Sadašnja posrednička služba Isusa Hrista u nebeskoj Svetinji nad svetinjama

Na Nebu postoji Svetište, prava skinija koju je Bog postavio, a ne čovek. U njemu Hristos vrši službu za nas, omogućavajući vernicima da iskoriste Njegovu žrtvu pomirenja prinesenu na krstu jednom za sve. On je postavljen za našeg Prvosveštenika i otpočeo je sa svojom posredničkom službom u vreme svoga vaznesenja. On takođe omogućava da se vidi koji od živih prebivaju u Hristu, drže Božje zapovesti i veru Isusovu i u Njemu spremni za prelazak u Njegovo večno carstvo. Ovaj sud potvrđuje Božju pravednost u spasavanju onih koji veruju u Isusa. On objavljuje da će oni koji su ostali verni Bogu, primiti Carstvo. Završetak ove Hristove službe obeležiće kraj vremena milosti pre Drugog Hristovog dolaska.

Svetinja na nebu

Bog je dao uputstva Mojsiju da Mu kao Njegovo zemaljsko prebivalište sagradi (2. Mojsijeva 25.8) prvu svetinju koja je delovala u okviru prvog (starog) zaveta (Jeremija 9,1). To je bilo mesto na kome su se ljudi poučavali putu spasenja. Otprilike 400 godina posle toga, Hram u Jerusalimu koji je sagradio car Solomun, zamenio je Mojsijev pokretni šator od sastanka. Pošto je Navuhodonosor razorio Hram, povratnici iz vavilonskog ropstva sagradili su drugi Hram, koji je ukrasio Irod Veliki, a razorili Rimljani 70. g. n. e.

Tekstovi novoga zaveta otkrivaju da i novi zavet ima Svetište – ono koje je na nebu. U njemu Hristos vrši službu kao prvosveštenik, „s desne strane prestola veličine”. Ova svetinja je „istinita skinija, koju načini Gospod, a ne čovek”. (Jevrejima 8,1.2)[1] Mojsiju je na brdu Sinaj pokazana „slika”, kopija ili maketa nebeske svetinje (vidi: 2. Mojsijeva 25,9. 40).[2] Sveto pismo naziva svetinju koju je on načinio „obličja nebeska” i „svetinja, koja je prilika prave”. (Jevrejima 9,23. 24) Zemaljska svetinja i njena služba daju nam naročiti uvid u ulogu nebeske Svetinje.

U celom Svetom pismu kao značajna istina prihvata se postojanje nebeske Svetinje ili hrama (Psalam 11,4; 102,19; Mihej 1.2.3)[3] U viđenju, apostol Jovan pisac Otkrivenja video je nebesku Svetinju. On je opisuje kao „crkva skinije svedočanstva na nebu” (Otkrivenje 15,5) i „crkva Božja na nebu” (Otkrivenje 11,19). Tamo je video predmete prema kojima su oblikovani predmeti svetinje u zemaljskom svetištu, kao što je sedam svećnjaka (Otkrivenje 1,12) i kadioni oltar (Otkrivenje 8,3). On je isto tako video i kovčeg zaveta koji je bio nalik na onaj u zemaljskoj svetinji nad svetinjama (Otkrivenje 11,19).

Nebeski kadioni oltar bio je smešten pred Božjim prestolom (Otkrivenje 8,3; 9,13) koji je u Božjem nebeskom hramu (Otkrivenje 4,2; 7,15;16,17). Na taj način prizor nebeske prestone dvorane (Danilo 7,9.10) je u nebeskom hramu ili svetinji. U skladu sa ovim konačni sud izlazi iz Božjeg hrama (Otkrivenje 15,5-8).

Prema tome Sveto pismo jasno predstavlja nebesku Svetinju kao stvarno mesto (Jevrejima 8,2), a ne kao metaforu ili apstrakciju.[4] Nebeska svetinja je glavno prebivalište Boga.

Služba u nebeskoj Svetinji

Vest iz Svetinje bila je vest spasenja. Bog je njenom službom objavio Jevanđelje (Jevrejima 4,2). Služba u zemaljskoj svetinji bila je „prilika parabole na grčkom – slikovit prikaz/ za sadašnje vreme” – do Hristovog prvog dolaska (Jevrejima 9.10).

„Bog je nameravao da putem ovog Jevanđelja – parabole, kroz simbole i obrede, usredsredi veru Izrailja na žrtvu i svešteničku službu Iskupitelja sveta, ‘Božjeg jagnjeta’, koje će uzeti grehe sveta (Galatima 3,23; Jovan 1,29).”[5]

Svetinja je slikovito prikazivala tri razdoblja Hristove službe: (1) zastupničku žrtvu; (2) svešteničko posredovanje i (3) konačni sud.

Zastupnička žrtva. Svaka žrtva u Svetinji predstavljala je Isusovu smrt za oproštenje greha, otkrivajući istinu da „bez prolivanja krvi ne biva oproštenje”. (Jevrejima 9,22) Te žrtve slikovito su prikazivale sledeće istine:

  1. Božja osuda greha.Zato što je greh duboko ukorenjena pobuna protiv svega što je dobro, čisto i istinito, on ne može da bude zaboravljen. „Plata za greh je smrt.” (Rimljanima 6,23)
  2. Hristova smrt kao zamena.„Svi mi kao ovce zađosmo… i Gospod pusti na nj bezakonje svih nas.” (Isaija 53,6) „Hristos umre za grehe naše, po pismu.” (1. Korinćanima 15,3)
  3. Bog je dao žrtvu pomirenja.Ta žrtva je „Isusa Hrista kojega postavi Bog očišćenje verom u krvi njegovoj”. (Rimljanima 3,24.25) „Jer onoga (Hrista) koji ne znadijaše greha nas radi učini (Bog) grehom, da mi budemo pravda Božja u njemu.” (2. Korinćanima 5,21) Hristos Otkupitelj uzeo je na sebe osudu za greh. Stoga, „sa Hristom se postupalo onako kako mi zaslužujemo, da bi se sa nama postupalo kako On zaslužuje. On je bio osuđen zbog naših greha, u kojima nije imao udela, da bismo mi mogli biti opravdani Njegovom pravdom, u kojoj nemamo udela. Pretrpeo je smrt koja je bila naša, da bismo mogli primiti život koji je bio Njegov. ‘Ranom njegovom mi se iscelismo’.” (Isaija 53,5)[6]

U zemaljskoj svetinji žrtve su se ponavljale. Kao neki događaj, ova obredna parabola o otkupljenju ponavljala se iz godine u godinu. Suprotno ovome, pravi predstavnik (antitip) – stvarna otkupiteljska smrt našeg Gospoda – zbila se na Golgoti jedanput za sva vremena (Jevrejima 9,26-28; 10,10-14).

Na krstu je potpuno isplaćena kazna za ljudski greh. Božanskoj pravdi je udovoljeno. Iz zakonske perspektive i Božjim odobravanjem svet je bio obnovljen (Rimljanima 5,18). Pomirenje ili izmirenje izvršeno je na krstu, što je žrtvama unapred prikazano, i vernik koji se kaje može da se pouzda u ovo delo koje je izvršio naš Gospod.[7]

Sveštenik – posrednik. Ako je žrtva izmirenje greha, zašto je bio potreban sveštenik?

Sveštenikova uloga skretala je pažnju na potrebu za posredovanjem između grešnika i svetog Boga. Sveštenikovo posredovanje otkriva ozbiljnost greha koji je prouzrokovao otuđenje između bezgrešnog Boga i grešnog stvorenja. „Upravo kao što je svaka žrtva unapred ukazivala na Hristovu smrt, tako je svaki sveštenik unapred ukazivao na Hristovu posredničku službu kao prvosveštenika u nebeskoj Svetinji. ‘Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus’.” (1. Timotiju 2,5)[8]

  1. Posrednik i otkupljenje.Primena krvi za otkupljenje u toku sveštenikove posredničke službe takođe se smatrala jednom vrstom otkupljenja (3. Mojsijeva 4,35). Kao što je Hristova otkupiteljska smrt pomirila svet sa Bogom, tako je Njegovo posredovanje ili primena zasluga Njegovog bezgrešnog života i zastupničke smrti, otkupljenje ili pomirenje sa Bogom učinilo ličnom stvarnošću svakog vernika.

Levitska sveštenička služba slikovito prikazuje spasavajuću službu koju je Hristos nastavio otkako je vaskrsao. Naš Prvosveštenik služi „s desne strane prestola veličine na nebesima” i vrši službu kao „sluga svetinjama i istinitoj skiniji, koju načini Gospod, a ne čovek”. (Jevrejima 8,1.2)

Nebeska svetinja je veliki komandni centar u kome Hristos vodi svoju svešteničku službu za naše spasenje. On može „vavek spasti one koji kroza nj dolaze k Bogu kad svagda živi da se može moliti za njih”. (Jevrejima 7,25) Zato smo podstaknuti da dođemo „slobodno k prestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za vreme kad nam zatreba pomoć”. (Jevrejima 4,16)

U zemaljskoj svetinji sveštenici su obavljali dve posebne službe – svakodnevnu službu u svetinji ili prvom odeljenju (vidi: 4. poglavlje u ovoj knjizi) i godišnju službu u Svetinji nad svetinjama ili drugom odeljenju. Ove službe slikovito su prikazivale Hristovu svešteničku službu.[9]

  1. Služba u svetinji. Sveštenička služba u svetinji može da bude okarakterisana kao služba posredovanja, praštanja, pomirenja i obnovljenja. Takva neprekidna služba, omogućavala je stalni pristup Bogu preko sveštenika.[10]Ona je predstavljala istinu da grešnik koji se kaje ima neposredan pristup Bogu preko Hristove posredničke svešteničke službe (Efescima 2,18; Jevrejima 4,14-16; 7,25; 9,24; 10,19-22).

Kada je grešnik koji se kaje[11] sa žrtvom dolazio u svetinju, polagao je ruke na glavu nevine životinje i ispovedao svoje grehe. Ovaj čin simbolično je prenosio njegov greh i njegovu kaznu na žrtvu. On je tako dobijao oproštenje od grehova.[12] Evo kako to izlaže Jevrejska enciklopedija: „Polaganje ruku na glavu žrtve je uobičajeni čin kojim se vrši zamena i prenošenje grehova. U svakoj žrtvi postojala je ideja o zameni; žrtva zauzima mesto čoveka – grešnika.”[13]

Krv žrtve za greh primenjivala se na dva načina: (a) Ako je unesena u svetinju, njom se prskalo ispred unutrašnje zavese i njom su se mazali rogovi kadionog oltara (3. Mojsijeva 4,6.7.17.18). (b) Ako se nije unosila u svetinju, njom su se u predvorju mazali rogovi oltara za žrtve paljenice (3. Mojsijeva 4,25.30). U tom slučaju sveštenik je jeo deo od mesa žrtve (3. Mojsijeva 6,25.26.30). U oba slučaja učesnici su shvatali da su njihovi gresi i odgovornost preneseni na svetinju i njenu svešteničku službu.[14]

„U ovoj obrednoj paraboli svetinja je uzela na sebe krivicu i odgovornost onoga koji se kaje – bar za to vreme – dok je grešnik prinosio svoju žrtvu za greh, ispovedajući svoje pogreške. On je otišao sa oproštenjem, uveren da je Bog prihvatio žrtvu. Tako je i u antitipskom iskustvu, kada neki grešnik pokajanjem biva privučen Duhom Svetim da prihvati Hrista kao svoga Spasitelja i Gospoda, Hristos preuzima na sebe njegove grehe i odgovornost. Njemu je dragovoljno oprošteno. Hristos je vernikovo Jemstvo kao i njegova Zamena.”[15]

U tipu i antitipu služba u svetinji prvenstveno je usredsređena na pojedinca. Hristova sveštenička služba omogućuje grešniku oproštenje i pomirenje sa Bogom (Jevrejima 7,25). „Hrista radi Bog prašta grešniku koji se kaje, pripisuje mu pravedni karakter i poslušnost Njegovog Sina, oprašta mu grehe i beleži njegovo ime u Knjigu života kao jednoga od svoje dece (Efescima 4,32; 1. Jovanova 1,9; 2. Korinćanima 5,21; Rimljanima 3,24; Luka 10,20). I dok vernik ostaje u Hristu njemu je kroz Svetoga Duha izdejstvovana duhovna milost od našeg Gospoda, kroz Svetoga Duha, tako da on duhovno sazreva i razvija vrline koje odražavaju božanski karakter.” (2. Petrova 3,18; Galatima 5,22.23)[16]

Služba u svetinji opravdava i posvećuje vernika

Konačni sud. Događaji na Dan pomirenja slikovito prikazuju tri razdoblja Božjeg konačnog suda. To su: (1) „premilenijumski sud” (ili „istražni sud„) koji se još naziva i „predadventni sud”; (2) „milenijumski sud” i (3) „izvršni sud” koji će se dogoditi na kraju milenijuma (hiljadugodišnjice).

  1. Služba u Svetinji nad svetinjama.Drugi deo svešteničke službe prvenstveno je usredsređen na Svetinju i odnosio se na očišćenje Svetinje i Božjeg naroda. Ovaj oblik službe koji je bio usredsređen na Svetinju nad svetinjama i koji je mogao da izvrši samo prvosveštenik, bio je ograničen na jedan dan u toku verske godine.

Za čišćenje svetišta bila su potrebna dva jarca – Gospodnji jarac i jarac koji je pušten (pušteni jarac) (jevrejski Azazel).

Prvosveštenik je žrtvujući Gospodnjeg jarca, očistio „svetinju (u stvari svetinju nad svetinjama u ovom poglavlju), i šator od sastanka (svetište) i oltar (predvorje)”. (3. Mojsijeva 16,20; uporedi: 16,16-18)

Unoseći krv Gospodnjeg jarca, koja je predstavljala Hristovu krv, u Svetinju nad svetinjama, prvosveštenik ju je neposredno stavio u samo Božje prisustvo, na presto milosti – na poklopac kovčega koji je sadržao Deset zapovesti – da bi udovoljio zahtevima Božjeg svetog zakona. Njegovo delovanje predstavljalo je neizmernu cenu koju je Hristos platio za naše grehe, otkrivajući tako koliko Bog želi da svoj narod pomiri sa sobom (uporedi: 2. Korinćanima 5,19). Tada je ovom krvi namazao kadioni oltar i oltar za žrtve paljenice koji je svakog dana u godini bio škropljen krvlju koja je predstavljala ispovedane grehe. Prvosveštenik je time izvršio iskupljenje svetišta, kao i naroda i očistio oboje (3. Mojsijeva 16,16-20.30-33).

Zatim, predstavljajući Hrista kao posrednika, prvosveštenik je uzeo na sebe grehe koji su oskrnavili svetište i preneo ih na živog jarca, Azazela, koji je zatim izveden izvan tabora Božjeg naroda. Ovaj čin je očistio grehe naroda koji su simbolički preneti sa vernika koji se kaju na svetinju putem krvi ili tela žrtava iz svakodnevne službe za oproštenje. Tako se čistila Svetinja i pripremala za vršenje službe u toku još jedne godine (3. Mojsijeva 16,16-20.30-33).[17] Na taj način između Boga i Njegovog naroda sve je bilo ispravljeno.[18]

Dan pomirenja, tada je slikovito prikazivao sudski proces koji pokreće postupak za iskorenjivanje greha. Pomirenje koje je vršeno ovoga dana „bilo je slika konačne primene Hristovih zasluga da se otkloni prisustvo greha za celu večnost i da se izvrši potpuno pomirenje svemira u jednu skladnu Božju vladavinu”.[19]

  1. Azazel, pušteni jarac.„Prevod jevrejske reči azazel ‘pušteni jarac’ potiče iz Vulgate caper emissarius, „poslati jarac” (3. Mojsijeva 16,8).[20] Brižljivo istraživanje 16. glave u 3. Mojsijevoj otkriva nam da Azazel predstavlja sotonu, a ne Hrista, kao što su neki mislili. Dokazi koji podupiru ovo tumačenje su: „(1) pušteni jarac nije ubijen kao žrtva i na taj način ne može biti korišćen kao sredstvo za dobijanje oproštenja. Jer, ‘bez proljeva krvi ne biva oproštenje’ (Jevrejima 9,22); (2) svetinja je bila potpuno očišćena krvlju Gospodnjeg jarca pre nego što je pušteni jarac bio uveden u obred (3. Mojsijeva 16,20); (3) taj odsek gleda puštenog jarca kao biće koje je suprotno Bogu i koje Mu se suproti (3. Mojsijeva 16,8. glasi doslovno: ‘Jedan Gospodu, a drugi Azazelu’). Stoga, u utvrđivanju parabole o svetinji, mnogo je logičnije da se Gospodnji jarac sagleda kao simbol Hrista, a pušteni jarac – Azazel – kao simbol sotone.”[21]
  2. Različite faze suda.Obred sa puštenim jarcem u Dan pomirenja ukazivao je preko Golgote na kraj problema sa grehom – na uklanjanje greha i sotone. „Potpuna odgovornost za greh ponovo će pasti na sotonu, njegovog začetnika i podstrekača. Sotona, i njegovi sledbenici i sve posledice greha, biće uništenjem prognani iz svemira. Iskupljenje putem suda doneće potpuno pomirenje i sklad u svemiru (Efescima 1,10). To je cilj koji će ostvariti drugo i poslednje razdoblje Hristove svešteničke službe u nebeskoj Svetinji.”[22] Ovaj sud sagledaće konačno opravdanje Boga pred svemirom.[23]

Dan pomirenja oslikavao je tri razdoblja konačnog suda:

(a) Čišćenje greha iz svetinje odnosi se na prvo ili predadventino, istražno razdoblje suda. Ono „je usredsređeno na imena koja su zabeležena u Knjizi života isto kao što je Dan pomirenja bio usredsređen na očišćenje svetinje od priznatih grehova onoga koji se kaje. Lažni vernici biće izrešetani; vera iskrenih vernika i njihova zajednica sa Hristom biće ponovo potvrđena pred vernim svemirom, a zabeleške o njihovim gresima biće izbrisane.”[24]

(b) Odvođenje puštenog jarca u pustinju predstavlja sotonino hiljadugodišnje utamničenje na opusteloj Zemlji, koje počinje prilikom Hristovog drugog dolaska i poklapa se sa drugim razdobljem konačnog suda koji će se vršiti na Nebu (Otkrivenje 20,4; 1. Korinćanima 6,1-3). Ovaj hiljadugodišnji sud obuhvata, kritičko razmatranje osude nad grešnicima i koristiće izbavljenima tako što će im omogućiti da sagledaju Božji odnos prema grehu i onim grešnicima koji nisu spaseni. On će dati odgovor na sva pitanja o Božjoj milosti i pravdi, koja možda imaju izbavljeni (vidi: poglavlje 26).

(c) Čist tabor predstavljao je ishod trećeg razdoblja suda, kada će vatra uništiti zle i očistiti Zemlju (Otkrivenje 20,11-15; Matej 25,31-46; 2. Petrova 3,7-13; vidi: 26. poglavlje u ovoj knjizi).

Nebeska svetinja u proročanstvu

U gornjoj raspravi usredsredili smo se na svetinju iz perspektive tip – antitip. Sada ćemo je posmatrati u proročanstvima.

Pomazanje nebeske Svetinje. Danilovo proročanstvo o 70 sedmica iz 9. glave ukazuje na početak Hristove svešteničke službe u nebeskoj Svetinji. Jedan od poslednjih događaja koji je trebalo da se zbude u toku 490 godina bilo je pomazanje „Svetog nad svetima” (Danilo 9,24; vidi: 4. poglavlje). Jevrejski qodesh qodeshim koji je preveden sa „sveti nad svetima” doslovno znači svetinja nad svetinjama. U skladu sa ovim saznanjem bilo bi bolje prevesti ovaj izraz sa „da se pomaže svetinja nad svetinjama” ili „da se pomaže najsvetije mesto”.

Kao što je prilikom početka rada zemaljske svetinje, ona bila pomazana svetim uljem da bi se posvetila sa službe u njoj, tako je i prilikom početka rada nebeske Svetinje, Svetinju trebalo posvetiti za Hristovu posredničku službu. Svojim vaznesenjem ubrzo posle svoje smrti i vaskrsenja (Danilo 9,27)[25], Hristos je otpočeo svoju službu kao naš Prvosveštenik i Posrednik.

Čišćenje nebeske Svetinje. Govoreći o očišćenju nebeske Svetinje, Jevrejima poslanica kaže: „I gotovo sve se krvlju čisti po zakonu, i bez proljeva krvi ne biva očišćenje. Tako je trebalo da se obličja nebeskih (zemaljska svetinja) ovima (krvlju životinja) čiste, a sama nebeska (nebeska Svetinja) i boljim žrtvama od ovih” – skupocenom Hristovom krvlju (Jevrejima 9,22.23).

Razni komentatori zapazili su ovo biblijsko učenje. Henri Alford (Henrdž Alford) zapazio je da je „i samo nebo potrebovalo i dobilo očišćenje krvlju pomirenja Hristovog”.[26] B. F. Vestkot (B. F. Njestcott) ističe da „može se reći da čak i ‘nebeske stvari’ ukoliko uobličuju uslove čovekovog budućeg života, navukle su padom u greh nešto što zahteva očišćenje”. „Hristova krv je”, kaže on, „stajala na raspolaganju za očišćenje nebeskog arhetipa zemaljske svetinje.”[27]

Kao što su gresi Božjeg naroda verom stavljeni na žrtvu za greh i tada simbolično preneseni u zemaljsku svetinju, tako se u novom zavetu ispoveđeni gresi onoga koji se kaje, verom stavljaju na Hrista.[28]

I kao što za vreme simboličnog Dana očišćenja, očišćenje zemaljske svetinje otklanja grehe nagomilane u njoj, tako se i nebeska Svetinja očišćava konačnim uklanjanjem zapisa o gresima u nebeskim knjigama. Međutim, pre nego što se zapisi konačno uklone, oni će biti ispitani da se odluči ko, pokajanjem i verom u Hrista, ima pravo da uđe u Njegovo večno carstvo. Čišćenje nebeske Svetinje obuhvata i delo istraživanja ili suda[29] koje u potpunosti odražava prirodu Dana očišćenja kao dana suda.[30] Ovaj sud koji potvrđuje odluku o tome ko će biti spasen a ko izgubljen, mora da se zbude pre Hristovog drugog dolaska, jer u to vreme Hristos će se vratiti sa nagradom „da da svakome po delima njegovim”. (Otkrivenje 22,12) Tada će se odgovoriti i na sotonine optužbe (uporedi: Otkrivenje 12,10).

Svi koji su se iskreno pokajali i verom polagali pravo na krv Hristove žrtve pomirenja, primili su oproštenje. Kada se njihovo ime pojavi na ovome sudu i kada se utvrdi da su obučeni u haljinu Hristove pravde, njihovi gresi biće izbrisani, a oni smatrani dostojnim večnog života (Luka 20,35). „Koji pobedi on će se obući u haljine bele, i neću izbrisati imena njegova iz knjige života, i priznaću ime njegovo pred ocem svojim i pred anđelima njegovima.” (Otkrivenje 3,5)

Prorok Danilo otkriva prirodu ovog istražnog suda. Dok otpala sila predstavljena malim rogom sprovodi svoje delo hule na Boga i progonstva protiv Boga i Njegovog naroda na Zemlji (Danilo 7,8.20. 21.25), prestoli se postavljaju i Bog predsedava konačnom sudu. Ovaj sud se održava u prestonoj dvorani nebeskog Svetišta i njemu prisustvuje mnoštvo nebeskih svedoka. Kada sud sedne, knjige se otvaraju, označavajući početak istražnog procesa (Danilo 7,9.10). Tek nakon ovog suda otpala sila biće uništena (Danilo 7,11).[31]

Vreme suda. I Sin i Otac uključeni su u istražni sud. Pre nego što se vrati na Zemlju na „oblacima nebeskim”, Hristos kao „Sin čovečji” dolazi „s oblacima nebeskim” do „starca”, Boga Oca i stoji pred Njim (Danilo 7,13). Počevši od svog vaznesenja Hristos je obavljao službu Prvosveštenika, našeg Posrednika pred Bogom (Jevrejima 7,25). Međutim, ovog puta On dolazi da primi carstvo (Danilo 7,14).

  1. Napad na Hristovu svešteničku službu. Danilo 8. glava govori nam o borbi između dobra i zla i o Božjoj konačnoj pobedi. Ovo poglavlje otkriva nam da između svečanog početka Hristove prvosvešteničke službe i očišćenja nebeske Svetinje jedna zemaljska sila pokušaće da zamrači Hristovu službu.

Ovan sa dva roga u ovom viđenju predstavljao je Medo-persijsko Carstvo (Danilo 8,2) – dva roga, viši se pojavio poslednji, jasno predstavljaju dva njegova razdoblja, vladajuća persijska strana u carstvu pojavila se poslednja. Kao što je Danilo predskazao, ovo Carstvo proširiće svoju silu „na zapad i na sever i na jug” i postaće veliko – „osili” (Danilo 8,4).

Jarac sa velikim rogom koji je dolazio sa zapada predstavljao je Grčku sa svojim „prvim carem”, Aleksandrom Velikim (Danilo 8,21). Dolazeći „od zapada” Aleksandar je brzo pobedio Persiju. A onda nekoliko godina nakon njegove smrti, njegovo carstvo podelilo se na „četiri carstva” (Danilo 8,8.22) – carstva Kasandra, Lizimaha, Seleuka i Ptolomeja.

A na posledak carovanja njihova” (Danilo 8,23), drugim rečima pred kraj podeljenog Grčkog Carstva, podići će se jedan „rog malen” (Danilo 8,9). Neki smatraju da je sirijski car Antioh Epifan, koji je kratko vreme vladao Palestinom u drugom veku pre n. e., ispunjenje ovog dela proročanstva. Drugi, uključujući mnoge reformatore, poistovetili su ovaj mali rog sa Rimom u njegovom paganskom i papskom razdoblju. Ovo poslednje tumačenje tačno se uklapa u opis koji daje Danilo, dok se ostala ne uklapaju.[32] Zapazite sledeće tačke:

  1. a) Sila malog roga prostire se od pada Grčkog Carstva do „poslednjeg vremena”. (Danilo 8,17) Samo Rim, paganski i papski, ispunjava ovo tačno utvrđivanje vremena.
  2. b) Proročanstva iz Danilove 2.7. i 8. glave uporedna su u odnosu jedno na drugo (vidi: uporednu shemu proročanstava na str. 439. u ovoj knjizi). Četiri metalna lika iz Danila 2. i četiri zveri iz Danila 7. glave predstavljaju ista svetska carstva: Vavilon, Medo-Persiju, Grčku i Rim. Stopala što od gvožđa i od kala i deset rogova četvrte zveri predstavljaju delove Rima; odeljene države nastaviće da postoje sve do Drugog Hristovog dolaska. Obratite pažnju da oba proročanstva ukazuju na Rim kao na naslednika Grčke i kao na poslednje carstvo pre Hristovog drugog dolaska i konačnog suda. Mali rog iz Danila 8. glave uklapa se u isti prostor; on dolazi posle Grčke i natprirodno je uništen ili „se odvali… bez ruku” (Danilo 8,25; uporedi: Danilo 2,34).[33]
  3. c) Medo-persija je nazvana „velika”, Grčka je opisana kao „vrlo velika”, a mali rog kao „izvanredno veliki” (Danilo 8,4.8.9). Rim, jedno od najvećih svetskih carstava, uklapa se u ovaj opis.
  4. d) Jedino je Rim proširio svoje carstvo na jug (Egipat), na istok (Makedonija i Mala Azija) i na „krasnu Zemlju” (Palestinu), tačno onako kako je proročanstvo predskazalo (Danilo 8,9).
  5. e) Rim je ustao protiv „poglavara toj vojsci”, „kneza nad knezovima” (Danilo 8,11.25) koji nije niko drugi do Isus Hristos. „Protiv Njega i Njegovog naroda, kao i Njegovog svetišta, sila Rima vodila je najčudnovatiji rat. Ovaj opis obuhvata i pagansko i papsko razdoblje Rima. Dok se paganski Rim suprotstavio Hristu i stvarno srušio Hram u Jerusalimu, papski Rim je uspešno zamračio svešteničku i posredničku Hristovu službu za grešnike u nebeskoj Svetinji (vidi: Jevrejima 8,1.2) time što je umesto toga uspostavio svešteničku službu koja posredstvom ljudi nudi oproštenje.”[34](Vidi poglavlje 12). Ova otpala sila biće vrlo uspešna, jer „obori istinu na zemlju, i što činjaše napredovaše mu”. (Danilo 8,12)
  6. Vreme obnove, očišćenja i suda. Bog neće unedogled dopustiti zamračenje istine o Hristovoj prvosvešteničkoj službi. Preko vernih, bogobojaznih ljudi i žena On je obnovio svoje delo. Delimično ponovno otkrivanje Hristove uloge kao našeg Posrednika od strane Reformacije, u hrišćanskom svetu izazvalo je veliko probuđenje. Ipak, još uvek je bilo mnogo istine o Hristovoj nebeskoj službi koju je trebalo otkriti.

Danilovo viđenje ukazivalo je na to da će Hristova uloga kao našeg Prvosveštenika biti naročito istaknuta u „poslednje vreme” (Danilo 8,17), kada će On otpočeti svoje naročito delo očišćenja i suda pored svoje neprekidne posredničke službe (Jevrejima 7,25).[35] Viđenje određuje kada Hristos treba da otpočne sa službom ovog antitipskog Dana pomirenja – delom istražnog suda (Danilo 7) i očišćenjem Svetinje. „Do dve tisuće i tri stotine dana i noći; onda će se svetinja očistiti.” (Danilo 8,14)[36] Pošto se viđenje odnosi na poslednje vreme, svetinja o kojoj ono govori ne može da bude zemaljska svetinja zbog toga što je ona razorena 70. god. n.e. Prema tome proročanstvo mora da se odnosi na novozavetno Svetište na nebu – mesto Isusove službe za naše spasenje.

Šta predstavlja 2300 dana ili „2300 večeri-jutra” kako to glasi na izvornom jevrejskom jeziku?[37] Prema 1. Mojsijevoj 1. glavi „veče i jutro” predstavlja jedan dan. Kao što smo videli u 4. i 12. poglavlju u ovoj knjizi, jedan vremenski period u simboličnom proročanstvu takođe je simboličan: jedan proročki dan predstavlja jednu godinu. Zato, kao što su mnogi hrišćani u toku vekova verovali, 2300 dana iz Danila 8. glave označava 2300 doslovnih godina.[38]

  1. a) Danilo 9. glava ključ koji otvara Danilo 8. glavu. Bog je naložio anđelu Gavrilu da Danilu „kaže utvaru” (Danilo 8,16). Ali naboj njenog značenja bio je toliko silan da se Danilo razboleo i Gavrilo je morao da prekine svoje objašnjenje. Na kraju poglavlja Danilo primećuje: „čudih se utvari, ali niko ne dozna”. (Danilo 8,27)

Zbog ovog prekida Gavrilo je trebalo da odloži svoje objašnjenje o ovom vremenskom razdoblju – jednoj strani viđenja koju još nije objasnio. Danilo 9. glava opisuje njegov povratak da izvrši svoju odgovornost. Tako su Danilo 8. i 9. glava povezane, poslednja je ključ za otvaranje tajne o 2300 dana.[39] Kada se anđeo Gavrilo pojavio, rekao je Danilu: „Ja dođoh da ti kažem … zato slušaj reč, i razumej utvaru.” (Danilo 9,23) Ovde se on poziva na viđenje o 2300 dana. Njegova želja da objasni vremenske elemente viđenja iz Danila 8. glave pojašnjava zašto sada uvodi svoje objašnjenje sa proročanstvom od 70 sedmica.

Sedamdeset sedmica ili 490 godina bilo je „određeno” ili „odlučeno, naređeno” Jevrejima i Jerusalimu (Danilo 9,24). Jevrejski glagol koji leži u osnovi je chathak. Iako je ovaj glagol upotrebljen samo jedanput u Svetom pismu, njegovo značenje može se otkriti iz drugih jevrejskih izvora.[40] Poznati jevrejsko – engleski rečnik Gesenius ističe da je njegovo pravilno značenje „seći” ili „deliti, podeliti”.[41]

Sa ovakvom pozadinom, Gavrilovo objašnjenje mnogo otkriva. On kaže Danilu da 490 godina treba odseći od dužeg vremenskog razdoblja, od 2300 godina. Kao početnu tačku za 490 godina, Gavrilo ističe „otkad izide reč da se Jerusalim opet sazida” (Danilo 9,25) što se zbilo 457. g. pre n. e, sedme godine Artakserksove vladavine (vidi: poglavlje 4).[42]

Ovih 490 godina završilo se 34. g. n. e. Kada „odsečemo” 490 godina od 2300 godina, ostaje 1810 godina. Pošto 2300 godina produžuju 1810 iza 34. g. n. e., onda one stižu do 1844. godine.[43]

  1. b) Ka potpunijem shvatanju Hristove službe. Utoku prvog dela devetnaestog veka mnogi hrišćani – uključujući baptiste, prezviterijance, metodiste, luterane, anglikance, episkopalce, kongregacionaliste i Hristove učenike – intezivno su proučavali proročanstvo iz Danila 8. glave.[44]Svi ovi istraživači Biblije očekivali su da će se neki veoma značajni događaji zbiti na kraju 2300 godina. Zavisno od njihovog shvatanja sile malog roga i Svetinje, oni su očekivali da se ovo proročko vremensko razdobolje završi očišćenjem Crkve, oslobođenjem Palestine i Jerusalima, povratkom Jevreja, padom turske ili muslimanske sile, uništenjem papstva, obnovom pravog bogosluženja, početkom zemaljskog hiljadugodišnjeg carstva (milenijuma), danom suda, očišćenjem Zemlje vatrom ili Drugim Hristovim dolaskom.[45]

Nijedno od ovih predskazanja nije se ostvarilo, pa svi koji su u njih verovali, bili su razočarani. Ipak, snaga njihovog razočaranja bila je u srazmeri sa prirodom predskazanog događaja. Očigledno, da je razočaranje onih koji su očekivali da se Hristos vrati 1844. godine bilo neprijatnije, nego što je bilo razočaranje onih koji su očekivali povratak Jevreja u Palestinu.[46]

Zbog takvog njihovog razočaranja, mnogi su prestali sa proučavanjem proročanstva ili su se odvratili od istorijske metode tumačenja proročanstva, koja je dovela do ovakvih zaključaka.[47] Neki su, međutim, nastavili da proučavaju ovo proročanstvo i predmet Svetinje sa mnogo molitava i uloženog truda, nastavljajući da gledaju na Hristovu službu za njih u nebeskoj Svetinji. Nagrada za njihov trud bila su nova bogata saznanja o ovoj službi. Otkrili su da istorijska proročka vera rane Crkve i Reformacije još uvek ima svoju vrednost. Računanja proročkog vremena bila su zaista tačna. Dve hiljade i tri stotine godina završavalo se 1844. godine. Njihova greška – i greška svih tumača iz tog vremena – bila je u njihovom shvatanju o tome koji će se događaj zbiti na kraju tog proročkog vremenskog razdoblja. Nova svetlost od Hristove službe u Svetinji preobratila je njihovo razočaranje u nadu i radost.[48]

Njihovo proučavanje biblijske nauke o Svetinji otkrilo im je da 1844. godine Hristos dolazi Starcu i tako otpočinje poslednje razdoblje Njegove prvosvešteničke službe u nebeskoj Svetinji. Ova služba bila je antitip Dana očišćenja kada je čišćena svetinja koju prorok Danilo opisuje kao predadventni istražni sud.

Novo sagledavanje Hristove nebeske službe „nije udaljavanje od istorijske hrišćanske vere. Ono je, umesto toga, logično ostvarenje i neminovno ispunjenje te vere. Ono je jednostavno pojava za poslednje vreme i ispunjenje prorokovane naročite važnosti koja karakteriše večno Jevanđelje … u završnom delu njegovog svedočenja svetu.”[49]

U okviru velike borbe

Danilovo proročanstvo iz 7. i 8. glave otkriva mnogo šire perspektive konačnog ishoda velike borbe između Boga i sotone.

Opravdanje Božjeg karaktera. Sotona je delovanjem malog roga pokušao da ospori Božji autoritet. Dela te sile sramotila su i gazila nebesku Svetinju, središte Božje vladavine. Danilova viđenja ukazuju na predadventni sud (sud pre Drugog dolaska) kojim će Bog obezbediti odluku o osudi malog roga, a time i samog sotone. U svetlosti Golgote sva sotonina osporavanja biće opovrgnuta. Svi će se usaglasiti u shvatanju da je Bog pravedan; da On ne snosi nikakvu odgovornost za problem greha. Njegov karakter izaći će nepovređen, a Njegova vladavina ljubavi ponovo će se potvrditi.

Opravdanje Božjeg naroda. Sud koji se „dade … svecima višnjega” presudiće sili otpalog malog roga (Danilo 7,22). Zaista ovaj sud ne samo što opravdava Boga pred svemirom, nego i Njegov narod. Iako su sveti tokom vekova bili prezirani i proganjani zbog svoje vere u Hrista, ovaj sud sve će poravnati. Božji narod iskusiće Hristovo obećanje: „A koji god prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred ocem svojim koji je na nebesima.” (Matej 10,32; uporedi: Luka 12,8.9; Otkrivenje 3,5)

Sud i spasenje. Da li će istražni sud ugroziti spasenje onih koji veruju u Isusa Hrista? Uopšte ne. Pravi vernici žive u zajednici sa Hristom, uzdajući se u Njega kao Posrednika (Rimljanima 8,34). Njihovo pouzdanje je u obećanju da „imamo zastupnika kod oca, Isusa Hrista pravednika”. (1. Jovanova 2,1)

Zbog čega onda predadventni istražni sud? Ovaj sud nije u korist Božanstva. On je prvenstveno u korist svemira, jer odgovara na sotonine optužbe i daje čvrsto jamstvo stvorenjima koja nisu pala da će Bog uvesti u svoje Carstvo samo one koji su se istinski obratili. Tako Bog otvara Knjigu za spomen za pravičan pregled (Danilo 7,9.10).

Ljudska bića pripadaju jednoj od tri grupe: (1) zlih koji odbacuju Božji autoritet; (2) pravih vernika koji, uzdajući se verom u Hristove zasluge, žive poslušni Božjem zakonu; i (3) oni koji izgledaju pravi vernici, ali to nisu.

Bića koja nisu pala mogu odmah da prepoznaju prvu grupu. Međutim, ko je pravi vernik i ko to nije? Obe grupe zapisane su u Knjizi života koja sadrži imena svih koji su ikada stupili u Božju službu (Luka 10,20; Filibljanima 4,3; Danilo 12,1; Otkrivenje 21,27). Sama Crkva ima prave i lažne vernike, pšenicu i kukolj (Matej 13,28-30).

Božja stvorenja koja nisu pala, nisu sveznajuća; ona ne mogu da čitaju srce. „Zato je potreban sud – pre Hristovog drugog dolaska – da izrešeta prave od lažnih i u spasavanju iskrenih vernika pokaže Božju pravdu zainteresovanom svemiru. Sporno pitanje je između Boga i svemira, a ne između Boga i pravog deteta. Ovo zahteva otvaranje Knjige za spomen, objavljivanje onih koji su ispovedali veru i čija su imena zapisana u Knjizi života.”[50]

Hristos je opisao ovaj sud u svojoj priči o gostima na svadbi koji su se odazvali velikodušnom evanđeoskom pozivu. Pošto svi koji izaberu da budu hrišćani nisu pravi učenici, car je došao da pregleda goste i vidi ko ima svadbeno ruho. Ovo ruho predstavlja „čisti, neumrljani karakter koji će imati pravi Hristovi sledbenici. Crkvi je dato ‘da se obuče u svilu čistu i belu’, ‘koja nema mane ni mrštine ili takoga čega’ (Otkrivenje 19,8; Efescima 5,27). Fini lan (u našem prevodu – svila), kaže Sveto pismo, je ‘pravda svetih’ (Otkrivenje 19,8). To je Hristova pravda, Njegov neumrljani karakter, koji se verom daje svima koji Ga primaju kao svog ličnog Spasitelja”.[51] Kada car bude pregledao goste, samo oni koji su obukli haljinu Hristove pravde, koja je tako velikodušno ponuđena u pozivu Jevanđelja, biće primljeni kao pravi vernici. Oni koji tvrde da su Božji sledbenici, ali koji žive u neposlušnosti i nisu obraćeni Hristovom pravdom, biće izbrisani iz Knjige života. (Vidi: 2. Mojsijeva 32,33)

Pojam o istražnom sudu kod svih onih koji ispovedaju veru u Hrista nije u protivurečnosti sa biblijskim učenjem o spasenju verom kroz milost. Apostol Pavle je znao da će jednoga dana stati pred sud. On je izrazio želju da se nađe „u njemu, ne imajući svoje pravde koja je od zakona, nego koja je od vere Isusa Hrista, pravdu koja je od Boga u veri”. (Filibljanima 3,9) Svi koji su sjedinjeni sa Hristom, obezbedili su spasenje. U predadventnom razdoblju konačnog suda pravi vernici, oni koji održavaju spasonosnu vezu sa Hristom, potvrđeni su pred bezgrešnim svemirom.

Hristos ne može da obezbedi spasenje onima koji samo na osnovu toga koliko su dobrih dela učinili ispovedaju da su hrišćani (Vidi: Matej 7,21-23). Nebeski izveštaji su zato više nego sistem za odvajanje pravih od lažnih. Oni su takođe osnova za potvrđivanje pravih vernika pred anđelima.

„Daleko od toga da lišava vernika ove izvesnosti sa Hristom, nauka o svetinji je podupire. Njegovo srce koje se kaje, raduje se kada shvati stvarnost Hristove smrti kao zamene za njegove grehe kako je to slikovito prikazivano u njenim žrtvama. Dalje, njegova vera seže u visine da bi našla svoj smisao u živom Hristu, svom Zastupniku – Svešteniku u samoj prisutnosti svetoga Boga.”[52]

Vreme u kome treba biti spreman. Božja namera je da ova dobra vest o Hristovoj završnoj službi spasenja dopre u ceo svet pre nego što se On vrati. Središte ove vesti je večno Jevanđelje, koje treba da se objaviti „jer dođe čas suda njegova (Božjeg)”. (Otkrivenje 14,7) Ovaj poziv opominje svet da se Božji sud već održava.

Živimo u velikom antitipskom Danu pomirenja. Kao što su Izrailjci bili pozvani da toga dana muče svoje duše (3. Mojsijeva 23,27), tako Bog poziva sav svoj narod da u svom srcu doživi iskustvo pokajanja. Svi koji žele da svoja imena zadrže u Knjizi života, moraju u toku ovog vremena Božjeg suda da poravnaju sve sa Bogom i svojim bližnjima (Otkrivenje 14,7).

Hristovo prvosvešteničko delo približava se svome kraju. Godine ljudskih iskušenja[53] prošle su. Niko tačno ne zna kada će Božji glas objaviti: „Svrši se.” „Pazite”, rekao je Hristos, „stražite i molite se Bogu, jer ne znate kad će vreme nastati”. (Marko 13,33).

Iako živimo u uzvišenom vremenu antitipskog Dana pomirenja, nemamo potrebe da se plašimo. Isus Hristos, u svom dvostrukom svojstvu kao Žrtva i kao Sveštenik, služi službu za nas u nebeskoj Svetinji. „Imajući dakle velikoga poglavara svešteničkoga koji je prošao nebesa, Isusa sina Božijega, da se držimo priznanja. Jer nemamo poglavara svešteničkoga koji ne može postradati s našim slabostima, nego koji je u svačemu iskušan, kao i mi, osim greha. Da pristupmo dakle slobodno k prestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za vreme kad nam zatreba pomoć.” (Jevrejima 4,14-16)

 

[1] Poslanica Jevrejima otkriva stvarnu Svetinju na Nebu. U Jevrejima 8,2 reč „svetinjama” je prevod grčke reči ta hagia, oblik množine od svetog mesta (stvari). Dodatna upotreba ovog množinskog oblika može se naći na primer u Jevrejima 9,8.12.24.25; 10,19; 13,11. Različiti prevodi ostavljaju utisak da Hristos služi samo u Svetinji nad svetinjama ili Svetinji, a ne u Svetištu. To je zbog toga što prevodioci smatraju izraz ta hagia intenzivnom množinom, koja može da se prevede kao jednina. Međutim, jedna studija Septuaginte i dela Josifa Flavija pokazuje da se izraz ta hagia dosledno odnosi na „svete stvari” ili „svetinje” – tj. na samu svetinju. To je opšti izraz korišćen za pozivanje na celokupnu svetinju, sa svetinjom i svetinjom nad svetinjama.Da Jevreji upotrebljavaju ta hagia pozivajući se na celu svetinju ima jaku egzegetsku potporu u samoj poslanici. Prva upotreba ta hagia u Jevrejima poslanici pojavljuje se u 8,2 i apozicija je „istinitoj skiniji”. Pošto je iz 8,5 jasno da „skinija” (skene) ukazuje na celokupnu svetinju (svetište), u Jevrejima 8,2 ta hagia isto tako mora da označi celu nebesku svetinju (svetište). Nema razloga da se množina ta hagia u Jevrejima prevede sa svetinjom nad svetinjama. U većini slučajeva kontekst daje prednost prevodu ta hagia kao „svetinja”. (Hristos i Njegova prvosveštenička služba”, Ministry, October 1980, p. 49)Na osnovu svoga proučavanja zemaljske svetinje (svetišta) i ta hagia, adventistički pioniri su zaključili da i nebeska Svetinja (svetište) ima dva odeljenja. Ovakvo shvatanje zasnovano je na razvoju njihovog učenja o svetinji (Damsteegt „Istorijski razvoj nauke o svetinji u ranoj adventističkoj misli” (The Historical Development of the Sanctuary Doctrine in Early Adventist Thought) /neobjavljeni rukopis, Biblical Research Institute of the General Conference of Seventh-day Adventists, 1983); uporedi: Vajt, Velika borba str. 338-340. 352.353.

[3] Stari jevrejski spisi otkrivaju da su neki rabini takođe verovali u stvarnu nebesku Svetinju. Komentarišući 2. Mojsijeva 15,17. jedan rabin je rekao: „(Položaj zemaljske) svetinje odgovara položaju nebeske svetinje i (položaj) skinije položaju nebeskog prestola” (Midrash Rabbah. Numbers, repr. ed /London: Soncino Press, 1961/, vol. 1, chap. 4, sec. 13, p.110. Zagrade u originalu). Jedan drugi rabin citiran u Vavilonskom Talmudu, govori o „nebeskom i zemaljskom hramu” (Sanhedrin, 996, I. Epstein ed. /London: Soncino Press, 1969/). Jedan drugi ovako komentariše: „Ne postoji nikakva razlika u mišljenju da je svetinja dole pandan svetinje gore” /Leon Nemoy, ed., The Midrash on Psalms, trans. by William G. Braude (New Haven, Conn.: Yale University Press, 1959/, Psalm 30, sec.1, p. 386).

[4] Poslanica Jevrejima opisuje stvarnu Svetinju na nebesima: „Stvarnost nebeske svetinje je dalje podvučena pridevom ‘istinitoj’ u Jevrejima 8,2. Nebeska svetinja je ‘istinita’ ili bolje rečeno ‘stvarna’ svetinja. Grčki izraz koji se ovde upotrebljava, a i u 9,24. gde se takođe odnosi na nebesku sferu je alethinos. Ovaj grčki pridev znači „stvaran” što je suprotno od „prividan”. Zbog svoje klasične razlike od grčkog prideva alethes koji znači „istiniti” što je suprotno od „lažnog”, pridev alethinos koji se dva puta upotrebljava u nebeskoj Svetinji, ukazuje nedvosmisleno na postojeću stvarnost Svetinje na Nebu. Kao što je Bog opisan kao „stvaran” u Jovanu 17,3. i dosledno i od strane apostola Pavla, kao na primer u 1. Solunjanima 1,9, korišćenjem alethinos, tako su i druge suštine stvarnost ukoliko su združene sa Njegovom stvarnošću. Pošto je nebeska Svetinja združena sa Božjom stvarnošću, ona je isto tako stvarna kao što je i Bog stvaran.” (Hasel, „Christ’s Atoning Ministry in Heaven”, Ministry, January 1976, special insert, p. 210).

[5] Holbrook, „Sanctuary of Salvation”, Ministry, January 1983, p. 14.

[6] Vajt, Čežnja vekova, str. 10.

 [7] Holbrook, „Light in the Shadows”, Journal of Adventist Education, October – November 1983, p.27.

[8] Isto, str. 28.

[9] „Kao što je Hristova služba trebalo da se sastoji od dva velika dela, od kojih svaki zauzima jedno vremensko razdoblje i ima određeno mesto u nebeskoj Svetinji, tako se i tipična služba sastojala od dva dela, svakodnevne i godišnje službe, pa je svakoj od njih bilo posvećeno jedno odeljenje šatora od sastanka.” (White, Patriarchs and Prophets, p.357).

[10] U svakodnevnim jutarnjim i večernjim žrtvama sveštenik je predstavljao ceo narod.

[11] Otac porodice predstavljao je svoju ženu i decu, koji nisu prinosili žrtve.

[12] Vidi: Angel M. Rodrignez, „Sacrificial Substitution and the Old Testament Sacrifices”, u Sanctuary and the Atonement, pp. 134-156; A. M. Rodriguez, „Transfer of Sin in Leviticus”, u 70 Weeks, Leviticus, and the Nature of Prophecy, ed. F. B. Holbrook

[13] „Atonement Day of” u The Jewish Encyclopedia, ed. Isidore Singer (New York: Funk and Wagnalls Co., 1903), p. 286. Vidi takođe: Hasel, „Studies in Biblical Atonement I: Continual Sacrifice, Defilement Cleansing and Sanctnary”, u Sanctnary and the Atonement, pp.97-99.

[14] Hasel, „Studies in Biblical Atonement I”, pp.99-107; Alberto R. Treiyer, „The Day of Atonement as Related to the Contamination and Purification of the Sanctnary”, 70 Weeks, Leviticus, Nature of Prophecy, p.253.

[15] Holbrook, „Light in the Shadows”, p.27.

[16] Isto, str. 29.

[17] Vidi: Hasel, „Studies in Biblical Atonement II: The Day of Atonement”, u Sanctuary and Atonement, pp. 115-125.

[18] Uporedi: Hasel, „The ‘Little Horn’, the Saints, and the Sanctuary in Daniel 8” u Sanctuary and Atonement, pp. 206,207; Treiyer, „Day of Atonement”, pp. 252,253.

[19] Holbrook, „Light in the Shadows”, p.29.

[20] Uporedi: „Azazel”, SDA Bible Dictionary, rev. ed. p.102.

[21] Holbrook, „Sanctuary of Salvation”, p.16. U toku vekova tumači Biblije dolazili su do sličnih zaključaka. U Septuaginti azazel je preveden sa apopompaios, grčka reč za božanstvo zla. Stari jevrejski pisci i prvi crkveni oci pozivali su se na njega kao na đavola (SDA Encyclopedia, rev. ed., pp. 1291,1292). Tumači iz devetnaestog i dvadesetog veka sa sličnim pogledima: Samuel M. Zwemer, William Milligan, James Hastings i William Smith iz Prezviterijanske crkve. E. W. Hengstenberg, Elmer Flack i H. C. Alleman. iz Luteranske crkve; William Jenks, Charles Beecher i F. N. Peloubet iz Kongregacionalističke crkve; John M’Clintock i James Strong iz Metodističke crkve; James M. Gray iz Reformatorske episkopalne crkve, J. B. Rotherhorn iz Crkve Hristovih učenika i George A. Barton iz Društva prijatelja. Mnogi drugi izrazili su slično gledište (Questions on Doctrine, pp. 394,395).Ako Azazel predstavlja sotonu, kako Sveto pismo može (vidi 3. Mojsijeva 16,10) da ga dovede u vezu sa pomirenjem? Kao što je prvosveštenik, nakon očišćenja svetinje, položio grehe na Azazela, koji je zauvek uklonjen iz Božjeg naroda, tako će i Hristos nakon očišćenja nebeske Svetinje, staviti priznate i oproštene grehe svoga naroda na sotonu, koji će tada zauvek biti uklonjen od spasenih. „Kako je prikladno što će završni čin drame Božjeg postupanja sa grehom biti vraćanje na sotoninu glavu svih grehova i krivica koji su, prvobitno potekli od njega, uneli toliku tragediju u život onih koji su sada oslobođeni greha Hristovom otkupiteljskom krvlju. Na taj način krug je zatvoren, drama okončana. Jedino kada se sotona, podstrekač svakog greha, konačno ukloni, može se istinski reći da je greh zauvek izbrisan iz Božjeg svemira. U ovako prilagođenom smislu možemo da shvatimo da pušteni jarac ima svoj udeo u „pomirenju” (3. Mojsijeva 16,10). Sa pravednima koji su spaseni, zlima koji su isključeni i sotone koga više nema, tek tada svemir će biti u stanju savršenog sklada kao što je to prvobitno bio dok greh nije ušao.” (The SDA Bible Commentary, rev. ed., vol. 1, p.778).

[22] Holbrook, „Sanctuary and Salvation”, p.16.

[23] Treiyer, „Day of Atonement”, p.245.

[24] Holbrook, „Light in the Shadows”, p.30.

[26] Henry Alford, the Greek Testament, 3rd ed. (London: Deighton, Bell and Co.1864)

[27] B. F. Westcott, Epistle to the HebreWs, pp.272.271.

[28] Stavljanjem ovih priznatih grehova na Hrista, oni su „preneseni na Hrista i njime, stvarno u nebesku svetinju”. (Velika borba, str. 345)

[29] Ovaj sud radi sa neospornim Božjim sledbenicima. „U simboličnoj službi na Dan očišćenja imali su pravo da uzmu učešća samo oni koji su pred Bogom priznali svoje grehe i pokajali se, i čiji su gresi krvlju žrtve za greh bili preneseni u svetinju. Tako su i na veliki dan konačnog očišćenja i istražnog suda, uzeti u obzir samo slučajevi onih koji pripadaju Božjem narodu. Sud nad bezbožnicima je posebno i odvojeno delo koje će se docnije izvršiti. ‘Jer je vreme da počne sud od kuće Božje: ako li se najpre od vas počne, kakav će biti posledak onima što se protive Božjemu jevanđelju’?” (1. Petrova 4,17) (Isto, str. 390).

[30] Jevrejsko predanje dugo je prikazivalo Yom Kippur (Dan očišćenja) kao dan suda, dan kada Bog sedi na svom prestolu i sudi svetu. Knjige izveštaja se otvaraju, svako prolazi ispred Njega i njihova sudbina je zapečaćena. Vidi: „Atonement, Day of”, The Jewish Encyclopedia, Meorris Silverman, comp. and ed., High Holyday Book (Hartford, Conn.: Prayer Book Press, 1951), pp.147,164. Dan očišćenja donosi, takođe, utehu i jamstvo vernicima, jer je to „dan kada strašno naslućivanje suda koji će doći, najzad ustupa mesto pouzdanoj potvrdi da Bog ne osuđuje, već daje obilni oproštaj onima koji Mu se obraćaju u kajanju i poniznosti.” (William W. Simpson, Jewish Prayer and Warship (New York: Seabury Pres, 1965), pp.57,58)

[31] Vidi: Arthur J. Ferch, „The Judgment Scene in Daniel 7”, u Sanctnary, and Atonement, pp. 163-166,169.

[32] O problemima tumačenja Antioha u Knjizi proroka Danila vidi: W. H. Shea, Selected Studies on Prophetic Interpretation, pp. 25-55.

[33] Shea, „Unity of Daniel” in Symposium on Daniel, ed. F. B. Holbrook (Washington, DC.: Biblical Research Institute of the General Conference of Seventh-day Adventists, 1986), pp. 165-219.

[34] „The Amazing Prophecies of Daniel and Revelation”, These Times, April 1979, p. 18. Vidi takođe: Maxwell, God Cares, vol. 1, pp.166-173; i poglavlje 12.

[35] U zemaljskoj svetinji na Dan pomirenja prvosveštenik je ulazio u Svetinju nad svetinjama, prestajući sa svojom službom u prvom odeljenju. „Tako je Hristos, kada je ušao u Svetinju nad svetinjama da izvrši poslednje delo pomirenja, prestao sa službom u prvom odeljenju. Ali kada se svršila služba u prvom odeljenju, otpočela je služba u drugom odeljenju. Tako je Hristos završio samo prvi deo svoje službe kao naš posrednik, da bi započeo drugi deo svoga rada opravdavajući nas pred Ocem svojom krvlju.” (Velika borba, str. 350-351)

[36] Prevodi KJV i NKJV prevode jevrejski izraz nitsdaq „treba da bude očišćena”. The New American Bible (Nova američka Biblija) prevodi ga sa „treba da se očisti”. Izraz „očišćen” takođe se nalazi u najranijim engeskim prevodima kao što je Bishop’s Bible (1566) The Geneva Bible (1560), Taverner Bible (1551), Great Bible (1539), Mathew Bible (1537), Coverdale (1537) i Wycliffe (1382). Ovaj prevod potiče iz latinske Vulgate i glasi mundabitur, „očišćen” i ima svoje korene u najranijim grčkim verzijama Starog zaveta – Septuaginti i Theodotion i glasi Katharisthesetai „treba da bude očišćeno”. Većina modernih verzija ne pokazuju ovaj tradicionalni prevod. Pošto nitsdaq je izvedica od glagolskog korena tsadaq sa „obnovljen u svoje pravo stanje” (RSV), „ispravno, (valjano) obnovljen” (NASB), „ponovo posvećen” (NIV) i „obnovljen” (TEV). Starozavetni pesnički paralelizam pruža dokaz da tsadaq može da bude sinonim sa taher „biti čist, neuprljan” (Jovan 4,17; 17,9 NIV), sa zakah „biti čist, neuprljan” (Jovan 15,14; 25,4) i bor, „čistota” (Psalam 18,20). Nitsdaq, onda, „uključuje u svoj semantički domet takva značenja kao što su ‘očišćenje, opravdanje, učiniti pravim, obnoviti’. Bez obzira na koji način se ovaj jevrejski izraz prevodi na moderni jezik, ‘očišćenje’ Svetinje obuhvata stvarno čišćenje kao i aktivnosti opravdanja i obnovljenja” (Hasel, „Little Horn”, the Heavenly Sanctuary and the Time of the End: A Study of Daniel 8,9-14” u Symposium on Daniel, p. 453). Vidi takođe: Isto delo, str. 448-458; Hasel, „The, Little Horn, the Saints, and the Sanctuary in Daniel 8”, u Sanctnary and Atonement, pp 203-208. Niels – Erik Andreasen; „Translation of Nisdaq Katharisthesetai in Daniel 8,” in Symposium on Daniel pp. 475-496; Maxwell, God Cares, vol. 1, p.175. „Christ and His High Priestly Ministry”, Ministry, October 1980, pp.34,35.

[37] Neki su preveli „2300 večeri-jutra” samo kao 1150 doslovnih dana (n. pr. TEV). Međutim, to je u suprotnosti sa jevrejskom uobičajenom praksom. Carl F. Keil, urednik Keil and Delitzsch Commentary, piše: „Kada su Jevreji želeli da izraze posebno dan i noć, sastavne delove sedmičnog dana, tada je izražen broj i jednog i drugog. Oni kažu, n. pr., 40 dana i 40 noći (1. Mojsijeva 7,4.12; 2. Mojsijeva 24,18; 1. O Carevima 19,8), i tri dana i tri noći (Jona 2,1; Matej 12,40), ali ne 80 ili šest dana i noći, kada žele da govore o 40 ili tri cela dana. Jevrejski čitalac ne može nikako da razume vremensko razdoblje od 2300 večeri – jutra kao 2300 polu-dana ili 1150 celih dana, zato što su veče i jutro prilikom stvaranja sačinjavali ne pola dana, već ceo dan … Stoga mi moramo da prihvatimo reči onakve kakve su, tj. da ih shvatimo kao 2300 celih dana.” (C. F. Keil, Biblical Commentary on the Book of Daniel, trans. M. G. Easton, in Keil and F. Delitzsch, Biblical Commentary on the Old Testament (Grand Rapids: Wm. B. Eerdmans, 1959), vol. 25. pp.303.304). Za dodatne dokaze vidi Hasel, „Sanctuary of Daniel 8,1 u Sanctuary and Atonement, p. 195; Hasel, „The ‘Little Horn’, the Havenly Sanctuary and the Time of the End”, u Symposium on Daniel, pp. 430-433; Siegfried J. Schwantes, „Ereb Boqer of Daniel 8,14 Re-Examined”, in Symposium on Daniel, pp. 462-474); Maxwell, God Cares, vol.1, p.174.

[38] Froom, Prophetic Faith of Our Fathers, vol. 2, p.985; vol. 3, pp.252, 743; vol.4, pp.397,404. Za načelo da jedan proročki dan predstavlja jednu doslovnu godinu vidi: Shea, Selective Studies on Prophetic Interpretation, pp.56-93.

[39] Vidi: Hasel, „Sanctuary in Daniel 8” in Sanctuary and Atonemeut, pp.196,197; Shea, „Unity of Daniel”, in Sympiosium on Daniel, pp.220-230.

[40] Analize jevrejskih spisa kao što je Mišna otkriva da iako chathak može da znači „odrediti”, mnogo uobičajenije značenje je u vezi „sa pojmom sečenja” (Shea, „The Relationship Between the Prophecies of Daniel 8 and Daniel 9”, in Sanctuary and Atonement, p. 242).

[41] Gesenius, Hebrew and Chaldee Lexicon to the Old Testament Scripture, trans. Samuel P. Tregelles (Grand Rapids: W. B. Eerdmans, reprint ed., 1950), p. 314.

[42] Vidi: Ferch, „Commencement Date for the Seventy Week Prophecy”, in 70 Weeks, Leviticus, and the Nature of Prophecy, pp. 64-74.

[43] Iz Danila 8. jasno je da 2300 dana treba da pokriju veoma dug raspon godina. Postavlja se pitanje: „Dokle će trajati ta utvara?” (Danilo 8,13) Izraz „utvara” je isti kao i onaj korišćen u stihovima 1,2. Zato kada je pokrenuto pitanje „Dokle će trajati ta utvara?” Od strane nebeskog anđela, on očekuje odgovor koji će se odnositi na celu utvaru od prvog simbola, životinje, preko druge životinje – simbola preko roga – simbola do kraja vremena kako je naznačeno u stihovima 17. i 19. u Danilu 8. glavi. Da 2300 večeri i jutra daju odgovor na ovo pitanje, jasno ukazuje na to da oni moraju da obuhvate vremensko razdoblje od Medo-persijskog Carstva do kraja vremena, nagoveštavajući da predstavljaju godine.

[44] Uporedi: Damsteegt, Foundations of the Seventh-day Adventist Message and Mission, pp. 14.15; Froom, Prophetic Faith of Our Fathers, vol.4

[45] Froom, Prophetic Faith, of Our Fathers, vol.4, p.404.

[46] Vidi: Francis D. Nichol, the Midnight Cry (Washington, D. C.: Review and Herald, 1944)

[48] Vidi: Damsteegt, Foundations of the Seventh-day Adventist Message and Mission, pp. 103-146; Velika borba, str. 423-432.

[49] Froom, Movement of Destiny, p.543.

[50] Holbrook, „Light in the Shadows”, p.34.

[51] White, Christ’s Object Lessons, p.310.

[52] Holbrook, „Light in the Shadows”, p.35.

[53] Kraj čovekovog vremena milosti je vreme kada više nije moguće pokajanje. Čovekova proba može da se okonča na jedan od ova tri načina: (1) smrću; (2) kada se učini neoprostiv greh (Matej 12,31.32; Luka 12,10); (3) kada je završena proba za sve – neposredno pred Hristov drugi dolazak. Sve dok Hristos vrši službu Prvosveštenika i Posrednika između Boga i čoveka, milost je na raspolaganju. „Stoga nikakav sud ne može biti dosuđen bez milosti, dok se ne završi Hristova sveštenička služba. Međutim, sedam poslednjih zala izliće se nepomešano sa milošću (Otkrivenje 14,10; 15,1), jer se izlivaju nakon što je Hristos prestao da nas zastupa i pošto se vreme probe završilo.” (U. Smith, u SDA Encyclopedia, rev. ed. p. 1152)