Da li čuješ to što ja čujem?

Ponovo je došlo godišnje doba u kojem se prisećamo Hristovog rođenja i razni zvukovi mogu da nas podsete na njega – zvončići, pevanje hora i muzika koja ispunjava vazduh. Ali u sred svih tih radosnih zvukova ovog svetog praznika možemo da čujemo i nešto sasvim drugačije – zvuci bola i očajanja.

Tu je očajanje troje dece iz Braunsvila koja su gledala kako njihov očuh nožem ubija njihovu majku. Morali su da stoje bespomoćno, dok je on, u bekstvu, kolima pregazio njeno beživotno telo.

 Tu je i druga vrsta očajanja koju su doživela 22 pakistanska mornara na brodu koji se nasukao oko 6 kilometara od obale. Prošlo je godinu i po dana od kada su videli svoje porodice i dom, i njihove nade da će uskoro stići kući brzo su nestajale. Možete li da zamislite njihove suze i njihove molitve?

Kada bismo mogli da se vratimo unazad 2,000 godina do samog Hristovog rođenja, tu bismo mogli da čujemo razne zvuke: zvuke pretrpane gostionice, životinja koje jedu u štali, anđela koji pevaju na visini, uzbuđenih pastira koji dolaze da vide dete u jaslama i, siguran sam, Marijino tiho pevušenje.

Ali te srećne i uzbuđene glasove uskoro zameniće oštri uzvici vojnika, dečji plač i jecaji očajnih majki. Otvorite zajedno sa mnom Jevanđelje po Mateju 2,13-18, da pročitamo šta se dogodilo kada su Mudraci napustili dete Isusa i otišli kući.

„A pošto oni otidu, a to anđeo Gospodnji javi se Josifu u snu i kaza mu: Ustani, uzmi dete i mater Njegovu pa beži u Misir, i budi onamo dok ti ne kažem; jer će Irod tražiti dete da Ga pogubi. I on ustavši uze dete i mater Njegovu noću i otide u Misir. I bi tamo do smrti Irodove: da se izvrši šta je Gospod rekao preko proroka koji govori: Iz Misira dozvah Sina svog. Tada Irod, kad vide da su ga mudraci prevarili, razgnevi se vrlo i posla te pobiše svu decu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dve godine i niže, po vremenu koje je dobro doznao od mudraca. Tada se zbi šta je kazao prorok Jeremija govoreći: Glas u Rami ču se, plač, i ridanje, i jaukanje mnogo: Rahila plače za svojom decom, i neće da se uteši, jer ih nema.“

 

Ovaj tekst otkriva nesigurnog i nerazumnog cara koji je osetio pretnju svom prestolu kada je čuo da se rodio neki drugi car. Kada nije uspeo da pronađe dete, izdao je dekret da se ubiju svi mali dečaci u Vitlejemu do dve godine starosti.

Prema tome, kada govorimo o zvucima koji prate Isusovo rođenje, možda treba da se setimo i uzvika vojnika, dečjeg plača i jecanja majki, jer su i oni bili deo tog događaja. Oni su deo onoga što Bog pokušava da nam prenese u ovo doba godine.

 

U svetu postoji patnja, i Bog je došao da je podnosi sa nama

Šta nam Bog govori? On najpre kaže, „Znam da u svetu postoji patnja i došao sam da je podnosim sa vama.“

Biblija je uvek Kada priča priču o Isusovom rođenju, ona ne govori samo o anđelima i pastirima i mudracima koji su došli sa darovima zlata, tamjana i smirne, već priča i o Irodu i o njegovoj mržnji, o vojnicima i ubijanju male dece.

Bilo bi bukvalno nemoguće da zamislimo kako je bilo roditeljima te noći u Vitlejemu. Da imate malog dečaka starog otprilike 18 meseci, koji je zarobio vaše srce i sjaj u njegovim očima vas svakog dana raduje.

A zatim vojnici upadaju u vaš dom, pretražuju svaku prostoriju sve dok ne pronađu vašeg sina, nose ga napolje i uzimaju mu život. O, kakvo očajanje i bol! Ipak, i to je deo priče o Hristovom rođenju.

Očajanje je i danas deo prizora proslave Hristovog rođenja

Postoji mnogo onih koji pate, mnogo onih koji su usamljeni i očajni. Zato oni pronalaze malo radosti u ovo doba godine.

Hristovo rođenje događa se u svetu koji pati. Ono nam govori da Bog ne garantuje da će uzeti našu patnju, već da će da je podnosi sa nama.

Eli Vejsel, Jevrejski pisac koji je napisao knjigu „Noć“, bio je rob u Nemačkom koncentracionom logoru VV2. On opisuje Holokaust i ono što mu se dogodilo za vreme rata. Jedno veče dok su se vraćali u barake posle dana punog prinudnog rada, otkrili su da je u centru logora podignuto troje vešala. To je značilo da će tri zarobljenika biti pogubljena, i čuvari su imali naređenje da prisile sve zatvorenike da posmatraju pogubljenje.

Dva osuđenika bili su odrasli ljudi, ali na svoj užas videli su da je treći tek mali dečak. Oko njihovog vrata stavljene su omče i sva trojica naterani su da se popnu na stolice. Stolice su zatim odgurnute ispod njih.

Dva odrasla čoveka umrli su trenutno jer im je težina tela polomila vrat. Ali mali dečak bio je tako lagan da mu se vrat nije slomio. On je visio i borio se za dah, bacakajući se na konopcu. A zatvorenici su bili pri- morani da stoje i da ga posmatraju više od 30 minuta, kada je konačno umro.

U toj strahoti je jedan čovek iza Vejsela povikao, „Ti kažeš da postoji Bog? Pa, gde je On? Gde je sada?“ Vejsel piše: „Okrenuo sam se i pogledao ga i rekao: „Eto Ga. Visi na tom konopcu.“

Nisam baš siguran da razumem sve što je Vejsel hteo da kaže, ali sam ubeđen da se tu nalazi poruka koju nosi Hristovo rođenje. Bog nije tamo negde iza zvezda, daleko na nebu. Naš Bog došao je da bude sa nama, da pati sa nama, da bude povređen i da krvari sa nama. To je poruka Hristovog rođenja.

 

U svetu postoji nesigurnost i Bog je došao da nas provede kroz nju

Pomislite na nesigurnost u životu Marije i Josifa dok su pakovali svoju skromnu imovinu i napuštali Vitlejem odlazeći prema Egiptu.

Putovao sam u nekoliko stranih zemalja, možda ste i vi. Svakoga puta išao sam sa nekim ko je znao gde treba da idemo i šta treba da vidimo, gde ćemo spavati i gde ćemo jesti tokom dana.

Ali Marija i Josif su bežali u Egipat i nisu znali gde će boraviti. Nisu znali šta ih čeka u budućnosti. Ali znali su da ih Bog vodi.

Anđeo im je rekao da Isus treba da bude Spasitelj, da će On spasiti svoj narod od njihovih greha. Ali kakva je njihova odgovornost u tome? Kako oni treba da vaspitavaju Božjeg Sina? Šta treba dalje da rade? Šta ih čeka u budućnosti? U svemu tome bilo je mnogo nesigurnosti.

I u našem životu ima mnogo nesigurnosti. Tinejdžeri se pitaju da li će ikada da završe srednju školu. A kada je završe, da li će uspeti da se upišu na fakultet koji žele? Ako uspeju da se upišu, da li će uspeti da diplomiraju? Ako uspeju da diplomiraju, da li će njihova diploma išta vredeti posle 10 godina? Da li će uspeti da zarade dovoljno novca da izdržavaju svoju porodicu?

Oni koji su stariji pitaju se da li će sledeće godine imati posao, da li će uspeti da kupe kuću, da li će njihova deca ikada išta postići u životu, itd. Da li je taj bol u kičmi bezopasan ili znači nešto drugo? Da li ćemo ikada stići do penzije? Pitamo se i stalno se pitamo.

Život je Ali Marija i Josif imali su jednu veliku prednost. Znali su da ih Bog vodi i da će On da se brine za njih.

Taj Isus čije malo telo se ljuljalo u Marijinom naručju na putu za Egipat jednog dana pričaće mnoštvu kako se Bog brine za ptice nebeske i ljiljane u polju. „Kada se Bog tako brine za ptice nebeske i odeva ljiljane u polju,“ govorio je, „onda ne treba da se brinete šta ćete jesti i šta ćete obući, jer se Bog brine za vas.“

Iako ne znamo šta sutra donosi, mi kao hrišćani imamo prednost da poznajemo Onoga koji drži budućnost u svojim rukama, i On želi da Mu dozvolimo da nas vodi.

Postoji nesigurnost, ali postoji i Bog koji nas vodi kroz nju, i to je takođe poruka koju nosi Isusovo rođenje.

 

Postoji smrt na ovom svetu, ali Bog je došao da je pobedi

Treća i poslednja poruka koju nosi Isusovo rođenje glasi, „Na ovom svetu postoji smrt, ali Bog je došao da je pobedi.

Postojala je smrt te noći pre mnogo vremena u Vitlejemu, kada je dečji plač parao noćnu tišinu, kada su umirala nevina deca, žrtve sebičnosti.

Ali bilo je jedno dete koje je bilo spašeno, jedno dete koje je putovalo za Egipat. Ipak, to dete koje je spašeno te noći jednog dana postaće žrtva, ali Njegova smrt razlikovaće se od svih ostalih. On će umreti na krstu, ali ne zbog svojih greha, već zbog greha drugih.

Pošto je Isus postao žrtva i otkup za sve naše grehe, smrt je poražena. Na ovom svetu postoji smrt, ali Bog ju je pobedio.

Toga se prisećamo kada god neko od naših dragih ode na privremeni poč Nedostaje nam zvuk njihovog glasa i dodir njihovih ruku. Nedostaje nam njihovo društvo. U našem životu nastaje praznina i ožiljak koji verovatno nikada neće da zaraste, jer je smrt stvarna.

Ali poruka koju nosi Hristovo rođenje glasi, „Bog uzima žalac smrti, jer je Isus Hristos pobedio i dao nam pobedu nad njom.“ Ovaj svet nije naš dom i smrt nije naš cilj.

Porodica jednog propovednika odlučila je da u svom domu napravi model Hristovog rođenja. Svako od njih pripremio je male statue koje će postaviti na prikladno mesto. Konačno je sve bilo gotovo – Marija i Josif i gostioničar i beba i anđeli i pastiri i sve životinje iz štale.

Onda je došao mali sin noseći jednu svoju omiljenu igračku, figuru strašnog Tiranosaurusa Reksa, kralja svih dinosaurusa. Bila je to plastična igračka koja je mogla da se naduva i u odnosu na ostale figure bila je ogromna, nadvijala se nad ostalima, i sigurno joj nije bilo mesto u modelu Hristovog rođenja.

Otac je rekao, „Sine, moraš da odneseš tog dinosaurusa, jer on tu ne pripada. Dinosaurusi su umrli više hiljada godina pre Isusovog rođenja.“ Ali mali dečak je bio uporan pa su konačno postavili dinosaurusa iza svih ostalih figura – strašni dinosaurus koji se nadnosi nad jaslama i svim ostalim figurama.

Otac je kasnije pričao, „Dok smo posmatrali model, iznenada smo shvatili da dinosaurus govori mnogo više nego što smo mislili. Jer iznad svakoga od nas nalazi se opasni lik koji preti da nam ukrade svu našu radost i mir. Ali Hristovo rođenje nas podseća da je dete u jaslama jače od svih vaših i mojih „dinosaurusa“. Bog nam je dao pobedu kroz dar svog Sina.“

Bog je, kroz Isusa Hrista, došao da nam pomogne u našim trenucima patnje, da nas vodi u trenucima nesigurnosti i da nam da pobedu nad smrću. On nam se nudi kao dar, kao žrtva za naše grehe i čeka da odgovorimo na Njegov poziv.