Komentar druge Korićanima poslanice

            Naslov ove poslanice u najstarijem i najrasprostranjenijem rukopisu je „Pros Korintions B“ (Korinćanima II).

            Opšte je mišljenje da je ovu poslanicu napisao apostol Pavle. To su tvrdili i ckrveni oci i pisci. Posle 35 godina kako je napisana ova poslanica, Kliment Rimski opisuje iste prilike u Korintu kakve su bile i u vreme apostola Pavla. Izgleda da crkva nije od onog doba mnogo duhovno napredovala, jer problemi su ostali isti. Polikarp (+155), episkop iz Smirne, u svojoj poslanici Filibljanima navodi iz 2.Korinćanima 8,21, a Irinej, episkop iz Liona, spominje 2.Korinćanima 12,2-4.

            U ovoj poslanici oseća se Pavlov način pisanja. On spominje svoju prvu poslanicu kao i neke događaje u Korintu.

            Apostol Pavle je bio bar tri puta u Korintu. On je napisao tri poslanice ovoj crkvi. Prvi put je bio tamo 51. godine, za vreme svog drugog misionarskog putovanja. On je tada osnovao ovu crkvu. Njegova prva poslanica spominje se u 1.Korinćanima 5,9 ali ona nije sačuvana. Na završetku svoga dvogodišnjeg bavljenja u Efesu, prilikom trećeg misionarskog putovanja, napisao je Pavle poslanicu koju mi nazivamo Prvom poslanicom Korinćanima.

            Opšte je mišljenje da je proteklo samo nekoliko sedmica između pisanja prve poslanice iz Efesa i ove druge poslanice iz Makedonije. Pavle je nameravao da u Efesu ostane do Pedesetnice (Duhovi) i onda da putuje u Korint preko Makedonije (Dela 19,21). Ali, on je ipak ranije napustio Efes, možda zbog bune koja je zapretila njegovom životu (Dela 19,24-41). On to napominje u 2.Korinćanima 1,8.

            Iz stihova 2,13; 7,5; 8,1; 9,2.4 jasno proizilazi da je ovu poslanicu apostol napisao u Makedoniji oko 57. godine posle Hrista.

            Posle ove poslanice i Pavlovog dolaska u Korint nemamo nekih naročitih izveštaja u ovoj crkvi. Ali, poslanica Klimenta Rimskog upućena oko 95. godine vernicima u Korintu, otkriva nam da se ovo zlo opet pojavilo u ovoj crkvi. On hvali ovu crkvu kao primernu u raznim pravcima, ali ih ukorava zbog njihovih svađa i partajičnog[1] duha.

            Povod pisanja ove poslanice je baš Titov izveštaj o stanju u korintskoj crkvi. Prvi deo ove poslanice govori o prihvatanju i rezultatu prve Pavlove poslanice i o nekim pitanjima u vezi sa tim. Crkva je isključila neke koji su bili nemoralni, prema Pavlovim uputstvima (1.Korinćanima 5,1-5; 2.Korinćanima 2,6).  Apostol im sada savetuje kako da postupaju sa isključenima.

            Dalje, apostol daje naročita uputstva za prikupljanje darova za siromašne u Jerusalimu, koji su se prikupljali u Makedoniji i Grčkoj. Ovo prikupljanje je naročito ležalo Pavlu na srcu, a bilo je i korisno za dobar odnos i jedinstvo hrišćana iz judejstva i mnogoboštva. Ali, crkva u Korintu je ovom prilikom daleko zaostajala za crkvama u Makedoniji. Ovo podbacivanje je bilo verovatno zbog njihovih svađa i slabog duhovnog stanja.

            Izgleda da je većina u korintskoj crkvi primila k srcu Pavlove opomene i savete. Oni su lepo primili Tita. Samo manja grupa se protivila. Ona je radila na tome da Pavlov ugled oslabi u crkvi. Ovi vernici su osuđivali apostola Pavla što ne dolazi kao što je obećao i smatrali su da zato ne zaslužuje apostolski ugled. Čak su ga proglasili plašljivcem koji samo piše poslanice, a ne usuđuje se da se lično pojavi.

            Apostol pokušava u ovoj poslanici da brani svoj apostolski autoritet i opravda svoj stav i ponašanje.

            Ova se poslanica po svojoj sadržini razlikuje od Prve poslanice Korinćanima. Dok je prva poslanica objektivna, druga je lična. Prva je usmerena na ton, dok druga pokazuje brigu i strah apostola zbog onih koji još uvek uznemiruju crkvu i koče je u duhovnom napretku.

            Iako glavna sadržina ove poslanice nije pretežno doktrinalna, kao što su Poslanica Galatima i Poslanica Rimljanima, ipak u njoj se nalaze neke važne doktrinalne istine.

UVOD

(2. Korinćanima 1,1-11)

1. Pozdrav 1,1.2

„1. Od Pavla, apostola Isusa Hrista po volji Božjoj i brata Timotija crkvi Božjoj u Korintu, sa svima svetima koji su u svoj Ahaji:

2. Blagodat[2] vam i mir od Boga Oca našega, i Gospoda Isusa Hrista.“

1. Pavle je svoju službu primio neposredno od Hrista. Zato je on apostol (grč. apostolos

= poslanik, ambasador; 2.Korinćanima 5,29). Pavle se u većini svojih poslanica označava kao apostol, kao i dvanaestorica, jer je video Isusa i On ga je sam poučio (1.Korinćanima 9,1).

            Apostol Pavle je postao apostol po Božjoj volji, a ne kao lažni apostoli koji mute u korintskoj crkvi. Oni su samozvani apostoli. Ovo treba vernici u Korintu da razumeju i razlikuju. Pavla je lično Isus pozvao na ovu službu.

            Mladi Timotije je bio već 15 godina Pavlov pomoćnik i saradnik. On je bio poznat crkvi u Korintu (1.Korinćanima 16,10). Izraz „sveti“ (grč. hagioi = sveti) označavao je u početku vernike hrišćanske crkve, one koji su se odvojili od sveta da služe Bogu.

            Rimljani su delili Grčku u dve pokrajine: Ahaju i Makedoniju. Korint je bio glavni grad Ahaje gde se nalazio rimski prokonzul kao upravitelj ove pokrajine. Pavle spominje vernike u pokrajini Ahaji zato što je i njima bilo potrebno da prime ove savete i opomene.

2. „Milost“ (grč. haris = milost, blagodat) je bio opšti pozdrav kod Grka. Njime se

izražavala želja za opštim napretkom i puninom Božjeg blagoslova.

            „Mir“ je bio jevrejski omiljeni pozdrav koji je izražavao materijalne i duhovne blagoslove. Pavle je pozdravom: „milost…mir“ hteo da obuhvati sve hrišćane, nekadašnje Jevreje i mnogobošce.

2. Zahvalnost za pomoć u časovima nevolje 1,3-11.

„3. Blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, Otac milosti i Bog svake utehe,

4. Koji nas teši u svakoj nevolji našoj, da bismo mogli utešiti[3] one koji su u svakoj nevolji, utehom kojom nas same Bog utešava.
5. Jer kako se stradanja Hristova umnožavaju na nama[4], tako se i uteha naša umnožava kroz Hrista[5].
6. Ako li smo pak u nevolji[6], za vašu je utehu i spasenje, koje postaje u trpljenju tih istih stradanja koja i mi podnosimo[7].
7. I nadanje naše tvrdo je za vas[8]. Ako li se utešavamo, za vašu je utehu i spasenje, znajući da kao što ste zajedničari u našem stradanju, tako i u utesi[9].“

3. Apostol Pavle veliča Boga Oca. Ljudi teško razumeju Očevo sveznanje, svemoćnost i

sveprisutnost, ali svi ga mogu razumeti i osetiti kao Oca koji ljubi i koji je dao Sina da umre za grešnike. Otac je poreklo i izvor svake milosti. Milost je nešto više nego samo dobrota ili dobročinstvo. Bog je dobar svima, ali On je naročito milostiv onima koje je greh pobedio i kojima je potrebno oproštenje. Milost je temelj Božjeg karaktera. Ona izlazi iz Njegovog srca.

            Bog je i Utešitelj. On je izvor svake utehe. Reč „uteha“ (grč. paraklesis) često se pominje u ovoj poslanici kao imenica ili glagol i vrlo je karakteristična i značajna.

4. Otac naš, preko Svetog Duha, stalno teši (grč. parakleo = utešiti) u nevoljama. Oni

koje On utešava mogu dalje da utešavaju one koji su u sličnoj nevolji i da im ukažu na nebeskog Oca, koji je izvor utehe.

            Za hrišćane, nevolje igraju važnu ulogu u usavršavanju karaktera (Jevrejima 2,10). Istina, patnje i nevolje ne mogu čoveka da načine sličnim Hristu; naprotiv, one čine ljude zlovoljnima i ogorčenima. Ali, Bog upravo u nevoljama daje milost i snagu da se izdrži i reše veliki problemi. Teže se veruje u Boga kad je blagostanje, ali nevolje nas dovode bliže Bogu.

5. U ovom stihu apostol piše o Hristovom stradanju koje pogađa i Njegove sledbenike. I

apostol Petar govori o istom stradanju sa Hristom (1.Petrova 4,13). Značaj ovog stradanja ne zavisi toliko od okolnosti koliko od držanja onog koji strada. Ali, kada su velika stradanja, velika je i uteha koja dolazi od Boga.

6. Pavlove nevolje zajedno sa utehama koje dolaze u toj nevolji – sve to ide u korist

onima koje je on obratio Hristu. Te nevolje osposobljavaju apostola da teši i savetuje one koji bi mogli da dođu u slično stanje.

7. Kao što je Pavle dobio utehu od Boga u danima nevolje, tako će i oni u sličnim okolnostima da dobiju istu utehu. To je prednost svih onih koji imaju učešća u Hristovom stradanju.

            Vernici u Korintu su prolazili kroz slične nevolje koje je apostol već podneo. Ovakve nevolje su bile sveopšte u prvim crkvama. One su pomogle da su se vernici ujedinili ne samo u tim nevoljama, nego i utehama.

„8. Jer vam nećemo, braćo, zatajiti[10] nevolje naše[11] koja nam se dogodi u Aziji kad nam je bilo preteško i preko sile[12], tako da se nismo nadali ni živeti[13].

9. Nego sami u sebi osudismo da nam valja pomreti[14] da se već ne uzdasmo u sebe[15], nego u Boga koji podiže mrtve.
10. Koji nas je od tolike smrti izbavio i izbavlja; i u Njega se uzdamo da će nas i još[16] izbaviti,
11. S pomoću i vaše molitve za nas[17]; da mnogi ljudi mnogu hvalu daju Bogu za dare koji su nama dati vas radi.“

8. Pošto je govorio uopšte o nevoljama, apostol sad iznosi svoje duševno stanje i patnje zbog stanja u korintskoj crkvi, naročito posle njegove druge posete koja ga je tako potresla. Pavle ovde ističe više svoje duševno stanje nego fizičko. On kaže: „Tako da nam je bio već dodijao život“[18]. Ovo nisu bile obične teškoće nego velike nevolje tako da je njemu i nekim vernicima dojadio život. Pavle iznosi svoje duševno stanje, ali u isto vreme hrabri vernike da ostanu čvrsti.

9. Apostol je mislio da će mu skoro biti kraj. On i ostali rekli su sami sebi da to znači kraj. Ali, ovo Pavlovo iskustvo bilo je ustvari samo pouka da se ne uzdaju u sebe.

            Svi ljudi su skloni da imaju poverenja u sebe, što je veoma teško pobediti. Izrailj je prolazio kroz razna iskustva kad je putovao iz Egipta u Hanan. Ova iskustva su bila potrebna da bi Božji narod naučio ovu lekciju. Bog često dopušta da Njegov narod prolazi kroz nevolje da bi osetio svoju nemoć i naučio se da gaji nadu i poverenje u Boga.

            Za spasenje čoveka neophodno je potrebno da se nauči da ima potpuno poverenje u Hrista. Ovo poverenje je potrebno hrišćaninu za njegov svakodnevni život. Često tek u ognjenoj peći čovek se nauči da rame uz rame hoda sa Hristom.

10. 10. Pavle u ovom stihu spominje tri puta reč „izbavlja“, jer je on sam to već iskusio. Bog je izbavio, izbavlja i izbaviće svoje sluge evanđelja. Izbavljenje u prošlosti je garancija budućeg izbavljenja, zato se apostol uzda u Hrista.

11. Vernici u Korintu mogu da budu Pavlovi saradnici kad se mole za njega. Apostol je verovao u ovakvu posredničku molitvu za druge i veoma je cenio. Bog odgovara na ovakve molitve. Pavle misli na one molitve koje su vernici u Korintu upućivali Bogu radi njega kad je bio u onim velikim nevoljama koje on pominje u 8. stihu.

            Pavle poziva vernike da se ujedinjuju u molitvi za one koji su određeni da se staraju za njihove duhovne potrebe. Stanje ovih Božjih slugu često je vrlo teško i opasno. Njihove odgovornosti su velike, a problemi mnogobrojni i teški.

I   P A V L O V I    O D N O S I    S A    C R K V O M    U   K O R I N T U

(2.Korinćanima 1,12 – 7,16)

1. OBJAŠNJENJE PROMENE U PLANU PUTOVANJA

(2. Korinćanima 1,12 – 2,4)

„12. Jer je naša slava[19] ova: svedočanstvo savesti naše da smo u prostiti i čistoti Božjoj[20], a ne u mudrosti telesnoj[21], nego po blagodati Božjoj, živeli na svetu[22], a osobito među[23] vama.

13. Jer vam drugo ne pišemo nego što čitate i razumevate. A nadam se da ćete i do kraja[24] razumeti.
14. Kao što neki[25] i razumeste da smo vam slava kao i vi nama za dan Gospoda našega Isusa Hrista.“

12. Ovim stihom apostol počinje da piše o odnosima između njega i crkve u Korintu.

            Pavle ima čistu savest u pogledu najavljivanja svoje posete Korintu, iako su mu neki prebacivali da nije bio iskren. On je bio pokoran Božjoj volji i nije dozvolio da na njegove pobude utiču ljudi. On nije prihvatio ‘ljudsku mudrost’ jer je to mudrost nepreporođenog čoveka, koja nije pod uticajem Božjeg Duha, ma kako izgledala duboka i velika. Apostol je živeo (grč. anastrefo, kao imenica znači način života, ponašanje) po Božjoj volji.

13. Apostol im piše o svojim ozbiljnim i čistim namerama u svojim poslanicama. U njima nema skrivenih misli niti dvosmislenih reči nego reči koje se mogu jasno razumeti. On im piše obične reči koje oni mogu da razumeju. Titov izveštaj Pavlu jasno dokazuje da su mnogi vernici u Korintu dobro razumeli Pavlovu poslanicu.

14. Svi su donekle razumeli da je apostol sa svojim saradnicima njihova slava ili ponos kao i obratno, da su oni njihova slava.

            „15. U ovom pouzdanju[26] htedoh da vam dođem pre, da drugu blagodat imate[27];

16. I kroz vas[28] da dođem u Makedoniju, i opet iz Makedonije da dođem k vama, i vi da me pratite u Judeju.
17. Ali kad sam ovo hteo, e da li sam[29] dakle, što nedostojno činio[30]? Ili što se nakanjujem da se po telu nakanjujem, da bude u mene da – da, ne – ne[31]?
18. Ali je Bog veran, te reč naša k vama ne bi da i ne.
19. Jer Sin Božji Isus Hristos, kojega mi vama propovedamo, ja i Silvan i Timotije, ne bi da i ne, nego u Njemu bi da.
20. Jer koliko je obećanja Božjih, u Njemu su da[32], i u Njemu amin, Bogu na slavu kroz nas[33].
21. A Bog je koji nas utvrdi s vama u Hristu, i pomaza nas.[34]
22. Koji nas i zapečati, i dade zalog Duha u srca naša.“

            15-16. Pavle je najpre nameravao da neposredno iz Efesa dođe u Korint morem, a posle da ide u Makedoniju, i onda se vrati u Korint. Iz Korinta bi pošao za Jerusalim. Dakle, on je nameravao da ih dva puta poseti (uporedi: stih 5), dok ako bi išao preko Makedonije, samo jedanput. Reč blagodat  (grč. hara) znači zadovoljstvo, radost.

            Kasnije je apostol obavestio vernike u Korintu o promeni svog prvobitnog plana. Njegovi protivnici u Korintu koristili su ovu priliku da ga optuže zbog ove promene (uporedi: stih 17).

            Praćenje predstavnika crkve u Korintu do Jerusalima bio je još jedan dokaz više o Pavlovoj ljubavi prema ovim vernicima.

17. Pavle se pita šta je on nerazumno ili olako učinio kad je morao da promeni svoj plan putovanja? On sada objašnjava zašto je morao da promeni svoj plan, zbog čega ga napadaju njegovi protivnici.

            Apostol to nije učinio zbog svojih sebičnih interesa. On to nije učinio kao što to čine ljudi u svetu. Ta promena nije nastala zbog njegove samovolje ili ličnog zadovoljstva. To nije zavisilo od njegovog da ili ne.

            18-19. Pavle poziva Boga za svedoka da je istina ono što on tvrdi. Kao Božji predstavnik on ne bi mogao da govori drugačije nego što je bilo.

            Spor je bio oko neispunjenja obećanja. Kod Isusa, koga su Pavle i njegovi pomoćnici propovedali, postoji samo istina.

20. Sva Božja obećanja utelovljena su u Hristu i ona će se ostvariti, jer je On istina. Hrišćani upotrebljavaju reč ‘amin’ da bi potvrdili večne istine Hristove vere.

            Kada je apostol promenio svoj plan putovanja to je bilo zato što je bio poslušan i lojalan prema Hristu u načelu i po svojoj dužnosti.

21. Bog je onaj koji je utvrdio Pavla i vernike u Korintu kao hrišćane. Apostol je Božji vesnik koji treba da ih utvrdi u Hristu. Zar bi mogao neko ko je promenljiv i nestalan da ih utvrdi? Ali, to nije bila njegova zasluga, nego je to Bog učinio.

            Hrišćani su pomazani izlivanjem Svetoga Duha prilikom obraćenja i krštenja. Grčka reč krio je glagol načinjen od prevedene reči Hristos (jevr. Mašijah) što znači pomazanik. Pavle je bio naročiti pomazanik za službu evanđelja, ali su i vernici u Korintu isto pomazani da obave svoj zadatak.

22. Pečat (grč. sfragizo = označiti pečatom, zapečatiti, potvrditi) se upotrebljava da se potvrdi pripadništvo nekome.

            Pečat koji Bog stavlja na nekog čoveka je znak da on Bogu pripada, da je Hristov i posvećen Njegovoj službi (vidi: Jezekilj 9,4; Efescima 1,13; 4,30; Otkrivenje 7,2.3; 14,1).

            Zalog (grč. arabon; jevr. erabon = zalog) je reč koju su Feničani i Hananci upotrebljavali u trgovini. Ova se reč često nalazi u starim papirusima kao garancija za plaćeni novac za zemlju, kravu ili ženu. Tako se nazivao i verenički prsten. Ovo je bila potvrda da je isplaćena cela obećana svota.

            Apostol ovde upotrebljava reč zalog da bi njom prikazao dar Svetog Duha koji je dat vernima kao prva garancija sigurnosti budućeg nasleđa. Zalog je nešto mnogo više nego samo obećanje. Božji sinovi i kćeri su naslednici svih blagoslova čim učine zavet sa Bogom, a zalog Duha im se daje kao znak njihovog prava. Oni nisu više u neizvesnosti da li ih je Bog primio u Hristu. Do ostvarenja njihovog prava oni treba da razviju svoj karakter da bi tako bili spremni za Božje carstvo.

„23. A ja za svedoka Boga prizivam na svoju dušu da štedeći vas ne dođoh više u Korint[35].

24. Ne kao da mi vladamo verom vašom[36], nego smo pomagači[37] vaše radosti, jer u veri stojite[38].“

23. Pošto je rekao razlog promene svog plana putovanja (st. 16-22) u vezi sa posetom Korintu, i naglasio da nije ništa nerazumno učinio (st. 17), Pavle im saopštava da ova promena njegovog plana putovanja nema nikakve veze sa njegovim osećanjima prema njima. Ali, promena je bila za njihovo dobro. Da se apostol držao svog prvobitnog plana on bi došao s prutom (uporedi: 1.Korinćanima 4,24). Ovo odlaganje mu je omogućilo, kad je kasnije došao u Korint, da tamo provede tri meseca u miru i slozi, bez nekih disciplinskih mera, što bi ranije bilo potrebno.

24. Izraz štedeći vas (st. 23) mogli su vernici u Korintu da tako razumeju kao da se on trudi da vlada nad njima. Niko nema prava da vlada nad svešću drugih, jer to je prisvajanje Božjeg autoriteta. Kolika razlika između Pavlove poniznosti, i oholosti onih koji su uzeli pravo da naređuju ljudskoj savesti! Pavle radi kao njihov prijatelj, a ne gospodar.

            Većina vernika korintske crkve bili su čvrsti u veri i pored vetrova raznih lažnih nauka koji su ih ljuljali.

            „(2) 1. Ovo pak sudih u sebi da opet ne dođem k vama u žalosti.

2. Jer ako ja činim žalost vama[39] ko je koji će mene veseliti[40] osim onoga koji prima žalost od mene[41].
3. I pisah vam ovo isto, da kad dođem ne primim žalost, a za koje bi valjalo da se veselim nadajući se na sve vas da je moja radost sviju vas[42].
4. Jer od brige moje i tuge srca napisah vam s mojim suzama[43], ne da bi ste se ožalostili nego da bi ste poznali ljubav koju imam izobilno k[44] vama.“

            U stihovima 1-4 apostol nastavlja sa objašnjenjem svoje odluke da ne dođe iz Efesa neposredno u Korint (vidi 1,15). Neki vernici su mogli da misle da on hoće da vlada nad njima, zato što je ožalošćen zbog njihovih greha i hladnoće prema njemu.

            1-2. Nije jasno u originalu da li se reč „opet“ odnosi na imenicu „žalost“ ili na glagol „doći“.

            Pavle je bio žalostan zbog neobuzdanosti u korintskoj crkvi. Njegova prva poslanica, u kojoj ih on ukorava, bez sumnje je ožalostila dobronamerne i rasrdila neke vernike. U ovakvoj atmosferi njegov dolazak bi bio veoma mučan i za njega i za njih. Ali, ako je njegova prva poslanica povoljno uticala i pokazali se dobri rezultati, ova buduća poseta bi bila radosna za sve njih.

3. Apostol ovde misli na svoju prvu poslanicu, a možda i na onu ranije poslatu (vidi: 1.Korinćanima 5,9). On bi se veoma radovao da vidi vernike koji su nanovorođeni i duhovno rastu u Hristu, ali ova radost zavisi od njihovog duhovnog stanja.

4. Pavle im je dao i ozbiljnu opomenu i ukor ne u gnevu, nego sa žalošću.

            Ukor, koji ima za cilj da se zabludeli vrate, ne sme nikad da bude nagao i grub, nego pun saosećanja i nežnosti.

            Apostol je bio hrabar kada se suočavao sa opasnošću, progonstvom, pa i smrću, ali je plakao kad je morao da upotrebi disciplinske mere prema vernicima.

            Uspešan rad sa grešnicima ne postiže se ogorčenim ukazivanjem na grešnika, ismejavanjem i cinizmom, nego ljubavlju i „mnogim suzama“.

            Istina, Božje sluge ne smeju da pokrivaju i izvinjavaju greh, niti da se boje da ukore greh. Oni su „oni koji zidaju razvaline i opravljaju puteve“(Isaija 58,12). Gledanje kroz prste nije dokaz ljubavi. Ponekad i ljubav mora da bude stroga. Kad neprijatelj duša namerava da rastera duše, sluge evanđelja moraju da se pokažu hrabri, čvrsti i nepopustljivi. Ni Isus ni Pavle nisu smatrali ljubav bolesnom sentimentalnošću.

1. TREBA PRIMITI GREŠNIKE KOJI SE KAJU

(2. Korinćanima 2,5-11)

            „5. Ako li se ko mene ražalio[45], ne ražali mene, do nekoliko[46] da ne otežam svima vama[47].

6. Jer je dovoljno takovome kar ovaj od mnogih[48].
7. Zato vi nasuprot većma[49] da opraštate i tešite[50], da takovi kako ne padne u preveliku žalost[51].
8. Zato vas molim, utvrdite k njemu ljubav[52].
9. Jer vam zato i pisah, da poznam poštenje vaše jeste li u svačemu poslušni[53].
10. A kome vi što oprostite onome opraštam i ja; jer ja ako što kome oprostih, oprostih mu vas radi mesto[54] Isusa Hrista,
11. Da nas ne prevari sotona; jer znamo šta on misli.“

            5-6. Iz Prve poslanice Korinćanima vidi se da je najaktuelniji problem u Korintu bio nemoral u crkvi. Slučaj je bio utoliko teži što se trpeo u crkvi i nije se ništa preduzimalo.

            Ali kasnije, ipak se postupilo prema Pavlovim uputstvima i krivac je bio isključen. Ovo je krivcu pomoglo da se pokaje. Apostol im sada savetuje da ga ponovo prime u crkvu.

            Pavlov način rada s vernicima koji greše može i danas da nam bude dobar primer. Njegova strogost prema onom koji ostaje u grehu pretvara se u nežnost kad se pokaje. On želi da ublaži žalost pokajnika. Pavle nikada nije pominjao ime pokajnika nego kaže da „takav“ (stih 7) ne padne u veliku žalost. Na greh ne treba podsećati da se ne ranjavaju osećanja pokajanog. Danas je ime ovog nekadašnjeg grešnika poznato samo Bogu. To je Hristov duh i način rada.

            Kolika razlika ako se objavljuju imena onih koji su nekada grešili i tako se nepotrebno izlažu žalosti i sramoti! Kad je pravo pokajanje, slučaj treba da se skine s dnevnog reda i ostane u tajnosti.

            Ovaj greh nije bio upravljen lično protiv apostola nego protiv cele crkve u Korintu.

            Cilj crkvene discipline je postignut, grešnik se pokajao i sad je vreme da se ponovo primi u crkvu. Crkvena disciplina je stvar ljubavi, a ne osvete. Ona uzdiže zapovesti Božje i održava red u crkvi. Ona štiti dobro ime crkve i čuva ugled vernika, ali ona naročito vodi grešnika pokajanju.

            Pavle je dao savet za isključenje, ali mišljenje nije bilo jedinstveno u crkvi. Manjina koja je bila slaba u moralu, judaisti u crkvi i oni koji su zamerali što se Pavle meša u probleme crkve, tvrdili su da je ova kazna stroga i neopravdana.

            7-8. Kad hirurg postigne svoj cilj on veže ranu i želi da bolesnik što pre ozdravi. Prestupnik je neko vreme bio isključen iz crkve, ali sada kad se pokajao kazna nije više potrebna. Ona sada može da ga obeshrabri i tako negativno utiče na njegovu odluku.

            Oproštenje nije dovoljno. Crkva treba da pokajanog primi kao što Bog prima pokajanog grešnika. Njegov greh treba da se oprosti i zaboravi. Crkva je dužna da pravog pokajnika lepo primi i ako je potrebno da ga uteši, da ga tuga ne bi nadvladala. Vernici ne smeju da mu prebacuju i da ga preziru zbog učinjenog greha, jer to može da ga odvede natrag u greh.

            Glasanje crkve će tek onda imati svoju vrednost kad pokaže ljubav prema pokajanome. On treba da oseti da je ponovo njihov brat.

9. Drugi razlog Pavlovog saveta u pogledu discipline u crkvi u prethodnoj poslanici je ispitivanje njihove poslušnosti i odanosti. Vernici su se pokazali ispravnim jer su pravilno postupali sa grešnikom u crkvi. Oni su Pavla priznali kao apostola i Hristovog predstavnika.

10. Pavle je zadovoljan s njima, jer su pokazali odanost načelima Hristove crkve. On im priznaje sada pravo njihove crkve da rešavaju svoje probleme. Sam Hristos je ovlastio crkve kao tela da rade pod vođstvom Svetog Duha. Sam Isus je dao ovu vlast apostolima kao celini i predstavnicima hrišćanske crkve.

            Nema nikakvog opravdanog razloga za tvrđenje da bilo apostoli ili crkva mogu nekog da oslobode odgovornosti pred Bogom za njegove grehe. Samo Bog može to da učini. Ako se grešnik stvarno pokaje njemu je Bog već oprostio po Njegovom obećanju. Kada je Bog oprostio, Pavle može samo da se složi sa tim oproštenjem, koje Bog daje pokajniku.

11. Pavle je poučio crkvu da grešnika preda „Sotoni na mučenje tela“(1.Korinćanima 5,4.5) radi njegovog spasenja. Ali, ako crkva propusti da oprosti i ponovo primi pokajanog grešnika, Sotona će imati koristi od toga.

            Sotona se stalno stara da ošteti ili uništi ljudske duše. Njegovi su planovi upravljeni protiv crkve i onih koji žele da slede Hrista. On ponekad okrene i najbolje planove i najčistije namere. Kad se izgubi iz vida spasenje pojedinaca, srce može da odrveni i onda ga obuzme gorčina i gnev.

            Sotona želi da crkva učini nešto nepromišljeno u nerazumnoj revnosti. On voli kad vlada hladni duh kritike i kažnjavanja i kad je odsutna pravda, milost i vera, jer se onda Božja volja i karakter mogu pogrešno razumeti. U ovom slučaju se Božjoj stvari ne daje čast.

1. BRIGA I RADOST ZBOG NOVOSTI IZ KORINTA

(2.Korinćanima 2,12-17)

„12. A kad dođoh u Troadu da propovedam evanđelje Hristovo, i[55] otvoriše mi se vrata u Gospodu,

13. Ne imadoh mira u duhu svojemu[56] ne našavši[57] Tita, brata svojega; nego oprostivši se s njima iziđoh[58] u Maćedoniju.”

12. Stihovi 12. i 13. otkrivaju apostolovu veliku brigu i staranje za braću u Korintu o njihovom stanju. On je poslao Tita u Korint da im pomogne da se slože i očekivao je opširniji izveštaj o stanju u korintskoj crkvi. Oni su se dogovorili da se nađu u Troadi. Kad tamo nije zatekao Tita veoma se zabrinuo zbog stanja u ovoj crkvi. Zbog toga nije mogao ni da uspešno radi, mada mu se ukazala dobra prilika.

13. Pavle je bio veoma zabrinut dok najzad nije našao Tita u Makedoniji.

“14. Ali hvala Bogu koji svagda nama daje pobedu u Hristu Isusu, i kroz nas javlja[59] miris poznanja svojega na svakom mestu.

15. Jer smo mi Hristov miris Bogu i među onima koji se spasavaju i koji ginu[60].
16. Jednima, dakle, miris smrtni na smrt, a drugima miris životni za život. I za ovo ko je vredan[61].
17. Jer mi nismo kao mnogi koji nečisto propovedaju Reč Božju[62] nego iz čistote[63], kao iz Boga[64], pred Bogom, u Hristu govorimo.”

14. Veliki strah je dao mesta velikoj radosti kad je apostol našao Tita u Makedoniji. Bog je onaj koji Pavla i njegove saradnike vodi u pobedu u objavljivanju evanđelja.

            Grčka reč triambos je izvedena od glagola triambeno, a označava pesmu pobede koja se pevala kad su svečane povorke proslavljale slavne vojničke pobede. Rimski senat je ovakve trijumfalne povorke priređivao slavnim vojskovođama kao pobednicima. Ovi trijumfalni marševi su prolazili kroz naročito podignute slavoluke za ovu svrhu. Prvo su išli senatori i viši službenici. Posle njih išli su svirači u trube, objavljujući pobedu. Onda je sledio ratni plen na mnogim kolima sa retkim skupocenim predmetima.

            Nosioci kâda trčali su i širili miris po vazduhu.

            U ovoj procesiji uzimali su učešća i slonovi, lavovi i razne životinje donete iz osvojenih zemalja. Iza njih su išli zarobljeni vladari, prinčevi i vojskovođe i zarobljenici, vezani lancima. Na kraju se pojavio vojskovođa – pobednik. On je stajao na veličanstvenim ratnim kolima sa lovorovim ili zlatnim vencem na glavi. U jednoj ruci je držao lovorovu granu, simbol pobede, a u drugoj palicu kao znak vlasti. Za njim je išla pobednička vojska, oficiri i vojnici.

            Povorka je išla određenim ulicama, kroz trijumfalni slavoluk na Kapitolu. Tu bi zastali i nekoliko zarobljenika bi bilo pogubljeno, a druge bi oterali u zatvor, gde su čekali na smrt u Koloseumu. Nekima je bilo oprošteno i bili bi pušteni. Životinje su žrtvovane bogovima i onda bi počela svečanost.

            Apostol u ovim stihovima prikazuje Hrista kao velikog pobednika u trijumfalnoj povorci. Pavle, njegovi saradnici i oni koje su oni zadobili za Hrista, prikazani su kao zarobljenici. Pavle ne kaže da je on zapovednik pobedonosne vojske, nego daje Bogu slavu. Svi pravi hrišćani su Božji zarobljenici. Oni su trofej Spasiteljeve borbe i pobede nad grehom.

            Miris o kome Pavle piše predstavlja onaj miris koji su širili oni nosioci mirisa na putu gde je prolazila povorka. U celom Rimu se osećao ovaj miris koji se mešao sa mirisom žrtava. Pavle i njegovi saradnici su bili glavni nosioci ovog duhovnog mirisa u svoje doba. Ovaj miris je dopro i do Korinta.

15. Pavle još uvek misli na onaj miris na ulicama Rima za vreme pobedonosne povorke. Samo što se sada slika menja. Izraz miris (grč. euodia = dobar miris) odnosi se na ljude i stvari koje se Bogu dopadaju.

            Ovaj miris prema 2,14 predstavlja Božje poznanje koje se širi preko Božjih vernih ljudi. Pavle i njegovi pomoćnici šire taj miris. Hristos je bio posrednik preko koga se ovaj miris, tj. poznanje koje je odozgo, proširio među ljudima. Božji saradnici samo proširuju ovaj miris.

            Prema slici o rimskoj povorci, jedni marširaju u smrt, jer će biti pogubljeni, a drugi u život, jer će biti oslobođeni. Obe ove grupe udišu isti miris dok marširaju. Jedne taj miris podseća na smrt, a druge na život.

            Tako je i sa evanđeljem. Onima koji ga prime ono je garancija za život i srećnu budućnost, a onima koji ga odbijaju on im je opomena na propast i smrt. Dakle, evanđelje menja stanje svakog čoveka. Ono jedne vodi u večni život, jer je sila na spasenje, a druge, koji ga sami odbijaju, osuđuje na smrt.

16. Hristos je život ili smrt ljudima, u zavisnosti od toga da li ga primaju ili odbijaju. Sunce, koje daje život drvetu zasađenom u dobroj zemlji, osuši ga i uništi ako je iskopano i nalazi se na površini zemlje. Isto tako sunce topi vosak, ali glinu stvrdne. Razlika je i u materijalu. Tako je i sa ljudskim srcem – jedno omekša, a drugo otvrdne. Sve zavisi od ličnog odgovora na evanđelje.

            “I za ovo ko je vredan”. Pavle misli ovde na veliku odgovornost za spasenje ljudi. Onaj koji veruje u istinitost Božje Reči i skori kraj vremena milosti, neće biti ravnodušan prema bližnjima.

            Božji sluga je odgovoran za svoj život, za ono što propoveda i za verno i savesno objavljivanje vesti spasenja. On je Božji vesnik i predstavlja vest koju objavljuje. Samo tada je on vredan ili podoban.

17. Vernici u Korintu su mislili da mnogi tj. većina vernika u crkvi imaju uvek pravo i ne mogu da pogreše. Oni su se samo pitali gde je većina.

            Ali, apostol im piše o onima koji izopačuju Božju Reč. Ovi mnogi bili su kao krčmari koji su čisto vino mešali sa vodom, tj. kvarili Božju Reč ljudskim teorijama i predanjima (uporedi Otkrivenje 17,2). Takvi krčmari gledaju samo na svoje lične koristi.

1. PAVLOVO APOSTOLSKO OVLAŠĆENJE

(2. Korinćanima 3,1-18)

1. Pavlova ovlašćenja kao pravog apostola (3,1-6)

“1. Počinjemo li se opet sami hvaliti vama[65]? Ili trebamo kao neki preporučnijeh poslanica[66] na vas ili od vas?

2. Jer ste vi[67] naša poslanica napisana u srcima našima, koju poznaju i čitaju svi ljudi.
3. Koji ste se pokazali da ste poslanica Hristova[68], koju smo mi služeći napisali ne mastilom nego Duhom Boga živoga, ne na kamenim daskama[69] nego mesnim daskama srca[70].”

1. Apostol stavlja sebe i svoje saradnike nasuprot lažnim učiteljima (vidi 2,17), koji su

izopačili Božju Reč. Oni su, izgleda, pogrešno tumačili Pavlove reči i tako izazvali nezadovoljstvo prema njemu.

            Šta sad da radi Pavle? Da preporučuje sam sebe? Da se hvali i uzdiže? Pismene preporuke imale su zadatak da preporuče one Božje sluge koje su putovale u mesta gde nisu bili poznati. Tako su se štitile crkve od lažnih učitelja (vidi Dela 18,27; Kološanima 1,10). Bilo je ovakvih lažnih pisama kao i lažnih apostola. Ali, Pavle kao misionar nije nosio ovakvo pismo.

2. Pavle u ovom stihu iznosi reč poslanica u figurativnom smislu. Njemu nije potrebno

ovakvo pismo, koje će ga uvesti među vernike u ovoj crkvi, jer ih je on sam obratio. Apostolu nije potreban nikakav pismeni dokumenat da potvrdi njegovo apostolsko ovlašćenje. Oni su ustvari pečat njegovog apostolstva.

3. Svaka crkva i svaki vernik treba da budu poslanica Hristova ovome svetu. Autor pisma je

Hristos. Materijal na kome se piše je srce vernika, a ono što je napisano je Božji zakon, slika Njegovog karaktera. Pavle je perovođa.

            Hristos je pisao svojim prstom deset zapovesti na kamenoj ploči. On je nadahnuo ljude da napišu Sveto pismo; zato je On njihov autor. Ljudi mogu da vide Hrista u zakonu, Svetom pismu i u onima koji veruju u Njega.

            Hristos se poslužio Pavlom kao perovođom. Pavle je bio samo Božje oruđe ili sredstvo da se napiše živa poslanica. I danas su verne Božje sluge Božje oruđe za ovo pokolenje.

            U Pavlovo vreme obično se pisalo na papirusu perom od trske i crnilom. Ali, kad se piše na tablici ljudskog srca, tj. razumu, potreban je drugi pisac i drugo sredstvo. To je Sveti Duh. Apostol ovde misli ne samo na razum, nego na volju i osećanja.

            Apostolovi protivnici (judaisti) nisu bili perovođe koji su pisali na srcu vernika kao apostol Pavle. Njihov rad se ograničio samo na slova zakona. Oni su se bavili samo spoljnom formom, jer njihov duh nikad nije bio urezan u njihova srca. Oni nisu prenosili načela istine u srca ljudi. Njihova religija je bila samo formalizam.

            Pavle dalje razlikuje kamene ploče na koje su zapisane 10 zapovesti na Sinaju, i ploče ljudskog srca. Dokle god 10 zapovesti stoje napisane samo na kamenim pločama, one ostaju mrtva slova. One postaju žive tek tada kad ih primenjujemo praktično u životu.

            Jedino Božja sila može da pokrene srce i da napiše svoj zakon na kamenim pločama, jer one nemaju volju i ne mogu da se protive. Ali, kad je zakon napisan na srcu onda on nije više mrtvo slovo. Kamen i papir su prolazni, ali ako je zakon napisan na srcu, onda je trajan i ostvaruje se u životu.

            “4. A takovo pouzdanje imamo kroz Hrista u Boga,

5. Ne da smo vrsni[71] od sebe primiti što, kao od sebe[72], nego je naša vrsnoća[73] od Boga;
6. Koji i učini nas vrsne[74] da budemo sluge novom zavetu[75] ne po slovu nego po duhu[76]; jer slovo ubija, a duh oživljuje.”

4. Pavle ne misli o sebi visoko, niti se hvali. On nema poverenja u sebe. Njegovo poverenje

dolazi otuda što je on svestan stalnog Hristovog vođstva i uticaja. Zato, sva čast i hvala pripadaju Njemu. Nerazumno samopoverenje je krivica, a poverenje u Boga je velika hrišćanska vrlina.

5. Pavle je uložio svoje najbolje sposobnosti u obavljanje zadatka koji mu je Bog poverio.

Zato je i verovao da će njegova služba da bude uspešna. Ali, on je znao da je to Božja zasluga što je on uspešno Božje oruđe. On ne pridaje sebi uspeh u službi.

6. Apostol naglašava razliku između zaveta u vreme Mojsija i slave novog zaveta, kao i rad

judaista koji uče slavu zakona, a ne duh zakona. On označava jevrejsko sveštenstvo kao službu slova, dok služba hrišćanskih propovednika je služba duha. Sluga slovu zakona služi pravilima. Njegov zadatak je bio da se sve obavlja po propisima. Ali, Bog je Pavla postavio da bude sluga duha, a ne slova Božje volje.

            Pavle je bio vaspitan strogo po slovu zakona, ali duh života u Hristu Isusu oslobodio ga je ovog strogog sistema (Rimljanima 8,2). On je odrekao službu po slovu u korist službe po duhu (Rimljanima 8,1.2; 2.Korinćanima 5,17).

            Prva vrsta službe po slovu ne može da spase ljude od greha i načini ih Božjom decom, a druga po duhu to može (Efescima 3,7). Ona prva nema Svetog Duha, a druga ima. Služba po slovu ne može da uveri o grehu, a služba po duhu to može. Služba po slovu  (oblik religije) i služba po duhu (vidi: Jovan 4,23.24) se ne isključuju uzajamno (Marko 2,21.22; 7,6-9), ali služba po slovu je u vreme Pavlovo postala praktično smetnja i kvarenje evanđelja.

            U Pavlovo doba judaizam je toliko izgubio duha prave vere da su se verske dužnosti sastojale samo iz slova. Jevrejstvo je kao versko učenje toliko izgubilo snagu da nije moglo da unese duhovni život u svoje vernike, dok je hrišćanstvo pokazivalo jak duhovni život.

            Evanđelje Isusa Hrista ima svoje slovo i svoj duh. Ali, bez sile Svetoga Duha evanđelje postaje mrtvo slovo. Bog zahteva ne samo akciju, nego i pravi odnos, stav  i duhovno stanje čoveka prema Bogu. Ako toga nema onda je to samo služba slovu. Formalizam i sami obredi nemaju nikakve vrednosti jer ne stvaraju iskustva i verski život.

            “Slovo ubija”.  Slovo je bilo dobro, ali ono nema silu da spase grešnika od smrtne presude. Ustvari, slovo ga osuđuje na smrt, iako je Bog dao zakon da sačuva život. Život nastaje kad se posluša, a smrt je plata za neposlušnost. Kazna za greh je smrt, a evanđelje nudi oproštenje i život.

            “Duh oživljava”. Duh ima natprirodnu silu, on oživljava. Smrtna kazna koju naređuje zakon, ukida se i zamenjuje životom, blagodareći Isusu Hristu. Kad obraćeni čovek ovo prihvata verom i savešću, načelo Božje pravde postaje predmet poslušnosti i života.

2. Slava aposolske službe (3,7-18)

“7. Ako li[77] služba smrti[78] koja je u kamenju[79] izrezana slovima, bi u slavi[80] da sinovi Izrailjevi ne mogaše pogledati na lice Mojsijevo od slave lica njegova[81] koja prestaje[82];

8. A kamoli neće mnogo veća služba duha biti u slavi[83]?
9. Jer kad je služba osuđenja slava[84] mnogo većma izobiluje služba pravde u slavi.
10. Jer i nije slavno što se proslavi s ove strane prema prevelikoj slavi[85].
11. Jer kad je slavno ono što prestaje, mnogo će većma biti u slavi ono što ostaje[86].”

7. Stihovi 7-18 se odnose na događaj sa Mojsijem koji se opisuje u Mojsijevoj 34,29-35.

Pavle ovde misli na jevrejsko versko uređenje koje nije moglo da dâ život onima koji su

ga se držali. On ovo uređenje naziva “službom osuđenja” (stih 9).

            Ali apostol im ističe uzvišeniju slavu službe po duhu zbog judaista u Korintu, čija je služba bila po slovu, a ne po duhu. Slava koja prestaje, jer je prolazna, manja je slava od one koja je stalna. Ustvari, obe slave su slava koja dolazi od Hristove prisutnosti.

            U starozavetnoj Mojsijevoj službi, Hristos je mogao da se vidi samo u seni, preko obrednog zakona. To je bio odraz Njegove slave. Isus je bio sakriven velom obreda, simbola i ceremonija. Tek kad je Hristos došao u telu na zemlju otkriven je taj veo, kao prototip starozavetnom tipu.

