Zadušnice: da li mrtvi dolaze na grobove i šta Biblija govori o hrani, svećama i molitvama za umrle?
Postoje pitanja koja čovek najčešće počinje ozbiljno da postavlja tek kada se suoči sa smrću nekoga koga je iskreno voleo. Dok život protiče svojim uobičajenim tokom, retko razmišljamo o tome šta se zaista događa u trenutku kada prestane da kuca ljudsko srce, kada se ugasi svest i kada telo bude položeno u grob. Međutim, kada smrt odnese roditelja, supružnika, dete ili bliskog prijatelja, pitanja o smrti prestaju da budu samo predmet filozofskih i teoloških rasprava. Postaju duboko lična, prožeta bolom, sećanjima i željom da se pronađe makar neki dokaz da veza s voljenom osobom nije zauvek prekinuta. Iz takve ljudske potrebe kroz istoriju su nastajali različiti običaji povezani s mrtvima. Posebno mesto među njima zauzimaju Zadušnice, dani kada ljudi posećuju groblja, pale sveće, donose hranu, izgovaraju molitve i na različite načine izražavaju poštovanje prema onima koji više nisu među živima.
Ipak, iza ovih postupaka nalaze se pitanja koja zaslužuju ozbiljno biblijsko razmatranje. Nije dovoljno znati da se neki običaj praktikuje vekovima; potrebno je razumeti njegovo poreklo, značenje i odnos prema onome što Sveto pismo otkriva o prirodi čoveka, smrti, vaskrsenju i Božjem sudu. Da li umrli zaista dolaze na svoje grobove, kako se ponegde veruje u narodnoj tradiciji? Mogu li videti svoje najbliže i čuti njihove reči? Ima li hrana ostavljena na grobu bilo kakvo značenje za pokojnika, može li zapaljena sveća pomoći njegovoj duši i mogu li molitve živih promeniti stanje čoveka koji je već završio svoj zemaljski život? Odgovori na ova pitanja ne mogu se zasnivati samo na osećanjima, narodnim pričama ili verskim običajima, jer ta pitanja zadiru u samu suštinu hrišćanske vere i čovekovog razumevanja večnosti.
Istorijsko poreklo običaja povezanih s mrtvima
Da bismo razumeli savremene običaje vezane za Zadušnice, treba se osvrnuti na istoriju religijskih predstava o smrti. Gotovo svaka drevna civilizacija razvila je obrede kojima je pokušavala da održi vezu između sveta živih i sveta mrtvih. U drevnom Egiptu pokojnicima su u grobnice ostavljani hrana, piće i različiti predmeti za koje se verovalo da će im biti potrebni u zagrobnom životu. U grčkom i rimskom svetu postojali su obredi prinošenja darova i hrane na grobovima, povezani s verovanjem da umrli nastavljaju određeni oblik postojanja i da njihovo stanje može biti povezano s postupcima njihovih potomaka. U rimskom društvu bili su poznati praznici Parentalia, tokom kojih su porodice posećivale grobove svojih predaka i prinosile darove, izražavajući tako porodičnu povezanost i poštovanje prema prethodnim generacijama.
Slični oblici poštovanja predaka postojali su i među slovenskim narodima, kod kojih su se različiti običaji vezivali za sećanje na umrle, zajedničke obroke i predstave o njihovom prisustvu među živima. Ipak, istorijski izvori ne omogućavaju potpuno pouzdanu rekonstrukciju svih tih običaja. Sa širenjem hrišćanstva razvijala se i posebna crkvena praksa molitvenog sećanja na pokojne, zasnovana na teološkim shvatanjima o smrti, zajednici vernih i vaskrsenju. U pojedinim sredinama ta se praksa preplitala sa starijim narodnim običajima, pa su tokom vekova nastale različite lokalne tradicije.
Zbog toga nije istorijski opravdano sve Zadušnice jednostavno proglasiti paganskim praznikom, kao što nije opravdano ni pretpostaviti da je svaki narodni običaj izvorno hrišćansko učenje. U pravoslavnoj tradiciji Zadušnice su dani molitvenog sećanja na umrle, a hrana, posebno kuvana pšenica, tumači se kao simbol nade u vaskrsenje. U narodnim verovanjima, međutim, ponegde se javljaju i predstave da pokojnik dolazi na grob, prima darove ili na neki način učestvuje u obredima koje obavlja njegova porodica. Tu nastaje potreba da se jasno razlikuje ono što određena crkvena tradicija zvanično uči od onoga što ljudi veruju na osnovu nasleđenih običaja, a zatim da se oba shvatanja uporede s biblijskim svedočanstvom.
Šta se zaista događa s čovekom u trenutku smrti?
Razumevanje smrti u Svetom pismu počinje razumevanjem stvaranja čoveka. Biblijski izveštaj ne predstavlja čoveka kao biće čije je poreklo nezavisno od Boga, nego kao stvorenje čiji život u potpunosti zavisi od Božje stvaralačke sile. U Prvoj Mojsijevoj 2,7 zapisano je da je Gospod Bog stvorio čoveka od praha zemaljskog, udahnuo mu u nos dah života i da je čovek tada postao živa duša. Ova izjava je izuzetno važna za razumevanje biblijske antropologije. Jevrejski izraz nefeš haja, koji se prevodi kao „živa duša“, označava živo biće i ne zahteva predstavu o besmrtnoj duši koja postoji kao zasebna svesna ličnost nezavisno od tela. Zato se ovaj tekst može razumeti kao opis čoveka kao jedinstvenog živog bića koje nastaje Božjim delovanjem.
Kada Sveto pismo opisuje smrt, ono govori o prestanku čovekovog zemaljskog života i povratku tela u prah od kojeg je stvoreno, dok se životni dah vraća Bogu koji ga je dao. Propovednik 12,7 kaže da se prah vraća u zemlju, a duh Bogu, dok Psalam 146,4 objašnjava da čovekov duh izlazi, telo se vraća zemlji i toga dana propadaju njegove misli i namere. Ovi tekstovi ne predstavljaju smrt kao nastavak uobičajenog ljudskog života na nekom drugom mestu. Oni naglašavaju čovekovu prolaznost, njegovu potpunu zavisnost od Boga i prestanak njegovog delovanja u svetu živih.
Posebno snažno svedočanstvo nalazimo u Propovedniku 9,5, gde stoji da živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa. U šestom stihu dodaje se da su njihova ljubav, mržnja i zavist nestale i da više nemaju udela ni u čemu što se događa pod suncem. Među hrišćanskim tumačima postoje različita mišljenja o tome da li ovaj tekst govori isključivo o prestanku zemaljskog delovanja ili i o potpunom odsustvu svesti do vaskrsenja. Njegovo neposredno značenje ipak jasno pokazuje da umrli više ne učestvuju u svakodnevnim događajima sveta živih. Kada se ove izjave povežu s biblijskim opisima smrti kao sna i s novozavetnim obećanjem vaskrsenja, dobija se snažan osnov za razumevanje smrti kao stanja u kojem čovek ne nastavlja svesno da prati događaje na zemlji.
Zato verovanje da umrli dolaze na grobove kako bi videli svoje najbliže, primili hranu ili čuli molitve nije zasnovano na jasnom biblijskom svedočanstvu, nego na predstavama koje su se razvijale kroz istoriju narodnih verovanja.
Da li mrtvi dolaze na svoje grobove?
Jedno od najraširenijih narodnih verovanja vezanih za Zadušnice jeste predstava da se duše pokojnika u određene dane vraćaju na mesta gde su sahranjena njihova tela, da posmatraju članove porodice koji ih posećuju i da na neki način učestvuju u obredima koji se obavljaju u njihovu čast. U pojedinim sredinama postoji čak i strah da pokojnik može biti nezadovoljan ako porodica ne dođe na groblje, ne zapali sveću ili ne donese određenu hranu. Tako se sećanje na umrle pretvara u odnos obeležen strahom i osećanjem obaveze prema onima koji više nisu među živima.
Međutim, u Knjizi o Jovu 7,9-10 čitamo da čovek koji siđe u grob ne nastavlja svoj raniji zemaljski život i da se više ne vraća svojoj kući, dok Propovednik 9,6 naglašava da umrli više nemaju udela u događajima koji se odvijaju pod suncem. Ove tekstove ne treba izdvajati iz njihovog književnog konteksta, jer Jov govori o prolaznosti života i ljudskoj nemoći pred smrću, a Propovednik razmatra ograničenost ljudskog postojanja. Ipak, oba svedočanstva jasno pokazuju da Biblija ne predstavlja umrle kao bića koja redovno posećuju svoje nekadašnje domove i grobove.
Posebno je značajan događaj opisan u jedanaestom poglavlju Jevanđelja po Jovanu. Isus saznaje da je Njegov prijatelj Lazar umro i kaže učenicima da je Lazar zaspao i da On ide da ga probudi. Pošto učenici nisu razumeli značenje Njegovih reči, Isus im otvoreno objašnjava da je Lazar umro i tako smrt upoređuje sa snom iz kojeg čovek može biti probuđen Božjom silom. Kada je nakon četiri dana došao pred Lazarov grob, Isus nije pokušavao da stupi u kontakt s njegovom navodno prisutnom dušom. Svojim glasom pozvao je Lazara da izađe iz groba i tako pokazao da ima vlast nad smrću i da čovekova nada počiva u Njegovoj sili da vaskrsne mrtve.
Činjenica da biblijski izveštaj ne opisuje Lazarova iskustva tokom četiri dana smrti nije sama po sebi konačan dokaz o svim pitanjima stanja mrtvih. Ona ipak pokazuje da je teološko središte ovog događaja Hristova vlast nad smrću, a ne komunikacija s umrlima. Zato je opravdano pitati zašto bi hrišćanin svoju nadu zasnivao na pretpostavci da se pokojnici povremeno vraćaju među žive, kada je sam Isus naglasak stavio na buduće vaskrsenje.
Hrana na groblju i biblijsko razumevanje odnosa prema mrtvima
Običaj iznošenja hrane na groblje jedna je od najvidljivijih odlika narodnog obeležavanja Zadušnica. Na grobove se donose hleb, kuvana pšenica, kolači, vino i različita jela, a u pojedinim krajevima deo hrane ostavlja se na samom grobu ili se deli prisutnima. Ovde treba napraviti važnu razliku između deljenja hrane kao izraza zajedništva i sećanja na pokojnika i verovanja da umrli mogu primiti ili koristiti hranu koja im se donosi. To su dva različita postupka s različitim religijskim značenjem.
Sveto pismo ne sadrži zapovest prema kojoj bi porodica trebalo da iznosi hranu mrtvima, niti igde obećava da takav postupak može promeniti njihovo stanje. U Petoj Mojsijevoj 26,14, u okviru propisa o pravilnoj upotrebi svetog desetka, Izrailjac izjavljuje da od posvećenih dobara nije davao ništa mrtvima. To pokazuje da se ono što je pripadalo Bogu nije smelo koristiti za obrede vezane za mrtve. Ovaj tekst nije opšta zabrana svakog obroka na groblju, ali je značajan jer pokazuje da su u drevnom svetu postojale religijske prakse vezane za mrtve od kojih je Izrailj trebalo da se razlikuje.
U Psalmu 106,28 opisuje se kako su se Izrailjci povezali s kultom Velfegora i jeli žrtve mrtvačke. Reč je o idolopokloničkim obredima koji su predstavljali ozbiljno odstupanje od vernosti Bogu. Ovaj tekst ne daje osnov da se svako današnje deljenje hrane u znak sećanja na pokojnika proglasi idolopoklonstvom, ali jasno upozorava na opasnost da se hrani i obredima vezanim za mrtve pripisuje religijska moć koju Bog nije obećao.
Ako mrtvi ne učestvuju u životu ovoga sveta, onda hrana ostavljena na grobu ne može nahraniti pokojnika, ublažiti njegovu patnju ili uticati na njegovu budućnost. Ista ta hrana, međutim, može imati stvarnu vrednost kada se podeli s gladnima, siromašnima i onima kojima je pomoć potrebna. Isus Hristos u Mateju 25,35 naglašava da se ljubav prema Njemu pokazuje i hranjenjem gladnih i pomaganjem potrebitima. Time otkriva da istinska religioznost nije ograničena na spoljašnje obrede, nego se potvrđuje konkretnim delima milosrđa.
Zar ne bi bilo mnogo smislenije da porodica koja želi da sačuva uspomenu na preminulog roditelja pomogne nekoj siromašnoj porodici, nahrani gladno dete ili učini dobro delo u njegovo sećanje, nego da veruje kako će hrana ostavljena na nadgrobnom spomeniku imati bilo kakav uticaj na onoga ko je umro? Ljubav prema pokojnicima ne mora prestati njihovom smrću, ali se može izraziti na način koji donosi stvarnu korist živima i istovremeno ostaje veran biblijskim načelima.
Paljenje sveća i pitanje duhovne koristi za umrle
Paljenje sveća na grobovima ima snažno simboličko značenje. Svetlost u mnogim religijskim tradicijama predstavlja život, nadu, molitvu i pobedu nad tamom, a u pravoslavnom bogoslužbenom razumevanju sveća se vezuje za molitveno sećanje na pokojnika i veru u Hrista kao svetlost sveta. Ipak, u narodnim predstavama ponekad se javlja verovanje da sveća osvetljava put duši umrlog ili da njen plamen na neki način olakšava pokojnikovo stanje. Zato treba razlikovati simboličko značenje sveće od tvrdnji o njenoj navodnoj natprirodnoj delotvornosti.
U Svetom pismu ne postoji zapovest da se na grobovima pale sveće kako bi se pomoglo umrlima, niti postoji obećanje da plamen sveće može doneti oproštenje greha, promeniti Božji sud ili uticati na čovekovu večnu sudbinu. Isus Hristos u Jovanu 8,12 izjavljuje da je On svetlost sveta i da onaj ko ide za Njim neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života. Time pokazuje da se duhovna svetlost ne nalazi u materijalnom predmetu, nego u Njegovoj ličnosti i spasonosnom delovanju.
Apostol Pavle u Efescima 2,8-9 naglašava da je spasenje dar Božje blagodati koji se prima verom, a ne rezultat ljudskih dela kojima bi čovek mogao zaslužiti Božje prihvatanje. Ako je spasenje utemeljeno u Hristovoj žrtvi, onda nijedan spoljašnji obred, bez obzira na njegovu starost, rasprostranjenost ili emocionalno značenje, ne može zameniti ono što je Hristos učinio za čoveka.
Sveća može biti simbol sećanja za onoga ko je pali, ali nema biblijskog osnova za tvrdnju da ona ima moć da promeni stanje umrlog čoveka. Zato se hrišćanska vera ne sme pretvoriti u zavisnost od materijalnih predmeta kojima se pripisuje ono što pripada jedino Bogu.
Molitve za umrle i pitanje čovekove sudbine nakon smrti
Možda je najvažnije pitanje vezano za Zadušnice da li molitve živih mogu promeniti stanje umrlih. Iza njega stoji mnogo dublji teološki problem koji se tiče prirode spasenja, vremena pokajanja, čovekove odgovornosti i konačnosti Božjeg suda. Ako čovek tokom života može prihvatiti ili odbaciti Božju milost, postavlja se pitanje mogu li nakon njegove smrti drugi ljudi svojim molitvama i obredima promeniti posledice odluka koje je on sam doneo.
U Poslanici Jevrejima 9,27 zapisano je da je ljudima određeno jednom umreti, a potom sud, dok apostol Pavle u Drugoj Korinćanima 5,10 govori da će se svi pojaviti pred Hristovim sudom kako bi primili prema onome što su činili tokom života u telu. Ovi tekstovi naglašavaju ozbiljnost čovekove lične odgovornosti pred Bogom. Ne daju obećanje da će njegova konačna sudbina zavisiti od količine molitava, zapaljenih sveća ili verskih obreda koje će drugi obavljati nakon njegove smrti.
U hrišćanskoj istoriji razvila su se različita tumačenja molitava za umrle. Pravoslavna i katolička tradicija prihvataju takve molitve, dok mnogi protestantski tumači smatraju da Sveto pismo ne pruža dovoljno osnova za verovanje da molitve nakon smrti mogu promeniti pokojnikovo stanje pred Bogom. U raspravama o ovom pitanju često se navodi tekst iz Druge knjige Makavejske 12,43-45, koji govori o molitvi i prinosu za poginule. Treba, međutim, imati u vidu da različite hrišćanske tradicije nemaju isti stav o kanonskom autoritetu te knjige, niti iz tog odlomka izvode iste zaključke.
Poučno je i Isusovo kazivanje o bogatašu i Lazaru u Luki 16,19-31, gde se kroz snažnu priču o dve različite ljudske sudbine naglašava ozbiljnost čovekovog odnosa prema Božjoj reči tokom sadašnjeg života. Ovaj tekst se različito tumači kada je reč o stanju mrtvih, ali njegova moralna poruka ostaje jasna: čovek je pozvan da sluša Božje otkrivenje sada, umesto da očekuje neku buduću priliku koja bi nadoknadila njegovu sadašnju ravnodušnost.
Apostol Pavle u Drugoj Korinćanima 6,2 kaže da je sada vreme najbolje i da je sada dan spasenja. Time naglašava da se Božji poziv čoveku upućuje tokom njegovog života, dok još ima mogućnost da se pokaje, poveruje i promeni svoje postupke. Zato je teološki opasno stvarati uverenje da čovek može živeti bez Boga, odbacivati Njegovu reč i zanemarivati sopstvenu duhovnu odgovornost, a zatim očekivati da će njegova porodica nakon smrti određenim obredima moći da nadoknadi ono što je on sam odbijao.
Najvažnije pitanje nije koliko će se ljudi moliti za nas nakon naše smrti, nego kakav odnos s Bogom gradimo danas, dok još možemo čuti Njegov glas i odgovoriti na Njegovu milost.
Biblijska zabrana prizivanja mrtvih i opasnost duhovne obmane
Sveto pismo veoma ozbiljno govori o pokušajima uspostavljanja kontakta s mrtvima, jer takvi postupci predstavljaju traženje duhovnog saznanja izvan onoga što je Bog otkrio. U Petoj Mojsijevoj 18,10-12 nalazimo zabranu različitih oblika vračanja, gatanja i obraćanja mrtvima, dok prorok Isaija u osmom poglavlju postavlja pitanje zašto bi narod tražio odgovore od mrtvih umesto da se obrati živome Bogu.
Posebno poučan događaj nalazi se u Prvoj Samuilovoj 28. Car Saul, koji je svojim neposlušnim životom izgubio Božje vođstvo, odlazi ženi u Endoru koja se bavila prizivanjem mrtvih, nadajući se da će preko nje dobiti odgovor od preminulog proroka Samuila. Ovaj izveštaj vekovima se različito tumači: neki smatraju da se zaista pojavio Samuilo, dok drugi događaj razumeju kao natprirodnu obmanu. Bez obzira na tu razliku, biblijska ocena Saulovog postupka ostaje negativna.
U Prvoj Dnevnika 10,13-14 Saulova smrt povezuje se s njegovom nevernošću Bogu i traženjem odgovora preko osobe koja priziva mrtve. To pokazuje da takvi postupci nisu predstavljeni kao prihvatljiv način traganja za duhovnom istinom. Zato hrišćanin ne treba da pokušava da uspostavi kontakt s pokojnicima preko medijuma, spiritističkih seansi ili drugih postupaka koji obećavaju poruke iz sveta mrtvih.
Istovremeno, treba biti razborit i ne pripisivati svako neobično iskustvo natprirodnom delovanju. Ljudi koji su izgubili svoje najbliže ponekad sanjaju veoma žive snove o pokojnicima, osećaju njihovo prisustvo ili doživljavaju snažne uspomene povezane s procesom žalovanja. Takva iskustva sama po sebi ne dokazuju da su umrli zaista prisutni, ali ne opravdavaju ni automatsko proglašavanje svakog takvog doživljaja demonskim delovanjem.
Biblijski poziv jeste da čovek svoju duhovnu sigurnost ne traži u neobičnim iskustvima, nego u Bogu i Njegovoj reči. Istinska vera ne zasniva se na pokušaju da se otkriju tajne sveta mrtvih, nego na poverenju u Onoga koji ima vlast nad životom i smrću.
Hristovo vaskrsenje kao jedina sigurna nada pred smrću
Kada se biblijski tekstovi o smrti posmatraju u celini, postaje jasno da središte hrišćanske nade nije u pokušaju održavanja komunikacije s mrtvima, nego u obećanju budućeg vaskrsenja koje je utemeljeno u Hristovoj pobedi nad smrću. Isus u Jovanu 5,28-29 govori da dolazi čas kada će svi koji su u grobovima čuti Njegov glas i izaći, jedni u vaskrsenje života, a drugi u vaskrsenje suda. Time pokazuje da konačna budućnost čoveka zavisi od Božje sile i Njegovog pravednog suda.
Još snažniju sliku nalazimo u Prvoj Solunjanima 4,13-18. Apostol Pavle piše vernicima koji su bili zabrinuti zbog smrti svojih najbližih, jer su očekivali Hristov povratak i želeli da znaju šta će se dogoditi s onima koji su umrli pre tog velikog događaja. Pavle ih ne upućuje na posmrtne obrede ni na mogućnost povremenog susreta s pokojnicima. Kaže im da će sam Gospod sići s neba, da će mrtvi u Hristu vaskrsnuti i da će vernici zauvek biti s Gospodom.
Značajno je i to što apostol svoje izlaganje završava pozivom da se vernici međusobno teše upravo ovim rečima. Time pokazuje da izvor hrišćanske utehe nije u pretpostavci da pokojnik povremeno posećuje svoju porodicu, nego u sigurnosti da će Bog ostvariti obećanje vaskrsenja. Smrt je za čoveka neprijatelj, kako je Pavle naziva u Prvoj Korinćanima 15,26, ali ona nije sila koja može konačno pobediti Boga, jer je Hristos svojim vaskrsenjem pokazao da grob nema poslednju reč.
Zato hrišćanska nada nadilazi sve običaje vezane za groblja, sveće, hranu i pomene. Ona je zasnovana na ličnosti Isusa Hrista, koji u Otkrivenju 1,17-18 objavljuje da je bio mrtav, da sada živi zauvek i da ima ključeve smrti i groba. Ove reči su veličanstveno svedočanstvo da konačna vlast nad ljudskim životom ne pripada smrti, ljudskim obredima ili religijskim ustanovama, nego vaskrslom Spasitelju.
Poštovanje uspomene na pokojne i odgovornost prema živima
Sve što je do sada rečeno ne znači da hrišćanin treba da bude ravnodušan prema grobovima svojih najbližih, niti da je pogrešno posećivati mesto njihovog počinka, uređivati grobove, polagati cveće ili sa zahvalnošću govoriti o njihovom životu. Sveto pismo pokazuje da su i verni Božji ljudi tugovali za svojim pokojnicima, starali se o njihovoj sahrani i duboko žalili zbog rastanka. Vera u vaskrsenje ne ukida ljudsku ljubav i bol.
Avram je s velikim poštovanjem sahranio svoju suprugu Saru, Josif je oplakivao svoga oca Jakova, a sam Isus Hristos zaplakao je pred Lazarovim grobom, iako je znao da će ga uskoro vaskrsnuti. Ovi primeri pokazuju da se hrišćanska vera ne suprotstavlja iskrenoj tuzi, nego joj daje smisao i nadu koja nadilazi trenutnu bol.
Postoji, međutim, suštinska razlika između poštovanja uspomene na preminulog čoveka i verovanja da pokojnik dolazi na grob, prima hranu, posmatra članove porodice ili zavisi od obreda koji se za njega obavljaju. Prvo je prirodan izraz ljubavi i zahvalnosti. Drugo zahteva teološko opravdanje koje se ne može jednostavno izvesti iz jasnih biblijskih tekstova o smrti i vaskrsenju.
Možda bi zato najvažnija poruka Zadušnica savremenom čoveku trebalo da bude podsećanje na prolaznost života i potrebu da ljubav prema svojim najbližima pokazujemo dok su još živi. Koliko je ljudi koji redovno odlaze na grobove svojih roditelja, a koji su za njihovog života retko nalazili vremena da ih posete, saslušaju ili im pokažu zahvalnost? I koliko je onih koji danas sa suzama stoje pred nadgrobnim spomenikom, želeći da izgovore reči oproštaja koje su godinama odlagali?
Smrt nas suočava s bolnom činjenicom da propuštene prilike ne možemo uvek vratiti i da ljubav koju nismo pokazali tokom nečijeg života ne možemo jednostavno nadoknaditi obredima nakon njegove smrti. Zato je mnogo važnije pomiriti se s roditeljima dok su živi, oprostiti bratu dok još možemo razgovarati s njim, pokazati ljubav supružniku dok još delimo zajednički život i pomoći čoveku koji pati dok naša pomoć za njega još može imati stvarno značenje.
Najvažnije pitanje nije šta činimo za mrtve, nego kako živimo pred Bogom
Kada čovek stoji pred grobom nekoga koga je voleo, prirodno je da oseća tugu, prazninu i potrebu da učini nešto čime će izraziti svoju ljubav. Upravo u takvim trenucima treba razlikovati ljudska osećanja od biblijskih obećanja, jer vera ne treba da počiva na onome što bismo želeli da bude istina, nego na onome što je Bog zaista otkrio.
Sveto pismo ne pruža osnov za verovanje da umrli u određene dane dolaze na svoje grobove kako bi primili hranu, videli zapaljene sveće ili razgovarali sa svojim najbližima. Ne obećava ni da materijalni predmeti i posmrtni obredi mogu promeniti čovekovu večnu sudbinu. Naprotiv, biblijski tekstovi neprestano usmeravaju čovekovu pažnju na ozbiljnost sadašnjeg života, na potrebu za pokajanjem i verom, na odgovornost pred Božjim sudom i na obećanje vaskrsenja koje će ostvariti Isus Hristos.
Najveća tragedija ne bi bila u tome što neko nije zapalio sveću na grobu svojih roditelja, nego u tome što im za života nije pokazao ljubav, što nije oprostio onima koji su ga povredili, što je zanemario svoju odgovornost prema bližnjima i što je odlagao pomirenje s Bogom, očekujući da će za najvažnije životne odluke uvek biti dovoljno vremena.
Zato apostol Pavle naglašava da je sada dan spasenja. Sada čovek može da čuje Božji glas, sada može da se pokaje, sada može da oprosti, sada može da promeni svoj život i sada može da prihvati milost koju mu Bog pruža kroz Isusa Hrista.
A kada dođe trenutak da i sami stanemo pred grobove svojih najmilijih, naša najveća uteha ne treba da bude u verovanju da će oni povremeno dolaziti među nas, nego u obećanju da će jednoga dana Hristos ponovo doći, da će mrtvi čuti Njegov glas i da će smrt, taj poslednji neprijatelj ljudskog roda, zauvek biti uništena.
U Otkrivenju 21,4 zapisano je da će Bog otrti svaku suzu s očiju svojih vernih i da smrti više neće biti, ni plača, ni vike, ni bolesti, jer će ono što je pripadalo starom svetu zauvek proći. To je konačni odgovor Svetoga pisma na ljudsku tragediju smrti: Bog ne obećava samo privremenu utehu nad grobovima, nego potpuno uklanjanje smrti i obnovljenje života u zajednici s Njim.
Zato najveća nada hrišćanina nije u tome da mrtvi dolaze na grobove, nego da će Hristos jednoga dana doći po svoje verne. Nije u hrani koja se ostavlja pokojnicima, nego u Hristu koji je Hleb života. Nije u plamenu sveće koja će se ugasiti, nego u Spasitelju koji je Svetlost sveta. Nije u ljudskim obredima koji ne mogu pobediti smrt, nego u Onome koji je vaskrsao, koji zauvek živi i koji ima ključeve smrti i groba.
Jer kada Hristos ponovo dođe, neće biti najvažnije koliko su puta drugi posećivali naš grob, koliko su sveća zapalili ili koliko su hrane izneli u naše ime, nego da li smo tokom života prihvatili Njegovu ljubav, odgovorili na Njegov poziv i svoje poverenje položili u Onoga koji jedini može darovati večni život.
