinje gde celina prestaje.  Drugi pisac kaže isto samo na svoj način: „igrati se delićima to je postmoderna“. (hirurška estetika drugosti) .  Žan fransoa Liotar: „rat celini aktivirajmo razlike“. (Postmoderno stanje).  Celina je postao zastareo pojam jer je svet mozaik ili kolaž.  Celina je postala bezvredna čim su se delovi osamostalili.  Tada nastupa vreme raznolikosti ili vreme raspadanja celine.  „nije više reč o  prilagođavanju jednom svetu već o izboru odgovarajućeg sveta.“  Liotar kaže:  „Sve dok se raspadanje celine doživljava kao gubitak još uvek se nalazimo u moderni.“  „Računamo sa mnoštvom istorija.“  Nema više jedinstvene svetske istorije. Moj komentar: utopiski san o jedinstviu sveta popucaoje po svim šavovima.  Jedinstvo se više ne može ostvariti sem sredstvima prinude.

„teror je jedini uspešan put ka celini“.  Ili „onaj ko žali za izgubljenim detinstvom žali za prinudom.“

2. Gnoseološki relativizam umesto epistemološkog apsolutizma.

Shvatanje istine kod postmodernista.  Hegel je isticao da je istina celina.  Istina je celina.  Postmoderni kažu, celina je razbijena dakle koji je zakljuučak; nema više celine nema više istine.  Rastavi kola na delove i nemaš više kola.  Imaš sve delove a ne možeš da voziš.  Jer je celina uvek nešto više od svojih delova.  Sada u postmoderni svaki delić istine ima pravo da sebe objasni i razume na svoj način nezavisno od celine.  Drugim rečima; bogatstvo različitih ljudskih iskustava ne može se obuhvatiti i shvatiti jednom teorijom i jednim sistemom.  Niče je uzviknuo:  volja za sistemom nedostatak je poštenja.  Pogledajte kako je pre postmodernista Niče načeo metafiziku, sve univerzalne sisteme.

Rože Kajoa: „Svaki je sistem istinit po onome što nudi, i lažan po onome što isključuje.“  Postmoderna misao smatra da svaki deo društvene i duhovne stvarnosti ima svoju samostalnost a to znači i svoja merilia istine i smisla.  Prema tome ne može se više govoriti o univerzalnoj istini, tj, istini celine jer više nema govora o jedisntvenoj stvarnosti, a onda ni o jednoj jedinoj teoriji.  Velika teorija ili velika priča je stvar prošlosti.

Za Bodrijara tajna teorija je u tome da istina ne postoji; misli se na istinu kao celinu, na objektivnu istinu.  Ili ne postoji pristup celini sve saznanje je ograničeno.  Ivo Andrić kaže:  „Sve su svesti u vasioni ali ni u jednoj svesti nije sadržana cela vasiona.“(ZNAKOVI PORED PUTA)  DAKLE, CELINA SE IZJEDNAČAVA SA POGREŠNIM U POSTMODERNOJ MISLI.    Stvarnost i znanje o njoj ima mnogo lica.  Sva su to lica zanimljiva moguća i vredna.  Moje gledište je jednako dobro kao i tvoje.  Jedina istina jeste da nema apsolutne istine.  Istina prestaje da bude svetinja.

ZAKLJUČAK: Ono što za postmoderne mislioce postoji to su delimične lokalene istine.  Svršeno je sa apsolutnom istinom, Božjom…

3. Aksiološki relativizam umesto jedinstvenog sistema vrednosti. Ako svet nije celina i ako nije moguće saznanje celine onda je logično da ne može biti govora ni o celovitom sistemu vrednosti, već nizu sistema sa jednakim pravima.  Umesto apsolutnog vrednosnog sistema postmoderna nudi mnoštvo različitih vrednosnih orijentacija.  Ubistvo oca samo je simbol rušenja apsolutnog sistema vrednosti i normi.  Filozofski se to razume kao rušenje metafizičkih sistema.   A egzistencijalno onako kao je to izrazio junak Dostojevskog: „Ako bog ne postoji jesam li ja još kapetan.“  Ako nemaš lestvice vrednsoti ne znaš gde si na toj lestvici vrednosti.  Ne znaš ko si ne znaš šta si.  Dostojevski: „Život bez Boga prava je muka“.  Izgubio si sve kriterujeme.  Izgubili smo sigurnost u sve.  Svet je došao do svesti o iznemoglosti velikih priča—ideala.  Volfan Velš: „Stari model sunca, jedno sunce za sve i nad svima više ne važi.  U buduće istina stoji u pluralu.“  Cvetan Todorov dodaje: „Onaj ko veruje u apsolutnu istinu surov je prema drugima.“  Zašto bi se relativne istine bolje slagale u svetu nego apsolutna na to nemaju odgovore i vidićete zašto.

Dao sam samo okvir o tri osnosvna stava razmiščjanja postmoderne misli.  To je : shvatanje stvarnsoti, shvatanje istine, is shvatanje vrednosti.  Obećao sam da ću sada izneti bar neke kritičke primedbe kako o postmoderni tako i o moderni.

Rekao sam da u postmoderni nisam našao ništa novo.  Ili me je ona podsetila na nešto staro što je po mom mišljenjiu vredno pamćenja.  Postmoderna kultura nema ništa svoje jer u svemu zavisti od moderne kulture.  Bez nje ne bi mogla da postoji.  Postmoderna kultura živi zahvaljujući osporavanju ili dekonstrukciji.  Derida je izmislio taj termin dekonstrukcije što znači razaranje razgradnja…  postmoderna živi zahvaljujući razgradnji modernih pojmova pogleda na svet.  Koji su to bili osnovni moderni pojmovi na svet:  to je bila celina, to je bila istina, vrednost mitologija.

To su bile osnovne ideje moderne.  Postmoderna dakle predstavlja unutrašnju mogućnost moderne i njenu kritiku.  Drugim rečima postmoderna živi od nedostataka moderne i u toliiko ne može bez nje kao što jeretik ne bi mogao bez crkve jer ne bi imao šta da osporava.

U postmoderni sama moderna dolazi do svesti o samoj sebi do svesti o svojim uspesima ali i do svesti o svojim promašajima.  Postmoderna je uvidela jednu važnu stvar; svi sistemi su isti, svi nas više gaze nego paze.  Svaki je izdao čoveka.  Pogotovo politički sistemi.  Demokratija je samo najmanje loša ali nije savršena.  Ako su nas svi sistemi izdali šta je onda prirodnije  od pobunjenog čoveka, koji zahteva da se razgrade svi sistemi ili velike priče—ideali.  U tome vidim konstruktivni doprinos dekonstrukciji.; u kritici sistema.

Postmoderna to je u stvari moderna koja se setila sebe, tj, one mogućnosti koju je sama potisnula i zanemarila.  Deo je prosto nestao u korist celine koja je nezasluženo podignuta na počasno mesto.  Ova prevlast zatvorenog sistema opšte teorije i nejne tehničke primene nad otvorenim iskustvom, posebnim pristupom i ličnom akcijom, to je postmoderna videla.  Postmoderni relativizam imao je sluha za ono dakle što je moderna u ime opšteg pojma ljudske prirode bila potisnula i zanemaraila.  A to je ljudska jedinka ličnost ne svodljiva na bilo koji grupni indetitet.  Postmoderna je prodrmala modernu iz dogmackog dremeža, i ukazala na zanemarena iskustva koja se nisu uklapala u sistem mišljenja verovanja i delanja moderne; pre svega na mnoštvo i raznolikost oblika mišljenja verovanja i delanja.

Bliži se kraj postmoderne koja je doživela intelektualni umor 20 veka od same sebe.  Ne bi tebalo zanemaraiti postmodernu napetost između potreba za jedinstvom i prava na različitost pri čemu su otišli predaleko uvažavajući samo razlike.  Post moderna sa jedne strane znači rastanak od utopijne jedinstva a sa druge strane ona zastupa jenu novu utopiju mnoštva odnosno raznolikosti.  Sama ideja mnoštva i raznolikosti stara je koliko je i ideja jednoga, jedinstva.  Od starih grka od antike preko srednjeg veka do novog veka. To nije ništ novo.  Novo je samo to što ideja mnoštva postaje obavezna u društvu i kulturi.  Ova ideja je dobila normativnu funkciju.  Ideja može da menja svoju funkciju od  normativne ona potaje kognitivna ideja.  Primer; kada se jedna divna ideja izrodi u ideologiju što se dešava na duhvonom planu.  To isto prati se na socijalnom planu.  Kada se lepa ličnost izrodi u diktatora i despota kao što kaže Hegel.

Postmoderna je zamišljenja da opisuje a ne da propisuje.  Sličnosti su ništa razlike su sve.  Ovo je njihov glavni stav.  To proizilazi iz ova tri, videli ste.  Postmoderna je razrada i dosledno izvođenje radova o ustoličenja one mogućnosti koja je bila zanemarena u moderni.  Rasutost umesto sistema, iskustva razlike umesto mišljenja sličnosti.  Sličnost, odnosno jedinstvo je za njih zastareo pojam jer smo svedoci mešavine svega i svačega.   Ako postmoderna napušta svaku želju za sličnošću onda ona mora da pokaže i dokaže kako je  moguć odvojen život delova bez nekog vezivnog tkiva,  neki priznaju da nema odgovora.  „ja ne znam kako bi rešenje tog problema izugledalo.  Da religija kao jedan sistem živi apsolutno odvojemo od nauke i da među  njima nema nikakvog dijaloga ni mosta razumevanja.  Ili priroda i politika.  Ako među ovim odvojenim svetovima ne bi bilo nikakve veze i ništa zajedničko onda bi se oni urušili sami od sebe, a poznato je da svaki zatvoren sistem bila to ličnost ili društvo ili kultura umiru izumiru urušavaju se iznutra, jer u sebe ne primaju ništa iz spoljašnjeg sveta, iskustva, nove ideje nove oblike ponjašanja.  Mora dakle da postoji nešto što ih povezuje nešto što je zajedničko.  Velš: „ono što je različito mora da bude jedno sa drugim u vezi.“  Vidite ipak neki od njih daleko vide.  Prelaz iz jednog sveta u drugi mora da računa sa nekakvim mostićem, nečim što sistemi imajju zajedničko prem da to ne mora biti ni u kakvom odnosu sa monističko holističkim mišljenjem.

Primer:  ako spoljašnje okolnosti oblikuju ličnost, kako to da dvoje bliskih srodnika zadrže svoje karakterna obeležja u različitim okolnostima?  Zaključak:  ideja čiste raznolikosti jednako je neodrživa kao i ideja čiste istosti tj, celovitosti jedinstva.

Po mom mišljenju lažna je ideja celina ili delovi jer su to relacioni pojmovi ne relativni, jedan nema smisla bez drugoga, kao što postmoderna nema smisla bez moderne.  Sad postavljam pitanje o kome zajednički treba da mislimo.  Može li se opšte zamisliti zajednica koja bi sebe mogla utemeljiti na razlikiama?  Ono što zajednicu drži za-jedno, jeste ono što njene čalanove čini sličnim a ne ličnim ili različnim.  Ni jedna zajednica se nije mogla utemeljiti na ateizmu, nego samo na mitu, jer mit ističe ono što je nadlično zajedničko univerzalno.  Ono po čemu se pojedinci razlikuju ne može biti osnova zajedničkog života, jer razlike izazivaju sporove i sukobe a sličnosti omogućuju saradnju.  Na zajedničkim značenjima počiva ljudska zajednica.  Na posebnim značenjima temelje se grupe a na ličnim pojedinac.

Svi univerzalni pojmovi streme ka ujedinjenju razlika, i to je njihova gnosoološka ili epistemološka suština.  Lai se onoi u postoderni ideološki razumeju i tumače kao nasilno pripajanje delova celini.  Kosenkvenca:  ako postmoderna uvažava jednako svačije mišljenje onda i ono opšte ima pravo glasa.  Oni ništa ne tvrde i ništa ne poriču.  Jednako su udaljeni od istine i do zablude.  Nauka ne može bez opštih pojmova i teorija, to jest bez uopštavanja, jer je to na čin na koji nauka radi.  Razlike bez sličnosti nemaju smisla.  Ako se zanemare sličnosti onda je na delu napuštanje temljnog pitanje o suštini  u korist važenja s obzirom na načni gledanja.

Mi vidimo da je jedna mačka crna a druga bela.  Ali stara kineska izreka veli nije važno crna ili bela važno je da lovi miševe.  Razlike se vide a sličnosti se misle. Podjednako je važno za spoznaju gledanje razlika i viđenje sličlnosti, jer razlike bez sličnosti ne mogu da se pojme.  To su relacionalni pojmovi.  Sličnosti podrazumevaju razlike kao što svetlo podrazumeva mrak.  Razlike između pojedinaca kultura njihovih društava uzimaju se iz čisto metodoloških razlika kao manje bitne da bi se istaklo ono što je svim pojedincima društvima i kulturama zajedničko i što omogućava njihovo razumevanje.

Velika zamerka postmodernima jeste da oni brkaju socijalna merila istine sa racionalnim merilima, čime se briše razlika između mjenja i znanja.  Naučnu objektivnost zamenjuje solidarsnot grupe.  Oni ne prave razliku koje je provereno kao istinito i mnjenja koje je po pravilu kolebljivo.  Zašto zato što se istina izjenačava sa onim što neka grupa smatra istinom.  Kontekst je sve istina je ništa.  Istina je samo kontekstualna.  1plus 1 šta je tu kontekstuaalno…

Ako su sva mišljenja jednako vredna onda postmoderno mišljenje ne bi smelo da omalovažava moderno i da ga odbacuje već ga mora držati ravnopravnim u pokušaju objašnjenja i razumevanja stvarnosti.

Pazite sada kuda to sve vodi:  Ako priznamo jednaku vrednost svim mišljenjima to znači da se i lažno mišjenje izjednačava sa isitinitim.  Tako se pitanje istine skida sa dnevnog reda u korist različitog viđenja iste stvarnosti.  Jedno je reći da sva mišljenja imaju pravo glasa u razgovoru  a drugo je reći da su sva u pravu.  A to oni kažu moje je kao i tvoje ok.  Ako nema merila istine i smisla dobra i zla onda nema greške ni greha.  Svaki nitkov može da misli i radi šta hoće bez griže savesti.

Istina je jedna a zabluda je bezbroj.  Danas se mora uložiti mnogo truda da se odvoji istina od laži.

Moj komentar koji bi voleo da zapamtite.  Ako zaboravite sve što sam rekao onda ovo zaboravite poslednje.

Ako je istina posve lično iskustvo onda se ona ne može podučavati i prenostiti na druge, jer oni imaju sasvim drugačija iskustva.  Prema tome: ako nema nešto isto u nama onda nema ni istine jer istina je ono što je isto za svakoga a ne samo za nekoga.  Relativizam i subjektivizam rade protiv istine; ETO MOG ZAKLJUČKA.!!  Da se pozovem ponovo na Hegela:  „Ta bedna sloboda ne postoji naime da svaki može misliti govoriti šta hoće.“  To je bedna sloboda.  Dobro je da postoji sloboda govora ali dobro je ono što se govori zavređuje da bude javno izgovoreno.  Koliko je filozofija, religija, nauka činila da se uspostavi red u mišljenju a postmodernizam sada pokušava da taj red vrati u nered.  U neredu se ne može misliti učiti planirati živeti.  Toje posledica postmodernističkog stava da je sve relativno (Direktan napad sotone na jedinstvenu istinu o stvaranju, spasenju i otkupljenju – kao i poruka tri anđela), sve subjektivno (ti imaš istinu za sebe a ja imam istinu za mene)….  kad kultura ne govori istinu, kad odustane od istine onda se množe svakojake zablude besmislice i laži. 

Zašto, jer je nestalo norme koja ih je obuzdavala ili držala na uzdi.  Šta su norme u nauci.  Objektivnsot merljivost skladnost u mišljenju.  Kad se te norme ukinu onda može svako da govori ko šta hoće u nauci; opšti nered.   Spreman sam da shvatim život kao šahovsku igru gde nema pravila.  Kakav bi to život bio.  A pravila su ipak nešto opšte.  Fudbal se igra po istim pravilima bez obzira na kulturu ili zemlju….  igra se mora igrati po tim pravilima glupo je žaliti se na njih.  Nema slobode bez granica slobode.  Norma nešto zabranjuje ali mnogo toga omogućava.

DRUGI DEO

            Sad se postavlja pitanje šta jedna reč i li jedan simbol ili metafora govori meni a šta ja njoj.?  Čim se reč izgovori ona prelazi iz privatnog u javni život.  Izgovorena reč može da bude u javnom živoatu dočekana na dva osnovna načina: ili joj pojedici i grupe oduzmu nešto od njenih značenja, ili je obnove na vlastitomn iskustvu i prošire i prodube.  Ako je jezik struktura a jeste onda on nužno predpostavlja zajednička značenja a ne samo grupna i lična.  Došlo je vreme da je svako mišljenje u pravu što znači da je cena mišljenju strašno opala.  To je prećutni zaborav umnog govora i pisanja.  Ovaj relativizam nije zadnja reč ljudskog duha koji neće dozvoliti da univerzalna istina ostvane bez svedoka da se pomiri sa gubitkom.

Istinoljubiv čovek danas se doživljava kao neko oskudne mašte i vida i malo mu ko veruje.  U postmodernom iskustvu istna i laž imaju jednaka prava.  Valja reći otvoreno svi imaju pravo da iznesu svoja mišljenja ali svi ne mogu biti u pravu.  Jedno je relativizam istine a drugo pluralizam gledišta.  Pluralnost i relativnost nisu pojmovi istoga reda.  Dosledni relativizam odvodi u anarhiju a dosledni pluralizam poziva u potragu za najboljm rešenjima.  Pluralizam mišljenja je da dolazimjo do istine ukrštajući mišljenja kroz dijalog.  Mi moramo stvarati jezik ne pristajenja na svet kakav jeste; zablude besmislica…

Ako to ne činimo mi ćemo se ugušiti u lažima.  Samo kritička nauka otkriva ono što konzervativna prikriva.  Makar to bila ideologija liberalizma.  Novost se ne sastoji u tome da se gleda drukčije, nego da se vidi dublje a to omogućava pluralizam a ne relativizam istine.  Ako je sve moguće onda ništa nije istina. Relativizam može nešto da vredi u politici i umetnosti a u nauci i etici on je poguban.  Naučne i etičke istine su univerzalne ili ih nema.

Moj zaključak glasi: u naučnim pojmovima i etičnim normama čuva se ono što je u stvarnosti od značaja i značenja što nije prolazno kao život vodenog cveta.  Postmoderni ističu jedina istiina je da nama apsolutne istine a sam ovaj iskaz pretenduje na to da je apsolutno istinit.  Njihove česte izjave da su svi metafizički sistemi u stvari sistemi dominacije novi je jedan univerzalni iskaz.  Konačno, reći da je sve relativno znači reći jednu apslolutnu istinu.  Postmodernizam protivreči sam sebi tvrdeći da su sva gledišta zanimljiva opravdana i vredna, a u isto vreme poriče vrednost opštim gledištima čime dokazuje da je ne trpeljiv.  Ukratko: svaka filozofija podiže svoje predpostavke na univerzalni plan pa to čini i postmodernizam.  Predpstavka nikada nije sumnjiva baš zato što je predpostavka.  Sve je došlo do krajnih granica a individualizam je ta granica.

Višak raznolikosti jednako je opasan kao i višak jednobrazosti.  Jedan i drugi su bolest saznanja jer su krajnosti.

Da vidimo sada kako se moralni relaativizam isprečio moralnom univerzalizmu.  To je TREĆI deo moje kritike.

Potiskivanje ili napuštanje univerzalnih normi ne može da prođe bez posledica, to jest nekažnjeno.  Time nužno opada osetljivost za univerzalna značenja i ljudsku solidarnsot. 13:32  vaspitne i obrazovane ustanove jesu prava mesta gde se usvajaju zajedničke norme a ne lične gde se brinu druge ustanove.  Moderna i tolerancija ne idu zajedno one se isključuju.  Za modernu važi ja sam tvoj bog i drugih bogova nemaš.  Tolerancija pristaje u postmoderno stanje društva koje je liberarno demokracki i sa velikiim brojem središta vere.  Japansko pravili: „Verujem u sve bogove kako bih bio zaštićen sa svih strana.“  Post moderna veruje u mnoštvo bogova mnoštvo istina mnoštvo pogleda na svet, i opet tu nije originalna.  Podseća na stare religije: vera u jednoga Boga je ne zamisliva za istočnjačku mudrost, jer je za nju ne shvatljivo da tako raznovrstan i širolik svet odgovara jednom božanstvu.  Zato se mnoštvo bogova bolje slaže sa raznolikošću sveta.  Osnovna podela božnstava je na muško i žensko.  Nisu postmodernisti izmislili, ona je već postojala—ideja.