            Duh proroštva kaže: “Služba zakonu, napisana i uklesana u kamenu bila je služba smrti. Bez Hrista prestupnik bi bio ostavljen pod prokletstvom. Služba sama po sebi nema nikakvu slavu, ali obećani Spasitelj, koji je otkriven u tipu i senu obrednog zakona, učinio je zakon slavnim.” (RH, 1902)

            U novom zavetu otkrio se Hristos lično. To je Njegovo puno otkrivenje. Ljudi su ga mogli gledati. Ovo je stvarnost, slava koja večno ostaje.

            Odsjaj Božje slave na Mojsijevom licu oslabio je posle nekoliko dana i prestao, ali Božji zakon, urezan na kamenim pločama, ostao je. Mojsijeva služba i jevrejsko zakonsko uređenje treba da jednom prestanu, ali Božji zakon, iako na njemu nije bila Božja slava, neće izbledeti i prestati.

            Prolazna slava na Mojsijevom licu pojavila se zbog toga što je Mojsije bio u Božjoj blizini na Sinaju. On je bio u Božjoj prisutnosti. Ova slava je to posvedočila. Kao što je Mojsijevo lice odsjajivalo Božjom slavom, tako su isto i obredni zakoni i služba u zemaljskom svetilištu odsjajivali Hristovom prisutnošću. Bog je želeo da ljudi u Starom zavetu primete u zakonskom uređenju spasonosnu prisutnost Hristove ličnosti. Ipak, ljudi su imali prednost da vide stvarnu Hristovu slavu, antitip (vidi: Jovan 1,14), kad je Hristos došao na zemlju.

            Jevreji koji nisu videli Hrista u starozavetnom zakonskom uređenju, umrli su u svojim gresima. Zakonsko uređenje ne može nikog da spase od plate za greh – smrti. Jevreji i judaisti u Pavlovo doba, oni koji su pravili smetnje vernicima u Korintu verovali su da su žrtve najvažnije za spasenje. Zato apostol i naziva ovo uređenje službom smrti. I Jevreji i mnogobošci mogu da imaju život samo u Hristu, jer je samo u Njemu spasenje.

            Duh proroštva kaže: “Pali Adamov rod ne može ništa drugo da vidi u slovu zaveta osim službu smrti; i smrt će biti plata svakome koji je uzalud pokušavao da sam sebe opravda i ispuni zahteve zakona. Sam Bog je svojom rečju sebe obavezao da ostvari kaznu zakona nad prestupnicima.” (ST, 1892)

            Celokupnu jevrejsku istoriju od Sinaja do Hrista karakteriše greška ovog naroda, što nije u svom obrednom uređenju video Hrista i verovao u Njega. Pavle naziva ceo ovaj period jevrejske istorije službom smrti. Ovo slepilo je dotle dovelo Izrailj da je odbacio Isusa kao Mesiju i razapeo svoga Spasitelja.

            Duh proroštva kaže: “Pavle je želeo da njegova braća vide kako velika slava Spasitelja, koji oprašta grehe, ima značaja za čitavo jevrejsko versko uređenje. On je isto tako želeo da oni shvate da kad je Hristos došao na svet i umro kao žrtva, da se tip sastao sa antitipom.

            Pošto je Hristos umro na krstu kao žrtva za greh, obredni zakon nema više nikakve sile. Pa ipak, On je bio povezan sa obrednim zakonom i slavan. Sve to nosi božanski pečat i izražava svetost, pravednost i Božje opravdanje. A kada je ova služba oproštenja, koja je trebalo da prestane, bila slavna, kako je tek velika slava stvarnosti kad se pojavio Hristos i dao svoj životvorni, posvećujući Duh svima koji veruju?” (RH, 22.IV 1902)

            8-9. “Služba spasenja” koja donosi život označava se kao “služba pomirenja” (5,18) kojom se ljudi mire s Bogom, kao “služba duha” (3,8), kao “služba reči” (Dela 6,4) i kao “služba pravde” (3,9) tj. služba kojom čovek saznaje kako da se opravda pred Bogom (Rimljanima 8,3.4). Svi ovi izrazi pokazuju razliku između slova i duha, slave koja nije trajna i koja nestaje (Mojsije), i slave koja je trajna i ne prestaje (Hristos). Ova druga slava donosi spasenje.

            “Služba pravde (ili spasenja)” je mnogo slavnija[87] nego “služba smrti” (služba osuđenja), kao što je i krv Isusa Hrista skupocenija od krvi teleta i jarca kao sredstva pomirenja greha. Razlika je ogromna.

10. Slava službe u levitskom sakralnom sistemu kad se uporedi sa slavom koja dolazi od Hrista nije ništa. Može se reći da je ona ranija slava izgubila svoju svetlost. Ona je potpuno pomračena. Kad se Sunce pojavi, sjaj Meseca i zvezda sasvim izbledi. Tako je i sa Hristom koji je Sunce pravde.

11. Apostol hoće da kaže da je nestajanje slave sa Mojsijevog lica slika prolaznosti Mojsijevog zakonskog uređenja ili “službe smrti”. Apostolska služba privela je kraju Mojsijevu službu, pošto je ispunila svoju svrhu. Uzorak gubi svoj značaj kad se pojavi ono što on predstavlja i zastupa.

            Judaisti su uprli svoj pogled na “slike nebeskih stvarnosti” onda kada se Hristos već vratio na nebo da služi “samim nebeskim stvarnostima” (Jevrejima 9,23 /S/). Pavle je pokušao da vernicima u Korintu skrene pažnju sa slova, u službi koja nije mogla da dâ život, na duh koji može to da učini. Jevrejsko versko uređenje nije samo nekorisno kao vodič spasenju, nego čak i opasno u ono vreme jer je ljudima skretalo pažnju sa Hrista, iako je njegova prvobitna svrha bila da ukaže na Hrista.

            “12. Imajući dakle takovi nad s velikom slobodom[88] radimo;

13. I ne kao što Mojsije metaše[89] pokrivalo na lice, da ne bi mogli sinovi Izrailjevi gledati[90] svršetka[91] onome što prestaje.
14. No zaslepiše misli njihove[92]; jer do samog ovoga dana stoji[93] ono pokrivalo[94] neotkriveno u čitanju starog zaveta[95] jer u Hristu prestaje.
15. Nego do danas kad se čita Mojsije, pokrivalo na srcu njihovom stoji[96];
16. A kad se obrate ka Gospodu uzeće se[97] pokrivalo.
17. A Gospod je Duh: a gde je Duh[98] onde je sloboda.
18. Mi pak svi koji otkrivenim licem[99] gledamo[100] slavu Gospodnju, preobražavamo se u to isto obličje[101] iz slave u slavu, kao od Gospodnjega Duha[102].”

12. Dok u stihovima 7-11 apostol upoređuje sliku Mojsijeve i apostolske službe, u stihovima 12-18 on iznosi različito dejstvo ove dve vrste službi na Jevreje (stihovi 13-16) i na hrišćane (stihovi 17-18). Jevreji su i dalje ostali slepi i otvrdnelog srca, a kod hrišćana je služba duha učinila slobodu i promenu karaktera.

            Grčka reč, koja se u Delima 4,13 i dr., prevodi kao ovde sa sloboda znači slobodu, hrabrost, smelost, pouzdanje (Bak.). Izrailjci su se uplašili kad su videli božansko značenje na Mojsijevom licu. Oni su drhtali pri pojavi božanske slave na Sinaju. Mojsije je morao, kao Božji govornik, da pokrije koprenom božansku slavu na svom licu. Ovo je potvrđivalo njegovu službu. Naprotiv, u Pavlovoj slavnijoj službi nije bilo potrebno da se ma šta zakloni. On je mogao da propoveda istine evanđelja bez ikakvog ograničenja.

13. Pavle je koristio ovaj slučaj sa pokrivalom da pokaže Izrailjevo duhovno slepilo (stihovi 14-16). Apostol hoće da kaže da ona slava koja ima svoj kraj i treba jednom da prestane jesu sen i obredi. Oni će prestati kad se pojavi Antitip, Isus Hristos. Zbog pokrivala Jevreji nisu mogli da vide i razumeju prolaznost ove slave i njen prestanak. Oni su čvrsto verovali da su sen i obredi večni. Oni su u njihovom kraju videli i svoj kraj. Oni nisu shvatili da je tip, tj. njihovo versko uređenje, samo prolazno i predslika Hristove slave.

            Mojsije nije sakro ovu istinu pred Izrailjcima. On je govorio o Mesiji i ukazao im na Njegov dolazak (5.Mojsijeva 18,15). Koprena predstavlja neverovanje Jevreja i njihovo odbijanje da vide Hrista u službi žrtava.

14. Zbog njihovog duhovnog stanja “njihove misli zaslepiše”, tj. njihov razum otupi. Grčka reč poroo znači izgubiti sposobnost razumevanja ili otupeti (u Marku 6,52; 8,17 prevodi se sa okamenila). Ovo stanje je nastalo zbog stalnog neverovanja.

            Pavle je bio određen da propoveda Jevrejima. U njegovo doba nije bilo bolje stanje kod Jevreja nego u Mojsijevo vreme. To je dokaz da je pokrivalo još bilo na njihovim srcima tj. razumu.

            Šta je trebalo činiti? Trebalo je da Jevreji uklone pokrivalo i napuste službu slova, a ne da apostol promeni svoju službu duha.

            Pod “Starim zavetom” Pavle ovde podrazumeva Petoknjižje ili samo neki deo u kome je reč o zavetu. Pokrivalo je bilo ne samo na Mojsijevom licu, nego i na Tori koju e on pisao. Istina, oni su poštovali Mojasija i redovno čitali njegovu knjigu, ali nisu mu verovali (vidi Jovan 5,46.47). Za njih Mojsijeva slava sastoji se u slovu zakona i u obredima, propisima propisanim u Tori.

            “Jer u Hristu prestaje” znači da se, samo ako se Hristos otkrije u proročanstvima Starog zaveta i obredima koje je On sam dao, može ukloniti pokrivalo koje se nalazi na tim mestima u Svetom pismu. Ali, Jevreji su odbili da prihvate Hrista kao Mesiju i tako je pokrivalo ostalo.

15. 1500 godina posle Mojsija, do Pavlovog vremena, još je bilo rašireno pokrivalo nad Jevrejima kad se čita Mojsijev zakon ili Tora. To nije zbog toga što oni ne mogu da veruju nego oni to odbijaju.

            Jevreji su svojevoljno slepi. Oni su uvereni u slova Mojsijevog zakona, ali zatvaraju oči za duh zakona. Žrtve i služba u svetilištu ukazuju na Božje Jagnje i njegovu posredničku službu. 22.,24. i 110.psalam ukazuju na onog koji je veći od Davida. Isaija uči da Mesija mora da postrada pre nego što postane car. Jevreji su, istina, čekali Mesiju, ali kao izbavitelja od neprijatelja, a ne od greha.

16. Pavle ne uči da će se svi Jevreji masovno obratiti. Svaki pojedinac koji sluša Toru po sinagogama, može, slušajući, da se obrati (grč. epistrefo = obratiti, okrenuti). Onaj koji se stvarno obrati, biće uveren da Stari i Novi zavet svedoče o Hristu.

            Kao što je Mojsije skidao pokrivalo kad je trebalo da pristupi Jahvi, isto tako i duhovno slepilo i neverovanje skinuće se, kad to učine, sa razuma i srca Jevreja. Tada će ovakvi da razumeju značaj starozavetne službe i jasno vide Hrista.

17. Ovde apostol ne izjednačuje Hrista, drugu božansku ličnost, sa Svetim Duhom, trećom božanskom ličnošću, nego je reč o jedinstvu cilja i rada. Ovo potvrđuju dalje reči: “…a gde je Duh Gospodnji…”[103]. U Novom zavetu Sveti Duh se označava kao Duh Gospodnji ili kao Duh Hristov (Rimljanima 8,9). Kad ovako kaže, Pavle misli da je stanovanje Duha isto što i stanovanje Hrista. Sveti Duh je onaj koji daje mudrost, istinu i opravdanje Hristovo (Jovan 16,10-14). Sveti Duh radi kao Hristovo oruđe u izvođenju dela spasenja. Zajednica sa Hristom je zajednica sa Svetim Duhom (Jovan 14,17.18).

            Služba Duhu znači potpunu slobodu od službe slovu koja je ustvari ropstvo. Raditi u Duhu znači uživati hrišćansku slobodu. Služba slovu na kamenim pločama nema nikakvu silu da obrati grešnika i da mu slobodu. Samo Sin može stvarno da oslobodi ljude.

            Sloboda Duha daje novi život, koji pruža slobodu, jer čovek koji je nanovo rođen ima jedinu želju da stvarno drži Božju volju. Božji zakon koji je napisan u srcu oslobađa nas od svih oblika spoljne prinude. Ovakav čovek je odlučan da čini dobro ne zbog slova zakona koji njemu nešto naređuje da čini ili ne čini nego zbog duha zakona koji je upisan u njegovom srcu. Duh koji je u njemu, kontroliše njegovu volju i osećanja i on želi samo ono što je pravo. On je slobodan i drži se samo istine koja je u Hristu.

            Sloboda u Hristu ne znači pravo da činimo ono što nam se sviđa nego da poslušamo Hrista u svemu. Mi moramo sebe da kontrolišemo.

18. Hrišćanin ima tu prednost da gleda puninu Hristove slave. Mojsije je primio otkrivenje od Boga nepokrivenim licem. Ali sada mogu svi ljudi da se približe Bogu kao nekad Mojsije i da održe usku vezu sa Njim.

            “Kao u nekom ogledalu”.[104] Grčka reč katoptrizo znači odsjajivati ili ogledati se kao u nekom ogledalu.  Ovaj drugi prevod ove reči je bolji. Da bi mogli da se preobrazimo u obličje ili sliku Hristovu moramo Njega da vidimo kao u ogledalu. Naš život je kao ogledalo koje prima zrake od Hrista i prenosi ih na druge.

            Plan spasenja ima za cilj da obnovi Božji lik ili sliku u čoveku (Rimljanima 8,29). Ova transformacija ili preobraženje nastaje kad gledamo Hrista (Rimljanima 12,2; Galatima 4,19).

            “Gledanje Hrista znači proučavanje Njegovog života onako kako je iznešen u Njegovoj Reči.” (MS 148,1897) “Gledajući Hrista da bi postali slični Njemu, oni koji traže istinu vide savršenstvo načela Božjeg zakona. Oni postaju nezadovoljni svačim sem savršenstvom. Oni vide da je svetost Božjeg zakona otkrivena u Hristovom karakteru i zato stalno teže da budu slični Njemu.” (MS 89,1903)

            Kao što je Božja prisutnost uticala na Mojsijevo lice tako i gledanje na Hrista utiče na čovekov duhovni i moralni život. Onaj koji u veri to stalno čini on će progresivno da raste – iz slave u slavu – u svom hrišćanskom životu. Ova duhovna promena, koju Hristos čini, nastaje samo radom Svetog Duha koji jedino može da utiče na srce, da ga obnovi i posveti i načini ga sličnim Hristovom.

            Duh proroštva kaže: “Hristos je advokat grešnika. Oni koji prihvate Njegovo evanđelje gledaju ga otvorenim licem. Oni vide u kakvom je odnosu Njegova služba prema zakonu. Oni priznaju Božju mudrost i slavu koja se otkrila u Spasitelju. Hristova slava se otkrila u zakonu koji je izraz Njegovog karaktera. Njegova preobražavajuća sila oseća se u duši dok ljudi najzad ne počnu da liče na Njega. Oni tada postaju učesnici Njegove božanske prirode i sve sličniji svome Spasitelju, podešavajući malo po malo svoju volju Božjoj volji dok ne postignu savršenstvo.

            Jevreji su odbacili da prihvate Hrista kao Mesiju. Oni nisu mogli da uvide da su njihove ceremonije bez ikakve vrednosti i da su žrtve i prinosi izgubili svoj značaj. Pokrivalo koje su sami navukli u svom neverstvu stalno je pred njihovim očima. Kada bi prihvatili Hrista, pravdu zakona, ono bi se skinulo.

            Mnogi u hrišćanskom svetu isto imaju pokrivalo pred očima i srcem. Oni ne vide da je to samo obredni zakon koji je ukinut Hristovom smrću. Oni tvrde da je moralni zakon prikovan na krst. Teško je pokrivalo koje zamračuje njihovo razumevanje….Oni govore o Hristu kao svome Spasitelju, ali ipak kažu: “Ja te ne poznajem….”

            Moralni zakon nikad nije bio tip ili sen. On je postojao pre stvaranja čoveka i trajaće dokle Božji presto postoji. Bog ne može da menja jednu zapovest svog zakona da bi spasao čoveka, jer zakon je temelj Njegovog upravljanja. Zakon je nepromenljiv, beskrajan i večan. Da bi čovek bio spasen i održalo se poštovanje zakona bilo je potrebno da Božji Sin ponudi sebe kao žrtvu za greh. Onaj koji nije poznao greh postao je greh zbog nas i umro za nas na Golgoti. Ova smrt pokazuje divnu Božju ljubav za čoveka, i nepromenljivost Njegovog zakona.” (RH, 22.IV 1902).

            “Gledajte na Hrista, posmatrajte lepotu i privlačnost Njegovog karaktera, i posmatrajući vi ćete se preobražavati  u Njegovo obličje.

            “Sotona hoće da pokrije Isusa pred našim očima i zamrači Njegovu svetlost. Ali, kad primimo samo iskru Njegove slave, ona nas privlači Njemu. Greh pokriva pred nama lepotu i čar Hristovu; predrasude, sebičnost, samoopravdanje i strast zaslepljuju oči da ne razlikujemo Spasitelja. Ako se verom približimo Bogu, On nam pokazuje svoju slavu, koja je Njegov karakter, i tada hvala potiče iz naših srca i objavljuje se glasom. Tada mi zauvek prestajemo da dajemo čast Sotoni, grešeći protiv Boga i izričući sumnju i neverstvo.” (MS, 1890)

1. BOŽJA SILA POMAŽE APOSTOLIMA U NJIHOVOJ SLUŽBI (4,1 – 5,10)

1. Pružena snaga je dokaz Božje milosti 4,1-18

“1. Zato imajući ovu svlužbu kao što bismo pomilovani[105], ne dosađuje nam se[106];

2. Nego se odrekosmo tajnoga srama[107] da ne živimo u lukavstvu, niti da izvrćemo reč Božju, nego javljanjem istine da se pokažemo[108] svakoj[109] savesti čovečijoj pred Bogom.
3. Ako li je pak[110] pokriveno evanđelje naše u onima je pokriveno koji ginu[111],
4. U kojima Bog[112] sveta ovoga oslepi razume nevernika, da im ne zasvetli videlo evanđelja slave Hristove, koji je obličje Boga koji se ne vidi.[113]
5. Jer sebe ne propovedamo nego Hrista Isusa Gospoda, a sebe same vaše sluge Isusa Gospoda radi[114].
6. Jer Bog koji reče da iz tame zasvetli videlo, zasvetli u srcima našima[115] na svetlost poznanja slave Božje[116] u licu Isusa Hrista.”

1. Apostol Pavle hoće da kaže da apostoli imaju novozavetnu službu, koja oslobađa od

ropstva slovu zakona. Oni su urezali načela zakona u srca i obavljaju službu duha, službu novoga zaveta i službu pravdanja verom. Oni rade kod vernika na obnovljenju Hristovog obličja.

            Sam Pavle je pomilovani grešnik. Njegovo postavljanje za slugu evanđelja je samo akt Božje milosti. On ima puno poverenja u Božju vest koju on objavljuje. Zato on i ostali apostoli ne malaksavaju (grč. egkakeo = klonuti, izgubiti hrabrost).

2. Prilikom obraćenja Pavle se odrekao svega što ne odgovara njegovoj novoj veri. Kao

sluga evanđelja on je odbacio sve što je nepošteno i odbio sve nečasne postupke kojima se služe njegovi neprijatelji.

            Od Božjeg sluge traži se potpuna promena života i karaktera. On mora da napusti sve ono što je nepošteno i sramno za Božju stvar. U njemu ne sme da bude ni u kom vidu lukavstva. On ne sme da propoveda i uči svoje lično mišljenje, tvrdeći da tako uči Sveto pismo. Božja istina zahteva jasan i odlučan stav, a ne izvrtanje Svetog pisma. On isto tako ne sme da odobrava i izvinjava greh ni u kom vidu.

            Pavlovi protivnici u Korintu oglasili su Pavla za lažnog apostola; zato je on morao da brani svoj položaj kao apostol i ukaže na svoj život i rad koji potvrđuju da je on pravi apostol. U svojoj odbrani Pavle se poziva ne samo na ljudski razum nego i na savest. Bog poznaje apostolovo srce; zato on sada može da se poziva na Boga koji može da posvedoči da je istina ono što on piše.

3. U Pavlovo vreme stanje je bilo isto kao nekad u Mojsijevo doba – istina je za mnoge još

bila sakrivena. Ovo nije bilo zbog nejasnoće evanđeoske istine nego zbog stanja razuma i srca onih kojima je bila upućena.

            Evanđelje je ovakvima još bilo pokriveno. Pavle misli na onu manjinu u korintskoj crkvi koja je apostola smatrala lažnim apostolom. Dokle god je evanđelje ovakvima pokriveno oni su u opasnosti da propadnu. Oni će spasenje osigurati tek onda kad uklone pokrivalo.

            Čovek ne može sam sebi da dâ svetlost, ali može da zatvori oči i ostane u mraku. Onda zraci sunca ne dopiru u njegovu unutrašnjost. Za ovaj mrak oni su sami krivi. Spasonosna sila evanđelja ne može da se vidi ako njegova svetlost ne može da prodre zbog razdora, rivalstva, oholosti, sebičnosti ili nemoralnosti. Zrake evanđelja može da primeti samo čisto srce i čist razum.

            Nezainteresovanost za duhovne stvari, a interesovanje za neduhovne stvari navlače pokrivalo. Čak i dopušteni interesi za zemaljske stvari i događaje mogu tako da nas preokupiraju da ne nađemo vremena za nebesku svetlost. Ljudi ne odbacuju istinu zato što nemaju dokaza za nju. Oni mogu da veruju u mnoge stvari za koje imaju mnogo manje dokaza. Ljudi najviše odbacuju istinu zato što ih ona optužuje. Istina kori njihove grehe i uznemiruje njihovu savest.

4. U ovom stihu Pavle iznosi zašto je evanđelje pokriveno mnogim ljudima. Sotona je

oslepio njihov razum. Sotona, “bog sveta ovoga”, radi na tome da preuzme vlast nad ovim svetom. On tvrdi da je on bog ovoga sveta (Matej 4,8.9; 1.Jovanova 5,19). Sotona nastoji da vlada ovim svetom i da ga drži pod svojom kontrolom. On i vlada u srcima mnogih stanovnika ove planete i oni ga slušaju, padaju u kušanju i idu zlim putem. On je podstrekač zla kod ljudi, pa i u izvesnoj meri uzročnik katastrofa u prirodi.

            Tako je Sotona “bog sveta ovoga”. Ne treba misliti da je Bog napustio vlast nad našom planetom. Sotonina moć je ograničena. On ima onoliko sile koliko mu je Bog dozvolio.

            Borba između Hrista i Sotone je borba oko čovekovog razuma (Rimljanima 12,2; 7,23.25). Sotona radi na tome da zaslepi ili zamrači čovekov razum (grč. noemata = sposobnost primećivanja). On to čini na taj način što ga odvraća da proučava Božju Reč, slabi njegovu umnu snagu pomoću strasti i poroka, i potpuno ga okupira stvarima ovog života. On uzdiže u njemu njegovo “ja” i ponos.

            Duh proroštva kaže: “Zbog greha čovek se odvojio od Božjeg života. Njegova duša je paralizovana Sotoninim prevarama. Čovek je nesposoban da sam oseti greh i da proceni i prihvati božansku prirodu.  Svaka sposobnost i sila koju mu je Bog dao sada mu služi kao oruđe protiv božanskog Dobrotvora. Tako, iako ga Bog ljubi, ne može da mu pruži darove i blagoslove koje želi da mu da.

            Ali Bog ne može da dozvoli da ga Sotona pobedi. On je poslao svoga Sina u svet da, uzimanjem ljudskog oblika i prirode, sjedini u Njemu ljudsko i božansko i podigne čoveka na viši stepen moralne vrednosti pred Bogom.

            Nema drugog načina da se čovek spase. “Bez mene”, kaže Hristos, “ne možete činiti ništa”. Samo kroz Hrista, koji je poreklo života, ljudska priroda može da oživi, da se promeni čovekov ukus i da njegove želje budu upravljene prema nebu. Jedinstvom božanske sa ljudskom prirodom Hristos rasvetljava razumevanje i uliva svoje životne osobine u dušu onih koji su mrtvi u svojim prestupima i gresima.” (MS 50, 1900)

            Odgovornost za duhovno slepilo ne snosi samo Sotona nego i oni koji neće da veruju. Do njih dopire svetlost Božje istine, ali njihova umna i duhovna snaga ne reaguje jer je slaba. Osnovna učenja hrišćanske vere izgledaju njima kao da nemaju nikakve vrednosti. Za ovo stanje i stav prema istini oni su odgovorni.

            Ovakvi ostaju slepi i onda kad u mraku zasvetli jaka svetlost evanđelja (grč. fotismos = rasvetljenje), koja treba da osvetli svaki razum. Sotona može samo da zaslepi čovečji razum, ali ne može da pomrači svetlost evanđelja. On može nekome da pokrije oči kao nekom koprenom i da ne bude rasvetljen svetlošću evanđelja kao ostali. Isto tako Sotona može da nađe i zamenu za svetlost evanđelja. To može da bude znanje, vaspitanje, čestitost i moralnost, ljudska učenost, itd. Sotoni je cilj da samo skrene pažnju sa svetlosti evanđelja. On ne želi da oni vide Hrista koji je obličje (grč. eikon = slika) Božje u njegovim osobinama, karakteru i savršenstvu. Adam i Eva su bili načinjeni po ovom obličju, a to je i cilj plana spasenja posle pada u greh.

5. Ljudi su naklonjeni da govore o sebi. Oni misle na svoje darove i sposobnosti, objavljuju

svoja mišljenja i učenja i traže odobravanje drugih. Često dođu i u sukob s Božjom Rečju zbog svog častoljublja, interesa ili želje za popularnošću.

            Ali, Pavle nije propovedao sebe nego evanđelje o Hristu, a sebe je smatrao samo za Božjeg slugu i zato je smatrao da nema prava da upravlja Božjom svojinom.

6. Bog nije stvorio samo svetlost u prirodi nego je poslao i svoga Sina da bude “videlo

svetu” (Jovan 8,12). Ovo videlo ne može da načini čovek svojim znanjem. Apostol je posmatrao Hrista u Njegovoj svetlosti i sjaju i ta svetlost sa Hristovog lica obasjala ga je. Krljušt je opala sa njegovih očiju i razuma i on je video Hrista u svoj Njegovoj stvarnosti kao Spasitelja, i obratio se.

            Ona slava koja se odražavala na Mojsijevom licu pokazala se i na Hristovom licu (Matej 17,2). Hristos je puno otkrivenje Očeve slave, utelovljenje božanstva. Svako drugo otkrivenje je bilo nesavršeno.

            Pavle je priznao Božju slavu u stvaranju i u zakonu, ali ona se najbolje izrazila u ličnosti Isusa Hrista. Hristova slava ga je i pokrenula da ceo život posveti Bogu.

“7. Ali ovo blago imamo[117] u zemljanim sudovima, da premnoštvo[118] sile bude[119] od Boga, a ne od nas.

8. U svemu imamo nevolje, ali nam se ne dosađuje[120]; zbunjeni smo[121], ali ne gubimo nade[122].
9. Progone nas, ali nismo ostavljeni; obaljuju nas[123], ali ne ginemo,
10. I jednako[124] nosimo na telu smrt[125] Gospoda Isusa, da se i život Isusov na telu našem pokaže.
11. Jer mi živi[126] jednako se predajemo na smrt za Isusa, da se i život Isusov javi na smrtnom telu našemu.”

7. To blago je “poznanje slave Božje u licu Isusa Hrista”. U stihovima 7-18 Pavle pokazuje

kako mu je ovo poznanje dalo snagu da podnese sve teškoće u svome radu. Kad ne bi bilo ove sile, slabi zemljani (grč. ostrakinoi = glineni, pečen) sud bi propao. Ovakvi sudovi bili su lomljivi, kratkog veka i od male vrednosti. Takav je ljudski sud u upoređenju sa večnim Božjim blagom.

            Ali, hrišćanin je sud koji sadrži bogatstvo Hristove pravde, koje je dato svakom vernom čoveku. Čovek je sam po sebi siromašan i takav ostaje dok se ne obogati nebeskim blagom. Svi oni koje je Hristos otkupio imaju ovo blago, neko više neko manje, što zavisi od njihove vere.

            Bog izabira najponiznije ljude da radi preko njih. Ponos je velika smetnja u radu jednog Božjeg sluge. Nije sud glavni, nego ono što on sadrži. Bog je mogao da poveri propovedanje evanđelja anđelima, ali On je taj rad poverio slabim ljudima da bi time pokazao da je spasenje od Boga. Značaj i vrednost evanđelja potvrđuju Božja prisutnost i Njegova sila. Širenje evanđelja može ponekad da ometa ljudska mudrost, sposobnost i učenost.

8. U stihovima 8-10 Pavle iznosi četiri suprotnosti. On najpre iznosi slabost zemljanih

sudova, pa onda Božju silu, iako je sud slab. Hrišćanin, a naročito Božji sluga u borbi je i ima nevolja koje ne može da izbegne. Ali, on se hrabro bori jer mu pomaže Božja sila, i ne malaksava.

            Pavle je često bio u takvom stanju da po ljudskom mišljenju nije bilo izlaza, ali on je uvek imao nade, jer se uzdao u Boga.

9. Apostol je bio okružen neprijateljima i bio progonjen, pa i u smrtnoj opasnosti, ali on je

uvek verovao u Hristova obećanja pomoći. Ljudi su ga obarali (grč. katabalo = baciti na zemlju), kao kod rvanja, ali nije poginuo.

10–11.  Apostol je  često nosio ožiljke na telu koji su bili dokaz njegovog hrabrog svedočenja za Hrista. On je stalno dnevno umirao time što je bio neprestano izložen smrtnoj opasnosti. Pomoću ove slike apostol izražava svoju zajednicu sa Hristom u patnjama koje je podnosio. To je bilo isto svedočanstvo svetu o sili evanđelja. Judaisti, koji nisu bili progonjeni jer nisu propovedali evanđelje, nemaju ovakvih dokaza.

Kao što su ožiljci na Pavlovom telu bili dokaz kako je često bio blizu smrti, isto tako i činjenica da još živi svedoči jasno o Hristovoj sili koja ga je spasavala od smrti. Pavlov život svedoči da Hristova sila može i da oslobodi čoveka od greha i da ga preobrazi u Njegovo obličje.

Hristove sluge, misionari, iako su stalno u smrtnoj opasnosti, žive i dalje, jer im Isus daje svoj život.

“12. Zato dokle smrt vlada[127] u nama, a život u vama.

13. Imajući pak onaj isti duh vere kao što je napisano: verovah, zato (kad) govorih; mi verujemo zato i govorimo.
14. Znajući da će Onaj koji podiže[128] Isusa, i nas podignuti s Isusom, i postaviti s vama[129].
15. Jer je sve vas radi, da blagodat umnožena izobiluje hvalama na slavu Božju.
16. Zato nam se ne dosađuje[130]; no[131] ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja svaki dan.
17. Jer naša laka sadašnja briga[132] donosi nam večnu i od svega pretežniju slavu[133],
18. Nama koji ne gledamo na ono što se vidi, nego na ono što se ne vidi; jer je ono što se vidi za vreme[134], a ono što se ne vidi večno.”

12. Pavle dalje govori o razlici između života i smrti. Pošto se vesnik evanđelja može lako nadati smrti, njegov je cilj da donese život onima koji su osuđeni na smrt zbog greha. Izraz život je ovde upotrebljen u svom višem, duhovnom smislu. Oni kojima Pavle piše, nisu doživeli mnogo šta po pitanju života i smrti. Ali Bog je upotrebio apostola da im posluži na život. Hristova sila je dala, preko Pavla, novi život vernicima u Korintu.

13-14. Pavle kaže da ima istu veru kao i psalmista u Psalmu 116,10. On govori tako jer tako veruje. On ima duboko uverenje da će vernici primiti njegov savet.

Hristovo vaskrsenje je dokaz i potvrda vaskrsenja svih pravednika. Pavlova nada u vaskrsenje pomogla mu je da mirno i hrabro gleda u smrt. On je već doživeo duhovno vaskrsenje i to mu je jemsto da će likovati nad smrću. On je siguran u večni život. Isus je ustao prvi kao garancija da će i svi pravednici ustati. Najveći trenutak radosti za spasene biće njihovo predstavljanje Ocu.

Pavle ovde zamišlja najpre sebe kako predstavlja Hristu one za koje je on radio. Sveto pismo često spominje da će pravednici biti predstavljeni Ocu. Oni izlaze pred Hrista na sud prilikom opravdanja. Posle toga oni će biti predstavljeni Ocu na svadbenoj večeri Jagnjetovoj kao njegova nevesta. Tada će oni biti stalno u Hristovoj prisutnosti.

Iz 14. stiha možemo da zaključimo da je apostol mislio da će umreti pre Hrsitovog dolaska, a onda uzeti učešća u vaskrsenju.

15. Pavle je imao nevolje kao Hristov poslanik zbog njih, ali to što oni imaju spasenje to je samo velika Božja milost. Ukoliko on više ljudi obrati Hristu, utoliko se veća slava pripisuje Božjem imenu. Kao što kiša doprinosi većem plodu zemlje, tako isto i Božja milost svedoči o Božjoj dobroti, ljubavi i sili.

16. “Spoljašnji čovek” je vidljivi deo čoveka, njegovo telo, koje propada pod teretom života, a “unutrašnji čovek” je duhovni, preporođeni čovek. On treba da se obnavlja svaki dan Svetim Duhom. Pavle često piše o ovom obnovljenju koje se događa pod uticajem Svetog Duha. Na taj način se obnavlja Božji lik u čovečijoj duši. “Spoljašnji čovek” može da ostari i oslabi u toku vremena, ali “unutrašnji čovek” raste u Božjoj milosti dokle god čovek živi.

Svakom čoveku je potrebno svakodnevno iskustvo sa Bogom. On ne sme da postane neosetljiv, ravnodušan i formalista. Duhovno obnovljenje donosi uvek novu svetlost iz Božje Reči i iskustvo s Božjom milošću. Ono čisti srce i razum. Nepreporođeni čovek je zainteresovan samo za stvari ovog života, šta će jesti, u šta će se odenuti i kako uživati, a ne za ono što je duhovno.

17. Apostol ovde upoređuje stvari ovoga života sa stvarima onog koji će doći. Naša laka (grč. parautika = trenutna, sadašnja) nevolja, kad se uporedi sa večnošću, nije ništa.

Malo ljudi je imalo toliko nevolja kao Pavle. Njega su nevolje pratile svaki dan gde god je živeo. To nije bilo lako, ali kad se uporedi sa slavom večnosti, sve je to samo malo i kratkotrajno i ne može da se uporedi sa “izvanredno velikom i večnom slavom”[135].

Nevolje pomažu čišćenju, uzdizanju i oplemenjivanju karaktera. One utiču na srce i razum i tako ometaju ponos i pouzdanje u svoje ‘ja’. One pomažu da hrišćanin dođe u veći sklad sa Božjom voljom. One kušaju našu veru i rade na njenom usavršavanju. Ništa ne pomaže toliko da razumemo naše bližnje i imamo saosećanja prema njima kao nevolje, iskušenja i patnje.

Duh proroštva kaže: “Pokazano mi je da ćemo u budućnosti videti kako su sva naša iskušenja i nevolje bile usko povezane sa našim spasenjem i kako su ove male nevolje donele nam ‘izvanredno veliku i večnu slavu’[136].”

18. Kad upravimo naše misli na Hristov karakter i život, mi postajemo Njemu slični. Pavle je podigao svoj pogled samo na Hrista i Njegovo večno carstvo. On je gledao na stvari budućeg sveta koje se još ne vide, a ne na vidljive, prolazne stvari ovog sveta.

Duh proroštva kaže: “Naš razum dopire do one visine dokle idu naše misli. Ako mislimo na zemaljske stvari nećemo moći da utisnemo nebeske. Imali bi velike koristi ako posmatramo milost, dobrotu i Božju ljubav. Ali, imali bi veliku štetu ako se zadržimo na zemaljskim i prolaznim stvarima.”

“Prolazne stvari ne treba da zauzmu celu našu pažnju i tako obuzmu naš razum da naše misli budu upravljene samo na zemlju. Mi treba da vežbamo, disciplinujemo i vaspitamo naš razum da možemo da se zadržimo na nevidljivim i večnim stvarima, koje se primećuju samo duhovnim gledanjem. Gledanjem Onoga koji je nevidljiv dobijamo umnu snagu i silu duha.” (ST, 9.I 1893)

2. Život i smrt sa gledišta večnosti (5,1-10)

“1. Jer znamo da kad se zemaljska naša kuća[137] tela rakopa[138], imamo zgradu od Boga[139], kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima.

2. Jer za tim uzdišemo, želeći obući se u svoj nebeski stan.
3. I da se obučeni, ne goli nađemo[140]!
4. Jer budući u ovome telu, uzdišemo otežali[141]; jer nećemo da se svučemo, nego da se preobučemo, da život proždre smrtno.
5. A onaj koji nas za ovo isto stvori[142], Bog je, koji nam i dade zalog Duha.”

1. Reč “jer” povrđuje da je 5. poglavlje samo nastavak teme 4. poglavlja. Pavle dalje

iznosi razlog nade spomenute u 4. poglavlju. Taj razlog je sigurnost vaskrsenja u vreme drugog Hristovog dolaska. Vaskrsenje su vrata koja vode u večni svet –  zato ga apostol toliko želi.

            Šator (kuća) i telo su slični u mnogočemu. Oni su od zemaljskog materijala, privremeni i lako se uništavaju. Šator se može podići u svako vreme.

            Ali, Pavlova je nada u vaskrsenju. On pouzdano govori o svojoj budućoj “kući”. Apostol je upro oči na stvari “što se ne vide”. Junaci vere spomenuti u Jevrejima 11 prihvatili su isto tako Božja obećanja i postupaju s njima kao da su stvarnost.

            Pavle piše ovde o večnoj “zgradi koja je delo Božje”[143], a ne rukotvorina ljudska. On misli ovde na duhovno telo koje će dobiti pravednici kad vaskrsnu. Ova “zemaljska kuća” (šator) treba da se uništi smrću, a nebeska “zgrada” da se podigne o Hristovom dolasku. Zemaljska je privremena, a nebeska večna.

2. Za Pavla je ova “zgrada” bila stvarnost i on je čekao da dobije to slavno telo. U ovom

stihu apostol menja sliku kuće u sliku odela. On je želeo da promeni svoje smrtno telo i dobije besmrtno telo.

3. Pavle bi želeo da ova promena bude bez smrti, kao kod Enoha i Ilije, koji nisu okusili

smrti.

4. Apostol zna da se slabi zemaljski “šator” mora ranije ili kasnije raspasti; zato on želi

da se oslobodi od slabosti nevolja ovozemaljskog života. On želi ne “da se svuče (umre) nego da se preobuče”. Pavle ne misli ovde da u vreme smrti, kad se “svlačimo”, postane besmrtan (vidi: 1.Korinćanima 15,51-54; 1.Solunjanima 4,15-17; 2.Timotiju 4,6-8).

5. Evanđelje ima zadatak da ljude pripremi (grč. katergazomai = pripremiti, ostvariti)

da dobiju večni život. Čovek je putnik koji želi da stigne u svoj stvarni dom, nebeski dom. Ali, on ne može da se zadovolji onim što njegove oči vide. Hrišćanin čezne za onim što je nevidljivo, što zavisi od njegovog obraćenja i duhovne zrelosti.

            “6. Dobre smo volje jednako, jer znamo da putujemo u telu, daleko od Gospoda[144];

7. Jer po veri živimo, a ne po gledanju.
8. Ali se ne bojimo[145], i mnogo volimo otići od tela[146], i ići ka Gospodu.
9. Zato se i staramo, ili ulazili ili odlazili[147], da budemo Njemu ugodni.
10. Jer nam se svima valja javiti na sudu[148] Hristovu, da primimo svaki što je koji u telu činio, ili dobro ili zlo.”

6. Pavle nije imao nikad ni najmanju sumnju u pogledu sigurnosti vaskrsenja. Dok je u

ovom telu, on zna da Boga ne može da vidi licem k licu. On sada ne može da se “preobuče u svoj nebeski stan”.

7. Apostol živi verom u ovom životu da bi u budućem životu živeo gledanjem (grč.

eidos = spoljni oblik ili pojava). Gledanje se odnosi na stvari koje vidimo, a ne na sposobnost vida. Mi verujemo u Gospoda iako ga nismo videli. Dok ga ne vidimo licem k licu mi se oslanjamo na našu veru u ono što ne vidimo.

            Postoje dva sveta, vidljivi i nevidljivi. Čovek gleda i vidi materijalne stvari jer je pod njihovim uticajem. Ali, kad dođe pod uticaj nebeskih stvari on vidi verom. Neobraćeni čovek donosi odluku prema utiscima spolja, a hrišćanin, koji misli i radi pod uticajem vere, vidi stvarnost večnog sveta očima vere. Oni koji u svom životu gledaju samo na ono što se vidi a ne verom, sumnjaju u nevidljive stvari i Božja obećanja, ali Božje carstvo postaje verom stvarnost. Vera postaje slušanjem, a slušanje Rečju Božjom.

8. Neki koji stihove 6-8 čitaju površno, mogu pogrešno da shvate Pavlove reči i misle da

u trenutku smrti duša “ide ka Gospodu” i da apostol toplo želi da bude sa Gospodom – zato se raduje smrti. Ali, u 3. i 4. stihu Pavle opisuje smrt kao “goli” ili “svučeni”. On se nada zasigurno da će da izbegne ovo međustanje i žarko želi da se “preobučemo” u “kuću večnu na nebesima” (1.stih).

            Drugim rečima, Pavle se nada da bude preobražen i ne vidi smrt. Apostol dobro zna da se čoveke ne “oblači” pojedinačno u besmrtnost u trenutku smrti, nego tek u vreme opšteg vaskrsenja mrtvih pravednika. Večni život nastaje tek onda kad se “obučemo” u “kuću večnu na nebesima” u vreme vaskrsenja, a ne kad postanemo “goli” ili “svučeni” tj. kad umremo.

            Sveto pismo uči da je smrt spavanje iz koga će se pravednici probuditi u prvom vaskrsenju. Tada će živi i vaskrsli biti zauvek sa Gospodom. Oni neće jedni druge preteći.

9. Pavlov cilj je vaskrsenje ili radije preobraženje bez smrti za sebe i one koje je on

obratio. Na tome je on radio i sarađivao sa Hristom. Njegov zadatak je bio spasavnje bližnjih. On je činio sve moguće da postigne ovaj zadatak, a ne sebi da ugodi. Božja ljubav ga je pokrenula da tako čini.

10. Konačni obračun ili sud potreban je da bi se opravdali Božji karakter i Božja

pravednost. U ovom svetu najbolji čovek može da ima najveće nevolje, a najgorem da je dobro i da napreduje. Ali, Bog radi na tome da najzad dobrom čoveku bude dobro, a zao da nestane. Da bi se ovo postiglo potrebno je da Hristos savlada kneza tame.

            Na sudnjem danu ljudi će se “javiti” (grč. faneroo = pokazati, upoznati, otvoreno videti). Ovu reč Pavle upotrebljava devet puta u ovoj poslanici.

            Na ovom sudu neće se samo pojaviti njihova imena, nego će se izneti kakve su to ličnosti. Otkriće se sve tajne njihovog života. Nikom se neće suditi bez odsutnosti, tj. poznanja njegove ličnosti, niti preko zastupnika.

            Rimljani su obavljali suđenje na uzdignutom podijumu (grč.bema = uzdignuta platforma). Na konačnom sudu Hristos će biti sudija (Jovan 5,22.27), jer je On jedino sposoban da obavi ovaj zadatak. On je Tvorac i Spasitelj. Za nas je od velike važnosti da doznamo da je Spasitelj naš sudija. On je uzeo na sebe prirodu onih koji treba da dođu pred sudsku stolicu. On ima da odluči njihovu sudbinu. On je sam prolazio kroz nevolje i iskušenja koje su oni imali. On je stao namesto čoveka. U Hristu se nalazi božanska mudrost i ljudsko iskustvo. Njegovo znanje i poznanje čoveka je beskonačno. U Njemu kao “sudiji sviju” (Jevrejima 12,23) ujedinjen je Bog Otac. Njega vidi Jovan na “velikom, belom prestolu” (Otkrivenje 20,11.12) na kraju hiljadugodišnjeg carstva.

            Svako će primiti platu za dobro ili zlo što je činio u životu prema merilu Božjeg zakona. Niko neće izbeći svoju kazni niti izgubiti svoju nagradu.

1. SLUŽBA POMIRENJA

(2.Korinćanima 5,11 – 6,10)

1. Apostoli kao Hristovi izaslanici (5,11-21)

“11. Znajući dakle strah Gospodnji ljude svetujemo[149]; a Bogu smo poznati, a nadamo se da smo i u vašim savestima poznati.

12. Jer se ne hvalimo[150] opet pred vama, nego vam dajemo uzrok[151] da se hvalite[152] nama, da imate što odgovoriti onima koji se hvale onim što je spolja, a ne što je u srcu[153].
13. Jer ako se odviše hvalimo Bogu se hvalimo; ako li smo smerni[154] vama smo[155].
14. Jer ljubav Božja (Hristova) nagoni nas kad mislimo ovo: ako jedan za nas sve umre, to dakle svi umreše.
15. Hristos za sve umre, da oni koji žive ne žive više sebi, nego onome koji za njih umre i vaskrse.”

11. Ovaj strah (grč. fobos) nije onaj koji će grešnici jednom da osete. Ovaj strah je Božji

strah koji je početak mudrosti. To je onaj strah koji je osetio prorok Isaija u Božjoj prisutnosti (Isaija 6,5) i zasniva se na Božjoj veličini i karakteru. On je koren prave pobožnosti. Strah Gospodnji je klanjanje i poštovanje nebeskog Oca koji nas ljubi. Onaj koji ima ovaj strah ne boji se.

            Bogu je poznato ko smo mi. On je znao da je apostolov cilj bio da mu se dopadne. Neki su sumnjali u Pavlovu veru, ali on se sada nada da im je jasno ko je on. Kao Hristov izaslanik on treba da ima karakter i veru koji svima treba da budu jasni.

12. Pavle u svojim poslanicama Korinćanima uzdiže i brani svoju službu ne zato da bi

sebe istakao nego da stekne poverenje Korinćana za vest koju ima kao Božji vesnik. Apostol je svugde propovedao s velikom silom. Njegova služba je bila služba “duha”, a ne služba “slovu”, služba unutrašnjeg preobražaja, a ne spoljašnjeg izgleda. Sve ovo je moglo da im izgleda kao da se apostol hvali, ali to nije bilo tako.

            Sve što je Pavle njima pisao bilo je samo povod (grč. aforme = osnova, podsticaj) da vide njegov cilj.

            Neka braća iz Judeje prikazala su Pavla kao samoizabranog apostola koji je prigrabio apostolsku vlast (3,1). Oni su tvrdili za sebe da su “sluge Hristove” (11,22.23). Apostol piše o njima kao o “lažnim apostolima” i “prevarljivim poslenicima” (11,13). Mnogi vernici u Korintu bili su zavedeni od ovih ljudi koji su pokušavali da preuzmu vođstvo crkve u Korintu.

            Ovi samozvani apostoli nisu bili onakvi kako su se prikazivali. Oni su imali preporuku crkve, ali nisu imali unutrašnje svedočanstvo Duha u srcima.

            Ove lažne vođe učinile su jači utisak na one koji su se više oslanjali na spoljašnjost nego apostol. Neki vernici u Korintu čak su počeli da se ismevaju Pavlovoj telesnoj slabosti i slabom vidu.

13. Pavlovi protivnici su, izgleda, dokazivali da je apostol umno poremećen. Oni su to

tvrdili na osnovu njegovog čudnovatog obraćenja, viđenja, velike revnosti za Boga i revolucionarnog duha njegovog učenja. Ali, sve ovo što su njegovi neprijatelji navodili kao dokaz njegovog umnog poremećaja bilo je samo dokaz Pavlove vernosti i odanosti Bogu.

            Izraz “zdravog razuma”[156] (grč. sofroneo = zdravog, pravog razuma) je sušta suprotnost izrazu “izvan sebe”[157]. Pavle ne mari za uvrede. On to sve snosi zbog njih – vernika. Šta je to zbog čega ga smatraju ludim? Ništa. On ima cilj pred sobom, a to je da radi za Božju čast i slavu i spasenje bližnjih.

14. U ovom stihu Pavle piše o Božjoj ljubavi (grč. agape) prema njemu, a ne o njegovoj

prema Hristu, koja je isto velika. Ta ljubav “nagoni” (grč. sineko = podsticati, nagnati) nas da ne skrećemo sa pravog puta i dužnosti, nego nas podstiče da idemo napred. Ova Hristova ljubav održava i čuva vernike na pravom i uskom putu.

            Duh proroštva kaže: “Ono što je potrebno to je Hristova ljubav u srcu. ‘Ja’ treba da bude razapeto. Kad naše ‘ja’ utone u Hristu, prava ljubav se javlja sama od sebe. Ona nije osećanje ili nagon nego odluka posvećene volje. Ona se ne sastoji iz osećanja nego je to preobražaj čitavog srca, duše i karaktera koji su mrtvi našem ‘ja’, a živi Bogu.” (Pismo 97. 1898)

            Kad Pavle misli na veliku istinu o pomirenju preko Hrista, to je za njega glavna pobuda za odluku koju je doneo o obraćenju i posvećenju. Istina da je Hristos umro namesto čoveka je za Pavla glavna misao.

            Hristos je uzeo Adamovo mesto. On je postao poglavar ljudskog roda i kao takav umro na krstu. Tako, kad je Hristos umro, cela ljudska rasa umrla je sa Njim. Kad On predstavlja sve ljude, Njegova smrt znači smrt svih ljudi. U Njemu svi su ljudi umrli. On je, dakle, ispunio puni zahtev zakona. Njegovom smrću je plaćena kazna za sve grehe.

            Ovo ne treba razumeti kao sveopšte spasenje ljudi, jer svaki pojedinac kao grešnik mora da veruje i prihvati Hristovu žrtvu pomirenja lično za sebe.

15. Apostol naglašava značaj Hristove smrti za one koji se “krstiše u smrt njegovu”

(Rimljanima 6,3) i ustaše da “hode u novom životu” (Rimljanima 6,4). Njihov greh je uklonjen i oni stoje opravdani pred Bogom. Njima je sada, Božjom milošću, moguće da žive životom koji Bog može da prihvati na ovoj zemlji i u večnosti. Njihov novi život svedoči da su dobili silu Svetog Duha koja može da preobrazi čoveka. Njihov život rađa plodove Duha (Galatima 5,22.23). Ljubav prema Bogu i bližnjima postala je kod njih glavna pobuda.

“16. Zato i mi od sad nikoga ne poznajemo po telu; i ako Hrista poznasmo po telu, ali ga sad više ne poznajemo[158].

17. Zato ako je ko u Hristu, nova je tvar[159]: staro prođe, gle, sve novo postade.
18. Ali je sve od Boga koji pomiri nas sa sobom kroz Isusa Hrista, i dade nam službu pomirenja.
19. Jer Bog beše u Hristu, i svet pomiri sa sobom ne primivši[160]im greha njihovih, i metnuvši u nas reč pomirenja.
20. Tako smo mi poslani mesto Hrista[161], kao da Bog govori kroz nas; molimo vas u ime Hristovo pomirite se s Bogom[162].
21. Jer Onoga koji ne znadijaše greha[163] nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božja u Njemu.”

16. Pavle naglašava da on, suprotno nekima (svakako njegovim protivnicima u Korintu),

koji su isticali slovo zakona i gledali na ono što se vidi, drugačije radi. On ne ceni ljude po njihovoj spoljašnjosti. Apostol ne gleda na njih prema njihovom poreklu, narodnosti, vaspitanju, znanju ili položaju. On gleda da li je neko ‘novo stvorenje’ (stih 17). Pavle ocenjuje ljude s Hristove tačke gledišta. On gleda na njihov karakter i stav prema duhovnim stvarima. Apostol vidi kao i svaki pravi hrišćanin svakog čoveka kao grešnika koji može da se spase i u kome može da se obnovi Božje obličje. Svaki čovek je kandidat za nebesko carstvo.

            Pre svog obraćenja Pavle je gledao na Hrista samo sa ljudskog gledišta. On je bio za njega bedni Nazarećanin, niskog roda i bez vaspitanja, koji je kao varalica odbačen i razapet. Mnogi telesni ljudi vekovima verovali su to isto. Danas mnogi ljudi govore o Hristu kao o velikom učitelju, filozofu ili socijalnom reformatoru. Teolozi ga stavljaju u red osnivača velikih svetskih religija, ali ga ne vide kao božanskog Spasitelja ljudskog roda od smrti i greha. Samo duhovno gledanje može da razlikuje duhovne stvari. Čovek to može samo onda kada je Sveti Duh rasvetlio njegov razum. Zato Pavle kaže: “Niko ne može Isusa Gospodom nazvati osim Duhom Svetim.” (1.Korinćanima 12,3)

            Apostol je od svoga obraćenja promenio stav i način gledanja. On ne gleda Hrista više telesnim očima i očima judejstva kao ranije.

17. Pavle u ovom stihu daje definiciju šta je to hrišćanin. On je novo stvorenje u Hristu.

On se krštava “u Isusa Hrista” (Rimljanima 6,3) i od tada živi novim, Hristovim životom (Jovan 15,3-7). To je život u novoj duhovnoj sferi.

            Da bi čovek živeo Hristu, a ne više sebi, po duhu, a ne više po telu, on mora da postane novo biće (grč. ktizis = stvorenje, novostvorena stvar). Da bi se grešnik, osuđen na propast, preobrazio u novo stvorenje potrebna je stvaralačka sila koja daje život. Ovo je natprirodni postupak koji je nepoznat normalnom ljudskom iskustvu.

            Duh proroštva kaže: “Stara priroda, rođena od krvi i volje tela, ne može da nasledi Božje carstvo. Način života, nasleđene naklonosti, ranije stečene navike moraju da nestaju; jer milost se ne nasleđuje. Novorođenje znači nove pobude, ukus i sklonosti. Oni koji su rođeni Svetim Duhom za novi život postaju učesnici božanske prirode. Oni će u svim svojim navikama i običajima pokazati svoj odnos prema Hristu. Ako ljudi koji tvrde da su hrišćani zadrže sve svoje prirodne nedostatke karaktera i naklonosti, u čemu se njihovo stanje razlikuje od stanja jednog svetskog čoveka? Ovakvi ne cene istinu kao nešto što posvećuje i oplemenjuje. Oni nisu rođeni odozgo.” (RH,1892)

            Ova novonastala priroda nije produkt moralnih vrlina koje ljudi imaju i nasleđuju. Ima mnogo moralnih ljudi koji nisu hrišćani, jer nisu novorođeni. Ova nova priroda nije stvar naše želje i odluke da činimo što je pravo ili da razumom prihvatimo i držimo se biblijske nauke, da imamo neko mišljenje ili osećanje prema bližnjima, a žalost zbog postojanja greha na zemlji. Nova priroda je rezultat prisutnosti natprirodne sile u čoveku koja čini da on umire grehu i nanovo se rađa, da ne živi sebi i grehu nego Bogu. Kad se to događa onda se mi nanovo stvaramo i postajemo Hristovo obličje, Božji usvojeni sinovi i kćeri. Tako mi postajemo učesnici božanske prirode (2.Petrova 1,4; 1.Jovanova 5,11.12).

            Ovako nanovorođeni čovek još nije odrastao i zreo hrišćanin. Njegovo duhovno stanje iskustva i zrelosti je kao kod deteta. Ali, kao Božji sin i kći, oni imaju mogućnosti da rastu do visine rasta Hristovog jer su nanovo rođeni.

18. Bog je učinio sve sa svoje strane da se čovek nanovo rodi, duhovno odraste i spase.

Nekada su Bog i čovek bili u dobrom odnosu i prijateljstvu, ali je krivicom čoveka

došlo do rastavljanja. Bog je preuzeo inicijativu da bi prestalo ovakvo stanje i čovek je opet mogao da uživa zajednicu i prijateljstvo sa Bogom. Apostol hoće ovde da kaže da je Bog inicijator ovog pomirenja (grč. katalage = pomirenje, promena).

            Ovo pomirenje ne znači nikakvu promenu kod Boga, jer Bog se nikad ne menja. Bogu nije ni potrebno da se pomiri sa čovekom, nego je to čoveku potrebno. S Božje strane nije nikad ni postojalo neprijateljstvo prema čoveku. Istina, ljudi ponekad smatraju Boga kao neumoljivog sudiju, koji se gnjevi na grešnike spreman da ih osudi, a ne kao milostivog i sažaljivog. Ali, ovo je pogrešno predstavljanje Boga. Hristos nije umro na krstu da bi umirio gnevnog Oca nego da bi pokazao svoju ljubav prema palom čoveku. Otac nije zahtevao smrt svoga sina, nego ga je dao od srca, iz ljubavi prema grešnim ljudima. Ali, Bog ne trpi greh; za Njega nije isto dobro i zlo. On nije mogao da stavi na stranu svoj zakon, jer je on izraz Njegovog karaktera. Pomirenje o kome apostol ovde piše nije ni u čemu izmenilo Božji zakon. Pomirenje uklanja neprijateljstvo na taj način što se zadovoljava zahtev Božjeg zakona.

19. Bog i svet pomirili su se u Hristu. On je ono Božje Jagnje koje je žrtvovano radi

izmirenja. Plan spasenja ne sastoji se u pomirenju Boga sa ljudima, nego ljudi sa Bogom.

            Prestupi su zabeleženi i oni optužuju one koji su ih počinili. Ali, Božja milost i pravda našli su sredstava i načina da se prekršitelji ne smatraju krivim. Bog ne pripisuje greh onima koji su ga učinili, ali su se pomirili sa Bogom preko Hrista.

            Dalji dokaz Božje ljubavi i namere da oprosti je to što je ovu vest o pomirenju stavio u naša srca i razum da bi je i drugima objavili.

20. Na kraju Pavle kaže da nas Bog šalje bližnjima kao svoje izaslanike (grč. presbeno =

ambasador, starešina). Ambasador je istaknuta ličnost, koja je ugledna i iskusna i zato od autoriteta. Hristovi poslanici su verni ljudi koji su privrženi Bogu i Njegovoj stvari. Oni se ističu svojom vernošću i revnošću. Nema veće počasti i dostojanstva nego biti ambasador Hrista i nebeskog carstva.

            Bog govori ljudima preko svojih poslanika, koji nisu Hristovi zamenici, nego samo rade na njihovom izmirenju. On nije sveštenik i posrednik jer je samo “jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus” (1.Timotiju 2,5). Hristos je već učinio pomirenje, a izaslanik samo objavljuje ovo pomirenje svetu (5,19). On vodi ljude Bogu kod kojeg će naći pomirenje. Ljudi ne mogu da se pomire sa Bogom na svoj način, žaljenjem zbog učinjenih greha i vršenjem nekih obreda i radnji. Oni mogu da se pomire samo pokajanjem i prihvatanjem Božje milosti.

21. Bog je smatrao Hrista kao grešnika iako On to nije bio (DA, 25). Ova činjenica je

jedna od najvažnijih istina Svetog pisma. Ovaj stih otkriva temelj plana spasenja, Hristovu bezgrešnost i način oslobođenja od greha.

