Značaj Isusa Hrista
Od svih pitanja koja pokreću ljudski duh nijedno nije tako važno kao pitanje Isusa Hrista – Spasitelja sveta. Isus i danas živi u srcima mnogih ljudi. On će tamo živeti dok ne dođe i uspostavi svoje carstvo na zemlji.
Skoro svi narodi u prošlosti očekivali su Spasitelja sveta. „Ljudi, koji su vekovima živeli u grehu i prestupanju, čeznuli su za Izbaviteljem,“ kaže Duh proroštva. Oni su pokušavali mnogo ranije pre Hrista da opišu tog izbavitelja. Iznećemo samo neke od ovih slika. Verski filozof Konfucije kaže: „Bogo-čoveka videti nije mi dopušteno. Ako bi nekom bilo moguće da izbavi celo čovečanstvo, tog bih nazvao božanskim. Još nisam sreo čoveka koji je stvarno plemenit i koji bi bio u stanju da ostvari najuzvišenija načela u svome životu.“ Grčki filozof Platon ovako opisuje svog „pravednika“: „Onaj, koji se u najčistijim i najsavršenijim vrlinama stara za sudbinu sveta, a spolja posledice za njega su samo ismevanje i sram. Patnje i zla postupanja svih vrsta žanje on za svoju pravičnost, ali ipak stalno i nepokolebljivo sledi on svome cilju. Kinjen i mučen najgroznije, ali ipak ostaje veran samom sebi i najzad pretopljuje sramnu i mučeničku smrt kao platu za svoje vrline, smrt na krstu.“
Isus Hristos je ime za koje su mnogi umirali; Ono se spominje u svim narodima i krajevima sveta. Najveći ljudski geniji su pali u zaborav i samo su još spomenici, grobovi, likovi i knjige sačuvale uspomenu na njih. Ali Isus je sve to nadživeo u svesti i duhu svojih vernih sledbenika. To je njegov spomenik koji nikada neće nestati. Zato je Isus najveće ime u istoriji. Didon kaže: „Isusovo ime je najveće na zemlji. Ako je Isus bio samo čovek, prezren od Judeja i mnogobožaca, kako je on mogao da stvori tako veliku brazdu u svetu? Kako je mogao da osnuje veru koja vlada svetom? Ovo je delo neobjašnjivo; ono je jasni dokaz da je Isus onaj za koga ga smatra njegova crkva.“ Crkva koju je Isus osnovao živela je i nosila njegovo ime u razna vremena i na raznim mestima. Ona ga zna i moli mu se. Kao što On živi u njoj i ona živi u Njemu. On je njena dogma i predmet službe. Ona uči sve ljude bez razlike da je Isus sin Boga živoga, koji je postao telo; da je došao na ovaj svet da pati i da se žrtvuje za naše spasenje. On je pobedio smrt svojim uskrsnućem i uzdigao se svome Ocu da bi nam pripravio mesto pored sebe.
Istorijski problem Isusa Hrista
Problem Isusa Hrista nije prvenstveno istorijski problem, pa ipak se on pokušava rešiti metodama istorije i kritike. Ali iako ovaj problem nije čisto istorijski, važno je znati da li je što istorijski sigurno o ličnosti poznatog pod imenom Isusa iz Nazareta.
Istorijska svedočanstva – Najstariji istorijski dokaz koji imamo su podaci koje nam pruža jevrejski istoričar Josif Flavije. Prvi izvod je iz knjige XVIII i glasi: „U to doba živeo je Isus, mudar čovek, ako se sme nazvati čovekom, jer je vršio neobična dela i bio učitelj ljudi, koji revnosno slušaju istinu. Imao je mnogo učenika koji su išli za njime, kako među Judejima tako i među Grcima. On beše Mesija. Iako ga je Pilat, na optužbu glavara našeg naroda dao raspeti, to nije smetalo da ga njegovi učenici ljube kao i pre. On im se javio tri dana posle svoje smrti, kao što su božanski proroci to i mnogo drugo čudno o njemu pretskazivali. I sada još hrišćanski narod se zove po njemu.“ Drugi izvod je iz knjige XX i glasi: „Jakov, brat ovoga Isusa, koji je nazvan Hristom.“ Josif Flavije je svakako dobro poznavao prilike onoga vremena. On je rođen nekoliko godina posle Hristove smrti (37 god.). Posle razorenja Jerusalima od strane Tita 70 godine i Flavije je pao u ropstvo i odveden u Rim. Tamo ga je kasnije neki patricija oslobodio ropstva i dao mu mogućnosti da se posveti istoriji i književnosti na grčkom jeziku. Flavije je pisao judejsku istoriju. On spominje Jovana Krstitelja, njegove propovedi i krštenja na Jordanu, njegovo tamnovanje i posekovanje. Ova citirana mesta su mnogo pobijana od istoričara i naučnika jer se sumnja da jedan Jevrejin može ovako pisati o Hristu. Ali ovi podaci se nalaze i u najstarijim njegovim rukopisima. Treba spomenuti da je Flavije bio sinkretista tj. sve što je smatrao istinito u jednoj religiji on je to prihvatio. Tako je mogao biti slobodan od jevrejskih predrasuda. Svedočenje ovog pisca iz prvog veka od velike je važnosti. Ono garantuje istorijski karakter događaja u Jerusalimu, iako mu nije bio poznat dublji i božanski smisao tih zbivanja.
Drugi istorijski dokaz koji se prihvata kao autentični jeste izveštaj istoričara Tacita. On glasi: „Da bi ugušio glasove koji su ga optuživali da je zapalio Rim, Neron je podmetnuo krivce i osudio ih na razna mučenja. To behu oni koji su bili omrznuti i prezrivo se nazivali: Hrišćani. Osnivač istoga imena bio je, pod vladom Tiberija, osuđen na smrt od strane prokuratora Pontija Pilata. Ovo gnusno sujeverje, obuzdano u jednom trenutku, izbilo je ponovo ne samo u Judeji, mestu porekla ovog zla, nego čak i u gradu gde svetaju svake sile (Rimu).“ (Anali, XV.44) U citiranju ovoga istoričara ima besumnje dva momenta autentična. Prvo, podmetanje krivice hrišćanima za vatru koja je buknula u Rimu i njihovo gonjenje i drugo, skupoceni dokumenat Tacitov, koji nije bio ni Jevrejin ni hrišćanin, što je doveo u vezu hrišćanstvo sa pribijanjem na krst Hrista za vreme Pilata. U tome je značaj ove konstatacije.
Latinski pisac Svetonije (Svetonius) nam isto pruža značajne dokaze. U svome delu „Klaudije život,“ piše on o nekoj buni u Rimu među Jevrejima. On kaže da je car Klaudije oko 50 godine isterao iz Rima Judeje, koji su izazvali nemira nagovaranjem za nekog Krestusa (Hrista). Svetonije, kao i mnogi Rimljani onoga vremena nisu znali za razliku između Jevreja i hrišćana. On nam svedoči da su među Judejcima u Rimu postojale rasprave, svakako između onih koji su bili za i protiv Isusa.
Jedno od nesumnjivo najvažnijih dokaza jeste svedočenje Plinija mlađeg, namesnika u Vitiniji, za vreme cara Trojana (111-113 god.) Plinije piše u jednom izveštaju caru o Hrišćanima svoje provincije, pošto ih je ispitao, sledeće: „Oni tvrde da se sva njihova greška ili zabluda sastoji u ovome: Jednog određenog dana oni se sakupljaju pre rađanja sunca i pevaju redom slavopoje Hristu kao Bogu. Oni se obavezuju zakletvom, ne na zločin, nego da ne kradu, da ne pljačkaju i ne čine preljubu, da ispunjavaju svoja obećanja, da ne odbacuju poreze. Posle ovoga imaju običaj da se rastave i ponovo sastanu, da jedu sveto jelo.“ (Pisma X, 97)
Lukijan (oko 170 god.) nam kaže u svom pismu o hrišćanima: „Oni još uvek poštuju onog velikog čoveka, koji je bio prikovan na krstu u Palestini, jer je on uveo u svet ovu novu veru. Sem toga, ovaj njihov prvi zakonodavac ih je učio, da su oni svi braća, ako se odvrate od grčkih bogova i otkažu im i ne služe im više, a onog njihovog „Gospoda,“ koji je prikovan na krst, cene i obavežu se da žive prema njegovim zakonima.“
Lekar Galen (oko 180 god.) govori o Mojsiju i Hristu kao učiteljima. On kaže: „Lakše je uveriti Mojsijeve i Hristove učenike nego lekare i filozofe, koji su se predali nekim sektama.“ U novije vreme nađeno je pismo sirijskog naučnika More, iz prvog veka hrišćanstva. More je pisao iz progonstva svome sinu utešne reči i filozofski. On se dotiče i Hrista, kojega upoređuje sa Sokratom i Pitagorom i kaže da su ga Jevreji, istina, ubili ali da je upravo to povuklo za sobom raspadanje jevrejske države i vere. Ovo pismo se smatra autentičnim.
Još neki navodi za koje bi se moglo reći da su neke vrste istorijskih svedočanstva o tome da je Isus živeo, jesu navodi neprijatelja hrišćanstva. U toku prvih vekova hrišćanske epohe imala je nova vera mnogo neprijatelja kao što su Cels (oko 180 god.), Porfirije (oko 270 god.), Julije Otpadnik (Apostat; oko 360 god.), zatim Piron i drugi. Među dokazima kojim su se oni služili u polemici bili su: neznatna kultura evanđelista, njihovo nejedinstvo i protivurečnosti, neverovatnosti itd. Ali oni nikada ne kvalifikuju ove događaje kao one koji se nikada nisu dogodili.
Ova razna svedočanstva koja su vrlo jasna i pozitivna mogu nas zadovoljiti u pitanju istorijske ličnosti Isusa iz Nazareta. Nema sumnje da se možemo potpuno osloniti na ove autentične istorijske dokumente, koji nam samo potvrđuju ono što nam iznose četiri evanđelja.
Mesijanska nada u Hristovo vreme
Jevreji koji su bili podjarmljeni i prezirani od neznabožaca, gajili su u svome srcu veliku nadu. Ta nada bila je MESIJA, koga su oni već odavno očekivali. Mesija je imao da bude potomak Davida. O njemu vele proroci da će on biti car nad svim narodima i na zemlji će vladati mir i sreća. Nema sumnje to je nagoveštavanje večne božje vladavine. Ova mesijanska nada vidi se u prvom veku hrišćanstva tako jasno, naročito u početku, u vreme Hristova rođenja (Luka 2:1,38; Mat 2:14). Pa i u početku njegovog rada svugde se govori o Mesiji i verni u narodu ga očekuju (Mat 11:13; Luka 7:20; Jovan 16:14). U vreme kada se Isus pojavio pred narodom sa svojim poukama i čudima, rodilo se odmah i pitanje Mesije. Ljudi su se potsećali na tradiciju o Mesiji; počeo se proučavati zakon i proroci s obzirom na Mesiju (Matej 12:23; 17:10; Marko 9:10-13; Jovan 7:26-31; 10:24; 12:34). Vrhunac ovoga problema vidi se u pitanju sinedriona postavljenog Isusu, kojim pravom se on naziva Mesijom i ako je on neka kaže, kao i u ruganju mase, koja ga nazva „izrailjskim carem,“ koji drugima pomože ali sebi ne mogaše (Marko 14:61; Matej 26:63; Marko 15:32; Luka 23:35). Najzad i istorija prve hrišćanske crkve, onu koju vidimo u Delima apostola, poslanicama i ostalim spisima Novoga zaveta, potvrđuje vrlo često i živo, da je u duhu Jevreja onoga doba živela vera u Mesiju, spasitelja. Apostoli stalno potsećaju na mesijansku ideju. Najveća njihova briga je bila da dokažu da ovo što su proroci prorekli nekada o Mesiji se ispunilo na Isusu iz Nazareta, i da je on taj dugo očekivani Mesija (Dela 3:18,42; 8:32-38; 9:22; 17:3; 18:5,28 itd.)
Najzad spomenimo još nekoliko reči E.G Vajt o ovome predmetu: „A kad dođe vreme, posla Bog Sina svoga.“ Bog je svojim proviđenjem upravljao plimom ljudskih pobuda i uticaja, jer je svet bio zreo da se pojavi njegov Spasitelj. „Narodi su bili ujedinjeni pod istom upravom. Govorilo se svuda samo jednim jezikom, koji beše svuda prihvaćen kao književni jezik. Jevreji rasejani po svim zemljama skupljahu se prilikom godišnjih praznika u Jerusalimu. Po povratku u njihova mesta prebivanja, bilo im je lako da prošire svetu novost o dolasku Mesije…“ „U ovoj epohi izgubiše neznabožačke religije prevlast nad narodima. Svi su bili siti ceremonija i priča. Uzdisalo se za religijom, koja bi bila sposobna da zadovolji potrebe srca. I dok je izgledalo da je svetlost istine otišla od čovečanstva, bilo je ipak duša koje su tražile i koje su pritiskivale agonija i bol. Ove duše su žednele za upoznavanjem živoga Boga i dobijanjem izvesnosti večnoga života…“ „Već su Pisma izvesno vreme bila prevedena na grčki jezik, jezik veoma raširen u rimskoj imperiji. Jevreji behu rasejani po svim mestima i u izvesnoj meri i neznabošci uzeše udeo u očekivanju Mesije. Među onima koje su Jevreji smatrali neznabošcima, bilo je i takvih koji su bolje shvatali spise koje su govorile o Mesiji, nego sami jevrejski rabini. Bilo je i takvih koji su očekivali Mesiju da ih oslobodi greha. Filozofi su se trudili da prodru u misterije jevrejske tajne. Ali tesnogrudnost Jevreja je smetala da se proširi svetlost…“ „Čas je nastupio. Pokvarenost čovečanstva, povećana iz stoleća u stoleće prestupanjem božanskih zakona, bio je razlog dolaska Spasitelja.“ (I. Ž. Str.1)
Svedočanstva evanđelista o Isusu Hristu
Ako svedočenja nekih pisaca imaju nepobitnu vrednost u dokazivanju istorijske ličnosti Isusa iz Nazareta, svakako da svedočenje evanđelista, očevidaca njegovog života i rada ima za nas još veću vrednost. Zato i kaže poznati naučnik Neander: „Nema više nikakvog razumnog razloga odbiti istorijsku bazu događaja koje proučavamo. Samo poreklo tih događaja bilo bi sasvim neobjašnjivo ako ne bi počivalo na istinitim činjenicama.“
Postavlja se pitanje: može li se smatrati autentičnim svedočenje evanđelista? Većina kritičara pretpostavljaju potpunu autentičnost spisa evanđelista, a samo neki daju neke primedbe. Što se tiče kritike racionalista, ona se uopšte ne može primiti, jer bi se njihovim metodama rada moglo sve izvrnuti i osporiti. Međutim, nijedna se istorija ne oslanja toliko na same dokaze svojih protivnika kao evanđeoska istorija i to u najspornijim pitanjima, jer se ne boji nikakve kritike.
Poznati kritičar Langlois (Langloa) tvrdi da u istoriji postoji jedan siguran kriterijum autentičnosti koji nikada ne vara. Autentične su one reči koje premašuju intelektualni i moralni nivo onih koji ih saopštavaju. Ove iste misli izrazio je i Jean Jaques Rousseau u svom delu „Emile“ (Emil). On kaže: „Ako je život i smrt Sokrata, život i smrt mudraca, život i smrt Isusa Hrista je život i smrt Boga. Hoćemo li reći da je istorija evanđelja izmišljena za zabavu? Moj prijatelju ovako se ne izmišlja. A dela Sokratova u čiju se ličnost i ne sumnja su manje pobijena od dela Isusa Hrista. Ustvari to je otstupanje pred teškoćama a ne njeno otklanjanje. Bilo bi mnogo neshvatljivije da su četiri čoveka složno fabricirali ovu knjigu, koja ima samo jedan jedini predmet. Nikada jevrejski pisci nisu našli ni taj ton ni taj moral. Evanđelje ima tako uzvišene tako zapanjujuće osobine istine, koja se nikada ne može imitirati, da bi i sam izmišljač bio više zapanjen nego junak.“
Ovakve ideje o Bogu koje nalazimo u evanđeljima ne mogu nikada biti proizvod naše ograničene inteligencije. Kako bi se ovako divna slika o Isusu mogla roditi u svesti grešnog čoveka? Sve ovo se može objasniti samo Božjim otkrivenjem nepobitne stvarnosti čoveku, koja nije ništa drugo nego život otkriven u ličnosti Isusa Hrista, koji je doneo čoveku spasenje.
Doba i prilike u vreme prvog Hristovog dolaska
Hristos se rodio i živeo u vreme prvih rimskih imperatora. Po tadašnjem načinu života živeo je on u skrivenom mestu sveta, ali u prelaznom dobu ka novom svetu. Čovečanstvu je bilo potrebno spasenje a u ovome trenutku je svet bio najsposobniji da ga prihvati. I opšte politički ekonomske i kulturne, a naročito verske prilike bile su veoma pogodne. Sem toga vladao je svugde samo jedan jezik – grčki. Svet je bio pripreman za Božje otkrivenje u telu usred verskog sazrevanja i saznanja, kao i razočarenje i naslućivanja propasti. Čežnja za spasenjem otvorila je širom vrata.
Jevrejstvo je bilo slomljeno u svojoj telesnoj, zemaljskoj slavi, i pravi Izrailjci su mogli prihvatiti svoga Mesiju. Neznabožački svet naprotiv, nalazio je razumevanja i pristupa u monoteizam jevrejskih sinagoga, pod imenom prozelita „Vrata i pravde.“ Punina („pleroma“; vidi Jovan 1:16; Efescima 1:23) života, negativna i pozitivna sastale su se. Zato je i došlo do vreme njenog ispunjenja. Dolazak Sina Božjega i izbavljenje čovečanstva dogodilo se u svetu punom greha i otpada. Koncentraciji svetlosti ostala je nasuprot koncentracija tame. Sa jedne strane stoji sveti Izrailj, nosioc mesijanske nade, a sa druge pokvareni Izrailj sa svojom spoljnom pobožnošću, čije je srce tako odrvenilo od „prevare greha“ da nisu mogli prihvatiti svoga Mesiju, koji im je bio jedina nada.
Među jevrejima onoga doba postojali su ovi verski i politički pravci, prema njima su se formirale i partije:
1) Fariseji. Ime „farisej“ znači izdvojen. Ovaj izraz označava njihov karakter. On se odnosi i na njihovo gordo gnušanje prema neznabošcima, Samarićanima, carinicima i grešnicima. To su bili kazuistički tumači zakona, koji su se pridržavali i najmanjeg propisa Mojsijevih zakona, kojima su oni još dodavali mnogo propisa i „običaja otačkih“ – tradicija, koja je smetala i ugušavala Božje otkrivenje. Verovali su u zagrobni život i postojanje anđela. To su bili oni tipični ortodoksni Jevreji.
2) Sadukeji, čije se ime izvodi, prema jednima od reči „cadik“ što znači „pravedan,“ a prema drugima od jednog njihovog vođe po imenu Sadok, koji je organizovao partiju. Oni su odbacivali svaku tradiciju, kao i progresivno (postepeno) razvijanje božanskog otkrivenja. Odbacili su ono što je bio temelj fariseja, postojanje nevidljivog sveta. Njihova svetost sastojala se u tome, što su od Mojsijevih zakona načinili, definitivni deistički moralni zakon, i hvalili se da izvršuju pravdu ovoga zakona.
3) Eseji. Oni su gledali svoju svetost u tome, što su uzeli iz jevrejske teokratije neke duhovne elemente i pomešali ih sa neznabožačkim pogledima, koje su hteli da pokažu u svome, tobož, netelesnom, posvećenom životu. Oni su pali u duhovni separatizam, zbog svoje odvratnosti prema svemu onome što je stvarno, telesno i društveno.
4) Irodovci. Ovako su ih nazivale pristalice Irodove dinastije. Oni su bili u prijateljstvu i savezu sa Rimljanima a protiv onih Jevreja koji su ustajali protiv okupatora. Neki crkveni oci tvrde da su irodovci bili naročita sekta kod Jevreja koja je Iroda (Velikog ili Antipu) smatrala za Mesiju. Ali, Filon ili Flavije ne spominju takvu sektu.
Ovakav svet i stanje je moglo da očekuje prvi Hristov dolazak i one velike događaje.
Istorija kritike ličnosti Isusa Hrista
Hrišćanstvo je, nema sumnje, najveći pokret u istoriji sveta, a Hristos je ličnost o kojoj se najviše govorilo i pisalo za poslednjih 20 vekova. Mnogi na izgled ozbiljni i pozvani ljudi stavljali su Hrista na najrazličitija mesta, počev od varalice pa do najvećeg čoveka među ljudima i Boga. Potrebno je da se podrobnije upoznamo sa mislima i kritikom ma kakva ona bila, da bi unapred upoznali poreklo misli o Hristu koje se javljaju kod ljudi.
O Hristu se pisalo još od početka naše ere, ali je vrlo malo sačuvano upravo od toga doba, osim strogo crkvene literature onoga doba, kada se hrišćanstvo širilo.
Jedna od prvih knjiga iz novijeg doba protiv Hrista kao božanske ličnosti izašla je u Ženevi pod naslovom „De tribus impostoribus“ (o trojici varalica) tj. o Mojsiju, Isusu i Muhamedu. Pisac je anoniman i vidi se da je izašao iz škole tzv. slobodnih mislilaca „libertina.“ Ovaj spis je nedokumentovan i neozbiljan, što se vidi iz samog naslova knjige. Thomas Wooiston, profesor iz Kembridža, rasturao je 1727/29 god. jedan spis o Hristu i hrišćanima. Ustvari ovo je samo jedan obečan pamflet protivu ličnosti i čuda iz evanđelja, zato je odmah neozbiljno shvaćen.
Tek u drugoj polovini XVIII veka Francois-Marie Voltaire je anonimno ili pod pseudonimom napisao mnoge članke kao „Čuda,“ „Božanstvo Isusovo,“ „Protivurečnosti“ itd. On je tako izazvao živu ali nekorisnu diskusiju o tim pitanjima. Radilo se više razumom a manje dokumentima. Ali ovi članci su izazvali veću živost u ovom pogledu. Tako su se pojavili neki ozbiljniji pokušaji kritike. Prvo, Constantin Volney (Les Ruines, 1790), a uskoro i Charles Dupuis (L’origine de tous le cultes, 1794). Dupuis tvrdi da Isus nikada nije živeo kao istorijska ličnost i da je sve to mit, zgodno prerađen ali istovetan mit kao o sunčanom bogu Mitri, pa i persijskom Bogu, za koga su i Jevreji znali. Ova stara teza o mitu javlja se u novije vreme još bolje obrađena. Filozof, orijentalista, teolog i fiziolog Herman Reimarius iz Hamburga ostavio je posle smrti u rukopisu svoje delo „O religiji, Isusu i hrišćanima.“ Priča se da Rajmarius nije imao hrabrosti da publikuje svoje delo. Za ovo delo se zainteresovao Lesing i publikuje ga 1777 godine. Kao racionalista Rajmarius misli da se pozitivne religije osnivaju na prirodnim religijama. Hrista smatra za ambicioznog političara, čije se delo svršilo neuspehom, jer je nedovoljno poznavao snagu Rimske imperije. Moralist veliki talenat, Isus se gorko prevario u svojim iluzijama, piše on. Što se tiče čuda u evanđeljima, Rajmarius drži da su izmišljena od apostola. Ovo je delo izazvalo veliku buku i polemiku.
Kasnije, knjiga anonimnog pisca „Otkrivenje i mitologija“ zastupa tezu, da je čovek po imenu Isus iskoristio očekivanje Mesije kod Jevreja. On se ponašao kao Mesija i podržavao ga pomoću pretskazanih detalja o tome Mesiji. Sve ostalo je legenda i mašta evanđelista. Izgleda da je ovo delo inspirisalo i Strausa. Neki Venturini, nadahnut Rajmariusovim idejama, 1800 god. daje „Prirodnu istoriju velikog proroka iz Nazareta,“ delo je u vidu romana. Nevešto napisano, nije imalo nikakvog uspeha. Iza njega se ređa bezbroj neznačajnih pisaca – kritičara, čija su dela, pošto su bila neozbiljna, unapred osuđena na propast. Godine 1835/36 David Friedr. Strauss daje u ovom pravcu jedno od najznačajnijih dela o Isusu do danas: „Das Leben Jesu.“ On obrađuje isto podrobno Novi zavet, kritički, ali često suhoparno i dosadno. Straus dokazuje da su sve evanđeoske vesti samo legende, ali ne negira egzistenciju same ličnosti Isusove. Po njemu je Isus bio običan rabi, kao i drugi. On je najpre učenik Jovana Krstitelja, a zatim se odvaja i počinje samostalan rad. Verovao je da je on Mesija i objavljivao je da će se osnovati carstvo na zemlji. On je žrtvovao Mojsijev zakon svojoj nauci i zato je umro na krstu. Kasnije njegovi učenici i njihovi sledbenici nenamerno stvaraju legendu o Hristu, onako kako se legenda inače stvara, malo po malo, okružujući Isusa čudesima, baš kako se dešava i sa drugim osnivačima religije… Evanđeliste smatra za proste i glupave ljude, koji su verovali u priču o Isusu, jer sami nisu bili očevici. Pod uticajem Hegela, Straus razvija novu metafiziku, i izdaje jedno izdanje „Das Leben Jesu“ namenjeno nemcima.
Iz ove tzv. tibingenske škole, koja se zasnivala na Hegelovoj panteističkoj filozofiji posle Strausa, javljaju se mnogi koji stoje na mitsko-kritičkom gledištu, a čija imena nisu uhvatila dublje brazde u Hristologiji. Od ove škole najznačajniji je: crkveni istoričar Friederich Cristian Baur postavio je hipotezu tendencioznih spisa. Hrišćanstvo se, kaže on, razvilo iz Judejstva, pošlo novim putem i stvorilo dve stranke, petrovce i pavlovce. Evanđeoske vesti su izmišljene radi izmirenja ovih stranaka. Evanđelja su postala od 130-160 god. Ove ideje prihvataju mnogi Hristolozi, ali sve je ostalo bez uspeha jer su sami temelji kritike bili samovljni i neistiniti. Ernest Renan 1863. god. objavljuje svoje delo „Život Isusov“ – pisano zanimljivim i književnim stilom. Ovaj stil je razlog što je ovo delo vrlo popularno, možda najčuvenije i najrasprostranjenije u ovo vreme – ali ono nije naučno. Nemački naučnici i Hristolozi su ovo delo hladno prihvatili i ocenili ga kao rad „van naučne granice.“ Ovo delo je prevedeno na naš jezik. Renan je bio ljubitelj lepih legendi i tradicije i nije se mogao njih osloboditi, čak i kad u njih nije verovao. On je naročito bio inspirisan Jovanovim Evanđeljem. Isus je za Renana genije, heroj – Bog i ne krije da ga voli i da mu se divi. Tako nije radio ni jedan kritičar.
Godine 1882. Seydel postavlja pretpostavku Buda-legende. Po njemu legenda o Budi, iz VI veka pre Hrista preneta je na samog Isusa. Ovo mišljenje je imalo mnogo sledbenika ali nije ostavilo dublji utisak. Knjiga „Praznina u životu Isusa Hrista,“ od putnika Nikole Novotića, napravila je veliku senzaciju i veoma je mnogo čitana. Po toj knjizi Isus je pod imenom Isa, proveo od 13-29 god. negde oko Himalaja u zemlji Ladak. Tu je učio nauku budista i bramanaca od njihovih sveštenika. Ali ovo je bila samo senzacija one najgore vrste. Mnogi, kao Lefmann i dr. tvrde da je velika Isusova megalomanija razlog osnivanja hrišćanstva. Uspeh kod pristalica tumače kao moć hipnoze. Ali sve ovo je proizvoljno, naivno i bez ikakvih dokaza.
Mnogi hristolozi opet, smatraju da je Isus, kao i ostali proroci, došao u javnost zbog svog ubeđenja da će svet skoro propasti. Otuda Isus ima samo vremenski karakter. Ima još i mnogih drugih hipoteza.
U poslednje vreme javljaju se samo kritičari koji negiraju Isusovu istoričnost, stvarajući tako mnoge teorije. Među njima su najpoznatiji Bauer i Kalthof s jedne, i Jensen, Schmidt, Robertson i Drews s druge strane:
Krajnji konzervativac Bruno Bauer, tvrdi da je Isus kreacija prvobitnog primitivnog evanđelja, izašao iz sredine nadahnute grčkom filozofijom i idejama reformacije verske, početkom naše ere, kada su se počela kombinovati religiozna shvatanja Judeja, Grka, Istoka i Rima. To primitivno evanđelje pisano je u II veku u Rimu, gde je i postalo. Isus nije uzrok postanka ovog evanđelja, nego ovo je evanđelje rodilo Isusa. Četiri evanđelja su četiri razna oblika ovog prvobitnog evanđelja. Pored filozofije i religije toga vremena, uzrok postanka nove religije je želja naroda za poboljšanjem života.
Novu tezu postavlja Kalthof. Po njemu su evanđelja ne istorijski dokumenat o jednoj ličnosti, već o socijalnom pokretu onog doba. O Isusu se ništa ne može reći istorijski, jer on nije ni postojao. On ovako objašnjava: u rimskoj imperiji su tada postojala dva jaka pokreta, proleterijat i jevrejski mesijanizam. Ustanak robova 73/71 godine pre Hrista nije zaboravljen, a uzroci su se još povećali. Kako je jevrejski mesijanizam u osnovi svojoj samo san jedne socijalne pravde, prirodno je da je on došao u vezu sa proleterijatom i njegovim željama. Taj pokret počeo je u Rimu a ne u Palestini. Petar je simbol „kamen“ na kome počiva novo društvo, uređenje: jedan pastir, jedno stado. Sva imena su izmišljena; ove ličnosti su simboli. Krst, simbol novog pokreta, jeste sprava za mučenje robova, – simbol bede i oskudice. Isus je novo doba u kome bi bilo više čovečnosti i više hleba. Juda to su izdajnici pokreta. Pilat, fariseji, to su postojeće vlasti itd.
Jensen tvrdi da evanđeoski Isus nije postojao. Legenda o Isusu – to je prilagođena legenda o vavilonskom, sunčanom bogu Gilgamešu; a pratilac Isusov, Jovan Krstitelj, sličan je pratiocu Gilgamešovom, Eabani-u. Schmidt, kaže sve su samo simboli, sve je mit. Isus kao ličnost nikada nije postojao. Hrišćanstvo postoji mnogo ranije ali je bilo nesavršeno. Evanđelje nije postalo pod uticajem jedne ličnosti, Isusa, već je skup nada i želja ljudi onoga doba. Isus je Bog koji nikada nije živeo na zemlji.
Robertson u Isusu vidi samo starog sunčanog boga iz Palestine, boga plemena Efremovog „Jošidu,“ koga biblijska legenda iznosi kao Mojsijevog naslednika, a koji ima da odvede narod u obećanu zemlju. Njegova majka se zove Marjam, kao i Isusova Marija, majka onoga, koji ima da odvede u božje carstvo. On kaže dalje, da Talmud govori o nekom Isusu ben-Pandiri, koji je razapet oko 100 god. pre naše ere, i sekta Evnohita izgleda da je postala za vreme toga Isusa. Isus, taj novi bog, ima osobine svih drugih bogova, zato je lako i brzo raširen. Kao Dionis pretvara vodu u vino: kao Posejdon ide po vodi; bije bičem kao Oziris i Apolon: jaši magarca i hrani mnoštvo ljudi u pustinji kao Dionis, leči ljude i povraća im vid kao Eskulap; za njime plaču i uzdišu žene kao za Adonisom; kao Horus rođen je u štali – hramu svete krave itd. U čast toga novog boga jede se jagnje, koje je opet simbol, ime sina božjeg u mnogim religijama. Izdajstvo Judino je simbolično; on se u evanđeljima naziva „đavo“ (u njemu), to znači „protivnik“ bog zla, dakle ima večne borbe između dobra i zla (dualizam). Juda je „riđ“ to jest Tifron, ubica spasioca Ozirisa. Isus je sahranjen u grobu izdubljenom u steni, kao i sunčani bog Mitra itd. Ceo taj mit i sva ta zamisao je kolektivno delo celog pokreta.
Drews – tvrdi da je Isus Bog jedne jevrejske sekte, postao daleko pre pojave hrišćanstva. Po njemu Isus je sunčani bog Mitra, inkarnacija vatre, sunca, svetlosti, istine, vođa duha, koga je stvorio Ahura-Mazda, njegov otac, kao svog božanskog sina. Taj sin učestvuje u stvaranju i uređenju vasione, on komanduje i nebeskom silom, posrednik je između oca i ljudi, za spas svih. Sve kao u Persiji.
Sem ovih iznetih ima i drugih čija dela nisu od značaja, jer nemaju karakter kritike ni popularnosti.
