Kada razmišljamo o večnom životu i o onome što će se dogoditi sa spasenima nakon Hristovog drugog dolaska, često se pred nama pojavljuje veoma pojednostavljena slika neba, kao da će večnost biti beskrajno mirovanje, neprestano pevanje ili postojanje bez stvarne aktivnosti, odgovornosti i razvoja, ali biblijska slika je mnogo bogatija, dinamičnija i veličanstvenija, jer Sveto pismo pokazuje da Bog ne spasava čoveka samo da bi ga izbavio od smrti, nego da bi mu vratio ono dostojanstvo, svrhu i položaj za koji ga je stvorio još u početku.
Čovek je već prilikom stvaranja dobio zadatak da upravlja zemljom, da je obrađuje, čuva i razvija, jer Bog nije stvorio ljudsko biće za besposličarenje, nego za život ispunjen zajedništvom sa Stvoriteljem, odgovornošću, stvaralaštvom, učenjem i službom, ali je greh poremetio taj Božji plan, doneo smrt, bol, umor, sukob, strah i otuđenje, zbog čega se istorija spasenja može razumeti kao veliko Božje delo vraćanja čoveka njegovoj prvobitnoj svrsi.
Zato najveće obećanje večnosti nije zlato Novog Jerusalima, biserna vrata, drvo života ili odsustvo smrti, koliko god sve to bilo veličanstveno, nego činjenica da će spaseni zauvek biti sa Hristom, jer apostol Pavle kaže da ćemo nakon susreta sa Gospodom „svagda s Gospodom biti“ prema 1. Solunjanima 4,17, dok sam Isus u Jovanu 14,1 do 3 obećava svojim učenicima da odlazi da im pripravi mesto i da će ponovo doći kako bi ih uzeo k sebi, što znači da je središte večnog života zapravo obnovljena zajednica između Boga i čoveka.
Međutim, spaseni neće biti samo posmatrači Božje slave, jer Sveto pismo govori da će oni učestvovati i u sudu, pa Pavle postavlja gotovo zapanjujuće pitanje: „Ili ne znate da će sveti suditi svijetu?“ a zatim dodaje: „Ne znate li da ćemo anđelima suditi?“ prema 1. Korinćanima 6,2 i 3, dok Otkrivenje 20,4 govori o prestolima i o onima kojima je dat sud, što pokazuje da će Bog pred svojim otkupljenim narodom otvoriti svoje postupanje u velikom sukobu između dobra i zla, tako da će spaseni moći da vide da nijedna Božja odluka nije bila proizvoljna, nepravedna ili tajanstveno donesena bez razloga.
Sud spasenih zato ne treba razumeti kao mogućnost da čovek ispravlja Boga ili menja Njegove odluke, nego kao veličanstveno otkrivanje Božje pravde pred celim svemirom, jer će pitanja koja danas ostaju bez odgovora konačno dobiti svoje objašnjenje, videće se ono što čovek danas ne može da vidi, razumeće se okolnosti, odluke i odbacivanja Božje milosti, i na kraju će postati potpuno jasno da je Bog učinio sve što je bilo moguće da spase čoveka ne gazeći njegovu slobodnu volju.
Pored toga, Biblija govori da će spaseni vladati sa Hristom, jer Otkrivenje 20,6 kaže da će biti sveštenici Bogu i Hristu i da će carovati s Njim hiljadu godina, dok završna slika Biblije ide još dalje i kaže da će Božje sluge „carovati va vijek vijeka“ prema Otkrivenju 22,5, što pokazuje da spasenje nije samo uklanjanje greha iz čovekovog života, nego i obnavljanje njegovog izgubljenog dostojanstva, jer čovek koji je stvoren da upravlja Božjim stvorenjem ponovo dobija mesto koje mu je Bog namenio.
Posebno je značajno što Otkrivenje povezuje otkupljenje sa carskom i svešteničkom službom, jer Jagnje koje je zaklano svojom krvlju otkupljuje ljude za Boga i čini ih carskim i svešteničkim narodom, što znači da večnost nije pasivno postojanje nego aktivno učestvovanje u Božjem carstvu, u kojem neće biti borbe za vlast, političkih sukoba, manipulacije i želje da jedan čovek gospodari nad drugim, nego će svaka vlast biti izraz ljubavi, služenja i potpunog sklada sa Božjom voljom.
Otkrivenje 22,3 dodatno kaže da će Božje sluge služiti Bogu, a ta kratka rečenica otvara ogromnu sliku večnosti, jer pokazuje da služenje neće prestati kada prestane greh, nego će tek tada postati ono što je oduvek trebalo da bude, radost bez iscrpljenosti, odgovornost bez straha, aktivnost bez frustracije i služba bez sebičnih interesa, jer više neće postojati prokletstvo koje je ljudski rad pretvorilo u borbu za opstanak.
Prorok Isaija daje još konkretniju sliku obnovljenog života kada govori da će Božji narod graditi kuće i stanovati u njima, saditi vinograde i jesti njihov rod, i dugo uživati u delu svojih ruku prema Isaiji 65,21 i 22, što pokazuje da nova zemlja neće biti neko neodređeno duhovno stanje u kojem čovek gubi svoju ličnost i individualnost, nego stvarna obnovljena stvarnost u kojoj će čovek stvarati, graditi, istraživati, razvijati svoje sposobnosti i uživati u onome što čini, ali bez bolesti, propadanja, nepravde, eksploatacije i smrti.
Čovek će takođe nastaviti da upoznaje Boga i Njegova dela, jer Pavle kaže da sada vidimo kao kroz staklo u zagonetki, ali ćemo tada gledati licem k licu, i da sada poznajemo delimično, dok će tada naše poznanje biti neuporedivo potpunije prema 1. Korinćanima 13,12, pa večnost možemo posmatrati ne kao završetak svakog otkrivanja, nego kao početak života u kojem više nema prepreke greha između ljudskog uma i veličine Božje stvarnosti.
Koliko će samo toga biti pred čovekom kada smrt više ne bude ograničavala vreme, kada bolest više ne bude trošila telo, kada greh više ne bude zamračivao um i kada čitava večnost bude otvorena za upoznavanje Božjeg karaktera, Njegovih dela, Njegovog stvaranja i tajni koje danas jedva naslućujemo, jer ako je ovaj svet, čak i u svom palom stanju, toliko složen, lep i zadivljujući, možemo samo naslutiti kakva će biti stvarnost koju će Bog obnoviti.
Jedna od najvećih radosti spasenih biće i obnovljena zajednica, jer Otkrivenje 21,3 objavljuje da je Božja skinija među ljudima i da će Bog živeti sa njima, dok sledeći stih govori da više neće biti smrti, žalosti, plača ni bola, što znači da će prvi put nakon pada postojati društvo u kojem nema izdaje, zavisti, mržnje, prevare, usamljenosti, rastanaka i grobova, društvo u kojem čovek više neće morati da se štiti od čoveka i u kojem ljubav neće biti ugrožena strahom da ćemo izgubiti one koje volimo.
Bogosluženje će takođe biti sastavni deo večnosti, jer Isaija 66,22 i 23 govori o novom nebu i novoj zemlji i kaže da će ljudi dolaziti pred Gospoda da mu se poklone, ali to bogosluženje više neće biti vera u Onoga koga ne vidimo, nego neposredno zajedništvo sa Onim koji nas je stvorio i otkupio, jer Otkrivenje 22,4 izgovara možda jednu od najveličanstvenijih rečenica čitave Biblije kada kaže: „I gledaće lice njegovo.“
Tu se krug biblijske istorije konačno zatvara, jer Biblija počinje svetom u kojem Bog i čovek žive zajedno, zatim dolazi greh koji ih razdvaja, a Biblija se završava svetom u kojem je razdvajanje zauvek uklonjeno, drvo života ponovo stoji pred čovekom, prokletstva više nema, smrti više nema, Božji presto je među ljudima, a otkupljeni služe Bogu, gledaju Njegovo lice i caruju kroz svu večnost.
Zato večni život ne treba zamišljati kao beskrajnu monotoniju, nego kao konačno ostvarenje ljudskog postojanja, jer će spaseni biti sa Hristom, učestvovati u sudu, vladati sa Njim, služiti Bogu, graditi, stvarati, učiti, istraživati, uživati u zajedništvu i neprestano upoznavati veličinu Onoga koji ih je otkupio.
Spasenje zato nije samo odgovor na pitanje kako izbeći smrt, nego odgovor na mnogo veće pitanje zbog čega je čovek uopšte stvoren, jer Hristos ne dolazi samo da nas izbavi iz ovog sveta greha, već da nam vrati život koji je greh oduzeo, da obnovi Božji lik u čoveku i da otkupljene uvede u carstvo u kojem više neće biti groba, suze, bolesti i rastanka, nego će čovek konačno postati ono što je Bog od početka želeo da bude, Njegovo dete, Njegov saradnik i naslednik carstva koje neće imati kraja.
I možda se čitava večnost može sažeti u nekoliko jednostavnih, ali veličanstvenih reči: služiće Bogu, gledaće Njegovo lice i carovaće va vijek vijeka.
Izdvajamo:
MEĐUGORJE – ISTINE I ZABLUDE
