Uvod u poslanice Novog Zaveta

Ali kad se približio Damasku, iznenada ga je obasjala svetlost jača od sunca (Dela 26,13). Isus mu se javio i rekao: „Savle, Savle, zašto me goniš?“ Kad se Savle uverio da je razapeti Isus zaista vaskrsnuo iz mrtvih i da je On Mesija, on je postao hrišćanin i apostol (Dela 9,3-7). Od tada Savle zna samo za raspetoga Hrista; sve drugo je odbacio (1.Korinćanima 1,23;2,2; Filibljanima 3,7.8). Događaj pred Damaskom načinio je od Savla sasvim novog čoveka. 

ŽIVOT I RAD APOSTOLA PAVLA

Apostol Pavle se rodio u Tarsu, slobodnom gradu maloazijske provincije Kilikije (Dela 21,39). Ne znamo godinu njegovog rođenja. Otac mu je bio Jevrejin iz Venijaminovog plemena (Filibljanima 3,5). Pripadao je staroj judejskoj sekti – farisejima (Dela 23,6), a bio je i rimski građanin (Dela 22,28), bilo kao građanin slobodnog grada Tarsa, bilo da su njegovi roditelji stekli ovo pravo po nekom drugom osnovu (Dela 22,28). Ovo pravo, koje se nasleđivalo, igralo je važnu ulogu u kasnijem životu ovog apostola.

Kao Jevrejin imao je dobro poznato jevrejsko ime Savle (Saul, izmoljeni), a rimsko ime bilo mu je Pavle (Paulus, mali). Oba imena ukazuju na Pavlovu slabu telesnu konstituciju.

Prvo svoje vaspitanje dobio je u domu svog oca i izučavao je, po jevrejskom običaju, jedan zanat (tkački, pravljenje šatora – Dela 18,3) koji je on kasnije radio da ne bi bio na teretu drugima (2.Solunjanima 3,8). Ovi šatori su se pravili od čuvenih kilikijskih koža za putničke i vojničke potrebe.

Apostol Pavle je učio kod tada čuvenog rabina, fariseja Gamaliila (Dela 22,3; 5,34), svakako da bi postao rabin. Izgleda da je apostol imao u Jerusalimu udatu sestru (Dela 23,16). Apostol Pavle je kao obrazovani Jevrejin proučavao i grčku kulturu. U Tarsu je postojao grčki univerzitet koji je posle atinskog i aleksandrijskog bio treći u Rimskoj imperiji. Apostol Pavle u svojim poslanicama spominje reči grčkih pisaca Arata (Deal 17,28), Menandra (1.Korinćanima 15,33), Epimenida (Titu 1,12). On je znao grčki jezik još od rane mladosti i zato je mogao uspešno da obavi svoju službu među mnogobošcima.

Pavle je mogao da čuje za Isusa Nazarećanina, a možda i da ga vidi. U Svetom pismu nalazimo mladog Jevrejina Savla prvi put prilikom kamenovanja prvomučenika Stefana. On je čuvao gornje haljine onih koji su kamenovali (Dela 7,58). U samom kamenovanju nije učestvovao, ali ga je odobravao (Dela 8,1). U svojoj gnevnoj revnosti protiv Hristovih pristalica, on je ulazio u domove i izvlačio ljude i žene da bi ih bacio u tamnicu (Dela 8,3). Tražio je i punomoć da hrišćane u Damasku dovuče u Jerusalim u zatvor (Dela 9,1.2). S ovom namerom krenuo je 35. godine posle Hrista na put u Damask.

Ali kad se približio Damasku, iznenada ga je obasjala svetlost jača od sunca (Dela 26,13). Isus mu se javio i rekao: „Savle, Savle, zašto me goniš?“ Kad se Savle uverio da je razapeti Isus zaista vaskrsnuo iz mrtvih i da je On Mesija, on je postao hrišćanin i apostol (Dela 9,3-7). Od tada Savle zna samo za raspetoga Hrista; sve drugo je odbacio (1.Korinćanima 1,23;2,2; Filibljanima 3,7.8). Događaj pred Damaskom načinio je od Savla sasvim novog čoveka.

Kad je Savle stigao u Damask, tamo ga je krstio, po Hristovom naređenju, učenik Ananija.

Iz Damaska se apostol povukao u Arabiju, na istok od Damaska, i posle se vratio u Damask (Galatima 1,17), gde je slobodno i ubedljivo propovedao Isusa (Dela 9,20-22). U Damasku i Arabiji on je proveo tri godine, pa kad je doznao da Jevreji hoće da ga ubiju, preko navatejskog cara Arete IV, koji je držao Damask, Savle se vratio u Jerusalim da se sastane sa apostolom Petrom (Dela 9,23-26; Galatima 1,18).

Jerusalimski hrišćani su sumnjali u obraćenje nekadašnjeg ljutog neprijatelja i klonili su ga se. Ali, Varnava ih je ubedio da se Savle zaista obratio.

Posle petnaestodnevnog boravku u Jerusalimu, otišao je Savle u svoje rodno mesto Tars (Dela 9,30; Galatima 1,18.21). Posle nekoliko godina on je sa Varnavom došao u Antiohiju gde se obrazovala prva crkva od mnogobožaca. Tu su oni uspešno radili godinu dana.

Godine 45. posle Hrista, polaze Pavle, Varnava i Jovan Marko na prvo misionarsko putovanje. Oni dolaze iz Antiohije na ostrvo Kipar, Varnavin rodni kraj. Propovedali su najpre u Salamini i to u sinagogi, gde su uvek počinjali svoj rad. U Pafu je Pavle zadobio prokonzula Serđa Pavla i oslepio lažnog proroka Varisusa. U Pergi ih napušta Jovan Marko, a oni idu u Antiohiju i Pisidiju, gde su uspešno radili.

Jevreji su većinom ostajali uporni, pa su se zato ovi misionari više obraćali mnogobošcima. Pavle i Varnava, progonjeni, dolaze u Ikoniju i Listru gde su Varnavu držali za Jupitera, a Pavla za Merkura, zato što je on govorio. Sveštenik Jupiterov je hteo da im prinese žrtvu, ali su oni to sprečili. Jevreji iz Antiohije i Ikonije došli su u Listru i pobunili narod protiv Pavla i Varnave. Tu je apostol Pavle bio zasut kamenjem. Ovo ih je prinudilo da odu u Dervu. Iz Derve su se vratili u Antiohiju, odakle su i pošli na putovanje.

Godine  49. posle Hrista, četrnaest godina posle svog obraćenja (Galatima 2,1), otputovao je apostol Pavle sa Varnavom i Titom kao delegat antiohijske crkve na apostolski sabor u Jerusalim (Dela 15,7). Tamo je trebalo da se reši važno pitanje: da li hrišćani iz mnogoboštva moraju da se obrežu ako hoće da se spasu. Jaki judaistički pokret u Jerusalimu zahtevao je da hrišćani iz mnogoboštva treba da se podvrgnu starozavetnom obrednom zakonu, te da se obrežu. Na saboru je pobedilo Pavlovo shvatanje. Donesene su odluke da se hrišćani iz mnogoboštva ne terete držanjem obrednih zakona Starog zaveta. Usvojeno je Pavlovo učenje da se spasenje postiže samo verom, bez dela zakona. Ovo učenje je pomoglo da hrišćanstvo ne postane jevrejska sekta. Ali, judaisti su svoju agitaciju nastavili i posle ovog sabora. Oni su se uvlačili u crkve i učili da se moraju držati obredni zakoni. U Antiohiji je apostol Pavle morao da ustane i protiv samog apostola Petra i hrišćana iz judejstva koji nisu hteli da jedu sa hrišćanima iz mnogoboštva.

Posle ovog događaja predložio je Pavle Varnavi da obiđu crkve koje su osnovali. Ali, oni su se razišli zato što je Varnava hteo da povede svog rođaka Jovana Marka, koji ih je na prvom putovanju napustio. Apostol Pavle je pošao sa Silom na drugo misionarsko putovanje (Dela 15,36-40). Oni su putovali po Siriji i Kilikiji. Iz Derve su došli u Listru gde je Pavle uzeo mladog Timotija koga je on dao da se obreže, jer je bio sin mnogobošca i hrišćanke iz judejstva. Oni su zatim prešli Frigiju, Galatiju, gde su se duže zadržali zbog Pavlove bolesti. Dalje preko Misije oni su stigli u Troadu. Tu je apostol dobio viđenje i odmah je prešao u Evropu. Ovde se Pavlu pridružio i evanđelista Luka. Na Balkanu su se zadržali u Filibi gde su propovedali Reč Božju. Ovde se obratila Lidija iz Tijatire u čijoj su se kući hrišćani sakupljali na molitvu. U Filibi su Pavle i Sila dospeli u zatvor i bili bičevani. U ponoć, kad su pevali i hvalili Boga, vrata su se iznenada otvorila i okovi su im spali. Tamničar, videvši ovo, tražio je da mu pokažu put spasenja. On se krstio s celim svojim domom. Iz Filibe je Pavle otišao u Solun. On je tamo propovedao u sinagogi dok se Jevreji nisu pobunili. Tada je on izašao noću i otišao u Vereju, gde je imao više uspeha. Solunski Jevreji su i ovde došli i pobunili narod protiv Pavla. Sila i Timotije su ostali u Vereji, a Pavle je otputovao na more i stigao lađom u Atinu. Ovde se apostol upuštao u razgovor sa ljudima na Areopagu i govorio im o ‘nepoznatome Bogu’. U Atini je on zadobio uglednog člana Areopaga Đonisija i druge (Dela 17). Iz Atine, Pavle je došao u Korint gde se upoznao sa Jevrejinom Akilom i njegovom ženom Priskilom koji su bili istog zanata kao i Pavle. Tu je Pavle radio svoj zanat i propovedao u sinagogi. Jevreji su i ovde bili uporni. Jedne noći mu se javio Isus da ga ohrabri da i dalje radi u Korintu. Jevreji su ga tužili prokonzolu Galionu, ali nisu uspeli. Posle godinu i po dana rada ostavlja Pavle sa Akilom i Priskilom Korint i odlazi u Siriju. Na putu je posetio Efes, gde su Akila i Priskila ostali, zatim Ćesariju i Jerusalim, pa se onda vratio u Antiohiju.

Iz Antiohije je ubrzo pošao na treće misionarsko putovanje. On je prošao Galatiju i Frigiju i utvrđivao hrišćane u veri i životu i najzad stigao u Efes, glavni grad provincije Azije. U Efesu nije uspeo da propoveda u sinagogi, pa je izabrao školu nekog Tirana gde je propovedao dve godine. On je ovde svojim propovedima i čudesima zadivio narod, pa su neki javno spaljivali svoje vračarske knjige i ispovedali grehe. Ali, neki zlatar Dimitrije, koji je pravio srebrne crkvice boginje Dijane, digao je bunu protiv Pavla i on se uklonio (Dela 19). Pavle je došao u Troadu i odatle otišao u Makedoniju. Zatim je posetio po treći put Korint. Drugu posetu je učinio za vreme svog bavljenja u Efesu, između pisanja Prve i Druge poslanice Korinćanima, što Dela apostolska ne spominju. Prilikom svoje treće posete Korintu odseo je Pavle kod Gaja (Rimljanima 16,23), koga je on krstio za vreme svoje prve posete Korintu.

Iz Korinta je apostol nameravao da poseti Jerusalim i da se vrati u Antiohiju, u Siriji. Ovom prilikom nosio je apostol priloge iz Makedonije i Ahaje za siromašne u Jerusalimu (Rimljanima 15,26.27). Na povratku kroz Makedoniju, posetio je Pavle Filibu, gde se našao sa Lukom. Oni su otputovali za Troadu. Tu je Pavle oživeo mladića Evtiha koji je pao sa prozora i bio mrtav. Apostol ga je povratio u život. Odande je Pavle sa saputnicima stigao u As, pa dalje u Mitilinu, Sam i Milit. U Militu je pozvao starešine iz Efesa da ih vidi i da se oprosti sa njima (Dela 20). Posle dirljivog oproštaja Pavle je otputovao i u Patari je uzeo lađu za Fenikiju. Lađa se zaustavila u Tiru i prispela najzad u Ćesariju (Cezareju). Tamo je odseo kod  đakona Filipa. Tu mu je prorok Agav prorekao da će ga Jevreji svezati i predati rimskoj vlasti. Braća su ga molila da ne ide u Jerusalim, ali on je odgovorio da je spreman za Hrista i umreti i oprostio se sa njima. Pred Pedesetnicu 58. godine stigao je Pavle u Jerusalim gde su ga braća lepo primila.

Sutradan je Pavle posetio starešinu jerusalimske crkve Jakova, brata Gospodnjeg. On je hteo da se vidi sa apostolima. Oni su radosno primili vest o njegovom radu među mnogobošcima.

Ali hrišćani u Jeruslimu su ga obavestili da ga palestinski hrišćani iz judejstva optužuju kao protivnika Mojsijevog zakona, naročito obrezanja. Da bi im pokazao da poštuje ovaj zakon i živi po njemu, oni su mu predložili da učestvuje u nazirejskom zavetu četiri hrišćana iz judejstva, na šta je apostol pristao.

Ali, Jevreji iz Male Azije digli su bunu protiv Pavla, kao neprijatelja zakona i hrama. Oni su tvrdili da je Pavle uveo mnogobošca Trofima u unutrašnji deo trema hrama, gde je smeo da uđe samo Jevrejin. Apostol se spasao od smrti intervencijom rimske vlasti. Kad mu je bilo dozvoljeno da govori, pokušao je Pavle da se opravda pred narodom. Ali to mu nije pošlo za rukom. On je svojim govorom još više razdražio masu, tako da su rimski vojnici morali da ga sklone u tvrđavu.

Sutradan je rimski kapetan izveo Pavla pred Sinedrion. Svetina se opet bunila i Pavle je ponovo odveden u tvrđavu. Te noći mu se javio Gospod i rekao: „Ne boj se, Pavle, jer kao što si svedočio za mene u Jerusalimu, tako ti valja i u Rimu svedočiti.“ (Dela 23,11)

Četrdeset Jevreja su se zavetovali da neće ni jesti ni piti dok ne ubiju apostola Pavla. Za ovo je doznao Pavlov nećak i javio Pavlu i kapetanu Lisiju. Lisije je poslao Pavla pod jakom stražom prokuratoru Feliksu u Ćesariju. U pismu je naveo da na Pavlu nije našao nikakve krivice koja zaslužuje zatvor ili smrt. Posle pet dana došli su tužitelji na čelu sa prvosveštenikom Ananijem i advokatom Tertulom da optuže Pavla kao vođu sekte za bunu. Apostol Pavle je snažno govorio i propovedao Hrista pred ovim izabranim zborom. Filiks je očekivao da će dobiti novaca, pa zato Pavla nije pustio nego ga je držao dugo u zatvoru. Posle dve godine, da bi ugodio Jevrejima kada je bio smenjen, on je Pavla zadržao u zatvoru.

Kad je došao Porcije Fist za prokuratora u Ćesariji on je upitao Pavla da li želi da mu se sudi u Jerusalimu, na šta je Pavle, kao rimski građanin, zahtevao da mu sam rimski car sudi. To je Fist morao da učini. U Ćesariji je apostol imao prilike da snažno govori o svojoj veri pred carem Agripom II i njegovom sestrom Vernikijom i drugim uglednim ljudima. Agripa je izjavio da bi Pavle mogao da bude pušten da nije tražio da ide caru.

U jesen 60. godine ukrcao se Pavle, sa Lukom i Aristarhom, pod nadzorom rimskog kapetana Julija, u lađu koja je plovila do Mire u Likiji. Tamo su prešli na aleksandrijsku lađu koja se spremala za Italiju. Kad su došli na Krit, apostol je opomenuo kapetana lađe na opasnost zbog nepovoljnog vremena, ali kapetan je naredio da se pođe. Posle duge borbe sa burom na moru, ljudi su se jedva spasili na ostrvu Malti, što je Bog Pavlu unapred javio. Na Malti, gde su ostali tri meseca, urođenici su Pavla smatrali bogom jer mu ujed zmije nije naškodio. On je lečio mnoge bolesnike na ostrvu. U proleće 61. godine krenuli su dalje na put drugom lađom, prošli su Sirakuzu, Rigiju i stigli u Potiole, gde su ostali sedam dana. Tu se Pavle sastao sa vernicima. Posle su nastavili put za Rim. Rimski hrišćani su izašli u susret apostolu Pavlu, i to ga je mnogo obradovalo i ohrabrilo. U Rimu je apostol, uz vojnika, stanovao u iznajmljenom stanu. Pavle je slobodno propovedao i moglo se dolaziti k njemu. Tako je Pavle proveo pune dve godine (od proleća 61. do proleća 63. godine – Dela 27;28).

U Delima apostolskim se ništa ne govori o tome kako se završilo ovo Pavlovo tamnovanje, ali iz Poslanice Filimonu (stih 22) i Poslanice Filibljanima (1,25; 2,26), koje je apostol napisao za vreme svog tamnovanja u Rimu, vidi se da se Pavle nadao da će biti pušten na slobodu. To se i dogodilo.

Uopšteno se misli da se Pavle oslobodio prvog tamnovanja u Rimu. On je pošao, kao što je nameravao, u Španiju (Rimljanima 15,24-28). O ovome piše i Kliment Rimski pri kraju I veka, a potvrđuju i Muratorijevi fragmenti, krajem II veka.

Po povratku iz Španije veruje se da je Pavle još propovedao na Istoku (63-66. godine). U Efesu je postavio Timotija za starešinu i onda otputovao u Makedoniju (1.Timotiju 1,3). Neko vreme je Pavle proveo i na Kritu gde je postavio za starešinu svog drugog pomoćnika Tita (Titu 1,5), a odavde je otišao u Milet (2.Timotiju 4,20), pa onda, preko Troade (2.Timotiju 4,13) i Makedonije, u Korint (2.Timotiju 4,20). Zimu je apostol mislio da provede u Nikopolju u Epiru (Titu 3,12).

Misli se da je apostol Pavle iz nepoznatih uzroka, dospeo u proleće 66. godine, po drugi put, u rimski zatvor. Ovog se puta nije nadao da će se osloboditi. On je pisao: „Jer ja se već žrtvujem, i vreme moga odlaska nasta.“ (2.Timotiju 4,6) Veruje se da je apostol završio mučeničkom smrću 67. godine, te najstrašnije Neronove godine kada su stradali mnogi ugledni ljudi, pa i sam Neronov učitelj, Seneka. Kao rimskom građaninu odsečena mu je glava.

Iako je apostol Pavle bio najmlađi apostol, on je učinio više za hrišćanstvo nego svi drugi apostoli. On je propovedao raspetoga Hrista koji je pomirio čoveka sa Bogom. To je bilo glavno u propovedima ovog apostola. Ali, on je, kao i drugi apostoli, učio o Božjem carstvu, o dobrom hrišćanskom životu i ponašanju. On je i lečio i činio čudesa.

Pavle je prošao Rimsko carstvo od Male Azije do Španije. Mnogi su prihvatili njegove propovedi sa puno utehe i radosti i hrišćanske crkve su nicale i brzo napredovale.

Pavle je učio i govorio samo ono što je primio od Gospoda kao svog Učitelja i čemu ga je učio Sveti Duh. Nema sukoba između učenja velikog Učitelja i njegovog genijalnog učenika – Pavla.

Život apostola Pavla je bio pun borbe, brige i stradanja. On sam to kaže u 2.Korinćanima 11,23-29. Osim toga, on je još patio od hronične bolesti (Galatima 4,13; 2.Korinćanima 12,7 itd.).  Ali, on je sve to pobedio svojom verom i gvozdenom voljom. Pavle je sve žrtvovao za svoj poziv i službu. On se odrekao sveta, njegovih slasti i radosti i tako je izvršio svoj veliki zadatak i postao najveći apostol i misionar na svetu.

POSLANICE APOSTOLA PAVLA

Apostol Pavle je ostavio za sobom 14 poslanica. Ove poslanice novozavetnog kanona su sledeće: Rimljanima, 1. i  2. Korinćanima, Galatima, Efescima, Filibljanima, Kološanima, 1. i  2. Solunjanima, 1. i  2. Timotiju, Titu, Filimonu i Jevrejima.

Kad je apostol pisao svoje poslanice on je imao u vidu samo hrišćanske crkve i njihove prilike i potrebe onog vremena. On je verovao, isto kao i ostali hrišćani toga doba, u skori, ponovni Hristov dolazak.  Pavle nije imao nameru da piše za daleku budućnost. Ali, njegove poslanice su dočekale i proživele mnoge vekove, pružajući savete i utehu mnogim ljudima. Crkva je iz njih crpila svoje učenje.

Poslanice apostola Pavla su još važne i zbog toga što iz njih doznajemo stanje u prvoj crkvi i o životu prvih hrišćana. One nam iznose kakav je otpor i prepreke imala crkva da savlađuje u Pavlovo vreme.

O samom Isusu, Njegovom životu i učenju, doznajemo malo iz poslanica apostola Pavla. One su pisane hrišćanima koji su već slušali o Hristu i verovali u Njega. Ipak, u poslanicama nalazimo da je Pavle čvrsto verovao i učio vernike da je Isus živeo, umro i vaskrsnuo, i da je On bio Mesija i Božji Sin.

HRONOLOŠKI RED I VREME PISANJA PAVLOVIH POSLANICA

            Nije moguće sa sigurnošću odrediti vreme kada je Pavle pisao svoje poslanice. Ipak, može da se načini neka približna hronologija Pavlovih poslanica. Red bi bio sledeći:

  1. Solunjanima – Ovo je prva sačuvana Pavlova poslanica, ali svakako ne i prva upućena crkvi, jer je Pavle u vreme pisanja ove poslanice već bio poznat kao pisac poslanica. Pavle opominje crkvu protiv lažnih poslanica koje nose njegovo ime. On skreće pažnju čitaocima na potpis (2.Solunjanima 3,17). Bez sumnje postojao je pre ove poslanice izvesni broj izgubljenih poslanica.

            Crkvu u Solunu, kojoj Pavle upućuje ovu poslanicu, osnovao je apostol za vreme svog drugog misionarskog putovanja (49-52. godine). Solun je imao oko 200 000 stanovnika. Apostol se ovde nije dugo zadržao. Kad je Pavle otišao preko Vereje u Atinu, on je odande poslao Timotija u Solun, jer nije mogao sam da dođe (1.Solunjanima 2,17-3,6). Timotije je poslao Pavlu izveštaj o stanju crkve u Solunu. Kad je  Pavle iz Timotijevog izveštaja primetio da su Solunjani pogrešno razumeli neka njegova učenja, on je odmah napisao i poslao poslanicu. To je ova – Prva poslanica Solunjanima.

  1. Solunjanima – Ova poslanica je napisana kratko vreme posle 1.Solunjanima, jer se spominju isti pomoćnici, Sila i Timotije (2.Solunjanima 1,1). Ovu poslanicu je napisao apostol svakako odmah posle povratka nosioca prve poslanice u Solun, kad je apostol doznao da se tamo pogrešno uči o Hristovom dolasku. On svoje učenje stavlja strogo na proročku osnovu i otkriva braći u Solunu da treba pre nego što će Hristos ponovo da dođe da se dogode veliki događaji, naročito da će se pojaviti i vladati antihrist.

            Ova je poslanica napisana nedugo posle prve, krajem 51. godine ili početkom 52.

  1. Korinćanima – Ova je poslanica napisana u Efesu (1.Korinćanima 16,8), za vreme Pavlovog trogodišnjeg rada (54-57.), a u vreme njegovog trećeg misionarskog putovanja (Dela 20,31; AA,291). Apostol Pavle je pre ove poslanice poslao poslanicu crkvi u Korintu u kojoj opominje vernike da se ne druže sa bludnicama (1.Korinćanima 5,9). Otuda takozvana 1.Korinćanima je ustvari druga Pavlova poslanica upućena Korinćanima. Apostol Pavle je napisao ovu poslanicu kad je dobio izveštaje o žalosnom stanju u korintskoj crkvi (1,11; 5,1). Sem toga, bila su mu postavaljena i neka pitanja (7,1;8,1; 12,1; 16,1). Apostol je podrobno odgovorio na ova pitanja.

            Pavle je pisao ovu poslanicu uoči samog odlaska iz Efesa, u proleće 57. godine.

  1. Korinćanima – Ovu poslanicu napisao je Pavle u Makedoniji, ubrzo pošto je napustio Efes, 57. godine. Pošto napori oko sređivanja ove crkve nisu pokazali veliki uspeh (2.Korinćanima 2,1; 12,21), apostol je odlučio da još jednom pokuša preko svog mladog pomoćnika Tita.

            Tit je pošao u Korint u proleće 57. godine. On je poneo sa sobom tzv. Prvu poslanicu Korinćanima. Pavle je očekivao da se sastane sa Titom u Troji (2,12.13) i veoma se ožalostio kad ga tamo nije našao. On je nastavio putovanje po Makedoniji u nadi da će sresti Tita. To se i dogodilo. Sastanak sa Titom je veoma obradovao Pavla jer je dobio dobar izveštaj o stanju u Korintu (7,5-7).

            Kad je apostol doznao o Titovom uspešnom radu u Korintu on ga je vratio da nastavi svoj dobar rad (8,16-18.22-24), dok je on posećivao crkve u Makedoniji.

            Pavle je predao Titu novu poslanicu za crkvu u Korintu. To je ova Druga poslanica Korinćanima. U njoj on otkriva svoj plan da poseti Korint kad završi putovanje po Makedoniji (12,14;13,1). Vreme pisanja ove poslanice je svakako leto 57. godine.

            Galatima  i  Rimljanima –  Ove dve poslanice bez sumnje pisane su za vreme Pavlovog boravka u Korintu 58. godine, na njegovom trećem misionarskom putovanju. Ove poslanice su veoma slične po svom predmetu što dokazuje da su pisane u isto vreme.

            Galatska crkva je prolazila kroz veliku krizu po pitanju načina opravdanja. I crkva u Rimu bavila se istim pitanjem. Zato je apostol, pošto je napisao Poslanicu Galatima, odlučio da napiše i Poslanicu Rimljanima.

            Poslanica Rimljanima sadrži neke podatke o vremenu kada je napisana. Pavle je nameravao da propoveda u Španiji (Rimljanima 15,24.28). Ali, pre toga on je hteo da ode u Jerusalim i preda pomoć siromašnima koja je prikupljena u Grčkoj i Makedoniji. Na putu za Španiju apostol je naročito želeo da poseti crkvu u Rimu (1,1.8-11; 15,23.24).  Iz ovog jasno proizlazi da je Pavle pisao ovu poslanicu kratko vreme pre svog odlaska iz Korinta za Jerusalim. On je pošao na put za Jerusalim pred samu Pashu, 58. godine (Dela 20,16). Prema ovome poslanica je napisana u prvim mesecima 58. godine.

            Poslanicu Galatima je, na osnovu svega, pisao apostol krajem 57. ili početkom 58. godine.

            Poslanice koje je Pavle pisao u zatvoru – To su sledeće poslanice: Efescima, Filibljanima, Kološanima i Filimonu. Da su ove poslanice napisane u zatvoru svedoče sledeća mesta u Sv. Pismu: Efescima 6,20; Filibljanima 1,13.14; Kološanima 4,18; Filimonu 1,9.

            Da su poslanice Efescima, Kološanima, Filimonu poslate u isto vreme dokazuje to što se u ovim poslanicama spominju iste ličnosti. Pavle je poslao Tihika i Onisima sa poslanicama Efesu, Kolosi i Filimonu (Efescima 6,21; Kološanima 4,7-9). Poslanica Filimonu je ustvari Pavlova preporuka Filimonu da lepo primi svog odbeglog roba Onisima. Ove tri poslanice su svakako napisane 62. godine, za vreme Pavlovog prvog dvogodišnjeg tamnovanja u Rimu.

            Poslanica Filibljanima je poslednja poslanica koju je Pavle napisao za vreme dvogodišnjeg tamnovanja u Rimu. Pavle je očekivao da bude oslobođen na carskom sudu i onda bi posetio braću u Filibi (Filibljanima 2,24). Iz ovog se može zaključiti da je Pavle ovu poslanicu napisao 63. godine.  

            Poslanica Jevrejima – Ova poslanica se razlikuje od ostalih Pavlovih poslanica. U njoj se ne spominje ime pisca. Već u rano hrišćansko doba mnogo se raspravljalo da li je Pavle stvarno pisac ove poslanice. Hrišćanske crkve ga danas smatraju piscem ove poslanice.

            Mesto i vreme pisanja ove poslanice je nepoznato, mada u Jevrejima 13,24 se kaže: “Pozdravljaju vas braća koja su iz Talijanske”. I u pogledu vremena pisanja nema ništa sigurnog.  Kliment Rimski je poznavao ovu poslanicu jer on navodi u svom pismu Korinćanima (95. godine) tekst iz Jevrejima 1,3-14. To dokazuje da je ova poslanica postojala u apostolsko doba. Iz same poslanice se vidi da je ona postojala pre razorenja Jerusalima 70. godine, jer govori o službi u hramu. Veruje se da je ona napisana 63. godine za vreme Pavlovog prvog tamnovanja u Rimu.

            Pastirske poslanice: Poslanice Timotiju i Titu – one se nazivaju ‘pastirske poslanice’ zato što se najviše odnose na dužnosti službenika u crkvi i pitanja upravljanja crkvom. To su bili prvi crkveni priručnici. Pastirske poslanice su upućene dvojici Pavlovih saradnika posle oslobođenja iz zatvora u Rimu. Pošto ovaj deo Pavlovog života i rada nije ušao u Dela apostolska malo znamo o njemu.

            Koliko je vremena apostol u ovom periodu putovao i radio ne znamo, ali je jedno sigurno – da je on završio život pod Neronom u Rimu. Pošto je Neron umro 68. godine, Pavlova smrt se nije mogla dogoditi kasnije. Njegovo drugo tamnovanje, koje obuhvata zimu (2.Timotiju 4,21),  moglo je biti 66. ili 67. godine.

            Odmah posle svog oslobođenja iz zatvora u Rimu, Pavle je pošao u Španiju i onda se vratio na Istok. On je posetio Efes, glavni grad Azije, pre nego što je prešao u Makedoniju (1.Timotiju 1,3), gde se nalazila njegova omiljena crkva – u Filibi. Prvu poslanicu Timotiju napisao je apostol posle ovih poseta. To je moglo biti 64. godine, godinu dana posle oslobođenja iz zatvora u Rimu.

            Poslanica Titu je izgleda napisana kasnije, iako je po sadržini slična Poslanici Timotiju. Na svom poslednjem misionarskom putovanju, posle oslobođenja iz tamnice, Pavle je posetio ostrvo Krit. Kada je pisao ovu poslanicu, apostol je već bio napustio Krit i pošao u Grčku, a na Kritu ostavio Tita sa određenim zadatkom (Titu 1,5). U ovoj poslanici Pavle obaveštava Tita da namerava da zimuje u Nikapolju, na zapadnoj obali Grčke. Tit je trebalo tamo da se sastane sa apostolom (3,12). Ova poslanica je mogla da bude napisana 65. godine.

            Apostol Pavle je dalje putovao u Korint, Milet i Troadu (2.Timotiju 4,13.20), a možda i u druge gradove. Izgleda da je apostol bio u Troadi (Troji) ponovo zatvoren 66. godine.

            Pavle je ponovo doveden u Rim. Ovog puta u Mamertinskom zatvoru pisao je apostol Drugu poslanicu Timotiju. On je već jednom bio saslušan na sudu (2.Timotiju 4,17). Iako se nije mnogo nadao da će ovog puta biti pušten (4,6), Pavle je ipak mislio da će doživeti sledeću zimu (4,21), znajući kako je sporo suđenje u Rimu.

            Ako je sve ovo tačno, onda je apostol Pavle umro 67. godine, a Drugu poslanicu Timotiju je napisao u jesen 66. godine. Ova poslanica je, koliko se zna, bila poslednja poslanica koju je apostol napisao. Apostol Pavle je pisao poslanice 15 godina (od 51. do 66. godine).