Prva poslanica Timotiju

 U najranijim grčkim rukopisima naslov ove poslanice bio je „Pros Timotheon A“ (Timotiju I).

Odmah u početku poslanice kaže se da je pisac apostol Pavle (1,1). Apostol je napisao ovu poslanicu svom pomoćniku Timotiju kad je ovaj radio u efeskoj crkvi. On mu u njoj pretežno daje uputstva kao vođi crkve; zato se ova poslanica smatra pastirskom poslanicom.

Apostol Pavle savetuje Timotija u ovoj poslanici kako da se ponaša da bi to bilo po Božjoj volji i korisno za stado nad kojim ga je Bog postavio. Apostol stavlja na njega svečanu odgovornost da propoveda Reč i brani pravo učenje. Pavle dalje piše o planskom razvijanju crkvene organizacije i upravljanju. Apostol upotrebljava grčki izraz za „nauku“ (grč. didaskalia) u pastirskim poslanicama 15 puta.

Iz ove poslanice može lako da se zaključi o prisnom odnosu između Pavla i njegovog pomoćnika Timotija, koga apostol hrabri, upućuje i ukazuje na nedostatke u organizaciji crkve.

Timotije je bio najomiljeniji učenik apostola Pavla. On se rodio u Listri u Maloj Aziji. Mati mu je bila Jevrejka, a otac mnogobožac. Pavle ga je obratio na svom prvom misionarskom putovanju (Dela 16,1-3). Timotije je skoro stalno pratio apostola. Pavle mu je poveravao često teške zadatke po crkvama. Posle svog prvog tamnovanja Pavle je sa Timotijem preduzeo nova putovanja, a posle toga mu je poverio upravljanje crkvom u Efesu (1,3). Prilikom svog drugog tamnovanja apostol je želeo da Timotije bude sa njim; zato ga je pozvao u Rim.

Lažni učitelji su kao grabljivi vuci napadali Hristovo stado, a Timotije se hrabro branio u ovoj borbi. Apostol Pavle je pomagao mladome pomoćniku dobrim savetima. On je zahtevao od Timotija da hrabro ustane protiv lažnog učenja koje je bilo mešavina jevrejstva i mnogoboštva sa hrišćanstvom. Timotije treba svagde da zastupa pravdu i istinu kao dobri Hristov vojnik.

Ovu poslanicu apostol Pavle je napisao u vremenu između prvog i drugog tamnovanja u Rimu. Nju spominju Irinej, pisac Muratorijevog fragmenta, Origen i drugi. Neki misle da je napisana 65. godine posle Hrista, možda u Filibi.

UVOD I POZDRAV

(1.Timotiju 1,1.2)

„1. Od Pavla, apostola Isusa Hrista, po zapovesti Boga spasa[1] našega i Gospoda Isusa Hrista, nada našega[2],

2. Timotiju, pravome sinu u veri, blagodat, milost, mir od Boga oca našega i Hrista Isusa Gospoda našega.“

                                                                                                            (1,1.2)

1. Spominjanje imena pisca u početku uz pozdrav bio je običaj u ono vreme.

            Iako Pavle nije bio sa Hristom i dvanaestoricom od početka, Hristos ga je lično pozvao kasnije. Ovaj poziv je bio direktan poziv za apostola. U teškoćama koje je imala crkva u Efesu, Pavlov autoritet i podupiranje Timotijevog napora bili su od velikog značaja.

            Hristos je ne samo jedina nada ljudi nego je On i izvor ove nade. Čovek ima ovu „nadu“ u Hristu, ne samo za budući večni život, nego i za svoj prolazni život na ovoj zemlji.

2. „Timotiju, pravome sinu u veri.“ Grčka reč gnesios znači iskreni, pravi. Ovom rečju apostol hoće da kaže da se Timotije njegovim trudom obratio i naučio da služi Hristu. Timotije je pravi Pavlov sin u veri. On je bio po duši i duhu sličan svome duhovnom ocu (vidi: 1.Korinćanima 4,17).

            Bog je ljudima obećao večni život u Hristu Isusu. Da bi se ovo obećanje objavilo ljudima osnovana je apostolska služba kojoj pripadaju Pavle i Timotije. Kada potpuno shvatimo i prihvatimo Božji plan spasenja, koji je načinjen Božjom blagodaću, onda nastupa mir u duši. Pavle obično spominje blagodat i mir koji želi i Timotiju. Ali, on je Timotiju poželeo još i Božju milost koja mu je bila tako potrebna zbog njegove velike i teške odgovornosti u propovedanju evanđelja.

I   NALOG TIMOTIJU DA UKORI UČITELJE KOJI LAŽNO UČE

(1.Timotiju 1,3-20)

1. Pogrešno učenje stvara rasprave (1,3.4)

„3. Kao što te molih da ostaneš u Efesu, kad iđah u Maćedoniju[3], da zapovediš nekima da ne uče drukčije[4].

4. Niti da gledaju na laži i na teftere od plemena[5] kojima nema kraja, i koji pre čine prepiranja negoli Božji napredak u veri.[6]”

                                                                                                (1,3.4)

3. Timotije je pratio apostola na njegovom prvom misionarskom putovanju po Makedoniji (vidi: Dela 16,1-12; 20,1-4). U ovim stihovima Pavle piše o svom kasnijem putovanju sa Timotijem, posle svog prvog sužanjstva u Rimu. Timotije je želeo da ostane sa Pavlom, ali on je bio potreban mladoj crkvi u Efesu.

            Apostol je često morao da upotrebljava svoj apostolski autoritet da bi zaštitio mlade crkve od lažnog učenja i nereda. On je i Timotiju naredio da nekima zabrani da šire zablude o kojima je reč u 4. stihu.

4. “Bajke”[7] (grč. muthoi = bajke, izmišljotine, mitovi) su mašte rabina koje su kasnije ušle u Mišnu. Možda apostol ovde ima u vidu i rani oblik gnosticizma.

            “Beskrajna rodoslovlja”[8] su jevrejski običaji da istražuju ushodnu liniju predaka nekih porodica sve do Davida ili u vezi sa sveštenstvom. Mnoga jevrejska učenja bila su zasnovana na vešto ispredenim alegorijama koje su hranile narodnu maštu, ali nisu vodile ljude spasenju (Titu 1,14).

            Sve ovo samo je stvaralo prepiranja i špekulacije i nije služilo napredovanju crkve i boljem poznavanju Božjeg plana spasenja ljudi.

2. Ispravno učenje razvija karakter (1,5-11)

“5. A namera[9] je zapovesti ljubav od čista srca i dobre savesti i vere nelicemerne[10];

6. U kojima neki pogrešivši svrnuše u prazne govore[11],
7. I hteli bi da budu zakonici[12], a ne razumeju[13] ni šta govore, ni šta utvrđuju[14].”

                                                                                    (1,5-7)

5. Timotije treba da zapovedi nekima da to ne čine, a svrha ove njegove naredbe (grč. paragelia = nalog, naredba) Timotiju je ljubav prema Bogu i bližnjima koju ističe sam Isus. Ona je ustvari “izvršenje zakona” (Rimljanima 13,10). Ova ljubav (grč. agape) treba da dođe do izražaja u srcima vernika u Efesu. Nekorisne rasprave oko raznih priča i rodoslovlja nisu bratska ljubav nego mašta.
6. Prava ljubav može da potekne samo iz čistog srca u kome nema zlih misli nego postoji čista i mirna savest, a vera je iskrena i nelicemerna. Lažni učitelji nisu sve ovo imali i zato su pali u prazne, besmislene i beskorisne priče i rodoslovlja.
7. Ovi lažni učitelji tvrde da dobro poznaju starozavetne zakone i nameću se kao tumači ovih zakona. Ovakve je još Isus ukorio za njihovo neznanje (Matej 22,29). Apostol je svakako ovde mislio na one hrišćane iz judejstva koji su mešali hrišćanstvo sa jevrejskim pogrešnim učenjem i sebe smatrali pozvanim da budu tumači starozavetnih zakona.

            “8. A znamo da je zakon dobar ako ga ko drži kao što treba[15].

9. Znajući ovo da pravedniku zakon nije postavljen[16], nego bezakonicima i nepokornima i bezbožnicima i grešnicima, nepravednima i poganima, krvnicima oca i matere, krvnicima ljudskima,
10. Kurvarima (bludnicima), muželožnicima (pederastima), ljudokradicama, lažljivcima, kletvoprestupnicima (krivokletnicima), i ako što drugo ima protivno zdravoj nauci,
11. Po jevanđelju slave blaženoga Boga, koje je meni povereno.”

 (1,8-11)

8. Apostol sada iznosi “zakon” u njegovoj pravoj svetlosti i značaju zato što su ovi samozvani učitelji doveli svoje nekorisne priče i rodoslovlja u vezu sa “zakonom” i njima kvarili velike istine evanđelja. On ne kritikuje “zakon” i njegovu svrhu da bi ga potcenio. Da Pavle ovde pod izrazom “zakon” uključuje i deset zapovesti jasno izlazi iz 9. i 10. stiha gde nabraja i načela iz Dekaloga.

            Božjim zakonom se ne služi ispravno svaki onaj koji o njemu raspravlja samo kao o nekim propisima o kojima se može raspravljati. Božjim zakonom se takođe ne služi ispravno svaki onaj ko na njega gleda  kao  na predmet nekorisnih filozofskih razmišljanja ili shvatanja.

            9-10. Apostol Pavle ne uči da hrišćanin nije više obavezan da drži 10 zapovesti (vidi: Rimljanima 3,31). Isus nije došao da ljude oslobodi od držanja Božjeg moralnog zakona nego naprotiv, da im pokaže da je moguće držati Božju volju izraženu u Dekalogu i da ih snabde silom koja im je potrebna da bi držali zakon i pobedili greh (vidi: Rimljanima 8,4).

            Greh je pobuna protiv Božjeg autoriteta. Kad neko biće odbija da živi u skladu sa Božjom voljom u svemiru, onda on smatra da je mudriji od Boga i neće da se pokori Božjoj objavljenoj volji. Apostol iznosi listu pobunjenika.

            Bezakonici i nepokorni su oni koji se protive Božjoj volji; bezbožnici su oni koji nisu religiozni; nepravedni i pogani su oni koji ne razlikuju sveto od nesvetog i žive telesnim životom. Svi ovi spomenuti u 9. stihu  krše prve četiri zapovesti Božjeg zakona.

            U 10. stihu apostol dalje opisuje one koji prestupaju Božje zapovesti prema bližnjima. To su: bludnici, tj. preljubočinci; pederasti (homoseksualci); ljudokradice su trgovci robljem i kidnaperi; lažljivci; krivokleci i koji čine dela suprotna ljudskom telu, duši i duhu.

11. Sve što je Pavle rekao u stihovima 8-10 nije njegovo lično mišljenje nego po evanđelju koje on naziva “evanđelje slave blaženoga Boga”. Zakon i ovo evanđelje nisu u sukobu. Ali ovi samonazvani učitelji primenjivali su zakon suprotno njegovoj svrsi, dok apostol daje zakonu i evanđelju pravo mesto.

            “Koje je meni povereno”. Pavlova svest o odgovornosti pred Bogom davala mu je snagu da svrši službu koja mu je poverena. Otuda on s autoritetom naređuje Timotiju.

3. Pavlov život otkriva pravilnu upotrebu zakona (1,12-17)

“12. I zahvaljujem Hristu Isusu Gospodu našemu koji mi daje moć[17], što me za verna primi[18] i postavi me u službu[19],

13. [20]Koji sam pre bio hulnik i gonitelj i siledžija[21]; ali bih pomilovan, jer ne znajući učinih u neverstvu[22].
14. Ali se još većma umnoži blagodat Gospoda našega Isusa Hrista s verom i ljubavi u Hristu Isusu[23].
15. Istinita je reč i svakoga primanja dostojna[24] da Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike, od kojih sam prvi ja.
16. Ali toga radi ja bih pomilovan[25] da na meni prvome pokaže sve trpljenje Isus Hristos za ugled onima koji mu hoće verovati za život večni[26].
17. A caru večnome[27], neraspadljivome, koji se ne vidi, jedinome premudrome Bogu čast i slava vavek veka. Amin.”

                                                                                                (1,12-17)

12. Apostol zahvaljuje Bogu za čast što ga je upoznao sa svojim evanđeljem. On sebe smatra nesposobnim i nedostojnim toga. Sam Isus mu je dao snage i on ovde zahvaljuje od srca za počast koja mu je učinjena što ga je Isus uzeo u svoju službu.
13. Pavle je pre svog obraćenja bio hulnik, gonitelj i nasilnik. Njega je mogla da obrati samo Božja sila, a to je Božja milost. On je ranije iskreno verovao da čini Bogu službu. Pavle nije svesno grešio prema Svetom Duhu i svojoj savesti. Kad je Isusa stvarno upoznao, njegovo neverovanje je bilo pobeđeno. On je bio poslušan “nebeskom viđenju”.
14. Apostol zna da njegovo obraćenje nije njegova zasluga. Bez Božje pomoći i sile on bi i dalje bio progonitelj Saul. Najslabijima je potrebna naročita milost. Bog je pokazao prema Pavlu “vanredno obilnu milost”[28]. S ovom milošću uselile su se u apostolovo srce i dve osnovne hrišćanske vrline: vera i ljubav, koje imaju svoj izvor u Hristu.
15. Osnovno hrišćansko učenje da je Hristos došao na svet da spase ljude, može da se prihvati bez sumnje i oklevanja, kaže apostol Pavle. Nema ništa važnije od ove činjenice. Bog je od pada ljudi u greh planski radio da spase čoveka od konačne propasti.

            “Od kojih sam prvi ja”. Apostol se u poniznosti seća kako je progonio Hrista i Njegovu crkvu. On je svestan da bi bio izgubljen bez Božje sile. Svaki obraćeni hrišćanin oseća svoju nedostojnost da bude spasen. Duh proroštva kaže: “Ukoliko se više približavamo Isusu i ukoliko jasnije  vidimo čistotu Njegovog karaktera, utoliko ćemo jasnije uvideti puninu grešnosti greha i manje se osećati uzvišenim”. (COL,160)  Pravi hrišćanin se ne uzdaje u sebe, nego se svojevoljno pokorava Božjoj volji.

16. Pavle je primer šta Bog može i hoće da učini za čoveka, iako on još nije spreman da služi Bogu. Kad je Bog imao strpljenja sa ovakvim čovekom kao što je bio ranije Pavle, On će imati i sa nama. Pavle nam je primer šta Bog čini sa čovekom koji mu se pokori. Apostol je prvi, a ne jedini primer šta Bog može da učini u svom strpljenju.
17. Izraz “caru večnome”[29] nalazi se samo u Novom zavetu i označava večni karakter Božjeg carstva u svemiru. Možda je apostol ovde hteo da naglasi veliku razliku između Boga i zloglasnog cara Nerona koji ga je osudio na smrt. U Božjem carstvu Pavle će kao spaseni imati večni život koji mu niko ne može oduzeti.

            Apostol dalje upoređuje svoj nekadašnji život  mržnje i fanatizma s novim životom u Hristu i završava zahvalnošću (doksologijom) takvom Bogu. Samo prisna veza sa besmrtnim Bogom može da zagarantuje večni život.

4. Postavljanje Timotija za starešinu u Efesu (1,18-20)

“18. Ovu pak zapovest predajem ti[30], sine Timotije, po[31] pređašnjim proroštvima za tebe: da ratuješ u njima dobar rat[32],

19. Imajući veru i dobru savest, koju neki odbacivši otpadoše od vere;
20. Među kojima su Imenej i Aleksandar koje predadoh sotoni da se nauče ne huliti.”

                                                                                    (1,18-20)

18. Apostol Pavle stavlja na Timotija, svog duhovnog sina, veliku odgovornost za crkvu u Efesu. On treba da bude njen vođa.

            “Po pređašnjim proroštvima”[33]. Ovde apostol hoće da kaže da je on to učinio po predviđanju i preporukama koje su o njemu ranije dali iskusni duhovni ljudi u pogledu službe propovedanja evanđelja (vidi: Dela 16,2). Pavle ovde iznosi zašto Timotiju poverava tako važan posao. Ovo će Timotija ohrabriti, podstaći i dati mu snagu da povereni mu zadatak obavi što uspešnije.

            Timotije se trudio da ispravno i energično radi kao Pavlov predstavnik i borac protiv greha i zla.

19. Timotije treba, ohrabren proročanstvima o sebi, da se bori za čistu nauku protiv lažnih učitelja. Zato on mora da ima čvrstu veru, čistu savest i ispravan hrišćanski život. Onaj koji nema čistu savest ne može da sačuva ni pravu veru. Kao što kapetan broda, ako se ne drži kompasa nego se oslanja na svoje mišljenje, doživi brodolom, tako isto i onaj koji se ne drži Božje Reči nego se oslanja sa svoje mišljenje, pretrpeće brodolom svoje vere.
20. Ovaj Imenej je svakako onaj isti iz 2.Timotiju 2,17 koji je bio lažni učitelj. O Aleksandru nam ništa nije poznato.

            “Koje predadoh sotoni”. Apostol se ovako izražava da bi osudio njihova dela koja se ne slažu sa učenjem, duhom i redom hrišćanske crkve. U 1.Korinćanima 5,3-5 ovaj se izraz odnosi na isključenje iz crkve kao poslednji korak crkve prema vernicima koji greše. Ovakvi ustvari sami sebe duhovno isključuju iz tela crkve.

            Pošto u svetu postoje samo dva duhovna carstva, Božje i Sotonino, vernici koji neće da služe prema načelima Božjeg carstva, automatski ulaze u službu sotonskog carstva.

            Iako je isključenje iz crkve uvek teška mera koju crkva mora da preduzme, ono služi i kao sredstvo opomene grešniku da napusti svoj pogrešni put i vrati se na pravi put. On može da se probudi i uvidi opasnost svog duhovnog stanja i da prestane sa nepoštovanjem Boga.

II    O HRIŠĆANSKOM BOGOSLUŽENJU

(1.Timotiju 2,1-15)

1. Treba se moliti za sve ljude (2,1-3)

“1.Molim dakle pre svega da se čine iskanja (molenja), molitve, moljenja (posredovanja), zahvaljivanja za sve ljude,

2. Za careve, i za sve koji su u vlasti[34], da tihi i mirni život poživimo u svakoj pobožnosti i poštenju.
3. Jer je ovo dobro i prijatno[35] pred spasiteljem našim Bogom,”

                                                                                                            (2,1-3)

1. Apostol Pavle prelazi na savete u pogledu raznih praktičnih pitanja za javna

bogosluženja, koji će Timotiju, kao starešini crkve, pomoći pri upravljanju crkvom. U crkvi treba da se čuju molenja, molitve i  zahvaljivanja. Molenja su molbe lične prirode; molitve su opšte sredstvo za vezu sa Bogom; posredovanja su posredničke molitve i još molitve za zahvaljivanje. Dužnost je hrišćana da se mole za spasenje svih ljudi.

2. Pavle ne smatra da je carstvo najbolji oblik vladavine, ali on je bio uobičajen u ono doba. Za hrišćanina je sporedno koji je oblik vladavine u njegovoj zemlji. On prima obaveze koje mu država nameće, a u saglasnosti su sa Božjom Rečju.

            Hrišćanin se trudi da živi “tihim i mirnim životom”. On je poslušan i primeran građanin svoje države i dobar je patriota.

            Njegovo poštovanje Boga treba da se vidi iz svake njegove reči i dela. Pravi hrišćanin je pošten u svim svojim odnosima prema susedima i društvenoj zajednici.

3. Molitva i rad “za sve ljude” po Božjoj je volji. Božja je namera da Njegova deca rade

na duhovnom i materijalnom blagostanju svih ljudi.

2. Bog želi da se svi ljudi spasu (2,4-7)

            “4. Koji hoće da se svi ljudi spasu, i da dođu u poznanje istine.

5. Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus,
6. Koji sebe dade u otkup za sve, za svedočanstvo u svoje vreme,
7. Za koje sam postavljen propovednik i apostol (istinu govorim u Hristu, ne lažem), učitelj neznabožaca, u veri i istini.”

                                                                                    (2,4-7)

4. Niko ne bi bio spasen da Bog nije odlučio da oprosti pokajanim grešnicima. Pošto Bog hoće svima da oprosti niko nije isključen iz mogućnosti da dođe do spasenja. Ako neko bude izgubljen, on je sam kriv što nije prihvatio Božji predlog.
5. Hrišćani veruju da jedan Bog vlada svemirom i da grešnik može samo preko Hrista da se pomiri sa Bogom. Bogu nisu potrebni ljudski posrednici. Isus je zastupnik pred Bogom za sve ljude.

            U ovom stihu Pavle odbacuje docetizam koji se pojavio u apostolsko doba i koji je učio da Hristos nije bio u ljudskom telu, nego je to samo tako izgledalo.

6. Isus je sebe dobrovoljno žrtvovao kao otkup za sve ljude. Otkup (grč. antilutron – opisni oblik od lutron znači otkup). Pavle ovde naglašava čovekovu potpunu nesposobnost da ma šta doprinese svom ličnom spasenju. Hristov zadatak na zemlji potvrđuje Božji plan da spase sve ljude.
7. Apostol iznosi svoje duboko uverenje da ga je Bog lično pozvao na ovu službu. “Propovednik” (grč. kerux = vesnik) je bio službeni vesnik ili govornik koji je objavljivao narodu carske ili namesnikove naredbe. Ovako Pavle prikazuje službu na koju je pozvan. On odbija optužbu judaista da je izdajnik svoga naroda. Bog ga je poslao da ide i govori “neznabošcima” (grč. etne = narodima). Bog želi da se svi ljudi spasu; zato se On pobrinuo da svi ljudi imaju mogućnost da upoznaju istinu.

2. Propisi za javnu službu i molitvu (2,8-15)

“8. Hoću dakle da molitve čine ljudi[36] na svakome mestu, podižući svete[37] ruke bez gneva i premišljanja[38].

9. Tako i žene u pristojnom odelu, sa stidom i poštenjem[39] da ukrašuju sebe, ne pletenicama, ni zlatom, ili biserom, ili haljinama skupocenim,
10. Nego dobrim delima kao što se pristoji ženama koje se obećavaju pobožnosti.
11. Žena na miru da se uči sa svakom pokornošću[40].
12. Ali ženi ne dopuštam da uči niti da vlada mužem, nego da bude mirna.
13. Jer je Adam napre sazdan[41] pa onda Eva;
14. I Adam se ne prevari, a žena prevarivši se postade prestupnica;
15. Ali će se spasti rađanjem dece, ako ostane u veri i ljubavi i u svetinji s poštenjem.[42]”

                                                                                                (2,8-15)

8. Apostol dalje piše o redu i načinu za vreme javnih molitava. On daje pouke Timotiju da bi se izbegao nered i fanatizam. Grčka reč andres (ljudi) označava muškarce za razliku od žena. “Svete[43]ruke” je slikoviti izraz za čist, moralno neuprljan karakter. Samo takav čovek je dostojan da se javno moli. Ruke simbolišu dela: za jednog ispravnog čoveka se kaže da ima “čiste ruke”. Molitva moralno ili duhovno nečistog čoveka je licemerstvo. Ona je uvreda za Boga.

            “Bez gneva i prepiranja”[44] znači prava molitva, lična ili javna molitva. Ona je moguća samo onda kad je u duhu i atmosferi ljubavi i praštanja. Duh gneva i osvete ne slaže se sa Božjim Duhom i zato mora da nestane. Prepiranje i svađanje nije u skladu sa Božjom namerom. Ovakav duh ruši uticaj molitve.

9. Pavle dalje piše o ponašanju žena. One treba da se oblače uredno, pristojno i skromno (uporedi: 1.Petrova 3,3-6). Žene treba svojim odevanjem da istaknu čednost kojom se hrišćanke odlikuju. Svaki način češljanja kose koji ima za cilj da privuče naročitu pažnju i laskanje suprotan je hrišćanskom načelu, ali i neurednost u ovom pogledu je protivna ovom načelu. Pristojnost i dobar ukus su deo prave vere. Svako neprirodno ukrašavanje znak je častoljublja i sebičnosti, a sadrži i nečiste namere prema suprotnom polu.
10. Žene treba da se ukrašavaju vrlinama i dobrim delima. One koje poštuju Boga pokazaće to svojim odevanjem i ponašanjem na bogosluženjima. One žene koje tvrde da su hrišćanke, pa ipak se napadno i neumereno oblače, pokazuju time licemerstvo.

            11-13. Žene nisu pozvane da pri bogosluženju nastupaju kao učitelji, nego da mirno i povučeno sede i slušaju. One treba da se uče iz Svetog pisma i propovedi. Pavle nije protivan da žene govore. On ih  ne potcenjuje, nego podvlači prividnu razliku između muškarca i žene. Hrišćanstvo je uzdiglo ženu i dalo joj dužnosti u crkvenom životu, ali ona nije pozvana da javno uči. U ono doba postojao je običaj da se žene povuku u pozadinu. Zato bi naročito isticanje žena bila ozbiljna smetnja. Apostol daje i razlog zašto se pravi ta razlika između muškarca i žene. Potčinjavanje žene mužu počelo je posle pada čoveka u greh, ali ono ne znači nepoštovanje žene, nego samo potrebu sklada među njima. Potčinjavanje ima za cilj da ženu učini srećnijom. Kao što je muž glava porodice, tako su muškarci prirodne vođe u crkvenoj zajednici.

14. Eva je bila prevarena, a Adam je svesno sagrešio iz ljubavi prema Evi. Pavlov drugi opravdani razlog za potčinjenost žene je to što je ona prevarena. Žene se lakše daju prevariti. Dakle, nema opravdanja za greh. Nema objašnjenja i opravdanja što je Eva pored izričite zapovesti sagrešila.
15. Ako žena verno ispunjava poverenu joj dužnost u porodici; ako sve mirno i s trpljenjem podnosi što joj je Bog odredio kao majci i prizna muževljevo vođstvo u porodici, Bog će joj pomoći. Čineći sve to u veri, ljubavi i posvećenju Bog će je spasti. Za spasenje je potrebno svakodnevno pokoravanje Božjoj nameri i planu.

III   USLOVI DA NEKO MOŽE DA BUDE VOĐA

(1.Timotiju 3,1-13)

1. Kakav karakter treba da ima starešina (3,1-7)

“1. Istinita je reč: ako ko vladičanstva[45] želi dobru stvar[46] želi.

2. Ali vladika[47] treba da je bez mane[48], jedne žene muž, i trezan[49], pametan[50], pošten[51], gostoljubiv, vredan da uči[52];
3. Ne pijanica, ne bojac[53], ne lakom, nego krotak[54], miran, [55]ne srebroljubac[56];
4. Koji svojim domom dobro upravlja, koji ima poslušnu decu sa svakim poštenjem[57];
5. A ako[58] ko ne ume svojim domom upravljati, kako će se moći starati[59] za crkvu Božju?
6. Ne novokršten[60], da se ne bi naduo[61], i upao u sud đavolji[62].
7. A valja[63] da ima i dobro svedočanstvo od onih koji su napolju[64], da ne bi upao u sramotu i u zamku đavolju.”

                                                                                                (3,1-7)

1. “Istinita” (grč. pistos = verna, dostojna poverenja) je reč. Neki misle da je ova rečenica zaključak onoga što je rečeno o pokoravanju žene mužu iz 2. poglavlja. Ali, ona se može primeniti i na ono što sledi u 3. poglavlju.

            U doba apostola “nadglednik” je bio ustvari starešina crkve.

2. Starešina mora da se pridržava načela ako hoće da uveri vernike da je on te službe dostojan. On sam treba da je bez mane, tj. besprekoran da bi pokazao svoju sposobnost za ovu službu.

            Rečenica: “jedne žene muž” različito se razume i prevodi. Ali, jasno je da ova rečenica naglašava bračnu vernost. Starešina ne može da ima dve ili više žena u isto vreme. Ovde se misli da on treba da bude oženjen, ali se zabranjuje mnogoženstvo. Takođe se misli da razveden ne može da bude starešina, kao i da ne treba ponovo da se oženi kad mu umre žena.

            Starešina treba da ima i druge osobine ovde nabrojane.

3. Starešina treba da bude uzor trezvenosti, a ne pijanica, svađalica ili ubojica, niti koristoljubiv, nego krotak i miroljubiv.

            4-5. Ako neko ne može da vodi svoju porodicu kako će voditi mnoge porodice od kojih se crkva sastoji?

            Deca starešine treba svojim ponašanjem da pokažu da poštuju svog oca. Sinovi prvosveštenika Ilija su žalostan primer neuspeha u vođenju porodice.

6. Sveto pismo ne kaže ništa o godinama provedenim u istini kao uslovu za starešinsku službu, ali zahteva da starešina bude duhovno zreo. Kod mladih postoji opasnost da se uzohole i da ih zbog toga snađe ista osuda kao i Sotonu koji se isto uzoholio.

7. Ugled jednog starešine je važan u crkvi i van nje. On treba da uživa poštovanje i onih koji nisu vernici crkve. Ako njegov ugled nije na visini i van crkve to će biti štetno za crkvu, a on može da se izloži sramoti i padne u sotonsku zamku.

2. Kakav karakter treba da imaju đakoni (3,8-13)

“8. Tako i đakoni treba da budu pošteni, ne dvojezični, ne koji mnogo vina piju, ne lakomi na dobitak pogan[65],

9. Koji imaju tajnu vere u čistoj savesti.
10. A i ovi da se kušaju[66] najpre, pa onda da služe, ako su bez mane.
11. Tako i žene treba da su poštene, ne koje opadaju[67], trezne[68], verne u svemu.
12. Đakoni da bivaju jednih žena muževi[69], koji dobro upravljaju decom i svojim domovima.
13. Jer koji dobro služe oni dobijaju sebi dobar postup[70], i veliku slobodu u veri Isusa Hrista.”

                                                                                    (3,8-13)

8. Đakonska služba je isto važna kao i starešinska, zato oni treba da budu “pošteni” (grč. semnos = dostojni poštovanja), “ne dvojezični” tj. da ne kažu jedno jednoj osobi, a sasvim drugo drugoj osobi.

            Đakoni treba da budu u svemu umereni. Grčka reč oinos označava i šîru i prevrelo vino. Otuda teškoća pri tumačenju ovog stiha. Obično se smatra da apostol misli na grožđani sok, jer bi se inače ovaj stih suprotio s njegovom izjavom u 1.Korinćanima 6,19; 10,31. kao i uopšte sa stavom Svetog pisma prema alkoholnom vinu (Propovednik 20,1; 23,29-32; Jovan 2,9). Neki opet misle da Pavle odobrava da se umereno pije vino. Oni se pitaju ako je ovde reč o slatkom vinu zašto bi apostol napominjao da ne piju mnogo vina. Oni ukazuju još na 5. Mojsijevu 14,26 i 1.Timotiju 5,23. Ali, bolje je prihvatiti opšti stav Svetog pisma o upotrebi alkoholnog pića kao i načelo naše crkve.

            Dalje, hrišćanin treba uvek da odreče korist na štetu bližnjih, pa makar ona bila odobrena po samom zakonu.

9. Nije dovoljno da je đakon samo upoznat sa učenjem Svetog pisma. On treba da se drži i načela Biblije u pogledu vere i savesti u svom svakodnevnom životu. Dobar đakon neće imati za šta da se stidi pred Bogom i ljudima.
10. Apostol preporučuje da se za đakone postavljaju ljudi koji već poznaju život i imaju iskustva i zato mogu dobro da obave ovu službu. Crkva ne bi trebalo da naimenuje ljude slabe u veri ili nemarne u radu verujući da će oni vremenom ili zbog naimenovanja da postanu bolji i verniji.
11. Nije jasno da li Pavle ovde govori o đakonima ili ženama đakona, ali za njih važe ista načela kao i za đakone. One naročito treba da su verne žene.
12. Ono isto što se traži u pogledu visine porodičnog života za starešinu crkve, traži se i za đakona. Ona vera koja nema nekog uticaja na dom, nema mnogo vrednosti.
13. U ovom stihu apostol rezimira sve ono što je rekao u stihovima 1-12. On podstiče sve da verno služe svaki u svojoj službi starešine, đakona i đakonice.

            Izraz “diakonos” (đakon) upotrebljava se u početku da označi svaku službu u crkvi. Apostol Pavle je često sebe i Timotija nazivao “diakonoi” što označava množinu od “diakonos”.

            Ovakvi stiču ugled ili položaj u narodu. To je jasni dokaz njihove dublje veze sa Bogom. Kad se neko ujedinio sa Hristom ništa ne može lično ili u poslovanju da ga obeshrabri.

IV  GLAVNA SADRŽINA EVANĐELJA

(1.Timotiju 3,14 – 4,5)

1. Osnovna vest hrišćanstva (3,14-16)

“14. Ovo ti pišem nadajući se da ću skoro doći k tebi.

15. Ako li se zabavim[71], da znaš kako treba živeti u domu Božjemu, koji je crkva Boga živoga, stup i tvrđa[72] istine.
16. I kao što je priznato, velika je tajna pobožnosti[73]: Bog se javi u telu[74], opravda se u Duhu[75], pokaza se anđelima, propovedi se neznabošcima[76], verova se na svetu, uznese se u slavi.”

                                                                                                      (3,14-16)

            14-15. Ova Pavlova želja se nikada nije ostvarila.

            Apostol poučava Timotija u pogledu upravljanja mesnom crkvom i moralnog vladanja koje se zahteva od svih vođa; kad se Timotije susretne sa raznim problemima u crkvi on će u ovoj poslanici naći uputstva kako da postupa. Božja crkva nije građevina nego duhovna zajednica obraćenih u raznim mestima.

            Bogosluženje “Bogu živome” zahteva živu veru onih koji umaju i prihvataju Božje ciljeve i zahteve u svom dnevnom životu.

            Prvi hrišćani su svedoci Božje mudrosti, sile i milosti. Ako oni ne sarađuju s Božjim planom o obnovljenju Božjeg lika u čoveku ne mogu da uzmu učešća u obnovljenju zemlje. Pavle hrabri vernike da pokažu već u ovom životu načela istine koju objavljuju.

            Božja crkva je “stup i tvrđa istine”. Apostol ovako naziva crkvu spasenih. Kao što stub drži svod, a temelj celu zgradu, tako i crkva drži i čuva istinu. Nije dosta da se priznaju samo načela istine; ona moraju da se pokažu i u životu vernika.

16. Mnogi tumači Svetog pisma smatraju da se ovaj stih odnosi na neku dobro poznatu pesmu prve crkve.

            “Tajna pobožnosti” je temelj svake nade i izvor svakog okrepljenja.

            “Bog se javi u telu”. Jasno je da se ovo odnosi na Hrista preko koga se ova tajna otkrila svetu (Jovan 1,14). Isus Hristos, koji je “punina božanstva telesno” (Kološanima 2,9), svukao je sa sebe svoju nebesku slavu i živeo kao čovek. On je uzeo i čovečije telo.

            “Opravda se u duhu”. Hristos se opravdao tj. bio je oglašen pravednikom (grč. diklaioo = oglasiti pravednim), jer je bio bez greha (vidi: Jovan 8,46). Gledajući njegov život i dela, ljudi su ga smatrali pravednikom.

            “U duhu”[77] znači u duhovnim stvarima. Spasitelj je živeo “u duhu” potpune predaje Božjoj volji i to ga je zaštitilo od greha.

            Hristos je došao da bude zamena za čoveka i kao takav, On je potvrdio da je Bog pravedan u svojim zahtevima i sudovima.

            “Pokaza se anđelima”. U svim fazama svog života na zemlji, od rođenja do vaskrsenja i vaznesenja, anđeli su mogli videti Isusa i posvedočiti o Njegovoj nesebičnosti i savršenom karakteru.

            “Propovedi se neznabošcima[78]”. Sam Hristos je naredio svojim apostolima da idu i govore o Njemu svim narodima.

            “Verova se na svetu”. Ovde Pavle naglašava uspeh Hristove misije počevši od utelovljenja pa do prihvatanja u srcu ljudi. Ovim apostol naglašava nagli napredak evanđelja u svetu.

            “Uznese se u slavi”. Apostol ovde misli na slavni doček Isusov, kad se pobedonosno vazneo na nebo.

2. Lažna vest u hrišćanstvu (4,1-5)

“1. A Duh razgovetno govori[79] da će u poslednja vremena odstupiti[80] neki od vere slušajući[81]  lažne duhove i nauke đavolske,

2. U licemerju laža[82], žigosanih na svojoj savesti[83],
3. Koji zabranjuju ženiti se, i zapovedaju uzdržavati se od jela koja Bog stvori za jelo sa zahvalnošću vernima[84] i onima koji poznaše istinu[85].
4. Jer je svako stvorenje Božje dobro[86] i ništa nije na odmet kad se prima sa zahvalnošću.
5. Jer se osvećuje rečju Božjom i molitvom.”

                                                                                                (4,1-5)

1. Sveti Duh, koji je govorio preko proroka, govori i sad preko apostola Pavla i ostalih apostola.

            On uči da će neki učenici otpasti (grč. afistemi = odvojiti se, odstupiti) od vere. Pavle govori u 2.Solunjanima 2,3 o otpadu (apostalia) na koji je on već skrenuo pažnju starešinama efeske crkve (Dela 20,228-31). Njegov uticaj će uskoro da preplavi svet da bi se pripremila poslednja sotonska prevara (GC, 562.588-589,624; PP, 686).

2. Lažni učitelji prikazivaće se kao odani istini dok će ustvari širiti “nauke đavolske”. Tako će oni prevariti ljude, kao što usijano gvožđe ostavlja svoj žig na koži, tako i “nauka đavolska” ostavlja svoj neizbrisivi, sotonski znak na lažnim učiteljima.
3. “Zabranjuju ženiti se”. Ovde apostol ukazuje na fanatička shvatanja koja su gnostici uveli u hrišćanstvo, a koja su kasnije živela u manastirskom načinu života u srednjem veku. Gnostici su verovali da je sve na svetu zlo i zato treba i iz ljudskog tela da se sve želje suzbiju i uklone. Za njih je brak bio želja tela i zato grešan.

            “Zapovedaju uzdržavati se od jela koja Bog stvori za jela”.   Ovde je upotrebljena grčka reč “bromata” (jela, hrana, Marko 7,19). Pavle piše u Rimljanima 14,1 o hrišćanskom životu i ishrani. Apostol govori o asketskim uticajima i tendencijama u prvoj hrišćanskoj crkvi. Ovi asketi su navodili razloge u korist potpune zabrane neke hrane, naročito u neke dane.

            Bog je ustanovio brak i dao način ishrane čoveku još u raju. Ovo je bio deo Božjeg plana za pravilno usavršavanje čoveka. Bog koji je stvorio čoveka zna šta je najbolje za uravnotežen i srećan život. Čovek ne sme da uskrati sebi ono što je Bog odredio radi njegovog zdravlja. Čovek treba ne samo da se drži ovih Božjih uputstava, nego i da zahvaljuje i raduje se zbog toga. Samo oni koji iz iskustva u životu razumeju Božju ljubav mogu da izraze pravo zahvaljivanje jer su sve to dobro razumeli.

4. “Svako stvorenje”[87]. Grčki “pan ktisma” (sve stvoreno) odnosi se na 3. stih. Bog je sve dobro (grč. kalos = izvrsno, odlično) stvorio i učinio. On zna šta je najbolje za čovekovo blagostanje i sreću.

Neki pokušavaju da iz ovog stiha dokažu da je apostol Pavle ukinuo razliku između čiste i nečiste hrane. Ali, Bog je pri stvaranju tačno odredio šta čovek treba da jede. On nije u početku dozvolio da se jede meso, niti svo bilje. Neko bilje i životinje su stvorene za drugu svrhu, za koju su oni dobri.

            Posle potopa Bog je dozvolio da se jede “čisto” meso, a “nečisto” je zabranjeno. Ovo uređenje u pogledu bilja i životinja nikada kasnije nije ukinuto. Sve što je Bog stvorio On je to učinio da zadovolji neku potrebu.

5. Bog je odredio da postoji brak. On je još i rekao šta treba čovek da jede. Tako je Tvorac sve odredio ili posvetio prema svojoj svrsi i potrebi. To je Njegova izričita naredba. Hrišćanin živi po Božjoj Reči, Svetom pismu.

Molitve prvih hrišćana sastojale su se obično iz reči uzetih iz Svetog pisma, naročito psalama; zato apostol i kaže “rečju Božjom”. Molitva pre jela izražava zahvalnost za Božju ljubav i milost.

V   PRAKTIČNI SAVETI ZA USPEŠNIJU SLUŽBU

( 1.Timotiju 4,6-16)

1. Poučavanje dobroj nauci (4,6)

“6. Ovo sve kazujući braći[88] bićeš dobar sluga Isusa Hrista, odgajen rečima vere[89] i dobrom naukom koju si primio.[90]”

                                                                        (4,6)

6. Pavle podseća Timotija da treba neprestano da poučava braću o opasnosti od lažnih učitelja. Nijedan Božji sluga ne može uspešno da radi ako ne proučava Sveto pismo i sebe ne ispituje. Hraniti se Svetim pismom ne znači samo znati stihove Biblije ili neke činjenice, jer i sam Sotona dobro poznaje Sveto pismo. Cilj poznavanja Svetog pisma je da lično upoznamo Hrista i steknemo lično iskustvo poznanja spasenja.

2. Izbegavajte filozofije i prepiranja (4,7)

“7. A poganih i bapskih gatalica kloni se[91]; a obučavaj se[92] u pobožnosti.”

                                                                                                (4,7)

7. Sluge evanđelja ne treba da se bave raznim filozofskim raspravljanjima i pitanjima oko kojih se prepire ovaj svet. Oni ne treba da uzimaju učešća u prepiranju oko predrasuda i nerazumnih stvari. To je nedostojno pažnje jednog Božjeg sluge.

            Apostol preporučuje Timotiju da svoju snagu troši na objavljivanje velikih istina iz Božjeg plana o spasenju. Najbolja odbrana hrišćanskog učenja nije stalno napadanje zabluda i priča lažnog učenja, nego uredan hrišćanski život.

3. Uticaj primera prave pobožnosti (4,8-16)

“8. Jer telesno obučavanje malo je korisno, a pobožnost je korisna za svašta[93], imajući obećanje života sadašnjega i onoga koji ide.[94]”

                                                                                                (4,8)

8. Apostol ne umanjuje značaj fizičkog negovanja tela koje je stan Svetog Duha. Dužnost je svakog hrišćanina da čuva svoje zdravlje, zato je telu potrebno i fizičko staranje i vežbanje. Ali, potrebno staranje oko tela može da bude na štetu karaktera i pobožnosti. Zdrav život ne zavisi samo od toga što mi činimo za naše telo nego i od našeg napredovanja u duhovnom pogledu.

            Samo fizičko staranje od manje je vrednosti u poređenju sa staranjem oko karaktera. Ipak ne sme da se zaboravi da fizičko zdravlje doprinosi duhovnom napredovanju jedne ličnosti.

            “Ali pobožnost je korisna za sve”. Sve što činimo za naše fizičko ili umno napredovanje samo je sredstvo da postignemo glavni cilj – duhovni napredak. Sličnost Hristovom karakteru treba da je osnovno načelo napretka pravog hrišćanina. Pobožnost obećava ne samo budući život nego pruža mir, sreću i blagoslove u ovome životu.

            “9. Ovo je istinita reč i dostojna svakoga primanja.[95]

10. Jer se zato i trudimo i bivamo sramotni[96], jer se uzdamo u Boga živa, koji je spasitelj svima ljudima, a osobito vernima.
11. Ovo zapovedaj i uči.”

                                                                                                (4,9-11)

            9-10. Grčka reč pistos znači puno poverenje. Apostol se veoma trudio i imao želju da u crkvama podstakne pravu pobožnost. Njegova ljubav prema ljudima vidi se iz njegovog neumornog rada.

            Pavle se zato i “borio sa protivnicima” (vidi: 1.Korinćanima 9,25), što je bolji prevod nego “podnosio sramotu”. Hristos je Spasitelj svih ljudi, a najpre onih koji veruju i prihvataju spasenje.

11. Ovaj stih može ovako da se prevede: “Potrudi se da ovo iznosiš narodu i da ga u tom poučavaš”. Karakter sličan Hristovom je od najveće važnosti i njemu treba da se podvrgne sve drugo ma kako da je korisno.

            “12. Niko da ne postane nemarljiv za tvoju mladost[97]; nego budi ugled[98] vernima u reči, u življenju, u ljubavi, u duhu, u veri, u čistoti.”

                                                                                    (4,12)

12. Timotije tada nije imao ni 40 godina, a već je bio starešina nad mnogima. On je bio, izgleda, ponizan i povučen po prirodi. On je više slušao nego što je voleo da zapoveda.

            Apostol ga ovde (stihovi 12-16) savetuje s obzirom na njegove prirodne nedostatke. Mladost nije nikakva smetnja duhovnoj vezi sa Bogom, kao što i godine nisu nikakva garancija za posvećenje i zdravo mišljenje. O ljudima treba da se misli prema njihovom posvećenju i sposobnostima, a ne po njihovim godinama ili položaju.

            “Budi primer[99] vernima”. Pavle hrabri Timotija da i dalje pokazuje hrišćanske vrline da bi njegov ugled ostao na visini. On treba da bude primer u životu vernicima rečima, ponašanjem i u veri. To će ohrabriti i druge da budu takvi.

            “13. Dokle dođem pazi na čitanje, utešavanje[100] i učenje[101].

14. Ne pusti u nemar dar u sebi[102] koji ti je dan po proroštvu metnuvši starešine ruke na tebe.
15. U ovom se poučavaj, u ovom stoj[103], da se napredak tvoj pokaže u svemu.[104]”

                                                                                                (4,13-15)

13. Prema jevrejskom običaju da se Biblija redovno čita po sinagogama, i hrišćani su proučavali Sveto pismo pri bogosluženjima (uporedi: Luka 4,16). Pošto je u ono vreme bilo vrlo malo prepisa Svetog pisma, bilo je potrebno da se Pismo javno čita.

            Ali, zbog lažnih učitelja po crkvama, apostol je poučio Timotija da brižljivo izabere tekst koji treba javno da se čita.

            Timotije je trebalo da savetuje vernike da se u životu drže onoga što su čuli kad je Sveto pismo javno čitano. Možda je ovde reč i o propovedanju i misioniranju. Timotije je trebalo da pazi i na nauku s obzirom na razne lažne učitelje koji bi mogli pogrešno da poučavaju osnovne nauke hrišćanske vere.

14. “Ne zanemaruj milosni dar”.[105] Grčka reč karizma znači dar milosti. Apostol ovde misli na Timotijeve naročite sposobnosti za upravljanje i obdarenost za proučavanje.

            Svaki hrišćanin ima neki dar koji treba da upotrebi za napredak crkve. Niko ne treba da se hvali svojim darom jer je svaki dar od Boga, nego treba da misli na posledice ako ga zanemari.

            Bog je saopštio svoju volju u pogledu Timotija preko Pavla i proroka hrišćanske crkve i on treba toga da se seti (vidi: 1,18).

            Timotije nije primio ovaj dar kad je bio rukopoložen. Nikakva sila ni sposobnost nisu prešli preko ruku starešina (grč. presbiterion = starešine, savet starešina) na Timotija, nego su oni primetili njegovo posvećenje i sposobnost, pa su ga postavili za vođu crkve.

15. Božji sluga treba potpuno da se posveti poslu spasavanja duša i da službu svoju svrši. On treba sada da pokaže napredak u novoj službi kao vođa crkve. Taj napredak treba da se vidi.

“16. Pazi na sebe i na nauku, i stoj u tome[106]; jer ovo čineći spašćeš i samoga sebe i one koji te slušaju.”

                                                                                    (4,16)

16. Apostol ističe ono što je od najveće važnosti za dobar uspeh u Timotijevoj službi. Pravi dokaz hrišćanstva nije naša zdrava logika, nego život sličan Hristovom životu. Oni koji ozbiljno traže istinu ne interesuju se za razne teorije. Njihova filozofija sastoji se u tome kako da se pobede gresi, poroci i slabosti pomoću Božje sile.

            Žalosno je kada neki pokušavaju da reformišu život drugih, a sam njihov život po ovom pitanju nije obnovljen Božjom silom. Onaj koji propoveda o dobroti i ljubavi treba najpre da pokaže ove osobine u svom životu. Loš hrišćanski život ometa propovedanje evanđelja.

            Jedan vođa u crkvi ne samo da živi primernim životom, nego se i trudi da dobro razume hrišćansko učenje. Bog ne može da blagoslovi one koji zanemaruju proučavanje Svetog pisma.

            Svaki Božji sluga treba da stekne ovu naviku kao Timotije. On treba svake godine da pokaže napredak u duhovnom životu i poznavanju istina Božje Reči.

            Spasavanje ljudi zavisi u mnogome od života verom već spasenih vernika. Najuspešnije Božje svedočanstvo, onako kako se otkriva u Isusu Hristu, je istina koja se otkrila u ličnostima i karakteru već spasenih ljudi.

VI    PASTIRSKO STARANJE ZA CRKVU

(1.Timotiju 5,1 – 6,21)

1. Odnos prema starim i mladim vernicima (5,1.2)

“1. Starca ne karaj[107], nego mu govori kao ocu; momčadima[108] kao braći;

2. Staricama kao materama; mladima kao sestrama, sa svakom čistotom.”

(5,1.2)

            1-2. Ne priliči mlađem da starijeg od sebe oštro ukorava, pa i kad je u pravu, da stavi svoju primedbu. Grčka reč presbiteros označava starijeg čoveka. I ljudi u svetu uzdržavaju se u ovom pogledu. Možda je potrebno opomenuti i posavetovati i starije, ali onda to treba da se učini s poniznošću i poštovanjem starijeg.

            Savetovanje i ohrabrenje mladih je mnogo uspešnije kad nije učinjeno u kritičkom duhu. Mladi treba, kad se savetuju ili opominju, da osete da su vezani za crkvu, a ne njenu nadmoćnost nad njima.

            Svaki starešina treba sa vernicima da postupa kao sa članom porodice; to će mu pomoći da se ne uzdiže grubo nad drugima. Treba naročito da se poštuju starije žene, a odnos prema mlađim hrišćankama treba da je korektan i moralno čist.

2. Odnos prema udovicama (5,3-16)

“3. Udovice poštuj, koje su prave udovice.

4. Ako li koja udovica ima decu ili unučad, da se uče[109] najpre svoj dom poštovati, i zajam vraćati roditeljima[110]; jer je ovo ugodno pred Bogom.
5. A prava udovica i usamljena[111] uzda se u Boga, i živi u molitvama i u moljenju dan i noć.”

                                                                                                            (5,3-5)

            3-5. Apostol savetuje da se udovice koje nemaju nikoga svog poštuju ne samo rečima nego da im se pruži materijalna pomoć. Briga za ovakve prvenstveno je dužnost njene dece, a ako ona nisu u stanju, onda bliža rodbina.

            Grčka reč za poštovati je ensebeo (izraziti poštovanje, biti poštovan) i prevodi se kao imenica sa pobožnost (ensebeia; 2,2; 3,16; 4,7). Hrišćanstvo nabraja naše dužnosti. Onaj koji se ne brine za svoje gori je od neznabošca. Bog ne odobrava staranje crkve umesto naše dužnosti prema roditeljima. Ovde nije reč samo o našoj dužnosti ili poštovanju roditelja, nego o našoj ljubavi prema njima.  Reč “roditelji” označava pretke.

            Osećanje naše dužnosti prema Bogu ili roditeljima pokazuje visinu naše pobožnosti. Bog se stara za bespomoćne, napuštene i siromašne. Onaj koji se brine za roditelje otkriva u sebi Hristovu osobinu, što je ugodno Bogu.

            Prava usamljena udovica je ona koja nema dece niti rodbine, pa se i ne može nadati pomoći. Ovakve se uzdaju na prvom mestu u Boga. One su u stalnoj vezi sa Bogom, koji im je pomoćnik i zaštita.

            “6.  A koja živi u sladostima, živa je umrla[112].”

                                                                                                (5,6)

6. Apostol ne daje nikakve savete crkvi u pogledu ovakvih udovica. One su obično mrtve u duhovnom pogledu, jer svoje dostojanstvo i pobožnost zamenjuju uživanjem u slastima.

            “7. I ovo zapovedaj[113], da budu bez mane[114].”

                                                                        (5,7)

7. Pavle dalje prelazi na uputstva u pogledu udovica (stihovi 3-16). Ova apostolova uputstva bila su za Timotijev lični rad, a neka su se odnosila i na negu crkve. Udovice i njihova deca treba da žive pred svetom besprekornim životom.”

“8. Ako li ko za svoje a osobito za domaće ne promišlja[115], odrekao se vere, i gori je od neznabošca[116].

9. A udovica da se ne prima mlađa od šezdeset godina[117], i koja je bila jednome mužu žena;
10. I koja ima svedočanstvo u dobrim delima[118], ako je decu odgajila, ako je gostoljubiva bila, ako je svetima noge prala, ako je nevoljnima pomagala, ako je išla za svakim dobrim delom.”

                                                                                                            (5,8-10)

8. Apostol ovde misli ne samo na udovice, nego na širi krug odgovornosti. Rođaci bi trebalo više da misle o onima koji su im rod a mogu da dopadnu u siromaštvo ili kakvu nevolju. Ne može se pripadati veri koja se zasniva na nesebičnoj ljubavi, a zanemariti roditelje ili rodbinu kada su u nevolji. Ovakvim svojim postupkom on se odriče svoje vere.
9. Svrha ovog spiska udovica nije nam poznata. U 10. stihu apostol napominje kakve treba da su te udovice koje se mogu upisati u taj spisak. Nije jasno, ako su odgajale decu (stih 10), zašto se ta deca ne staraju o majci. Možda su ona pomrla ili nisu sposobna da ovo čine. U svakom slučaju “prava udovica” je dostojna pomoći.

            Pavle savetuje da se mlade udovice udaju i takve se onda ne nalaze na spisku udovica. Samo one udovice koje su bile verne žene i dobre majke mogu da budu na ovom spisku.

10. Udovice upisane u spisak udovica trebalo je da dokažu svojim životom da su “prave udovice”. To su one koje su činile dobra dela, podizale decu i brinule se oko njih, bile gostoljubive, po istočnom običaju pristojnosti prale noge gostima, što je za njih bila čast, i ako je pomagala siromašnima i nevoljnima.

            “11. A mladih udovica prođi se[119]; jer kad pobesne protiv Hrista[120], hoće da se udaju,

12. I imaju greh što prvu veru odbaciše[121].
13. A k tome i besposlene uče se skitati po kućama, ne samo pak besposlene, nego i jezične i sveznale[122], pa govore što ne treba.”

                                                                                    (5,11-13)

11. Ove mlade udovice su one ispod 60 godina. Ovde apostol neće da kaže da udovice ispod 60 godina bez dece ne treba da dobijaju materijalnu pomoć, nego samo da ne treba da se upišu u ovaj spisak udovica. Žene koje imaju više od 60 godina ne padaju u razna iskušenja kao one mlađe.

            Mlađe mogu da požele da se udaju. Ovakva želja sama po sebi je dozvoljena. Pavle savetuje da se udovice ponovo udaju.

12. Pavle ne osuđuje ponovnu udaju kao takvu, on je naprotiv savetuje. Kad on ovako kaže, on to čini jer ima u vidu grupu upisanih udovica. Grčka reč krima znači sud ili osuda, a ne greh. Ovu “veru” (obećanje) koju su dale Hristu, one sad odbacuju.
13. Mlade udovice često ne ostaju u kući, a imaju dosta slobodnog vremena. One idu po kućama i tamo svašta govore i spletkare.

“14. Hoću dakle da se mlade udovice udaju, decu rađaju, kuću kuće[123], a nikakva uzroka da ne daju protivniku za huljenje[124].

15. Jer se evo neke okrenuše za sotonom[125].
16. Ako koji verni ili verna ima udovice, neka se stara za njih, i da ne dosađuju[126] crkvi da one koje su prave udovice može zadovoljiti[127].”

                                                                                                            (5,14-16)

14. Bog je usadio želju kod čoveka da je u bračnoj zajednici. Bilo bi pogrešno da se savetuje nešto suprotno mladim udovicama. One treba da se ponovo udaju i budu svome mužu potpora, da vode domaćinstvo i staraju se da porodica bude zdrava i napredna. One ne smeju da daju povoda za ogovaranje, jer se na mlade udovice više motri.
15. Pavle napominje da već ima slučajeva da su neke mlade udovice skrenule s pravog puta i pošle za Sotonom, tj. udarile pogrešnim putem i čine što je suprotno njihovoj veri.
16. Apostol dalje piše o staranju oko udovica. On iznosi mogućan primer da neka sestra ima majku i baku udovu. Briga za ovakvu ne treba da padne na crkvu nego na njih, iako je možda udata za nevernog. Muž može da razume ovu obavezu svoje žene.

            U ovom stihu apostol misli na sve udovice. One udovice koje nemaju dece ili imaju, a ona odbacuju da se staraju za njih, crkva treba da se stara za takve.

3. Odnos prema izabranim starešinama (5,17-25)

“17. A sveštenicima[128] koji se dobro staraju da se daje dvoguba[129] čast, a osobito onima koji se trude u reči i u nauci[130].

18. Jer pismo govori: volu koji vrše ne zavezuj usta[131], i radin[132] je dostojan svoje plate.”

                                                                                    (5,17.18)

            17-18. Starešine mesnih crkava dostojne su poštovanja, jer su stariji po godinama i obavljaju važnu službu u crkvi. Neki misle da apostol ovde misli na novčanu pomoć, dvostruko koliko dobijaju udovice, ali u vezi sa sličnim stihovima izgleda da je ovde reč o većem poštovanju starešina, što nalaže njihova služba. Oni jasno propovedaju i uče.

            Apstol se poziva na Božju Reč kao najveći autoritet: oni koji posvećuju svoje čitavo vreme službi Reči dostojni su svoje plate. Neki misle da se ove reči ne odnose na novčanu pomoć, nego na poštovanje s obzirom na njihovu službu.

            Ali, Pavle ovde misli na načelo u Božjem planu o održavanju levitskog sveštenstva (4.Mojsijeva 18,21). Oni koji su se potpuno posvetili svetoj službi zaslužuju materijalnu pomoć od onih kojima oni duhovno služe (AA, 336).

            “19. Na sveštenika ne primaj tužbe, osim kad imaju dva ili tri svedoka.”

                                                                                                (5,19)

19. Da bi se očuvao ugled starešina, Timotije ne treba da prima optužbu na starešine osim ako ima dva ili tri svedoka koji potvrđuju optužbu. Apostol ovde ne podupire one koji su u službi kad ne čine pravo, nego samo štiti verne vođe od onih koji klevetama hoće da ojačaju svoj uticaj i ugled.

            Da bi se ljudi zaštitili od zlonamernog optuživanja pred nekim sudom, u Starom zavetu se zahtevalo “dva ili tri svedoka”. U Novom zavetu je prihvaćen ovaj običaj (Matej 18,16). Ali, u pogledu starešine, Pavle preporučuje da se i ne pokrene saslušanje ako tužitelj ne može da navede “dva ili tri” pouzdana svedoka.

            “20. A koji greše pokaraj ih pred svima, da i drugi imaju strah.”

                                                                                                (5,20)

20. Apostol nikako ne opravdava, niti brani greh kod starešina. On zahteva od Timotija da takve “pokara” (grč. elegko = uveriti) kad je optužba opravdana. Velika je stvar kada jedan vernik optužuje drugog za neki greh, a kamoli ako je u pitanju starešina. Ovakva optužba mora da bude potpuno opravdana. Pod rečju “pokarati” Sveto pismo uvek razume “uveriti”. To može da bude samo onda kada postoje nepobitni dokazi.

“21. Zaklinjem te pred Bogom i Gospodom Isusom Hristom i izbranima njegovim anđelima da ovo držiš bez licemerja[133], ne čineći ništa po hateru[134].

22. Ruku odmah[135] ne meći[136] ni na koga, niti pristaj u tuđe grehe. Drži sebe čista.[137]”

                                                                                    (5,21.22)

21. Timotije treba sve ovo da čini savesno i pravedno, a ne pristrasno. On ne sme da zadovolji ljude, nego Božju pravdu. Starešine crkve ne smeju da dozvole ni veliko prijateljstvo ni neprijateljstvo, da ih ljudi ne bi optuživali. Ako vođa ne pokaže poštenje i vrline, šta se onda može očekivati od vernika.

            Ponekad mlade vođe, kao što je bio Timotije, imaju teškoće kad treba da pouče starije od sebe. Oni treba tada da se čuvaju od predrasuda ili pristrasnosti. Oni ne treba da traže ili očekuju naročitu čast ili ugled ili da pokazuju svoju snagu. Ne sme da prevagne lično prijateljstvo ili neprijateljstvo nego pravda.

22. Ove reči se odnose na brzo rukopoloženje neiskusnih i neveštih ljudi ili na ponovno postavljanje starešina kojima je oduzeta ova služba. Služba jednog starešine je sveta i važna služba i nju ne može da obavlja onaj koji nije dozreo za jednu ovakvu službu. Ako bi Timotije prešao preko učinjenih greha starešina, on bi štitio greh i morao da snosi posledice.

            Vođa mora da se čuva i da ostane čist. Nikakav prestiž niti želja za vlašću i čašću, niti lično prijateljstvo, ne sme da utiče na pravedni sud u stvarima crkve.

            “23. Više ne pij vode, nego pij po malo vina, želuca radi svojega i čestih svojih bolesti.”

                                                                                                            (5,23)

23. “Ubuduće ne pij samo vode”.[138] U Pavlovo doba, kao i sada, voda na Bliskom Istoku nije često bila dobra za piće. Razne bolesti, kao npr. difterija, dobijale su se često zbog ovakve vode. Zbog toga su postojali razni saveti da se žeđ gasi na druge načine.

            Neki tumači Svetog pisma misle da je apostol ovde odobrio Timotiju da umereno pije prevrelo (alkoholno) vino (grč. oinos = vino). Oni podsećaju na činjenicu da ljudi vekovima piju vino.

            Drugi tvrde da Pavle ovde misli na neprevreli grožđani sok, naglašavajući da apostol Pavle nije mogao dati savet koji je suprotan učenju Svetog pisma o alkoholnim pićima (Priče 20,1; 23,29-32 itd.). Apostol se u svome životu držao propisa i saveta Svetog pisma.

            “Želuca radi svojega”.  Cilj je Pavlovog saveta Timotiju fizička kondicija zbog teških dužnosti kojima je bio opterećen u crkvama Male Azije.

            “24. A nekih su ljudi gresi poznati koji napred vode na sud[139], a nekih idu za njima[140].

25. Tako su i dobra dela poznata, i koja su drukčija[141] ne mogu se sakriti.”

                                                                                                (5,24.25)

24. Grčka reč prodelos (jasan, očevidan) nalazi se još samo u Jevrejima 7,14 gde se prevodi sa “poznato”. Ova reč se obično ovako prevodi.

            Ovim rečima apostol završava svoj savet o optužbama protiv starešina i njihovog grešenja.

            Neki misle da je ovde reč uopšte o ljudskim gresima. Reč “poznati”[142] odnosi se na grehe starešina koji “idu na sud pred njima”[143] i tako se donosi odluka o njihovoj sposobnosti za ovu službu. Gresi starešine “vode na sud” (grč. crisis = suđenje) o njegovim sposobnostima da ostane u svojoj službi ili bude smenjen. Apostol dodaje da ovakvi gresi mogu da budu i nepoznati u vreme njegove službe, ali se kasnije otkriju.

25. Sve što se čini, bilo dobro ili zlo, postaje navika koja utiče na našu volju da to isto ponovo činimo. Mnogi ljudi se sećaju šta su činili u prošlosti.

4. Saveti u pogledu hrišćana, robova (6,1.2)

“1. Robovi koji su god pod jarmom[144] da pokazuju svaku čast svojim gospodarima, da se ne huli na ime Božje i na nauku.

2. A koji imaju krštene gospodare[145], da ne postaju nemarljivi za njih što su braća[146], nego još bolje da služe, jer su verni i ljubazni, zajedničari u blagodati.[147] Ovo uči i savetuj.[148]”

                                                                                                            (6,1.2)

1. Ropstvo je bilo sastavni deo rimskog državnog i društvenog uređenja. Prvi hrišćani su

bili većinom iz ovog društvenog sloja. Prva crkva se sastojala iz dve klase ljudi: robova i robovlasnika. Robovi su zakonski bili vezani za svoje gospodare i zato je trebalo da ih poštuju.

            Ime Božje na jevrejskom i grčkom označava samu Božju ličnost i Njegov karakter. Sve se to nalazi u Njegovom imenu. Hrišćanstvo nije samo filozofska teorija; ono menja moralnu osnovu i način života. Vrednost evanđeoskog učenja se može videti u karakteru i životu vernika.

            Da su hrišćani napali ustanovu ropstva oni bi bili oglašeni neprijateljima države, poretka i zakona. Pobune i krvoprolića bi nastali, a na Boga i Njegovo evanđelje bi se hulilo.

2. Apostol podseća hrišćane – robove, koji poštuju mnogobožačke robovlasnike, da treba još više da poštuju hrišćanske robovlasnike, jer su hrišćani i njihova braća. Na ovakvima je veća odgovornost za vernu službu svojim gospodarima koji su kao i oni hrišćani. Ako bi oni pokazali manje poštovanja prema svojim gospodarima nego nehrišćanski robovi, evanđelje bi se smatralo gorim nego mnogoboštvo i ne bi imalo mnogo uspeha.

5. Odnos prema lažnim učiteljima (6,3-10)

“3. Ako li ko drugačije uči, i ne pristaje na zdrave reči Gospoda našega Isusa Hrista i na nauku pobožnu[149],

4. Nadu se ne znajući ništa[150], nego bolujući od zapitkivanja i praznih prepiranja, oda šta postaju[151] zavist, svađa, huljenje, zle misli,
5. Zaludna prepiranja onakovih ljudi koji imaju um izopačen[152] i nemaju istine, koji misle da je pobožnost trgovina[153]. Kloni se takovih.”

                                                                                    (6,3-5)

3. U Efesu je bilo lažnih učitelja koji su učili da je obraćeni rob, koga je Hristos oslobodio od greha, slobodan i od telesnog gospodara. Ovo, kao i mnoga druga pogrešna shvatanja, apostoli su strogo osuđivali. Evanđelje sadrži Hristove reči. To je prava hrišćanska vera i zdrava nauka koja dovodi do prave pobožnosti. Versko učenje koje ne stvara život po Božjoj volji, osuđuje samo sebe.

            4-5. Grčka reč tufoo znači biti naduven iz uobraženosti. Mnogo reči i razna tumačenja, sve je to nekorisno i nema nikakve vrednosti. Umesto da traže i iznose istinu ovakvi mnogo pričaju u svojoj ograničenoj pobožnosti. Oni ratuju praznim rečima, bez logike i zdravog rasuđivanja. Ovo je smisao grčke reči logomakiai (bitka rečima).

            Ništa drugo ne može ni da se očekuje od ljudi zaslepljenih uobraženošću, a neznalica, nego svađa, zaludna prepiranja i vređanja. Ovakvi svako neodobravanje smatraju ličnim napadom i ništa ne dozvoljavaju što podupire zdravu nauku. Temelj ovakvog lažnog učenja i nezdrave nauke je njihov lični stav prema istini. Jevreji koji su odbili Hrista podupirali su predanja da ne bi istina pobedila. Ovakvi su se starali da se održe zablude predanja i onda kad su stupali u hrišćanske redove. Zato i nisu duhovno napredovali. Oni su ostali u crkvi i protivili se svima koji su hteli da im pomognu.

            Mnogi ljudi smatraju da je materijalno blagostanje u vezi sa duhovnim stanjem. To je pogrešno. Ovo potvrđuju primeri samog Isusa i učenika. Događaji sa Jovom pokazuju nesigurnost zemaljskog bogatstva. Najbolji ne moraju biti i najbogatiji.

            Neki misle da Pavle ovde obuhvata i one koji misle na dobit od njihove duhovne službe. Ovakvi gledaju na veru kao na sredstvo koje osigurava dobre prihode. Timotije treba da se čuva ovakvih.

“6. Ali jest velika trgovina pobožnost sa zadovoljstvom[154].

7. Jer ništa ne donesosmo na ovaj svet, dakle ne možemo ništa ni odneti[155].
8. A kad imamo hranu i odeću, ovim da budemo dovoljni.[156]”

                                                                                                (6,6-8)

6. Prava pobožnost stvarno prihvata hrišćanska načela. Ona zadovoljava najdublje težnje srca. Pavle ističe da je ona nešto najskupocenije što možemo da imamo. Ljudi troše milione da bi našli zadovoljstva u duhovnom i fizičkom pogledu. Oni se zabavljaju, piju, putuju, a ne nalaze pravo zadovoljstvo. Ali, hrišćani nalaze u svojoj veri mir, zadovoljstvo, nadu i hrabrost i u ovom životu. Sa Bogom oni dobijaju to sve. Poverenje u Božje vođstvo je mnogo vrednije od privremenog materijalnog dobitka. Mnogi bogati u zemaljskim dobrima siromašni su u duhovnom zadovoljstvu.

            7-8. Ništa se od zemaljskih dobara ne može poneti sa ovoga sveta. Sve to je samo za održavanje našeg života i izgradnju našeg karaktera. Nama je samo onoliko potrebno koliko da održimo život. Budimo time zadovoljni.

“9. A koji hoće da se obogate oni upadaju u napasti[157] i zamke, i u mnoge lude škodljive želje, koje potapaju čoveka u propast i pogibao.

10. Jer je koren sviju zala srebroljublje kojemu neki predavši se zađoše od vere i na sebe navukoše muke velike.[158]”

                                                                                                                        (6,9.10)

9. Oni koji žele da se obogate samo sebe navode u velika iskušenja koja mogu na kraju da unište i njihove duše, jer čovek ne može u isto vreme da služi i Bogu i mamoni (Matej 6,24). Apostol naglašava da želja za bogatstvom vodi u propast (grč. oletros = uništenje, propast) najfinije duševne osobine. Rezultat toga je pogibao (grč. apoleia = potpuno uništenje, propast). Posle suda grešnici će biti konačno uništeni (vidi Matej 25,41; Jovan 3,16), a neće večno u plamenu goreti kao što crkve uče.
10. Srebroljublje je koren svih zala. Koren se obično ne vidi nego njegove grane, koje predstavljaju naše pobude. Oni koji žele da se obogate lako žrtvuju čast, prijateljstvo, pa i zdravlje. Srebroljublje je jedan od najvećih uzroka bede ovoga sveta.

            Mnogi su navukli na sebe velike muke jer su želeli da se obogate. Setimo se samo Valama i Jude Iskariotskog. Mnogi roditelji kasno uviđaju posledice svoje trke za obogaćenjem kod svoje dece, koja su se otuđila od njih. Bogatstvo koje su stekli nije nikakva naknada za ono što su izgubili.

6. Primer uzornog karaktera (6,11-16)

“11. A ti, o čoveče Božji! begaj od ovoga, a idi za pravdom, pobožnosti, verom, ljubavi, trpljenjem, krotosti.

12. Bori se u dobroj borbi vere[159], muči se[160] za večni život na koji si i pozvan, i priznao si dobro priznanje[161] pred mnogim svedocima.”

                                                                                                (6,11.12)

11. Srebroljupci nisu Božji ljudi; oni imaju drugog gospodara. U Starom zavetu izraz “Božji čovek” upotrebljava se za Božjeg proroka (Sudije 13,6; 1. Samuilova 2,27; Jeremija 35,4). Apostol podstiče svog mladog saradnika da se ceo posveti svojoj dužnosti. Umesto da svoju snagu i vreme troši na sticanje bogatstva, hrišćanin se trudi da stekne hrišćanske vrline.
12. Apostol Pavle često upoređuje hrišćanski život sa gladijatorskom borbom koja je poznata u Maloj Aziji. Za pobedu u ovoj borbi bila je potrebna prodornost i samokontrola.

            Sadržina ove vere je objavljena u evanđelju. Ona se otkriva na dva načina: hrišćanskim životom i objavljivanjem istine. Hrišćanin dobija za svoj posvećeni život platu – večni život, a oni koji hoće da osiguraju svoj materijalni život primaju “propast i pogibao” (stih 9) kao platu.

            Pavle ovde misli na Timotijevo krštenje, koje svedoči o njegovoj veri u Hrista. On je ostao veran svome obećanju pri krštenju.

“13. Zapovedam ti pred Bogom koji sve oživljuje[162], i Hristom Isusom koji svedoči za vladanja Pontija Pilata dobro priznanje[163],

14. Da držiš zapovest čistu i nezazornu[164] do dolaska Gospoda našega Isusa Hrista,
15. Koji će u svoje vreme pokazati[165] blaženi i jedini[166] silni car nad carevima i gospodar nad gospodarima,
16. Koji sam ima besmrtnost, i živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti, kojega niko od ljudi nije vidio, niti može videti, kojemu čast i država večna. Amin.”

                                                                                    (6,13-16)

13. Apostol svečano podseća Timotija na Božju prisutnost – Bog sve zna što ljudi rade. On podseća na gladijatorske borbe u kojima gladijator, pošto je ušao u arenu, gde ga gledaju mnogi prisutni, najpre upućuje svoj pogled imperatoru. Tako isto i Timotije mora da pazi na svoje ponašanje pred Gospodom i mnogim svedocima pri njegovom krštenju, koji će dati sud o njegovom ponašanju.

            Hristos je svojim svedočenjem pred Pilatom u odlučnom času dao hrišćanima pravi primer istinitosti i hrabrosti. Verni Hristov sledbenik neće popustiti, nego će uvek dati “dobro svedočastvo” u rečima i delima.

14. Apostol Pavle hrabri Timotija da ostane čist i besprekoran svedok za Hrista i Njegovo učenje, sve do Hristovog dolaska.

            Grčka reč epifaneia (pojava, vidljivo pokazivanje) u klasičnom grčkom označava iznenadnu pojavu mnogobožačkih bogova pri bogosluženju. U Novom zavetu se ova reč upotrebljava jedino da se označi prvi i drugi Hristov dolazak.

             U ovom stihu Pavle podseća Timotija i hrišćane na njihovu dužnost dok Hristos ne dođe. Oni treba besprekorno da svedoče o Božjoj mudrosti, izraženoj u Njegovim zapovestima. Jedan Božji sluga treba svojim životom, kao i svojim učenjem, da ukazuje ljudima samo na Božji put života.

15. Hristos će se pokazati u “svoje vreme” (grč. kairoi = u pogodno vreme) tj. u vreme kada, po Božjem određenom planu, treba Isus ponovo da dođe.

            “Koji je”.[167] Ovde je reč o Ocu. Isusova slava je Očeva slava. On ima osobine svoga Oca. U grčkom tekstu nema reči “koji je”. Ovaj stih može se ovako prevesti: “Koji, u svoje pogodno vreme, On, blaženi i jedini Vladalac[168] pokazaće se.”. Reči: “Car nad carevima i gospodar nad gospodarima” odnose se na Oca i Sina.

16. Samo Bog ima beskonačni život. Ljudska bića su smrtna i mogu samo pod određenim uslovima da imaju i dalje život. Neki tumače reč “sam” tako da je Pavle ovde aludirao na verovanje u narodu o božanstvu rimskih imperatora.

            Greh je odvojio čoveka od Boga i kao smrtan on ne može da bude u Božjoj prisutnosti.

7. Odnos prema bogatim hrišćanima (6,17-19)

“17. Bogatima na ovome svetu zapovedaj[169] da se ne ponose niti uzdaju u bogatstvo propadljivo, nego u Boga živoga, koji nam sve daje izobilno za užitak;”

                                                                                                (6,17)

17. Reč “zapovedaj” (preporuči) apostol često upotrebljava u ovoj poslanici (1,3.18; 5,7; 6,13) da bi naglasio svoje veliko staranje za duhovno blagostanje crkve.

            U stihovima 5-10 Pavle opominje na veliku duhovnu opasnost onih koji žele da se obogate, a ovde on savetuje onima koji su već bogati, bilo zato što su imali blagoslove u životu ili što su nasledili bogatstvo. Apostol jasno kaže da bogatstvo po sebi nije nikakvo zlo i može da posluži crkvi.

            Bogatstvo omogućava uticaj i snagu onima koji ga imaju, pa zato mogu da se osećaju sigurnim i samopouzdanim. Ovakvi treba da su uvek na oprezu da ne bi u svojoj oholosti zloupotrebili svoju prednost.

            Prava vrednost za jednog hrišćanina je uverenje da Bog ljubi čoveka više nego što može čovek da ljubi svoju decu. Jasno je da se Bog onda stara i za naše materijalne potrebe.

            “18. Neka dobro čine, neka se bogate u dobrim delima, neka budu podašni, zajednični[170],

19. Sabirajući sebi temelj dobar za unapredak[171], da prime život večni.[172]”

                                                                                                (6,18.19)

18. Bogati hrišćani imaju naročito priliku da služe svojim bližnjima i da vide korist od toga. Kad nehrišćani vide nesebičnost bogatih hrišćana oni će da cene hrišćanski način života i možda da se obrate.

            Bogatim hrišćanima je poverena svečana odgovornost da daju deo svog bogatstva onima koji nemaju takvu prednost. To će pomoći i njihov duhovni razvoj. Tako će oni da postanu socijalni (grč. koinonikoi), tj. neće se uklanjati od onih koji nisu u pogodnom položaju u materijalnom pogledu.

19. Na ovaj način oni sabiraju sebi blago na nebesima, na sigurnom temelju u upoređenju sa zemaljskim blagom. Prevod dr D. Stefanovića glasi: “Da dođu do pravog života” i bliži je smislu originala nego prevod: “Da prime život večni”.

VII    POSLEDNJI SAVETI I PREPORUKA TIMOTIJU

(1.Timotiju 6,20.21)

“20. O Timotije! sačuvaj što ti je predano[173], kloni se[174] poganih praznih razgovora i prepiranja lažno nazvanoga razuma[175],

21. Kojim se neki hvaleći otpadoše od vere. Blagodat s tobom. Amin.”

                                                                                                (6,20.21)

            20-21. Na grčkom bi prva rečenica glasila: “Čuvaj depozit”. Upotrebljen je izraz za odgovornost banke za deponovani novac. Apostol je znao da će čistota evanđeoske vesti zavisiti od vernosti mladog pokolenja Božjih slugu koje Timotije predstavlja.

            Timotije treba da izbegava prazne, svetske razgovore i nepotrebna pričanja. Svoje vreme treba da koristi za iznošenje istine evanđelja. Naročito treba da se čuva prepiranja lažno nazvanog razuma (grč. gnosis = znanje). Pavle ovde misli na gnostičko učenje koje se kasnije veoma proširilo. Ovo učenje “lažno nazvano” (grč. pseudonimos = lažno, pogrešno nazvano) šire samozvani učitelji koji zastupaju tzv. “više znanje” koje se sastoji od tajanstvenih “priča i beskrajnih genealogija” (1,4)[176]. Timotije treba da pouči vernike da se čuvaju od ovih lažnih učitelja (vidi 1,3-7).

            Ova poslanica nije bila privatne sadržine, nego se odnosi na sve vernike u crkvi.

[1] „Spasitelja“ (Bak.)

[2] „naše nade“ (S)

[3] „Ponavljam u ovom pismu savet koji sam ti dao, pre nego što sam pošao u Makedoniju i tražio od tebe da ostaneš u Efesu“ (J.B.Phillips)

[4] „da ne naučavaju krivih nauka“ (S)

[5] „i da se ne bave bajkama i beskrajnim rodoslovljima“ (S)

[6] „nego Božji naum spasenja osnovan na veri“ (S)

[7] (S)

[8] (S)

[9] „svrha“ (S)

[10] „iskrene“ (Bak.)

[11] „Od toga su neki zastranili i skrenuli u prazno brbljanje“ (S)

[12] „učitelji zakona“ (Bak.)

[13] „ne znaju“ (Stef.)

[14] „tvrde“ (Stef.)

[15] „tko se njime ispravno služi“ (S)

[16] „da zakon nije postavljen zbog pravednika“ (Bak.)

[17] „koji mi je za to dao snagu“ (S)

[18] „što me je smatrao dostojnim poverenja“ (S)

[19] „i uzeo me u svoju službu“ (S)

[20] „Mene“ (Bak.)

[21] „nasilnik“ (S)

[22] „jer činih u neznanju, u neverovanju“ (Stef.)

[23] „Ali je vanredno obilovala milost Gospodina našega s vjerom i ljubavlju u Kristu Isusu“ (Šarić)

[24] „Sigurna je riječ i zaslužuje punu vjeru“ (S)

[25] „Ali sam zato bio pomilovan“ (Šarić)

[26] „da pokaže svu svoju strpljivost za primer onima koji će verovati u njega da postignu život večni“ (Šarić)

[27] „vekova“ (Bak.)

[28] (Šarić)

[29] „vekova“ (Bak.)

[30] „stavljam na srce“ (S)

[31] „suglasno“ (S)

[32] „Bij, ojačan njima, plemenit boj“ (S)

[33] „proročanstvima“ (S)

[34] „na višem položaju“ (S)

[35] „ugodno“ (S)

[36] „da se mole muževi“ (Šarić)

[37] „čiste“ (Bak.)

[38] „prepiranja“ (Bak.)

[39] „čednošću“ (S)

[40] „skrovitošću“ (S)

[41] „stvoren“ (Stef.)

[42] „Ali će se ona spasiti nošenjem majčinih dužnosti ako ustraje s čednošću u vjeri, ljubavi i posvećenju“ (S)

[43] „čiste“ (Bak.)

[44] (Bak.)

[45] “nadgledništva“ (Bak.)

[46] „lepu službu“ (Bak.)

[47] „starešina“ (S)

[48] „besprekoran“ (S)

[49] „trezven“ (Bak.)

[50] „razborit“ (S)

[51] „uredan“ (S)

[52] „sposoban da uči“ (S)

[53] „ubojica“ (Stef.)

[54] „blag“ (S)

[55] „miroljubiv“ (Bak.)

[56] „nekoristoljubiv“ (Bak.)

[57] „sa svom čestitošću“ (Šarić)

[58] „Jer ko“ (Stef.)

[59] „brinuti“ (S)

[60] „Ne sme da bude novokršten“ (Stef.)

[61] „uzoholio“ (S)

[62] „u istu osudu kao i đavao“ (S)

[63] „treba“ (S)

[64] „i od onih vani“ (S)

[65] “prljav“ (S)

[66] „istpituju“ (Stef.)

[67] „kleveću“ (Šarić)

[68] „trezvene“ (Bak.)

[69] „đakoni neka su muževi jedne žene“ (Šarić)

[70] „stječu sebi častan položaj“ (S)

[71] „zadržim“ (Stef.)

[72] „podloga“ (S)

[73] „prave vjere“ (S)

[74] „kao čovek“ (Stef.)

[75] „Duhom“ (Bak.)

[76] „narodima“ (Stef.)

[77] „Duhom“ (Bak.)

[78] „narodima“ (Stef.)

[79] „izričito veli“ (S)

[80] „otpasti“ (S)

[81] „i pristati uz“ (S)

[82] „po licemernosti lažnih učitelja“ (Bak.)

[83] „koji su žigosani u vlastitoj savjesti“ (S)

[84] „da ih sa zahvalnošću jedu verni“ (Bak.)

[85] “i oni koji istinu poznaše” (Bak.)

[86] “jer je sve što je Bog stvorio dobro” (Bak.)

[87] „sve što je Bog stvorio“ (Bak.)

[88] „ako tako budeš učio braću“ (Bak.)

[89] „koji se hrani rečima vere“ (Bak.)

[90] „koju vjerno slijediš“ (S)

[91] „Izbegavaj svjetovne i babama svojstvene priče“ (S)

[92] „vežbaj se“ (Stef.)

[93] „za sve“ (Bak.)

[94] „jer ima obećanje života sadašnjega i onoga koji ide“ (Šarić)

[95] „i zaslužuje  puno priznanje“ (S)

[96] „i podnosimo sramotu“ (Šarić)

[97] „Neka te niko ne prezire zbog tvoje mladosti“ (S)

[98] „primer“ (Stef.)

[99] (Stef.)

[100] „svetovanje“ (Stef.)

[101] „poučavanje“ (S)

[102] „Ne zanemaruj milosni dar“ (S)

[103] „Vrši ove dužnosti, sav im se posveti“ (S)

[104] „da napredak tvoj bude svakome jasan“ (Bak.)

[105] (S)

[106] „i istraj u tome“ (Bak.)

[107] „ne karaj oštro“ (Bak.)

[108] „mladićima“ (S)

[109] „neka se ovi nauče“ (Bak.)

[110] „i vraćati roditeljima ono što su od njih primili“ (Bak.)

[111] „A koja je zaista udovica i usamljena“ (Šarić)

[112] „Naprotiv, ona koja se odaje nasladama mrtva je sve i ako živi“ (S)

[113] „Ovo im prenesi“ (S)

[114] „besprijekorne“ (S)

[115] „ne brine“ (S)

[116] „nevernika“ (S)

[117] „A udovica, da bi se primila na spisak, da ne bude mlađa od šezdeset godina“ (S)

[118] „i da se može preporučiti zbog dobrih dela“ (Bak.)

[119] „ne primaj“ (Bak.)

[120] „jer kad ih strast odvoji od Hrista“ (Bak.)

[121] „i na njima je osuda Božja što su ranije obećanje pogazile“ (Stef.)

[122] „spletkašice“ (Bak.)

[123] „da budu domaćice“ (S)

[124] „ogovaranje“ (Bak.)

[125]“Jer neke već skrenuše s pravog puta i odoše za sotonom” (Stef.)

[126] „da ne padnu na teret“ (Stef.)

[127] „da bi ona mogla da pomogne onima koje su prave udovice“ (Bak.)

[128] „starešinama“ (Bak.)

[129] „dvostruka“ (Bak.)

[130] „koji propovedaju i uče“ (Stef.)

[131] „ne meći nagubice“ (Bak.)

[132] „radnik“ (S)

[133]„ da ovo činiš pravedno“ (Stef.)

[134] „i da ne činiš ništa iz pristrasnosti“ (S)

[135] „brzo“ (Stef.)

[136] „ne polaži“ (S)

[137] „Sam sebe čuvaj čista“ (S)

[138] (S)

[139] „svakome očiti (očigledni) i oni idu na sud pred njima“ (S)

[140] „a nečiji se tek posle poznaju“ (Bak.)

[141] „a koja nisu takva“ (Bak.)

[142] „svakom očiti“ (S)

[143] (S)

[144]“oni koji su pod jarmom ropstva” (Bak.)

[145] „vernike za gospodare“ (Bak.)

[146] „pod izgovorom da su braća“ (Bak.)

[147] „jer su kršćani i ljubljena braća“ (S)

[148] „preporuči“ (Bak.)

[149] „nauku vere naše“ (Stef.)

[150] „Taj se samo naduo a ne zna ništa“ (Stef.)

[151] „od toga nastaju“ (S)

[152] „pokvarena uma“ (S)

[153] „koji veru smatraju izvorom dobitka“ (S)

[154] „Ali je pobožnost sa zadovoljstvom ipak izvor velike dobiti“ (Bak.)

[155] „iznijeti“ (S)

[156] „zadovoljni“ (Bak.)

[157] „iskušenja“ (Bak.)

[158] „mnoge muke“ (Stef.)

[159] „Bij plemenitu bitku vjere“ (S)

[160] „uhvati se“ (Bak.)

[161] „i za koji si dao lijepo priznanje“ (S)

[162] „koji svemu daje život“ (S)

[163] „i pred Kristom Isusom koji je pred Poncijem Pilatom dao ljepo svjedočanstvo“ (S)

[164] „besprekorno“ (Stef.)

[165] „Koji je“ (RV)

[166] „Vladalac“ (Stef.)

[167] (RV)

[168] (Stef.)

[169] „preporuči“ (Bak.)

[170] „velikodušni“ (Bak.)

[171] „i nek tako sabiraju sebi blago za budućnost na dobrom temelju“ (Bak.)

[172] „da dođu do pravog života“ (Stef.)

[173] „čuvaj amanet“ (Bak.)

[174] „svetskih i nekorisnih pričanja“ (RV)

[175] „i prigovora lažno nazvane spoznaje“ (S)

[176] (Bak.)

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg