Glavna misao: Čovek koji je izgubio zajedništvo s Bogom pokušava da pomoću tehnologije povrati ono što je izgubio grehom: besmrtnost, savršenstvo, moć i kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Ali najveća tragedija čovečanstva nije što čovek umire, nego što pokušava da živi večno bez Boga.
Temeljni biblijski tekstovi: 1. Mojsijeva 3,4–5; 1. Mojsijeva 11,1–9; Psalam 8,4–6; Danilo 12,4; Rimljanima 1,21–25; 1. Korinćanima 15,51–54; Otkrivenje 13,15–17; Otkrivenje 21,4–5.
Uvod: čovek koji više ne želi da bude čovek
Živimo u vremenu u kojem čovečanstvo ostvaruje tehnološke mogućnosti koje su prethodne generacije mogle samo da zamišljaju, vremenu u kojem veštačka inteligencija može da razgovara, piše, analizira i rešava složene probleme, u kojem genetske tehnologije omogućavaju intervencije u samim osnovama biološkog života, a istraživanja povezivanja ljudskog mozga s računarima otvaraju pitanja o budućnosti ljudske svesti, identiteta i slobode.
Međutim, dok se čovečanstvo sve više približava mogućnosti da menja sopstveno telo, postavlja se jedno mnogo ozbiljnije pitanje: Da li čovek, pokušavajući da prevaziđe svoja biološka ograničenja, istovremeno gubi svest o svojim moralnim i duhovnim ograničenjima?
Nikada u istoriji čovek nije posedovao toliko znanja o materijalnom svetu, a ipak je toliko često pokazivao nemoć da razume samoga sebe. Naučio je da menja gene, ali nije naučio da pobedi sebičnost. Stvorio je sisteme koji obrađuju ogromne količine informacija, ali nije uspeo da iskoreni laž. Razvija tehnologije koje bi mogle da produže ljudski život, ali još nije pronašao način da čovekovo srce oslobodi mržnje, zavisti, pohlepe i ponosa.
I upravo u takvom svetu razvija se jedna od najznačajnijih filozofskih i tehnoloških ideja našeg vremena, poznata kao transhumanizam.
Transhumanizam je filozofski i intelektualni pokret koji zagovara korišćenje nauke i tehnologije radi prevazilaženja pojedinih bioloških i mentalnih ograničenja čoveka, uključujući bolesti, starenje, smanjene sposobnosti, a u nekim njegovim pravcima i samu smrtnost.
Važno je odmah naglasiti da nisu svi zagovornici transhumanizma istog mišljenja, niti je svaka medicinska ili tehnološka intervencija protivna hrišćanskoj veri. Lečenje bolesnih, pomaganje osobama s invaliditetom i ublažavanje patnje mogu biti izraz ljubavi prema bližnjem.
Ali teološki problem nastaje kada tehnologija prestane da bude sredstvo služenja čoveku i postane njegova zamena za Boga, kada se više ne govori samo o lečenju čoveka, nego o njegovom radikalnom preoblikovanju, i kada se umesto spasenja od greha obećava oslobođenje od svih ograničenja ljudske prirode.
Tada se pred nama pojavljuje pitanje koje mora da postavi svaki ozbiljan hrišćanin: Da li čovečanstvo pokušava da izgradi budućnost u kojoj mu Bog više neće biti potreban?
1. Prva opasnost: stara zmijina laž u novom tehnološkom obliku
„Nećete vi umreti; nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo.“ 1. Mojsijeva 3,4–5
Prva velika obmana u istoriji čovečanstva nije bila samo poziv na neposlušnost, nego obećanje da čovek može da prevaziđe granice koje mu je postavio Stvoritelj i da samostalno određuje šta je dobro, šta je zlo i kakva će biti njegova budućnost.
Sotona nije rekao Evi da će postati zla, nego da će postati uzvišenija. Nije joj obećao propast, nego napredak. Nije joj predstavio greh kao pobunu, nego kao oslobođenje od ograničenja.
U tome se nalazi jedna od najdubljih pouka biblijskog izveštaja o padu čoveka: najopasnija obmana nije uvek ona koja čoveka poziva da postane gori, nego ona koja mu obećava da može postati bolji bez Boga.
Danas pojedini radikalni pravci transhumanizma zamišljaju budućnost u kojoj bi čovek mogao da značajno produži život, unapredi inteligenciju, menja biološke osobine ili čak prenese određene obrasce svog uma u digitalne sisteme, iako je takvo prenošenje lične svesti za sada spekulativno i naučno nedokazano.
Problem nije u samom istraživanju ljudskog mozga niti u medicinskom produžavanju života, nego u filozofiji koja tvrdi da će čovek tehnološkim razvojem konačno postati sam sebi dovoljan.
U Edemskom vrtu čujemo: „Bićete kao bogovi.“ U savremenoj tehnološkoj utopiji pojavljuje se srodna ideja: čovek će sam ovladati svojom evolucijom, sam definisati svoju prirodu i sam odrediti granice sopstvenog postojanja.
Ne smemo ove dve ideje olako poistovetiti, ali njihova duhovna sličnost postaje ozbiljno upozorenje kada se ljudska samodovoljnost uzdigne iznad Stvoritelja.
Sotona ne mora da ubedi čoveka da Bog ne postoji, ako uspe da ga ubedi da mu Bog više nije potreban. A upravo je to iskušenje koje prati svaku civilizaciju koja svoju moć počinje da doživljava kao dokaz sopstvene nezavisnosti od Boga.
2. Druga opasnost: nova vavilonska kula i civilizacija ljudske samodovoljnosti
„Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime.“ 1. Mojsijeva 11,4
Vavilonska kula nije bila samo građevinski poduhvat, nego izraz jednog duhovnog stanja u kojem su ljudi želeli da ostvare sigurnost, veličinu i jedinstvo nezavisno od Božje volje.
Njihov problem nije bio u tome što su poznavali građevinarstvo, što su razvijali veštine ili što su bili sposobni da organizuju veliko društvo, nego u tome što su sopstvenu civilizacijsku moć pretvorili u predmet samopouzdanja i samouzvišenja.
Zato Vavilon predstavlja trajno biblijsko upozorenje protiv sistema koji ljudsku veličinu postavljaju na mesto Božjeg autoriteta.
Savremeni svet gradi drugačije kule. One nisu sazidane samo od kamena, nego od podataka, algoritama, biotehnologije, digitalnih mreža i ogromnih tehnoloških infrastruktura.
Današnji čovek više ne pokušava samo da stigne do neba, nego u pojedinim futurističkim vizijama pokušava da sam stvori ono što je nekada pripisivao nebu: neograničeno znanje, gotovo neograničenu moć i pobedu nad smrću.
Ali biblijska poruka ostaje ista. Nije svaka civilizacija koja napreduje istovremeno i civilizacija koja se moralno uzdiže.
Možemo imati naprednu medicinu i istovremeno društvo bez milosti. Možemo posedovati veštačku inteligenciju i ostati bez mudrosti. Možemo uspostaviti globalnu povezanost i izgubiti istinsku zajednicu.
Apostol Pavle upozorava:
„Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga niti mu zahvališe, nego zaludeše u svojim mislima, i potamne nerazumno srce njihovo.“ Rimljanima 1,21
Ovde vidimo razliku između znanja i mudrosti. Znanje nam govori šta možemo učiniti, ali mudrost nas pita da li to treba da učinimo. Znanje omogućava čoveku da stekne moć, ali samo moralna odgovornost može da odredi kako će tu moć upotrebiti.
I zato je moguće da čovečanstvo jednog dana bude tehnološki naprednije nego ikada ranije, a da istovremeno bude duhovno siromašnije nego ikada ranije.
3. Treća opasnost: obećanje besmrtnosti bez vaskrsenja
1. Timotiju 6,16; 1. Korinćanima 15,53–54
Ovo je možda najdublji teološki izazov radikalnog transhumanizma.
Čovek se oduvek plašio smrti. Od prvog groba iskopanog na zemlji, preko drevnih egipatskih faraona i njihovih pokušaja da sačuvaju telo, pa sve do savremenih laboratorija koje proučavaju starenje, čovečanstvo traga za načinom da pobegne od prolaznosti.
Neki transhumanistički mislioci smatraju da bi se starenje moglo radikalno usporiti ili da bi buduće tehnologije mogle omogućiti izuzetno dug život, dok drugi razmatraju hipotetičku mogućnost digitalnog očuvanja ljudskog uma.
Ali Biblija otkriva nešto što nijedna laboratorija ne može da proizvede: besmrtnost nije konačni proizvod ljudskog napretka, nego dar Boga koji je izvor života.
Apostol Pavle kaže da Bog „sam ima besmrtnost“ (1. Timotiju 6,16), dok u 1. Korinćanima 15 objašnjava da će prilikom vaskrsenja i preobraženja vernih smrtno obući besmrtnost.
Ovde postoji ogromna razlika između dva pogleda na budućnost.
- Transhumanistički ideal u pojedinim svojim oblicima kaže: čovek će zahvaljujući tehnologiji možda uspeti da nadvlada smrt.
- Jevanđelje kaže: čovek će zahvaljujući Isusu Hristu primiti život koji smrt više neće moći da ugrozi.
Tehnologija može pokušati da produži trajanje biološkog života, ali ne može sama po sebi da reši problem greha, krivice i otuđenosti od Boga. Čak i kada bismo zamislili čoveka koji živi hiljadu godina, ostaje pitanje kakav je taj čovek. Da li je oslobođen mržnje? Da li je pobedio sebičnost? Da li je naučio da voli neprijatelje? Da li je postao pravedan, milostiv i istinit? Jer ako produžimo život čoveku koji ostaje rob zla, nismo time rešili njegov najdublji problem.
Večni život bez moralnog preobražaja ne bi bio ostvarenje Božjeg carstva, nego beskonačno produžavanje ljudske tragedije.
Zato Isus ne govori samo o produžavanju života, nego o novom rođenju.
„Ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva Božijega.“ Jovan 3,3
Čoveku nije potrebna samo duža budućnost. Potrebna mu je nova priroda.
4. Četvrta opasnost: gubitak ljudskog identiteta i dostojanstva
1. Mojsijeva 1,26–27; Psalam 8,4–6
Biblija uči da čovek nije slučajan proizvod bezvredne materije, nego biće stvoreno po Božjem obličju, sa dostojanstvom, odgovornošću, razumom, sposobnošću za ljubav i slobodnim moralnim odlučivanjem.
Njegova vrednost ne potiče od njegove fizičke snage, inteligencije, produktivnosti ili tehnoloških sposobnosti, nego od činjenice da je stvoren i voljen od Boga.
A sada zamislimo društvo u kojem se ljudi sve više vrednuju prema tome koliko su unapređeni, koliko brzo obrađuju informacije, kakve biološke sposobnosti imaju ili koliko su uspešno povezani s digitalnim sistemima.
U takvom društvu postoji opasnost nastanka nove vrste diskriminacije, u kojoj bi tehnološki unapređeni pojedinci mogli imati prednost nad onima koji ne žele ili ne mogu da koriste određene tehnologije.
Šta bi se tada dogodilo sa starima, siromašnima, osobama s invaliditetom i svima koji ne odgovaraju novom idealu tehnološki unapređenog čoveka?
Hrišćanska etika mora odlučno da odbaci svaku ideju prema kojoj ljudsko dostojanstvo zavisi od nivoa biološke ili tehnološke sposobnosti. Jer čovek nije manje čovek zato što je slab, bolestan, star ili fizički ograničen.
Hristos nije dolazio samo zdravima i snažnima. On je prilazio slepima, hromima, gubavima, siromašnima i odbačenima, pokazujući da je vrednost ljudskog života neuporedivo veća od njegovih trenutnih sposobnosti.
Čovek nije vredan zato što je savršen, nego zato što ga je Bog stvorio i što ga Hristos toliko voli da je za njega umro. To je temelj hrišćanskog razumevanja ljudskog dostojanstva.
5. Peta opasnost: tehnološka kontrola i gubitak slobode savesti
Otkrivenje 13,15–17
U Otkrivenju 13 opisuje se sistem koji nastoji da nametne religijsku poslušnost i koristi društvenu i ekonomsku prinudu protiv onih koji odbijaju da mu se pokore. Posebno su značajne reči da niko neće moći „ni kupiti ni prodati“ ako ne prihvati obeležje autoriteta zveri.
Ovaj tekst ne smemo olako tumačiti kao neposredno proročanstvo o mikročipovima, veštačkoj inteligenciji, digitalnim identitetima ili moždanim implantatima, jer Biblija ne identifikuje nijednu od tih tehnologija kao žig zveri. U historicističkom tumačenju Otkrivenja, suština završnog sukoba jeste pitanje bogosluženja, Božjih zapovesti, ljudskog autoriteta i slobode savesti.
Ipak, savremeni tehnološki razvoj otvara ozbiljna pitanja o tome kako bi sistemi nadzora, algoritamskog odlučivanja, digitalne identifikacije i koncentracije informacione moći mogli biti zloupotrebljeni za kontrolu ljudi.
Zamislimo društvo u kojem se gotovo svaki aspekt ljudskog života oslanja na digitalne sisteme, od komunikacije i rada do finansijskih transakcija, zdravstvenih usluga i pristupa javnim institucijama. Takvi sistemi mogu donositi ogromne koristi, ali ako budu podređeni autoritarnim strukturama, mogu postati sredstva diskriminacije, ucene i prinude.
Zato je za hrišćanina najvažnije pitanje: Ko ima pravo da upravlja mojom savešću?
Isus kaže:
„Podajte dakle ćesarevo ćesaru, i Božije Bogu.“ Matej 22,21
Postoji granica preko koje nijedna država, nijedna religijska institucija, nijedna korporacija i nijedna tehnologija nema pravo da pređe, a to je granica čovekove odgovornosti pred Bogom.
Čovek može biti deo tehnološki razvijenog društva, može koristiti njegove prednosti i poštovati njegove zakonite institucije, ali svoju savest ne sme predati nijednom ljudskom autoritetu koji zahteva neposlušnost Bogu.
Završna kriza, prema Otkrivenju, nije prvenstveno sukob čoveka i mašine, nego sukob između vernosti Bogu i pokoravanja autoritetu koji prisvaja ono što pripada samo Bogu.
6. Šesta opasnost: kada čovek počne da obožava sopstvenu tvorevinu
Rimljanima 1,25; 2. Solunjanima 2,3–4
Apostol Pavle opisuje duhovni pad čovečanstva rečima:
„Koji pretvoriše istinu Božiju u laž, i većma poštovaše i poslužiše tvar nego tvorca.“ Rimljanima 1,25
Ovo je jedan od najvažnijih tekstova za razumevanje savremenog tehnološkog doba.
Čovek je stvoren da se poklanja Bogu, ali kada odbaci Stvoritelja, često počinje da apsolutizuje nešto što je sam stvorio. Nekada su to bili kipovi od drveta, kamena i zlata. Danas idolopoklonstvo može dobiti mnogo sofisticiranije oblike, kroz obožavanje moći, novca, naučnog napretka ili tehnologije.
Veštačka inteligencija već može da proizvodi odgovore koji deluju izuzetno uverljivo, da simulira razgovor, oponaša određene emocionalne izraze i utiče na ljudske odluke. Međutim, sposobnost sistema da proizvede inteligentan odgovor ne znači da on poseduje božansku mudrost, moralni autoritet ili pravo da određuje smisao ljudskog postojanja.
Posebno bi opasno bilo kada bi čovek počeo da traži od tehnoloških sistema ono što pripada duhovnom odnosu s Bogom, da od njih očekuje konačnu istinu, nepogrešivo moralno vođstvo i odgovore na pitanja spasenja.
Pavle u 2. Solunjanima 2 govori o čoveku bezakonja koji se uzdiže iznad onoga što se zove Bog. Ovaj tekst nije proročanstvo o veštačkoj inteligenciji. Međutim, otkriva princip samouzvišenja i prisvajanja božanskog autoriteta koji se može pojaviti u različitim istorijskim oblicima.
A najveća opasnost nije da će mašina zaista postati Bog. Najveća opasnost jeste da će čovek početi da se ponaša kao da je ono što je stvorio dostojno poverenja i poslušnosti koja pripadaju samo Stvoritelju.
7. Sedma opasnost: tehnološko savršenstvo bez moralnog obraćenja
2. Timotiju 3,1–5; Jezekilj 36,26
Pavle upozorava da će u poslednjim danima nastupiti teška vremena, kada će ljudi biti samoživi, srebroljupci, ponositi, oholi, bez ljubavi i više skloni zadovoljstvima nego Bogu.
Zanimljivo je da Pavle moralnu krizu poslednjeg vremena ne opisuje kao nedostatak obrazovanja, nauke ili tehničkog napretka, nego kao duboku iskvarenost ljudskog karaktera.
I tu dolazimo do središnjeg pitanja ove propovedi.
- Šta će se dogoditi ako čovek uspe da značajno poveća svoju inteligenciju, a ne pobedi oholost?
- Šta ako produži život, ali ne nauči da prašta?
- Šta ako stekne ogromnu moć nad materijom, ali ne uspe da savlada sopstvene strasti?
- Šta ako bude mogao da upravlja složenim digitalnim sistemima, ali ne bude sposoban da upravlja sopstvenom pohlepom?
Tada će tehnologija samo uvećati domet njegovih moralnih slabosti. Jer inteligencija nije isto što i karakter. Moć nije isto što i pravednost. Napredak nije isto što i spasenje.
Bog preko proroka Jezekilja daje sasvim drugačije obećanje:
„I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno.“ Jezekilj 36,26
Primeti šta Bog obećava. Ne obećava prvenstveno novi procesor, snažnije telo ili veći kapacitet pamćenja. On obećava novo srce.
Jer temeljni problem čoveka nije u tome što mu nedostaje tehnologija, nego što mu je potrebno moralno i duhovno obnovljenje.
Transhumanistička utopija pokušava da unapredi čovekove sposobnosti. Jevanđelje poziva na obnovljenje čovekovog karaktera. Ta dva cilja nisu nužno suprotstavljena kada tehnologija služi zdravlju i dobru, ali nijedno tehnološko unapređenje ne može zameniti obraćenje, pokajanje i posvećenje.
8. Proročka perspektiva: da li je transhumanizam znak poslednjeg vremena?
Danilo 12,4; Matej 24,24; Otkrivenje 13
Prorok Danilo zapisuje:
„Mnogi će pretraživati, i znanje će se umnožiti.“ Danilo 12,4
Ovaj tekst se često povezuje sa savremenim naučnim i tehnološkim razvojem, mada njegov neposredni kontekst govori o razumevanju proročkog otkrivenja u vremenu posletka, zbog čega nije opravdano tvrditi da Danilo izričito najavljuje transhumanizam ili veštačku inteligenciju.
Ipak, postoji šira biblijska perspektiva koja zaslužuje pažnju.
Isus upozorava da će pred Njegov povratak postojati snažne obmane koje će, kada bi bilo moguće, prevariti i izabrane. Otkrivenje opisuje svet u kojem se politička, religijska i ekonomska moć mogu povezati u sistem prinude, dok istovremeno naglašava potrebu za istrajnošću svetih koji drže Božje zapovesti i veru Isusovu.
U takvom proročkom okviru savremeni tehnološki razvoj otvara najmanje tri ozbiljna pitanja.
- Kako će se sačuvati istina u svetu u kojem se pomoću veštačke inteligencije mogu stvarati izuzetno uverljive lažne slike, glasovi i poruke?
- Kako će se sačuvati sloboda savesti u društvu u kojem digitalni sistemi mogu postati neophodni za osnovno društveno i ekonomsko funkcionisanje?
- Kako će se sačuvati vera u Hrista u civilizaciji koja sve snažnije veruje da nauka i tehnologija mogu ponuditi konačno rešenje ljudske patnje i smrtnosti?
