SADRŽAJ
Težnja za večnim ili besmrtnim životom
Duboko u ljudskoj duši usađena je težnja za večnim ili besmrtnim životom. Tu težnju sam Bog stavio je u ljudsko srce. Propovednik kaže da je Bog stavio u nas »misao o večnosti« (Propovednik 3,11 – Bakotić).
Težiti za besmrtnošću i posedovati već sad besmrtnost nije isto. Neki ipak tvrde, verovatno iz želje za večnošću, da već poseduju u sebi jedan besmrtni element – besmrtnu dušu. U Svetom pismu nigde se ne spominje izraz »besmrtna duša«, ali se izričito spominje da je jedino Bog besmrtan. Kao potvrdu ovome navodimo reči apostola Pavla. On naziva Boga »Car nad carevima i gospodar nad gospodarima, koji sam ima besmrtnost i živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti . . .« (1. Timotiju 6,15.16).
Prvi čovek bio je stvoren s mogućnošću da postane besmrtan pod uslovom da ostane poslušan Bogu. Ali pošto je prestupio Božju izričitu zapovest, izgubio je prednost da jede rod s »drveta života« i udaljen je bio iz edemskog vrta (1. Mojsijeva 3,22-24). Prekinuvši nepoverenjem i neposlušnošću vezu sa Bogom, Izvorom života, čovek je postao smrtan. »Zato kao što kroz jednoga čoveka dođe na svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše.« (Rimljanima 5,12)
U svojoj neizmernoj ljubavi prema čoveku Bog je od večnih vremena načinio plan za spasenje čoveka i ponovno vraćanje svih prednosti čoveku koje je grehom izgubio.
Realizator tog plana dragovoljno je postao Hristos, Božji Sin, koji je uzeo na sebe ljudsku prirodu, postao naša Zamena, uzeo na sebe naše grehe, da bi svi koji Ga verom prihvate kao svoga Spasitelja imali u Njemu oproštenje greha, duhovno obnovljenje i dar večnog života.
Prema izveštaju Božje reči, svrha Hristovog dolaska na ovaj svet bila je mnogostruka;
- Da svetu otkrije Boga (Jovan 1,14.18; 17,6.26; 1. TimotijuZ.16).
- Da otkupi čoveka, uzimajući na sebe njegove grehe (Jovan 1,29; Jevrejima 9,28; 1. Petrova 2,24).
- Da sjedini Boga i čoveka (Matej 1,23; Jovan 1,51; 1. Petrova 3,18).
- Da opet vrati večni život smrtnom čoveku (Jovan 3,15.16; 4,14; 5,24; 10,28; 11,25.26; 14,19; 17,3).
- Da uništi đavola i razori njegova dela (Jovan 12,31; 16,33; Jevrejima 2,14; 1. Jovanova 3,8; Rimljanima 8,1-3)
Ovde ćemo se naročito zadržati na četvrtoj svrsi Hristovog dolaska na ovaj svet: On je došao da opet vrati večni život smrtnom čoveku.
Sam Isus svedoči o sebi kao Darodavcu večnog života. Za nas je vrlo važno da čujemo šta sam Hristos kao Bogočovek svedoči o sebi. On je vrhovni autoritet i Njegovo je svedočanstvo nepogrešivo.
Ljubljeni Isusov učenik Jovan nam je u svom Jevanđelju verno sačuvao Hristova svedočanstva o samome sebi.
Zanimljivo je da apostol Jovan u svom Jevanćelju često upotrebljava u vezi s Isusom tri ključne reči: život, ljubav i svetlost. Reč »život« (zoe) pojavljuje se u Jovanovim spisima 36 puta; glagol »ljubiti« (agapao) 37 puta, a imenica »svetlost« (phos) 23 puta.
Isusovo svedočanstvo Nikodimu o sebi kao izvoru večnog života
U svom noćnom razgovoru sa jevrejskim učiteljem Nikodimom Isus je otkrio dve naročito važne istine koje se tiču našeg večnog spasenja: potrebu lične vere u podignutog ili razapetog Hrista zbog naših greha i potrebu ličnog iskustva novorođenja. Isus je rekao Nikodimu:
»I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba sin čovečij da se podigne, da ni jedan koji ga veruje ne pogine nego da ima život večni.« (Jovan 3,14.15)
Isus je podsetio Nikodima na jedan događaj iz istorije Izrailja, koji mu je bio dobro poznat. Kad su Jevreji na svom putovanju kroz pustinju iz Egipta u Obećanu zemlju počeli da gunđaju na Mojsija i izražavaju neverstvo i neposlušnost prema Bogu, Gospod je povukao ©o njih svoju zaštitu. Tada su se u velikoom broju pojavile otrovne zmije od čijeg su ujeda mnogi pomrli. Kad je narod u svojoj velikoj nevolji zavapio Bogu za pomoć, priznajući svoje grehe, i kad se i Mojsije usrdnom molitvom obratio Bogu, Gospod mu je rekao:
»Načini zmiju vatrenu i metni je na motku, i koga ujede zmija, neka pogleda u nju pa će ozdraviti. I načini Mojsije zmiju od mjedi i metnu je na motku, i koga god ujede zmija, on pogleda u zmiju od mjedi, i ozdravi.« (4. Mojsijeva 21,8.9) Narod je znao da zmija nema u sebi moć da im pomogne. To je bio samo simbol koji je ukazivao na Hrista koji je došao u »obličju tela grešnoga« i koga je Bog »nas radi učinio grehom da mi postanemo Božjom pravednošću u njemu« (2. Korinćanima 5,21).
Pogled vere u Onoga koga je simbol predstavljao donosio je ljudima ozdravljenje. Kad je kasnije video Isusa razapetog na podignutom krstu, Nikodim se setio Isusovih reči da će biti »podignut« kao što je Mojsije nekada podigao bakrenu zmiju u pustinji. To je Nikodima uverilo u božanstvo Božjeg Sina, i on Ga je prihg.atio verom kao svog ličnog Spasitelja.
Pogled vere u Onoga koji je bio »ranjen da bismo se mi njegovim ranama iscelili« (Isaija 53,5) donosi nam duhovno ozdravljenje i život večni.
Isusovo svedočanstvo Samarjanki o sebi kao izvoru večnog života
Na putu u Galileju Isus je seo kod Jakovljevog izvora da se odmori i tu je zatražio uslugu od žene Samarjanke koja je došla da zahvati vodu. Stupio je u razgovor s njom da bi joj posvedočio o sebi kao izvoru večnog života.
»Daj mi da pijem«, rekao joj je Isus. Ona mu je odgovorila: »Kako ti, Jevrejin budući, možeš iskati od mene žene Samarjanke da piješ …?«
Isus nudi Samarjanki živu voduvečni život. Isti dar obećava Isus svima koji Njega prihvate verom i pokajanjem kao ličnog Spasitelja
Isus joj je odgovorio: »Da ti znaš dar Božji, i ko je taj koji ti govori: daj mi da pijem, ti bi iskala u njega i dao bi ti vodu živu … Svaki koji pije od ove vode (iz Jakovljevog izvora) opet će ožedneti; a koji pije od vode koju ću mu ja dati, neće ožedneti do veka, nego voda što ću mu ja dati postaće u njemu izvor vode koja teče u život večni.« (Jovan 4,7-14)
»Dar Božji« je sam Isus Hristos i večni život koji On daje svima koji Ga verom prihvataju kao svog ličnog Spasitelja. Žena Samarjanka nije bila u početku spremna da prihvati »Božji dar«, tu ponuđenu »vodu života«, niti je pravilno shvatila o čemu Isus govori. Tek u toku daljeg razgovora, kad joj je otkrio tajne njenog života i otvoreno kazao ko je On, priznala je da je On obećani Mesija. Uvidela je da je velika grešnica i donela odluku da uz Božju pomoć napusti stari grešni način života.
»Da bismo primili ‘živu vodu’, prvo mora da bude otklonjena ‘ustajala voda greha’. Stari život greha treba da umre, da bi otpočeo novi život.«
U raspravi sa Jevrejima Isus svedoči o sebi kao Izvoru života i o budućem vaskrsenju
Prilikom prisustvovanja jednom prazniku u Jerusalimu u proleće 29. godine Isus je izlečio uzetoga u banji Vitezdi. Posle toga raspravljao je s Jevrejima koji su Ga optuživali da je bolesnoga izlečio u Subotu. Jevreji su smatrali da se samo akutnom bolesniku može pomoći u Subotu, a ne i hroničnom.
Tom prilikom Isus je izgovorio sledeće veoma značajne reči:
»Jer kao što Otac podiže mrtve, i oživljuje, tako i sin koje hoće oživljuje.« (Jovan 5,21)
»Zaista, zaista vam kažem: ko moju reč sluša i veruje onome koji me posla, ima život večni. On ne dolazi na sud već je prešao iz smrti u život.« (Jovan 5,24)
»Jer kao što Otac ima život u sebi, tako dade i Sinu da ima život u sebi.« (Jovan 5,26)
Isus ima vlast da oživljuje ili vaskrsava, kako u duhovni život, tako i u besmrtni život u dan svog drugog dolaska.
Uslov za primanje večnog života je slušanje i izvršavanje Hristovih reči. Reč Božja verom primljena u srce predstavlja u nama početak večnog života. Ona našem životu daje nov kvalitet.
Isus ima u sebi život, izvoran život, nepozajmljen, ni od koga proizašao.
To su bile Isusove smele tvrdnje pred Jevrejima. Ali Jevreji su u to vreme već bili prožeti grčkom filozofijom i više su verovali grčkoj filozofiji negoli Hristu. Dar večnog života o kome im je Isus govorio nisu mogli shvatiti, jer im je um bio obuzet Platonovom naukom o urođenoj besmrtnosti duše. Jevreji su bili uvređeni Isusovom tvrdnjom da se u Njemu nalazi život i da On može oživeti ili vaskrsnuti koga hoće.
Isus je nastavio:
»Ne divite se ovome, jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božijega. I izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda.« (Jovan 5,28.29)
Isus ovde otvoreno govori o vaskrsenju. Svi će vaskrsnuti: dobri i zli. Jedni na život večni, a drugi na pogibao ili propast večnu. Apostol Pavle kaže da će pravedni vaskrsnuti u dan Hristovog drugog dolaska (1. Korinćanima 15,23). To je prvo vaskrsenje. Nepokajani grešnici vaskrsnuće hiljadu godina kasnije. To je drugo vaskrsenje. Božja reč kaže:
»Ostali mrtvaci ne oživeše dok se ne svrši hiljadu godina. Ovo je prvo vaskrsenje. Blažen je i svet onaj koji ima deo u prvom vaskrsenju; nad njima druga smrt nema oblasti, nego će biti sveštenici Bogu i Hristu i carovaće s njime hiljadu godina.« (Otkrivenje 20,5.6)
Nekadašnji i sadašnji hilijasti veruju da će to carovanje s Hristom biti na ovoj Zemlji, ali Božja reč to ne uči. Ona uči da će to carovanje biti na Nebu, a tek posle hiljadu godina Božji presto biće uspostavljen na obnovljenoj Zemlji (Otkrivenje 21,1-8).
Za nas je važno da shvatimo ko će imati udela u prvom vaskrsenju, vaskrsenju u život večni. U njemu će imati udela samo oni koji su verom primili Hrista za svog ličnog Spasitelja i Duhom Božjim i Njegovom rečju doživeli novorođenje. Novorođenje je napuštanje greha uz Božju pomoć i stalno potčinjavanje ličnog života vođstvu Svetoga Duha. »A ako li živi u vama Duh onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna telesa Duhom svojim koji živi u vama.« (Rimljanima 8,11)
Isusovo svedočanstvo u Kapernaumu o sebi kao hlebu sa Neba koji daje večni život
U proleće tridesete godine Isus se nalazio u Galileji gde je s pet hlebova i dve ribe nahranio pet hiljada ljudi. Posle tog velikog čuda narod je stalno tražio Isusa očekujući od Njega da zadovolji njihove potrebe za telesnom hranom.
Kad se Isus ponovno sreo s tim ljudima u Kapernaumu, rekao im je:
»Zaista, zaista vam kažem: ne tražite me što čudesa videste, nego što jedoste hleba i nasitiste se. Starajte se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za večni život, koje će vam dati sin čovečij, jer ovoga potvrdi otac Bog.« (Jovan 6,26.27)
Dalje u razgovoru Isus im je otvoreno kazao:
»Ja sam hleb života: koji meni dolazi, neće ogladneti, i koji mene veruje neće nikada ožedneti.« (Jovan 6,35)
»A ovo je volja onoga koji me posla da svaki koji vidi sina i veruje ga ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan.« (st. 40)
»Zaista, zaista vam kažem: koji veruje mene ima život večni. Ja sam hleb života. Ocevi vaši jedoše manu u pustinji, i pomreše. Ovo je hleb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre. Ja sam hleb živi koji siđe s neba; koji jede od ovoga hleba živeće vavek; i hleb koji ću ja dati telo je moje, koje ću dati za život sveta.« (st. 47-51)
Isus je ovim naglasio da običan hleb privremeno zadovoljava našu potrebu za hranom, a obična voda privremeno gasi našu telesnu žeđ, ali On je »hleb« koji je sišao s Neba i »voda života« koji zadovoljava glad i žeđ duše za večnim životom.
Da bismo imali život večni, moramo se hraniti Hristom:
»Zaista, zaista, vam kažem, ako ne jedete tela sina čovečjega i ne pijete krvi njegove, nećete imati života u sebi. Koji jede telo moje i pije moju krv ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan.« (st. 53.54)
»Kao što me posla živi otac, i ja živim oca radi; i koji jede mene i on će živeti mene radi. Ovo je hleb koji siđe s neba: ne kao što vaši ocevi jedoše manu, i pomreše; koji jede hleb ovaj živeće vavek.« (st. 57.58)
»Duh je ono što oživljava; telo ne pomaže ništa. Reči koje vam ja rekoh duh su i život su.« (st. 63)
Hraniti se Hristom, jesti Njegovo telo i piti Njegovu krv, znači verom prisvojiti Njegov život. To znači primiti Njega kao svog ličnog Spasitelja, verujući da nam On prašta grehe i da po Njemu naš život dobija nov kvalitet. Zato što je Isus dao svoj život za nas, možemo imati udela u Njegovom životu.4
Hraniti se Hristom znači verom stalno prisvajati istine Božje reči kao pravilo svoga života. Reč Božja primljena verom u naša srca početak je večnog života u nama. Isus je rekao: »Telo ne pomaže ništa, reči koje vam ja rekoh duh su i život su.« (Jovan 6,63)
Mnogi su slušajući Isusove reči o Njemu kao hlebu, koji je sišao s Neba i kojim treba da se hrane da bi imali život večni, doživeli sablazan i zauvek Ga napustili. Oni su teško shvatili i teško primali Hristove reči, jer im je um bio zaslepljen lažnom naukom o urođenoj besmrtnosti duše.
Ovde ćemo iz Jovanovog jevanđelja navesti još nekoliko značajnih Hristovih izjava o sebi kao izvoru i putu večnog života.
Evo Hristovog svedočanstva izgovorenog prilikom praznika Senica:
»A u poslednji veliki dan praznika stajaše Isus i vikaše govoreći: ko je žedan neka dođe k meni i pije. Koji me veruje, kao što pismo reče, iz njegova tela poteći će reke žive vode. A ovo reče za Duha kojega posle primiše oni koji veruju u ime njegovo.« (Jovan 7,37—39)
Isus je izvor vode koja donosi novi život onima koji piju, i čini da takvi postanu izvor osveženja za druge.
Istom prilikom u predvorju hrama Isus je izgovorio sledeće reči:
»Ja sam videlo svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati videlo života.« (Jovan 8,12)
Ono što je Sunce za našu planetu, to je Hristos za naš duhrvni život. On je ne samo svetlost, već i život. Ko ima Hrista, ima život.
Isus upoređuje sebe služeći se slikom vrata i pastira:
»Ja sam vrata; ko uđe kroza me, spašće se.« (Jovan 10,9)
»Ja sam pastir dobri; pastir dobri dušu svoju polaže za ovce.« (Jovan 10,11)
Isus je vrata koja vode u večni život. On je nevin uzeo na sebe naše grehe i umro umesto nas da bismo verom u Njega dobili oproštenje i večni život.
Suočen sa smrću svog prijatelja Lazara, Isus je ovako tešio Lazarevu sestru Martu:
»Ja sam vaskrsenje i život: koji veruje mene ako i umre živeće.« (Jovan 11,25)
Isus je dokazao istinitost ovih reči pozivajući Lazara u život: »I ovo rekavši zovnu iza glasa: Lazare! iziđi napolje. I iziđe mrtvac obavit platnom po rukama i po nogama.« (Jovan 11,43.44)
Isus je pozvao Lazara iz groba, a nije kazao: »Dušo Lazareva, siđi iz raja ili čistilišta gde se nalaziš i vrati se u telo!« Vaskrsnuvši iz mrtvih, Lazar nije imao šta da priča o zagrobnom životu, jer je smrt samo besvestan san.
Isus je dalje kazao o sebi:
»Ja sam put i istina i život; niko neće doći k Ocu do kroza me.« (Jovan 14,6)
Isus nam je svojom žrtvom otvorio put u Nebo; On nam je otkrio večne Božje istine jer je bio i jeste utelovljena istina. On kao Bog je izvor života, i ko prima Njega, prima život u obilju, večni život (Jovan 10,10).
Uoči svoga stradanja Isus je u svojoj prvosvešteničkoj molitvi izgovorio sledeće značajne reči:
»A ovo je život večni da poznaju tebe, jedinoga istinoga Boga, i koga si poslao Isusa Hrista.« (Jovan 17,3)
Ovde je u prvom redu reč o iskustvenom poznavanju Boga koje proističe iz stalnog druženja s Bogom i nastojanja da svoj život i karakter sve više dovodimo u sklad s Božjom voljom.
»Koji govori: poznajem ga, a zapovesti njegovih ne drži, laža je, i u njemu istine nema.« (1. Jovanova 2,4)
Apostol Jovan, omiljeni Hristov učenik ovako svedoči u skladu sa svojim ličnim poznavanjem Boga Oca i Isusa Hrista:
»I ovo je svedočanstvo da nam je Bog dao život večni; i ovaj život večni u sinu je njegovom. Ko ima sina Božijega ima život; ko nema sina Božijega nema života.« (1. Jovanova 5,11.12)
Večni život je dar. Svaki dragoceni dar daje se uvek prikladno pripremljen i lepo umotan. U Hristu se nalazi dar večnog života, i ko prima Hrista, prima s Njime i dar večnog života.
Kako možemo primiti taj dragoceni dar? Njega možemo dobiti verom u Hrista kao svog ličnog Spasitelja i novorođenjem.
Isus je kazao Nikodimu: »Ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva Božjega.«
»Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom ne može ući u carstvo Božje. Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je.« (Jovan 3,5.6)
Novorođenje možemo doživeti jedino ako dopustimo da Božja reč i Sveti Duh promene naš život.
Od Adama, našeg praoca, prirodnim roćenjem, primamo samo kratkotrajni, prolazni život. Ali od našeg duhovnog Roditelja, Svetog Duha, novorođenjem možemo primiti duhovni i večni život.
Bog nam danas nudi svoj dragoceni dar – večni život u Isusu Hristu. Ne oklevajmo da ga primimo dok nam ga Bog milostivo nudi i dok za nas traje vreme milosti.
BESMRTNOST SAMO PO HRISTU (drugi deo)
U pređašnjem poglavlju govorili smo o Hristu koji se otkrio svojim slušaocima kao Onaj u kome se nalazi život, večni život. On je sebe nazvao »vodom života«, »hlebom života«, »vratima« koja vode u život i Putem Života. On je došao na ovaj svet da »ovce njegove imaju život i da ga imaju u izobilju« (Jovan 10,10). Došao je da »uništi smrt i obznani život i besmrtnost radosnom vesti« (2. Timotiju 1,10).
Primanjem Svetoga Duha na dan Duhova apostoli su potpunije shvatili da je večni život jedino u Hristu, i to odsada postaje središnja tema njihovog propovedanja. Suština njihove poruke je bila – u Hristu imamo spasenje i večni život zahvaljujući Njegovom živrtu, Njegovoj žrtvi, vaskrsenju, posredničkoj službi na Nebu i Njegovom slavnom drugom dolasku.
Vest o Hristu kao jedinom Putu Života apostoli su najpre propovedali Jevrejima (Dela 5,20), a kad su je oni prezreli, obratili su se svojim propovedima neznabošcima.
Pavle i Varnava kazali su Jevrejima u Antiohiji:
»Vama je najpre trebalo da se govori reč Božja; ali kad je odbacujete, i sami se pokazujete da niste dostojni večnoga života, evo se obraćamo k neznabošcima.« (Dela 13,46)
Mnogima je apostolska poruka da se spasenje i dar večnog života nalaze jedino u Hristu bila neshvatljiva i zato su odbili da prihvate. Zašto su je odbili? Pavle daje objašnjenje:
»Mi propovedamo Hrista raspeta, Jevrejima dakle sablazan, a Grcima bezumlje.« (1. Korinćanima 1,23) Dalje dodaje: »A telesni čovek ne razume što je od Duha Božjega; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda. Duhovni pak sve razgleda, a njega sama niko ne razgleda.« (1. Korinćanima 2,14.15)
Šta je bilo to o šta su se u apostolskom propovedanju spoticali mnogi Jevreji i neznabošci? Spoticali su se o evanđeosku poruku da naše spasenje i večni život zavise od Hristove smrti i vaskrsenja. Spoticali su se o tvrdnju apostola da čovek sam po sebi nema privilegije besmrtnosti, da sam nema neki besmrtni element, besmrtnu dušu, već da večni život može jedino da primi kao dar u Hristu, verom u Hrista kao svog ličnog Spasitelja i novorođenjem od Duha Svetoga.
Nasuprot široko prihvaćenog verovanja da čovek ima besmrtnu dušu – što je Platonovo učenje -apostoli su isticali da jedino Bog ima besmrtnost. Ovo je jedna od temeljnih istina Svetoga pisma. Govoreći o Bogu apostol Pavle ističe Njegovo ime: »Koji sam ima besmrtnost, i živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti, kojega niko od ljudi nije video, niti može videti, kojemu čast i država večna. Amin.« (1. Timotiju 6,16)
Ovu istinu da je Bog jedini besmrtan treba posebno naglasiti, jer je i danas veoma rašireno Platonovo učenje o besmrtnosti duše.
Napominjemo da se grčka reč »psyche« (duša) spominje u Novbm zavetu 105 puta, a reč »pneuma« (duh) 385 puta. Obe reči zajedno spominju se dakle 490 puta. Međutim, nijedanput se uz ove reči ne nalazi atribut »besmrtan«.
U Starom zavetu jevrejska reč »nefe« (duša) spominje se 754 puta, a reč »ruach« (duh) 380 puta – svega 1134 puta! Nigde uz te reči ne stoji izraz »besmrtan«. Taj atribut stoji samo uz jedno Biće -Boga.
Besmrtnost je dar koji će verni primiti od Hrista na dan Njegovog slavnog dolaska.
To je bila lična vera apostola Pavla koji je pred kraj svoga života ovako pisao mladom saradniku Timotiju:
»Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah. Dalje, dakle, meni je pripravljen venac pravde, koji će mi dati Gospod u dan onaj, pravedni sudija, ali ne samo meni, nego i svima koji se raduju njegovu dolasku.« (2. Timotiju 4,8)
Naša nada u budućnost
Postoji smrt, ali i nada u večni život, u besmrtnost. Vrata u taj život je za umrle verne – vaskrsenje, a za žive pravedne – preobraženje na dan Hristovog slavnog drugog dolaska. Kad Sveto pismo govori o vaskrsenju, ono ne govori o »vaskrsenju tela«, već o »vaskrsenju mrtvih«. Božji glas budi mrtve, i oni Mu se odazivaju. Isus je nada naše slavne budućnosti. On je rekao: »A ovo je volja oca koji me posla da od onoga što mi dade ništa ne izgubim, nego da ga vaskrsnem u poslednji dan. A ovo je volja onoga koji me posla da svaki koji vidi sina i veruje ga ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Niko ne može doći k meni ako ga ne dovuče otac koji me posla; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan.« (Jovan 6,39.40.44.54)
Isus je zalog naše slavne budućnosti. On vaskrsava one koji veruju Njega i s Njime se sve više ujedinjuju, hraneći se Njegovom rečju (Jovan 6,63).
Apostol Pavle čitavo petnaesto poglavlje svoje Prve poslanice Korinćanima posvetio je pitanju vaskrsenja. O vaskrsenju vernih piše i u 1. Solunjanima 4,13-18. On ističe sledeće činjenice:
- Ako nema vaskrsenja, uzalud je naša vera i naše propovedanje.
»I ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos ne usta. A ako Hristos ne usta, uzalud dakle propovedanje naše, a uzalud i vera vaša. Jer ako mrtvi ne ustaju, ni Hristos ne usta. A ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša: još ste u gresima svojim. I ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, najnesrećniji smo od svih ljudi.« (1. Korinćanima 15,13—19)
- Hristovo vaskrsenje je garancija našeg vaskrsenja:
»Ali Hristos usta iz mrtvih, i bi novina onima koji umreše. Jer budući da kroz čoveka bi smrt, kroz čoveka i vaskrsenje mrtvih.« (1. Korinćanima 15,20.21)
- Vaskrsenje pravednih i preobraženje živih pravednih dogodiće se u »poslednji dan«, u dan Hristovog drugog dolaska:
»Jer će sam Gospod sa zapovešću, s glasom aranđelovim, i s trubom Božjom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre; a po tom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti.« (1. Solunjanima 4,16.17)
»Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživeti. Ali svaki u svom redu: novina Hristos; a po tom oni koji verovaše Hristu o njegovu dolasku.« (1. Korinćanima 15,22.23)
»Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomreti, a svi ćemo se pretvoriti. V jedan put, u trenuću oka u poslednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti. Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost. A kad se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost, i ovo se smrtno obuče u besmrtnost, onda će se zbiti ona reč što je napisana: pobeda proždre smrt.« (1. Korinćanima 15,51-54)
Svi ljudi su podložni smrti zbog Adamovog greha i zbog svojih vlastitih greha, ali samo oni koji su umrli »u Hristu«, tj. koji su živeli u zajednici ‘ sa Hristom, imaće udela u vaskrsenju pravednih prilikom Hristovog drugog dolaska. Verni koje će Hristos zateći žive prilikom svog dolaska biće u tren oka preobraženi.
Šta će se dogoditi sa zlima koje Hristov drugi dolazak bude zatekao žive?
Njih će obuzeti strah i trepet. Neće moći podneti svetlost i sjaj Njegovog dolaska. Govoriće gorama i pećinama:
»I govoraše gorama i kamenju: padnite na nas, i sakrijte nas od lica onoga što sedi na prestolu, i od gnjeva jagnjetova.« (Otkrivenje 6,16)
»Koji će primiti muku, pogibao večnu od lica Gospodnjega i od slave njegove.« (2. Solunjanima 1,9)
I mrtvi zli će vaskrsnuti, ali ne u isto vreme kada i mrtvi pravedni.
Isus govori o dve grupe vaskrsnulih. On je rekao:
»Ne divite se ovome, jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božijega, i izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda.« (Jovan 5,28.29)
I apostol Pavle ističe da će vaskrsnuti pravedni i nepravedni (Dela 24,15). Dok će pravedni vaskrsnuti prilikom Hristovog drugog dolaska, nepravedni će vaskrsnuti u drugom vaskrsenju posle hiljadu godina. O tome piše apostol Jovan: »A ostali mrtvaci ne oživeše dok se ne navrši hiljadu godina. Ovo je prvo vaskrsenje. Blažen je i svet onaj koji ima deo u prvom vaskrsenju; nad njime druga smrt nema oblasti.« (Otkrivenje 20,5.6) Nepokajane grešnike čeka osuda i druga smrt (Otkrivenje 20,12-15). »Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu.« (Rimljanima 6,23)
U kakvom će telu – mrtvi vaskrsnuti?
Biblija uči da će pravedni vaskrsnuti u preobraženom, duhovnom, neraspadljivom, besmrtnom telu.
Govoreći o vaskrsenju pravednih, apostol Pavle piše:
»Ali će reći ko: kako će ustati mrtvi? i u kakvom će telu doći? Bezumniče! ti što seješ neće oživeti ako ne umre. I što seješ ne seješ telo koje će biti, nego golo zrno, bilo pšenično ili drugo kako. A Bog mu daje telo kako hoće, i svakom semenu svoje telo.
Nije svako telo jedno telo, nego je drugo telo čovečje, a drugo skotsko, a drugo riblje a drugo ptičje. I imaju telesa nebeska i telesa zemaljska: ali je druga slava nebeskima, a druga zemaljskima. Druga je slava suncu, a druga slava mesecu, i druga slava zvezdama: jer se zvezda od zvezde razlikuje u slavi. Tako i vaskrsenje mrtvih: seje se za raspadljivost, a ustaje za neraspadljivost; Seje se u sramoti, a ustaje u slavi; seje se u slabosti, a ustaje u sili; Seje se telo telesno, a ustaje telo duhovno. Ima telo telesno, i ima telo duhovno.« (1. Korinćanima 15,35-44)
Pavle primenjuje paralelizam da bi istakao razliku između tela u kome pravedni umiru i onoga u kome vaskrsavaju: raspadljivost – neraspadljivost; sramota —slava; telo zemaljsko – telo duhovno.
U istom poglavlju apostol Pavle dodaje:
»A ovo govorim, braćo, da telo i krv ne mogu naslediti carstva Božijega, niti raspadljivost neraspadljivosti nasleđuje.« (1. Korinćanima 15,50)
Da li izraz »neraspadljivo« znači da vaskrsli pravedni neće imati tela i krvi? Nipošto! Izraz »telo i krv« znači telo u sadašnjem obliku, sklono grehu i raspadljivosti. Izraz »telo i krv« pojavljuje se u Novom zavetu kao pesnička figura u značenju »telesan čovek«, čovek sklon grehu.
Biblija ističe da će tela vaskrslih pravednika biti slična Hristovom slavnom telu posle vaskrsenja. Hristos će »preobraziti naše poniženo telo da bude jednako telu slave njegove«. (Filibljanima 3,21).
Hristovo slavno telo nije bilo bestelesno. Kad se javio posle vaskrsenja učenicima, rekao im je: »I reče im: šta se plašite? I za što takove misli ulaze u srca vaša? Vidite ruke moje i noge moje: ja sam glavom; opipajte me i vidite; jer duh tela i kostiju nema kao što vidite da ja imam.« (Luka 24,38.39)
Duhovno telo pravednih neće biti neko bestelesno, nevidljivo, astralno ili eterično telo. To će biti pravo telo, telo od mesa, krvi i kostiju, ali od uzvišenije materije od ove od koje je danas sagraćeno naše telo.
- G. Vajt, istaknuti biblijski tumač, piše: »Bog će u svoje vreme pozvati mrtve, daće im opet dah životni i oživeće mrtve kosti. Ustaće u istom telesnom obliku, ali oslobođeni od bolesti i svakog nedostatka. Imaće iste lične crte, tako da će prijatelj prepoznati prijatelja .. . Bog će mrtvim pravednima dati telo koje bude hteo. Ono će biti sastavljeno od mnogo finije materije, jer je to novo stvaranje, novo rađanje. ‘Seje se telo telesno, a ustaće telo duhovno’.«2
Vaskrsli neće biti nevidljivi duhovi koji bi lebdeli svirajući na nevidljivim harfama. Oni će i posle vaskrsenja biti ljudska bića, a njihov život biće nalik na Adamov život pre pada u greh (Mihej 4,8).
Duh ili karakter vaskrsnulih
Prilikom smrti telo se vraća u prah, a duh se vraća Bogu koji ga je dao (Propovednik 12,7). Ovde reč »duh« znači više nego dah života, princip života, životna energija. Ovde reč »duh« ima i značenje karakter. Svakoj osobi prilikom rođenja na ovoj Zemlji Bog u početku daje dah života, životnu energiju. Ali ta osoba se razvija, razvija svoju ličnost i karakter po čemu se razlikuje od drugih osoba. Upravo karakter je ono što čini identitet jedne osobe. Da li se pri kraju života naš život sastoji samo od tela i daha životnog? Ne, mi smo razvili i sopstveni karakter, svoj identitet. Zato kad se prilikom smrti naš duh vrati Bogu, taj duh je više nego životna energija ili dah života. To je naš karakter i naša dela koji su kao magnetofonska ispisana traka pohranjeni na nebu.
»Naš lični identitet biće prilikom vaskrsenja sačuvan, ali ne i iste materijalne čestice, koje su bile položene u grob. Neobična Božja dela tajna su za čoveka. Duh, čovekov karakter, vraća se Bogu, da tu bude sačuvan. Prilikom vaskrsenja svakom čoveku biće vraćen njegov karakter.«3
Ove misli treba da nas podstaknu da više pažnje u ovom životu posvetimo izgradnji karaktera po uzoru na Hrista. Večni život obećan je onima koji »su trpljenjem dela dobroga tražili slavu i čast i neraspadljivost« (Rimljanima 2,7). Preobraženje karaktera u ovom životu uslov je da doživimo »preobraženje našeg poniženog tela« u dan Hristovog slavnog dolaska. »Ako li živi u vama Duh onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih, oživeće i vaša smrtna telesa Duhom svojim koji živi u vama.« (Rimljanima 8,11)
IZDVAJAMO:
Priroda čoveka i poimanje besmrtnosti iz biblijsko-teološke perspektive
