Značenje reči »duša« i »duh« u Novome zavetu

U Hristovo vreme i u vreme apostola u grčkim školama mnogo se raspravljalo o besmrtnosti duše. Uticaj grčkog filozofa Platona, najvećeg zastupnika ideje o urođenoj besmrtnosti ljudske duše, počeo se širiti i među Jevrejima, naročito među onima u Aleksandriji, među kojima je delovao čuveni jevrejski filozof Filon, poznati pristalica Platona.

Neznabožačko učenje o urođenoj besmrtnosti ljudske duše, koje se u Hristovo vreme sve više širilo, u suprotnosti je s Hristovom naukom i naukom apostola. Platonovo učenje o duši, hrišćani su poricali. Izrazi »duša« i »duh« imaju kod Platona značenje nekog svesnog bića u čoveku, koje ne umire sa smrću tela, već nastavlja dalje da živi. Pisci Novoga zaveta, pišući grčkim jezikom, upotrebljavaju iste grčke izraze »rzusće« (duša) i »rpešpa« (duh), ali im daju drukčiji smisao, onaj koji te reči imaju u jevrejskim izrazima Staroga zaveta »psihe« (duša) i »pneuma« (duh).

Kada raspravljamo o značenju spomenutih grčkih reči u Novome zavetu, moramo imati na umu da Hristos i Njegovi učenici nisu obično razgovarali na grčkom jeziku za vreme događaja o kojima nas izveštavaju Jevanćelja, već na aramejskom.

Njihovo celo kulturno i versko nasleđe bilo je jevrejsko, i njihovi teološki koncepti temeljili su se na Starome zavetu. Istina je da su živeli u helenističkom svetu, u svetu u kome je preovladavala helenistička kultura i civilizacija, ali kad su upotrebljavali grčke reči, ekvivalente jevrejskom, oni su tim rečima davali ista značenja koja su navikli da im daju u svom maternjem, jevrejskom ili aramejskom jeziku.

Kad je neki hrišćanin prve apostolske crkve upotrebio reč duša (psihe) ili ju je pročitao u Novome zavetu, on je uvek toj reči davao značenje koje ona ima u jevrejskom jeziku Staroga zaveta.

Međutim, Jevreji koji su u to vreme pali pod uticaj grčke filozofije, kao što se to dogodilo s nekim hrišćanskim piscima krajem drugog i početkom trećeg veka, prihvatili su nauku o besmrtnosti ljudske duše, pa su pojmu duša pridavali značenje koje su primili prihvatanjem grčke filozofije.

Platonov nazor o duši kao o nekom biću koje svesno živi u čoveku, kao nešto odvojeno od tela, i napušta čoveka u času smrti, i danas je prisutan u verovanju mnogih hrišćana. Značajno je da se u Bibliji nigde ne nalazi izraz besmrtna duša. U Bibliji se ističe činjenica da je samo Bog besmrtan (1. Timotiju 6,16).

Reč »psihe« u Novom zavetu

Razmotrimo sada upotrebu i značenje reči »psihe« (duša) u Novome zavetu.

U Novom zavetu reč »psihe« ima četiri glavna značenja:

1. Živi organizam, kako niže stvorenje (Otkrivenje 16,3), tako i čovek (1. Korinćanima 15,45). Prvi čovek se naziva »duša živa«.
2. Osoba, ličnost, ljudi. Često se reč duša u ovim slučajevima zamenjuje ličnom zamenicom (Dela 2,43; 3,23).

Kao potvrdu ovome, navodimo ovde ove stihove paralelno, prema Vukovom i Rupčićevom prevodu:

»I uđe strah u svaku dušu . ..« (Dela 2,43 Karadžićev prevod)

»Strah spopade svakoga …« (Rupčićev prevod)

»I biće da će se svaka duša koja ne posluša toga proroka istrebiti iz naroda.« (Dela 3,23; Karadžićev prevod)

»Ko god ne bude slušao toga proroka, istrijebit će se iz naroda.« (Rupčićev prevod)

Iz upoređenja jasno se vidi da reč »duša« ima značenje osoba.

To se vidi i iz sledećeg primera:

»Jer nećeš ostaviti duše moje u paklu, niti ćeš dati da svetac tvoj vidi trulost.« (Dela 2,27; Karadžićev prevod)

»Da me nećeš ostaviti u boravištu mrtvih, niti dopustiti da tvoj svetac istrune.« (Dela 2,27; Rupčićev prevod).

Vukov prevod je doslovan, ali ga treba pravilno shvatiti, što običnom čitaocu nije lako.

Međutim, Rupčićev prevod je ovde veran smislu koji reči »duša« i »šeol« imaju u jevrejskom jeziku, a ne u grčkoj filozofiji.

Rupčić je umesto izraza »duša«, upotrebio ličnu zamenicu »mene«, a umesto reči »pakao«, »boravište mrtvih« ili grob. To je uistinu pravi smisao tog teksta.

Čovekov fizički život (Luka 12,16-20)

Navodimo kao primer Hristovu priču o lakomom i nerazumnom bogatašu koji unapred za mnoge godine pravi planove kao da je gospodar svoga života.

Ovde ćemo uporedo navesti Rupčićev prevod ove priče i engleski prevod iz biblije New International Version (u našem prevodu).

»Bijaše neki bogataš čije polje obilno urodi. I poče razmišljati u sebi: što da učinim? Nemam više u što skupiti ljetine. Ovako ću — reče — učiniti : razvalit ću svoje žitnice te sagraditi veće, pa ću u njih skupiti svoju pšenicu i svoja dobra.

Tada ću reći svojoj duši: ‘Dušo, imaš mnogo dobra u zalihi za brojne godine, počivaj, jedi, pij, uživaj!’ ‘Luđače, reče mu Bog, još noćas zatražit će ti se natrag duša. Komu će pripasti ono što si skupio.’« (Luka 12,16—20; Rupčićev prevod)

U   ovom   tekstu   tri   puta   se   spominje   izraz »duša«, međutim pravi smisao reči »duša« u ovom tekstu je »život«, kako taj izraz prevodi New International Version:

»And I’ll say to myself, you have plenty of good …

But God said to him: … This very night your life will be demanded from you …«

»Ja ću reći sebi: Imaš mnogo dobra . .. Ali Bog mu je rekao: još noćas zatražiće ti se natrag život.«

U ovom prevodu reč »duša« dvaput je zamenjena ličnom zamenicom i jedanput rečju »život«. To je pravi smisao ovog teksta. Zašto Rupčić nije u ovom tekstu zamenio izraz »duša« odgovarajućim ekvivalentima, ličnom zamenicom i rečju »život«, da bi reči »duša« dao pravi smisao, kao što je to učinio u Delima 2,27.

Verovatno je u prevodu ove Isusove priče bio pod uticajem svog teološkog uverenja. Onaj koji veruje da pojedinac poseduje besmrtnu dušu prevodiće reč »psihe« izrazom »duša« na mnogim mestima na kojima bi potpuna objektivnost zahtevala drugu reč.

Reč duša ima i značenje »unutrašnji čovek«

To metafizičko značenje reči duša imamo u tekstovima 1. Petrova 1,22 i Marko 14,34.

Donosimo uporedo ove tekstove prema Rupčićevom prevodu i prema modernom engleskom prevodu:

»Pošto ste pokoravanjem istini očistili svoje duše . ..« (1. Petrova 1,22 – Rupčić)

»Pošto ste pokoravanjem istini očistili sebe .. .« (1. Petrova 1,22 – New International Version u našem prevodu)

Izraz »duša« u ovom tekstu znači »unutrašnje ja«, tj. misli, volju i želje.

U času svoje samrtne borbe, Isus je rekao svojim učenicima: »Žalosna je duša moja do smrti!« (Matej 26,38; Rupčićev prevod) »Žalost u mom srcu je tolika da me gotovo slomila!« (Matej 26,38 – Good News Bible)

Često grčka reč »rzuće« označava »unutrašnjeg čoveka«, srce kao sedište osećanja, i um kao sedište misli i volje.

Postoji jedan tekst koji podvlači razliku između duše i tela u odnosu na smrt i čovekovu večnu sudbinu:

»Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti; nego se bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu.« (Matej 10,28)

Neki pokušavaju da upotrebe ovaj tekst kao dokaz da čovek ima besmrtnu dušu, koja nadživljuje telo. Ovaj tekst dokazuje upravo suprotno, jer ističe da i »duša« i »telo« mogu biti uništeni u ognju gehene, tj. u ognjenom jezeru.

Isus je takođe rekao: »Kakva je korist čoveku ako sav svet dobije, a duši svojoj naudi? ili kakav će otkup dati čovek za svoju dušu?« (Matej 16,26)

»Što koristi čovjeku ako dobije sav svijet, a izgubi svoj život? Što li može dati čovjek kao otkupninu za svoj život?« (Rupčićev prevod)

Rupčić je ovde ispravno zamenio izraz »duša« izrazom »život«. Isus naglašava važnost spasenja koje moramo ceniti više od svega blaga pa i od samog ovozemaljskog života.

Kao što smo ovde pokazali, grčka reč »psyche « (duša) može imati različita značenja, i zato se u Novom zavetu prevodi različitim izrazima. Može označavati živi organizam, osobu ili ljude, život; može se odnositi na unutrašnjeg čoveka, tj. na čovekove prirodne želje (Otkrivenje 18,14), na čovekova osećanja (Marko 14,34) na um i na srce (Dela 14,2; Efescima 6,6).

Na osnovu značenja i upotrebe reči »duša« u Bibliji, vidimo da Biblija ne govori o duši kao o nekom svesnom biću u čoveku, koje nadživljuje telo.

Upotreba i značenje reči »pneuma« i u Novome zavetu

U grčkom prevodu Biblije, u Septuaginti, jevrejska reč »ruach « (prevedena je rečju »pneuma«, i ima isto značenje kao njen jevrejski ekvivalent. U grčkom tekstu Novog zaveta reč »pneuma« javlja se 385 puta, a u našem jeziku prevedena je rečima duh, Duh, život i vetar. Pisana velikim slovima odnosi se na Boga, Svetog Duha, a označava i anđele — dobre i zle.

Kad se primenjuje na čoveka, reč duh je upotrebljena kao sinegdoha, to jest kao deo koji označava celinu:

»Obradova se duh moj . . .« (Luka 1,47) Ovo ima isto značenje kao i: »Ja kličem od radosti.«

Reč »pneuma« označava život ili dah, kao npr. u tekstu Luka 8,55:

»I povrati se duh njezin, i ustade odmah …» (Luka 8,55)

»Her life returned …« (Good News Bible) Prevedeno:

»I povrati se njen život, i ustade odmah.«

Reč duh označava i karakter, kao nešto nevidljivo, što se pokazuje samo delima:

»Jer nam Bog ne dade duha straha, nego sile i ljubavi i čistote.« (2. Timotiju 1,7)

U Bibliji New International Version ovaj tekst u prevodu gdasi: »Jer Bog nam nije dao duha plašljivosti; naprotiv, duha sile, ljubavi i samokontrole.«

Reč » pneuma« (duh) označava i druge nevidljive karakteristike kao što je htenje, osećanja i želje.

»Duh je srčan, ali je telo slabo.« (Matej 26,41)

Reč »pneuma« označava takođe novu prirodu Božje dece, koja su rođena odozgo, tj. od Svetoga Duha:

»Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je.« (Jovan 3,6)

»Čovek se rađa fizički od ljudskih roditelja, a duhovno se rađa od Duha.« (Jovan 3,6, prema Good News Bible)

»Onaj koji je rođen od Duha je nanovo rođen čovek«. To je smisao reči duh u gornjem tekstu.

Rečju duh označava se i proslavljeno vaskrslo telo vernih (1. Korinćanima 15,45)

»Pneuma« (duh) je oživljujući princip života, koji nam se daje od Boga prilikom rođenja, i koji se vraća Bogu u času smrti. To je dah ili disanje kao obeležje živog bića.

Opisujući akt umiranja, novozavetni pisci upotrebljavaju različite izraze, kao npr.:

»A Isus opet povika iza glasa, i ispusti dušu.« (Matej 27,50)

»A Isus opet povika jakim glasom, i ispusti duh.« (Matej 27,50, prema Bibliji New International Version)

»A Isus opet povika jakim glasom, i ispusti svoj poslednji dah.« (Matej 27,50. prema prevodu iz Good News Bible)

Naš prevodilac je ovde zamenio reč »duh« (dah) rečju duša, jer je bio pod uticajem svoje teologije.

Ni u jednom drugom tekstu u kome se govori o Isusovom umiranju (Marko 15,37.38; Luka 23,46; Jovan 19,30), naš prevodilac ne upotrebljava izraz »duša«, već kaže da je Isus predao duh ili izdahnuo, na primer:

»A Isus povika iza glasa, i izdahnu.« (Marko 15,37)

Isti grčki izraz »exepsuxen« (izdahnu) nalazi se u opisu umiranja Ananije, Safire i Iroda (Dela 5,5; 5,10; 12,23).

Različiti načini kojima je opisan čin umiranja pokazuju šta se dešava u času smrti. Tada telo ne napušta neka duša ili duh kao bestelesno biće, već čovek fizički umire, tj. napušta ga životni dah – prestaje disati.

Kad je Isus podigao iz mrtvih Jairovu kćer, izveštaj kaže: »I povrati se duh njezin.« (Luka 8,55) Izraz »duh« ovde je upotrebljen u značenju »dah«.

U času svoje smrti Isus je rekao: »Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj.« (Luka 23,46) Iste reči u času svoje mučeničke smrti izgovorio je đakon Stefan (Dela 7,59). On nije rekao: »Gospode Isuse, primi mene!« već »primi duh (pneuma) moj«. »Kad to reče, usnu.« (Dela 7,59.60) Usnuo je ili umro u čvrstoj nadi da će mu prilikom vaskrsenja opet biti vraćen dah. Tako i u toj nadi umiru svi verni Hristovi sledbenici (1. Solunjanima 4,14-17).

Prema tome iz navedenih primera možemo se osvedočiti da izrazi »duh« i »duša« označavaju katkada jedan isti ili sličan pojam, a katkada dva potpuno različita pojma. Ovo poslednje naročito važi kada govorimo o sastavnim delovima čoveka: prah zemaljski plus šasć (dah) daju »nefe«, tj. živu dušu.

Slično značenje imaju reči duh i duša kad se unotrebljavaju kao oznaka čovekove ličnosti.

Isus je rekao:

»Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, svom dušom svojom, svom snagom svojom i svom misli svojom.« (Luka 10,27)

„Izraz »snaga« označava čovekov telesni život, izraz »misao« ili »um« označava čovekov duhovni život, a »duša« i »srce« čovekov osećajni i psihički život.

Govoreći o odlikama svetog hrišćanskog života, apostol Pavle piše Solunjanima:

»I ceo vaš duh i duša i telo da se sačuva bez krivice za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista.« (1. Solunjanima 5,23)

Bog traži od nas posvećenje celog bića. To je lepo istakao psalmista David:

»Svagda vidim pred sobom Gospoda: on mi je s desne strane da ne posrnem. Toga radi raduje se srce moje, i veseli se jezik moj, još će se i telo moje smiriti u uzdanju.« (Psalam 16,8.9)

Na kraju ponavljamo da izrazi duh i duša imaju različito značenje kad je reč o sastavu ili strukturi čoveka (1. Mojsijeva 2,7), a slično kad je reč o čoveku kao celini. Takođe smo se mogli osvedočiti da Biblija nigde ne govori o duši kao bestelesnom biću koje bi u času smrti napustilo telo. Biblija govori o duhu ili dahu koji se vraća Bogu u času smrti, da bi nam opet bio vraćen u dan vaskrsenja.

Obećanje Božje reči Hristovim sledbenicima glasi:

»A ako li živi u vama Duh onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna telesa Duhom svojim koji živi u vama.« (Rimljanima 8,11)