Ne možemo biblijski dokazati da je transhumanizam sam po sebi ispunjenje određenog proročanstva, niti da su sve njegove pristalice deo nekog jedinstvenog plana protiv Boga. Ali možemo prepoznati duhovne opasnosti koje nastaju kada se tehnološka moć spoji s idolopoklonstvom, moralnim relativizmom i željom za potpunom kontrolom nad čovekom.
Zato hrišćanin ne sme biti ni naivan obožavalac tehnologije ni njen panični protivnik. On mora biti duhovno budan, biblijski obrazovan i moralno odgovoran.
Jer Hristos nas nije pozvao da se plašimo svake nove tehnologije, nego da prepoznajemo istinu i ostanemo verni Bogu.
9. Pet biblijskih odgovora na izazove transhumanizma
Praktična primena za crkvu i svakog vernika
- Sačuvaj svest da si stvoren po Božjem obličju. Tvoja vrednost ne zavisi od inteligencije, fizičke sposobnosti, zdravlja, mladosti ili tehnološkog unapređenja, nego od Boga koji ti je dao život i Hrista koji je za tebe položio svoj život. Nijedna mašina ne može čoveku dati veće dostojanstvo od onoga koje već poseduje kao Božje stvorenje.
- Koristi tehnologiju, ali joj ne predaj svoj identitet. Nauka i medicina mogu biti dragoceni instrumenti dobra, ali nijedno tehnološko dostignuće ne sme postati merilo tvoje ljudske vrednosti, moralne istine ili duhovne sigurnosti. Hrišćanin ne odbacuje razum i znanje, nego ih stavlja u službu ljubavi, istine i odgovornosti.
- Čuvaj slobodu savesti. Ne dozvoli da strah, društveni pritisak, politički autoritet ili tehnološki sistemi odlučuju umesto tebe o pitanjima vere i poslušnosti Bogu. Apostoli su rekli: „Većma se treba Bogu pokoravati negoli ljudima.“ (Dela 5,29)
- Traži preobražaj karaktera, a ne samo unapređenje sposobnosti. Svakodnevna molitva, proučavanje Božje reči, pokajanje, praštanje i služenje bližnjima razvijaju ono što nijedna tehnologija ne može sama proizvesti, a to je karakter oblikovan Hristovom ljubavlju.
- Svoju nadu u besmrtnost položi u Hrista. Čovek može koristiti medicinu da čuva zdravlje i produži život, ali hrišćanska nada se ne završava na mogućnostima ljudske nauke. Ona počiva na vaskrsenju Isusa Hrista i Njegovom obećanju da će se vratiti i obnoviti sve.
Zaključak: čovek želi da postane Bog, a Bog je postao čovek
Ovde dolazimo do najveličanstvenijeg kontrasta čitave propovedi.
Dok čovek pokušava da se uzdigne iznad svojih granica i u pojedinim futurističkim vizijama sanja o gotovo božanskim sposobnostima, Jevanđelje nam otkriva Boga koji je dobrovoljno prihvatio ljudsku prirodu.
„I reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine.“ Jovan 1,14
Razmisli o dubini te istine.
- Čovek u svojoj oholosti želi da postane nalik Bogu po moći. A Bog u svojoj ljubavi postaje čovek da bi spasao čoveka.
- Čovek želi da pobedi smrt sopstvenim znanjem. A Hristos je pobedio smrt sopstvenom žrtvom i vaskrsenjem.
- Čovek pokušava da izgradi svet u kojem više neće biti slabosti. A Hristos je ušao u svet slabosti, bolesti, bola i smrti da bi otvorio put večnom životu.
- Čovek pokušava da stvori novo čovečanstvo. A Bog obećava novo nebo i novu zemlju.
I dok transhumanistički futurizam u nekim svojim pravcima zamišlja budućnost u kojoj će ljudska biološka ograničenja biti prevaziđena, Otkrivenje predstavlja daleko uzvišeniju nadu:
„I Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe.“ Otkrivenje 21,4
To je budućnost koju čovek ne može sam sebi da garantuje. To je budućnost u kojoj neće biti samo produžen život, nego će biti uklonjen sam uzrok ljudske tragedije.
Neće biti samo unapređeno telo, nego će biti obnovljen čitav čovek. Neće biti samo povećano znanje, nego će pravda i ljubav ispuniti Božje carstvo. Neće biti samo savladane pojedine bolesti, nego više neće biti smrti.
I zato danas ne postavljam pitanje koliko će čovek postati tehnološki moćan. Postavljam mnogo važnije pitanje.
Kome će pripadati njegovo srce?
Jer možeš imati pristup najvećem znanju, a ne poznavati istinu. Možeš posedovati izuzetnu inteligenciju, a nemati mudrosti. Možeš živeti mnogo duže, a nikada ne pronaći smisao života. Možeš pokušati da promeniš svoje telo, a ostati zarobljen u istom grešnom karakteru. Možeš biti povezan s čitavim svetom, a ostati odvojen od Boga.
I zato Hristove reči danas zvuče snažnije nego ikada:
„Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet, a duši svojoj naudi?“ Marko 8,36
Ovde se ne govori o nekakvoj besmrtnoj duši koja živi odvojeno od tela, nego o samom čoveku, njegovom životu, njegovom identitetu i njegovoj konačnoj sudbini.
Šta vredi čoveku ako jednog dana stekne moć da menja sopstvene gene, unapređuje mozak, produžava život i upravlja složenim tehnološkim sistemima, a izgubi ono zbog čega je uopšte stvoren: zajedništvo s Bogom?
Šta vredi čovečanstvu ako osvoji svet tehnologije, a izgubi svet moralnosti? Šta vredi civilizaciji ako pobedi mnoge bolesti, a ne pobedi zlo u ljudskom srcu? I šta vredi čoveku ako produži svoje zemaljsko postojanje, a odbaci večni život koji mu Hristos besplatno nudi?
Završni poziv
Dragi prijatelji, ne moramo se plašiti znanja, nauke i tehnološkog razvoja, ali moramo se čuvati oholosti koja nas uverava da nam Bog više nije potreban.
Naša najveća nada nije u tome da čovek jednog dana postane tehnološki savršen. Naša najveća nada jeste da će Isus Hristos ponovo doći.
Kada se On vrati, neće nam doneti samo napredniju civilizaciju, nego obnovljeno stvaranje. Neće nam ponuditi samo još nekoliko decenija života, nego besmrtnost. Neće nam ponuditi samo privremeno oslobođenje od bolesti, nego konačno oslobođenje od greha i smrti.
I zato, dok svet sve glasnije govori o budućnosti čoveka bez bioloških granica, Crkva mora još snažnije da objavljuje budućnost čoveka u Hristu.
Jer konačno spasenje čovečanstva neće doći iz laboratorije, nego od Spasitelja. Neće ga doneti algoritam, nego Jagnje Božje. Neće ga ostvariti ljudska samodovoljnost, nego Božja blagodat.
I dok čovek pokušava da stvori svoju verziju besmrtnosti, Isus stoji pred nama s obećanjem:
„Ja sam vaskrsenije i život; koji veruje mene ako i umre živeće.“ Jovan 11,25
Zato ne pitaj samo kakav će čovek biti za sto godina. Pitaj se kakav si čovek danas pred Bogom.
Ne pitaj samo šta će tehnologija učiniti s čovečanstvom. Pitaj se šta je Hristos učinio za tvoje spasenje.
I ne traži samo način da što duže živiš. Traži Onoga koji jedini može da ti podari večni život.
Amin.
Pet snažnih rečenica koje posebno treba naglasiti
- „Čovek je naučio da menja gene, ali još nije naučio da promeni svoje grešno srce.“
- „Najveća obmana poslednjeg vremena možda neće biti obećanje da Bog ne postoji, nego obećanje da čoveku Bog više nije potreban.“
- „Transhumanizam postaje duhovna opasnost onda kada tehnološki napredak počne da zauzima mesto spasenja.“
- „Nije najveći problem što čovek želi da živi večno, nego što pokušava da pronađe večni život nezavisno od Izvora života.“
- „Čovek pokušava da postane bog pomoću tehnologije, a istiniti Bog je postao čovek da bi čoveka spasao.“
