Autor: mr Zoran Marcikić
Sveto Pismo kao vrhovni autoritet: „Tako govori Gospod“
Sveto Pismo nije obična religijska knjiga, niti zbir ljudskih razmišljanja o Bogu, nego Božja objava data ljudima kroz proroke, apostole i svete pisce. Iza ljudskog pera stoji božanski Autor, jer apostol Pavle kaže: „Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi“ (2. Timotiju 3,16). Apostol Petar dodaje da „nikad proroštvo ne bi od čovječije volje, nego naučeni od svetoga Duha govoriše sveti Božiji ljudi“ (2. Petrova 1,21).
Zato Biblija ne govori samo: „ljudi misle“, „predanje kaže“ ili „crkva tvrdi“, nego neprestano odzvanja autoritetom neba: „Tako govori Gospod“ (Isaija 1,24; Jeremija 2,2; Jezekilj 2,4).
Sveto Pismo je merilo kojim se proverava svaka vera, svako učenje, svaka tradicija, svaki crkveni običaj i svaki duhovni autoritet. Ako se čovek osloni na ljude više nego na Boga, tada vera postaje zarobljenik istorije, autoriteta, običaja i većine. Bog, međutim, poziva svoj narod da se vrati Reči koja ne prolazi: „Trava se suši, cvijet opada; ali riječ Boga našega ostaje dovijeka“ (Isaija 40,8).
Kako je nastalo Sveto Pismo
Sveto Pismo je nastajalo kroz dugi vremenski period, ali ne kao plod ljudskog religijskog razvoja, nego kao istorija Božjeg govora ljudima. Bog je govorio Mojsiju, prorocima, carevima, psalmistima i apostolima, a najpotpunije je progovorio kroz Sina:
„Bog koji je negda mnogo puta i različnijem načinom govorio ocima preko proroka, govori i nama u pošljedak dana ovijeh preko Sina“ (Jevrejima 1,1–2).
Mojsije je zapisivao Gospodnje reči: „I napisa Mojsije sve riječi Gospodnje“ (2. Mojsijeva 24,4). Prorocima je dolazila „riječ Gospodnja“. David kaže: „Duh Gospodnji govori preko mene, i riječ njegova bi na mom jeziku“ (2. Samuilova 23,2). Apostoli su svedočili ono što su videli i čuli od Hrista: „Što čusmo, što vidjesmo očima svojima… to javljamo vama“ (1. Jovanova 1,1–3).
Zato Biblija nije nastala tako što je Crkva izmislila Božju Reč, nego je Crkva prepoznala knjige koje su već imale božanski autoritet. Nije zajednica dala autoritet Pismu, nego je Pismo, kao Božja Reč, nosilo autoritet u sebi.
Kada je završen kanon i zašto 66 knjiga?
Stari zavet je bio prepoznat kao sveta zbirka već u vreme Hrista i apostola. Isus govori o „Zakonu Mojsijevu, Prorocima i Psalmima“ (Luka 24,44), što pokazuje trodelnu jevrejsku podelu Pisma. Hristos i apostoli su se neprestano pozivali na Stari zavet kao na konačni autoritet: „Pisano je“ (Matej 4,4.7.10) i „Pismo se ne može pokvariti“ (Jovan 10,35).
Novi zavet je završen apostolskim svedočanstvom u prvom veku, jer su apostoli bili neposredni Hristovi svedoci i temelj Crkve: „Nazidani na temelju apostola i proroka, gdje je kamen od ugla sam Isus Hristos“ (Efescima 2,20). Kada je apostolsko svedočanstvo završeno, kanon je bio završen u smislu božanskog nadahnuća, iako je Crkvi trebalo vreme da jasno prepozna i javno potvrdi knjige koje su već imale autoritet.
Zato protestantski kanon ima 66 knjiga: 39 knjiga Starog zaveta, koje odgovaraju hebrejskom kanonu koji su koristili Jevreji i na koji se Hristos pozivao, i 27 knjiga Novog zaveta, koje nose apostolski autoritet i svedoče o Hristu.
Apokrifne knjige nisu primljene kao jednako nadahnute zato što ih jevrejski kanon nije prihvatao kao proročke knjige, Isus ih nikada ne citira formulom „Pisano je“, a u njima postoje učenja koja se ne slažu sa jasnom naukom Svetog Pisma.
Kako se proverava predanje?
Predanje nije automatski zlo, jer su i apostoli predavali ono što su primili od Hrista. Ipak, svako predanje mora biti provereno Božjom Rečju.
Isus je strogo ukorio verske vođe svoga vremena zato što su ljudsku tradiciju stavili iznad Božje zapovesti: „Zašto i vi prestupate zapovijest Božiju za običaje svoje?“ (Matej 15,3). Zatim dodaje: „Uzalud me poštuju učeći naukama i zapovijestima ljudskima“ (Matej 15,9).
To znači da tradicija nije merilo Pisma, nego je Pismo merilo tradicije. Crkveni otac nije iznad apostola, sabor nije iznad Hrista, običaj nije iznad zapovesti, a istorija Crkve nije iznad „Tako govori Gospod“.
Od apostolskog hrišćanstva do savremenog doba
Istorijski razvoj pojedinih crkvenih doktrina u svetlu Svetog Pisma
Jedno od najvažnijih pitanja sa kojima se svaki iskreni hrišćanin suočava nije pitanje kojoj crkvenoj tradiciji pripada, koliko je neko učenje staro, niti koliko je ljudi kroz istoriju verovalo u određenu doktrinu. Presudno pitanje jeste ono koje su postavljali proroci, apostoli, reformatori i sam Gospod Isus Hristos: „Šta kaže Pismo?“
Od samog početka Božji narod nije bio pozvan da svoju veru zasniva na ljudskom autoritetu, ma koliko taj autoritet bio ugledan, nego na Božjoj objavi. Zato prorok Isaija poziva: „K zakonu i svjedočanstvu! Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore“ (Isaija 8,20). Apostol Pavle ide još dalje i kaže da čak ni anđeo sa neba nema pravo da propoveda drugačije evanđelje od onoga koje su apostoli primili od Hrista (Galatima 1,8).
Upravo zbog toga istorija hrišćanstva mora biti posmatrana kroz prizmu Svetog Pisma. Činjenica da se neko učenje pojavilo rano ne znači automatski da je biblijsko, niti činjenica da ga je prihvatio veliki broj ljudi znači da ono ima božanski autoritet.
Promena biblijske subote i uzdizanje nedelje
Prvo veliko udaljavanje od apostolskog obrasca bogosluženja mnogi protestantski istoričari vide u postepenom napuštanju biblijske subote i uzdizanju prvog dana sedmice.
U vreme apostola subota je i dalje bila dan bogosluženja, što jasno pokazuju brojni tekstovi iz Dela apostolskih. Pavle propoveda subotom među Jevrejima i neznabošcima (Dela 13,14; 13,42–44; 17,2; 18,4), a nigde ne postoji zapis da je četvrta zapovest promenjena ili da je Bog posvetio prvi dan sedmice.
Međutim, već u drugom veku pojedini crkveni pisci, među kojima se posebno ističu Ignjatije Antiohijski i Justin Mučenik, počinju da daju veći značaj nedelji kao danu Hristovog vaskrsenja. Iako oni još ne govore o ukidanju subote u punom smislu, njihov uticaj postaje važan korak u procesu koji će se kasnije razvijati.
Presudna prekretnica događa se 321. godine, kada car Konstantin, još uvek duboko povezan sa rimskom tradicijom poštovanja „dana Sunca“, izdaje građanski zakon kojim naređuje odmor na „časni dan Sunca“. Kasnije će Sabor u Laodikiji, oko 363–364. godine, otići još dalje i u svom 29. kanonu otvoreno obeshrabrivati svetkovanje subote i podsticati svetkovanje nedelje.
Tako je nešto što nikada nije zapoveđeno u Svetom Pismu postepeno dobilo status verske norme. Kada se ova praksa uporedi sa Božjom zapovešću: „A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu“ (2. Mojsijeva 20,10), i sa Hristovim rečima: „Ne dođoh da pokvarim zakon“ (Matej 5,17), postaje očigledno da promena nije proistekla iz jasne biblijske naredbe, nego iz istorijskog razvoja crkvene tradicije.
Uvođenje grčke ideje o prirodnoj besmrtnosti duše
Drugo značajno udaljavanje od biblijskog pogleda dogodilo se pod snažnim uticajem grčke filozofije, posebno Platona, koji je učio da je čovekova duša prirodno besmrtna i da telo predstavlja privremeni zatvor iz kojeg se duša oslobađa smrću.
Takve ideje nisu deo starozavetnog niti novozavetnog pogleda na čoveka, ali su tokom drugog i trećeg veka počele da ulaze u hrišćansku misao preko obrazovanih teologa iz Aleksandrije.
Posebno važnu ulogu imali su Origen, a kasnije Avgustin, koji su bili pod snažnim uticajem platonizma i neoplatonizma. Njihov ogroman ugled doprineo je tome da grčko razumevanje duše postane dominantno u velikom delu hrišćanskog sveta.
Međutim, kada otvorimo Sveto Pismo, nalazimo sasvim drugačiju sliku. Biblija ne kaže da je čovek dobio besmrtnu dušu, nego da je „postao duša živa“ (1. Mojsijeva 2,7). Apostol Pavle dalje tvrdi da jedino Bog „sam ima besmrtnost“ (1. Timotiju 6,16), dok se nada vernika ne temelji na urođenoj besmrtnosti, nego na vaskrsenju mrtvih prilikom Hristovog dolaska (1. Solunjanima 4,16–17).
Na taj način biblijska nada počiva na Hristu i vaskrsenju, dok grčka filozofija počiva na navodnoj prirodnoj besmrtnosti čoveka.
Molitve za mrtve i razvoj ideje o posmrtnom očišćenju
Kako je ideja o svesnoj i besmrtnoj duši postajala sve rasprostranjenija, logično se razvijala i praksa molitava za mrtve. Ako mrtvi nastavljaju svesno postojanje i ako postoji mogućnost promene njihovog stanja nakon smrti, onda molitve za njih postaju razumljive. Upravo zato se ova praksa počinje pojavljivati tokom trećeg i četvrtog veka, a podržavaju je pojedini uticajni teolozi poput Origena i Avgustina.
Međutim, Sveto Pismo iznosi drugačiju sliku. Propovednik kaže da „mrtvi ne znaju ništa“ (Propovednik 9,5), i da „nema rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti u grobu“ (Propovednik 9,10). Apostol Pavle nadu polaže u buduće vaskrsenje, a ne u proces promena posle smrti.
Nigde u Novom zavetu ne postoji primer apostola koji se mole za mrtve, niti postoji zapovest koja nalaže takvu praksu.
Razvoj prizivanja svetaca
Po završetku velikih progona u četvrtom veku raste poštovanje prema mučenicima koji su dali svoje živote za Hrista. Tokom vremena to poštovanje prerasta u praksu prizivanja svetaca. U tome značajnu ulogu imaju Vasilije Veliki, Grigorije Niski i Jovan Zlatousti, čiji spisi doprinose širenju ovakvog načina razmišljanja.
Ipak, Novi zavet dosledno naglašava da postoji „jedan posrednik između Boga i ljudi, čovjek Hristos Isus“ (1. Timotiju 2,5). Nigde apostoli ne pozivaju vernike da se obraćaju Petru, Pavlu, Jovanu ili Mariji. Naprotiv, vernici su pozvani da „slobodno pristupaju prijestolu blagodati“ (Jevrejima 4,16), neposredno kroz Hrista.
Poštovanje ikona i relikvija
Razvoj poštovanja ikona predstavlja još jedan primer postepenog istorijskog procesa. U osmom veku najznačajniji branilac ikona postaje Jovan Damaskin, čiji spisi imaju presudan uticaj na Drugi nikejski sabor 787. godine, kada poštovanje ikona dobija zvaničnu podršku.
Međutim, druga Božja zapovest izričito zabranjuje pravljenje religioznih likova radi poklonjenja (2. Mojsijeva 20,4–5). Kada je apostol Jovan pao pred anđela, anđeo ga zaustavlja rečima: „Bogu se pokloni“ (Otkrivenje 22,8–9). Kada je Kornilije pao pred Petra, Petar ga podiže govoreći: „I ja sam čovjek“ (Dela 10,26).
Posebno je značajan primer bronzane zmije, koju je sam Bog nekada upotrebio kao sredstvo isceljenja, ali koju je car Jezekija kasnije razbio kada je narod počeo da joj kadi (2. Carevima 18,4). Ovaj događaj pokazuje da Bog ne dopušta da se religiozna pažnja preusmeri sa Njega na predmete.
Transsupstancijacija i filozofski uticaj Aristotela
Tokom srednjeg veka razvija se učenje da se hleb i vino tokom mise doslovno pretvaraju u Hristovo telo i krv. Najveći teološki uticaj na formulisanje ove doktrine imao je Toma Akvinski, koji koristi Aristotelovu filozofiju da objasni proces promene supstance.
Četvrti lateranski sabor 1215. godine prvi put zvanično definiše ovu doktrinu. Međutim, Hristove reči tokom Poslednje večere govore o spomenu Njegove žrtve (1. Korinćanima 11,24–26). Isus često koristi simbolički jezik govoreći: „Ja sam vrata“, „Ja sam čokot“, „Ja sam hljeb života“. Činjenica da je Njegovo fizičko telo sedelo za stolom dok je držao hleb u rukama dodatno ukazuje na simboličku prirodu ovog obreda.
Obavezna ispovest svešteniku
Na istom Lateranskom saboru 1215. godine uvedena je obavezna godišnja ispovest svešteniku. Ova praksa proizlazi iz razvoja srednjovekovne sakramentalne teologije i rastuće uloge sveštenstva kao posrednika.
Međutim, apostol Jovan piše: „Ako ispovijedamo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti“ (1. Jovanova 1,9), dok Poslanica Jevrejima predstavlja Hrista kao našeg velikog Prvosveštenika (Jevrejima 4,14–16). U Novom zavetu ne postoji zapovest koja uspostavlja obaveznu godišnju ispovest pred ljudskim posrednikom.
Čistilište
Na temelju ideje o besmrtnoj duši i molitvama za mrtve postepeno se razvija doktrina čistilišta. Avgustin i naročito Grgur Veliki imali su snažan uticaj na njeno oblikovanje. Kasnije je potvrđena na Drugom lionskom saboru 1274. godine, Firentinskom saboru 1439. godine i konačno na Tridentskom saboru u šesnaestom veku.
Ipak, Novi zavet ne poznaje treće stanje između spasenja i propasti. Apostol Jovan piše: „Krv Isusa Hrista čisti nas od svakoga grijeha“ (1. Jovanova 1,7). Hristova žrtva prikazana je kao potpuna i dovoljna, a ne kao početak procesa koji se nastavlja nakon smrti.
Bezgrešno začeće Marije
Tokom srednjeg veka razvija se mariologija koja Mariji pripisuje sve uzvišeniju ulogu. Među najuticajnijim teolozima koji su branili bezgrešno začeće nalazi se Duns Skot. Konačno, papa Pije IX proglašava ovu doktrinu 1854. godine.
Međutim, sama Marija govori o „Bogu Spasu mojemu“ (Luka 1,47), čime priznaje potrebu za Spasiteljem. Novi zavet nigde ne tvrdi da je ona začeta bez greha niti da je izuzeta iz opšte potrebe za otkupljenjem.
Uznesenje Marije
Poslednja velika mariološka dogma proglašena je 1950. godine od strane pape Pija XII, kada je definisano da je Marija telesno uznesena na nebo.
Ono što posebno upada u oči jeste činjenica da Novi zavet veoma detaljno opisuje Hristovo vaznesenje, ali nigde ne opisuje Marijino uznesenje. Apostoli su zapisali mnoge događaje iz života rane Crkve, ali nijedan ne pominje događaj koji bi, da se zaista smatrao temeljnom istinom vere, sigurno bio među najvažnijim svedočanstvima apostolskog doba.
Zaključak
Kada se ceo ovaj istorijski pregled sagleda u jednoj slici, postaje vidljivo da su mnoga učenja koja danas postoje u pojedinim delovima hrišćanstva nastajala vekovima nakon smrti apostola. Često su bila oblikovana pod uticajem grčke filozofije, političkih okolnosti, razvoja crkvene institucije ili pobožnih narodnih običaja, a ne kao neposredan rezultat jasnog biblijskog svedočenja.
Zato su reformatori šesnaestog veka pozvali Crkvu da se vrati načelu Sola Scriptura, odnosno da Sveto Pismo bude vrhovni sudija svim tradicijama, saborima, teolozima i verskim autoritetima.
Na kraju nije presudno šta je rekao Origen, Avgustin, Jovan Damaskin, Toma Akvinski, neki sabor ili papa, nego ono što je rekao Gospod. Njegova Reč ostaje nepromenljiva kroz vekove: „Nebo i zemlja proći će, ali riječi moje neće proći“ (Matej 24,35).
Zato verni hrišćanin, po uzoru na berejske vernike, treba da ispituje svako učenje u svetlosti Svetog Pisma i da uvek postavlja jedno jednostavno, ali presudno pitanje: „Da li je tako rekao Gospod?“
Stav hrišćanina danas
U moru različitih učenja, glasova, predanja, autoriteta, crkvenih tvrdnji, čuda, vizija, običaja i ljudskih sistema, hrišćanin mora imati stav ponizne, ali čvrste poslušnosti Bogu. Kada ljudski autoritet dođe u sukob sa Božjom Rečju, odgovor vernog čoveka mora biti isti kao odgovor apostola: „Većma se treba Bogu pokoravati negoli ljudima“ (Dela 5,29).
Isus kaže: „Da nijesam došao i govorio im, ne bi grijeha imali; a sad izgovora nemaju za grijeh svoj“ (Jovan 15,22). To znači da odgovornost raste kada svetlost dođe. Kada Bog progovori, čovek više ne može da se krije iza neznanja, običaja, porodice, naroda, crkvene istorije ili većine. Kada Gospod kaže, tada svaka ljudska reč mora da utihne.
Zato Hristos moli Oca: „Osveti ih istinom svojom: riječ je tvoja istina“ (Jovan 17,17). Posvećenje nije samo religiozno osećanje, spoljašnja pobožnost ili slepo pripadanje tradiciji, nego delovanje Božje istine na um, srce, savest i život.
Čovek se ne posvećuje zabludom, nego istinom; ne posvećuje se ljudskim običajem, nego Božjom Rečju; ne posvećuje se time što dodiruje svete predmete, nego time što dopušta da ga istina očisti, slomi ponos, razotkrije greh i dovede Hristu.
Apel
Zato danas nije najvažnije pitanje kojoj tradiciji pripadamo, šta su naši preci činili, šta je većina prihvatila, niti šta je kroz vekove postalo popularno. Najvažnije pitanje glasi: da li stojimo na „Tako govori Gospod“?
Ako je Sveto Pismo Božja Reč, onda ono ne sme biti ukras na polici, nego sudija našim mislima; ne sme biti dodatak crkvenoj tradiciji, nego temelj vere; ne sme biti tekst koji citiramo kada nam odgovara, nego glas Božji pred kojim se klanjamo.
Zato poziv glasi: vratimo se Pismu, proverimo sve Pismom, poslušajmo Hrista iznad ljudi, istinu iznad običaja, zapovest iznad predanja, i recimo kao narod Božji: „Govori, Gospode, čuje sluga tvoj“ (1. Samuilova 3,9).
Izdvajamo:
Veštačka inteligencija i Biblija
