Stvaranje u Starom zavetu

Postanak 1

Prvu izjavu o stvaranju sveta nalazimo u Postanku 1. Tu je opisano kako je Bog uspostavio svet s njegovim stanovnicima, životinjskim i ljudskim. Budući da niko od ljudi nije bio prisutan kada je to Bog učinio, ne preostaje nam drugo do oslanjati se na otkrivenje da bismo dobili sliku sveta koji je nastajao tokom nedelje stvaranja. Bog je stvarao nizom odvojenih i zasebnih postupaka. Izveštaj pokazuje da su ova dela obuhvatala razdoblje od sedam dana. Svaki od njih sastojao se od svetlog i mračnog razdoblja, kako to otad imamo kod svih dana. Tako je Stvoritelj pri stvaranju postavio okvir, a onda nam otkrio u čemu se ono sastojalo. Ne samo da je u to vreme subota odvojena kao posebno vreme, već je ona označila i kraj Božjem posebnom stvaranju. Tako je nastao originalni uzorak za jedinicu vremena koju poznajemo kao sedmodnevni nedelja.

U početku

Postanak 1,1 počinje zavisnom predloškom frazom „u početku“. Postanak 1,1 je deo konteksta Postanka 1,2 i ostatka poglavlja. Svrha ove fraze bila je jednostavno dati kratak opis sveta kakav je bio kad se Bog s njim počeo posebno baviti. Neki su ovu zavisnu frazu preveli „kad je Bog počeo stvarati“. Premda tako izražena može biti slobodnija od izvornog hebrejskog, ona ne prenosi ideju da se ovde radi o stvaranju koje sledi, a ne o ranije postojećem stanju. Tekst priznaje činjenicu da je inertna Zemlja pre nedelje stvaranja bila u vodenom stanju, ali nije posebno zainteresovan da odredi koliko je to stanje moglo dugo trajati.

Glagol kojeg nalazimo u ovoj početnoj rečenici je bara, ispravno preveden „stvorio je“. Ovaj glagol Biblija koristi samo kad opisuje Božje aktivnosti. Ljudska bića i Bog mogu načiniti predmete, stvari (‘asah). I Bog može nešto načiniti služeći se istim glagolom, ali samo On može stvoriti u smislu koji je naznačen rečju bara. Stoga samo Bog može stvoriti materiju koju je oblikovao kasnije, prigodom stvaranja, dok je i Bog i ljudska bića mogu oblikovati na razne načine.

Subjekat glagola bara je Bog, ovde nazvan opštom rečju za Boga u hebrejskom, ‘elohim. On je subjekat svih glagola za stvaranje, pravljenje i oblikovanje u Postanku 1. Jedini pravi Bog predstavljen je već u prvoj rečenici izveštaja o stvaranju; On je koji deluje sve vreme tokom ovog izveštaja. Nijedan drugi Bog ne raspravlja s njime o onome što stvara, kao što je to u vanbiblijskim politeističkim pričama o stvaranju. On je gospodar stvorenoga i sve sluša Njegov glas dok nastaje u novom organizovanom obliku. Biblijski izveštaj o stvaranju je izričit: Ovaj jedini suvereni Bog jedini je pravi Stvoritelj.

Nebesa i zemlja

Prvi cilj ovog stvaralačkog delovanja što ga nalazimo u ovom tekstu su nebesa i zemlja. Neki smatraju da je spominjanjem „neba“ reč o svemiru. Da bismo mogli proceniti ovo tumačenje, moramo videti kako je izraz „nebo i zemlja“ uzet u preostalom delu ovog izveštaja. Ispitivanje ovih slučajeva pokazuje da se reč „nebo“ ne odnosi na svemir, već na atmosfersko nebo koje okružuje zemlju. To je ono „nebo“ o kojem Bog govori kad je drugog dana nedelje stvaranja podelio svod. To je nebo u kojem su ptice letele nakon stvaranja petog dana (Post 1,20). Stoga se upotreba fraze „nebo i zemlja“ u Postanku 1 odnosi na ovu zemlju, a ne na svemir ili zvezdano nebo. Ovo ukazuje na geocentrično isticanje nedelje stvaranja.

Orijentisana na naučnu metodu, savremena misao prilazi ovom izveštaju zamišljajući nekog posmatrača zemlje koji se nalazi izvan nje ili odozgo gleda na nju. No to nije ugao gledanja iz kojeg je napisan ovaj izveštaj. Dela stvaranja otkrivena su i zapisana kao da su se dogodila pred posmatračem na ovoj zemlji, a ne izvan njenog sistema. Ovakav ugao gledanja čini neke elemente izveštaja mnogo razumljivijim.

Stvaranje svetla prvog dana

U Postanku 1,3 piše da je Bog prvog dana nedelje stvaranja rečju stvorio svetlo da prodre kroz vodenu tamu ove zemlje. Ovde se javlja pitanje vezano uz četvrti dan stvaranja. Tog je dana Bog rekao: „Neka budu svetlila na svodu nebeskom.“ Tekst pokazuje da su ova svetlila bila veće svetlo (Sunce) i manje svetlo (Mesec) i zvezde (Post 1,14-16). Kako danas znamo da svetlo potiče samo iz ovih prirodnih izvora i onih koje je čovek načinio, teško je zamisliti kako je Bog prvog dana stvorio svetlo bez pomoći ovih nebeskih tela.

Na ovo pitanje postoje dva različita odgovora. Prvi je da su nebeska tela zapravo postojala sve vreme, zračeći svojim svetlom, ali su na zemlji bila skrivena pogledu gustim oblacima koji su je pokrivali, vodenim svodom na nebu. Tek je četvrtog dana ovaj oblak, odnosno vodeni omotač reorganizovan, pa su ova nebeska tela postala vidljivija. Ova teorija ostaje mogućnost, ali zasad nema neposrednog dokaza koji bi je podupro.

Drugi način objašnjenja jeste da je svetlo prisutno prva tri dana nedelje stvaranja došlo neposredno od samog Boga. On je kasnije ovu zadaću prepustio nebeskim telima spomenutim četvrtog dana. U Otkrivenju 21,23 postoji biblijska paralela takve pojave. Novom Jerusalimu neće biti potrebno svetlo ni Sunca ni Meseca, jer će sam Bog biti svetlo. I to je mogao biti slučaj tokom prva tri dana nedelje stvaranja.

Ljudi su kasnije počeli štovati ova nebeska tela koja su im davala svetlo. Možda je Bog stvaranjem svetla odvojeno od Sunca i Meseca, koji su kasnije postali predmetima obožavanja, želeo izbeći ovu mogućnost. Naše štovanje pripada Onome ko je stvorio prirodu; ono ne pripada samoj prirodi.

Element vremena u danima stvaranja

Izveštaj o svakom od prvih šest dana nedelje stvaranja završava određivanjem vremena. Ono ima standardni oblik i glasi: „Tako bude veče, pa jutro – dan prvi [drugi, treći, i.t.d.].“ Neki su tvrdili da ovde nije reč o danima s doslovnih dvadeset i četiri sata, već o dugim razdobljima tokom kojih su zemlja i elementi na njoj evoluirali u ono što su postali kasnije.

Jezik formule za određivanje vremena isključuje ovu mogućnost. Svaka izjava sadrži četiri elementa. Prvi je glagol „biti“, zapravo dvaput napisan. Zatim dolaze delovi dana povezani s mrakom i svetlom, veče i jutro. Treće, dan ima broj. I na kraju, postoji reč za sam „dan“. U ovoj složenoj formuli rečeno je da su se pojavili elementi vremena, da su oni stvorili dan i da je ceo dan dobio broj. Kad s ovom vrstom formulacije dana uporedimo druge podatke iz Starog zaveta (vidi Post 33,13; Izl 12,18; Neh 5,18), onda nema sumnje da je pisac govorio o dvadeset četvorosatnom razdoblju svetla i tame koji su činili jedan dan. Dodavanje drugog elementa ove formule reči „dan“ daje određenost koja zahteva ograničenu i određenu primenu ove fraze u vremenu.

Podela svoda drugog dana

Vode nad svodom, ili zemljin omotač, već su postojale drugog dana stvaranja. Tog dana Bog ih je razdelio u vode nad svodom i vode pod svodom. Pritom tekst naglašava vode nad svodom, što se odnosi na zemljinu atmosferu. Hebrejska reč (r. 8) je ispravno prevedena „nebo“. To je deo prostora iznad Zemlje u kojem se skuplja voda u oblacima.

Podela kopna i mora trećeg dana

Prvotno stanje zemlje opisano je u Postanku 1,1; tu je ona pokrivena vodom. Prva dva dana stvaranja nisu promenila situaciju. Zemlja je i dalje baštenik takve situacije, jer je oko sedamdeset posto njene površine još uvek pokriveno vodom, morima.

Ova su mora trećeg dana dala mesto kopnu. Nije nam poznato je li Bog stvorio velike okeanske bazene ili je nagomilao planine. Znamo samo da se u to vreme pojavilo kopno što je omogućilo da Zemlja bude nastanjena biljkama, životinjama i ljudskim bićima. Biljke koje su se pojavile bile su podeljene u tri glavne skupine: „zelenilom – travom sjemenitom, stablima plodonosnim koja, svako prema svojoj vrsti, na zemlji donese plod što u sebi nosi seme“ (r. 11). Ovde je naglašena trajnost, jer je spomenuto seme bilo namenjeno održavanju bilja, „svako prema svojoj vrsti“.

Ova fraza (r. 11) zaslužuje pažnju, jer je omogućila posebno razumevanje prirode u devetnaestom veku, poznato kao nepromenjivost vrsta. Prema tom tumačenju vrste koje su postojale na zemlji bile su nepromenjive i ograničene na izvorne vrste koje je Bog stvorio tokom nedelje stvaranja. Smatralo se da su sve poznate vrste neposredni potomci tih izvornih vrsta. Isto mišljenje vladalo je i u odnosu na vrste životinja koje su ušle u Nojinu lađu.

Ova je teorija bila zasnovana na pogrešnoj lingvističkoj pretpostavci. Nastala je na prevodu reči leminehu, za koju se mislilo da se odnosi na vrste kakve danas poznajemo. Budući da je napredak u genetici u prošlom veku pokazao da postoje potomci s modifikacijama, gledano s biološke strane ovo je staro tumačenje svakako pogrešno.

Temeljitije istraživanje ove reči u biblijskom tekstu pokazuje da je ova teorija pogrešna i s biblijskog gledišta. U Postanku 1 ova je reč rabljena za biljke (r. 12), ptice i ribe (r. 21) i kopnene životinje u njihovim trim kategorijama (rr. 24.25). Zbog toga je ova reč upotrebljena za veću klasifikaciju ili podelu biljnog i životinjskog carstva. Međutim, u Levitskom zakoniku 11 ista je reč upotrebljena za mnogo uže podele u životinjskom svetu. U odlomku u kojem se spominju ribe (rr. 14-19) spomenuta je četiri puta, triput u odlomku o kukcima (r. 22) i jednom u odlomku o životinjama koje gmižu po zemlji (r. 29). U svakom ovom slučaju ona je uzeta za pojedine životinje koje bi savremeni zoolog verovatno svrstao u vrste. Istu razliku nalazimo u paralelnom odlomku u Ponovljenom zakonu 14.

Tako je reč prevedena „svako prema svojoj vrsti“ u Postanku 1 upotrebljena za velike podele biljnog i životinjskog sveta, da bi u Levitskom zakoniku 11 i Ponovljenom zakonu 14 bila upotrebljena za male podele. Ona se ni u jednom slučaju ne može odnositi na vrste. Samo raščlanjivanje reči leminehu pomaže pojašnjenju. Prefiks le je predlog u značenju „za“, „po“, „prema“. Srednji deo imenice min znači „razred“ ili „vrsta“. Sufiks je posesivna zamenica pa pokazuje kome nešto pripada. Prevod „svako prema svojoj vrsti“ se ispravno može razumeti kao idiomatski izraz koji se odnosi na „različite vrste“ biljaka i životinja. Drugo je tumačenje da je srednji deo reči predlog min, „od“; u tom slučaju bi ova fraza značila „prema onome od čega dolazi“. U svakom slučaju ova fraza se može rabiti na ovaj ili onaj način i odnosi se na bilo koju vrstu biljaka ili životinja, bez obzira kako ona kao grupa bila usko ili široko definisana. Dok spominjanje bilja koje nosi seme „svako prema svojoj vrsti“ (Post 1,12) kao da se odnosi na genetske veze, leminehu jednostavno ukazuje na „različite vrste“, na raznolikost. Zbog toga koncept o nepromenljivosti vrsta iz devetnaestog veka nema biblijske, lingvističke ni biološke osnove.

Pojava nebeskih tela četvrtog dana

U izveštaju četvrtog dana Sunce i Mesec su nazvani većim i manjim svetlom. Razlog što nisu uzeta stvarna imena ovih nebeskih tela mogao bi biti da su ljudi u vreme kad je Mojsije pisao ovaj izveštaj, Sunce i Mesec (i zvezde) smatrali božanstvima pa su im se zbog toga klanjali. Da izbegne svako priznavanje ovakvog mišljenja, u Postanku 1,16-18 uopšte nisu spomenuti imenom. Jednostavno su bili nebeska tela koja su se pojavila na Stvoriteljev poziv. Ona nisu bila nezavisna o Njemu. Oni ih je načinio i ona su služila svrsi koju je On odredio, posebno označavanju vremena i godišnjih doba za ljudska bića.

Književni i istorijski odnosi između trećeg i četvrtog do šestog dana

Postoji tematski odnos između prva tri dana nedelje stvaranja i tri dana koji su sledili. Predmet prvog dana, svetlo, ponovo se javlja četvrtog dana. Predmet drugog dana, podela svoda, ponovo se javlja petog dana. Ptice i ribe popunjavaju oba prostora vezana uz svod. Predmet trećeg dana, kopno s biljkama, povezan je sa stvaranjem šestog dana: životinje i ljudi popunjavaju prostor na kopnu i hrane se biljem. Tako je prvi dan neposredno povezan sa četvrtim, drugi s petim i treći sa šestim.

Ove su veze u prirodi doslovne, ali isto tako tačno prikazuju Božje stvaralačko delovanje. Bog je stvarao ovim redom i načinom. S obzirom na Njegovu svemoguć nost, mogao je sve stvoriti u jedan dan ili čak jednu sekundu, ali to nije učinio. Umesto toga odlučio se na stvaralačke korake, otkrivajući ih jednog po jednog. Mi smo ove događaje upoznali preko biblijskog otkrivenja. U stvaranje su bila uključena i druga bića. Anđeli su bez sumnje posmatrali svaki čin stvaranja, a Job 38,7 nagoveštava da su i drugi svetovi posmatrali ovo novo stvaranje.

Tako je redosled stvaralačkih aktivnosti tih dana stvaranja pokazao ljubav, brigu i organizaciju Boga kojemu služimo. On je stvorio svet određenim načinom i zatim ga popunio. Na kraju prva tri dana stvaranja svet je bio predivan, ali prazan, bez riba, ptica ili kopnenih životinja. Na kraju sledeća tri dana bio je prelep i pun mnoštva živih stvorenja. Doista je bilo lepo što ga je Bog na ovaj način popunio. Prostor je dobio svoje stanovnike; obećanje je postiglo ispunjenje.

Stvaranje ptica i riba petog dana

Gornji prostor, nebo, nastanile su ptice. One su, naravno, čudesno prilagođene svojoj sredini. Stvaranje svih morskih organizama ovde spomenutih obuhvata čak i velike tanninim, verovatno kitove. Ova su stvorenja bila proizvod Stvoriteljevog zaista trenutnog stvaranja. Prema teoriji o evoluciji, životinjama takve veličine trebala su duga razdoblja za razvitak.

Stvaranje kopnenih životinja i ljudskih bića šestog dana

Prva trećina ovog dela izveštaja govori o stvaranju kopnenih životinja (Post 1,24.25). Zatim dolazi izveštaj o stvaranju ljudskih bića, muškog i ženskog, detaljniji od bilo kojeg izveštaja o nekom drugom elementu nedelje stvaranja. I na kraju, Postanak 1,29.30 govori o prehrani koju je Bog odredio kopnenim životinjama i ljudima.

U retku 24 reč „vrsta“ (ovde leminah) upotrebljena je u opštem smislu: zveri, stoka i gmizavci. Svrha je izveštaja ukazati na raznolikost životinja.

Poezija u Postanku 1

Skladan ritam izveštaja u Postanku 1 nametnuo je pitanje nema li u njemu poezije. Jedan od razloga što ovi reci ponekad izgledaju kao poezija jeste paralelizam misli, inače karakterističan za hebrejsku poeziju. No u Postanku 1 nema pesničkog metra, pa bi ga se tačnije moglo opisati kao pesnička proza. Jedan izuzetak nalazimo u retku 27. Moguće je videti paralelizam, čak i metar, kako u hebrejskom tako i u hrvatskom jeziku:

„Na svoju sliku stvori Bog čoveka, na sliku Božju on ga stvori, muško i žensko stvori ih.“

U sva tri reda javlja se glagol „stvori“. Božje ime se javlja dvaput, a u poslednjem redu se podrazumeva. Reč za sliku upotrebljena je dvaput i podrazumeva se u poslednjem redu. Na hebrejskom tekst je u redovima veoma izjednačen, sa sličnim brojem reči i slogova u svakom redu. Zato ovaj mali odlomak izveštaja o stvaranju doista možemo smatrati poezijom. On je proširen u dodatnom izveštaju o stvaranju u Postanku 2.

Glagol na početku Postanka 1,26., gde se prvi put razmatra stvaranje ljudskih bića, u prvom je licu množine: „Načinimo čoveka na svoju sliku.“ Ovo se događa u proznom delu izveštaja, a ne u poetskom odlomku. Stoga nemamo pravo iz izveštaja odbaciti ovu množinu, smatrajući je književnim oblikom. Ona ima gramatično značenje i zato je teološki i istorijski značajna. Oboje, muški i ženski oblik ljudske rase prikaz su Božje slike pri stvaranju. Budući da su izvorno stvoreni, oboje su prikaz slike svog Stvoritelja. Ovde je reč o jednakosti kasnije oštećenoj i izopačenoj padom u greh. (Vidi Čovek, I. C.)

Slika Božja

Fraza „na sliku Božju“ izazvala je ozbiljne komentare teologa tokom cele hrišćanske ere (vidi Čovek, I. B; Greh, I). U takvim je spisima naglašavana razumska snaga i sloboda izbora koje je čovek dobio stvaranjem. U skolastičkoj teologiji ona uključuje i stanje moralne pravednosti pre pada u greh. Od Reformacije protestantski teolozi su bili naklonjen i više naglašavati ovu poslednju karakteristiku. Drugi deo ove rasprave bavio se pitanjem do koje su mere pad i greh izbrisali ili iskrivili ovo prvotno stanje. Takođe su pravili razliku između izvornog stanja u kojem su bili Adam i Eva i stanja u koje se obnovljeni hrišćani uzdižu u duhovnom životu s Bogom. Opšte gledano, ovo poslednje smatrano je potpuno drugačijim od prvotnog stanja čoveka u vreme stvaranja.

Reč za „sliku“ u Postanku 1,27 je selem, veoma poznata u hebrejskom i njemu srodnim drevnim jezicima. Njome su prvenstveno opisivali likove bogova koje su stavljali u hramove. Smatralo se da oni predstavljaju izgled i funkciju tih bogova. Biblija je jedinstvena u upotrebi ove reči: u drevna vremena bogovi su pravljeni po uzoru na ljudska bića, dok su u Bibliji ljudska bića načinjena na sliku Božju.

Savremeni ljudi su odbacili fizičku stranu ovog izraza. Drevni Jevreji nisu. Njihovo razumevanje sveta i onoga što je dobro u vezi s njim mnogo je stvarnije od našega. Ovo se vidi iz izveštaja o stvaranju, u kojem nakon svakog dana stvaranja Bog rezultat svog stvaralačkog delovanja proglašava „dobrim“, a kad je sve dovršeno, „vrlo dobrim“. Ovakvo gledanje na materijalni svet i njegove stanovnike bilo je karakteristično za Jevreje.

Da je slika Božja, na koju su čovek i žena stvoreni, obuhvatala i fizički izgled, deo je razumevanja vidljivog iz ovde upotrebljene reči. Slika se odnosila na snagu razuma kojom je čovek mogao slediti Božje misli. U svom prvotnom stanju Adam i Eva su bili čisti i bezgrešni. U tom smislu su bili moralno slični Bogu, premda su taj položaj svojim prestupom ubrzo izgubili. Sličnost Bogu protezala se i na područje osećanja. Bog je osećajno biće. O tome nalazimo obilje dokaza u Svetom pismu. On voli svoja stvorenja, nije hladan, bezosećajan i udaljen bog kakvog Ga prikazuju deisti; prisutan je i aktivan u dodiru sa svojim stvorenjima. Biblijski izveštaj o padu u greh je priča o Bogu koji traži svoja pala stvorenja. On u Starom kao i u Novom zavetu iskazuje ljubav prema tim stvorenjima. Stoga je prirodno što stvorenja načinjena na Njegovu sliku ove crte trebaju pokazivati u svom karakteru.

Filozofi, koji su više isticali razumsku stranu Božje slike u ljudskim bićima, to su ispravno učinili. Možemo se složiti da to obuhvata i slobodu izbora kojom je Bog obdario Adama i Evu u Edenskom vrtu. Međutim ovim silama treba dodati i fizičku stranu slike. Premda danas ne možemo razumeti kako je ova strana slike bila izražena, ona bi još uvek trebala biti prisutna u nekim crtama. S obzirom na holistički pristup ljudskim bićima u Starom zavetu, treba istaknuti i emocionalni život koji prati fizički izgled. Stoga biti stvoren na Božju sliku na kraju znači da su ljudska bića Njemu slična u smislu svojih razumskih snaga, svoje slobode izbora, svoje prvotne moralne čistoće (oštećene nakon pada u greh), svog fizičkog izgleda i svog emocionalnog života. Stvoren na sliku Božju znači biti veoma sličan Stvoritelju.

Prehrana ljudi i životinja

Ovde nalazimo vezu između trećeg i šestog dana stvaranja. Trećeg dana Bog je stvorio vegetaciju, bilje i drveće. Oni su već postojali kad su šestog dana stvoreni Adam i Eva i kopnene životinje. Prvo što je svim ovim stvorenjima bilo potrebno bila je hrana za njihovo održavanje. Nju je njihov Stvoritelj već osigurao i pre no što su bila stvorena.

Prvotna prehrana određena Adamu i Evi tokom nedelje stvaranja obuhvatala je „sve bilje što se semeni, po svoj zemlji, i sva stabla plodonosna što u sebi nose svoje seme“ (Post 1,29). Nisu samo Adam i Eva u svom izvorno stvorenom stanju bili vegetarijanci, nego i životinje. To ne ostavlja mogućnosti za životinjsku grabežljivost pre pada u greh.

Mudrost ove izvorne prehrane potvrđena je u novije vreme. Naučne studije sprovedene sa velikom skupinom ljudi pokazale su da, u proseku, adventisti vegetarijanci u Sjedinjenim Američkim Državama žive sedam godina duže od onih koji među većinom stanovništva nisu vegetarijanci. U nastavku ovog istraživanja ovaj se prosečni broj još povećao. Tako je savremena nauka obilno potvrdila mudrost Stvoritelja kad je ljudima odredio prvotnu prehranu. Nema sumnje da Bog zna što je najbolja hrana za Njegova stvorenja.

Stvaranje subote sedmog dana

Podela između Postanka 1,31 i 2,1-4 – kao i sve druge podele na poglavlja u Bibliji – načinjena je niz vekova nakon pisanja prvih spisa ove knjige. Izveštaj o sedmom danu pripada izveštaju o drugih šest dana. To se vidi po označavanju ovog dana kao „sedmog“ triput u ovom odlomku. Ovde ne nalazimo ime „subota“, ali se glagol šabat javlja u izvornom značenju korena, „prestati“. Tako je Bog tog dana „prestao“ radom. Lako je videti kako je ovaj dan dobio ime. Subota je od svih dana bila prva u kojoj je Bog prestao raditi, a onda, kao odraz te činjenice, dan kad su ljudska bića prestala raditi. Tog je dana Bog počivao; prestao je sa svim svojim stvaralačkim aktivnostima. Nije mu bio potreban fizički počinak, jer je svemoguć, ali božanski počinak je primer svima nama. Taj je dan božanski počinak dan ljudskim bićima.

Druga božanska aktivnost u Postanku 2,1-4 jeste što je Bog blagoslovio upravo taj dan. Bog je već blagoslovio ptice i ribe koje je stvorio petog dana, kao i Adama i Evu koje je stvorio šestog dana (Post 1,28). Time je božanski blagoslov izgovoren nad onim što je stvorio, ali ne i nad danom. U ovom slučaju božanski blagoslov je izgovoren nad jedinicom vremena, a ne onim što je stvoreno unutar nje.

Bog je s posebnom namerom blagoslovio sedmi dan. Blagoslovi nad životinjama i ljudskim bićima bili su vezani uz biološku reprodukciju. S druge strane ih je blagoslov nad subotom trebao učiniti duhovno plodnima. Životinje nisu mogle razumeti blagoslov izrečen nad ovim danom, ali su to Adam i Eva mogli. Prvi je bračni par od samog Stvoritelja saznao za poseban blagoslov koji je Bog izrekao nad sedmim danom.

Drugi blagoslov što ga je Bog dao Adamu i Evi u Postanku 1,28 bilo je vladanje životinjskim svetom. I subota ukazuje na vladavinu, ali ne vladavinu Adama i Eve nad onim što je stvoreno. Umesto toga ona je izraz Božje vladavine nad svime što je stvorio. Zato subota nije samo uspomena na stvaranje; ona je isto tako dan kojim čovek priznaje Božju vladavinu nad onim što je stvorio. Ova odgovornost je detaljnije opisana u četvrtoj zapovesti prema kojoj su i životinje unutar vrata svetkovalaca subote trebale počivati tog dana. One nisu mogle prepoznati i svetkovati subotu u duhovnom smislu, ali su još uvek mogle imati koristi od fizičkog odmora tog dana.

Bog je počinuo u sedmi dan. Zatim ga je blagoslovio. Na kraju ga je posvetio, odnosno odvojio za svetu upotrebu. Ovde je glagol qadaš, „biti svet“, uzet u uzročnom obliku, pa znači da je Bog subotu proglasio ili učinio svetom. Na sličan način Bog je učinio svetim Šator sastanka što su ga izradili Izraelci (Lev 21,23); tako je on postao poznat kao „svetinja“ (qodeš ili miqdaš iz istog korena). U Izlasku 40,9 Šator je posvećen i postaje svet; oba izraza, „posvetiti“ i „postati svet“ potiču od korena qodeš, „posvetiti“, „odvojiti“. Kao što je Svetilište bilo posvećeno ili postalo svetinjom, tako je subota bila posvećena ili sveto vreme, odvojeno za upotrebu Bogu i Njegovim ljudskim stvorenjima.

Posvećenje subote prigodom stvaranja važno je s obzirom na pitanje da li je subota isključivo jevrejska ili pripada celom ljudskom rodu. Budući da je do spomenute aktivnosti došlo na kraju nedelje stvaranja, kad su na zemlji stvoreni prvi pripadnici ljudske rase, očito je subota bila njima dana. Ona je odvojena i posvećena za njih kao predstavnike celog ljudskog roda. (Vidi Subota, I–IV.)

Postanak 2

Drugi izveštaj o stvaranju počinje u Postanku 2,5. Kritički nastrojeni naučnici obično smatraju da ovo poglavlje potiče iz drugog književnog izvora. Ovim gledištem pokazuju da nisu razumeli narav odnosa između ova dva poglavlja koja su međusobno vezana po načelu ponavljajućeg paralelizma. U celom Starom zavetu, a posebice u poeziji, paralelizam je temeljno književno sredstvo. Vrhunski primer ove vrste ponavljanja nalazimo u Knjizi o Jobu u kojoj su argumenti izneseni kao poezija. Jobovi prijatelji prolaze kroz tri glavna ciklusa argumenata, podeljena na devet pododseka. Bog na sve njih odgovara u svoja tri poslednja govora. Drevnom čitaocu je ponavljajući paralelizam uvećao zanimanje za priču koja se približavala vrhuncu. Stoga bismo u Postanku 2 očekivali naći paralelne tvrdnje o stvaranju, čime je istaknuta važnost predmeta.

Sličnost predmeta

Jedan dokaz da je Postanak 2 paralela tvrdnjama u Postanku 1 jeste sličnost predmeta. Oba izveštaja počinju spominjanjem stvaranja neba i zemlje (Post 1,1; 2,4). Podela okeana drugog dana ima paralelu u podeli reka u 2,10. Stvaranje životinja šestog dana odražava se u spominjanju stvaranja životinja u 2,19. Obezbeđivanje hrane za čoveka i životinje trećeg i šestog dana stvaranja u Postanku 1 razvijeno je u Postanku 2,16 gde uključuje hranu za Adama i Evu. Vlast nad životinjama poverena čoveku u 1,28 sada je prikazana u postupku davanja imena, spomenutom u 2,19. I na kraju, mnogo je detaljnije opisano stvaranje ljudskih bića, muškog i ženskog.

Međutim, ponavljajući paralelizam ne ponavlja ropski ono što je ranije rečeno. Umesto toga prikazuje predmet na novi način, uz dopunjavanje koje razrađuje ono što se ranije dogodilo. Upravo to čini Postanak 2 s Postankom 1. U 1,27 se o stvaranju ljudskih bića govori u kratkoj pesničkoj izjavi, koja se kasnije razvija u prozi u Postanku 2. Postanak 2 proširuje ono što se ranije dogodilo; ne niječe ga niti mu se suprostavlja.

Upotreba božanskih imena

Samo u Postanku 1 nalazimo božansko ime Elohim. Božansko ime uzeto u Postanku 2,4-25 je Jahve. Ova je razlika navela kritički raspoložene naučnike da odrede različite izvore za ova dva poglavlja. Ovakvo gledište prate teškoće. Prvo, nema protivrečja između upotrebe Elohim u prvom i Jahve u drugom poglavlju. U Postanku 2,4-25 Bog je nazvan Jahve Elohim; ovde nije izostavljeno ime iz Postanka 1, već je dodato još jedno božansko ime. Tako je Elohim sada prikazan u više pojedinosti kao Jahve Elohim.

Razlika između oba imena je razlika između generičkog i ličnog. Elohim, ili njegov češći oblik na Bliskom istoku El, koristila su sva semitska društva u području plodnog polumeseca. Stoga bi se ime Elohim moglo razumeti u svim ovim društvima. S druge strane, svako od tih društava imalo je svoje lične i vlastite bogove: Marduk u Babiloniji, Ašur u Asiriji, Milkom među Amoncima, Kemoš u Moabu i Kaus u Edomu. Jahve je bilo posebno i lično ime za pravog izraelskog Boga; nijedan drugi bog u starom svetu nije se služio ovim imenom.

Zato bi Postanak 1 drugi stanovnici drevnog sveta razumeli kao opšti izveštaj o stvaranju uzimanjem opšteg imena za Boga kojega su svi poznavali. S druge strane pak, Postanak 2 je posebni izveštaj o stvaranju čoveka i žene, povezan samo s Jahvom, jedinim Bogom Izraela. Opšti Bog, koji je prema Postanku 1 stvorio kosmos, u biti je lični Bog koji je određen ovim dodatnim imenom u drugom poglavlju.

Pisac prelazi s opšteg na posebnu identifikaciju Boga zbog onoga što je stvorio, a opisano je u drugom izveštaju: čoveka i ženu, Adama i Evu. Oni su bili osobe pa su mogle odgovoriti svom Stvoritelju kako to nijedno od drugih Njegovih stvorenja nije moglo, neposredno ličnom Bogu koji ih je stvorio. Stoga je bilo sasvim u redu i prikladno tog Boga prikazati na ličan i intiman način zbog lične naravi Njegova stvaranja. Premda je upotreba različitih božanskih imena u Postanku 1 i 2 teološki značajna, ne znači da izveštaji potiču iz različitih izvora.

Književni oblik

Postanak 1 pripremljen je i napisan kao paralelna vrsta literarne izjave. Aktivnosti prva tri dana neposredno su upoređena sa stvaralačkim delovanjima u sledeća tri dana.

Postanak 1 je bio makroskopski pregled stvaranja: kako je svet stvoren za one koji će ga nastaniti. U Postanku 2 prelazimo na mikroskopsku paralelu. U biti mikroskop je usmeren na drugu polovicu šestog dana nedelje stvaranja. Kao što je za stvaranje u Postanku 1 uzet teleskop, tako je u Postanku 2 upotrebljen mikroskop. Tekst je usredsređen na stvaranje čoveka i žene.

Postanak 2 nije organizovan na neposredno paralelan način. Prvo je izneseno stvaranje muškarca, a stvaranje žene je ostalo za kraj. Ova dva stvaralačka dela imaju paralelan položaj na početku i na kraju izveštaja. Između njih su drugi elementi prikazani u paru. To su izjave o vrtu i rekama. Oba izveštaja o stvaranju čoveka i žene u ovom poglavlju sadrže tvrdnje o stanju koje je prethodilo tom stvaranju. U slučaju stvaranja čoveka ova prethodna tvrdnja govori o biljnom svetu i poljima. U slučaju žene prethodna tvrdnja usmerena je na životinjski svet (rr. 18-20).

Posebno stvaranje u Postanku 2 opisano je na jedinstven način. U Postanku 1 Bog je mnogo toga stvorio rečju. Rekao je: „Neka bude…“ i spomenuto se pojavilo. U Postanku 2 upotrebio je drugi način. Glagol uzet za ovu božansku aktivnost je yasar, „oblikovati“. Bog uzima nešto što već postoji – prah zemaljski – i iz njega oblikuje čoveka. No čovek još uvek nije živ; potrebno mu je nešto više. Bog u ovaj lik udahnjuje dah života i on postaje živo „biće“ (nefeš). Ovu reč neki prevode s „duša“, ali sadržaj samog odlomka jasno pokazuje da se ovde radi o celom Adamu. Adam je tako načinjen od dva elementa: od zemaljskog praha i daha života. Hemijska analiza je pokazala da je ljudsko telo doista načinjeno od istih hemijskih elemenata što ih nalazimo u zemlji. Dah života jednostavno možemo definisati kao Božju energiju za život. Kod nastupa smrti, kako je to kasnije bilo kod Adama i Eve, ova se dva elementa jednostavno razdvajaju. Zemaljski prah se vraća u zemlju, a dah života Bogu koji je tu energiju dao (Prop 12,7; vidi Čovek, I. E; Smrt, I. A. 3. 4).

Glagol yasar se inače koristi za opis lončara i njegovog proizvoda (Jr 18,1-4). Stoga ovde nalazimo sliku Boga, nasuprot Postanku 1, kako svojim rukama izrađuje čoveka, kao što lončar oblikuje i izrađuje posudu. No božanski Lončar može učiniti više od toga; On svoj može proizvod oživeti. Kad se Bog spusti na kolena i udahne u čovekova usta, on oživljava. Ovo je antropomorfna terminologija, odnosno „nalik čoveku“, upotrebljena za božanske aktivnosti. Mi ne znamo tačno kako je Bog izveo ovaj čin stvaranja, ali ovi glagoli ukazuju na Stvoriteljevu brigu prepunu ljubavi i na prisnu povezanost sa stvorenjima dok ih je stvarao.

Zasađeni vrt

U Postanku 2,8 Bog sadi vrt, posebno pripremljen za Adama i Evu. Više od drugih ovo je posebno mesto sam Bog pripremio za ljudski par. U njemu je bilo tri vrste stabala. Prva, verovatno u izobilju, bile su voćke – dobre za jelo, dobrog ukusa, zamamljive pogledu i dobre za hranu. Tu su bila posađena i dva druga stabla: stablo života i stablo spoznaje dobra i zla. Ona se u ovom izveštaju pojavljuju kasnije.

Četiri reke

Postanak 2,10 kaže da je iz Edena isticala jedna reka, koja se zatim delila u četiri reke. Navedena su njihova imena, ali nije nužno da ih poistovetimo s rekama koje su nastale posle potopa, kao što su Tigris i Eufrat. Verovatno su pretpotopna imena posle potopa data postojećim rekama na površini zemlje. Nešto slično dogodilo se s imenima mnogih mesta koja su iz Engleske prenesena u druge delove Britanskog imperija. To nisu bila ista mesta, ali su imena prenesena i ponovo upotrebljena. Zato imena reka ne mogu pružiti određene podatke o mestu na kome se nalazio vrt.

Drugi opis Edena

Prvi izveštaj o Edenu (Post 2,8.9) opisuje kako je Bog zasadio vrt i u njega smestio čoveka. Drugi izveštaj kazuje da je čovek bio u njemu da ga „čuva“. (Post 2,15-17) Bog je Adama stavio u vrt kao vrtlara, da se brine o njemu. Bog mu je isto tako rekao s kojih stabala može jesti, a s kojeg ne sme jesti: sa stabla spoznaje dobra i zla.

Stvaranje žene

Odlomak u Postanku 2,18-24 sastavljen je od četiri dela: uvoda, samoga dela, proslavljanja dela i stanja koje je iz njega proizašlo. U uvodu nalazimo izveštaj o tome kako je Adam nadjenuo imena životinjama, što predstavlja neposrednu vezu s Postankom 1. Tamo je Bog imenovao ono što je stvorio prva tri dana: noć i dan, nebo, mora, zemlju. Adam je nadjenuo imena onome što je stvoreno petog i šestog dana: životinjama. Adam nije promenio imena onome što je Bog stvorio prva tri dana; što je Bog ostavio neimenovano poslednja tri dana bilo je prepušteno Adamu. Tako je nadavanje imena dovršeno, s tim što je jedan deo pripadao Bogu, a drugi Adamu. Uzajamnost ove aktivnosti snažan je dokaz u prilog činjenice da su oba izveštaja delo istog autora, da ih nisu pisali različiti ljudi ili pisarske škole razdvojene vekovima.

Postupak davanja imena postavio je pozornicu za stvaranje žene, jer je Adamu pokazao da je bio sam. Svaka od životinja koju je Adam imenovao imala je par, ali za Adama nije bilo para. Bog je Adamu mogao stvoriti družicu istovremeno kad je stvorio njega, ali to nije učinio. Tako je Adam stekao veće poštovanje prema svojoj družici i bolje razumeo Božju ljubaznu brigu kad se postarao za njegovu potrebu.

Budući da je Eva bila stvorena od rebra uzetog Adamu, a Adam od zemaljskog praha, Eva je bila načinjena od istih elemenata kao i Adam. Međutim, to je Bog učinio na mnogo ličniji način nego da je jednostavno oblikovao drugo ljudsko biće od praha zemaljskog. Bog je uspavao Adama i onda mu uzeo jedno rebro i od njega načinio ženu, Evu. Uzimanje rebra ukazuje na jednakost, nasuprot mogućnosti uzimanja kosti iz noge, čime bi izrazio inferiornost, ili dela glave, čime bi izrazio superiornost.

Kad mu je Bog doveo Evu, Adam je od radosti počeo pevati. Jedini pravi pesnički odlomak u izveštaju o stvaranju u Postanku 1 je 1,27., gde je Božja namera da stvori ljudska bića izražena trikolonom, pesničkom jedinicom sastavljenom od tri reda. Taj bismo odlomak mogli nazvati Pesmom o stvaranju čoveka. U Postanku 2,23 imamo Pesmu o stvaranju žene. U ovom slučaju je pesmu ispevao Adam. Ima sličnosti i razlike između ova dva pesnička odlomka. Broj reči i slogova gotovo je izjednačen. Međutim u 1,27 postoji samo jedna pesnička celina, dok su u 2,23 dve, svaka s po dva reda.

Ovaj pesnički izveštaj u 2,23 ne samo da izražava Adamovu radost što je sebi našao para, već nešto govori i o autoru. Ostatak Postanka 2 napisan je u prozi, kao i ostatak Postanka 1 osim retka 27. Tako dva paralelna izveštaja o stvaranju slede isti uzorak, a njihovi pesnički delovi napisani su veoma sličnim stilom. U ovim paralelnim i nadopunjavajućim izveštajima isti je pisac sledio isti uzorak. Uzete zajedno, s već zamećenim paralelama, ove sličnosti predstavljaju snažan dokaz da je oba izveštaja pisao isti pisac u dopunjavajućem paralelizmu, tako uobičajenom u hebrejskoj prozi i poeziji.

Poslednji element u izveštaju o stvaranju žene povezan je s ujedinjenim stvorenim parom i time ukazuje na posledice po buduće naraštaje ljudskog roda. Adam i Eva, prvi bračni par, trebali su biti primer prisne zajednice muža i žene. Ovu vezu nije smeo narušiti nikakav drugi ljudski odnos (Post 2,24). Nedostatak odejnih predmeta u vreme njihova stvaranja izraz je čistoće i savršenstva s kojim su izašli iz Stvoriteljevih ruku (r. 25; vidi Brak, I. A. 1–3).

Mudrosne knjige: Job

Job 38–41 sadrži veličanstvenu izjavu o Božjoj stvaralačkoj snazi, ali ova poglavlja možemo razumeti samo ako izvršimo pregled Jobove knjige do tog mesta. Bog je Joba proglasio poštenim i pravednim, čovekom koji mu služi celim srcem. Sotona se tome usprotivio, tvrdeći da Job služi Bogu samo radi svoje koristi. Stoga je Bog pristao da iskuša Joba. Dozvolio je Sotoni da Jobu oduzme gotovo sve, uključujući bogatstvo i porodicu, ali ne i ženu. Bog mu je dopustio da upropaști i Jobovo zdravlje, ali ne i da ga ubije.

Joba su posetili prijatelji da s njim porazgovaraju o njegovom problemu. Uporno su tvrdili da Job mora ispaštati zbog svojih grehova. Job je protestovao, tvrdeći da ne zna za koje bi grehove trebao ispaštati. Rasprava je dugo trajala. Jobovi prijatelji nisu bili uvereni u njegovu nevinost, ali nisu mogli ukazati ni na jedan greh. Jobov četvrti prijatelj Elihu samo se priključio istom mišljenju.

Na kraju se Bog u samoobjavi umešao. Nije rekao Jobu što se događa, da su na kušnji njegova vera i pravednost, a da nije kažnjavan zbog greha. Tek su kasnije čitaoci mogli videti što stoji iza ovih prizora.

Bog je odgovorio Jobu postavljanjem retoričkih pitanja o njegovom razumevanju prirode. Kad je shvatio koliko malo zna, Job je bio primoran priznati Božju mudrost u prirodi. Zahvaljujući posmatranju Božje mudrosti kako je prikazana u stvaranju, Job bi trebao imati poverenja u svog Stvoritelja, premda ne razume sve što se događa u njegovom životu.

Tako je zapravo srž knjige o Jobu Božja mudrost koja se očitovala u stvaranju. Poslednja četiri poglavlja knjige o Jobu predstavljaju snažnu izjavu da je Bog iz Knjige o Jobu Stvoritelj i da se Njegova mudrost očitovala u stvaranju. Ono može biti oštećeno grehom, ali je i njemu još uvek vidljivo osnovno očitovanje Božje mudrosti.

Redosled u Knjizi o Jobu sledi na opšti način redosled nedelje stvaranja. Božje ispitivanje počinje s pitanjima o neživoj prirodi: „Gde si bio kad zemlju utemeljih?“ (Job 38,4) Naravno, Job nije bio prisutan; pitanje je retoričko. Redosled pitanja u poglavlju 38 ide od osnivanja temelja zemlje, do podele mora i kopna (rr. 8-11), podele vremena između svetla i mraka (rr. 12-15) i vraća se moru (rr. 16-18). Zatim se vraća na predmet svetla i mraka (rr. 19-21).

Sledeći odsek bavi se elementima u atmosferi (rr. 22-30): snegom, tučom, vetrom, kišom, gromom, ledom i mrazom. Svime upravlja Bog; sve je Bog uredio i pokrenuo. Job to ne može učiniti niti objasniti kako to Bog čini.

Zatim dolaze zvezde sa sazveždima. Gde je bio Job kad su stvarane? Može li ih voditi i utirati im put? Može li promeniti redosled godišnjih doba na zemlji? (rr. 31-33) Nemoguće. Sve je to delo i posledica mudrosti Boga Stvoritelja, što nema nikakve veze s Jobom.

Od tridesetog i devetog retka Bog se okreće životinjama i pticama. Ovaj odlomak počinje s lavovima i nastavlja uglavnom s kopnenim životinjama; tu i tamo spomenute su ptice. Odlomak postiže vrhunac spominjanjem dvaju čudovišta, Behemotom usred 40. poglavlja, verovatno nilskim konjem, i Levijatanom na kraju tog poglavlja, verovatno krokodilom. (U nekim prevodima se Behemot spominje na kraju 40., a Levijatan na početku 41. poglavlja.) Job nije učestvovao u stvaranju nijednog od njih. Sve je Božje delo koje pokazuje Njegovu mudrost u stvaranju.

Pred ovim prikazom Božje mudrosti Job se ponizuje i kaje u prahu i pepelu, zadivljen Stvoriteljevom veličinom: „Ja znadem, moć je tvoja neograničena.“ Job je naučio da se čak u patnji može pouzdati u Stvoritelja, čija se mudrost očitovala u onome što je stvorio. Nakon ovog razumevanja za Joba dolazi konačna obnova svega (Job 42,12.13).

Psalmi

Psalam 104

Nacrt Psalma 104 sledi uzorak dana stvaranja u Postanku 1. U njemu ne nalazimo identifikaciju pojedinih dana stvaranja, ali sledi njihov redosled događaja. Psalam pokazuje što će ti dani doneti; ukazuje na njihov potencijal, funkciju i vrednost. Pesnički jezik pruža goleme mogućnosti za proslavljanje Boga koji je sve stvorio.

Element koji je stvoren prvog dana bilo je svetlo koje je obasjalo zemlju, ali u Psalmu 104,2 je Bog taj koji se ogrnuo svetlošću. Od Njegove velike slave zrači svetlo stvaranja. Psalam 104 predstavlja odgovor na odavno postavljeno pitanje o izvoru svetla prvog dana stvaranja: Svetlo koje okružuje Boga osvetlilo je zemlju (vidi I. A. 3). Drugog dana stvaranja u Postanku podeljen je svod. Psalam 104,3.4 govori o istim elementima. Bog je atmosfersko „nebo… razapeo kao šator“. Ovaj šator obuhvata sva Božja stvorenja na zemlji. Gospod je ne samo stvorio atmosferu u kojoj živimo nego ju je i pokrenuo.

Pojava kopna trećeg dana nedelje stvaranja iznesena je kao činjenica u Postanku 1. Tu je Bog jednostavno progovorio i tako je bilo. U Psalmu 104 Bog je „zapretio“ moru koje je stajalo nad kopnom. Šesti redak počinje zemljom koju je pokrila voda pre nego što je Bog učinio da se pojavi kopno. Ovaj odlomak završava devetim retkom uz obećanje da neće kao ranije pokriti zemlju vodom; neće više biti ni potopa kao u vreme Noja ni prapotopa. Sredina ovog odlomka opisuje uzdizanje brda i spuštanje dolina. Tako je Bog oblikovao zemlju.

Premda Bog ne dozvoljava moru da ponovo pokrije zemlju, kako je to učinio pre nego što je dao da se pojavi kopno, On i dalje natapa zemlju. Natapanje potrebno za bilje i životinje i samu zemlju opisano je u recima 10-13. U jednom kreschendu Božje vode bivaju sve više i više. Proleća u dolinama daju piće poljskim životinjama. Još se više dižu ptice na drveću. Na kraju čak su i vrhovi visokih bregova natopljeni ciklusom prirode koji je Bog uspostavio i osnažuje.

S početkom Psalma 104,14 opisano je stvaranje bilja i njegove upotrebe za hranu, sledom istog uzorka kao kod voda, u sve većem kreschendu. Hrana obezbeđuje početke na ravnici gde se stoka hrani i čovekov rad obezbeđuje letinu. Odatle dolaze grožđe, žito i masline, svako s određenim mestom u životu ljudi i žena. Iznad njih uzdiže se veličanstveno drveće i velika stabla u planinama, cedri libanonski (r. 16). I oni imaju svrhu, jer se u njima gnezde ptice. Život buja i iznad šumske granice, jer kozorozi žive na stenama najviših planina. Sve to dolazi od kopna koje je stvoreno trećeg dana.

Psalam 104 zatim govori o nebeskim svetlima, ali u redosledu koji se razlikuje od onoga u Postanku 1,14-19. Postanak 1 počinje najvećim nebeskim svetlom, zatim se smanjuje i prelazi na najmanja svetla. Psalam 104,19 počinje Mesecom kad nastupa veče i Sunce zalazi. Zatim govori o aktivnostima noćnih životinja. Nakon noćnog lova životinje se uvlače u svoje brlogove na počinak, a pojavljuju se novi stanovnici zemlje: ustaju ljudi i obasjani suncem odlaze na rad u polju. Ovde je redosled vremenskih elemenata veče i jutro, Mesec i Sunce, lavovi koji deluju noću i ljudi koji rade danju – sve je uređeno okvirom vremena iz Postanka 1: „Tako bude veče, pa jutro.“

Petog dana je svod, koji se razdelio drugog dana, nastanjen pticama gore i ribama dole. U psalmu more vrvi životom (r. 25); tu je i veliki Levijatan, spomenut u Postanku. Ptice ovde ne spominje, jer su se već pojavile uz drveće stvoreno trećeg dana. Upravo kao što se petog dana u moru pojavio život, tako se na njemu sada javlja novi oblik života, ljudska bića koja plove u čamcima (r. 26; RU: „Tamo lađe plove“, što nema u KS).

Prema Postanku 1 šestog dana stvorene su prve životinje a zatim ljudi. Ljude pesnik smatra krunskim dostignućem stvaranja. Neobično je, ali oni u psalmu čak nisu neposredno spomenuti u izveštaju o šestom danu, koji se uglavnom bavi onim što je potrebno za održavanje života na zemlji. Boga vidimo kako iz ruke hrani svoja stvorenja, kao što bi to činio nežni pastir ili čuvar u zoološkom vrtu: „Otvaraš li ruku, nasite se dobrima.“ (r. 28)

Bog je stvaranje čoveka dovršio udahnuvši u njega dah života. Ovaj poslednji postupak spomenut je u psalmu, ali drugačijim redosledom (rr. 28-30). Ovde saznajemo što se događa kad Bog oduzima dah: „Sakriješ li lice svoje, tad se rastuže; ako dah im oduzmeš, ugibaju, i opet se u prah vraćaju.“ (r. 29) Tek sada psalam govori o davanju tog stvaralačkog duha za život (r. 30). Izdisanje daha života nije kraj čovečanstvu ni kraj vrsta. Bog iznova šalje svoj dah života i život se obnavlja u sledećem naraštaju. Prokletstvo greha i smrt su došli, ali uprkos njima dolaze Božji blagoslovi i obećanja; Njegov narod će nadvladati neprijatelja.

U Postanku izveštaj o nedelji stvaranja nastavlja opisom sedmog dana. Ovaj psalam ima nešto slično. U subotu prepoznajemo Bog kao svog Stvoritelja; mi Ga proslavljamo u uspomeni na stvaranje. To je prvo što je spomenuto u Psalmu 104,31. Kad je završio sa stvaranjem, Bog je rekao da je „vrlo dobro“. U Psalmu 104 On se raduje svojim delima (r. 31). No događa se još nešto: „On pogleda zemlju, i ona se potrese.“ (r. 32) Ovo je slika teofanije, očitovanje Božje prisutnosti. Ovo se događa subotom kad se Bog približava i objavljuje svom narodu. Obuzet dubokim štovanjem on se pred Njim klanja.

Ovo bogoslužje opisano je u sledeća dva retka. Ljudska bića iskazuju štovanje, čast i slavu te hvale Boga (r. 33). Ovo nije jednokratna pojava: psalmista obećava da će to činiti dokle god živi. Hvale Gospodu jednako su na usnama psalmiste. I tišina je deo štovanja Boga. U retku 34 pesnik moli da bi tiho razmišljanje o Gospodu bilo ugodno Bogu. (Naši prevodi nisu zabeležili ovu misao, već govore o „pevanju“ umesto „meditaciji“.) Na kraju ovo razmišljanje o iskazivanju štovanja Bogu završava radošću (r. 35).

Psalam 19

Prva polovica Psalma 19 i četvrti dan stvaranja pokazuju priličnu sličnost. U oba izveštaja Sunce je glavna ličnost. U Psalmu 19 Sunce ima funkcionalnu zadaću: da svakog dana zagreje zemlju. Prvu polovicu psalma poneki smatraju drevnom kanaanskom himnom Suncu. Takvo tumačenje zamenjuje pesničku personifikaciju s teološkom deifikacijom; ovde se radi o prvoj, a ne drugoj. Redci 2-5 govore o tome ko se proslavlja Božji delima na nebesima. Ne Sunce ni zvezde, već Bog kao njihov Stvoritelj (r. 2). Ovakvo proslavljanje Boga traje danju i noću jer su Božja dela stalno prisutna na nebu. Posebno je istaknuto noćno nebo. Zvezde su savršeno tihe, a ipak govore svojim jezikom, ne čujno već vidljivo. One pokazuju koliko je silan i veličanstven Bog Stvoritelj.

Redosled u Psalmu 19 ide od manjih nebeskih tela, od zvezda u redcima 2-5, do većeg, Sunca, opisanog u redcima 5-7. I Sunce govori o Stvoritelju, ali na drugačiji način od zvezda. Ono je vidljivije; njegovo se delovanje vidi i neposrednije oseća. Sunce širi svoju toplinu na sve; ništa nije njemu skriveno (r. 7). Sve je to na kraju delo Božje, koji je na nebu postavio šator Suncu. Ono nije jak čovek ni snažni bog; ono je „ko div“. Personifikacija se oslanja na upoređenje da ukaže na funkciju Sunca. Zvezde svojim bezglasnim govorom i Sunce sa svojim žarom darovi su pravoga Boga i otkrivaju Njegovu mudrost.

Druga polovica ovog psalma, redci 8-15, kao da govore o sasvim drugom predmetu, Božjem Zakonu ili Tori. U njemu se slavi ovo učenje o Jahvi zbog njegove pomoći i utehe za vernika. Neki tumači smatraju ovu polovicu psalma toliko drugačijom da su je proglasili nezavisnim psalmom pohvale Zakona, kao što je Psalam 119, ali to nije slučaj. Postoji očit razvoj između obe polovice. Prva opisuje ono što bismo mogli nazvati opštim otkrovenjem, otkrovenjem Boga u prirodi. Druga polovica psalma opisuje ono što bismo mogli nazvati posebnim otkrovenjem, otkrivenje Boga kroz Njegovu izgovorenu i pisanu reč.

Upotreba imena za Boga razlikuje se u obe polovice ovog psalma. U prvoj polovici upotrebljeno je božansko ime Elohim, kao i u Postanku 1. A božansko ime upotrebljeno u drugoj polovici psalma je Jahve, kao u Postanku 2. Stoga prelaz s opšteg otkrivenja u prirodi u prvoj polovici psalma, na posebno otkrivenje u drugoj polovici, znači i prelaz od opšteg otkrivenja o Bogu na posebno otkrivenje o jedinom pravom Bogu, Jahvi.

Psalam 8

U ovom psalmu je posebno naglašeno stvaranje ljudskih bića. Ovaj psalam počinje božanskim imenom Jahve i Njegovom titulom „Gospod naš“ (‘adonenu), poznatom „po svoj zemlji“ po onome što je učinio, posebno u stvaranju.

U Psalmu 19 zvezde govore bezglasnim govorom. Ovde se govor čuje, jer ga izgovaraju stvorena bića na zemlji. Međutim ovaj govor ne dolazi od najmudrijih i najinteligentnijih, već iz usta dojenčadi (r. 3). Čak i mala deca mogu u Njegovim stvorenjima videti Božju mudrost i veličinu. Posmatranje Božje mudrosti i slave otkrivene na nebesima vodi do razmatranja relativnog značenja, ili nedostatka značenja, ljudskih bića (rr. 4.5).

Dok posmatra noćno nebo, pesnik mora razmišljati o bednoj beznačajnosti čoveka u poređenju sa zvezdanim sjajem. Odgovor na pesnikovo retoričko pitanje predstavlja iznenađenje. Umesto da potvrdi kako su ljudi beznačajni u poređenju sa svime što vidi, psalmista potvrđuje da ljudi zauzimaju važno mesto, jer su bića koja je Bog stvorio: „Ti ga učini malo manjim od Boga.“ (r. 6; „anđela“ u Heb 2,8)

Redci 7-9 govore o onome nad čime ljudi vladaju: nad pticama, životinjama i ribama. Prvo je iznesena sveobuhvatnost ove vlasti (r. 7): „Vlast mu dade nad delima ruku svojih, njemu pod noge sve podloži.“ Sledeća dva retka nabrajaju životinje koje nastanjuju zemlju, a podložne su čovekovoj vlasti. Psalam 8,6-9 je potvrda ili proširenje stvaranja ljudskih bića iz Postanka 1,26.27. Ljudi još uvek vladaju životinjskim svetom; na nesreću to ne čine uvek mudro.

Proroci

Amos

Tri veoma poznate Amosove himne Stvoritelju nalazimo u 4,13; 5,8.9 i 9,5.6. U njima Amos dodaje da se Bog Stvoritelj služi prirodnim elementima za izvršavanje svojih sudova nad zlim i buntovnim ljudskim rodom i Izraelom. Početak prve himne Stvoritelju (Amos 4,13) opisuje stvaranje planina. Slika je sukladna Božjem delovanju trećeg dana nedelje stvaranja. Bog, koji je stvorio ljudski um, poznaje i ljudske misli. Ova spoznaja postaje važan element u prorokovim vestima, jer je Božji sud zasnovan na Njegovom poznavanju pobuda ljudskog srca i uma. Pretvaranjem jutra u mrak on govori ne samo o tome da danu sledi noć, već da sledi i dan Gospodnji. Izraelci su mislili da će za njih Dan Gospodnji biti dan svetla, a za njihove neprijatelje dan mraka. Amos je prorekao obrnuto (Amos 5,18.20). Tako je Bog nadzirao ne samo fizičko kretanje Sunca i Meseca, koje je donosilo svetle i mračne delove dana, već i konačnu sudbinu ljudskih bića i naroda.

Penjanje na vrh zemaljskih visova u Starom zavetu je uobičajena fraza za teofaniju. Ovde Stvoritelj-Bog dolazi na sud, premda ova himna ne iznosi pojedinosti.

Druga himna Stvoritelju (Amos 5,8.9) opisuje zvezde kao Božja stvorenja. Dvostruki i iskriven red koji „obrće mrak u zoru, a dan u najglušu noć“ ukazuje na prelaz dana u noć, ali uz to sadrži ideju suda i Gospodnjeg dana.

Spominjanje morskih voda podseća na događaje drugog i trećeg dana nedelje stvaranja. Međutim, u ovom slučaju Bog ove vode koristi na drugi način. Još uvek su pod Njegovim nadzorom, ali sada su namenjene uništenju. Sad su to poplavne vode, ne Nojevog potopa, već lokalne razorne poplave suda. Jahve je vladar prirode i nadzire njene sile. One su služile Njegovim naumima pri stvaranju i nastavljaju služiti Njegovim ciljevima čak i za sud i uništenje.

Jezik teofanije pojavljuje se u trećoj himni Stvoritelju (Amos 9,5.6) na još upečatljiviji način. Da se radi o sudu jasno je: Božji dolazak deluje na prirodne sile i na narod, koji tuži zbog suda.

Ovaj odlomak ne prikazuje Boga koji nadzire poplavu Nila ili bilo koje druge reke. Umesto toga oslikava ono što se događa s kopnom kad Bog u svojoj teofaniji prelazi preko njega. Dok prvi hvalospev jednostavno govori o Bogu koji stupa na gorama, u ovom trećem hvalospjevu On dodiruje zemlju i ona se se rastapa (ispravno u DK). Ovako rastopljena ponaša se kao rečni valovi.

Isaija

Isaija 40,26-28. Kao prva izjava o stvaranju u Knjizi proroka Isaije, ovaj prorički odlomak nabraja niz suprotnosti između pravog Boga i lažnih bogova. U Isaiji 40,18-20 prorok se ruga idolima s obzirom da su samo delo ljudskih ruku. Jahve naviješta stvaralaštvo retoričkim pitanjem: „S kime ćete me prispodobiti, ko mi je ravan?“ (r. 25) Odgovor je da se nijedan bog ne može uporediti s Jahvom. Kao dokaz tome je što je On stvorio nebeske vojske, zvezde (r. 26). Takvo znanje i delo daleko nadilaze prirodne snage čoveka i drugih bogova. Ne samo što Bog zna njihov broj i ime svakoj. Ne samo što je stvorio zvezdanu vojsku, već je i nadzire i održava.

Ovde se javljaju dve dimenzije Božjeg stvaralaštva. Postojanje večnoga Boga seže vremenski unazad u večnu prošlost. Njegovo stvaralaštvo seže i do krajeva zemlje. Nema ništa, pa ni krajnje granice zemlje, što On nije stvorio.

Nota kojom završava Isaiji 40,26-28 postaje ključem koji Isaija kasnije koristi da spomene druge aktivnosti Boga Stvoritelja. Ove uvodne izjave, koje prikazuju Boga kao Stvoritelja, nalazimo u Isaiji 42,5; 44,24; 45,12.18 i 48,12.13. Svaka od njih predstavlja uvod u drugo proročanstvo. Zametna je teološka veza između uvoda i proročanstva koje sledi. Stvaranje se dogodilo u prošlosti i otkrilo je Božju moć, snagu i mudrost. Proročanstvo seže u budućnost, a snaga i mudrost Boga Stvoritelja očitovaće se i onda kad se zbude prorečeni događaji.

Glavna izjava o Stvoritelju u Isaiji 40,26-28 prethodi svim kasnijim formulama. Drugim rečima, sve uvodne izjave ukazuju na ovu glavnu izjavu ili iz nje proizlaze. Bog koji daje proročanstva isti je Bog koji je stvorio svet. Dve glavne razlike odvajaju pravoga Boga od svih lažnih bogova drevnog sveta: Bog je stvorio svet i zna što će se dogoditi u svetu koji je načinio.

Isaija 65 i 66: ponovno stvaranje. S tekstovima u Isaiji 65,17 i 66,22 unesen je novi element Božje stvaralačke snage. Ovde nadahnuti prorok gleda u budućnost kad će zemlja biti obnovljena: „Jer, evo, ja stvaram nova nebesa i novu zemlju.“ Ovo je proročanstvo izvorno ukazivalo na stari Jerusalim (Iz 65,18.19). Bog je to obećao učiniti. No na proročanstvo narod nije odgovorio odgovarajućom verom. Stoga je ovo izvorno obećanje preneseno na obnovljenu zemlju i na Novi Jerusalim, kako se to vidi iz proročanstava u Otkrivenju 21 i 22.

Ova je ideja ponovljena i proširena u Isaiji 66,22.23 gde nalazimo paralelu izvornom izveštaju o stvaranju. Isaija 65,17 govori o novim nebesima i novoj zemlji, upravo kao što Postanak 1,1 govori o stvaranju starih nebesa i stare zemlje. Isaija 66,22 ponavlja ideju novih nebesa i nove zemlje, već iznesenu u Isaiji 65,17. Međutim Isaiji 66,23 ovom ponavljanju dodaje novu misao: ljude, zajedno s njihovim aktivnostima. Istaknuta je jedna vrsta ove aktivnosti: bogoslužje. Ono je povezano s vremenom, kao što je s vremenom bila povezana i pojava ljudskih bića pred Stvoriteljem u Edenskom vrtu. Adam i Eva su bili stvoreni šestog dana, odnosno u petak, a njihov prvi ceo dan na zemlji bila je subota, sedmi dan. Ista je aktivnost predviđena i za novu zemlju. U Postanku 1 i 2 postoje dve usporedne izjave o stvaranju; tako i u Isaiji 65 i 66 postoje dve usporedne izjave o ponovnom stvaranju.

Jeremija

Jeremija 10,11-13: pravi Bog i lažni bogovi. Jeremija nastavlja na Isaijino odbacivanje lažnih bogova koji ne mogu stvarati. Jeremija isto tako proširuje Stvoritelje vo delo na sadašnjost.

U ovom odlomku Jeremija prikazuje lažne bogove nepotrebnima: oni nisu stvorili nebesa i zemlju. Osim toga, oni će prestati postojati; nestaće ih sa zemlje i ispod neba. Dvanaesti redak predstavlja pravog Boga izrazima Njegova delovanja u stvaranju: On je stvorio zemlju, uspostavio svet svojom mudrošću i razapeo nebesa.

Trinaesti redak sadrži zanimljiv dodatak starozavetnom jeziku o Stvoritelju: „Kad mu glas zaori, huče vode na nebesima, oblake diže s kraja zemlje; stvara kiši munje, vetar izvodi iz skrovišta njegovih.“ Ovo se ne odnosi na prošle događaje stvaranja, već na sadašnje događaje i Božje aktivnosti, na svet i na Božji narod. Kiša, vetar, rosa i munje deo su sadašnjeg zbivanja. Bog, koji je ove elemente stvorio tokom izvornog stvaranja, još uvek ih nadzire i uzima za ostvarenje svojih namera.

Jeremija 27,5: Stvoritelj-Bog i uspon Babilona. Okvir Jeremije 27 je jedan sastanak u Jerusalimu. U Jerusalimu su se okupili razni kraljevi sa zapada, uključujući i Sidkiju, judejskog kralja, da kuju urotu protiv svog gospodara, babilonskog kralja Navuhodonosora. Jeremija je za njih dobio vest, prenesenu jezikom stvaranja. „Ja sam snagom svojom svesilnom i rukom ispruženom stvorio zemlju, ljude i životinje na zemlji. I ja to dajem kome hoću.“ (r. 5) Kao što je Bog prvotno zemlju predao na brigu Adamu i Evi, tako je sada deo Bliskog istoka dao Navuhodonosoru. Budući da je Stvoritelj, Bog je na to imao pravo, a ljudi kao što su ti kraljevi sa zapada ne trebaju se buniti protiv te odluke niti protiv Navuhodonosora koji je sprovodi.

Jeremija 51,15.16. Prethodna izjava o Božjem vlasništvu i predaji zemlje postavlja pitanje: Znači li to da će Navuhodonosor i Babilon vladati zauvek? Poslednje veliko proročanstvo u Knjizi proroka Jeremije jasno pokazuje da se to neće dogoditi. I ovde prorok govori jezikom stvaranja: „On snagom svojom stvori zemlju, mudrošću svojom uspostavi krug zemaljski i umom svojim razape nebesa.“ (Jer 51,15) Ovaj je redak gotovo jednak onome u Jeremiji 10,12. U njemu se govori o Božjem trostrukom stvaranju: zemlje, sveta i nebesa. Jeremija 51,15 gotovo je ponavljanje 27,5. Zato su Jeremija 27 i Jeremija 51 recipročni tekstovi. Jeremija 27 govori o usponu Babilona, a 51 o njegovom padu. Svakom od ovih proročanstava prethodi uvodna izjava o Stvoritelju.

Jeremija 32,17. U Jeremija 32,17 nalazimo sasvim drugačiju izjavu o Stvoritelju. Trideset i drugo poglavlje govori o tome kako će Jerusalim pasti u ruke Haldejcima, odnosno Babiloncima (rr. 24-29). Grad je već bio pod opsadom kad je Jeremija prorekao da će pasti.

Kao prolog ili uvod u ovu izjavu, Jeremija je dugo nabrajao silna Božja dela u istoriji (rr. 16-23). Među njima je na prvom mestu stvaranje: „O, Jahve, Gospode! Ti stvori nebo i zemlju snagom velikom, rukom uzdignutom. Ništa tebi nije nemoguće!“ (r. 17)

Ostale izjave o stvaranju u Starom zavetu

Istražili smo pet glavnih primera izjava o stvaranju u Starom zavetu: Postanak, Joba, Psalme, Isaiju i Jeremiju. No time nije iscrpan materijal u Starom zavetu; međutim, ostale izjave možemo ovde samo nakratko spomenuti. Psalmi sadrže više tekstova o stvaranju osim tri koja smo već spomenuli (8; 19; 104). Psalam 24,1 je temeljna izjava o Božjem vlasništvu. Psalam 33,6-9 daje širi pogled na stvaranje, uz zaključak: „Jer on reče – i sve postade, naredi – i sve se stvori.“ Psalam 102,26-28 upoređuje večnu Božju narav s prolaznom naravi onoga što je stvorio. Psalam 124,8 ukratko spominje činjenicu da je Gospod stvorio nebo i zemlju. Psalam 146,6 kazuje nešto slično. Psalam 148 je hvalospev Bogu; slavi Ga personifikovana neživa priroda, jer je sve stvorio.

Drugi primeri u mudrosnoj literaturi govore o temi stvaranja. Izreke 8 sadrže glavnu izjavu o stvaranju. Tu je mudrost personifikovana i opisana kao prisutna kod Boga od početka, od stvaranja. Kratku izjavu nalazimo u Izrekama 3,19.20. Još jednu izjavu o stvaranju nalazimo u Zahariji 12,1 gde predstavlja uvodnu izjavu za proročanstvo o onome što će Gospod učiniti u budućnosti. Nehemija 9,6 pokazuje da je ideja Jahve kao Stvoritelja trajala do kraja Starog Zaveta.

Datum stvaranja

Stari zavet ne pruža određeni datum za događaje nedelje stvaranja u Postanku 1. Međutim, on pruža neke podatke koje možemo upotrebiti za određivanje opšteg i približnog datuma za njih. Kao u mnogim istorijskim delima, biblijska hronologija mora ići unazad od poznatog k nepoznatom. Dobro poznati datumi u Starom zavetu su datumi vezani uz kraljeve. Idući unazad dolazimo do oko 970. godine pre Hrista, na početak vladavine kralja Solomona.

Dodamo li tom broju 480 godina iz Prve o Kraljevima 6,1., dolazimo do približnog datuma izlaska iz Egipta, oko 1450. godine pr. Hr. Do ove tačke hronološka slika je prilično jasna; od izlaska unazad podaci nisu toliko precizni. Ovisno o hronološkoj shemi kojom se služimo, Abrahamovo rođenje može se izračunati na 1950 godina pr. Hr. (uzimanjem 400 godina iz Post. 15,13; usp. Gal 3,17) ili čak 2170 godina pr. Hr (uzimanjem 430 godina boravka u Egiptu [Izl 12,40] + Jakov je imao 130 godina kad je otišao u Egipat [Post 49,9] + 60 godina do Isakovog rođenja [Post 25,26] + 100 godina do Abrahamovog rođenja [Post 21,5]).

Uz ovih nesuglasica, od Abrahama unazad jedina dostupna hronološka informacija su rodoslovlja u Postanku 5 i 11. Ako sledimo ove popise, uz pretpostavku da nije ispušten nijedan naraštaj, trebali bismo stići do približnog datuma za potop i stvaranje. Međutim hebrejski tekst se u oba rodoslovlja znatno razlikuje od Septuagintog. Prema hebrejskom tekstu potop za vreme Noja zbio se negde između 2300 i 2500 godina pre Hrista, oko 1650 godina posle stvaranja. Prema LXX potop bi se zbio oko 3400, a stvaranje oko 5600 godina pr. Kr.

S obzirom na teškoće u upotrebi rodoslovlja pri izračunavanju hronologije, problema oko tumačenja ovih tekstova i razlike između grčkih i hebrejskih recenzija, čovek može samo potvrditi da se stvaranje odigralo mnogo ranije nego što to tvrdi teorija o evoluciji. Istorija ove zemlje verovatno je započela u petom milenijumu pre Hrista.

Stvaranje u Novom zavetu

Novi zavet ponavlja neke od ideja o stvaranju iz Starog zaveta. On takođe dodaje neke informacije koje u Starom zavetu nisu razrađene. Isus Hristos se u stvaranju javlja kao posrednik preko kojega je Božanstvo delovalo. Različiti tekstovi u Novom zavetu iznose ovu tvrdnju, ali je sam Isus to potvrdio svojim delovanjem na zemlji. Kao Onaj koji ponovno stvara i ozdravljuje, pokazao je da je bio izvorni Stvoritelj koji je sada mogao obnoviti ono što je greh oštetio. Kao deo ove tvrdnje Isus se smatrao i Gospodarom subote (Mt 12,8), uspomene na prvotno stvaranje.

Novi zavet potvrđuje izveštaj o stvaranju iz Starog zaveta. Jasno je da su izveštaj o stvaranju u Postanku 1 pisci Novog zaveta dobro poznavali i da su ga prihvatili kao standardni izveštaj o počecima. Ovo se posebno vidi iz načina na koji izveštaj o stvaranju doslovno uzimaju u Novom zavetu. Tri od sedam dana stvaranja neposredno su citirana u Novom zavetu.

U 2. Korinćanima 4,6 čitamo: „Bog koji je zapovedeo: ‘Neka iz tame zasvetli svetlo’, on je zasvetlio u našim srcima da osvetli spoznaju slave Božje na licu Hristovu.“ Upravo kako je Bog fizički zapovedeo svetlu da prvog dana nedelje stvaranja obasja zemlju, tako duhovno svetlo od Boga i Hrista obasja ljudsko srce. Fizičko svetlo prvog dana nedelje stvaranja prihvaćeno je kao osnova za njegovu duhovnu primenu.

Kad raspravlja o pitanju razvoda, Isus je ukazao na Postanak 1 i 2, citirajući iz njih. Da pokaže kakvo je prema božanskoj nameri bilo prvotno stanje braka, Isus je rekao: „Zar niste čitali da ih je Stvoritelj, kad ih u početku stvori, stvorio muško i žensko i da je rekao: ‘Zato će čovek ostaviti oca i majku te će prionuti uz ženu svoju, pa će oboje biti samo jedno telo’?“ (Mt 19,4.5) Spominjanje muškoga i ženskoga potiče iz Postanka 1,27 a navod o zajednici muža i žene iz Postanka 2,24. Isus je ovaj izveštaj poznavao iz svitka Postanka i ukazao na činjenicu da ga Njegovi slušaoci tamo mogu naći. Tako je izveštaj o šestom danu stvaranja dobio potvrdu u Novom zavetu.

Pisac Poslanice Jevrejima nalazi pouku u činjenici da Jošua svom narodu nije dao potpuni počinak. Potpuni počinak može se dobiti samo verovanjem u Isusa i prihvatanjem Njegova spasenja. Subota je uspomena na ovo ponovno stvaranje, kao što je bila uspomena na dovršetak stvaranja u Postanku 2,1-4. Pisac Jevrejima 4,4 se poziva na ovu činjenicu: „Jer je negde ovako rekao za sedmi dan: ‘Bog počinu sedmi dan od svih dela svojih.'“ Izvor ove tvrdnje nalazimo u Postanku 2,2 koju pisac prihvaća kao izvorni, fizički i istorijski događaj.

Nedelja stvaranja kao određeno razdoblje u vremenu

U deset tekstova u Novom zavetu nalazimo izraz „od postanka sveta“ kojim se ukazuje na polazište istorije ovoga sveta. Šest od njih govore o događajima koji su se zbili „od“ postanka sveta (Mt 13,35; 25,34; Lk 11,50; Jev 4,3; 9,26; Otk 17,8). Četiri se odnose na događaje koji su se zbili „pre“ postanka sveta (Iv 17,24; Ef 1,4; 1 Pt 2,10; Otk 13,8). Prema ovome, pisci Novog zaveta znali su da je nedelja stvaranja početna tačka vremena koja je delila vreme i događaje pre i posle onih koji su se zbili nakon nje. Kad govore o stvaranju, biblijski pisci nisu neodređeni ili magloviti, nego istorijski određeni.

Kao što smo već zametili u Isaiji i Jeremiji, izjave o Bogu Stvoritelju bile su uvod u različita proročanstva. Nešto slično nalazimo u više novozavetnih odlomaka, posebice u Delima apostolskim. U Dela 4,24 vernici oslovljavaju Boga kao Stvoritelja: „Gospodaru, Stvoritelju neba i zemlje, mora i svega što je u njima.“ Ovo je gotovo isto kao u Izlasku 20,11 gde nalazimo isti redosled nabrajanja.

Pavle je u suštini uzeo istu formulu prigodom propovedanja neznabošcima u Listri: „Obratite (se) od tih ispraznih stvorova živome Bogu, koji je stvorio nebo i zemlju, more i sve što je u njima.“ (Dj 14,15)

Tako je Pavle počeo i na Marsovom brežuljku. Svoj je govor započeo spominjanjem stvaranja i Boga Stvoritelja. Nakon što Ga je spomenuo kao nepoznatog boga, pažnju svojih slušatelja usmerio je na „Bog[a], Stvoritelj[a] sveta i svega što je u njemu“ (Dj 17,24).

Triput je u Delima apostolskim Bog Stvoritelj spomenut u uvodu onome što sledi. U manjoj meri to nalazimo i u Efežanima 3,9., gde Pavle opisuje tajnu koja je od večnosti bila skrivena u Bogu, „stvoritelju svega“.

Mnogo značajniju upotrebu ove formule nalazimo u rečima anđela iz Otkrivenja 10, koji ogrnut velikom slavom silazi s neba; on diže desnicu prema nebu i zaklinje se imenom i titulom Stvoritelja-Boga, „onim koji živi u veke vekova, koji je stvorio nebo s onim što je na njemu, zemlju s onim što je na njoj i more s onim što je u njemu“ (r. 6). Zakletva kojom se anđeo zaklinje vezana je uz proročko vreme kraja vremena; pozivanje na Stvaranje u zakletvi potvrda je da će isteći proročko vreme o kojemu je reč.

Otkrivenje i vera u stvaranje

Otkrivenje pravoga Boga u prirodi nalazimo u oba zaveta. U Novom zavetu je opisano u Rimljanima 1,20 – tekstu koji pokazuje da je postojalo opšte otkrivenje u prirodi od kojeg neznabošci uporno odbijaju učiti. Oni su se okrenuli tami svojih vlastitih nemoralnih putova. Ali da su poslušali Božji glas u prirodi, tako ne bi moralo biti.

Nešto je nedostajalo kad su neznabošci potražili Božje otkrivenje u prirodi, a Njega ipak nisu upoznali. Jevrejima 11,3 kazuje što je to nedostajalo: „Verom doznajemo da je svet stvoren Božjom rečju, tako da je vidljivo proizvedeno od nevidljivoga.“ Spominjanje „reči“ kojom je Bog stvorio svet vraća nas Postanku 1, gde se sve u nedelji stvaranja dogodilo nakon što je Bog izgovorio stvaralačku reč.

Hristos kao Stvoritelj

Glavni novi element u mislima o stvaranju u Novom zavetu je Hristos kao Stvoritelj. Ono što je u Starom zavetu bilo skriveno ili samo nagovešteno, u Novome je postalo jasno. Jovan 1,1-3 potvrđuje Hrista kao Stvoritelja. „Sve je po njoj postalo i ništa što je postalo nije bez nje postalo.“

U Kološanima 1,16-19 nalazimo sličnu tvrdnju, uz neke druge elemente. Hristos je tu jasno prikazan kao Stvoritelj; šesnaesti redak kaže, svaki put s drugim predlogom:

„Jer je u njemu sve stvoreno… sve je stvoreno po njemu i [„sve je stvoreno“, podrazumeva se] za njega.“

Upotreba različitih predloga naglašava, kao i drugi elementi u ovom retku, Hristovo stvaralaštvo. Ništa nije izvan Njegovih stvaralačkih dela. No Njegovo stvaralaštvo tu ne prestaje. Tekst nastavlja: „Sve se u njemu drži u redu.“ On je ne samo Stvoritelj već i Održavatelj. Njegovo delo stvaranja je stalni proces.

Hristovo stvaralaštvo izneseno je i u Jevrejima 1,2 premda ne tako naširoko kao u Jovanu ili u Kološanima. Zametimo ista tri uzastopna koraka. Hristos je pre svega Stvoritelj, jer je Bog „po Sinu… stvorio svet“. Taj isti Sin „svemir uzdržava svojom silnom rečju“ (r. 3). Zatim nastavlja objašnjenjem: „pošto je ostvario očišćenje greha, [sede] s desne strane Veličanstva na nebu“ (r. 3). Na ovaj način u samom uvodu u Poslanicu Jevrejima Hristos je prikazan kao Stvoritelj, Održavatelj i Onaj koji čisti.

Kao što su subota i prvotno stvaranje u Starom zavetu povezani, tako su povezani i u Novome. Glavni tekst o tome nalazimo u Marku 2,27.28: „Tada im nastavi: ‘Subota je stvorena radi čoveka, a ne čovek radi subote. Stoga je Sin Čovečji gospodar i subote.'“ Prva od ovih tvrdnji je pozitivna, a druga negativna. Prva kaže što je subota, a druga što ona nije. Ljudska su bića stvorena šestog dana, a subota sedmoga. Ljudi su već postojali kad je stvorena subota, zato je ovaj dan očito bio načinjen da ga koriste i da im bude na blagoslov. No iznenađuje što Adam nije postavljen gospodarom subote. Ovu titulu ima „Sin Čovečji“, Isus Hristos.

Vezu između stvaranja, ponovnog stvaranja i subote nalazimo i u Jovanovom jevanđelju. U Jovanu 5 i 9 zapisana su veoma slična dva subotnja čuda. Čini se da je Isus birao posebne ljude za ozdravljenje subotom da bi mogli poslužiti kao naročiti primeri onoga što je želeo izneti o sebi i svom odnosu prema suboti.

Oba su čuda ostvarena na različite načine: prvo jednostavno izgovorenom rečju. Tako je bilo izvedeno i stvaranje, opisano u Postanku 1. Drugo ozdravljenje zbilo se dodirom Gospodara i upotrebom blata. Tako je prema Postanku 2 bio stvoren čovek. Adamovo telo oblikovao je od praha zemaljskog, da bi mu Bog nakon toga udahnuo dah života. U Jovanu 9 telo je već bilo u funkciji, osim jednog dela, očiju. Da uklonio ovaj nedostatak, Isus stavlja blato na deo s kojim je bilo problema.

Jasna pouka iz toga jeste da je Isus bio i jeste Stvoritelj. On je bio Stvoritelj u Postanku 1 i 2; On je ponovno bio Stvoritelj u Jovanu 5 i 9. Funkcija je u biti ista, jer On je stvorio celog čoveka kao i delove tela. Tako je Isus jasno pokazao da je izvorni Stvoritelj i da je nastavio upotrebljavati i primenjivati stvaralačku silu.

Stvaranje u vesti poslednjeg vremena

U Otkrivenju nalazimo više eshatologije nego u bilo kojoj novozavetnoj knjizi. Ono opisuje događaje od vremena kad je Jovan primio viđenje do kraja vremena i iza njega. Predmet stvaranja ima posebnu ulogu u vesti i povezan je naročitim vezama s poslednjim vremenom.

Prvo spominjanje stvaranja u Otkrivenju nalazimo neposredno u Otkrivenju 1,10. Ovaj tekst ukazuje na vreme kada je Jovan primio ovo viđenje: u Gospodnji dan. Da bismo ovo razumeli, moramo potražiti određene tvrdnje koje neki dan povezuju s Gospodom. Jedini dan u nedelji, tako spomenut u Bibliji, jeste subota. Ovo važi kako za Stari (Iz 58,13), tako i za Novi zavet (Mk 2,28). Stoga za dan u koji je Jovan primio viđenje možemo reći da je bio subota. To je ujedno bio dan spomena na stvaranje. (Vidi Subota, II. B. 3.)

Prvi veći tekst o stvaranju nalazimo u Otkrivenju 4. Jovanu je pokazan veličanstveni prizor nebeskog prestola, s Bogom Ocem na prestolu. Oko prestola sedele su dvadeset i četiri starešine; tu su i četiri živa Bića. Dobar deo teologije ovog opisa vidljiv je u rečima hvalospeva, posebno prikladnima za subotu.

Prvi hvalospev pevala su četiri Bića, slaveći Boga za Njegovu svetost, koristeći trisagion, prilagođen iz oblika koji su serafi m i pevali u Isaiji 6,3 (Otk 4,8). Zatim su se pridružile dvadeset i četiri starešine, ali je sada sadržaj njihove pesme bio nov, hvalospev Bogu kao Stvoritelju (r. 11).

U Otkrivenju 10 nalazimo još više eshatološki orijentisanu tvrdnju o stvaranju. Kad silni anđeo silazi na zemlju, on diže desnicu i svečano se zaklinje u istinitost vesti koju donosi. On se zaklinje Bogom „koji živi u veke vekova, koji je stvorio nebo s onim što je na njemu, zemlju što je u njoj i more s onim što je u njemu“ (r. 6). Objava ove proročke vesti popraćena je ponovnim isticanjem Boga koji je bio i jeste Stvoritelj.

Istu misao nalazimo u vesti prvog anđela u Otkrivenju 14, prvoj od triju vesti o poslednjem vremenu koje vodi drugom dolasku i konačnoj žetvi (14,6-12). U toj vesti, koju treba objaviti svim delovima zemlje i narodima na njoj, nalazimo tri elementa: (1) poziv na propovedanje „neprolazne radosne vesti“; (2) poziv na objavu da je otpočeo predadventni sud na nebu (1844. godine), i (3) poziv na klanjanje Bogu kao Stvoritelju u vreme posljetka. (Vidi Sud, III. B. 1.)

Otkrivenje 14,7 ne samo što ukazuje na Boga kao Stvoritelja, već potvrđuje da Mu se trebamo pokloniti kao Stvoritelju. Najprikladniji način da se poklonimo Bogu kao Stvoritelju jeste da bogoslužbujemo u dan koji je On odredio kao uspomenu na stvaranje, u subotu. Stoga u vreme posljetka trebamo istaknuti posebnu vest, posebnu objavu, poseban poziv na klanjanje Bogu kao Stvoritelju svetkovanjem subote, spomenika stvaranju koji je On sam postavio. (Vidi Ostatak/Tri anđela, V. A, B; Subota, III. E.)

Konačno ponovno stvaranje: Nova zemlja

Otkrivenje 21 i 22 opisuje veliki vrhunac propovedanja Radosne vesti. Sveti ulaze u posed konačnog fizičkog Božjeg kraljevstva. Ovaj opis Nove zemlje tek je slab odraz stvarnosti kakva će biti. Jedna strana ove obnove biće ispunjenje različitih starozavetnih proročanstava i obećanja koja se nisu ispunila na starom Izraelu, jer deo tog naroda nije pokazao veru.

Otkrivenje 21 pokazuje ovu vezu posebnim izrazima. Prema prvom retku Jovan je opazio „novo nebo i novu zemlju, jer su iščezli prvo nebo i prva zemlja: mora više nema“. Ovo nas vraća na stvaranje neba, zemlje i mora opisanog u Postanku 1. Zanimljivo je, ali na novoj zemlji više nema mora kakvo postoji u današnjem svetu. Štaviše, ovaj je redak oblikovan prema Isaiji 66,22 gde nalazimo prvo obećanje o novim nebesima i novoj zemlji. Sada se ova obećanja ostvaruju na potpuni način koji su zamišljali starozavetni proroci.

Prvo od dva viđenja na kraju Otkrivenja govori o ljudima koji obitavaju na novoj zemlji i u Novom Jerusalimu. Drugo ističe mesto gde će prebivati, s detaljnim opisom Novog Jerusalima. Ovo je upravo obrnuto od izveštaja stvaranja u Postanku 1 i 2. U Postanku 1 svet je stvoren kao mesto prebivanja za ljudska bića. U Postanku 2 u taj svet dolaze ljudi, Adam i Eva. U Otkrivenju 21 tekst govori o onima koji nastanjuju na novoj zemlji, a Otkrivenje 22 o mestu gde će nastaniti.

Biblija počinje i završava istom notom: stvaranjem. Postanak 1 i 2 sadrže izveštaj o prvotnom stvaranju; Otkrivenje 21 i 22 izveštavaju o novom, ponovnom stvaranju. Oba ostvaruje Stvoritelj Bog; oba su Njegovo, a ne ljudsko delo. Sve što se nalazi između Postanka 1–2 i Otkrivenja 21–22 istorija je plana spasenja. (Vidi Bog, IV. C; Nova zemlja, III. A–C.)

III. Teologija i lično iskustvo

Iz ovog pregleda biblijskih tekstova koji se odnose na doktrinu o stvaranju moguće je uzeti različite pouke. Neke od njih mogu biti više apstraktne ili filozofske, dok su druge na ravni ličnog iskustva i načina života.

Mi smo Njegova stvorenja

Mesto odakle trebamo početi uzimati biblijske pouke o stvaranju jeste činjenica da smo stvoreni. Mi smo stvorena bića. Biološki procesi pokrenuti tokom nedelje stvaranja još uvek traju i uzrok su da danas postojimo. Kao što je sam Bog učinio na kraju tog nedelje stvaranja, i mi možemo stati i reći: „Vrlo dobro je.“ To se odnosi na naš vlastiti život; odnosi se na čuda telesnog sistema prema kojima funkcioniše naše telo; odnosi se na svet izvan nas dok oko sebe posmatramo prirodu, živu i neživu.

Budući da smo Njegova stvorenja i da nas On je načinio, mi na kraju sva svoja dostignuća moramo pripisati Njemu. Naši talenti, naše sposobnosti, rezultat su Njegovog dizajna pri stvaranju. Ne treba prezirati muzičke talente, poslovnost, sticanje bogatstva, akademsko obrazovanje, fizičku snagu, poljoprivredne i industrijske proizvode, arhitektonske nacrte i konstrukcije, i mnoga druga dostignuća ljudskih bića, već ih ceniti kao proizvod bića stvorenih na Božju sliku. Ova činjenica zahteva da pred Njim pokažemo duboku poniznost.

Obožavanje našeg Stvoritelja

Činjenica da razumemo kako smo stvoreni ne samo što nas stavlja u logičnu i razumnu vezu s našim Stvoriteljem, s drugim stvorenjima i svetom oko nas, već u nama treba izazvati osećaj strahopoštovanja pred veličinom Boga koji je sve stvorio. Ovaj osećaj štovanja možemo izraziti u zajednici i lično.

U izveštaju u Postanku 1 višeput je zapisano kako je Bog rekao: „I vide Bog da je dobro“, da bi poslednji blagoslov glasio: „I beše veoma dobro.“ Ovo nam pruža priliku da razmišljamo o prirodi fizičkog sveta. Postoji gledište prema kojemu je materija nešto loše, a dobro je ono što se odnosi na duh i filozofske misli. Međutim ovakva je podela pogrešna; jedno i drugo se međusobno ne isključuje. Hebrejska misao, prikazana u Bibliji, upućuje da ozbiljno cenimo lepotu i korisnost telesnog.

Izveštaj iz Postanka pokazuje da je ljudima dodeljena glavna odgovornost za brigu o zemlji i svemu što ona sadrži. Ljudima je dana vlast nad pticama, ribama i kopnenim životinjama koje nastanjuju zemlju. To ne znači da ljudska bića trebaju vladati njima na njihovu štetu, već da uvažavaju životinje u njihovim odgovarajućim ekološkim nišama.

Biblija je jasna, posebice u Starom zavetu, da je Bog drugačiji i odvojen od onoga što je stvorio. Tako nije mislio paganski svet oko drevnog Izraela koji je obožavao prirodne sile. Paganski politeizam ovisio je o pristupanju svojim bogovima s darovima da bi ih ublažio i sačuvao njihovu naklonost prema žiteljima neke zemlje. U Bibliji su sve prirodne sile nelične; nisu pretvorene u božanstva i osim toga pod nadzorom su jednog, suverenog Stvoritelja.

Upraviteljska služba

Upraviteljska služba još je jedan način služenja Bogu Stvoritelju (vidi III. A, B). Kad čovek brine za zemlju, životinje i blago koje poseduje, ne samo što treba držati na umu na to da su to Božji darovi, već i predmete koje Mu treba vratiti deljenjem s manje sretnima. (Vidi Upraviteljska služba, I. B; E. 2–4.)

Istorijski čin stvaranja

Biblija Božja stvaralačka dela smatra istorijskim. Ona su bila toliko poznata i priznata, da je ideja Boga kao Stvoritelja svedena na formulu koja je služila kao uvod u molitve, proročanstva, obećanja i nabrajanje Božjih silnih dela u prošlosti. Božja stvaralačka dela u Postanku 1 smatrana su samo početkom ovih silnih dela.

Štovanje Održavatelja

Biblijski tekstovi koje smo proučili dovoljno jasno pokazuju da ljudi u prošlosti nisu smatrali kako je Stvoriteljev delovanje prestalo nedeljom stvaranja. Zapravo ono je nastavljeno tokom biblijskih vremena sve do danas. I u Starom i u Novom zavetu nalazimo izjave o Božjem stvaralačkom delu, kojima slede tekstovi što pokazuju da On nastavlja održavati ono što je stvorio. To se odnosi i na svako danas živo ljudsko biće. Kad ne bi bilo Božje održavajuće sile, niko od nas ne bi dalje živeo.

Bog se otkriva u prirodi

Starozavetni tekstovi, posebno u Psalmima, svedoče o činjenici da u prirodi može videti dela Božjih ruku. Priroda nam govori o Bogu te prirode. Od nje ne možemo naučiti sve o Bogu, budući da je njeno svedočenje oštećeno grehom; pa ipak, svet prirode još uvek svedoči o Božjoj sili i veličini. Dobro je da obratimo pažnju na to svedočenje.

Odbacivanje evolucije

Teorija o evoluciji, prema kojoj se život tokom dugih razdoblja razvijao od nižih u više oblike, ne slaže se s biblijskim tekstom ni na teističkoj ni na neteističkoj osnovi. Izjave o stvaranju u Starom i Novom zavetu potvrđuju istovetan a gledišta o Božjem delu stvaranja prigodom osnivanja ovoga sveta. U vreme izvornog prvog nedelje stvaranja izvedeno je posebno stvaranje. Savremena nauka to može opovrgavati, ali to ne može učiniti na osnovi zdrave egzegeze biblijskog teksta, već samo na osnovi vanbiblijskh činilaca.

Misija i vest

Kao što je prikazano u odseku II. D., o stvaranju u Otkrivenju, postoji poslednja vest koju treba objaviti svetu. Ona obuhvata posebne izjave o nebeskom Bogu kao Stvoritelju-Bogu. Vest o Stvoritelju-Bogu treba navestiti u određenom trenutku u planu istorije spasenja, tokom vremena poznatog iz Danielove knjige kao „vremenu posljetka“. Treba obratiti pažnju na Stvoritelja-Boga upravo onda kad je On zamagljen idejama ljudskih bića. Za rasčišćavanje ove situacija treba prepoznati i objaviti Boga kao Stvoritelja. Ovo je poslednji put istaknuto pojavom silnog anđela u Otkrivenju 10 i prvog anđela u Otkrivenju 14.

Vekovima su sveti očekivali dolazak Božjeg kraljevstva. Starozavetni prikaz ovog davno željenog kraljevstva nije sasvim jasan, ali je pojašnjen eshatološkim obećanjima Novog zaveta. Kad Bog konačno uspostavi svoje večno kraljevstvo, ono će se temeljito razlikovati od sveta kakvog danas poznajemo. Ovo ponovno stvaranje zahtevaće novo i sveže delovanje Njegove stvaralačke sile. Zato Biblija to novo kraljevstvo naziva novim nebesima i novom zemljom. Novi Jerusalim će biti mnogo slavniji i lepši od svega što su ljudi poznavali. Gospod Bog će sedeti na prestolu usred Novog Jerusalima, na obnovljenoj zemlji. Oni koji se uzdaju u Stvoritelja i Otkupitelja Boga, dočekaće ispunjenje svojih dugo očekivanih nada. Tada će pravedni dugo uživati u delima svojih ruku, kao što će Bog dugo uživati u delima svojih stvaralačkih ruku.

Istorijski pregled

Drevni Bliski istok

Priče o stvaranju u drevnom svetu obeležene su politeizmom. U ovim pričama o stvaranju sveta nalazimo epizode sukoba i sukobljena mišljenja bogova. U takvim neslaganjima volja jednog boga ili skupine bogova nadvladala je želje drugog boga ili skupine bogova. Nasuprot tome Biblija stvaranje vidi kao delo jednog suverenog Boga koji vlada prirodom, a svoje snage i elemente koristi za ostvarenje svojih ciljeva.

Asirsko gledište: Enuma Eliš

U priči o Enumi Elišu sukobile su se dve skupine bogova. Jednu je predvodila božica Tiamat, predstavnica vod a, i njen supružnik Kingu. Druga skupina nije bila organizovana, pa je tražila vođu. Prema babilonskoj verziji za vođu izabrali su Marduka, dok je prema asirskoj verziji to bio Ašur. U tim pričama Marduk ili Ašur porazio je Tiamat i Kingua, pa je božičino telo bilo napola uzduž razrezano da bi se dobila podela voda nad svodom i vode ispod svoda. Ovde nalazimo bledau sličnost s događajima drugog dana u izveštaju stvaranja iz Postanka 1.

Verovatno se ime Tiamat može lingvistički povezati s hebrejskom rečju tehom, koja je u Postanku 1 prevedena s „bezdan“. I Kingu je ubijen, a njegova je krv pomešana s glinom od koje su načinjeni ljudi. Neki u ovome vide bledu sličnost sa šestim danom stvaranja u biblijskom izveštaju.

Starobabilonska verzija: Atrahasis

Najstariji primerak epa o Atrahasisu potiče iz sedamnaestog veka pre Hrista. Izvorna priča je svakako još starija. Priča počinje s nižim bogovima koji su morali obavljati najveći deo posla za više bogove. To im je dosadilo pa su odlučili obustaviti rad. Na kraju je načinjen kompromis prema kojem će biti stvorena ljudska bića da ponesu teret posla.

Nakon odluke o stvaranju ljudskog roda uključila se božica rađanja. Očistila je glinu potrebnu za projekat; zatim je ubijen bog We-ila da bi se njegovu krv moglo pomešati s glinom. Kad je tako ova posebno pripravljena glina bila gotova, božica rađanja je od nje otkinula četrnaest komadića i legla na njih. Kad je došlo vreme za rađanje sedam muškaraca i sedam žena, prišlo je nekoliko drugih božica rađanja da pomognu kod porođaja i tako se rodilo čovečanstvo. Sličnost s biblijskim izveštajem je u tome što je ljudski rod načinjen od praha zemaljskog, ili gline, no u biblijskom izveštaju Bog je to učinio u jedan jedini dan.

Sumersko stvaranje

Eridu tekst je poznat iz primeraka pločica koje potiču iz vremena oko 1600 godina pre Hrista. Verovatno je u usmenom i pisanom obliku bio mnogo stariji. Priča govori o stvaranju, pretpotopnom životu i potopu.

Na nesreću, prvih je trideset i šest redaka na početku teksta odlomljeno. U njima je moralo biti potpuno prikazano stvaranje. Međutim imamo sažetak: „Kad su An, Enlil, Enki i Ninhursaga [božica rađanja] oblikovali crnoglavi narod [Sumerane], učinili su da iz zemlje u obilju izađu male zemaljske životinje.“

Postoji više sličnosti između ovog sažetka i tvrdnji o ovim predmetima u biblijskom izveštaju. Ljudi i životinje stvoreni su istovremeno; životinje su stvorene na sličan način, od zemlje. Njihova množina ogleda se u biblijskom izveštaju, prema kojem su zemlja, zrak i vode provrvjeli živim stvorenjima. Međutim priča govori o Sumeranima kao središtu stvaranja ljudi, dok Biblija predstavlja Adama i Evu kao pretke celokupnog ljudskog roda. Politeizam je vidljiv u saradnji glavnih bogova u činu stvaranja, i posebno u aktivnosti božice rađanja u ovom postupku.

Drevni egipatski mitovi o stvaranju

Nestalnost ideja o stvaranju vidljiva je u nizu mitova. U različita vremena u stvaranje su uključeni razni bogovi. Možda je najvažniji egipatski tekst o stvaranju tekst poznat kao Memfiska teologija (ANET 4–6). U njemu stvoritelj-bog Ptah stvara izgovaranjem reči, što podseća na Postanak 1.

U različita vremena su razni bogovi prikazani kao značajni za delo stvaranja. Tako su u jedno ili drugo vreme Amun, Aten, Atum, Ptah i Khnum svi smatrani glavnim stvoriteljem bogom. Ideja sukoba povezana s postupkom stvaranja prisutna je u jednom mitu poznatom kao „Odbojnost zmaja i stvaranje“ (Isto, 6, 7). Uzimanjem pokroviteljskog stajališta jedan tekst smatra Tebu u Gornjem Egiptu središtem stvaranja (Isto, 8).

Grčka teologija o stvaranju

Teško je odrediti datum Hesiodova delovanja, premda su njegovi spisi bili dobro poznati u petom veku pre Hrista. Danas se misli da potiču iz razdoblja oko osam sto godina pre Hrista. U dva različita dela nalazimo njegova razmatranja o stvaranju. Opis stvaranja kosmosa nalazimo u njegovom delu Theogony, a priču o stvaranju ljudskog roda u pripoveci o Pandori i petorim dobima, zabeleženoj u Dela i dani.

U Hesiodovoj Theogoniji priča o stvaranju sveta je izričito seksualnog tipa. U okvir rodoslovlja umetnute su priče o bogovima. Deo svrhe ove poeme bio je uzvisiti Zeusa, kao što je Enuma Eliš napisan s ciljem veličanja Marduka. Tekst govori o tri glavna naraštaja bogova. Prvi (linije 116-210) je rodoslovlje Kaosa, Erosa i nekih drugih bogova i njihove dece. Priče o drugom naraštaju bogova govore o poreklu Titanove dece, Kronosove dece i dece drugih bogova (linije 211-735). Ovaj deo govori i o stvaranju žene, ali ne i čoveka. Deo završava pričom o ratu između bogova na nebu. Treći deo rodoslovlja ističe Zeusovu kraljevsku vlast i brakove, zajedno s pričama o drugim bogovima (linije 736-880).

S druge strane priča o Pandori razlikuje između dobre muškosti i ne tako dobre ženskosti. Neki su u njoj videli odjek biblijskog izveštaja o padu Eve. S biblijskog gledišta možemo reći da ove priče više govore o padu i propadanju u zlo nego o prvotnom stvaranju. Od slavnog zlatnog doma ljudski rod je krenuo putem propadanja; ove priče više govore o nazadovanju ljudske rase od ovog prvotnog stanja nego o njegovoj evoluciji na lestvici napretka.

Jevrejska literatura između dva zaveta

Kao primere literature između oba zaveta uzimamo Prvu Henokovu i Jubileje, koje obe pripadaju pseudoepigrafima iz drugog veka pre Hrista. Kao što se može očekivati, s obzirom da su potekle iz hebrejskih Pisama, one slede uzorak stvaranja iz Postanka. Od izveštaja u Postanku odstupaju samo utoliko što dodaju pojedinosti koje ne nalazimo u Bibliji i proširenja u različitim smerovima. Prva Henokova je više proširena od druge.

Knjiga Jubileja o stvaranju govori dosta slično kao Biblija. U Jubilejima 2 i 3 jezik je sličan onome u Postanku. Stvaranje je izvršeno za šest dana, istim redosledom kao u Postanku, ali s više pojedinosti o svakom danu. Poduži odlomak opisuje sedmi dan, prvu subotu. Svrha ove naracije je utvrđivanje sigurnog ishodišta od kojeg počinje prvi ciklus subotnih i jubilarnih godina.

Važna tema u Prvoj Henokovoj jeste uredan ciklus u prirodi, u kojem se zvezde, Sunce i Mesec kreću svojim orbitama, a vetrovi, mora i godišnja doba poštuju svoj redovni ciklus. Ovi ciklusi postaju podlogom za astronomske spekulacije kasnije navedene u knjizi. Za ove redovne cikluse pisac kaže: „Svi oni pripadaju onome ko živi zauvek. Njegovo se delo odvija i napreduje iz godinu u godinu. I sva njegova dela napreduju i slušaju njega, i ne menjaju se; ali sve funkcioniše onako kako je to Bog odredio.“ (1 Henok 5,1-3). Ova je ideja svakako skladna starozavetnoj ideji o Božjem stvaranju i održavanju.

Prema 1. Henokovoj 10,17-22 postojaće nova zemlja. Nju će obrađivati u pravednosti a biće zasađena stablima blagoslova. Obilno će roditi biljke, stabla i loza, a okaljanosti i bezakonja će nestati.

Jevrejski izvori iz prvog veka

Sasvim je prirodno da istorijsko delo Josipa Flavija (oko 37. do oko 100.) Jevrejske starine, nakon rasprave o izvorima, počinje izveštajem o stvaranju kakvog ga nalazimo u Postanku. Ovaj deo njegovog dela nalazimo u prvoj knjizi, poglavljima 27-42. Izveštaj sledi redosled biblijskog teksta. Eventualna proširenja su skromna.

Kad dolazi do Postanka 2, Josip Flavije prelazi neposredno na stvaranje čoveka, bez komentarisanja stanja u polju i vrtu. Imenom i mestom opisuje reke iz Postanka 2. U vezi s padom u greh iz Postanka 3 Josip Flavije smatra da se prvi par kratko vreme osećao „sretnijim“, nakon što je jeo zabranjeni plod sa stabla spoznaje dobra i zla. Tako uglavnom dosta verno sledi kanonski izveštaj o stvaranju i njime se služi u istorijske svrhe, kao uvod u svoju istoriju Izraela.

Filon Aleksandrijski, koji je živeo i delovao u prvoj polovici prvog veka naše ere, unosi novi element u izveštaj o stvaranju. Uticaj grčke filozofije na Filonovo razmišljanje i spise očit je u njegovom tumačenju biblijskog izveštaja o stvaranju. Dok nepokolebljivo zadržava jezgro biblijske religije koja stoji iza izveštaja o stvaranju, on je pojedinosti tog izveštaja protumačio kao slikovite i simbolične (O stvaranju).

Filonov pogled na stvaranje pokazuje kako se izveštaj Pisma čitao i tumačio prema načelima grčke filozofije. Ova dihotomija između stvarnosti i ideala je dalje ostala na snazi pa je stvaranje pretvoreno u nešto što ono nije bilo kad je izašlo iz Božjih ruku. Za Jevreje je materijalni svet bio stvoren vrlo dobar, dok je prema grčkom i Platonovom mišljenju duhovno i idealno nadvisivalo materijalno.

Prva crkva: Origen i Augustin

Budući da je poticao iz Aleksandrije, Origen (oko 185. do oko 254.) je, što ne iznenađuje, sledio aleksandrijsku metodu egzegeze, ranije predstavljenu Filonom. U Postanku 1 kao i u drugim biblijskim odlomcima Origen je video trostruki prikaz – doslovan, moralni i alegorijski – pri čemu je jasno zastupao ovaj poslednji.

Augustin (354.–430.) je zastupao sasvim drugačiji pogled na prirodu izveštaja o stvaranju od Origena. Zametio je da su sati, dani, meseci i godine bili označeni kretanjem nebeskih tela koja je Bog pokrenuo (O Božjoj državi, 12. 15). Premda nije bio siguran u pogledu prva tri dana nedelje stvaranja (Isto, 11. 6), bio je načisto što se tiče naravi stvaralačkih dela. Ona nisu bila slikovita ni simbolička. Augustin je takođe naglasio da sklad i jedinstvo u prirodi pružaju dovoljno razloga za proslavljanje Stvoriteljev e mudrosti (Confessions, 7. 13). Dosta je naglašavao da ova hvala pripada Stvoritelju, čak i od neživih stvorenja koja Augustin personifikuje (O Božjoj državi, 11. 4). Sedmi dan stvaranja uzimao je doslovnim, ali je Božji počinak bio duhovan (Isto, 11. 8).

Augustin je dosta pažnje posvetio godinama u rodoslovlju stanovnika pretpotopnog sveta (Post 5). Uporedio je hebrejske i grčke rukopise u pokušaju da tačno izračuna njihovu starost. Smatrao je, na osnovi kalendara za potop, da su njihove godine bile slične našima. Iz njegove je rasprave razvidno da je ljude pre potopa, uključujući Adama i Evu, smatrao stvarnim osobama, sa stvarnim godinama rođenja i smrti (O Božjoj državi, 15. 10-15). Na osnovi svog proučavanja zaključio je, temeljući se na teoriji dan-doba, da svet još nije dosegao starost od 6000 godina (Isto, 20. 7).

Srednjovekovno razdoblje: Akvinac kao primer

Najveće delo Tome Akvinskog (oko 1225.–1274.) bilo je njegova Summa Theologiae, najviše dostignuće srednjovekovne teološke sistematizacije. Od tri glavna dela prvi raspravlja o Bogu, Njegovoj naravi i svemu što je poteklo od Njega. Premda je za Akvinca u različitim područjima razum na prvom mestu, mnoga osnovna hrišćanska učenja, uključujući i stvaranje sveta, došla su k nama božanskim otkrovenjem. Istovremeno istine kao što su postojanje Boga i stvaranje, ne smemo smatrati protivnima razumu.

Većinu svojih argumenata u prilog postojanja Boga Akvinac izvodi iz prirode stvaranja. Prvi pokretač pokrenuo je stvaranje; zahvaljujući tom kretanju znamo za njega. Budući da je prvi uzrok, On je učinio da dođe do stvaranja, koje je opet proizvelo niz drugih uzroka. Svakako da ne smemo ispustiti iz vida štetu koju je greh prouzrokovao tom savršenom stvaranju. Akvinčev argument za razumni dizajn u prirodi postao je omiljen predmet današnjih naučnika i filozofa. Među našim savremenicima pojavila se neka vrsta „sekularnog teizma“, koji u prirodi mogu videti očiti dizajn, pa se vraćaju Dizajneru, premda Ga možda ne štuju na uobičajen način.

Reformacija: Martin Luter kao primer

Luter je doktorirao 18. oktobra 1512. godine. Nedelju dana kasnije počeo je s održavanjem predavanja o Postanku. Na nesreću, ova su prva predavanja izgubljena. Međutim, na raspolaganju nam je njegova druga zbirka Predavanja o Postanku, s kojima je počeo 1. juna 1535. Ova predavanja o prvih pet poglavlja predstavljaju dobar prikaz onoga što je zreo Luter mislio o stvaranju (Luterova dela, sv. 1).

Luter je verovao u stvaranje ex nihilo, jer je na samom početku svog dela izjavio da „od Mojsija znamo kako ovaj svet nije postojao pre 6000 godina “ (Isto, 1. 3). Iz mnogih odlomaka u njegovom delu vidimo da je fizičkom stvaranju pristupao sasvim doslovno. Pisao je: „Ono što Mojsije naziva nebom i zemljom nije one vrste koju mi poznajemo, već grube i bezobličn e mase koje su postojale do tog trenutka. Voda je bila tamna; budući da je po prirodi lakša, ona je okruživala još uvek bezobličnu zemlju, kao blato ili gusta magla. Ovu primarnu materiju, tako da kažemo, za svoje kasnije delo, prema jasnim rečima u Dekalogu (Post 20,11), Bog nije stvorio izvan šest dana, već na početku prvog dana.“ (Isto, 6).

Opis stanja zemlje „pusta i prazna“ Luter je uzeo kao prazno, neoblikovano i bez ičega živog (Isto, 7).

Luter je takođe odbacio spekulacije filozofa na tom području. Spomenuo je Aristotelovog (i Akvinčevog) Prvog Pokretača, ali se nije bavio tom idejom. Namesto toga potvrdio je: „Sledimo Mojsija i i objavimo da se sve ove pojave događaju i da su upravljane jednostavno Božjom rečju.“ (Isto, 30) Neke delove izveštaja o stvaranju, koje nije razumeo, Luter je prepustio Bogu da ih prihvatimo verom. Nakon podele voda, potvrdio je: „Sam Bog želi ostati jedini gospodar svog poretka i sudac svoga sveta. Stoga u ovome ne trebamo biti posebno znatiželjni.“ (Isto, 33)

Zanimljivo je videti kako je stvaranje malo delovalo na izjave u kredu i katehetizaciji, koje su bile posledica Reformacije. U pregledu devet takvih dokumenata samo u Luterovom Malom katekizmu iz 1529. nalazimo izjavu o stvaranju, i to samo kao opštu tvrdnju o Bogu kao Stvoritelju svega. Razlog za ova očiti nedostatak jeste u tome što su reformatori po ovom predmetu bili složni, pa on nije bio važna tačka razmatranja između njih i Rimokatoličke crkve. Ovo je verovatno bilo poslednji put da je postojao priličan stepen jedinstva po tom predmetu, jer se nastupom doba racionalizma u sledeća dva veka ovo slaganje raspalo u niz vrlo različitih gledišta.

Doba racionalizma

Pojavom naučnih istraživanja u sedamnaestom i osamnaestom veku na području filozofije su se pojavile nove misli i ideje o svetu i svemiru. Otkrića Galileja, Keplera, Newtona, Harveya i drugih dovele su do novog i mehaničkog razmišljanja o funkcionisanju svemira. Ono što je počelo kao proučavanje zakona koje je Bog stvorio u prirodi, završilo je njihovim izoliranjem od Boga s kojim su isprva bili povezani. Ovo je bilo posebno vidljivo u slučaju Isaaca Newtona (1642.–1727.). Kao pobožni hrišćanin otkrio je u svetu fizičkih zakona ono što je druge navelo da razviju gledišta koja su ove zakone odvojila od Boga. Svemir je bio prepušten sebi, i premda se ravnao prema zakonima, smatralo se da su mu oni svojstveni.

Budući da su svemir smatrali nezavisnim o Bogu, iz razmišljanja filozofa onog vremena nestalo je božanskog Stvoritelja. To je dovelo do deističkog pogleda na svemir, na model satara. Kao veliki satar, Bog je načinio svet; a onda ga je pustio da radi sam, u skladu sa zakonima koji su s njim stvoreni. Sat je bio navijen i sad je mogao otkucavati bez Božje pomoći. To je opet dovelo do zaključka da se Bog nije mešao u prirodno funkcionisanje ovog sveta. Zbog toga su sada bila isključena čuda, kao i neposredno otkrivenje proroka. Možda je postojao prvotni Stvoritelj, ali nakon stvaranja ovoga sveta On se za njega više ne zanima.

Samo korak iza toga bila je ideja da ljudskom rodu nije potreban ni satar Bog. Ne samo što je funkcionisao sam po sebi, nego je svemir i sam po sebi nastao, spontano, bez pomoći satara. Takav filozofski razvoj odrazio se na biblijski izveštaj o stvaranju na dva različita, ali paralelna načina. Prvi je bio nastanak književne kritike biblijskog izveštaja, a drugi prihvatanje da je nauka dokazala netačnost biblijskog izveštaja o stvaranju. Obe metode ocenjivanja biblijskog izveštaja postoje i danas; istražićemo razvitak svake od njih, zajedno s nekim problemima koji su se odrazili na biblijski izveštaj.

Književna kritika knjige Postanka i izveštaja o stvaranju

Jedan od prvih kritičara izveštaja o stvaranju bio je Benedict Spinoza, jevrejski filozof koji je živeo u Holandiji (1632.–1677.). Međutim, njegovi komentari su bili samo prolog onoga što će doći. No prekretnica kojom počinje savremeno doba književne kritike Postanka i izveštaja o stvaranju jeste studija Jeana Astruca, francuskog fizičara (1684.–1766.), koji je 1753. objavio svoje dve teorije o sastavljanju knjige Postanka. Astruc je ostao uz Mojsiju kao autora Postanka, ali je tvrdio da je Mojsije upotrebio izvore i složio ih u četiri kolone. Kasniji pisari su ih rearanzirali i tako dali sadašnji izgled knjizi. Tvrdio je da različita božanska imena upotrebljena u Postanku 1 i 2 potiču iz različitih izvora.

Nije trebalo dugo da se Astrucova ideja proširi i ovi izvori odvoje od Mojsija. To je učinio Johann Eichhorn (1752.–1827.); on je utvrdio da su ovi izvori potekli iz različitih vremena i od različitih pisara mnogo kasnije nakon Mojsija. Drugi su naučnici devetnaestog veka dodavali ovoj teoriji, dok se dokumentarna hipoteza nije pojavila u svojoj najvećoj sintezi u delu Juliusa Wellhausena (1844.–1918.) Die Komposition des Hexateuchs und der historischen Bòcher des Alten testaments (3. izdanje, 1899). Ova je teorija bila izložena stalnim modifikacijama. Danas se tvrdi da su četiri glavna izvora Pentateuha – J, E, D i P – podeljena na razdoblje od oko pet stotina godina, od Davida do nakon izgnanstva.

Dva poglavlja na početku Postanka dodeljena su: jedno izvoru E a drugo izvoru J. Ovo je učinjeno zbog upotrebe različitih božanskih imena i različitih književnih stilova. Prema ovome izveštaje o stvaranju nije napisao Mojsije, već kasniji pisari. Budući da su pisani kasno u biblijskoj istoriji, a pisala ih je različita skupina pisara koji su delovali u razna vremena, ne mogu se smatrati pouzdanom istorijom.

Konzervativni pisci, kako jevrejski tako i hrišćanski, ozbiljno su kritizirali dokumentarnu hipotezu. Posebno značajna među njima su U. Cassuto (The Documentary Hypothesis, engl. prevod 1961), M. H. Segal (The Pentateuch, 1967) i O. T. Allis (The Five Books of Moses, 1943). Deo I. B. ovog članka odgovor je onima koji slede dokumentarnu hipotezu pošto ukazuje na elemente koji oba poglavlja povezuju s istim autorom. Precizno slaganje reči, slogova i brojanje istaknutih naglasaka između ova izveštaja jasno govori protiv toga da su Postanak 1 i 2 proizvodi različitih pisarskih škola, odvojenih sa četiri i više vekova. Osim toga, pokazalo se da upotreba božanskih imena u oba ova poglavlja ima teološko značenje vezano uz Božje funkcije.

Dokumentarna hipoteza ne uspeva prepoznati paralelnu, ponavljajuću značajku hebrejske literature, kao u poeziji tako i u prozi. Izveštaj u Postanku 2 je paralelno ponavljanje nekoliko izabranih elemenata iz Postanka 1, što je uobičajeno u hebrejskom paralelnom načinu pisanja. S obzirom da je izveštaj o stvaranju jedna od važnih izjava u hebrejskoj Bibliji, za očekivati je paralelno ponavljanje.

Uglavnom se naučnici svrstavaju u dve različite skupine: one koji Izrael stavljaju na gomilu s ostalim zemljama i kulturama na drevnom Bliskom istoku, i one koji nastoje Izrael prikazati posebnim i jedinstvenim. Književni kritičari su nastojali naći elemente koji razdvajaju oba izveštaja o stvaranju u Postanku, zanemarujući elemente koji iz povezuju. Iznad svega, zanemarili su glavni književni mehanizam koji ih povezuje, ponavljajući paralelizam misli.

Dokumentarnoj hipotezi sledile su druge tehnike analiziranja biblijskog teksta. Jedna od njih je kritika oblika koju je prvi razvio H. Gunkel (The Legends of Genesis, 1901). Ova filozofska škola naglašava „smeštanje u život“ koje je potaklo nastanak priče i ispituje celine u kojima je materijal prenošen. Gunkel je pokušao biblijski izveštaj o stvaranju povezati s mezopotamskim Kaosovim mitom stvaranja (vidi IV. A. 1). Budući da temi kaosa u Postanku 1 nije dano značajnije mesto, Gunkel je tvrdio da „možemo nagađati o nekom obliku izveštaja u kojem se javlja više osoba i u kojem je svet stvoren nakon sukoba Boga i Kaosa“ (Gunkel, 74; obeležavanje dodao pisac članka). Glavna reč ovde je „nagađati“. Drugim rečima, budući da u biblijskom tekstu, kakav je danas, nema Kaosa, izveštaj treba tako rekonstruirati da govori o borbi s Kaosom. Na ovaj način babilonski mit postaje merilom po kojem bi trebalo rekonstruirati biblijski izveštaj o stvaranju, premda jedno i drugo ima tako malo toga zajedničko.

Naučna kritika Postanka i izveštaja o stvaranju

Prvu priliku da naučni sektor kritizuje izveštaj o stvaranju i s njim izveštaj o potopu, pružili su nalazi i teorije geologije. Premda su joj drugi prethodili, temelj savremene evolucijske geologije, može se reći, položio je James Hutton (1726.–1797.). Ispitujući formacije stena u svojoj rodnoj Škotskoj i u Engleskoj, počeo je posebno isticati sporo delovanje erozije pokretne vode u trošenju tla i oblikovanju novih stena taloženjem. To je postavilo teoretski temelj za uniformitarijanizam, prema kojemu je danas sve onako kako je uvek bilo. Ako pretpostavimo da je sadašnjost sveobuhvatan ključ za prošlost, uniformitarijanističke pretpostavke postaju merom vremena u prošlosti, koja se proteže u gotovo beskrajnoj procesiji ciklusa erozije i taloženja. S ovom temeljnom pretpostavkom geološka doba su prešla granice svega što je nedavno biblisko stvaranje moglo obuhvatiti. Francuz Georges Cuvier (1769.–1832.) ubrzo je svoje studije fosila dodao slojevima nataloženim na ovaj način.

Jedan nepoznati engleski mernik imenom William „Strata“ (Slojeviti) Smith dodao je ovom sistemu, organizujući različite skupove stena koje je našao u svom merničkom poslu. Smith je izradio ideju „indeksnih fosila“ za sloj stena kojeg je poznavao i na osnovi nje načinio geološku kartu središnje Engleske. Prihvatanje ove karte bilo je za njega dovoljno ohrabrenje da projekat geološkog kartografisanja proširi na sve delove Engleske. Smith je bio Cuvierov savremenik, ali zbog svog ograničenog obrazovanja verovatno nikada nije upoznao Cuvierovo delo slične naravi.

Premda su Huttonovo, Cuvierovo i Smithovo delo podupirali i proširili ideju golemih vremenskih razdoblja neophodnih za taloženje geoloških slojeva i fosila koje su sadržavali, mehanizam za ovo napredovanje objavljen je 1844. Autor knjige Vestiges of the Natural History of Creation, nije bio poznat u vreme njenog objavljivanja; tek posle smrti su Roberta Chambersa, veoma poznatog nakladnika Cyclopaedia of English Literature, prepoznali kao njezinog autora. Prema ovom delu napredovanje od beskičmenjaka do riba, od gmizavaca do sisavaca i čoveka, kako je vidljivo iz fosila, bilo je delo nasleđivanja ili evolucije. Premda još nije bio predložen mehanizam evolucije, ideja da su to životni oblici koji tokom dugih razdoblja slede jedan za drugim, bila je veoma poznata pre Darvinovog vremena.

U međuvremenu je Charles Lyell (1797.–1875.) iskristalisao principe uniformitarijanističke evolucionističke geologije. Ovaj pristup izneo je u svojoj knjizi The Principles of Geology; prva tri sveska objavljena su 1830. Iznenađuje što se Lyell dugo odupirao evolucionističkim posledicama svoga dela. Odbacio je Chambersovu knjigu Vestiges i odupro se Darvinovoj teoriji kad je ova objavljena. Konačno je kapitulirao i u kasnijim je godinama prihvatio.

Lyellovo delo Principles of Geology bilo je dobro poznato i izvršilo je golem uticaj na prelaz s kratke biblijske hronologije za stvaranje na strahovito dugu vremensku skalu uniformitarijanističke geologije. Darvin je na svoje putovanje brodom Beagle poneo Lyellovu knjigu; ona mu je poslužila kao geološka početnica za biološku teoriju koju je kasnije izradio. Njegova teorija o evoluciji ovisi o izboru i preživljavanju najsposobnijeg među vrstama koje su sledile jedna drugu. Ovo je 1859. objavio u svojoj knjizi Poreklo vrsta.

U devetnaestom veku niz kreacionista usprotivilo se ovim idejama, ali njihova orijentacija se nešto razlikovala od orijentacije kreacionista u dvadesetom veku. Jedan od prvih veoma poznatih kreacionista bio je Louis Agassiz (1807.–1873.), veoma dobro poznat po svom radu s fosilima i posmatranju glečera i teorijama o njihovom nastanku.

Dvadeseti vek. Na području geologije, biologije i genetike došlo je do snažnog razvitka koji danas utiču na gledišta naučnika u ovim predmetima. Na području geologije došlo je do odmaka od uniformitarijanizma. Današnji geolozi, bili evolucionisti ili ne, više se slažu da postoji obilje dokaza za katastrofe u geološkom redosledu. Razlika između ovog gledišta i gledišta kreacionista jeste u tome što geolozi evolucionisti u geološkom redosledu vide mnoštvo katastrofa, dok kreacionisti većinu njih svrstavaju u jednu veliku katastrofu, biblijski potop. Od načina na koji se odnosimo prema podacima o potopu, zavisiće kako ćemo gledati na stvaranje pre njega.

Još jedno područje koje je delovalo na hrišćanski svetonazor je radiometrij sko datiranje što su ga razvili fizičari. Radiometrijsko datiranje, kojim se određuje starost elemenata u nefosilnim (nesedimentnim) stenama, stavlja ove elemente i njihove vulkanske taloge milione godina u prošlost. Oni se još uvek mogu uskladiti s hrišćanskim gledištem o stvaranju u Postanku 1 ako prihvatimo da je primordialni planet postojao u stanju mirovanja pre nedelje stvaranja i nastanka života na zemlji. Radiokarbonsko datiranje koristi se za određivanje starosti mrtvih organizama, organskog materijala, ali kako se vraća dublje u prošlost metoda postaje sve netačnijom.

Na području biologije genetika je posebno snažno uticala na teoriju o evoluciji. Darvin je imao samo rudimentarno znanje o genetici. Smatrao je da se nasleđene karakteristike prenose okruglim telašcima u krvi. U isto vreme dok je Darvin radio, redovnik Gregor Mendel izradio je zakone nasledstva kojima je upravljala genetika. Na nesreću, njegovo se delo izgubilo i tek je kasnije otkriveno. Danas se misli da se promene u karakteristikama događaju mutacijom u genima. To predstavlja problem za evoluciju, zato što su mutacije najčešće štetne, a ne korisne. Učinjen je pokušaj da se problem reši proučavanjem genetike populacije. Ako uzmemo celu populaciju jedne vrste, statistički je moguće nadvladati štetne mutacije i izabrati korisne.

U biologiji je do velike revolucije došlo otkrićem dvostrukog helikalnog oblika DNA molekule Watsona i Cricka 1953. Danas je poznato da se pri reprodukciji temeljni par koji vezuje kičmu DNA otvara i da se polovice roditeljskih parova udružuju u stvaranju novog člana vrste. To još više otežava hipotezu evolucije vrsta zbog silne veličine i složenosti problema. Trenutno je u toku istraživanje da se odrede svi bazni parovi u DNA čovekovih gena i hromozoma. Budući da ljudski genom čini više od tri milijarde osnovnih parova, mogućnost da je biće tako precizno i složeno moglo proizaći iz evolucije, postaje strahovito malena. Svedočanstvo zadivljujućih čuda genetike isto je kao i svedočanstvo biblijskog pisca koji je rekao da smo „tako čudesno stvoreni“ (Ps 139,14 – RU).

Doprinosi adventista sedmog dana

Adventisti su u dvadesetom veku puno pridoneli kreacionizmu. Inicijator ovog truda bio je George McCready Price (1870.–1963.). Premda samouk u geologiji, bio je kritičar stručnih publikacija geologa. Nijekao je da u podeli fosila postoji red u geološkim slojevima i držao da su geološki slojevi na mnogim mestima poremećeni. Geolozi priznaju da su na nekim mestima slojevi izokrenuti, ali smatraju da je to varljivo, jer su uvereni da su se razvili kad su se donji slojevi nagurali iznad kasnijih slojeva. Price je držao da su izokrenuti slojevi nastali ispravnim redosledom i da teorija geologa po tom pitanju nije tačna. Ovu kritiku objavio je u nizu knjiga: The New Geology (1923), The Predicament of Evolution (1925), Genesis Vindicated (1941) i Common-Sense Geology (1946). Price se doista može nazvati ocem kreacionističkog pokreta dvadesetog veka.

Price nije ostao bez odgovora, čak ni u svojoj crkvi. Jedan profesor biologije na Pacific Union Collegeu, Harold W. Clark, imao je drugačije gledište o geološkim slojevima i fosilima koje su sadržavali. Clark je radio na terenu više od Pricea pa je zaključio da su slojevi i njihovi fosili nađeni u redosledu u kojem su geolozi evolucionisti to tvrdili. Ovaj zaključak je zahtevao alternativnu teoriju njihova taloženja, teoriju koja bi se slagala s fosilnim naslagama. Clark je došao na ideju „ekološke zoniranosti“, da su fosili bili pokopani onim redom kojim su u prirodi okupirali svoje ekološke niše. Zbog toga su stanovnici dna bili pokopani prvi, a za njama ribe. Kao stanovnici močvara, vodozemci su pokopani iznad riba, a poslednji su pokopani sisavci koji žive na višem kopnu. Premda ovaj model ne odgovara na sva pitanja o taloženju fosila, mnogi su ga kreacionisti prihvatili kao zasad najbolje dostupno objašnjenje. (Vidi Clark 1946, 1977.)

Adventističko razumevanje stvaranja

Adventisti sedmog dana drže da je izveštaj o stvaranju u Postanku 1 i 2 doslovan i istorijski, kako se to uglavnom verova lo do osamnaestog veka. U Postanku zapisana su silna Božja dela stvaranja; no ovaj izveštaj je samo početak Njegovog dela u prilog stanovnika ovog planeta, jer se taj izveštaj nastavlja u Bibliji. Zato je izveštaj o stvaranju na početku Biblije samo uvod u istoriju plana spasenja.

Elementi koje sadrži izveštaj o stvaranju u Postanku za adventiste nisu simbolički ni duhovni. Bog je video da je materija koju je stvorio i koristio tokom nedelje stvaranja bila dobra, čak vrlo dobra. Biblisko gledište je da je dobro duhovnoga sadržano u materiji koja je isto tako dobra, a ne izolovana ili od nje odvojena. To je potpuno suprotno gledištu grčke filozofije, koja je materiju smatrala lošom, a duhovno, ili idealno, dobrim.

Među činjenicama ovog izveštaja, koje smatramo doslovnim, spominje se i vreme. S obzirom na formulu elemenata vremena, očito je i jasno da je pisac teksta govorio o doslovnim danima od dvadeset i četiri sata, svakom s danom i noću. Ovo predstavlja snažan temelj za sedmi dan na kraju nedelje stvaranja. Ovaj dan je bio dan Božjeg počinka u kojem je uzeo u obzir sve dobro što je stvorio, pa i ljudska bića koja su bila vrhunac Njegove stvaralačke aktivnosti. Iz valjanih razloga Bog je odvojio ovaj dan, blagoslovio ga i posvetio za upotrebu ljudskim bićima.

Priroda još uvek otkriva veličanstvenost i lepotu, premda je oštećena posledicama greha. Neki od kasnijih tekstova u Starom zavetu slave Boga za Njegovo čudesno stvaranje, a proslavljanje Boga kao Stvoritelja nastavljeno je sve do poslednje knjige Novog zaveta.

Ovaj nedelja stvaranja zbio se samo pre nekoliko hiljada godina, u novije vreme, a ne pre milione godina. Možda je ranije postojao mirujući planet, ali život na njemu nije stvoren pre nedelje stvaranja opisanog u Postanku 1. Priroda na opšti način otkriva Boga. Ovo znamo iz različitih starozavetnih i novozavetnih tekstova. Božja mudrost i sila vidljivi su u makrokosmu i mikrokosmu fizičkog sveta.

Bog još uvek vlada onim što je stvorio. Prema Starom zavetu Bog je mogao upotrebiti svoju moć da izlije sudove na narode oko Izraela, kao i na sam Izrael, kad su se odvratili od Njega i Njegovog saveza i činili zlo. U ove poslednje dane Bog će ponovno na isti način upotrebiti ove sile. U poslednjih sedam zala (Otk 16) Bog će ponovo pokazati da je Stvoritelj i Sudac.

No pre tog vremena treba objaviti naročitu vest. To je vest o Bogu kao Stvoritelju. U vreme kad Ga ljudi, kao nikad ranije, odbijaju priznati Stvoriteljem, trebamo objaviti vest koja još jednom ukazuje na Stvoritelja. Nju nalazimo u prvom delu anđeoskih vesti u Otkrivenju 14,6.7; ovo je posebna vest koju Crkva adventista sedmog dana smatra obavezom da je objavi. U privlačenju pažnje sveta na Stvoritelja mi pozivamo na i štovanje Boga, što se najbolje može učiniti u dan koji je Stvoritelj odredio kao uspomenu na svoje stvaranje, u subotu.

Na kraju Božja moć će se ponovno očitovati kad Bog bude stvarao nova nebesa i novu zemlju. Još jednom će zemlja izaći iz ruku svog Stvoritelja, ali očišćena od greha. Obnovljena u svojoj edenskoj lepoti, zemlja će postati dom spašenih i svedočanstvo svemiru da je Bog ljubav i da je zahvaljujući svojoj ljubavi sve obnovio za svoj narod. Tako će na kraju velike borbe u celosti biti otkrivena Božja stvaralačka i otkupiteljska sila.

S obzirom na dostupne biblijske podatke o stvaranju, Crkva adventista sedmog dana je iznela i prihvatila sledeću službenu izjavu o svom stajalištu o stvaranju:

„Bog je Stvoritelj svega i On je u Pismu objavio autentični izveštaj o svojoj stvaralačkoj delatnosti. Za šest dana Gospod je stvorio nebo i Zemlju i sve što živi na Zemlji, i počinuo sedmoga dana u tom prvom tjednu. Tako je uspostavio subotu kao trajni spomenik dela stvaranja koje je završio. Prvi čovek i prva žena bili su načinjeni po Božjoj slici kao vrhunac dela stvaranja, dobili su vlast nad svetom i odgovornost da se brinu o njemu. Kad je svet bio dovršen, sve je bilo ‘veoma dobro’, i objavljivalo slavu Božju. (Post 1,2; Izl 20,8-11; Ps 19,2-7; 33, 6.9; 104; Jev 11,3)“ (SDA Yearbook, 1981, 5.)

Komentari Ellen G. White

Priroda i Bog prirode

„Priroda je snaga, ali Bog te prirode je neograničen u snazi. Njegova dela tumače Njegov karakter. Oni koji Ga prosude prema Njegovim delima, a ne prema pretpostavkama velikih ljudi, u svemu će videti Njegovu prisutnost. Ovi vide Njegov osmeh u sunčevom sjaju, a Njegovu ljubav i skrb u plodnim njivama ujesen. Čak i zemaljski ukrasi koji su vidljivi u živom zelenilu trave, u ljupkom cveću svih boja, u vitkim i raznolikim šumskim stablima, svedoče o nežnoj, očinskoj brizi našeg Boga i Njegovoj želji da usreći svoju decu.

Sila velikog Boga pokazaće se u korist onih koji Ga se boje. Poslušajmo prorokove reči: ‘Zar ne znaš? Zar nisi čuo? Jahve je Bog večni, kraljeva zemaljski stvoritelj. On se ne umara, ne sustaje, i um je njegov neizmerjiv. Umornome snagu vraća, jača nemoćnoga. Mladići se more i malakšu, iznemoglj, momci posrću. Al onima što se u Jahvu uzdaju snaga se obnavlja, krila im rastu kao orlovima, trče i ne sustaju, hode i ne more se.'“ (ST, 13. marta 1884)

„Bog je temelj svega. Svaka je prava nauka u skladu s Njegovim delima; svako pravo obrazovanje vodi poslušnosti Njegovoj vlasti. Nauka našim pogledima otvara nova čuda; ona se diže visoko i istražuje nove dubine, ali iz tog istraživanja ne donosi ništa što bi se sukobljavalo s božanskim otkrovenjem. Neznanje može tražiti potporu pogrešnih gledišta o Bogu pozivanjem na nauku, ali knjiga prirode i pisana Reč se ne razilaze; jedna osvetljava drugu. Pravilno razumevane, one nas upoznaju s Bogom i Njegovim karakterom, uče nas nešto o mudrim i korisnim zakonima preko kojih On deluje. Tako nas potiče da slavimo Njegovo sveto ime i da se razumno uzdamo u Njegovu reč.“ (ST, 20. marta 1884)

Nauka i Biblija

„Pravilno shvaćena naučna se otkrića i životna iskustva slažu sa svetočanstvom Svetog pisma o stalnom Božjem delovanju u prirodi.

U himni koju je zabeležio Nehemija, Leviti su pevali: ‘Ti si, Jahve, Jedini! Ti si stvorio nebo, i nebesa nad nebesima, i vojsku njihovu, zemlju i sve što je na njoj, mora i što je u njima. Ti sve to oživljavaš.’ (Neh 9,6)

O ovoj Zemlji Pismo izjavljuje da je delo stvaranja dovršeno. Njegova su dela ‘dovršena od postanka sveta.’ (Jev 4,3) Međutim, Božja sila još i sada radi na održavanju onoga što je stvoreno. Bilo ne udara, niti se disanje nastavlja zato što je mehanizam, jednom pokrenut, nastavio raditi svojom vlastitom prirodnom energijom. Svaki udisaj, svaki otkucaj srca, dokaz je brige Onoga u kome živimo, mičemo se i jesmo. Od najmanjeg kukca do čoveka, svako živo stvorenje svakodnevno ovisi o njegovoj providnosti…

Onaj koji najdublje prodre u tajne prirode, najpotpunije će shvatiti svoje vlastito neznanje i slabost. Shvatiće da postoje dubine i visine koje ne može dosegnuti, tajne u koje ne može prodreti, da pred njim leže beskrajna područja istine u koja još niko nije stupio. On će biti spreman reći zajedno s Newtonom: ‘Čini mi se da sam kao dete koje na morskoj obali skuplja oblutke i školjke, dok se preda mnom pruža veliki okean istine.’

Ljudi koji su najdublje proučili nauku, primorani su priznati da u prirodi deluje jedna beskrajna sila. Ali ljudskom razumu, kad je prepušten samome sebi, pouke prirode moraju izgledati protivrečne i obeshrabrujuće. One se mogu pravilno shvatiti jedino u svetlosti otkrivenja. ‘Verom doznajemo.’ (Jev 11,3).“ (Ed 130-134; usp. Odgoj, str. 117-120)

Autentična istorija početka našeg sveta

„Biblija je najpoučnija i najsveobuhvatnija istorija dana svetu. Njene svete stranice sadrže jedini autentičan izveštaj o stvaranju. U njoj smo svedoci sile koja ‘razastre nebesa i (koji) zemlju utemelji’. U njoj imamo istinitu istoriju ljudskog roda, neiskvaren u ljudskim predrasudama ili ohološću…

Postoji sklad između prirode i hrišćanstva, jer oboje potiču od istog Autora. Knjiga prirode i knjiga otkrivenja ukazuje na delovanje istog božanskog uma. Ima pouka koje trebamo naučiti iz prirode; no postoje pouke, duboke, ozbiljne i izuzetno važne, koje trebamo naučiti iz Božje knjige.“ (RH, 19. avgusta 1884)

„U Postanku je sačuvana istorija sveta od početka. U njemu je otkriveno da će svi narodi koji zaboravljaju Boga i odbacuju Njegov put i Njegov znak poslušnosti, koji razlikuje između pravednih i zlih, između spašenih i nespašenih, biti uništeni…

Gospod poziva sve da proučavaju božansku filozofiju svete istorije, koju je Mojsije napisao nadahnut Svetim Duhom. Prva porodica na zemlji primer je svih porodica koje će postojati do kraja vremena. Mnogo toga je za proučavati u toj istoriji da bismo razumeli božanski plan za ljudski rod. Ovaj je plan jasno određen i posvećena duša koja se moli upoznaće Božju misao i cilj od početka do završetka istorije ove zemlje. Ona će shvatiti da je Isus Hristos, jednak Ocu, veliki pokretač svakog napretka, Onaj koji je izvor svakog čišćenja i uzdizanja ljudskog roda.“ (3MR 184)

„Za poznavanje rane istorije našeg sveta, stvaranja čoveka i njegova pada ovisimo o Bibliji. Ako uklonimo Božju Reč, što možemo očekivati osim da ostanu bajke i nagađanja te oslabljeni um koji je nesumnjivo posledica negovanju zablude. Nama je potrebna verodostojna istorija o nastanku Zemlje, o padu keruba zaklanjača i ulasku greha u svet. Bez Biblije bićemo zbunjeni lažnim teorijama. Um će biti podvrgnut tiraniji praznoverja i laži. No pošto imamo autentičnu istoriju o početku našeg sveta, ne trebamo se opterećivati ljudskim nagađanjima i nepouzdanim teorijama.“ (MM 89)

„Božanski um i ruka su kroz vekove u punoj čistoći sačuvali izveštaj o stvaranju. Jedino nam Božja Reč daje verodostojan izveštaj o stvaranju našeg sveta.“ (RH, 11. novembra 1909)

Bog nije bio vezan uz prethodno postojeću materiju

„U oblikovanju našeg sveta Bog nije bio vezan uz prethodno postojeću tvar ili materiju. ‘Ovo vidljivo ne posta od nečega pojavnoga.’ Naprotiv, sve, materijalno i duhovno, pojavilo se pred Gospodom Jahvom na Njegov glas i stvoreno je za Njegove ciljeve. Nebesa i sva vojska njihova, zemlja i sve što je na njoj, ne samo što su delo Njegovih ruku, već su nastali dahom Njegovih usta.

Gospod je pokazao da bi svojom snagom u jednom kratkom času mogao razgraditi ceo okvir prirode. Mogao bi stvari okrenuti naopačke i uništiti ono što je čovek izgradio posebno snažnim i trajnim. ‘On brda premešta, a ona to ne znaju, u jarosti svojoj on ih preokreće. Pokreće on zemlju sa njezina mesta, svodu se nebeskom potresu stupovi i premru od straha kada on zaprijeti. Pred njim se gore potresaju, bregovi se ljuljaju, zemlja se pod njim provaljuje.'“ (3MR 208)

„Bog je u otkrićima prirodnih i drugih nauka dopustio da svet bude preplavljen svetlom, ali ako naučnici o ovim predmetima razmišljaju samo s ljudskog gledišta, sigurno će pogrešiti. Ako nisu vođeni Božjom Rečju, i najveći umovi postaju zbunjeni u pokušaju da istraže odnos između nauke i otkrivenja. Stvoritelj i Njegova dela nadilaze njihovo shvatanje; a budući da ih ne mogu objasniti prirodnim zakonima, onda biblijsku istoriju proglašavaju nepouzdanom.

Oni koji sumnjaju u verodostojnost biblijskog izveštaja napustili su svoje sidro pa im preti opasnost da se razbiju o stene neverstva. Kad ustanove da svojim nesavršenim naučnim znanjem ne mogu meriti Stvoritelja i Njegova dela, oni postavljaju pitanje postojanja Boga i prirodi pripisuju beskrajnu silu.

U pravoj nauci ne može biti ništa suprotno učenju Božje Reči, jer oboje imaju istog Autora. Pravilno razumevanje jednog i drugog uvek će pokazati njihov sklad. Bilo u prirodi ili otkrivenju, istina je uvek skladna u svim svojim pojavama. No um koji nije prosvetljen Božjim Duhom, zauvek će ostati u tami kad je reč o Njegovoj moći. To je razlog što se ljudske ideje tako često suprote učenju Božje Reči.“ (8T 257.258)

„Bez osnove je teorija da Bog nije stvorio materiju kad je stvarao ovaj svet. U oblikovanju našeg sveta Bog nije ovisio o prethodno postojećoj materiji. Naprotiv, sve, materijalno i duhovno, pojavilo se pred Gospodom Jahvom na Njegov glas i stvoreno je za Njegove ciljeve.“ (Isto, 258.259)

„Božja vladavina nije samo obuhvatala stanovnike Neba već i sve svetove što ih je On stvorio, i Lucifer je zaključio da, ako može povesti nebeske anđele u pobunu, on može povesti i sve svetove.“ (Patrijarsi i proroci, str. 22; vidi Velika borba, str. 426)

Subota stara kao i sama zemlja

„Bog nam je dao svoje zapovesti, ne samo da ih verujemo nego i vršimo. Nakon što je položio temelje zemlje, veliki je Jahve celu zemlju obukao u predivnu odeću i napunio je svime što je korisno za čoveka, a kad je stvorio sva čuda na kopnu i moru, ustanovio je subotu i posvetio je.“ (4T 247; usp. Iz Riznice svedočanstava, sv. 1, str. 334)

„Kad su položeni temelji zemlje, položen je i temelj subote, pa su klicale zvezde jutarnje i Božji uzvikivali dvorjani… Bog je dao svoj Zakon, i u četvrtoj zapovesti Dekaloga svoju subotu, upravo onaj dan kad je prestao sa svetovnim poslom, da bi je svetkovao kao uspomenu na stvaranje neba i zemlje.“ (RH, 15. jula 1890)

„Da je čovek uvek bio poslušan četvrtoj zapovesti, na svetu ne bi bilo nijednog nevernika, jer ona svedoči da je Gospod stvorio nebo i zemlju, more i sve što je u njima. Stoga je Jahve blagoslovio i posvetio dan subotni.“ (1SAT 233)

„Subota je bila načinjena za celo čovečanstvo i uspostavljena u Edenu pre čovekovog pada. Stvoritelj ju je nazvao ‘moj sveti dan’. Hristos je sebe proglasio ‘gospodarom subote’. Budući da je počela sa stvaranjem, ona je stara koliko i ljudski rod, a kako je načinjena radi čoveka, ona će postojati dokle bude postojao čovek.“ (ST, 12. novembra 1894)

Nauka, prava i lažna, i otkrivenje

„Za mnoge je naučno istraživanje postalo prokletstvo; njihov ograničeni um je tako slab da su izgubili ravnotežu. Oni ne mogu uskladiti svoje naučne poglede s izjavama Svetog pisma i misle da se Bibliju treba ispitivati njihovim merilima ‘lažno nazvane spoznaje’. Zabludeli su od vere i đavo ih je zaveo. Ljudi su pokušali biti mudriji od svog Tvorca; ljudskim filozofijama pokušali su istražiti i objasniti tajne koje nikad neće biti objašnjene, ni u večnosti. Kad bi ljudi istraživali i razumeli ono što je Bog objavio o sebi i svojim naumima, oni bi stekli takav pogled na Jahvinu slavu, veličanstvo i moć, da bi shvatili svoju neznatnost i zadovoljili se onim što je otkriveno njima i njihovoj deci.“ (4SP 345)

„Onaj koji je stvorio svet i načinio uzvišene planine, ko je otvorio izvore bezdana, oblikovao veličanstvene stene i visoka stabla, dao je čoveku moć da ceni čuda zemlje i neba, snagu da razume pouke koje je Hristos iz njih uzimao. No ljudski razum nije nikad mogao smisliti takve pouke, a ni čovek ih ne može razumeti osim ako to posmatranje Bog ne posveti svojim Svetim Duhom…

„Ne možemo se pouzdati u ljudsko rasuđivanje. Da je Hristos danas u svetu, mladci u školama trabunjali bi Mu o takozvanoj nauci. No Hristos bi odgovorio: ‘Niko ne može služiti dvojici gospodara.'“ (RH, 3. jula 1900)

Izjave o potopu iz 1890.

„Potop je promenio celu površinu zemlje. Kao posledica greha, treće strašno prokletstvo je počivalo na zemlji. Kad se voda počela povlačiti, brda i planine su ostale okružene nepreglednim, nemirnim morem. Posvuda su se nalazila trupla ljudi i životinja. Gospod nije dopustio da ostanu i da raspadanjem zagađuju zrak te je stoga od zemlje načinio golemo groblje. Snažan vetar, poslan da isuši vode, odnosio je trupla, a ponekad i cele vrhove planina te s drvećem, kamenjem i zemljom zatrpavao mrtva telesa. Na isti su način zlato i srebro, probrana drveta i drago kamenje, koji su pre potopa obogaćivali i ukrašavali zemlju, i koje su stanovnici obožavali, skriveni od ljudskih pogleda i potraga. Snažno gibanje vode nanelo je zemlju i kamenje na ova blaga, i u nekim slučajevima iznad njih stvorilo planine.“ (Patrijarsi i proroci, str. 80.81)

Dokazi promena uzrokovanih potopom

„Stene pripadaju dragocjenostima ove zemlje jer sadrže blaga mudrosti i znanja. U stenama i gorama zapisana je činjenica da je Bog potopom uništio zle na zemlji, a površina zemlje raskidana divovskim stenama i visokim planinama svedoči da je to učinila Gospodnja sila zbog zloće čoveka u prestupanju Njegova zakona. Neprekidno menjanje prizora koje oko susreće, delo su Božje mudrosti, da bi ljudi u Njegovim zapanjujući delima mogli razumeti da postoji živi Bog neograničene moći. Čudesna i veličanstvena dela trebaju oplemeniti dušu i smekšati grubost čovekove naravi te mu pomoći u izgradnji karaktera.“ (3MR 217)

O planinama i njihovom nastanku

„Bila sam toliko umorna da sam se ispružila na sedištu i spavala oko dva sata; time sam izgubila zanimljive delove prizora, ali smo priliku, koliko je bilo moguće, iskoristili u ostatku putovanja.

Bilo je veličanstveno. Bilo je jezera i gudura i kanjona i visokih stena, nekih posebnog izgleda. Vrhunci brda koji se izdižu iznad gorskih vrhunaca. Neki ukrašeni šumama, neki obrađeni do samog vrha. Put do njih vodio je u serpentinama i kako su mogli izgraditi svoje kuće i urediti vrtove i živeti u tim visinama, ostalo nam je tajnom. Na vrhuncima brda bile su sagrađene crkvice, a sela su se smestila u planinske gudure…

Bili smo zadivljeni. Volimo posmatrati veličinu Božjih dela i u tome se nikada ne umaramo. Ovde je planinski lanac koji se proteže duž celog kontinenta, nagomilan jedan na drugoga kao kakav masivni nepravilan zid koji se diže iznad oblaka. Ovaj Bog koji drži planine na mestu, dao nam je obećanja koja su nepromenljivija od ovih veličanstvenih starih planina. Božja Reč će stajati zauvek od naraštaja do naraštaja.“ (Isto, 214)

Izdvajamo:

Ispunjavanje vaših najdubljih potreba

Rođen da umre

Armagedon – Biblijska perspektiva

Varnava i novi sveštenici riznice

Umetnost i važnost pastoralnog posećivanja