Kako mogu da oprostim sebi? » Biblija uči blog

Gresi su zaista čudni, zar ne? Kristalno je jasno da ih svi imamo. Stvarno je čudno kada se ljudi ponašaju kao da ih nemaju. Gresi mogu da zabrljaju mnogo toga u našem životu. Oni uništavaju zajednicu sa drugima i sa Bogom. Izazivaju haos u našem životu. Greh je kao da bacite veliku loptu koja dobro odskače u prodavnicu kristalnih čaša i tanjira: ona možda neće dodirnuti baš sve, ali će razbiti sve što dotakne.

Dobra vest: Možemo da se oslobodimo greha, ako to želimo. Bog je veličanstven i silan i On je obećao da će ukloniti te grehe, ako to zatražimo od Njega.

Jovanova 1:9: „Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan (Bog) da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde.“ Naši gresi slični su ovoj vreći koju nosim sa sobom: oni su teški, smetaju meni i drugima i, što je najvažnije, nisu neophodni. Matej 11:28: Isus je rekao: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti.“

On kaže da je greh kao težak teret. Ponekada je to nepriznati greh, a nekada se radi o gresima koje jednostavno ne možemo da prebolimo, iako nam je oprošteno. Mislim da je veoma zanimljivo što neki ljudi jednostavno ne žele pomoć – oni ne žele da budu oslobođeni od svojih greha. Nažalost, mnogi ljudi dođu do tačke u svom životu kada počnu da svoj greh posmatraju kao teret – neki čak traže od Isusa da ga ukloni. Ali nećemo danas govoriti o tome. Govorićemo o činjenici da neki od nas nose uspomenu na prošle i sadašnje grehe gde god da idu, iako su nam oprošteni.

Istina: Bog je obećao da će oprostiti grehe koje priznamo: Psalam 103:12: „Koliko je istok daleko od zapada, toliko udaljuje od nas bezakonja naša.“ Mihej 7:19: „Opet će se smilovati na nas; pogaziće naša bezakonja; bacićeš u dubine morske sve grehe njihove.“ Isaija 44:22: „Rasuću kao oblak prestupe tvoje, i grehe tvoje kao maglu; vrati se k meni, jer sam te izbavio.“

Zašto onda i dalje pamtimo naše grehe, zašto ih ne zaboravljamo? Ako ih je Bog stvarno bacio na dno mora; ako ih je zaista počistio kao maglu, ako ih je stvarno uklonio daleko – koliko je istok daleko od zapada – zašto ih onda pamtimo, zašto nas oni progone?

Kada razmišljam o svojim gresima, to me podseća na priču Edgara Alana Poa, „Izdajničko srce,“ u kojoj je glavni lik počinio ubistvo. Pošto ne uspeva da pobegne krivici koja ga proganja, on počinje da čuje otkucaje srca žrtve koju je zakopao u svom podrumu. Hladan znoj ga obliva dok sluša otkucaje srca koji nikada ne prestaju. Konačno, ti otkucaji srca nagone ubicu u ludilo a da nikada nije shvatio da oni ne dolaze iz tela u podrumu, već iz njegovog sopstvenog srca, iz njegovih sopstvenih grudi.

Hajde da nešto razjasnimo: Bog uklanja naše grehe. On je obećao da će to učiniti i On to čini; ono što nije obećao je da će ukloniti uspomenu na te grehe.

Ponekada sastavljamo opraštanje i zaboravljanje; prema Pismu, Bog to može da učini, ali nigde ne piše da možemo i mi. Jedan pisac je to ovako rekao: „Zaboravljanje je funkcija mozga; opraštanje je funkcija duha.“

U knjizi Čaka Linča, „Treba da oprostim, ali…“, on govori da su sve uspomene pohranjene u mozgu uz pomoć elektronskih impulsa i hemijskog prenošenja. Poruke se simultano šalju od nerva do nerva i elektronski i hemijski. Memorija nije duhovna funkcija – ona je biološka. Naš mozak može da uskladišti najmanje šest stotina memorija u sekundi. To ispada oko 1,5 triliona delića informacija do vremena kada napunimo sedamdeset i pet godina.

Jednostavno, mi nismo stvoreni da zaboravljamo. Iskreno, to i nije tako loše… dok se sećamo naših oproštenih greha, to može da radi protiv nas ili za nas. Šta se događa ako nismo pažljivi i dozvoljavamo da nas uspomene na naše grehe opterećavaju – to je kao teški teret koji sam nosio ovih proteklih nekoliko minuta. U savremeno doba mnogo se priča o ideologiji koja kaže da uvek treba da budemo srećni, bezbrižni i da volimo sebe. Ali u Bibliji se nigde ne spominje da treba da oprostimo sebi – nigde!

Želim da pogledamo jednog biblijskog heroja po imenu Pavle, koji je bio veoma uspešan u svom hodu sa Bogom, iako je slobodno govorio o uspomeni na svoje prošle grehe. Očigledno je naučio šta to znači kada „robimo svaki razum za pokornost Hristu“ (2. Korinćanima 10:5). Zato mi dozvolite da spustim svoj teret kod Hristovog krsta i da počnemo da istražujemo kako možemo da zarobimo te uspomene na prošle grehe tako da one ne rade protiv nas, već za nas. (Pođite do jednog ugla i spustite vreću na pod.) Radi se ustvari o krivici nasuprot blagodati.

Rezultati krivice:

Krivica ubija moj duhovni život. Ne mogu da imam značajnu zajednicu sa Bogom ako uvek osećam krivicu zbog greha koje je On već oprostio. Psalam 38:4: „Jer bezakonja moja izađoše vrh glave moje, kao teško breme otežaše mi.“ Tačno to se dogodilo sa Adamom i Evom. U Bibliji piše da su se sakrili od Boga. Krivica zbog njihovog greha izazvala ih je da potrče i sakriju se. Kada se ja osećam krivim zbog nečega, ne želim da imam posla s Bogom.

Hajde da zastanemo na trenutak. Govorimo o krivici zbog greha za koje ste već tražili Božje oproštenje. Zbog takvih stvari ne bi trebalo da gajimo krivicu. Ali iskreno, ako u vašem životu imate grehe koje niste priznali, onda se nadam da osećate krivicu. Ako osećate krivicu zbog nekog greha koji niste priznali – odlično! Vreme je da to uradite. Upamtite, ako ste vernik, nepriznati greh će vas izjedati – to je njegova namera. Ali olakšanje je pri ruci. 1. Jovanova 1:9: „Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan (Bog) da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde.“

Fokus krivice pogrešno je usmeren. Kažite mi ko ili šta je fokus u sledećoj rečenici: „Ne osećam se dobro zbog toga.“ Ili u ovoj: „Kao da ne mogu da oprostim sebi.“ Fokus je na „ja“, na vama. Oproštenje nema veze sa vama, već sa Bogom. Ono govori o Božjoj dobroti i svetosti i sposobnosti da oprašta. Dela 17:28: „Jer kroz Njega živimo, i mičemo se, i jesmo.“

To je slično čoveku koji je jednog dana ušao u restoran i seo za jednu visoku stolicu za šankom. Konobar mu je doneo čašu vode. Čovek je odmah bacio vodu u konobarevo lice. Brzo grabeći salvetu, mušterija pomaže konobaru da osuši lice i izvinjava se s velikim kajanjem. „Tako mi je žao,“ kaže on. „Jednostavno moram to da uradim. Borim se protiv toga, ali ne znam šta ću.“ „Bilo bi bolje da nešto uradite s tim vašim problemom,“ odgovara konobar. „Možete da budete sigurni da ću vas upamtiti i da vam nikada više neću doneti nijedno piće, ukoliko ne zatražite pomoć.“

Isti čovek došao je u isti restoran nekoliko meseci kasnije. Kada je zatražio čašu vode, konobar je odbio da mu donese. Onda je čovek objasnio kako odlazi kod psihijatra i da je njegov problem rešen. Uveren da sada može da ga usluži, konobar mu je doneo vodu. Čovek je uzeo čašu i ponovo je prolio na zaprepašćeno konobarevo lice. „Mislio sam da ste izlečeni,“ povikao je šokirani konobar. „Jesam,“ odgovorio je čovek. „Još uvek to radim, ali više ne osećam krivicu.“

Mi nismo pozvani da imamo sebični fokus – pozvani smo da imamo Isusa kao fokus. Jevrejima 12:2: „Gledajući na Načelnika vere i Svršitelja Isusa, koji mesto određene sebi radosti pretrpe krst, ne mareći za sramotu, i sede s desne strane prestola Božijeg.“

Ako je naš fokus na Isusu, i ako imamo izbora da zarobimo svaku misao, onda sećanje na naše grehe može da bude prednost. Zapazite da sam rekao sećanje, a ne bavljenje njima. Nezarobljene misli mogu da nas navedu na još greha, ali kada se sećamo prošlih greha postoje neke prednosti.

Prednosti sećanja na grehe:

To stvara duh zahvalnosti u meni. Pavle je jednom pisao svom mladom prijatelju: 1. Timotiju 1:12-13: „I zahvaljujem Hristu Isusu, Gospodu našem, koji mi daje moć, što me za vernog primi i postavi me u službu, Koji sam pre bio hulnik i gonitelj i siledžija; ali bih pomilovan, jer ne znajući učinih, u neverstvu.“

Treba da razumemo da je čovek koji je ovo pisao možda bio najveći misionar za Isusa koji je ikada živeo. Ali kada je bio mlad zvao se Savle, a Savle je bio posvećeni sledbenik Judaizma – voleo je pravila iz Starog zaveta. Bio je toliko strastveno revan prema jevrejskoj veri da je bio spreman da učini sve što može kako bi se ona sačuvala. Razumeo je da hrišćanstvo predstavlja pretnju njegovom sistemu verovanja, jer su se mnogi ljudi obraćali Isusu kao Mesiji kojeg su odavno čekali.

Zato je Savle dobio službena naređenja da ide okolo tražeći hrišćane kako bi mogao da ih baci u tamnicu. Veoma agresivno je progonio Hristove sledbenike. Evo samo kratkog opisa: Dela 8:3: „A Savle dosađivaše crkvi, jer iđaše po kućama, i vucijaše ljude i žene te predavaše u tamnicu.“ Njegovo huljenje sastojalo se od poricanja da je Isus Bog. On je bio religiozan čovek – ali jednostavno nije bio čovek prema Božjem srcu… sve dok Isus nije ušao u njegov život. U 1. Timotiju Pavlovo srce peva od zahvalnosti, iako je nekada bio sasvim odvojen od Boga.

Isus je jednom otišao na večeru u dom jednog verskog vođe po imenu Simon. U to vreme je bio običaj da sluga najnižeg reda opere noge gostima koji su stigli u nečiju kuću. Isus je došao, ali Mu nije ponuđena ova uobičajena učtivost.

Kako je obrok proticao, Jevreji bi sedeli nisko za stolom, glavom okrenuti prema stolu, a nogama na suprotnu stranu. Dok je Isus bio u ovom domu, jedna žena, za koju Biblija kaže da je živela grešnim životom, došla je i počela da plače nad Isusovim nogama i briše ih svojom kosom. Takođe je počela da sipa veoma skupoceni miris na Njegova stopala.

Ovom verskom vođi to se nije baš sviđalo. Najpre, nije bio siguran da li želi da se u njegovom domu nalazi „takva žena“. Nije želeo da ga vide s njom. Sigurno nije imao neko naročito mišljenje o Isusu jer je dozvolio da Ga dodirne jedna tako grešna žena.

Ali Isus je ispričao priču o dva čoveka koji su dugovali novac jednom čoveku. Jedan mu je bio dužan mnogo, drugi malo. Čovek koji im je pozajmio novac oprostio je oba duga. Onda je Isus upitao versku vođu koji će od dva bivša dužnika više voleti čoveka koji im je oprostio dug. Odgovor je glasio: onaj kojem je oprošten najveći dug.

Mislim da je veoma važno da se setimo velikog duga koji nam je oprošten. Kada to učinimo, bićemo zahvalniji.

To mi pomaže da ne postanem ponosan. Teško je postati ponosan kada se setite koliko ste nekada bili loši. Divno je susresti ljude koje je Hristos spasio iz života droge i drugih teških greha. Ljudi koji se sećaju svojih greha ne postaju ponosni. Jedna žena je bila kriva za neki saobraćajni prekršaj i kada su je na sudu pitali čime se bavi, rekla je da je učiteljica. Sudija je ustao sa svog mesta. „Gospođo, godinama sam čekao da se pred ovim sudom pojavi neka učiteljica.“ Oduševljeno se smešio. „Sada sedite za tu tablu i petsto puta napišite, ‘Neću proći kroz crveno svetlo.'“

To je sigurno bilo ponižavajuće iskustvo i verujem da je naučila lekciju. 1. Timotiju 1:15: „Istinita je reč i svakog primanja dostojna da Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike, od kojih sam prvi ja.“ Pavle to kaže nakon što je mnogo godina bio Hristov sledbenik i posvetio svoj život organizovanju crkava i upoznavanju ljudi sa Hristom. Čak i posle čitavog života posvećenosti Isusu, Pavle nikada nije zaboravio šta je Hristos učinio za njega i to ga je čuvalo u poniznosti. Bog voli poniznost. Bog može da iskoristi ponizne.

To može da posluži kao primer drugima. 1. Timotiju 1:16: „Ali toga radi ja bih pomilovan da na meni prvom pokaže sve trpljenje Isus Hristos za ugled onima koji Mu hoće verovati za život večni.“

Da li ste ikada gledali „info-reklame“ (npr. top-šop i slično)? One su veoma snažne jer koriste prave ljude koji vam pričaju svoje „stvarne priče“ o uspehu. „Izgubila sam 30 kilograma“ dok sam spavala koristeći ove tablete. „Imam samo 4 godine i idem u zabavište, ali mogu da čitam kao učenik srednje škole jer koristim ovu gramatiku.“ Ili, „Ovaj proizvod mi je omogućio da imam bujnu kosu iako sam ćelav od rođenja.“

Zašto su lična svedočanstva toliko moćna? Zato što ljudi traže nadu. Da li se radi o brzom spremanju hrane koristeći neku naročitu spravu, ili skidanja fleke sa bilo koje tkanine, ili seckanje brzinom svetlosti, svi mi želimo nešto više. A lična svedočanstva daju nam nadu da bismo to mogli da pronađemo.

Današnja generacija želi ljude koji su stvarni. Oni ne žele vernike „manekene“ koji savršeno žive svoj život i nikada nemaju nikakvih problema. Pavle je imao svako pravo da se ponosi Božjim dostignućima kroz njega, ali on ipak o sebi govori kao o najgorem grešniku. To je zaista moćno. On kaže: „Ako je uspelo kod mene, sigurno će uspeti i kod vas.“

Pomaže mi da fokus usmerim na Boga a ne na sebe. Setite se, rekli smo da je težnja da se dobro osećamo o sebi, težnja da budemo srećni zbog sebe, očigledno samocentrična. Kada se sećamo svojih greha, Bog kao da nam govori: „Pogledaj kroz šta sam te proveo. Pogledaj gde si bio.“ Kada razmišljamo na taj način, prirodno želimo da proslavimo Boga zbog Njegove dobrote.

Timotiju 1:17: „A Caru večnom, Neraspadljivom, koji se ne vidi, jedinom premudrom Bogu čast i slava va vek veka.“

Da onda odgovorimo na pitanje: „Kako mogu da oprostim sebi?“ Opraštanje sebi ustvari i nije cilj, zar ne? Sećanje na grehe čini nas: