Spasitelj svih ljudi

Središnja ličnost biblijske istorije

Proučavajući Bibliju otkrivamo da je središnja ličnost biblijske istorije Stvoritelj i Spasitelj sveta, Isus Hristos. On nije Spasitelj samo onih koji su u nevolji, već pomaže svima, spasava sve. Dok čitamo zapise o Isusovom životu, vidimo veliku ljubav koju je Bog pokazao prema nama, kroz svoga Sina Isusa Hrista.

U Rusiji je 28.marta 2012. godine major Sergej Solnečnikov, u vojnoj bazi u blizini grada Belogorska, poveo grupu svojih vojnika na vojnu vežbu. Vojinici su, između ostalog, vežbali obezbeđivanje i sigurno odlaganje ručnih bombi. Osim toga, vežbali su i bacanje tih istih bombi. Postoji određena tehnika kako se ručne bombe skladište, a isto tako i kako im se vade osigurači i kako se bacaju na cilj, i major Solnečnikov je svoje vojnike toga dana sigurno dobro obučio svemu tome. Međutim, jednome od vojnika se ruka ukočila tako da bombu nije bacio dovoljno daleko, tako da se ona odbila od zida rova,u kome su se vojnici nalazili, i pala među vojnike. Sve se odvijalo brzinom svetlosti. Još samo nekoliko milisekundi i bomba će eksplodirati i usmrtiti desetine vojnika. Major Solnečnikov se bez premišljanja bacio na bombu i svojim telom zaustavio razornu ekspoloziju. Ovim nesebičnim činom, žrtvovao je svoj život, ali je spasio živote svojih vojnika. Posthumno mu je dodeljena Medalja heroja Ruske Federacije, najviša počast koju vojno lice može da dobije. Neverovatno je da i danas ima ljudi koji su spremni da žrtvuju sebe, svoj život, za dobro drugih. To možemo da naučimo i od Isusa Hrista.

Dok čitamo zapise o Isusovom životu u Svetom pismu, možda možemo da se se zapitamo kakve veze mi, u 21. veku, imamo sa događajima koji su se desili pre oko 2.000 godina. Apostol Pavle kao da je predosećao da ćemo se boriti sa ovim pitanjem, pa je probao da na njega da odgovor umesto nas. “Jer vam najpre predadoh što i primih da Hristos umre za grehe naše, po pismu. I da bi ukopan, i da usta treći dan, po pismu, i da se javi Kifi, potom jedanaestorici apostola. A potom Ga videše jednom više od pet stotina braće, od kojih mnogi žive i sad, a neki i pomreše.” (1Kor. 15,3-6) Pavle objašnjava da nije imao priliku da se lično sretne sa Isusom na Golgotskom brdu. Nije video Njegovo raspeće, jer ga je život u tom periodu vodio daleko od mesta Isusovog raspeća. Sigurno je čuo o Hristu. Kasnije se i sreo sa Njim na putu za Damask. Iako nije bio lično prisutan prilikom raspeća, njegova braća, apostoli koji su bili očevici, opisali su mu taj najvažniji događaj u biblijskoj istoriji. Zato on tvrdi da je sve što se dogodilo na krstu Golgote istinito.

Po maglovitom, kišnom danu jedan čovek je vozio automobil magistralnim putem propisanom brzinom. Drugi vozač je bez usporavanja i bez gledanja toka saobraćaja hteo da se uključi na ovaj magistralni put. Prvi vozač je naleteo i udario tačno u sredinu drugog auta pri brzini od oko 90 km na sat. Čim je prvi vozač došao sebi, istrčao je iz auta i pogledao da li su u drugom automobilu svi dobro. Niko nije bio povređen. Zatim je vozač pogledao oko sebe, tražeći svedoka. Zbog guste magle niko nije video šta se dogodilo. Zatim je primetio ženu sa detetom koja je čekala na autobuskoj stanici. Pritrčao joj je i upitao da li je videla šta se dogodilo. Na njen potvrdan odgovor vozač ju je zamolio da ostane tu dok policija ne dođe i ne izvrši uviđaj. Tužno je odmahnula glavom i rekla: “Nemojte da se ljutite, ali ne mogu da ostanem. Dete mi je bolesno i čim autobus stigne, mi moramo da odemo.” Ali je izvukla papirić na kome je zapisala broj svog telefona i rekla: “Zovite me kad god bude bilo potrebno i rećiću vam sve šta sam videla.” Prvi vozač je razočarano klimnuo glavom, a u sebi poželeo da je barem 500 ljudi videlo nesreću kako nebi morao da se objašnjava sa policijom. Apostol Pavle kaže da je osim njega barem 500 ljudi videlo vaskrslog Isusa i da je to živi dokaz da nam ne priča neke izmišljene priče. Kada apostol Pavle piše o Hristu, o Njegovoj smrti, sahrani i vaskrsenju on se poziva na svedočanstva očevidaca koji su te događaje i zabeležili. Da bismo poverovali da su se događaji na Golgoti i nakon nje zaista dogodili, i da ti događaji mogu da utiču na naše živote, presudni činilac je vera. Da bismo prihvatilida nas Neko bezuslovno voli i da nas odozgo gleda sa svojim velikim “da” na licu, takođe je ključna vera. Takva vera se javlja i u svetovnom, običnom životu.

Da li možete da poverujete da je Nemačka izgubila u Drugom svetskom ratu? Mi nismo bili tamo kada je Nemačka kapitulirala. Ali i danas ima ljudi koji su učestvovali u Drugom svetskom ratu, a koji bi mogli da nam pričaju kako su Nemci izgubili rat. Iako nismo bili tamo, verujemo da se rat dogodio, a njegove posledice vidimo i danas. Da li ste se zapitali šta bi se desilo da su Nemci pobedili u Drugom svetskom ratu? Verovatno danas ne bismo mogli ovde da se okupimo. Verovatno ne bismo govorili svojim maternjim jezikom. Verovatno bismo živeli pod diktaturom, a ne u politikom uređenju u kome sada živimo.

Postoji jedna crnačka duhovna pesma. Crnci su muzički nadareni i zato predivno pevaju. Ova njihova gospel pesma počinje rečima: „Gde si bio kad raspet je naš Spas?” Da li si video kada su Ga razapeli?” Čoveka tako iznenadi i preseče ovo pitanje. Da li sam video? Nismo videli, jer nismo živeli u Jerusalimu u prvom veku i nismo bili na Golgotskom brdu. Živimo u sasvim drugom dobu – tako da je sasvim jasan odgovor da nismo videli kada su Ga razapeli. Ali odgovor u gospel pesmi je drugačiji: „Oh, video sam Ga, a srce mi drhti.” Kako možemo da vidimo šta se dogodilo na Golgoti?

Isus Hristos je Spasitelj svih ljudi, bez izuzetka. Apostol Jovan koji je prisustvovao ovim događajima, tačno je znao šta se dogodilo. On je sve video svojim očima. U svojoj poslanici je zapisao: “Što beše ispočetka, što čusmo, što videsmo očima svojim, što razmotrismo i ruke naše opipaše, o reči života.” (1Jn 1,1) Jovan nam kaže da nam oni ne pričaju neke izmišljene priče, već pričaju i pišu ono što su lično iskusili, videli i dodirnuli. Zato u Bibliji čitamo izveštaje onih koji su bili dovoljno blizu da bi čuli svojim ušima uzvik “Svrši se” tj. svedočanstvo onih koji su znali šta se dogodilo. Zamislite Hrista našeg Spasitelja koji ide Via Dolorosom, penje se na Golgotu, dok nosi težak krst čija je težina manja od tereta greha. A dok čitamo izveštaj, saznajemo da se Isus stalno iznova već na putu ka Golgoti molio: “Oče! Oprosti im; jer ne znaju šta čine.” (Lk. 23,34) Kako je žalosno što Juda nije bio prisutan, što nije čuo da je i on, koji je izdao svog Učitelja, imao mogućnost da traži oproštaj, jer je Isus bio i Judin Spasitelj. Kako je žalosno što je u svoje ruke uzeo odluku o svom životu i izvršio samoubistvo. Kada čitamo Bibliju, saznajemo da je Isus Hristos otvorio put koji vodi od smrti ka životu. Dok je progovarao o Sebi, o Svojim obećanjima, objasnio je Svojim učenicima šta znači prihvatiti Njegovu Reč. U jevanđelju po Jovanu 5,24 čitamo: “Zaista, zaista vam kažem: Ko moju reč sluša i veruje Onome koji je mene poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život.” Isus Hristos kaže da ako verujemo Njegovoj reči, Njegovim obećanjima, onda ne možemo dospeti na sud. Čovek tada prelazi iz smrti u život. Time nam Isus Hristos otvara put u večni život.

Kako se odnosimo prema Hristu? Jedan je misionar posetio indijansko pleme u Brazilu. Nikada do tada nisu čuli o Isusu ili Bibliji. Misionar je probao da im objasni šta je Hristos uradio za sve nas. Indijanci nisu razumeli. Nisu mogli da shvate šta znači večni život, život kroz Nekoga koji nas spasava od greha i smrtne kazne. Jednom je u plemenu izbila epidemija zarazne bolesti koja je bila izlečiva. Kako je pleme bilo smešteno pored reke, misionar je znao za bolnicu na drugoj obali reke. Ljudima iz plemena je rekao: “Sve što treba da uradite jeste da preplivate reku, a ja ću vas odvesti u bolnicu u kojoj će vas izlečiti.” Poglavica mu je odgovorio: “Reka je opasna. U njoj žive zli duhovi koji će nas udaviti. Zato mi ne prihvatamo tvoj predlog. Nećemo da idemo u bolnicu.” Misionar je odlučio da im pokaže da je strah koji imaju neopravdan: “Dođite do obale reke!” Sišao je do obale, stavio ruke u vodu, oprao vodom lice i rekao: “Vidite, sve je u redu.” Indijanci se nisu pomerali. Misionar je tada shvatio šta je problem. Skočio je u vodu i preplivao na drugu stranu. Tamo je isplivao i mahao indijancima da vide da im ne preti nikakva opasnost: “Vidite, živ sam! Stigao sam na drugu stranu! Dođite!” Na poglavičin signal, svi su skočili u vodu, preplivali i stigli u bolnicu. Tamo su svi ozdravili. Isus je uradio nešto slično sa nama. On je taj koji je pobedio moć koju smrt ima nad nama. On je taj koji nam je pokazao da postoji večni život. Taj večni život daje nadu svim ljudima. Imamo Boga koji nas se ne odriče, koji nas poznaje, Boga koji poznaje naš hod, naše misli i doživljava naša osećanja.

Kada su Hrista razapeli na golgotskom krstu, On nije bio sam. Pored njega su razapeli još dva zločinca, jednoga sa Hristove leve a drugoga sa Njegove desne strane. Dva zločinca su se međusobno raspravljala. Jedan je rekao: “Mi smo zaslužili svoju kaznu, ali ovaj čovek među nama nije. On je nevin!” Zatim je pogledao prema Isusu i kazao Mu: “Opomeni me se, Gospode, kad dođeš u carstvo svoje.” (Lk. 23,42) Kakva neobična molba: “Seti me se…” Da li nas se seća Božji Sin, Isus Hristos? Isus mu odmah odgovara: “I reče mu Isus: Zaista ti kažem danas, bićeš sa mnom u raju.” (Lk. 23,43) Obećao je razbojniku blago večnog života rečima: “Nije važno kakav si greh ili zločin učinio. Nije važno zbog čega si na krstu. Važno je da si se vratio Meni. Važno je da si Mene zamolio da budeš na nebu.” I pošto od Isusa zatražimo oproštenje i večni život na osnovu toga postoji nada da će On ispuniti naše molbe. Ali, kako nas se to On seća? U 49. poglavlju knjige proroka Isaije čitamo da je Božja ljubav, koju nam je pokazao kroz Isusa Hrista, mnogo dublja od majčinske ljubavi: “Gle, na dlanovima sam te izrezao; zidovi su tvoji jednako preda mnom.” (Isa. 49,16) Isus Hristos ne kaže da je u levi dlan urezao one koji su Ga odbacili, da bi kasnije mogao da ih kazni. Niti da je u desni dlan urezao one koji su Ga prihvatili. Isus ne pravi razliku među ljudima. On je Spasitelj svih ljudi. Urezao nas je na svoje dlanove. Isus Hristos se nije iznenadio kad smo se rodili. On je tačno znao kako ćemo izgledati. On nam je uredio i organizovao gene. On nam je odredio pol. Odredio je boju naše kose i boju naših očiju. Tačno zna šta od nas može da očekuje, jer nas je sve imao u planu. Kada nas je urezao na dlanove, urezao je našu ličnost, pojavu, osobine… Tačno zna ko smo mi. Zna kuda idemo i šta radimo. Zna šta nam je potrebno, zna naše želje.

Postoji jedna pesma koja o ovome govori. To je pesma koju možete da slušate i pevušite dok vozite automobil ili radite po kući:

Na Golgoti je krst,

Njega gledam ja sad,

Simbol stradanja zbog greha mog.

Al’ ja volim taj znak,

Jer me seća na dan,

Kad je mene otkupio Bog.

Zatim dolazi refren ove pesme:

Krst svoj nosim sad radosno ja.

Da na kraju za krunu ga dam.

Divna nada mi od njega sja,

Da me čeka već Gospod moj sam!

Jedan poznati engleski slikar, Vilijam Holman Hant (William Hollman Hunt), je 1870. godine odlučio da otputuje u Izrael. Posetio je Jerusalim, ali je na kraju odlučio da se preseli u Nazaret. Tamo je živeo više od 3 godine. Želeo je da vidi kakvi su izlasci i zalasci Sunca u Nazaretu. Želeo je da zna kakve je izlaske i zalaske Sunca viđao Isus dok je radio u radionici svoga oca Josifa. Posle 3 godine, naslikao je umetničko delo pod nazivom Senka smrti. Izgleda kao da se Isus na kraju dana proteže, kao da oseća da je proživeo jedan dobar i koristan dan, kao i da je dao sve od Sebe i završio posao koji je neko poručio da se uradi u radionici. Žena koja se vidi na slici je verovatno Marija, Isusova majka, koja ne gleda Isusa, nego Njegovu senku. Ako bolje pogledamo senku šta u njoj vidimo? Šta Marija prepoznaje u toj senci? U senci se vidi greda o koju su obešeni stolarski alati a izgleda kao vodoravna greda krsta. I kako zraci zalazećeg Sunca padaju na Hristovo telo, čini se kao da je razapet na krstu. Kakva slika! Isus je svesno prihvatio raspeće na krst zbog mene i tebe.

Zamislimo da možemo lično da vidimo krst, da ga proučimo i da mu se divimo. Isus je već sahranjen, a na brdu Golgote vidimo uzdignuta tri krsta. Srednji krst je strašan prizor. Priđimo malo bliže. Na gornjem delu krsta, na mestu na kome je bila Hristova glava ostala je poveća mrlja krvi, jer je na glavi nosio trnovu krunu koja Mu je probila kožu, tako da se krv slila na horizontalnu gredu krsta. Na vertikalnoj gredi, na oba kraja vidimo još dve krvave mrlje, jer su Njegove dlanove, na koje nas je urezao, prikovali za Golgotski krst. Isto vidimo i u dnu krsta, mesto gde su Mu stajale noge. Vidimo i rupe gde su bili zabodeni klinovi. Sva krv na tom krstu prolivena je za nas. Ta krv je simbol ljubavi.

Kada je Isus umro u Jerusalimu, dogodilo se više čuda. U hramu se zavesa, koja je razdvajala svetinju od svetinje nad svetinjama, pocepala na dva dela. Dok čitamo 27. poglavlje Matejevog jevanđelja, vidimo kako Matej opisuje događaje koji su propratili Hristovu smrt i shvatamo da se kroz njih pokazala Božanska sila i moć. “I gle, zavesa crkvena razdre se nadvoje od gornjeg kraja do donjeg…” (Mt. 27,51) Šta se dogodilo? Zavesa je u hramu bila linija razdvajanja između svetog Boga i grešnih ljudi. Prilikom Hristove smrti zavesa se pocepala na dva dela što poručuje ljudima da svako može da pristupi, da dođe Bogu. Jer kroz Isusa Hrista svako ima pristup Bogu. Nema više linije odvajanja između Boga i čoveka, jer je Isus ponudio sebe kao zavesu i pocepao je sopstveno telo, prolio sopstvenu krv da bismo mi mogli slobodno da dođemo k Njemu. Isplatio je kaznu za greh. Kakvo čudo!

Odmah nakon cepanja zavese, dogodilo se i drugo čudo. Jevanđelista Matej nastavlja: “…i zemlja se potrese, i kamenje se raspade.” (Mt. 27,51) A dalje čitamo: “ I grobovi se otvoriše…” (Mt. 27,52) Šta se ovde događa? Dok čitamo zapis o Isusovim najvećim patnjama, vidimo kako nebeski Otac nežno i pažljivo poručuje: “Ljudi, kada potresem Zemlju i počnu da se lome stene i otvaraju se grobovi, Mog Sina nijedan grob neće moći da zadrži na ovoj Zemlji.” Kao da je unapred poručio da će Isus vaskrsnuti. Isus je Spasitelj svih ljudi. Njegov je grob prazan. Ako posetite grob za koji se veruje da je u njemu Isus bio sahranjen, videćete natpis na engleskom jeziku koji glasi: “Nije ovde, jer je vaskrsao”. Ljudi ne mogu da uđu i provedu vreme u toj grobnici a da im ne poteku suze, jer taj grob poručuje da postoji život. U toj grobnici bi vam sigurno pale napamet reči crnačke gospel pesme: “Da li si Ga video kad je vaskrsao?” “Oh, da, videosam Ga ”, stiže odgovor, “a srce mi drhti”.

I mi imamo Spasiteljev život. Zapisi biblijskog događaja kojim nam je obezbeđeno spasenje i pokazana nam ljubav prožimaju celu istoruju naše Zemlje. Svi su deo tog događaja, počevši od Adama, a biće njegov deo i naši unuci i generacije koje slede posle njih. Šta je naš zadatak? Naš zadatak nije ništa drugo nego da poverujemo da se ono što se desilo na krstu Golgote dogodilo radi nas. U jevanđelju po Mateju, u 28. poglavlju, čitamo: “A anđeo odgovarajući reče ženama: Ne bojte se vi; jer znam da Isusa raspetoga tražite. Nije ovde: jer ustade kao što je kazao…” (Mt. 28,5.6) Isus kaže da onaj koji veruje Njegovim rečima neće propasti, neće umreti, nego će preći iz smrti u život. Isto to nam poručuje i prazan grob, poručuje nam da Isus Hristos živi, da On može da promeni čovekov život. Apostol Pavle u svom prvom pismu Korinćanima kao da sumira šta se događa na kraju zapisa o vaskrsenju: “Ali Hristos usta iz mrtvih, i bi novina onima koji umreše.” (1Kor. 15,20) Da li “i bi novina” znači da je Isus Hristos početak? Da, zato što Isus Hristos sebe naziva u knjizi Otkrivenje Alfom i Omegom. On je početak i svršetak. On je otpočeo proces stvaranja, a kada je na kraju pogledao rezultat, rekao je: “Završeno je.” Zatim je nastavio svoje delo, jer je čuo vapaj ljudi i rekao svom Ocu: “Idem, Oče, da spasim čovečanstvo.” Na krstu Golgote sa Njegovih usana odjeknulo je: “Svrši se!” jer je na krstu završio delo spasenja i ono što smo izgubili u edemskom vrtu sada možemo da dobijemo nazad. A oni koji su ranije zaspali – Biblija za one koji su umrli koristi izraz zaspali – i oni imaju nadu u Hristu, zato što postoji obećanje o vaskrsenju. Ako je On vaskrsao, tada imamo nadu da ćemo se sresti sa voljenima. Apostol Pavle u pismu Efescima objašnjava šta znači da će Isus Hristos biti prvina onima koji su zaspali: “Zato govori: Izišavši na visinu zaplenio si plen, i dade dare ljudima.” (Efes. 4,8) Ko predstavlja taj plen – u ovom stihu – koji je Isus Hristos zaplenio, tj. poneo gore sa sobom da bi prikazao da je Njegovo delo spasenja imalo smisla i bilo uspešno? Da je Njegovo vaskrsenje uticalo na druge i doseglo ih? U Matejevom jevanđelju, u 27. poglavlju, u 52. i 53. stihu, čitamo: “I grobovi se otvoriše, i ustaše mnoga tela svetih koji su pomrli. I izašavši iz grobova, po vaskrsenju Njegovom, uđoše u sveti grad i pokazaše se mnogima.” (Mt. 27,52.53) Isus predstavlja ove ljude nebeskom mnoštvu i kaže im: “Sigurno se svi sećate nedelje ujutru kada je Marija pokušala da me dohvati i kada sam joj rekao: ‘Marija, ne dotiči me se, jer još nisam otišao svome Ocu i svome Bogu. I ja imam zadatak koji treba da obavim, a i ti imaš zadatak pred sobom.’ Hoću da odvedem Ocu sve ove ljude koje sam spasao i koji su vaskrsli, koji će biti dokaz da je vredela žtrva koju sam prineo na krstu na Golgoti.”

Svi se mi menjamo. Ako Isus Hristos ne požuri i ne dođe što pre na ovu Zemlju, da bi nas odveo na Nebo, gde nam priprema mesto, svi ćemo ostariti. Svakoga jutra kada pogledamo u ogledalo i brijemo se, peremo zube, češljamo se ili šmikamo, sigurno je da pomislimo: “Ovo je najbolje što može da bude. Sutra će već biti gore.” Kada čovek proživi polovinu svog života, zna da će njegova slika u ogledalu iz dana u dan samo biti gora. Tu činjenicu moramo da prihvatimo. Sutra ćemo imati manje kose, više bora, ali koga je briga što nam telo stari kada imamo Nekoga ko nas voli. Postoji Neko ko je u ljubavnom pismo koje nam je napisao sakrio prelepu poruku. Apostol Pavle u svom prvom pismu Korinćanima piše: “Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomreti, a svi ćemo se pretvoriti. Ujedanput, u trenuću oka u poslednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti.” (1Kor. 15,51.52) Da li ćemo Hristov drugi dolazak dočekati u životu, ili ćemo biti sahranjeni u nekom grobu, to zapravo ništa suštinski ne menja. Svi ćemo se promeniti, preobraziti, jer Bog želi da nas vrati u stanje u kome smo bili u edemskom vrtu, stanje u okviru koga će ljudi imati dobre odnose sa Bogom i ljudima. Kada smo izgubili nama dragu osobu, sigurno smo žalosni stajali pokraj groba. I tada čovek shvata šta je prolaznost. U tim trenucima nam nedostaje njena pojava, njena ljubav, smeh i svi detalji njene ličnosti koji su je činili posebnom. Ali tada može da nas ohrabri biblijsko obećanje da ćemo se ponovo sresti na velikom porodičnom okupljanju. Kada će na glas trube Bog iz grobova podići sve koji su u Njega verovali. Zato apostol Pavle kaže: „Hristos je vaskrsao!“ To je krilatica naše vere – činjenica da imamo Spasitelja koji je živ! Svi možemo da imamo mir u srcu, jer postoji nada da ćemo se ponovo sresti sa onima koje volimo kada Isus ponovo bude došao i ujedinio porodice.

Sigurno ste čuli za Zalivski rat koji je izbio 1991. godine. Zalivski rat je bio sukob između Iraka i koalicionih snaga sačinjenih od približno 30 država pod vođstvom Sjedinjenih Država. Sukob je isto tako poznat i pod nazivom Pustinjska oluja. Uvod u rat je bila iračka invazija Kuvajta 2. avgusta 1990. godine, prateći nedokazanu optužbu Iraka da Kuvajt nelegalno crpi njihovu naftu iz izvora duž iračke granice. Posle više meseci borbe, 26. februara, iračke trupe su započele povlačenje iz Kuvajta, zapalivši prilikom povlačenja kuvajtska naftna polja. Požar je ostavio posledice ne samo na teritoriji Kuvajta, već i na ljudima po celoj Zemlji.

Usred operacije Pustinjska oluja, jedna majka u Americi primila je poziv od visoko odlikovanog činovnika američke vojske:

  • „Gospođo, veoma mi je žao što moram da vam saopštim veoma tužnu vest. Sin vam je herojski poginuo u operaciji Pustinjska oluja. Primite moje iskreno saučešće. Vojska Sjedinjenih Američkih država snosiće troškove sahrane vašeg sina i on će biti sahranjen uz najveće vojne počasti.“

Ova majka je proživela pakao. Zamislite kako je roditelju kada dobije vest da mu je dete umrlo pre njega. Posle tri dana opet je zazvonio telefon. Kada se žena javila, začula je sledeće reči:

  • „Mama, živ sam! Greškom su ti javili da sam umro. Poginuo je moj prijatelj a ne ja. Ja sam živ! Već danas ću se ukrcati na avion i dolazim kući.“

Ova majka je rekla:

  • „Zamislite šta sam preživela. Gubitak, žalost, bol kakvu samo jedna majka može da oseća. Osećala sam da moj život više nema smisla. Osećala sam da je svemu kraj. Kada me je posle tri dana sin nazvao, prvo sam pomislila da se neko šali samnom. Mislila sam da je to samo jedna okrutna šala. Ali sam onda shvatila da mi je sin živ i razumela kako je bilo Bogu kada je trećeg dana, u nedelju, Isus Hristos vaskrsao.“

Hristos je živ. I danas nam je sasvim blizu. Zanima Ga stanje našeg srca. Zna da nam je potrebna sila odozgo da bi se naš život promenio nabolje. Danas Hristos, Spasitelj svih ljudi, svima poručuje: „Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime, i on sa mnom.“ (Otk. 3,20) Isus Hristos se nada da ćemo čuti Njegovo kucanje. Nada se da nije pogrešio što je žrtvovao Svoj život na krstu Golgote. Svi možemo da čujemo i doživimo to kucanje na vratima svoga srca.

Profesori koji predaju hermeneutiku – nauku o pravilima tumačenja Svetog pisma – govore o tome da treba ispitati i što bolje shvatiti istorijske okolnosti starog Izrailja da bismo razumeli šta se dešava u nekom od zapisa biblijskog događaja. Prosečna, porodična kuća u Izrailju je najverovatnije imala samo jedan ulaz i jedan ili dva prozora. U kući je celokupni prostor, ta jedna soba koja je činila celu kuću, bila podeljena na dva dela. U zadnjem delu kuće držali su životinje, koje bi noću uvodili u kuću da bi ih zaštitili od divljih životinja. Članovi porodice su spavali u drugom delu kuće, zbijeni jedni pored drugih kao sardine u konzervi. Neko je pokucao. Kada u Bibliji čitamo „evo“ to je toliko mala reč da na nju ni ne obratimo pažnju. Ali ako bismo preveli sa jevrejskog ono što Isus govori, videli bismo da On tom rečju „evo“ kaže: „Vidi, pogledaj, pazi. Vidi da neko hoće da ti pomogne, da otvoriš vrata srca Isusu.“ U Pakistanu i danas kuće liče na one koje su nekada bile široko rasprostranjene u Izrailju. Zbog velikih vrućina većina Pakistanaca ne spava u kućama, nego na njihovim ravnim krovovima. Čim zađe Sunce, na krovu je znatno hladnije nego u kući. Ako bi neko pokucao na vrata kuće, a ja sam, na primer, na krovu, ne mogu da čujem ili vidim da je neko došao. Zato oni koji su na krovovima susednih kuća mogu da pogledaju na ulaz moje kuće i primete da imam gosta koji čeka da mu otvorim. Tada bi neko od njih mogao da mi dovikne: „Neko ti kuca na vrata!“ U Pakistanu to tako i danas funkcioniše. Pomozimo jedni drugima, usmerimo pažnju jedni drugima na to da Isus kuca na vrata srca. Tako da mala reč „evo“ znači isto tako i: „Vidi, i obrati pažnju na to da Isus Hristos kuca na vrata srca tvog prijatelja.“ Ona (ta mala reč “evo”) nas poziva na odgovornost. Često nas ne zanima šta se dešava pred vratima drugih ljudi, uz izgovor da je to njihova privatna stvar. Koga briga što se komšije svađaju ili tuku. Nije nas briga. To je njihova lična stvar. Ali treba da nas bude briga. Primetimo da Isus Hristos kuca na vratima svih i pronalazi različita rešenja i prilike. Nada se da ćemo otvoriti. Poziva nas da obratimo pažnju i na one koji žive pored nas, jer su i oni u Božjim očima podjednako važni. Isus i danas kuca.

Postoji jedna slika Isusa kako kuca na zgradu Ujedinjenih nacija. Ova zgrada je potpuno klimatizovana tako da nijedan prozor ne može da se otvori. Uprkos tome, Isus i dalje kuca. Kuca na vrata svih naroda, plemena, generacija i ljudi. Sa ljubavlju kuca na prozore naših osećanja. Svojom mudrošću kuca na vrata našeg uma. Svojom silom kuca na prozor naše savesti. Svojim obećanjima kuca na vrata naše nade. Kako ćete vi odgovoriti? Kako ćete odgovoriti na Hristovu ponudu u vidu večnog života. Postoje dva moguća odgovora na Njegovu ponudu: odbiti je ili je prihvatiti. Hristos o kome smo govorili, Hristos koji je vaskrsao iz groba, i dalje kuca. Hoćemo li otvoriti?

Vrata našeg srca su naročita vrata. Ova vrata imaju bravu samo sa unutrašnje strane. Hristos bi pokretom malog prsta mogao da sruši ne samo vrata, već i celu kuću, ali On to ne čini, nego čeka našu dragovoljnu odluku. Hristos strpljivo čeka čak i kada čovek potpuno zaključa vrata i odluči da neće da Ga pusti unutra, jer nema potrebu za Njim. Ili možemo da kažemo da se čini da Isus već ujutru stoji na vratima našeg života i nada se da će do večera možda uspeti da uđe. Kakva je to nepravda prema Spasitelju sveta, koji je ponudio Svoj život umesto našeg da bi nam obezbedio dar večnog života i da bi nam pokazao koliko smo Mu vredni!

Profesor veronauke u jednoj školi pozvao je svoje đake na završno predavanje. Đaci nisu baš naročito voleli da dolaze na njegova predavanja, jer u 21. veku religija i Biblija nisu savremene. Zato je profesor odlučio da im predstavi glavnu poentu jevanđelja. Pre nego što je održao čas pozvao je najboljeg fudbalera u odeljenju, koji je u isto vreme bio i najbolji učenik i najbolji hrišćanin, i upitao ga:

  • „Sine, kada u fudbalu promašiš gol, šta sledi kao kazna?“

  • „Profesore, tada za kaznu treba da uradim 10 sklekova.“

  • „Koliko ti sklekova možeš da uradiš?“

  • „200. Kao trening ja kući svake večeri uradim 200 sklekova.“

  • „Da li bi mogao da uradiš 300 sklekova?“ upitao je zatim profesor.

  • „Još nisam probao, ali bih verovatno mogao.“

  • „Spremi se za sledeći čas.“

Na sledećem času svi su đaci bili prisutni. Profesor je na sto stavio ogromu kutiju punu krofni sa kremom koje su izgledale veoma ukusno. Rekao je:

  • „Dame i gospodo, danas ćemo demonstrirati suštinu jevanđelja.“

Izveo je pred razred najboljeg fudbalera i rekao mu:

  • „Spremi se.“

Zatim je odšetao do prve klupe i učenika koji je sedeo sa desne strane upitao:

  • „Hoćeš krofnu?“

  • „Hoću, profesore!“

Profesor se okrenuo fudbaleru i rekao mu:

  • „Ako uradiš 10 sklekova, tvoj drug će dobiti krofnu.“

Fudbaler je uradio 10 sklekova. A zatim je profesor drugog učenika upitao:

  • „Hoćeš krofnu?“

  • „Hoću, profesore!“

  • „Uradi 10 sklekova i za njega.“

Posle 150 sklekova, na podu se već nalazila lokva znoja. Đaci su dobro znali šta se dešava. Đak koji je dolazio na red, da ga profesor pita da li želi krofnu, odgovorio je:

  • “Profesore, hoću krofnu samo ako ja za nju uradim 10 sklekova.”

Profesor se okrenuo fudbaleru i rekao mu:

  • “Uradi 10 sklekova i za ovog svog drugara koji je mislio da sam može da zaradi krofnu.”

Dvadeset i drugi đak je odbio krofnu, jer je znao da će time opteretiti svog druga. Profesor je

  • “Sine, uradi 10 sklekova da bih mogao da stavim krofnu na sto ispred ovog tvog druga koji ju je odbio.”

Uradio je još 10 sklekova. Kada je na redu bio 31. učenik ovog razreda, neko je otvorio vrata. Ceo razred je povikao prema vratima:

  • “Nemoj da ulaziš, nemoj da ulaziš! Biće samo još mnogo gore!”

Ali posetilac je ušao i profesor ga je upitao:

  • “Hoćeš krofnu?”

  • “Hoću, profesore.”

  • “Uradi još 10 sklekova za ovog tvog druga.”

Fudbaler je uradio 350 sklekova, ali posle toga nije mogao da se podigne sa poda. A profesor je razredu objasnio:

  • “Vidite, ovo je suština jevanđelja. Hristos je umro za sve, bilo da Ga prihvatamo ili ne!”

Krofna je na stolu. Ti odlučuješ hoćeš li je uzeti ili ne. On je Svoj život dao zbog tebe. On je Spasitelj svih ljudi!