„Govoreći da su mudri, poludeše.“ (Rimljanima 1,22)
Paradoks našeg vremena
Postoji nešto duboko paradoksalno u vremenu u kojem živimo. Nikada čovek nije posedovao toliko znanja, tehnoloških mogućnosti, informacija i sredstava kojima može menjati svet oko sebe, a ipak se čini da nikada nije bio toliko zbunjen kada treba odgovoriti na najjednostavnija i najvažnija pitanja ljudskog postojanja. Šta je istina? Šta je dobro, a šta zlo? Ko je čovek i zbog čega postoji? Gde su granice njegove slobode? Postoji li nešto sveto, nepromenljivo i iznad njegovih trenutnih želja?
Čovek je uspeo da zaviri u dubine svemira, da istraži strukturu materije, da razvije veštačku inteligenciju, da u nekoliko sekundi prenese informaciju na drugi kraj planete i da izgradi tehnologiju koju prethodne generacije nisu mogle ni zamisliti. Ipak, taj isti čovek sve teže razume sebe, sve teže upravlja svojim željama, sve teže gradi stabilne odnose i sve teže prihvata mogućnost da postoji istina koja ne zavisi od njegovog mišljenja.
Šta zapravo znači „svet ludila“
Izraz „svet ludila“ ne koristim kao omalovažavanje ljudi koji pate od psihičkih bolesti. Koristim ga kao opis jednog dubokog duhovnog, moralnog i civilizacijskog paradoksa, u kojem ono što je nekada bilo očigledno počinje da izgleda nerazumno, dok se ono što bi prethodne generacije smatrale krajnje nerazumnim sve češće predstavlja kao sasvim normalno.
Biblija je takvo stanje opisala zastrašujuće jednostavnom rečenicom: „Govoreći da su mudri, poludeše.“ Apostol Pavle u Rimljanima 1 ne govori prvenstveno o nedostatku inteligencije, obrazovanja ili naučnog znanja. On govori o duhovnom poremećaju koji nastaje kada stvorenje odbaci Stvoritelja, kada čovek želi Božje darove bez Boga, moral bez Zakonodavca, ljudsko dostojanstvo bez Onoga koji ga je stvorio po svom obličju, slobodu bez odgovornosti i istinu bez apsolutnog merila istine.
Kada Bog više nije središte, čovek ne ostaje bez boga. On na Božje mesto postavlja sebe, svoje želje, društvo, državu, ideologiju, novac, zadovoljstvo, popularnost ili nešto drugo što počinje da određuje šta je dobro, šta je zlo i šta čovek treba da bude.
Kriza istine
Možda se najveća promena našeg vremena dogodila u našem odnosu prema istini. Čovek je vekovima pitao šta je istina, a danas sve češće govori o „mojoj istini“ i „tvojoj istini“, kao da sama istina zavisi od osobe koja je izgovara.
Naravno, ljudi mogu imati različita iskustva, perspektive i mišljenja, ali iskustvo i istina nisu ista stvar. Ako dve potpuno suprotne tvrdnje opisuju istu stvarnost, one ne mogu istovremeno biti istinite samo zato što obe osobe iskreno veruju u ono što govore.
Ko određuje šta je istina?
Kada odbacimo mogućnost postojanja objektivne istine, ubrzo dolazimo do ozbiljnijeg pitanja. Ako ne postoji istina koja je iznad mene i tebe, ko će onda određivati šta je istina? Većina, država, mediji, kultura, društvene mreže, najglasniji pojedinci ili oni koji imaju najveću moć da svoju verziju stvarnosti nametnu drugima?
Relativizam na prvi pogled može izgledati kao vrhunac tolerancije, jer kaže da svako ima pravo na svoje mišljenje. Kada se dosledno primeni, postaje veoma problematičan. Ako ne postoji objektivna istina o dobru i zlu, veoma je teško objasniti zašto bi određena dela bila objektivno pogrešna bez obzira na to ko ih čini, kada ih čini i koliko ljudi ih odobrava.
Hristos i istina
Isus Hristos nije rekao da poseduje jednu od mnogih mogućih istina, nego: „Ja sam put i istina i život.“ Time hrišćanstvo iznosi veoma snažnu tvrdnju da konačna istina nije proizvod kulture, mode, većine ili pojedinca, nego da je ukorenjena u samom karakteru Boga.