Kako se uopšte može verovati u post modernom vremenu u kome je sve postalo relativno.  Da li je uopšte moguća vera, u koga u šta.  Previše putokaza sprečava nas da nađemo pravi put.  Ostavljeni smo na mislost i nemilost ličnog iskustva i ličnog izbora.  2000 godina hrišćanske kulture nudi 10 zapovesti.  Naše vreme ima istančan smisao za sumnju relativnost u saznanju, ali ne može da posnese neodređenost i nesigurnsot u životu.  Bez vere u apsolutne svete večne totalne univerzalne istine i norme nema nikakve vere.  Vera je onda poništena.  U ove vrednosti se verovalo hiljadama godina jer je na njima uepevao i počivao život.  Otuda je dužno da ostanemo otvoreni za ono što je uzvišeno i božansko, a mi vidimo kako postmoderna ruši sve ideale, svu metafiziku.

„Dostojevski: samo da ne umre velika misao“, jer je on bio svestan posledica relativizma i subjektivizma istine i morala.  Ako je istina relativna onda i sve ostalo.  Kad se sve sabere i oduzme sav se oduzmem.  Tragati za univerzalnim značenjima i vrednostima u isto vreme znači brinuti o očuvanju zajednice jer se ova ne može utemeljiti na posebnim i ličnim  značenjima i vrednostima.  Posebna i lična značenja i vrednosti dovode do gubitka osećanja za zajednička osećanja i vrednosti tj, do gubitka osećanja za zajednicu, o čemu svedoči zajednički evropski individualizam.  Ako ne postoje zajednička značenja onda antropologija kao nauka nije moguća.  Univerzalne istine povezuju ljude u zajednicu.

Post moderna se pobunila protiv zanemaarivanja razlika u ime sličnosti koje su zahvatile ne samo način proizvodnje nego i kulturu kao način života, što je izraženo rečima: „Kultura danas svemu nameće sličnost“.  Ki ovde se razlike pomalo gase.   Već su sofisti smatrali da ni jedna teorija ne može biti univerzalna.  Oni su prvi posejali sumnju u postojanje univerzalnih istina, sumnju koja muči duhove do današnjeg dana.  Od njih potiče ideja relativizma u teoriji i moralnog skepticizma u praksi.  Neki prezir prema opštem i sveopštem.  Davno je ukorenjena ta ideja a ne sa Bodrijarom ili drugim sledbenicima.

Antropolozi ističu da smo po kulturi svi slični ali i različiti jer svi kao ljudi živimo u nekoj kulturi a razlličiti kao pripadnisi različitih kultura.  Kultura kao opšti pojam je izraz moći ljudskog duha koji sebe manifestuje u religiji filozofiji etici…  Postoji kultura kao opšta i njeni posebni oblici.  Primer: sve ljudske kulture imaju jezik ali oni govore različitim jezikom.  Isto tako; sve ljudske zajednice imaju religiju ali nemaju sve istu religiju.  Zato je bitno da se razlikuje reeligija  kao opšti pojam od posebnih oblika religije; budizam, hrišćanstvo, islam…  dakle, religijska realnost je jedna a ljudi je zovu raznim imenima.  Upoznati jednu religiju znači upoznati sve druge jer je struktura i funkcija svih religija ista ili slična.  To isto važi za kulturu.

Zajednica ne podrazumeva jedinstvo u svemu nego samo kada je reč o temeljnim vrednostima života koje omogućuju da preživimo u nemogućim uslovima života.  Koje su to temeljne vrednosti oko kojih nema diskusije ili rasprave?  Primer: da je sloboda bolja od ropstva, da je zdravlje bolje od bolesti, da je život bolji od smrti…  „Život ne vredi ništa ali ništa nije vrednije od života“.  Dakle postoje vrednosti oko kojih nema rasprave one se PODRAZUMEVAJU, o njima se ne vode javni sporovi.

Dobro se zna da su se drukčiji glasovi javljali i unutar same moderne.  Čak su izrazito zatvoreni dogmacki sistemi dopuštali mogućnost razlike.  Paradoksaano je na primer: činjenice da je crkva od samog početka vapila da svi budu jedno, ako su se u njoj samoj vrmenom dogodili raskoli lomovi i podele, ukratko od jedne pra crkve nastalo je bezbroj pokreta redova sekti kultova…, čije jedinstvo ni u duhu ni u organizaciji nije na pomolu.  Znači i u tim sistemima od samog početka postojale su razlike.  Zar sam Isus nije vodio razgovore sa farisejima i trgovcima u hramu.  To znači da po pravilu postoji mogućnost susreta ukrštanja prožimanja različitih gledišta.  Pa naš Bog je trojičan.  Otac Stvoritelj Sin i Sveti Duh.  Gde se sakupe 2 ili 3 i ja sam sa vama – duhovna zajednica.  I mi u ovom razredu pravimo jednu duhovnu zajednicu.  Zajednicu nade vere i ljubavi.

Povezivanje i prožimanje različitih i dubokih gledišta a ne samo isticanje razlika među njima to je moguće značenje postmoderne, moguće ali ne i stvarno.  Jedan od njih kaže: „U mnogo čemu postoji sličnost u ponečemu poklapanje a u bitnome ne slaganje.“  To je potpuno suprotno od onoga što je govrio sv, Avgustin koji kaže:  „neka u suštinskim stvarima bude jedinstvo, u nejasnim stvarima slobode, a u svemu ostalom ljubavi.“  Koliko je ovo nadmoćan stav postmoderni iako je izrečen pre više od 16 vekova.  Sposobnost razumevanja i povezivanja različitih  oblika mišljenja i verovanja, zovemo sintetičikim umom.  Neki postmoderni to zovu transvezalni um, to je um koji povezuje pravi mostove.  Precizno saznanje određenih pojava i oblasti jeste razum, a um poseduje sposobnost prevazilažanja granica pojedinih sistema i stvaranje jednog celovitog pogleda na svet.  To je znao već Hegel kada je pravio razliku između genija i talenta.  Talenat je stručnjak za posebne oblasti a genije je onaj koji ujedinjuje različite oblasti stvarajući jedinstven sistem kategorija mišljenja verovanja i delanja.

To univerzalno i to posebno to lično apsolutno ne moraju da protivreče jedan drugom.  Na primer:  univerzalnu ideju ljubavi ja mogu da iskažem na svom nacionalnom jeziku i obojim svojim ličnim iskustvom.  Tu nema nikakve protivrečnosti.  Tu nema nikakve isključivosti.  To na kraju imate u religiji; recimo ta tri nivoa: 1.  religija kao Božja poruka (metafizički sistem) univerzalni sistem(mistični sistem je univerzalan)

2. poseban istorijski oblik religije religija kao istorijski oblikovana ili institucionalna religija; Hegel upotrebljava izraze: objektivna, zvanična nadlična institucionalna…) u obliku hrišćanstva ili budizma… 3.  Religija kao lični doživljaj lično iskustvo.

Tako nauka i religija za koje se misli da su u nepomirljivom odnosu mogu da vode pomirljiv dijalog jer nauka kao racionalna delatnost stupa u dijalog sa onim slojem religiozne vere koji je i sam racionalan to jeracionalna teologija i to je već most između nauke i teologije.  Jerotić: „meni je draga vera koja misli i misao koja veruje.“

Rastanak:  „sad je došlo vreme da se rastanemo.  Svako od vas poći će na svoju stranu i možda če se uveriti da je ovde bilo više istine i smisla nego na bilo kom drugom mestu u ovom gradu.  Ipak sve što je ovde rečeno nije posve dorečeno, i sve što je kazano nije posve dokazano.  Ne zato žto se ne bi  htelo već zato što se ne može.  Kal >gustav Jung je upozorio zašto bi trebalo da negujemo misli koje nikada ne mogu da budu naučno dokazane.  „ako bi mi poštovali samo misli koje je moguće empiriski naučno i eksperimentalno dokazati onda bi odbacili svu religiju svu mitologiju i svu filozofiju i svu umetnost, jer se to ništa ne može empirijski proveriti.  Dakle, ja vas upozoravam na vrednosti ideja koje se ne mogu sa stanovništva pozitivne nauke proveravati ali imaju smisla.  Za njih se zna da su regulativne ideje da su korisne za život iako nisu nešto plodne za mišljenje.  Hvala vam što ste se više navrata pretvorili u uvo kojem sam ja šaputao neka zaboravljena zančenja, na koja se uvo možda oglušilo a onda se setilo sebe.

Ovim sam dakle iscrpeo svoje vreme i vaše strpljenje a moja želja da vam govorim jača je od vaše želje da me čujete.  To je razlog zbog čega sam odužio puna dva meseca. Intelektualac koristi više reči no što je potrebno da bi rekao manje nego što je nužno.  Moja predavanja nisu savršena ali jesu završena i imam jednu želju: Želim da vam nova bude bolja od stare iako znam da neće biti.  Smeh hhhhhhh.

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg