05 – Da li samo veruješ u Boga ili veruješ Bogu – Vera i poverenje

Jednoga dana jedan mali dečak se vraćao sa bogosluženja. Bio je topli letnji dan. Prozori na autobusu bili su otvoreni. Na listiću koji je dobio od učiteljice bio je napisan biblijski stih: „Verujte u Boga“ (Marko 11, 22). Onda je neko otvorio prozor. Usled  promaje, dečakov je listić odleteo  kroz prozor. Dečak je počeo da viče: „Zaustavite! Moja vera u Boga odletela je kroz prozor!“

Uvod

Zablude o veri – Jakov 2, 19

Šta je vera – Jevrejima 11, 1; Rimljanima 10, 17; 12, 3; Dela 16, 30. 31; Jovan 17, 3

Implikacijevere  Jakov 2, 17. 20. 23; Jevrejima 11, 31. 32

 

Šta je to vera?

 

Sigurno ćete priznati, da vera ne može da odleti kroz otvoreni prozor.

Zablude o veri – Jakov 2, 19

 

U religijskim krugovima mnogo se govori o veri. Članovi hrišćanskih crkava veoma rado govore da su „vernici“. Iako postoje mnoge informacija o veri, mnogi imaju o veri krivo mišljenje.

Vera je više nego pogled, mišljenje ili intelektualni stav na određenu stvar. Danas mnogi tvrde: „Ja verujem. Ubeđen sam da u univerzumu neko postoji. Ništa nije moglo da postane slučajno.“ To pak nije vera. To je pogled, mišljenje ili intelektualni stav za određenu stvar. Biblija nas upozorava da sličnu „veru“ imaju i demoni. U Božijim očima takva vera nema nikakvu vrednost  (Jakov 2, 19).

Vera je više od ubeđenja. Jedan učenik je  jednom rekao: „Vera znači imati ubeđenje o nečemu, o čemu znate da nije tako.“ Mnogi misle, da ako su u nešto jako ubeđeni, to će se i desiti. To bi značilo, da ako verujem da je nešto tako, da će tako i biti? Ako mislim, da se sada na mesecu nalazi čovek, da je  uistinu tamo? Naravno da nije, jer to ne može biti  u stvarnosti. Neko bi mogao da se usprotivi, pa kada bih uistinu verovao, on bi bio tamo. To je manipulacija uma, ne vera. Poražavajuće je, da mnogi hrišćani veruju da uslišenje njihovih molitvi zavisi od toga, koliko mogu da manipulišu svojim mislima. Treba praviti razliku između sujeverja i vere. Sujeverje je zasnovano na određenim predstavama (na primer crna mačka, petak 13.), vera na razlozima i činjenicama.

Vera je više nego pripadnost crkvi ili nekoj crkvenoj zajednici. Kad ljudi pitaju: „Kakve je on (ona) vere?“ pod time podrazumevaju veroispovest ili pripadnost crkvi. Vera je više od intelektualnog odobrenja sa nekim kredom, ili formalna pripadnost crkvenoj zajednici (Luka 13, 25-30).

Između vere i znanja postoji proporcionalnost. Za vreme komunizma učili su nas u školi da je vera za one, koji baš ne koriste pamet. Što je čovek razumniji, sve se manje oslanja na veru. Jednostavno, nije im potrebna i mogu bez nje. Vera i religija je samo za bake, koje nemaju neko znanje; jednom nogom su u grobu, zato se plaše budućnosti. Interesantno je, da mnogi misle da  između vere i znanja nije proporcionalan odnos. Što je veće znanje, sve je manja vera i obrnuto.

Verovati, za njih znači „isključiti“ logičko mišljenje i rasuđivanje (sposobnost ispravnog mišljenja).

Stvarnosti  je drugačija. Kada posedujemo više znanja, kada nekoga više poznajem, moje poverenje raste (pod pretpostavkom, da je čovek pouzdan. Ima ljudi koje što više poznajete, sve manje im verujete, ali to je već druga tema). Pravo poznanje vodi ka veri i poverenju(u grčkom jeziku ne postoje dve reči za izražavanje vere i poverenja: pistis se koristi za obe reči).

 

Šta je vera – Jevrejima 11, 1; Rimljanima 10, 17; 12, 3; Dela 16, 30. 31; Jovan 17, 3

 

Generalno, vera je sposobnost koju ima svaki čovek. Sposobnost da verujemo drugima svojstvena nam je, svakodnevno je koristimo, iako u mnogom zavisi od vaspitanja u detinjstvu i odnosa koji su  tada formirani.

Kada ulazimo u autobus, verujemo da će nas vozač odvesti na odredište. Kada u apoteci dobijemo lekove, kod kuće ne analiziramo i ne proveravamo da li smo dobili otrov. Da ljudi nemaju sposobnost da veruju, ne bi postojali. Bog nam je dao sposobnost da verujemo na osnovu činjenica i iskustava. Iako se radi o našem odnosu prema njemu i Bibliji, ne traži od nas ništa drugo, nego da na osnovu ličnih iskustava i poznatih činjenica budemo ubeđeni i da imamo ispravan stav za ono šta nam nudi.

Mnogi ljudi tvrde, da ne mogu da veruju iako pokušavaju. Takva izjava je netačna. Pitanje nije da li  je čovek sposoban da veruje, već kome veruje. Svaki  čovek je sposoban da veruje. Svakom čoveku na ovom svetu  Bog daje „meru“ vere. Kada bi Bog dao sposobnost samo nekima da veruju, ne bi bilo pravedno da traži veru kao uslov za spasenje svih (Marko 16, 16).

Zato što svi imaju sposobnost da veruju, bitno je da se zapitamo kako ovu sposobnost koristimo i ko je objekat naše vere. U biblijskoj veri  ne radi se o odnosu prema nečemu, već o ličnom odnosu prema Nekome. Kada kažem: „Verujem, da  Jovan ima crnu kosu“, radi se o netačnom korišćenju pojma „vera“. Ovo uverenje je usmereno na neku „stvar“, predmet za koji nam je potrebno više informacija. Ovakvo korišćenje reči „vera“ izražava sumnju, da u nešto baš nisam ubeđen ili siguran.

Nasuprot tome izraz: „Verujem u Jovanovo prijateljstvo“ govori o odnosu poverenja. Ova vera usmerena je na ličnost i rezultat je mog pozitivnog odnosa prema dotičnoj osobi. U biblijskom shvatanju vera je uvek usmerena na ličnost.

Vera je odnos sa Bogom, koji prihvatam na osnovu poznanja. U poznatoj i često citiranoj biblijskoj definiciji vere u Jevrejima 11, 1 kaže se, da je „vera“ „hypostasis“. Hypostasis je grčka reč koja se prevodi kao „suština“. Ovaj prevod nam baš puno ne pomaže u tumačenju šta je vera u stvarnosti.

Kada su na početku XX veka arheolozi radili istraživanja u Egiptu, pronašli su brojna dokumenta čiji je natpis  bio „hypostasis“. Prilikom čitanja ovih starih manuskripata saznali su da se radi o evidencijama trgovinskih sporazuma, prodaji i kupovini imovine i sl. Od tada znamo, da je apostol hteo da nam kaže da je vera ugovorni odnos sa Bogom. Bog nam puno toga nudi. Zna da prvo treba da nam se predstavi, jer ćemo mu tek tada verovati.

Zato Bog sve čini da nam se otkrije i predstavi,  kako bi mogli da ga upoznamo (Jovan 17, 3). Iz Osije 6, 6. 7 proističe da ljubiti Boga (jevrejska reč „hesed“ znači „ugovorna ljubav, milost) što znači poznavati ga, a poznavati znači voleti ga. U biblijskom smislu nekoga poznavati znači imati prema njemu blizak odnos ljubavi, poverenja i prijateljstva ( 1 Mojsijeva 4, 1; Matej 7, 23).

Odakle dolazi ovakva vera ili poverenje? „Tako dakle vjera biva od propovijedanja, a propovijedanje riječju Božijom“ (Rimljanima 10, 17). Vera je dar Božiji (Rimljanima 12, 3) ali to još nije vera koja spašava.Božija reč je bitna u izgradnji vere. Za takvu veru treba se boriti /Juda 3/. Ne treba zanemariti, da zato što verujem nemam zasluge, taj Božiji dar dobija svako. Odgovornost snosim ako ne verujem. Prava  vera (koja spašava) dolazi iz proučavavanja Božije reči i neophodno je da se borimo za takvu veru.

Ako ne poznajemo Boga takvog kakav nam se javlja u Bibliji, naš je odnos prema njemu više sujeverje nego vera. Ispravna vera neće biti „skok u tamu“ kako mnogi znaju da kažu. Bog nas ne ostavlja u mraku i ne dozvoljava da rizikujemo. Upozorava nas, da ne treba da verujemo nekome koga ne poznajemo dobro. Vera je korak vere u zagrljaj Boga koji voli.

Vera je odnos ljubavi, poverenja i prijateljstva prema Bogu kao ličnosti koju poznajemo. Što ga bolje poznajemo i naši odnosi će biti bolji.

 

Implikacije vere – Jakov 2, 17. 20. 23; Jevrejima 11, 31.32

 

Kako mogu da proverim svoj odnos i da li imam ispravnu veru? Oko toga su vođene diskusije još u ranom hrišćanstvu, za vreme reformacije, a i u danas.

Vera bez dela je mrtva, beskorisna (Jakov 2, 17.20). Sigurno je da Bog očekuje od nas  veru i dela (Efescima 2, 8-10). Koliko i kakvih dela treba da učinim? Često čujemo tvrdnju da su vera i dela dva vesla, koja treba da koristim da dođem na nebo? Nije li to pokušaj da se spasimo sopstvenim snagama? Ako se koncentiršem na dela, a veru počnem da merim svojim učincima, već sam se uhvatio u klopku „dela“. Nije moguće da se upuštamo u egzegetička ili teološka objašnjenja svih ovih problema.

O Avramu je napisano „bio je prijatelj Božiji“ (Jakov 2, 23). Prava vera će od mene načiniti Božijeg prijatelja. To znači da želim da gradim ispravni odnos sa Bogom, spreman sam da slušam to, što mi Bog govori i da primam ono, što mi nudi. Bog od mene ne očekuje sto postotni učinak. Zna da to nije moguće u ovom svetu koji je narušen grehom. Od mene očekuje sto postotnu spremnost da osluškujem i da me on vodi.

Avram nije nazvan „ocem verujućih“ zato što je dao najbolju produktivnost, već zato je bio spreman da osluškuje i dozvolio da ga Bog vodi.  Kada mu je Bog nešto ponudio ili ga nekuda pozvao, bio je spreman da napravi korak napred. Njegov učinak je imao svoje nedostatke. Kada ga je Bog pozvao iz Ura haldejskog, zato što mu je ponudio nešto bolje, Avram je krenuo sa poverenjem.

Imati pravu veru znači imati takav odnos koji se može časno da se klasifikuje kao odnos prijateljstva. Prijatelja neću pitati do koje mere mogu da ga lažem i varam, kako bi naš odnos trajao i bio u redu. Kada kažemo da Bog od nas traži da budemo poslušni, sto posto poslušni, ne mislimo na sto postotni učinak već sto postotnu spremnost da osluškujemo (na grčkom hypoakue tj. da sam spreman da slušam). Ovakva vera znači da sam spreman, da slušam šta Bog želi da mi kaže, da idem putem kojim želi da me vodi, da učinim korak napred na koji me poziva i da slušam to, savete u Svetom pismu.

 

Objašnjenje tumačenja

 

Jakov 2, 14-26 (uporedi sa Rimljanima 4, 1-25) – ako verujemo da je reč Božija inspirisana onda nije moguće usprotiviti se onome što govori Jakov i onome, što kaže Pavle. Oni se jedan drugome ne suprotstavljaju. Moramo biti svesni, da su to dve različite stvari. Jakov ne upoređuje veru i dela kao sredstvo pristupa Bogu, već govori o živoj i mrtvoj veri. Ne negira da je čovek opravdan verom, već da je ispovedanje vere dovoljno za opravdanje.

Dobra dela i vera su nerazdvojni. Ako nema dela, vera je mrtva, beskorisna (stih 17. 20). Neophodno je razlikovati veru i dela (zbog ispravnog shvatanja i posvećenja), ne treba ih razdvajati jer u praksi uvek idu zajedno. Ovom tematikom ćemo se više baviti u sledećoj lekciji o opravdanju verom.

 

Praktične implikacije

 

Da li Bog puno traži od nas? On zna, da naša sposobnost za produktivnošću spolja, može biti loša. Očekuje, da u okviru odnosa nećemo varati, već ćemo biti spremni da slušamo. U Jevrejinu 11 nam predstavlja čitavu galeriju junaka vere. Čitamo o Ravi, Gideonu, Baraku, Samsonu, Jeftaju, Davidu i o drugima. Svi su u životu imali brojne probleme i borili se protiv mnogih slabosti. Bili su to ljudi koji su verovali Bogu i bili su spremni da slušaju njegov glas. Zabeleženi su u Jevrejima 11 da nas ohrabre. Ako su oni mogli da imaju takav odnos, možemo i mi.

Ovakav odnos nisu imali samo „junaci“ vere, već i razbojnik na krstu. Nije čudo da kada je tamničar upitao je: „Gospodo! Šta mi treba činiti da se spasem?“, Pavle mu je odgovorio: „Veruj Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se…“ (Dela 16, 30.31).

Reč vera izražava odnos prema Bogu

…odnos poverenja, ljubavi i dubokog divljenja. Na osnovu dovoljnih dokaza koja nam Bog otkriva možemo da verujemo u ono, što nam Bog govori, da primimo to, što nam nudi i bez rezerve da činimo ono što nam kaže, sada i u budućnosti. Svako ko ima ovakvu veru sigurno će biti spašen, zato što će Bog spasiti sve koji mu veruju. „Veruj Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se!“

 

IZDVAJAMO:

01 – Istina o Svemirskom konfliktu između dobra i zla

02 – Istina o ljubaznom i pouzdanom Bogu

BOŽANSTVO – Istina o Bogu Stvoritelju

Značenje krsta