Otkrivenje 11
Autor: mr Zoran Marcikić
Uvod
Jedno od najzagonetnijih, ali istovremeno i najveličanstvenijih proročanstava knjige Otkrivenja nalazi se u jedanaestom poglavlju. Tamo apostol Jovan vidi dva tajanstvena svedoka koji prorokuju 1260 dana obučeni u kostret. Predstavljeni su kao dve masline i dva svećnjaka što stoje pred Bogom, sa vlašću povezanom sa delovanjem Mojsija i Ilije. Protiv njih na kraju ustaje zver iz bezdana, ubija ih i ostavlja njihova tela na ulici velikoga grada, dok se svet raduje njihovoj smrti – da bi posle samo tri i po proročka dana od Boga u njih ponovo ušao duh života i oni ustali na svoje noge.
Ko su ova dva svedoka, zašto ih ima upravo dva, zašto prorokuju 1260 dana, šta predstavlja njihova smrt i kako je moguće da se svet raduje njihovom nestanku?
Odgovor na ova pitanja otvara pred nama jednu veliku istorijsku i duhovnu sliku borbe koja se vekovima vodi oko Božje Reči i njenog autoriteta.
Značenje broja 1260
Otkrivenje 11,3 kaže:
„I daću dvojici svojih svedoka, i proricaće hiljadu i dvesta i šezdeset dana obučeni u vreće.“
Broj 1260 nije slučajan, jer se isti period pojavljuje više puta u Danilu i Otkrivenju – nekada kao 1260 dana, nekada kao 42 meseca, a nekada kao „vreme, vremena i pola vremena“. Kada primenimo poznati proročki princip „dan za godinu“, koji nalazimo u 4. Mojsijevoj 14,34 i Jezekilju 4,6, dolazimo do perioda od 1260 godina, koji se u istoricističkom razumevanju proročanstava proteže od 538. do 1798. godine.
To je veoma značajno, jer dok Danilo 7 opisuje šta se tokom tog dugog perioda događa sa Božjim narodom i govori o sili koja progoni svete Višnjega, Otkrivenje 11 posmatra isti period iz drugog ugla i pokazuje šta se za to vreme događa sa Božjom Rečju.
Ona nije uništena.
Ona govori.
Ali govori obučena u kostret.
Kostret je u Bibliji simbol žalosti, poniženja i nevolje, pa slika dva svedoka obučenih u kostret govori o vremenu u kojem Božja Reč postoji i nastavlja da svedoči, ali njena svetlost nije dostupna ljudima u punini, jer se iznad jednostavnog autoriteta Pisma uzdižu ljudska predanja, crkveni autoriteti, običaji i sistemi koji običnom čoveku otežavaju neposredan pristup Božjoj Reči.
Ali Bog nije dozvolio da njegovo svedočanstvo nestane.
Ko su dva svedoka?
Jovan kaže:
„Ovo su dve masline i dva žiška što stoje pred gospodarom zemaljskim.“ (Otkrivenje 11,4)
Slika dolazi iz četvrtog poglavlja proroka Zaharije, gde vidimo masline, ulje i svećnjak. Kada tu simboliku povežemo sa ostatkom Biblije, značenje postaje jasnije, jer Psalmista kaže: „Reč je tvoja žižak nozi mojoj i videlo stazi mojoj“ (Psalam 119,105), dok Isus govori o Pismima: „Ona svedoče za mene“ (Jovan 5,39).
Upravo zato dva svedoka možemo razumeti kao Stari i Novi zavet, celokupno pisano svedočanstvo Božje Reči. Stari zavet najavljuje Hrista, Novi zavet pokazuje njegovo ispunjenje – jedan govori da Mesija dolazi, drugi objavljuje da je došao, jedan ga pokazuje kroz obećanja, proročanstva i simbole, a drugi kroz njegov život, krst, vaskrsenje, vaznesenje i obećanje ponovnog dolaska.
A zašto upravo dva svedoka?
Zato što je Bog još preko Mojsija ustanovio princip da se stvar potvrđuje na osnovu svedočanstva dvojice ili trojice svedoka (5. Mojsijeva 19,15), pa pred čovečanstvom stoje dva velika svedočanstva koja se međusobno potvrđuju i zajedno ukazuju na jednu osobu – Isusa Hrista.
Zato je Hristos mogao reći:
„Da ste verovali Mojsiju, tako biste verovali meni; jer on pisa za mene.“ (Jovan 5,46)
To je važno, jer svrha Biblije nije samo da nam pruži religijsko znanje, već da nas dovede Hristu.
Mojsije i Ilija
Otkrivenje zatim kaže da ova dva svedoka imaju vlast da zatvore nebo da ne pada kiša i da vode pretvore u krv, što nas odmah podseća na Iliju, koji je najavio sušu, i Mojsija, preko koga je voda u Egiptu bila pretvorena u krv.
To ne znači da su dva svedoka doslovno Mojsije i Ilija, već da simbolika koristi njihove osobine da pokaže autoritet Božje Reči. Mojsije predstavlja zakon, Ilija proroke, a upravo su „zakon i proroci“ bili uobičajen način da se govori o starozavetnom Pismu.
Setimo se i Gore Preobraženja, gde pored Hrista stoje upravo Mojsije i Ilija, dok se sa neba čuje glas: „Ovo je Sin moj ljubazni… njega poslušajte.“ Time nam je pokazano da zakon i proroci ne postoje kao cilj sami sebi, već da svoje konačno ispunjenje i središte nalaze u Isusu Hristu.
Zver iz bezdana
A onda proročanstvo dolazi do dramatičnog trenutka:
„I kad svrše svedočanstvo svoje, onda će zver što izlazi iz bezdana učiniti s njima rat, i pobediće ih i ubiće ih.“ (Otkrivenje 11,7)
Ovde više nije reč samo o potiskivanju ili ograničavanju Božje Reči, već o pokušaju njenog potpunog uklanjanja, jer se pojavljuje sila koja ne želi da Pismo podredi drugom autoritetu, nego želi društvo oslobođeno od autoriteta Boga i njegove Reči.
Zanimljivo je da Otkrivenje mesto njihove smrti duhovno naziva Sodomom i Egiptom.
Sodom predstavlja moralnu pobunu protiv Boga, dok Egipat predstavlja otvoreno odbacivanje njegovog autoriteta, jer kada je Mojsije došao pred faraona i preneo Božju zapovest, faraon je odgovorio:
„Ko je Gospod da poslušam glas njegov?“ (2. Mojsijeva 5,2)
To je duh Egipta – čovek više ne pita šta Bog želi, nego kaže da ne priznaje Boga kao autoritet.
Kada pratimo proročki vremenski okvir prema kraju 1260 godina, dolazimo do Francuske revolucije, posebno njene radikalne faze, kada se pojavljuje snažan pokret dehristijanizacije: zatvaraju se i prenamenjuju crkve, uklanjaju hrišćanski simboli, odbacuje tradicionalni religijski poredak i pokušava se izgraditi društvo u kojem biblijski Bog više neće određivati moralni i društveni život.
Proročanstvo kaže da će ljudi čak slaviti smrt dvojice svedoka:
„I koji žive na zemlji obradovaće se i razveseliće se za njih.“
Zašto?
Zato što istina uznemirava čoveka koji ne želi da promeni svoj život. Božja Reč kaže čoveku da nije sam sebi zakon, da postoji dobro i zlo koje ne određuje većina, da postoji greh koji mora biti priznat, da postoji Bog kome odgovaramo i da postoji samo jedan Spasitelj kroz koga dolazimo Ocu – Isus Hristos.
Čovek bi često želeo religiju bez autoriteta, Hrista bez zapovesti, milost bez pokajanja i spasenje bez promene života, ali takvo hrišćanstvo Biblija ne poznaje.
Tri i po dana – a onda ustaju
Otkrivenje kaže da tela svedoka ostaju mrtva tri i po dana, što u istom proročkom principu predstavlja tri i po godine. Istoricističko tumačenje taj kratki period povezuje sa radikalnom fazom francuske revolucionarne dehristijanizacije i privremenim institucionalnim potiskivanjem religije.
Ali ovde se događa ono što predstavlja vrhunac čitavog proročanstva:
„I posle tri dana i po duh života od Boga uđe u njih; i staše oba na nogama svojim.“ (Otkrivenje 11,11)
Ljudi su mislili da su završili sa Biblijom.
Mislili su da će razum, filozofija i novi društveni poredak zauvek zameniti Božju Reč.
Ali svedoci ustaju.
I upravo nakon ovog istorijskog perioda počinje izuzetno snažno širenje Biblije širom sveta. Osnivaju se velika biblijska društva – British and Foreign Bible Society 1804. godine, zatim American Bible Society 1816. godine. Pismo se prevodi na sve veći broj jezika, štampa u ogromnim tiražima i odlazi među narode do kojih vekovima nije stizalo.
Knjiga koju su pokušavali da sahrane počinje da osvaja svet.
I tu se ispunjava velika poruka ovog proročanstva:
Božju Reč možete napasti, ali je ne možete uništiti.
Carstva su dolazila i prolazila, carevi su umirali, ideologije su nastajale i nestajale, filozofi su proglašavali kraj vere, režimi su spaljivali Biblije, ljudi su joj se rugali i pokušavali da je uklone iz društva, ali ona i dalje stoji, jer je Isaija davno rekao:
„Suši se trava, cvet opada; ali reč Boga našega ostaje doveka.“ (Isaija 40,8)
A šta je sa nama?
Međutim, najveća opasnost našeg vremena možda nije u tome što će neko spaliti našu Bibliju, već u tome što možemo imati Bibliju u kući, na telefonu, računaru i polici. Možemo imati deset prevoda i hiljade propovedi dostupnih jednim dodirom ekrana, a ipak živeti kao da Bog nikada nije govorio.
Nekada su ljudi rizikovali život da bi došli do nekoliko stranica Svetoga pisma, a danas možemo nositi celu Bibliju u džepu i ne otvoriti je danima. Zbog toga pitanje nije samo da li mi imamo Bibliju, nego da li Biblija ima nas – da li ona oblikuje naše odluke, naš brak, naše odnose, naš novac, naše vreme, naš karakter, naš odnos prema grehu i, iznad svega, naš odnos prema Hristu.
Jer moguće je znati proročanstva, razumeti 1260 godina, znati ko su dva svedoka, proučavati Danila i Otkrivenje, govoriti o zverima, pečatima, trubama i poslednjim događajima, a ipak promašiti ono najvažnije.
Isus je upravo zato rekao:
„Pregledajte Pisma… i ona svedoče za mene. I nećete da dođete k meni da imate život.“ (Jovan 5,39-40)
Svrha dva svedoka nije da zadovolje našu proročku radoznalost.
Njihova svrha je da nas dovedu Hristu.
Stari zavet kaže: On dolazi.
Novi zavet kaže: On je došao.
Proroci kažu: On će poneti naše grehe.
Jovan Krstitelj kaže: „Gle Jagnje Božije koje uze na se grehe sveta.“
A Otkrivenje kaže: On ponovo dolazi.
Zato poslednji sukob nije samo sukob oko jedne knjige, nego sukob oko pitanja autoriteta – ko ima pravo da određuje istinu, Bog ili čovek, Pismo ili ljudska tradicija, Božja zapovest ili kultura, Hristos ili ljudski autoritet?
Narod poslednjeg vremena zato mora ponovo postati narod Božje Reči – narod koji neće verovati nečemu samo zato što je to rekao propovednik, teolog, crkvena institucija ili većina, nego će poput Hrista pred iskušenjem znati da kaže:
„Pisano je.“
Završni poziv
Dragi prijatelji, dva svedoka još uvek govore. Stari zavet govori, Novi zavet govori, Mojsije govori, proroci govore, apostoli govore, Otkrivenje govori – ali kroz sve te glasove čujemo jednu veliku poruku koja se provlači od Prve Mojsijeve do poslednje stranice Otkrivenja:
Isus Hristos je Spasitelj sveta.
On je došao.
On je umro.
On je vaskrsao.
On danas posreduje za čoveka.
On oprašta.
On menja život.
I On ponovo dolazi.
Zato nemojte samo posedovati Bibliju – otvorite je.
Nemojte je samo čitati – dozvolite joj da čita vas.
Nemojte samo proučavati proročanstva – dozvolite da vas proročanstva dovedu Hristu.
Jer dva svedoka su bila napadana, potiskivana, proglašavana mrtvim i pokušavana da budu sahranjena, ali su ustala, i zato više nije pitanje da li će Božja Reč opstati, jer je istorija već pokazala da hoće.
Pitanje je: hoćemo li mi ostati uz Božju Reč kada dođe vreme iskušenja?
I još važnije: hoćemo li ostati uz Onoga o kome dva svedoka svedoče – Isusa Hrista?
Jer poslednju reč neće imati bezdan, neće je imati zver, neće je imati ljudska filozofija, ideologija niti neverstvo.
Poslednju reč ima Bog.
A njegova poslednja poruka glasi:
„Da, doći ću skoro!“
I odgovor vernog Božjeg naroda jeste:
„Amin. Da, dođi, Gospode Isuse!“
Izdvajamo:
Veštačka inteligencija i Biblija
