Poreklo jednog verovanja i biblijska istina o vaskrsenju
Autor: mr Zoran Marcikić
Smrt je oduvek predstavljala jednu od najvećih tajni ljudskog postojanja, jer čovek, suočen s gubitkom svojih najbližih, ne postavlja samo pitanje zašto neko mora da umre, već i mnogo dublje pitanje šta se s njim događa nakon poslednjeg daha. Upravo iz te ljudske potrebe da se pronađe uteha pred neizbežnošću smrti nastajala su tokom istorije različita religijska verovanja, običaji i predanja. Među njima posebno mesto zauzima uverenje da duša preminulog čoveka tokom četrdeset dana nakon smrti boravi u nevidljivom svetu, obilazi mesta na kojima je živela, posećuje svoje najbliže, a zatim odlazi pred Boga, gde se određuje njena dalja sudbina. Takvo verovanje duboko je ukorenjeno u narodnoj religioznosti, naročito među pravoslavnim narodima, gde se četrdeseti dan nakon smrti obeležava posebnim pomenom, molitvama i drugim običajima koji imaju za cilj da izraze poštovanje prema pokojniku i, prema crkvenom razumevanju, molitveno se zauzmu za njega.
Međutim, kada se ovo verovanje podvrgne ozbiljnoj biblijskoj analizi, pojavljuje se nekoliko veoma važnih pitanja na koja nije moguće odgovoriti samo pozivanjem na tradiciju. Ako duša preminulog čoveka zaista napušta telo i nastavlja da živi kao svesno biće, zašto Biblija smrt naziva snom, zašto apostoli govore o budućem vaskrsenju mrtvih i zašto Isus Hristos obećava da će svoje sledbenike vaskrsnuti u poslednji dan? Ako pravednici već neposredno nakon smrti odlaze na nebo, kakav je smisao Hristovog drugog dolaska, otvaranja grobova i vaskrsenja onih koji su umrli u veri? Ova pitanja nisu sporedna, jer zadiru u samu suštinu hrišćanskog razumevanja čoveka, smrti, spasenja i konačne pobede nad grehom.
Šta je biblijsko, a šta predanje
Da bismo razumeli kako je nastalo verovanje o četrdesetodnevnom putovanju duše, potrebno je najpre razlikovati ono što je zapisano u Svetom pismu od onoga što se tokom vekova razvijalo u crkvenim predanjima i narodnim običajima. Broj četrdeset zaista zauzima značajno mesto u biblijskoj istoriji: potop je trajao četrdeset dana i četrdeset noći, Mojsije je proveo četrdeset dana na Sinaju, izrailjski narod je četrdeset godina putovao pustinjom, Isus Hristos je četrdeset dana postio u pustinji, a nakon svog vaskrsenja tokom četrdeset dana javljao se učenicima pre vaznesenja na nebo, kako je zapisano u Delima apostolskim 1,3. Međutim, nijedan od ovih događaja ne predstavlja osnov za tvrdnju da čovekova duša nakon smrti četrdeset dana luta zemljom, obilazi porodicu ili prolazi kroz određene nebeske i paklene oblasti pre nego što se pojavi pred Bogom.
Istorijski izvori pokazuju da su se pomeni trećeg, devetog i četrdesetog dana razvijali u ranohrišćanskoj i kasnijoj istočnohrišćanskoj pogrebnoj tradiciji. Jedno od značajnih pisanih svedočanstava nalazi se u delu poznatom kao Apostolske ustanove, u osmoj knjizi, četrdeset drugom poglavlju, koje se obično datira u kasni četvrti vek. U ovom delu spominju se pomeni za umrle, ali to ne znači da ono predstavlja biblijski dokaz o putovanju duše, niti se iz njega može izvesti tvrdnja da su apostoli propovedali takvo učenje. Kasnija predanja, među kojima se posebno ističe tekst pripisan Makariju Aleksandrijskom, donose detaljnije opise. Prema njima, duša tokom prva dva dana može obilaziti zemlju, trećeg dana se poklanja Bogu, zatim do devetog dana posmatra rajske predele, a potom do četrdesetog dana oblasti muka, nakon čega joj se određuje privremeno stanje do konačnog suda. Ipak, autentičnost ovih pripisivanja nije pouzdano utvrđena, a sami opisi ne predstavljaju jedinstveno i obavezujuće učenje svih pravoslavnih crkava.
Odavde sledi važan zaključak: između biblijskog teksta i kasnijeg religijskog predanja mora se povući jasna razlika. Činjenica da se neki običaj održava vekovima ne dokazuje sama po sebi da potiče od Isusa Hrista ili njegovih apostola, kao što ni njegova rasprostranjenost među velikim brojem vernika ne može zameniti izričito svedočanstvo Svetog pisma. Četrdesetodnevni pomen može imati svoje mesto u religijskoj kulturi i izražavanju tuge za preminulima, ali verovanje da duša tokom tog perioda putuje između zemlje, raja i pakla predstavlja posebno teološko tvrđenje za koje je potrebno pronaći odgovarajući biblijski osnov.
Šta Biblija kaže o smrti
Da bismo razumeli biblijsko učenje o smrti, potrebno je vratiti se samom početku ljudskog postojanja, odnosno izveštaju o stvaranju čoveka. U Prvoj Mojsijevoj knjizi 2,7 zapisano je: „A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.“ Ovaj tekst ne kaže da je Bog stvorio telo i u njega smestio već postojeću besmrtnu dušu, već da je čovek postao živa duša kada je Božji dah života oživeo njegovo telo. Drugim rečima, prema ovakvom razumevanju biblijske antropologije, čovek nije besmrtna duša koja privremeno boravi u smrtnom telu, već jedinstveno živo biće čiji život u potpunosti zavisi od Boga.
Kada se život završi, događa se proces suprotan stvaranju: telo se vraća u zemlju, a životni dah Bogu koji ga je dao, što je izraženo rečima Propovednika 12,7: „I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati k Bogu, koji ga je dao.“ Ovaj stih se često koristi kao dokaz da svesna duša nakon smrti odlazi na nebo, ali sam tekst ne kaže da duh nastavlja da razmišlja, posmatra, razgovara ili posećuje žive. On govori o povratku životnog daha njegovom božanskom Izvoru. Kada se ovaj stih uporedi s drugim biblijskim tekstovima, posebno s Propovednikom 9,5, gde piše da „mrtvi ne znaju ništa“, i Psalmom 146,4, gde se kaže da toga dana propadaju čovekove misli, dobija se slika smrti kao prestanka čovekove svesne aktivnosti, a ne kao nastavka njegovog svakodnevnog života u nevidljivom obliku.
Posebno snažno svedočanstvo o prirodi smrti nalazimo u rečima samog Isusa Hrista, koji je smrt svog prijatelja Lazara nazvao snom. Kada je Lazar umro, Isus je rekao učenicima: „Lazar, naš prijatelj, zaspa; nego idem da ga probudim“ (Jovan 11,11). Pošto učenici nisu razumeli da govori o smrti, Isus im je otvoreno rekao: „Lazar umre“ (Jovan 11,14). Ovaj događaj otkriva da je Isus smrt predstavio kao stanje iz kojeg čoveka može probuditi božanska sila vaskrsenja, a ne kao prirodan prelazak besmrtne duše u neki drugi oblik postojanja.
Još je značajnije ono što se dogodilo prilikom Isusovog razgovora s Martom, Lazarovom sestrom, koja je, uprkos velikoj tuzi, pokazala jasnu veru u buduće vaskrsenje. Kada joj je Isus rekao da će njen brat ustati, ona je odgovorila: „Znam da će ustati o vaskrseniju, u poslednji dan“ (Jovan 11,24). Marta nije govorila o tome da se Lazarova duša već nalazi na nebu, niti je svoju nadu zasnivala na mogućnosti da njegov duh posećuje porodicu, već je očekivala budući događaj u kojem će Bog ponovo podići mrtve u život. Kada je Isus zatim stao pred grob i povikao: „Lazare! iziđi napolje“, Lazar je izašao iz groba, čime je Hristos pokazao da se pobeda nad smrću ne ostvaruje čovekovom navodnom urođenom besmrtnošću, već božanskom silom koja vraća život.
Vaskrsenje kao temelj nade
Isto učenje nalazimo u apostolskim poslanicama, naročito u Prvoj Solunjanima 4,16 i 17, gde Pavle objašnjava da će prilikom Hristovog drugog dolaska najpre vaskrsnuti mrtvi u Hristu, a zatim će živi vernici zajedno s njima biti uzeti u susret Gospodu. Apostol ovde ne govori o povratku besmrtnih duša s neba kako bi ponovo preuzele svoja tela, već naglasak stavlja na vaskrsenje umrlih i zajednički susret svih spasenih s Hristom. U Prvoj Korinćanima 15,51 do 54 Pavle dodatno objašnjava da će se prilikom poslednje trube smrtno obući u besmrtnost, čime pokazuje da besmrtnost nije predstavljena kao prirodno svojstvo čoveka, već kao dar koji Bog daje prilikom konačne pobede nad smrću.
Ovde se pojavljuje jedno od najvažnijih teoloških pitanja čitave rasprave. Ako čovekova duša već poseduje besmrtnost i nakon smrti nastavlja da živi potpuno svesnim životom, potrebno je objasniti zbog čega apostol Pavle toliko snažno naglašava vaskrsenje kao temelj hrišćanske nade. U Prvoj Korinćanima 15,16 do 18 Pavle čak kaže da, ako mrtvi ne vaskrsavaju, onda ni Hristos nije vaskrsao, a oni koji su umrli u Hristu propali su. Iz perspektive razumevanja smrti kao sna, ove reči imaju izuzetnu snagu, jer pokazuju da čovekova konačna nada nije u neuništivosti nekog njegovog unutrašnjeg dela, već u istorijskoj stvarnosti Hristovog vaskrsenja i obećanju da će i oni koji mu pripadaju ponovo živeti.
Potrebno je, međutim, naglasiti da među hrišćanskim teološkim tradicijama postoje različita tumačenja ovih tekstova. Pravoslavni, katolički i mnogi protestantski teolozi smatraju da svesno postojanje duše između smrti i vaskrsenja nije u suprotnosti s budućim vaskrsenjem tela. Pritom se pozivaju na tekstove poput Filibljanima 1,23 i Isusovih reči razbojniku na krstu u Luki 23,43. Ipak, nijedan od tih tekstova ne govori o četrdesetodnevnom lutanju duše, obilasku porodičnog doma ili posebnom putovanju između zemaljskog i nebeskog sveta, zbog čega se takva narodna verovanja ne mogu predstavljati kao izričito biblijsko učenje.
Opasnost spiritizma
Posebnu opasnost predstavlja mogućnost da verovanje u svesno prisustvo umrlih među živima postane osnova za prihvatanje spiritističkih pojava, odnosno tvrdnji da ljudi mogu uspostavljati kontakt s duhovima svojih preminulih rođaka i prijatelja. Spiritizam, u najširem smislu, obuhvata verovanja i prakse koje podrazumevaju komunikaciju s navodnim duhovima umrlih, bilo preko medijuma, prizivanja duhova, posebnih obreda ili drugih oblika okultnog posredovanja. Njegova privlačnost često se zasniva na ljudskoj tuzi i želji da se još jednom čuje glas voljene osobe, dobije poruka od nekoga ko je preminuo ili pronađe potvrda da smrt nije prekinula međusobnu povezanost.
Biblija, međutim, izričito upozorava na takve prakse. U Petoj Mojsijevoj 18,10 do 12 zabranjuje vračanje, gatanje i obraćanje mrtvima, dok prorok Isaija postavlja ozbiljno pitanje: „Ne treba li narod da pita Boga svojega? Ili će pitati mrtve mesto živih?“ (Isaija 8,19). Ove reči ukazuju na osnovni problem spiritizma: čovek koji traži duhovno vođstvo od navodnih duhova umrlih svoju pažnju preusmerava s Boga i njegovog otkrivenja na izvore čiji identitet i pouzdanost ne može proveriti.
Jedan od najpoznatijih biblijskih primera takve opasnosti nalazi se u dvadeset osmom poglavlju Prve Samuilove knjige, gde car Saul, nakon što se udaljio od Boga, odlazi ženi koja priziva duhove i traži da mu prizove proroka Samuila. Bez obzira na različita teološka tumačenja identiteta pojave opisane u ovom događaju, biblijski izveštaj jasno pokazuje da Saulov postupak nije predstavljao izraz vere, već posledicu njegovog duhovnog pada. Prva Dnevnika 10,13 i 14 posebno ističe njegovu krivicu zbog obraćanja osobi koja priziva duhove umesto traženja Gospoda.
Kada se govori o spiritističkoj obmani, neophodno je vratiti se i prvoj laži izgovorenoj ljudskom rodu. Zmija u Edemskom vrtu, suprotstavljajući se Božjem upozorenju o posledicama neposlušnosti, rekla je Evi: „Nećete vi umreti“ (1. Mojsijeva 3,4). Upravo u ovoj izjavi nalazimo početak biblijskog sukoba između Božje istine o životu i smrti i obećanja da čovek može nastaviti da živi nezavisno od poslušnosti svom Stvoritelju. U okviru tumačenja koje odbacuje urođenu besmrtnost duše, ova izjava predstavlja osnovni obrazac obmane koja se kasnije može pojavljivati u različitim religijskim i okultnim učenjima.
Apostol Pavle upozorava da se Sotona može pretvarati u anđela svetlosti, kako je zapisano u Drugoj Korinćanima 11,14, dok Otkrivenje 16,14 govori o demonskim duhovima koji čine znake i učestvuju u obmanjivanju sveta. Ovi tekstovi pokazuju da, prema biblijskom učenju, natprirodna pojava sama po sebi ne predstavlja dokaz božanskog delovanja, jer čovek može biti zaveden upravo onim što izgleda utešno, uzvišeno ili duhovno. Ukoliko neko poveruje da preminuli slobodno dolaze među žive i prenose poruke iz drugog sveta, može postati prijemčiviji za tvrdnje spiritističkih medijuma, iako sama vera u postojanje duše nakon smrti ne znači da se neko bavi spiritizmom.
Pri tome je važno razlikovati spiritističke prakse od uobičajenih iskustava ljudi koji tuguju, jer snovi o pokojnicima, snažna sećanja ili osećaj njihovog prisustva ne predstavljaju sami po sebi dokaz demonskog delovanja. Takvi doživljaji mogu biti prirodan deo procesa žalovanja, naročito kada je emocionalna povezanost s preminulom osobom bila veoma snažna. Biblijsko upozorenje odnosi se prvenstveno na namerno traženje komunikacije s mrtvima i prihvatanje navodnih poruka iz duhovnog sveta kao izvora istine i autoriteta.
Nada koja ne staje na grobu
Kada se sve navedeno sagleda u svetlosti Svetog pisma, postaje jasno da biblijska nada u život nakon smrti ne počiva na narodnim pričama o dušama koje lutaju četrdeset dana, niti na pretpostavci da preminuli posećuju svoje domove i posmatraju život svojih najbližih. Takva verovanja mogu imati dugu istoriju i snažno emocionalno značenje, ali njihova starost i rasprostranjenost ne mogu zameniti jasnu biblijsku osnovu. Hrišćanska vera, prema učenju o smrti kao snu, usmerava čovekov pogled prema Isusu Hristu, njegovom vaskrsenju i obećanju da će svi koji mu pripadaju ponovo živeti kada se on vrati.
Zbog toga se pitanje smrti ne završava na četrdesetom danu, kao što se ni nada vernika ne završava na grobu, jer je središte hrišćanske poruke Hristova pobeda nad smrću. Kada je Isus rekao: „Ja sam vaskrsenije i život; koji veruje mene ako i umre živeće“ (Jovan 11,25), nije ljudima ponudio utehu zasnovanu na putovanju duše kroz nevidljive svetove, već obećanje da smrt neće imati poslednju reč nad onima koji veruju u njega.
Zato pravo pitanje nije gde duša putuje tokom četrdeset dana nakon smrti, već kome čovek pripada dok je živ i u koga polaže svoju nadu kada se suoči sa smrću. Biblijska poruka ne poziva ljude da traže svoje pokojne među senkama nevidljivog sveta, već da svoj pogled usmere prema Hristu koji je umro, vaskrsao i obećao da će ponovo doći. Naša nada nije u tome da nas preminuli posmatraju s neba, niti da nam njihove duše dolaze u posetu, već u velikom danu kada će se ispuniti obećanje zapisano u Prvoj Korinćanima 15,54: „Pobeda proždre smrt.“
Tada neće biti potrebe za pitanjem gde su naši pokojni, jer će Bog, koji jedini ima vlast nad životom i smrću, pokazati da njegova poslednja reč nije smrt, nego vaskrsenje i večni život u Isusu Hristu.
Izdvajamo:
