„Filmovi me nisu samo očarali, poboljšali, uplašili i informisali; oni su me, u najboljem slučaju, oblikovali. Nijedan sveštenik niti propoved nije tako podesila moj moralni kompas kao što su to učinili filmovi. Nijedno predavanje u učionici nije me tako učinilo ljudskim kao Holivud“ (Piter Mak Nikol, glumac).
Složili se mi sa ovim ili ne, moramo priznati da je po rečima Kozlovica “duhovna palica crkve predata popularnoj kulturi, u kojoj se duhovni i kolektivni mitovi i vrednosti, nekada povezani sa institucionalnom religijom i hrišćanskom kulturom, sada nalaze izmenjeni, ali još uvek dovoljno rašireni, i oni su osnova u predstavljanju duhovnog kontinuiteta.”
Drugim rečima, TV ekran je mesto pred koje ljudi dolaze, kao nekada u crkvu, očekujući da se njihove nade i snovi ostvare. Film, kao deseta muza, oterao je sve ostale sa Olimpa ili bar sa njegovog vrha. Literatura nije više dominantan način izražavanja; pisci scenarija, režiseri i glumci rade više na oblikovanju kulture u kojoj živimo, nego što to rade džinovi književnosti i filozofije. Zbog svega toga, neophodno je razviti jedan novi pristup gledanju ili tumačenju filmova i poruka koje dolaze sa malih ekrana i velikog bioskopskog platna.
Jedan od poslednjih primera je film Avatar režisera Džejmsa Kamerona, poznatog filmskoj publici preko filmova Vanzemaljci /Aliens/, Terminator i Titanik. Njegov projekat premašuje prethodne ne samo po zarađenom novcu (najunosniji američki film svih vremena), nego i po uticaju.
Kameron je skoro deceniju pripremao Avatara, čekajući razvoj nove tehnologije za sprovođenje u delo svoje vizije: novi način snimanja pokreta svakog mišića glumca čini da, kompjuterom generisani, plavi vanzemaljci deluju živo, emotivno i ubedljivo, a realistično prelepi svet na platnu daje utisak snimanja na stvarnoj planeti po imenu Pandora.
Posmatranje u 3D okruženju, u kome čudna bića dišu gledaocima na uvo a ptice-zmajevi lete po bioskopskoj dvorani, čini da gledanje filma postaje posebno lično proživljeno iskustvo. Kao sto kaže jedan kritičar: „Kada bi svaki režiser postigao sa 3D što i Kameron, rado bismo nosili neugodne naočare na svakoj projekciji. “Priča/Radnja je smeštena na planeti Pandori 2154. godine. Ova planeta je bogata dragocenom rudom, što treba da reši energetsku krizu na Zemlji. Bogate korporacije vode glavnu reč, a vojska je tu zbog zaštite. Na planeti žive urođenici Na’vi koji nisu baš posebno raspoloženi za komunikaciju sa ljudima. Dr Grejs Ogastin (Sigurni Viver) radila je na poboljšanju međusobnih odnosa i izučavanju bogate i čudne flore i faune.
Pandorina atmosfera je otrovna i to je razlog zašto se koriste avatari– sintetička tela Na’vija kojima se ljudska svest spaja i upravlja uz pomoć kompjutera i posebnih programa. U celi proces glavni junak po imenu Džejk Sali (Sem Vordington), paraplegičar i bivši marinac, ulazi sasvim slučajno: on je jedina moguća zamena za svog brata naučnika koji je radio na ovom projektu, ali iznenada umire. Džejk uspeva da uđe u Na’vi svet, postane jedan od njih i zaljubi se u poglavičinu ćerku Neitiri (Zoi Saldana), te tako dolazi u težak položaj: „Da li će navesti domoroce na saradnju, ili ih povesti u borbu za očuvanje planeta?“
Poruka/e
Iako će većina od nas doći do posebnih poruka filma, siguran sam da se sa sledećih nekoliko može složiti većina gledalaca.
Energetska kriza na koju niko od nas nije imun, jasno je dotaknuta u ovom filmu. Rešenje za nedostatak energenata odavno se, prema mišljenju naučnika vizionara, vidi u svemiru. Istraživanje najbližih nam planeta čini se da ipak još uvek velike daje samo na filmskim platnima.
Pitanje identiteta u svetu digitalne te njene prednosti i ostaju daleko iza sve većeg broja korisnika interneta i virtuelnih društvenih mreža. Samo jedna od ovih popularnih društvenih mreža /social networks/, fejsbuk, u prošloj godini doživeo je svoju renesansu i pokazao da čovek može da bude više od onog što jeste, od sebe samog. Prelazak lične anonimnosti u svet povezanih (ako ne poznatih i slavnih), prilično jednostavan i sve više ekonomski pristupačan: potreban vam je samo internet priključak.
Ekologija je tema broj jedan manje joj srodne grane. Da li će, koliko još dugo, prirodni resursi ovog sveta darovati bezobraznog i bezobzirnog čoveka ostaje da se vidi. Prognoze nisu ružičaste čak ni u Kopenhagenu: još uvek se više novca troši na naoružanje nego na zaštitu flore i faune. Sve je veći interes ne samo stranke zelenih, nego i raznih duhovnih „alternativa“ za spasenje ovog aspekta božanstva ili Majke prirode, što je jasno prikazano u filmu kroz ideju međusobne povezanosti i rasutog svuda po Pandorinjuejdž).
Osvajanja i uništavanja zajednica politikom demokratskih vlada, koje sve više liče na drevne totalitarne režime, nemaju granica. Iako će mnogi ovde videti antiameričku kampanju i kritiku administracije, poruka je mnogo šira i univerzalnija: problem ljudske žudnje imaterijalne pohlepe. Kameron kaže: „Mi imamo tendenciju da samo uzmemo ono što želimo. Tako se ponašamo i prema svetu prirode: mi smo ovde, mi smo veliki, mi imamo oružje, mi imamo tehnologiju, što znači da smo vlasnici svake proklete stvari na ovoj planeti.“
Kameron prepoznaje važnost arhitipova: stvara karakter i ponavlja priču sa kojom se gledaoci mogu povezati. Kao i većina drugih filmskih priča, i ova pozajmljuje strukturu od jedne veće biblijske priče: nekad je sve bilo dobro, onda se nešto loše desilo i sad treba da se desi velika bitka da bise sve resilo. U pravom trenutku dolazi Mesija, te život ponovo dobija smisao. On dolazi među strance, a opet kao jedan od njih, i pokušava da ih razume i pridobije. Od njegovog dela zavisi sudbina svih.
Već viđeno – reći će neki – ali izgleda da je ovo ipak šablon iz priče koja nema rok trajanja. Možda Biblija, kao poseban oblik literature, nudi više od obične knjige, možda čak i rešenje za sav nered u kome se nalazimo. Nemojte ovu drevnu knjigu odbaciti prelako. Ispitajte je za sebe i zbog sebe.
Autor: ŽELIMIR STANIĆ (Duhovna Misao)
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
