U šesnaestom veku je reformacija, koja je dala narodu Bibliju, nastojala da uđe u sve evropske zemlje. Neki narodi radosno su je pozdravili kao nebeskog vesnika. U drugim zemljama, papstvu je uspelo da joj u znatnoj meri spreči ulazak, tako da je svetlost biblijskog poznanja, sa svojim blagoslovenim uticajem, bila gotovo sasvim isključena. U takve zemlje spada i Francuska, gde je svetlost najpre ušla, ali ju je tama koja je tu vladala ugušila.
Borba koja se u Francuskoj vekovima vodila protiv Biblije dostigla je vrhunac u događajima revolucije. Taj strašni prevrat bio je neizbežna posledica gušenja Božje reči od strane Rima.1 Cilj ovog članka je da podseti na neke događaje u ne tako davnoj istoriji, ali ne da bismo razmišljali o prošlosti, već da bismo se pripremali za budućnost.
SADRŽAJ
Francuska u periodu 1789 – 1791.
Izbijanje revolucije u Francuskoj ubrzala je finansijska kriza koja je zahvatila francusku feudalno-apsolutističku monarhiju. Zbog raskošnog života na dvoru kralja Luja XVI (1774-1792), raskalašnog plemstva i sveštenstva, kao i zbog vođenja skupih i neuspelih ratova, Francuska je zapala u dugove koji su nekoliko desetina puta prevazilazili godišnji prihod države. Ona se našla pred finansijskim slomom, jer nije bilo novca za izdržavanje dvora, vojske i činovnika. Revoluciji je prethodio pokušaj Skupštine staleža da donese Ustav Francuske. Kada je kralj Luj XVI pokušao vojskom da raspusti skupštinu, nezadovoljni Parižani su 14. jula 1789. zauzeli tvrđavu i zatvor Bastilju. Politički i društveni nemiri (suprotstavljanje trećeg staleža plemstvu) na kraju su doveli do pogubljenja kralja i ukidanja monarhije 10. avgusta 1792. Sama revolucija dovela je do smene nekoliko sistema vlasti (konvent, direktorijum i konzulstvo), uz skoro konstantne ratove s drugim evropskim monarhijama.
Značaj Francuske revolucije
a) Ukinut je feudalizam i uspostavljen kapitalizam u Francuskoj. Bitno je uticala na razvoj kapitalističkih odnosa u celoj Evropi.
b) Robespjer. Glavna ličnost je bio Robespjer, verovao je da će svojim ispravnim stavom vladati narodom, i da će terorom iskoreniti zlo i stvoriti carstvo dobra. Ovim stavom Robespjer je sebi stvorio opoziciju i u Odboru javnog spasa, skupštini (Konventu), jakobinskom klubu.
c) Buržoaska revolucija. Sav obrazovani narod Francuske pred Revoluciju protivio se svemu što je sputavalo čovečiju misao i akciju. Oformila se ideologija jednog društva koje je osetilo da ima dovoljno snage da se bori za napredak.
Objektivniji uzroci Francuske revolucije
Većina istoričara s pravom smatra da se uzroci Francuske revolucije kriju u užasnom postupanju dvora i katoličkog klera prema protestantima i prema Božjoj reči u toku 16. i 17. stoleća.2 U francuskoj literaturi valja istaći jedno značajno delo, pravu filozofiju istorije, koje je napisao Edgar Kine /Quinet/. Naslov dela je: De dragonnades à la Terreur /Od sredstava pritiska na protestante do terora/. Tu autor opisuje grozote koje su protestanti Francuske morali podnositi od strane dragona – vojnika Luja XIV, koji su mačem i ognjem „obraćali” protestante u katoličku veru. Godine 1685, Luj XIV je ukinuo Nantski edikt iz 1598, kojim je Henri IV zajamčio slobodu protestantizma. Protestanti, čije je broj u Francuskoj iznosio 1.250.000, završili su svoj život u tamnicama, na lomačama, na galijama, dok je jedan deo uspeo da se iseli u Englesku, Švajcarsku i Holandiju. Francuska je na taj način izgubila najbolji deo svog naroda, ljude marljive i poštene. Od tog vremena zemlja je počela da siromaši, a nezadovoljstvo u samim katoličkim redovima povećavalo se iz dana u dan kako prema sveštenstvu, tako i prema razvratnom i rasipnom dvoru. Narod koji je posmatrao zverstva koja su vršili jezuiti nad protestantima počeo je polako da gubi veru u Boga. To je dovelo do ateizma koji se ispoljio za vreme Francuske revolucije.
Crkva i Francuska revolucija – ukrštene rukavice
Iz opšte a i iz crkvene istorije, kao i iz svetske književnosti svima je poznato koliko je Crkva stradala u Francuskoj za vreme velike revolucije.4 Jedan detalj iz strahota Francuske revolucije, pozajmljen od Valtera Skota, ilustruje deo toga: „Jedna od bezbožnih ceremonija ovog bezumnog vremena je nenadmašiva u svojoj gluposti. Vrata Konventa otvorila su se pred grupom muzičara, za kojima su išli članovi opštinskog saveta u svečanoj povorci, pevajući himnu u čast slobodi i prateći predmet svog budućeg obožavanja – jednu ženu obavijenu koprenom, koju su nazivali „boginja razuma”. Čim je stigla u dvoranu, odmah su joj svečano skinuli koprenu i postavili je s desne strane predsedniku, i u tom trenutku su svi u njoj prepoznali opersku baletsku igračicu… Ovoj osobi, kao najpogodnijem predstavniku razuma, onog razuma koji su svi poštovali, Narodna skupština Francuske odala je javnu počast.
Ova bezbožna i smešna maskarada postala je navika: posvećenje boginje razuma ponavljalo se i imitiralo po celoj zemlji, naročito u onim mestima gde su stanovnici hteli da dokažu da su dorasli revoluciji. Govornik, koji je na- javio kult razuma, rekao je: „Članovi zakonodavne skupštine! Fanatizam je ustupio mesto razumu. Njegove mutne oči nisu mogle podneti sjaj svetlosti. Danas se ogromna masa sveta sakupila pod onim gotskim svedocima, koji prvi put odzvanjaju glasom istine. Tamo Francuzi slave jedino pravo bogosluženje slobodi i razumu. Tamo smo položili zavet da ćemo raditi za uspeh republikanskog oružja. Tamo smo napustili mrtve idole za ljubav razuma, tog živog lika remek-dela prirode.”
Kada je boginja odvedena u Konvent, predsednik ju je uzeo za ruku i, obraćajući se skupu, rekao: „Smrtnici, prestanite drhtati pred nemoćnim gro- mom Boga, koga je stvorio vaš strah. Od sada nemojte priznavati nijedno drugo božanstvo osim božanstva razuma. Ja vam predstavljam njegov najplemenitiji i najčistiji lik: ako morate imati bogove, žrtvujte samo takvim kao što je ovaj. O, pokrivalo razuma, padni pred uzvišenim senatom slobode!5 Boginja, pošto ju je predsednik zagrlio, ušla je u prekrasna kola, i usred velikog meteža bila odvede – na u katedralu Notr Dam, da tu zauzme mesto božanstva. Tamo su je postavili na glavni oltar i svi prisutni su joj se po- klonili.” „Uskoro posle toga došlo je do javnog spaljivanja Biblije. Jednom takvom prilikom članovi Društva narodnog muzeja ušli su u skupštinu sa poklikom: „Živeo razum!”
Na vrhu štapa nosili su ostatke knjiga koje su se još dimile, među kojima je bilo molitvenika, brevijara, misala, Starih i Novih zaveta koji su, kako se izrazio predsednik, u velikom ognju ispaštali za sve gluposti na koje su podstakli ljudski rod.” Dodajmo ovome još i kratak opis toga doba koji nam iznosi Jevsevije Popović u svojoj Općoj istoriji Crkve: „Tih strašnih septembarskih dana godine 1794, poubijano je u Parizu pored hiljada drugih i 300 do 400 sveštenika… I tako je to išlo još dugo; na religioznom polju iste godine hrišćanstvo i hrišćanska crkva su ukinuti, štaviše vera u Boga zabra- njena je kao nešto što je opasno po državu. Uvedoše razum kao božanstvo, i uzeše proste bludnice kao reprezentantkinje i sveštenice toga božanstva.
Ukinuta je vera u besmrtnost duše i pred grobljima stajaše napisano: SMRT JE VEČNI SAN. Oni koji priznavahu veru u Boga i u besmrtnost duše, denuncirani su i kažnjavani smrću. Zajedno sa ukidanjem hrišćanstva uklonjen je i hrišćanski kalendar, dani u godini dobiše neznabožačke nazive, umesto sedmica i dotadanje godine uđoše u upotrebu dekade, to jest podela vremena na odseke od 10 dana i na prirodnu godinu koja počinjaše sa jesenjom ekvinocijom (22. septembra).
Ukinuto je hrišćansko računanje vremena, i datiralo se samo od 22. septembra 1792, kao početka „godinama slobode”, hrišćanska imena lica pretvorena su takođe u neznabožačka.” Gnev revolucije nije mimoišao ni mrtve. Kraljevsko groblje Sen Deni /Saint Denis/ bilo je oskrnavljeno, grobnice porušene, kosti razbacane. Neka stara groblja unutar gradova pretvorena su u parkove ili građevinsko zemljište. U Parizu je podignut Panteon za sahranjivanje najvećih ljudi francuskog naroda, političara, naučnika i umetnika. Papstvo započelo, bezboštvo dovršilo Papstvo je započelo delo koje je sada bezboštvo dovršilo.
Papska politika stvorila je takve društvene, političke i religiozne prilike koje su Francusku dovele do ruba propasti. Pisci, govoreći o užasima revolucije, ističu da se ovi ispadi moraju staviti na račun krune i crkve. Rim je lažno predstavljao karakter Boga i izopačio Njegove zahteve; zato su ljudi sada odbacili i Bibliju i njenog Autora. U ime Svetog pisma, Rim je zahtevao slepu veru u svoje dogme. Reagujući na to, Volter i njegovi jednomišljenici odbacili su potpuno Božju reč i širili svuda otrov neverstva.
Rim je gazio narod gvozdenim nogama, a sada su mase, ponižene i zlostavljane, kao odgovor na vladavinu nasilja, odbacile svako ograničenje. Gnevan što se tako dugo klanjao jednoj blještavoj prevari, narod je odbacio zajedno istinu i zabludu; smatrajući neobuzdanost slobodom, robovi poroka slavili su slavlje u svojoj umišljenoj slobodi. Istorija je najbolja učiteljica Nevernici su se protivili Božjem zakonu i odbacivali ga, ali posledice njihovog uticaja dokazale su da napredak čovečanstva zavisi od poslušnosti Božjim odredbama.
Oni koji ne žele da nauče ovu istinu iz Božje knjige, pozvani su da je nauče iz istorije. Uvođenje nove religije mora neminovno dovesti do novog poretka.6 Kobna pogreška, koja je Francuskoj donela tolike nesreće, bila je nepoštovanje velike istine da se prava sloboda nalazi u poštovanju Božjeg zakona: „O da si pazio na zapovesti moje, mir bi tvoj bio kao reka, i pravda tvoja kao talasi morski.” „Nema mira bezbožnicima, veli Gospod.“ „A ko me sluša, boraviće bezbrižno, i biće na miru ne bojeći se zla.”
U toku revolucije Narodna skupština je otvoreno odbacila Božji zakon. A pod vladom terora koja je zatim nastupila, svako je mogao da vidi pravu vezu između uzroka i posledica. Za vreme revolucije 1793. „svet je prvi put čuo da jedna skupština ljudi, rođenih i vaspitanih u civilizovanoj zemlji, koja uzima na sebe pravo da upravlja jednim od najuglednijih naroda Evrope, podiže složno svoj glas odričući se najsvečanije istine i odbacujući veru u Boga i Njegovo bogosluženje.”
„Francuska je jedina nacija na svetu o kojoj su sačuvani autentični izveštaji da je kao nacija podigla ruku protiv Tvorca svemira… Postojao je, i još uvek postoji, veliki broj bogohulnika i nevernika u Engleskoj, Nemačkoj, Španiji i u drugim zemljama, ali Francuska zauzima posebno mesto u svetskoj istoriji kao jedina država koja je odlukom svoje zakonodavne skupštine proglasila da Bog ne postoji, da je veći deo stanovništva glavnog grada, kao i provincije, primio taj proglas s naročitim veseljem.“
U Vatikanu se i danas mogu videti tri Vasarijeve freske koje prikazuju: ubistvo admirala Kolinija, cara kako u dvorskom savetu sprema zaveru i sam pokolj. „Grgur XIII poslao je Karlu IX Zlatnu ružu, a četiri meseca kasnije… slušao je propoved jednog francuskog sveštenika koji je govorio o onom svetom i radosnom danu kad je sveti otac primio vest o pokolju i otišao u svečanoj povorci da zahvali Bogu i svetom Luju.“
„Što nema odmah osude za zlo delo, zato srce sinova ljudskih kipi u njima da čine zlo.“ (Propovednik 8, 11) Po završetku osamnaestog veka nastupila je velika promena. Ljudi se nisu više zadovoljavali rezultatima racionalizma i osetili su potrebu za božanskim otkrivenjem i verom koja se temelji na iskustvu. Od tog vremena, misija u stranim zemljama krenula je napred novim poletom, kao nikada ra- nije. Usavršavanje štamparske veštine mnogo je doprinelo širenju Biblije. Već više godina Biblija se slobodno prodaje na ulicama Rima, a sada je već odnesena u sve delove nastanjene zemaljske kugle.
Neverni Volter, hvaleći se, rekao je jednom prilikom: „Umoran sam od stalnog slušanja da je dvanaest ljudi osnovalo hrišćansku religiju. Ja ću dokazati da je dovoljan jedan čovek da je obori.“ Prošlo je dosta vremena od njegove smrti. Milioni su mu se pridruživali u ratu protiv Biblije, ali je nisu uništili. Tamo gde je u Volterovo doba bilo sto primeraka Svetog pisma, danas ih ima deset hiljada, pa i sto hiljada. Jedan reformator je kazao: „Biblija je nakovanj na kome su se istrošili mnogi čekići. “
Gospod kaže: „Nikakvo oružje načinjeno protiv tebe neće biti srećno, i svaki jezik koji se po- digne na te na sudu, osudiće se.“ (Isaija 54, 17) Istorija nam potvrđuje da ono što se desilo u prošlosti ima tendenciju da se ponovi u skoroj budućnosti! Ali, tada se neće dovoditi u pitanje ispravnost onih koji veruju u Boga, već onih koji drugačije veruju! Da li će nas budućnost iznenaditi ili ćemo je dočekati spremni učeći se od istorije – verne učiteljice, koja nas opominje da će se istorija ponoviti s malo drugačijim sadržajem, ali sa istim a možda i gorim posledicama!
Autor: mr Zoran Marcikić
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
