Poziv na promenu
„Pođite za mnom i učiniću vas ribarima ljudi“ (Matej 4,19; Savremeni srpski prevod). Isus je bio jasan da ići za Njim znači mnogo više od pasivnog gledanja šta On radi. Ići za Njim je proces promene. On je ponudio svojim učenicima putovanje iz jednostavnog „zarađivanja za život“ ka mentalitetu postajanja delom Njegove misije za čovečanstvo. Promena koju je Isus obećao, da će svoje učenike načiniti ribolovcima ljudi, postala je stvarnost u njihovom životu.
Crkve treba ozbiljno da se usmere na činjenicu da nije dovoljno da primimo ljude u prijatan religiozni klub. Treba da budemo partneri sa Hristom kako bismo promenili živote za večnost. Isus je nada sveta i On koristi Njegovu crkvu da širi tu nadu. Ako crkva samo nudi da upozna ljude sa Njim bez pomoći da postanu slični Njemu, ona ne ispunjava svoju svrhu.
Vreme za setvu
Svi ribolovci ljudi, nadamo se, dolaze do trenutka kada organizovanje crkve postaje neophodno. Početna tačka svakog crkvenog ogranka treba da bude istraživanje njegove ciljane zajednice. To može da bude, na primer, neko susedstvo ili grupa ljudi koji žive u sličnim okolnostima, kao što su roditelji samci, mladi odrasli ili određena grupa izbeglica.
Postoji nekoliko načina za sakupljanje informacija o potrebama određene grupe, uključujući i demografiju koja se nalazi na internetu i službu kompanija koje su specijalizovane za detaljnu demografiju. Bolnice imaju sopstvene procene o potrebama kojima možete da pristupite. Iako su takvi izvori korisni, ništa ne može da zameni mešanje sa ljudima i postavljanje važnih pitanja kao što je: „Šta mislite da su najveće potrebe ove zajednice?“
Pristupite ljudima na javnim mestima kao što su vlasnici poslova, obrazovni radnici, oni koji prvi stižu na mesto događaja, vođe u zajednici, socijalni radnici i bilo ko drugi u zajednici. Kada jednom steknete 80 do 100 informisanih odgovora, organizujte odgovore po temama kako biste bolje razumeli šta je potrebno.
Stvarni rezultati istraživanja
Rezultati često otvaraju oči. Jedan skorašnji crkveni ogranak u Vašingtonu, SAD, bio je iznenađen kada su kroz ankete saznali da dve najveće potrebe obuhvataju borbu protiv usamljenosti i pomoć u rešavanju studentskih kredita. Otkrili su da je grad pun studenata i radnika iz celog sveta, uključujući mnoge koji su bili stažisti u vladi, lobisti i korporacije.
Strategija organizovanja novih crkava
Organizovanje novih crkava u zajednicama može da obezbedi više načina da se jevanđelje donese ljudima, naročito onima koji traže da istraže zajednicu sa Hristom ili da obnove svoj duhovni život. Takve crkve mogu da budu mnogo privlačnije od postojećih. Ipak, određeni često zanemareni principi mogu uveliko da utiču na njihov misionski uticaj.
Ako vašoj strategiji planiranja dodate tri stvari, one mogu da budu katalizatori za maksimalno povećanje rezultata evangelizma: razumevanje zajednice koju ciljate, izgrađivanje misionske kulture i razvijanje ciljeva za vernike koji žele da postanu snažni učenici. Takvi osnovni principi mogu da načine ogromnu razliku u crkvama koje započinjemo kao i na njihov uticaj u zajednici u kojoj služe.
Kultura razumevanja
Ako organizujemo crkve koje ispunjavaju potrebe onih koji su već spaseni, mi ne širimo Božje carstvo; umesto toga, samo pravimo više mesta za druženje onih koji su već hrišćani. Naš fokus mora da se premesti sa služenja svetima na pronalaženje načina da Božju ljubav donesemo onima koji je još nisu iskusili. Ipak, mnogi od njih još uvek nisu pokazali nikakvo interesovanje u ono što pokušavamo da podelimo. Postoji li rešenje za ovaj problem?
Ispunjavanje stvarnih i zapaženih potreba uvek je stvaralo univerzalne mostove od naše crkve do naše zajednice. Ipak, ispunjavanje stvarnih potreba novih zajednica često se propušta od strane mnogih crkava. Nažalost, mnoge crkve više nisu misionske na bilo koji značajan način. Ovo je jedan razlog što su nam potrebne nove crkve koje se namerno usmeravaju na misiju i zajednicu.
Problem pristupa zasnovanog na talentima
Mnoge crkve imaju projekte službe koji su zasnovani na talentima vernika, sklonostima ili iskustvu. Iako je to bolje nego da ne radimo ništa, tako se lako zanemaruju najvažniji problemi sa kojima se ljudi u društvu suočavaju.
Zamislite da je Isus tako pristupao pomaganju ljudi. Zamislite osobu sa gubom koja pada pred Njega moleći za čudo. Isus sažaljivo gleda gubavca i zatim poziva jednog od svojih sledbenika: „Daj mi svoj sud sa vodom.“ Pružajući je gubavcu, Isus kaže: „Otpij malo i kaži mi šta je.“ Nakon što je probao sadržaj, on odgovara: „To je voda, Gospode.“ Isus zamahuje rukom iznad posude sa vodom i upućuje ga da ponovo pije. „Šta je sada?“ Gubavac otpija i odgovara: „Sada je vino, Gospode.“
Isus uzvikuje: „To je čudo!“ Zatim odlazi, ostavljajući za sobom gubavca. Da je Isus tako funkcionisao, mogli bismo s pravom da kažemo da je učinio čudo za gubavca. Ali očigledni problem je u tome što to nije čudo koje je bilo potrebno osobi sa gubom. On nije tražio veliki ulov ribe; nije tražio da se izleči neki njegov sluga. Umesto toga, ovaj gubavac imao je specifičnu potrebu: da bude slobodan od gube.
Kada služimo našoj zajednici bez učenja šta im je stvarno potrebno, možemo da ponudimo samo ono što želimo da damo, a ne ono što je istinski potrebna služba i isceljenje.
Delovanje umesto samo reklamiranja
Mnoge crkve troše vreme i resurse reklamirajući se i objavljujući na društvenim medijima, nadajući se da će zajednica postati svesna njih. Ali ništa neće uticati na život, srce i pažnju njihove zajednice više od poznavanja ljudi i ispunjavanja njihovih stvarnih potreba na značajan način.
Ali takođe moramo da zapamtimo da samo znanje o nekome neće učiniti mnogo ako od učenja ne pređemo na dela. Mi tvrdimo da poznajemo Božju ljubav, ali ako postanemo živi izražaji Njegove ljubavi, to će imati mnogo veći uticaj na život.
Kultura nesebičnosti
Kada jednom razumemo kome ćemo služiti, vitalno je da izgradimo DNK ili kulturu nove crkve koja će se usmeravati na tu zajednicu. U organizovanju crkve, imamo jedinstvenu priliku da namerno dizajniramo kako će se ona ponašati, služiti i biti vredna.
Svaka crkva ima specifičnu kulturu, čak i ako njeni članovi nisu toga svesni. Tipično, ova kultura stvorena je nenamerno. Naše predrasude, istorija, tradicije, želje i svet oko nas mogu da utiču na formiranje mlade crkve. Ipak, ako skrenemo fokus sa sebe i usmerimo ga na žetvu, možemo namerno da izgradimo crkvu koja značajno utiče na život onih koje težimo da dosegnemo. To je izgrađivanje namerne misionske kulture.
Misija kao centralni fokus
Takva crkva razume da je Hristova misija njihova misija. Oni moraju da shvate da crkva nije mesto na koji vernici dolaze da bi im se služilo; to je mesto na kojem služe. Prema tome, njihov fokus u svemu što rade prevazilazi članstvo i umesto toga istražuje kako mogu da dotaknu život onih koji još nisu otkrili Hristovu ljubav. Kada razvijaju službe, oni pitaju kako će svaka od njih doprineti njihovoj zajednici, čak iako je takođe usmerena na vernike.
Da li bogosluženje pomaže novom posetiocu da izgradi most od ovog sveta do nebeskog carstva? Propovedi treba da budu duboke i biblijske a istovremeno razumljive onima koji nemaju versko poreklo. Ekipe za pozdravljanje i vernici moraju da se nauče kako da se postaraju da duhovno radoznali posetioci osete da su željeni, rado dočekani i cenjeni. Nova crkva treba uvek da ima na umu da sledeća osoba koju sretnu možda još ne poznaje Isusa. Ova perspektiva tako će oblikovati svaku službu.
Primer iz prakse
Jedna nova crkva u Sijetlu koja se usmerila na mlade odrasle pronašla je strateške načine da ih uključi i u crkvi i u okolnoj zajednici kroz grupne aktivnosti i druženja. Vernici su održavali bogosluženja na lokalnim univerzitetima i obezbedili su praktične seminare o prelasku u odraslo doba. Rezultat je bila poplava mladih koji su se priključivali ovoj uzbudljivoj zajednici.
Isus nije napustio savršenstvo neba i podneo nevolje, pretrpeo zlostavljanje i smrt kako bi se dobro osećao o sebi. On se žrtvovao dok je tražio nas i zvao nas da idemo za Njegovim primerom. Organizovanje misionske crkve ne radi se na štetu svetih već, umesto toga, uveliko doprinosi onima koji su spaseni u procesu.
Kultura rasta
Potrošački stav zahvatio je većinu zapadnog hrišćanstva. Ljudi često otvoreno priznaju da obilaze razne crkve kako bi videli koju će da „kupe“. Ko ima najboljeg propovednika? Gde mogu da pronađem muziku koja mi se sviđa? Gde su najbolji zajednički ručkovi? Gde mogu da pronađem službu koja će se postarati za moju porodicu?
Mi smo stvorili ovakvo stanje uma u našim crkvama jer biramo atrakciju a ne promenu i više strahujemo od gubitka ljudi nego što strahujemo da oni nikada neće duhovno sazreti. Crkva tuguje zbog sve veće svetovnosti kada se uzrok često može pronaći unutar njenih zidova.
Učeništvo umesto članstva
Hristos nam je zapovedio da naučimo ljude (Matej 28,19) a ne da stvaramo članove. Baš kao što jasno vidimo u Jevanđeljima, učeništvo je namerna akcija – životno putovanje na kojem sve više postajemo slični našem Gospodu. Svaka nova organizovana crkva mora da ima jasno dizajniran put ka učeništvu za sve koji žele da slede Hrista. A kada pomažemo vernicima da počnu iz ljubavi službu u našoj zajednici, to novo iskustvo srca odražava njegovog Stvoritelja.
Deljenje Hristovog dara spasenja ne daje našim bližnjima samo priliku da sretnu svog Spasitelja, već takođe izgrađuje nas kao Njegove učenike. Ako zanemarimo ovo, mi krademo od onih kojima je potrebno spasenje kao i od onih koji su prihvatili Hrista ali su duhovno zaglavljeni u neutralnom. Svaka nova crkva treba da se raduje prilici da širi dobru vest istovremeno izgrađujući odane učenike za Njega.
Prevazilaženje straha od evangelizma
Stvarnost je da se mnogi ljudi boje da pristupe drugima sa jevanđeljem, osećaju se nesposobnima da dele svoju veru ili se boje odbacivanja. Kako bi se borile protiv ovoga, mnoge nove crkve nalaze inovativne načine da svojim posetiocima predstave evanđeoske poduhvate koji su manje preteći.
Lak događaj za pristupanje koji mnogi danas koriste je deljenje besplatne vode, sokova, sladoleda ili balona na mestima okupljanja kao što su parkovi. Oni stave znak koji navodi da su predmeti besplatni i dodaju kartice na kojima piše da su tu da posluže društvu. Sportovi, aktivnosti u prirodi ili događaji na kojima se predstavljaju hobiji mogu da se reklamiraju na društvenim medijima. To će dovesti do mnogih konekcija sa društvom.
Zaključak
Isus traži od nas da se molimo za radnike za žetvu (Luka 10). Odgovaranje na ovu molitvu treba da bude plan svake crkve. Kada započnemo nove crkve, možemo da izgradimo Njegovo telo na način na koji On traži.
Provođenje vremena u učenju o ljudima koje služimo, smišljajući naše načine svedočenja oko toga ko su oni i kakve su im potrebe, i razvijanje naših vernika u misionske učenike su ključni sastojci u izgrađivanju zdravog crkvenog tela. Kada sejemo za žetvu, mi rastemo u crkvu iz Isusove molitve.
IZDVAJAMO:
Ispunjavanje vaših najdubljih potreba
Armagedon – Biblijska perspektiva
Varnava i novi sveštenici riznice
Umetnost i važnost pastoralnog posećivanja