U trenutku kada čovek odbaci takvo merilo, laž dobija neverovatnu moć. Ono što se dovoljno dugo ponavlja počinje da zvuči kao činjenica, ono što je popularno počinje da se doživljava kao istinito, ono što izaziva snažnu emociju prihvata se bez dokaza, a čovek koji postavi pitanje može postati problem samo zato što je odbio da ponavlja ono što svi ostali govore.
Nije slučajno što Isus za sotonu kaže da je „laža i otac laži“. Velika borba između dobra i zla od samog početka jeste i borba između istine i laži.
Kriza slobode
Druga velika zabluda našeg vremena nalazi se u razumevanju slobode. Slobodu smo gotovo poistovetili sa mogućnošću da čovek radi ono što želi. Biblijska sloboda je mnogo dublja i traži da postavimo pitanje šta se događa kada naše želje počnu da gospodare nama.
Čovek može tvrditi da je slobodan zato što može da pije koliko želi, da gleda šta želi, da kupuje šta želi, da menja partnere kada želi, da troši novac kako želi i da zadovoljava svaki svoj nagon. Ali ako više nema sposobnost da sebi kaže „ne“, njegova sloboda postaje samo drugo ime za ropstvo.
Isus zato izgovara rečenicu koja ruši modernu predstavu o slobodi: „Svaki koji čini greh rob je grehu.“
Sloboda da se kaže „ne“
Prava sloboda nije sposobnost da učinim sve što poželim, nego sposobnost da odbijem ono što me uništava. Čovek koji ne može da kontroliše svoje želje nije slobodan samo zato što mu društvo dozvoljava da ih zadovoljava.
Možda nikada nismo toliko govorili o slobodi, a istovremeno smo stvorili generacije ljudi koji teško mogu provesti nekoliko sati bez telefona, koji svoju vrednost mere reakcijama drugih, koji kupuju stvari koje im nisu potrebne da bi impresionirali ljude koje jedva poznaju i koji često ne smeju javno da kažu ono što stvarno misle jer se plaše osude sredine.
To nije potpuna sloboda.
Sloboda počinje onda kada čovek više nije rob svojih strahova, nagona, apetita, zavisnosti i potrebe za tuđim odobravanjem. Zato Hristos kaže: „Ako vas dakle Sin izbavi, zaista ćete biti izbavljeni.“
Kriza ljudskog dostojanstva
Savremeni svet mnogo govori o ljudskom dostojanstvu, ali se retko pita odakle to dostojanstvo dolazi. Biblija daje odgovor koji čoveku daje neverovatnu vrednost: „I stvori Bog čoveka po obličju svojemu.“
Čovek prema biblijskom razumevanju nije vredan zato što je bogat, lep, mlad, zdrav, obrazovan, produktivan ili društveno koristan, nego zato što je ljudsko biće stvoreno po Božjem obličju. Zbog toga njegovo dostojanstvo ne prestaje kada ostari, osiromaši, razboli se ili više ne može društvu ponuditi ono što je nekada mogao.
Čovek kao roba
Kada čoveka odvojimo od njegovog Stvoritelja, veoma lako počinjemo da ga posmatramo kao proizvod, potrošača, broj ili objekat čija se vrednost određuje korisnošću, izgledom ili ekonomskim potencijalom. Telo postaje roba, seksualnost postaje roba, lepota postaje roba, pažnja postaje roba, privatnost postaje roba, čovekovo vreme postaje roba, pa čak i njegove slabosti postaju tržište na kojem neko može zaraditi.
Tako nastaje jedna od najvećih ironija savremenog sveta. Nikada nismo više govorili o ljudskom dostojanstvu, a istovremeno postoje ogromni sistemi koji zarađuju na čovekovoj nesigurnosti, požudi, zavisnosti, strahu od starenja, nezadovoljstvu sopstvenim izgledom i njegovoj očajničkoj potrebi da bude primećen.
Poruka krsta
Nasuprot tome stoji krst Isusa Hrista, koji čoveku govori nešto sasvim drugo. Kalvarija objavljuje da čovek nije roba, nije broj, nije potrošač i nije slučajna pojava u ogromnom svemiru, nego biće koje Bog toliko voli da je Hristos za njega dao sebe.
Kriza morala
Kada se odbaci apsolutna istina, posledice se ne završavaju u filozofiji, nego neizbežno dolaze do morala. Ako ne postoji konačno merilo dobra i zla iznad čoveka, čovek mora sam postati zakonodavac.
Tada se moralne granice počinju pomerati u skladu sa kulturom, vremenom, interesima i željama. Ono što je jedna generacija smatrala pogrešnim, sledeća počinje da toleriše, zatim da prihvata, potom da slavi, sve dok se na kraju ne dogodi ono na šta je upozoravao prorok Isaija: „Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo, koji prave od mraka svetlost a od svetlosti mrak.“
Kako greh dolazi u život
Problem greha upravo je u tome što gotovo nikada ne dolazi otvoreno, govoreći da želi da uništi čoveka. Dolazi kroz opravdanje, racionalizaciju i obećanje slobode. Čovek kaže da svi to rade, da su se vremena promenila, da nikome ne nanosi štetu, da jednostavno sledi svoje srce ili da ima pravo da živi kako želi.
Biblija, međutim, upozorava: „Neki se put čini čoveku prav, a kraj mu je put k smrti.“
Istina se ne određuje glasanjem
Zato hrišćanin kao svoje konačno moralno pitanje ne može postaviti samo ono šta je legalno, popularno ili društveno prihvatljivo. Mora pitati šta je dobro pred Bogom, jer nešto može biti legalno a moralno pogrešno, popularno a destruktivno, društveno prihvaćeno a ipak suprotno Božjoj volji.
Noje nije određivao istinu prema mišljenju svoje generacije, Josif nije pitao šta Egipat smatra normalnim, Danilo nije proveravao kakav stav ima većina u Vavilonu, Ilija nije čekao da vidi na kojoj strani će biti više ljudi, a apostoli nisu menjali svoju poruku da bi je prilagodili kulturi Rimskog carstva.
Istina se nikada nije određivala brojanjem ruku.
Kriza smisla
Možda je ipak najdublja kriza savremenog čoveka kriza smisla. Čovek danas može imati više nego što su njegovi preci mogli zamisliti, a ipak ne znati zbog čega živi.
Beskrajni krug potrošnje
On radi da bi zaradio, zarađuje da bi kupovao, kupuje da bi osećao zadovoljstvo, zatim mu ono što je kupio dosadi, pa ponovo radi, ponovo zarađuje i ponovo kupuje. Godine prolaze, a život se pretvara u beskrajni krug proizvodnje, potrošnje i traganja za sledećim iskustvom koje će mu makar nakratko dati osećaj da je živ.
Čovek može kupiti veliku kuću u kojoj gotovo nema vremena da boravi, automobil kojim odlazi na posao da bi mogao da otplaćuje automobil, telefon preko kojeg satima posmatra živote drugih dok njegov sopstveni život prolazi pored njega. Onda jednog dana može shvatiti da je decenijama trčao neverovatnom brzinom, ali nikada nije postavio najvažnije pitanje: kuda ja zapravo idem?
Pitanje koje razbija iluziju
Isus postavlja pitanje koje prolazi kroz sve vekove i razbija svaku iluziju materijalističkog života: „Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi?“
Čovek može osvojiti svet i izgubiti sebe. Može imati novac, položaj, popularnost, kuće, putovanja, uživanja i priznanja, a ipak na kraju života otkriti da je bio uspešan u stvarima koje pred večnošću nemaju nikakvu vrednost.
To je možda najstrašniji oblik neuspeha: čovek dobije gotovo sve što je želeo, a izgubi ono zbog čega je uopšte postojao.
Kada se čovek okrene od Boga
Problem našeg vremena nije samo u lošim političkim sistemima, ekonomskim krizama, tehnologiji, medijima ili promenama kulture, koliko god svi ti faktori mogli uticati na društvo. Dublji problem nalazi se u čovekovom odnosu prema Bogu.
Pavle kaže: „Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga niti mu zahvališe, nego zaludješe u svojim mislima i potamnje nerazumno srce njihovo.“
Redosled propadanja
Redosled je veoma važan. Najpre dolazi udaljavanje od Boga, zatim pomračenje merila, zatim promena načina razmišljanja, zatim promena vrednosti, a na kraju promena ponašanja, sve dok čovek ne počne da smatra normalnim ono što ga uništava, a nenormalnim ono što bi ga moglo spasiti.
Kada sunce zađe, ne moramo proizvoditi tamu, jer tama dolazi odsustvom svetlosti. Tako i kada se čovek udalji od Boga, izvora istine, života i moralnog poretka, ne treba da se čudi što postepeno gubi sposobnost da jasno razlikuje dobro od zla, istinu od laži, slobodu od ropstva i dostojanstvo od poniženja.
Obrnuti svet
Tako dolazimo do neobične situacije. Čovek koji želi da ostane veran bračnom drugu može izgledati staromodno. Čovek koji čuva moralnu čistotu može biti predmet podsmeha. Čovek koji kaže da postoje objektivno dobro i zlo može biti predstavljen kao zaostao. Čovek koji odbija da proda savest zbog novca može izgledati nepraktično. Čovek koji prašta može izgledati slab, a čovek koji ograničava svoje želje zbog svojih principa može izgledati kao da ne zna da uživa u životu.
Apostol Pavle kaže: „Jer je premudrost ovoga sveta ludost pred Bogom.“
Možda će zato doći vreme, a možda smo u mnogo čemu već u njemu, kada će čovek morati da bira: da li želi da izgleda mudar pred svetom ili da ostane veran pred Bogom.
Hrišćanski odgovor: ljubav, a ne mržnja
Hrišćanski odgovor na stanje sveta nije mržnja prema svetu. Bog nije odgovorio na ljudsku pobunu mržnjom nego ljubavlju, zbog čega najpoznatiji stih Svetog pisma kaže: „Jer Bogu tako omilje svet da je i Sina svojega jedinorodnoga dao.“
Hrišćanin zato nije pozvan da ponižava ljude koji misle drugačije, da se raduje njihovom padu ili da sebe smatra boljim od njih. Pozvan je da u vremenu moralne konfuzije bude svetlost, u vremenu laži da govori istinu, u vremenu mržnje da pokazuje ljubav, u vremenu površnosti da živi sa smislom, a u vremenu u kojem se savest prodaje da pokaže da postoje stvari koje nemaju cenu.
Povratak razumu je povratak Bogu
Rešenje za svet nije samo povratak tradicionalnim vrednostima, nije samo bolja politika, nije samo strožiji zakon, nije samo kvalitetnije obrazovanje i nije samo tehnološki napredak. Čovek može biti obrazovan i zao, tehnološki napredan i moralno izgubljen, bogat i duboko nesrećan, politički slobodan i rob sopstvenih strasti.
Čoveku je potreban povratak Bogu. Potreban mu je povratak istini koja ne zavisi od raspoloženja većine, savesti koja nije na prodaju, slobodi koja nije robovanje željama, dostojanstvu koje proizlazi iz činjenice da smo stvoreni po Božjem obličju i smislu koji se ne završava grobom.
Hristos usred zbunjenosti sveta
Zato Hristos stoji usred zbunjenosti našeg sveta i govori: „Ja sam videlo svetu: ko ide za mnom neće hodati po tami, nego će imati videlo života.“
Svet može promeniti svoje definicije, zakone i moralne standarde. Može danas slaviti ono što je juče osuđivao i sutra osuđivati ono što danas slavi. Ali jedna stvar ostaje nepromenljiva: „Isus Hristos juče je i danas onaj isti i vavek.“
Ići uz put ili kuda vodi put
Kada čitav svet krene jednim putem, hrišćanin ne pita prvenstveno koliko ljudi ide tim putem, nego kuda taj put vodi. Kada društvo nešto proglasi normalnim, on ne pita samo da li je to prihvaćeno, nego da li je istinito i dobro pred Bogom. A kada mu svet kaže da svako ima svoju istinu, on se vraća Hristovim rečima i shvata da istina nije samo ideja koju treba razumeti, nego Ličnost koju treba upoznati.
Možda će takav čovek u očima sveta izgledati čudno, staromodno ili čak ludo. Ali mnogo je strašnije biti mudar u očima sveta, prihvaćen od većine i potpuno prilagođen vremenu u kojem živi, a jednog dana shvatiti da smo zajedno sa masom veoma samouvereno išli putem koji nas je udaljavao od Boga.
Poziv koji ne zastareva
Zato je poziv Svetog pisma danas možda aktuelniji nego ikada: „I ne vladajte se prema ovome veku, nego se promenite obnovljenjem uma svojega.“
Svetu nije potrebna još jedna prolazna ideologija, potrebna mu je istina. Nije mu potrebno samo još više informacija, potrebna mu je mudrost. Nije mu potrebno još više slobode od Boga, potreban mu je povratak Bogu. Jer kada čovek izgubi Boga, postepeno gubi merilo istine, merilo dobra, smisao slobode, svetost ljudskog života i na kraju samoga sebe. Kada pronađe Hrista, ne pronalazi samo religiju, nego istinu po kojoj može živeti, smisao zbog kojeg vredi živeti, slobodu u kojoj može ostati čovek i nadu koja seže dalje od granica ovoga sveta.
Izdvajamo:
