Isus je voleo da priča priče. A ljudi su voleli da ih slušaju. Svojim pričama, Isus je ohrabrivao ljude da razmišljaju, postavljaju pitanja, da misle o njima i preko noći, da razgovaraju o njima – da uživaju u otkrivanju sopstvene duhovnosti (vidi Matej 13,11-15).
U Bibliji, pisci Jevanđelja Matej, Marko i Luka, zapisali su jednu posebnu Isusovu parabolu. Isus je možda i druge parabole objasnio svojim učenicima (Marko 4,11), ali ovo je jedina koju su sva tri pisca zapisala sa toliko detalja. Zato se može zaključiti da su oni istine iz ove parabole smatrali tako važnima da nisu želeli da ih iko od čitalaca pogrešno razume. Priča govori o zemljoradniku.
SADRŽAJ
Zemljoradnik
„Gle“, kazao je Isus posmatrajući pejzaž, „iziđe sejač da seje…“ (Matej 13,323). U to vreme, zemljoradnik je sadio pšenicu tako što bi seme u torbi nosio preko ramena, držeći je jednom rukom, a drugom rasipajući seme kao što se širi mreža za ribolov. Isus je pod „semenom“ podrazumevao „poruku o carstvu“ – drugim rečima „dobru vest“ ili jevanđelje (stih 19).
U toj priči, seme je palo na četiri različita zemljišta: na put, na kamenitu zemlju, među trnje i korov i na plodnu zemlju. Svako ko je u naše vreme posetio Izrael, mogao je odmah da prepozna takve pejzaže. Četiri vrste zemljišta oslikavale su četiri vrste odgovora koje su ljudi mogli da daju na „dobru vest“ o Božjem carstvu.
Put
„Jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih“ (stih 4). To se odnosi na one koju su čitali Bibliju, i bez obzira da li su je smatrali dobrim istorijskim štivom ili odličnim književnim delom, nisu razumeli njenu istinsku vrednost, i nikada nisu dozvolili da reči i Božji Duh dodirnu njihovo srce.
Za njih, Biblija nije bila ništa drugo osim znanstvena vežba. Ili, možda, nisu stvarno razumeli tekst, niti odvojili vreme da o njemu razmisle i postave pitanja. I tako, prebrzo su reči, koje su mogle da donesu život njihovoj duši (vidi Jovan 4), u njihovom umu pale u zaborav.
Seme koje je imalo toliki potencijal za rast bilo je zasađeno i ukradeno za tren oka. »Svakome koji sluša reč o carstvu i ne razume, dolazi nečastivi i krade posejano u srcu njegovom: to je oko puta posejano« (stih 19).
Kamenito zemljište
»A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje. I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše« (stihovi 5 i 6).
Postoje neki ljudi koji čuju dobru vest i jedno vreme uživaju u njoj, poput supružnika u »medenom mesecu« na početku braka. Ptice svuda pevaju, nebo je izuzetno plavo, trava zelenija i sve je predivno!
Bogu upućuju zahvalnost za sve to. Stalno Ga slave i odaju Mu čast i poštovanje. Ali u životu se dogode i loše stvari: neki vernici negativno govore o njima, bez nastojanja da odbrane ono u šta navodno veruju: neko od najmilijih je povređen u saobraćajnoj nesreći, neki vernik izgubi posao ili nečiji bračni partner odluči da okonča vezu.
Isus kaže da ti ljudi, kada im se ovako nešto dogodi, odustaju od svega – odbacuju Boga, Onog koga su toliko slavili, i više se ne razvijaju duhovno. »A na kamenu posejano to je koji sluša reč i odmah s radosti primi je, ali nema korena u sebi, nego je nepostojan, pa kad bude do nevolje ili ga poteraju reči radi, odmah udari natrag« (stihovi 20 i 21).
Trnje
»A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih« (stih 7). Ljudi predstavljeni tom slikom jesu oni koji slušaju, prihvataju i počinju da uzrastaju u svom odnosu sa Bogom. Međutim, uskoro im nešto odvuče pažnju.
To može biti nešto dobro, poput unapređenja na poslu ili izgradnje nove kuće, ali i nešto loše, kao što je finansijska kriza ili ozbiljan kvar u stanu. Moraju tom prilikom da popune dokumentaciju za osiguranje, da proračunaju troškove za popravku i slično, te tako, pre nego što postanu svesni toga, sve misli o Bogu i duhovnom životu nestaju.
Sa ovim i drugim događajima koji zaokupljaju vernika, razvoj odnosa sa Isusom iščezava i polako umire. Od ovih biljaka neće biti roda. »A posejano u trnju to je koji sluša reč, no briga ovog sveta i prevara bogatstva zaguše reč, i bez roda ostane« (stih 22).
Plodno zemljište
»A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset« (stih 8). Ljudi »plodnog zemljišta« jesu oni koji slušaju, čitaju, mole se, traže, istražuju, kopaju dublje i žele više. Iako su i dalje deo sveta oko sebe, oni shvataju da postoji i nešto više. Uviđaju da predan odnos sa Bogom zadovoljava dušu više nego bilo šta drugo; da vrednostima kao što su milost, pravda i ljubav treba dati prednost, te da se slušanjem i tvorenjem donosi mnogi rod. »A posejano na dobroj zemlji to je koji sluša reč i razume, koji dakle i rod rađa, i donosi jedan po sto, a jedan po šezdeset, a jedan po trideset« (stih 23).
Donošenje roda
Rod je dokaz da postoji razvoj odnosa sa Bogom. Otac mi je jednom kazao: »Ne moraš da vežeš rod za biljku. On jednostavno sam sazri.« Drugim rečima, ono što osoba govori i radi, ono što ona jeste, ne nastaje na silu ili prinudno. Činiti dobro nije rezultat neke spoljašnje sile ili želje za priznanjem i spasenjem. To je, pre, unutrašnja sila vođena Božjim Duhom, koji je zasadio seme u srcu, dozvolio mu i ohrabrio ga da raste, sazreva i donosi rod. A šta je žetva? Šta je rod? Pavle je to dobro opisao u Galatima 5,22.23 gde kaže: »A rod je duhovni ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, milost, vera, krotost, uzdržanje.«
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