            Za čoveka je to nedokučiva tajna, kako je Hristos došao na zemlju kao čovek i bio “u svačemu iskušan kao i mi, osim greha” (Jevrejima 4,15).

            Hristos nije nikad sagrešio u rečima, mislima i delima. On je na zemlji živeo svetim i čistim životom, a ipak je “izjednačio sebe sa grešnicima” (DA,111). On se “prinese, da uzme mnogih grehe” (Jevrejima 9,28) i zato je postao “Jagnje Božje koje uze grehe sveta” (Jovan 1,29).

            Krivica zbog greha sveta uračunata je Njemu iako ih On nije učinio (Isaija 53,3-6). Hristos je bio izjednačen sa samim grehom. On je sve to prihvatio zato je i osetio da se Otac odvojio od Njega kad je visio na krstu. Ali, kao što su naši gresi uračunati Njemu kao da su Njegovi vlastiti, tako se isto i Njegova pravda uračunava nama, kao da je ona naša.

2. Kakvi treba da su apostoli? (6,1-10)

“1. Molimo vas pak kao pomagači[164] da ne primite uzalud blagodat Božju,

2. Jer On govori: u vreme najbolje[165] poslušah te, i u dan spasenja pomogoh ti. Evo sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja!
3. Nikakvo ni u čemu ne dajte spoticanje[166], da se služba ne kudi[167];
4. Nego u svemu pokažite se[168] sluge Božje, u trpljenju mnogom[169], u nevoljama, u bedama, u tesnotama[170].
5. U ranama[171], u tamnicama, u bunama, u trudovima[172], u nespavanju, u postu,
6. U čistoti, u razumu[173], u podnošenju, u dobroti, u Duhu Svetom, u ljubavi istinitoj.
7. U reči istine, u sili Božjoj, s oružjem pravde i nadesno i nalevo[174],
8. Slavom i sramotom[175], kuđenjem i pohvalom[176], kao varalice i istiniti,
9. Kao neznani i poznati[177], kao oni koji umiru i evo smo živi, kao nakaženi, a ne umoreni[178].
10. Kao žalosni, a koji se jednako vesele[179], kao siromašni, a koji mnoge obogaćavaju, kao oni koji ništa nemaju, a sve imaju[180].

1. Božje sluge i saradnici ne treba da rade po svojoj sopstvenoj mudrosti i snazi. Bog ih nije

prepustio da rade po svom shvatanju i planovima. Saradnja između Hrista i Njegovih saradnika treba da je uska. Isus je njihov pomagač u svemu što rade.

            Mada su vernici u Korintu prihvatili Pavlov savet i pomirili se s Bogom, to nije bilo dosta. Rad na njihovom spasenju još nije bio završen. Kada su se pomirili s Bogom oni su tek stupili u odnos sa Hristom. Istina, oni su opravdani Božjom milošću, ali Hristovo evanđelje znači mnogo više nego oproštenje prošlih greha. Ono znači promenu karaktera i nastojanje da se postigne život u kome nema mesta grehu.

            Uzalud “primiti milost Božju” znači da im ona nije korisno poslužila. Božja milost se prima uzaludno onda kad je zanemarena. Srce može da odrveni kad se ne pazi na Božji glas. Božja milost nije korisna ni onda kad se izopači ili upotrebi kao ogrtač greha. Na primer, tvrditi da je Bog ukinuo svoj zakon samo je izgovor za neposlušnost i ostajanje pri onome što se čoveku dopada. Čovek isto tako prima Božju milost uzaludno kad želi da stekne zasluge pred Bogom strogim legalizmom ili kad je prima samo razumom, a nije prihvatio u život.

            Ako se ne pokaže nikakav napredak posle opravdanja, Božja je milost primljena uzaludno, jer ne služi ničem korisnom. Bog nudi svoju milost da bi opravdao grešnika koji se kaje, ali samo zato da bi mu pomogao da živi Božjom milošću bez greha.

2. Pavle ovde misli na prihvatanje Božje milosti. On poziva ljude da traže pomirenje sa Bogom da Božja milost ne bi bila uzaludna. Tekst u ovom stihu je uzet iz Isaija 49,8 (LXX). Isaija unapred gleda Mesijin “dan spasenja”. Pavle naglašava da se ovo prorokovo proročanstvo ispunilo u Hristu. Hristov dolazak je bio u pogodno vreme za spasenje. Ovaj “dan spasenja” će trajati sve dok Hristos posreduje za grešnike.

            Ali, ovaj “dan spasenja” će jednom da se završi i onda neće biti više prilike za one koji su Božju milost prezreli i odbacili. Ljudi odlažu ovo važno pitanje jer misle da će “dan spasenja” večno da traje, a pokajanje da bude lakše sutra nego danas. Oni zaboravljaju da je sada jedino vreme za njihovo spasenje i pobedu nad grehom. Svako je odlaganje nerazumno i opasno. Čovek može da odrveni i tako izgubi spasenje.

3. Apostol hoće da kaže da on nije dao svojim ponašanjem povoda ljudima da odbace Božju milost. Njegov je život bio u potpunoj saglasnosti sa evanđeljem koje je on propovedao.

            U stihovima 3-10 on navodi dokaze za to. Vernici u Korintu su znali da je to tako. Oni nisu mogli ništa da prigovore njemu i njegovoj službi kao Hristovom poslaniku među njima. On je verno radio, trudio se i propovedao, a nije dao nikakvog povoda za ma kakvu sablazan. Ipak, bilo je i takvih koji su se sablaznili, je je nemoguće da se propoveda i radi, a da nema otpora.

            Božje sluge treba da “imaju mir” (Rimljanima 12,18) sa svim ljudima. Ali, i sam “Isus je došao ne da donese mir, nego mač” (Matej 10,34), a i sami “domaći će postati neprijatelji” (Matej 10,36). Nijedan Božji sluga neće moći da propoveda istinu bez neprijateljstva i sablazni.

            4-5. Pavle dalje poučava vernike kako da uoče razliku između vernih i lažnih Božjih slugu. U stihovima 3-10 on iznosi svoju službu, rad i stradanje zbog Hrista. Naša dela, a ne toliko reči su stvarna naša preporuka.

            Apostol i njegovi saradnici nalazili su se često usred buna (grč. akatastasiai = nered, zbrka) za koje su bili okrivljeni. Oni su zbog toga često dolazili u veliku opasnost. Setimo se samo slučajeva u Antiohiji, u Pisidiji, u Listri, u Solunu, u Korintu (Dela 14,8-19), u Efesu i Jerusalimu. Oni su radili šatore da bi se ishranili i propovedali evanđelje. Često su bili gladni i mnogo postili.

            6-7. Sada Pavle ističe moralne i duhovne osobine koje treba da ima Božji sluga kao Božji izaslanik. Ove osobine pomoćiće mu da podnese uvrede, progonstva, nemaštinu i druge nedaće u životu. Pod uticajem Božje milosti ove osobine se oplemenjuju, a karakter usavršava. Pavle misli na čistotu tela i duha, jer je ona prvi uslov za besprekorni život Božjeg sluge.

            Apostol dalje pominje “znanje”, pri čemu misli na nebesko znanje otkriveno u Svetom pismu. Prava vera se zasniva na znanju svetih stvari. Svaki pravi hrišćanin treba da stekne pravo poznanje evanđelja kao što ga objavljuje Sveto pismo.

            Hrišćanin treba da pokaže “podnošenje” (grč. krestates = moralna dobrota, čestitost). Znanje može da dovede do ponosa i netrpeljivosti. Mnogi hrišćani koji se trude da znaju istinu brane svoje verovanje samo dokazima. Oni ne mogu da govore o istini, a da se ne gneve na one koji im protivureče. Božji sluga ne sme da bude takav, naročito u slučaju vređanja ili lažnog optuživanja. Ako neko ne ceni ono što on uči, treba da se uzdrži od vređanja i grdnje.

            Sveti Duh nam pomaže u svim našim vrlinama, ali možda ne u dovoljnoj punini. Njegov glavni rod je ljubav (grč. agape). Bez ljubavi Božji izaslanik postaje grub, hladan i preterano strog. Bez ljubavi nema prave čistote i sile.

            Božji sluga mora samo “istinu” da objavljuje. On treba da bude predstavnik istine u životu, rečima i delima. Isus je bio potpuno i savršeno otkrivenje istine. Ona je od male vrednosti ako je prihvatimo samo razumom u životu. Prihvatanje istine od srca znači potpunu poslušnost Božjoj volji. Istina i njeno sprovođenje u život je znak pravog hrišćanstva.

            “Istina” i “sila” (grč. dinamis) se dopunjuju. Sila bez istine dovodi do nasilja. Obe dolaze od Boga i moraju da stoje pod kontrolom ljubavi. “Istina” koju nam iznosi Božja Reč je jedini autoritet u pogledu verskog verovanja. Ona se ostvaruje Božjom “silom”, a stoji pod kontrolom Božje ljubavi.

            Božja “pravda” je Hristovo oružje koje Božji sluga uzima na sebe. Pavle ovde slikovito iznosi hrišćanina kao ratnika koji se brani i napada pravdom.

            8-10. Stihovi 8-10 sadrže kontraste. Veliki deo ovih doživljavanja imao je Pavle u samoj crkvi u Korintu. To ga je i predstavilo kao vernog slugu evanđelja. On se pokazao kao strpljiv i hrabar. Bio je slavljen, ali i potcenjivan i uvek je ostao miran i u skladu sa Hristovim duhom i Božjim zapovestima. Lažni apostoli su zlo govorili o njemu i nazivali ga varalicom. O njemu su se širili dobri i rđavi glasovi.

            Judaisti su sebe smatrali uglednim ljudima, a Pavla oglasili neznatnim i nepriznatim. Njegove nevolje su oni objašnjavali kao Božje negodovanje i kaznu, a apostol je to što živi smatrao kao dokaz Božje milosti prema njemu.

            Pavle je smatrao da nema razloga da bude žalostan. On je bio dobre volje usred nevolja, jer je znao da ga Bog vodi. Apostol je bio u zatvoru, napušten i u opasnosti po život, ali on je već bio naučen da podnosi sve što ga snađe.

            U očima telesnog čoveka Pavle je stvarno bio siromašan, ali za duhovnog čoveka on je bio bogat. I vernici u Jerusalimu su izgubili sva svoja materijalna dobra dragovoljno, ali u Hristu oni su postali naslednici svega. Još u ovom životu evanđelje obogaćuje čoveka, jer mu daje plemenite misli, uzvišene ciljeve, nadu, čistotu srca, sklad i zajednicu sa Bogom.

1. PAVLOV POZIV VERNICIMA U KORINTU DA SE ODVOJE

OD ONIH KOJI ČINE ZLO 

(2.Korinćanima 6,11 – 7,1)

“11. Usta naša otvoriše se k vama[181], Korinćani, i srce naše rasprostrani se[182].

12. Vama nije tesno mesto u nama, ali vam je tesno u srcima vašim[183].
13. A da mi vratite[184] (kao deci[185] govorim), rasprostranite se i vi[186].

11. Jedino na ovom mestu Pavle naziva vernike u Korintu imenom “Korinćani”. On ih

poziva da odgovore na njegovu ljubav i da postupaju prema njemu kao što je on postupao sa njima. On im je otvoreno govorio da bi znali kakvo je njihovo stanje. Pavle nije ništa prećutao jer ih voli od sveg srca.

12. Njegova ljubav prema njima nije nimalo umanjena. Ako ima gde nedostataka ljubavi to nije s njegove strane. U njegovom srcu ima mnogo mesta za Korinćane, ali u srcu mnogih od njih ima malo mesta za njega.

13. Apostol ih smatra svojom duhovnom decom. On je kao otac pokazao svoju očinsku ljubav, zato oni treba da u svojim srcima nađu mesta za njega. Oni treba da reše sva pitanja i uklone sva negativna osećanja.

“14. Ne vucite u tuđem jarmu nevernika[187], jer šta ima pravda[188] s bezakonjem? Ili kakvu zajednicu ima videlo[189] s tamom?

15. Kako li se slaže[190] Hristos s Velijarom? Ili kakav deo[191] ima verni s nevernim?
16. Ili kako se udara[192] crkva Božja s idolima? Jer ste vi crkva[193] Boga živoga, kao što reče Bog: useliću se u njih, i živeću u[194] njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod.
17. Zato iziđite između njih[195] i odvojite se, govori Gospod, i ne dohvatajte se do nečistote[196], i ja ću vas primiti.
18. I biću vam otac, i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod svedržitelj[197].”

14. Stihovi 14-18 su umetnute reči iz Starog zaveta. Pavle to često čini. Ove reči sadrže opomenu da vernici ni u kom vidu ne stupaju u zajednicu sa nevernima, jer bi ih to navelo da popuštaju u načelima svoje vere. Ovo apostol napominje da vernici ne bi pogrešno razumeli njegove reči o ljubavi prema bližnjima. To se najviše odnosi na brak, zato Pavle piše: “Ne budite s nevernicima pod jednim te istim jarmom”(S). Pavle misli na budućnost, a ne na prošlost.

            Grčka reč heterozigeo dolazi od zigeo (vući jaram sa njenom zapregom) i hetero koja se odnosi na nešto što se razlikuje. Pošto je ovde reč o vernicima korintske crkve ona druga ličnost je nehrišćanin. Ovo načelo postoji još u Starom zavetu (2.Mojsijeva 34,16; 5.Mojsijeva 7,1-3; 22,10).

            Kada postoji velika razlika u idealima i ponašanju, ne samo u pitanju braka, nego i drugim odnosima, dolazi do neminovnih sukoba u shvatanjima, verovanju i ponašanju. Stupiti u ovakvu zajednicu znači opasnost, neposlušnost Bogu i šurovanje sa Sotonom. Sveto pismo naređuje odvajanje od greha i grešnika.

            Pavle ne zabranjuje svaku društvenu vezu sa onima koji ne veruju nego samo ono što slabi ljubav prema Bogu kod hrišćanina i odvodi ga sa puta u večni život. U ovom problemu glavno je pitanje kako gleda hrišćanin na tu vezu? Da li on želi da se druži zbog načina života onog koji ne veruje ili zbog ozbiljne želje da ga zadobije za Hrista? Važno je i pitanje čiji uticaj preovlađuje, Hristov ili  uticaj ovoga sveta? Iskustvo je dokazalo da su oni koji se nisu držali ovog apostolovog saveta, naročito u pitanju braka, doživeli velika razočarenja i nevolje, pa čak ako je bio u pitanju pobožan i častan bračni drug.

            Apostol iznosi pet suprotnosti koje odvajaju “Hristov jaram” od “jarma ovog sveta” (stihovi 14-16). Linija koja odvaja ova dva jarma je jasno određena. To je: pravda i nepravda, svetlost i tama, Hristos i Sotona, vera i neverovanje i Božji hram i idoli.

15. Nema nikakvog slaganja (grč. simfonezis = saglasnost, slaganje) između Hrista i Sotone. Ovde postoji apsolutna razlika.

            Grčka reč “Belial” je od jevrejskog “belija-al” (tačnije Beliar) i znači ništarija (5.Mojsijeva 13,13[198]), bezvredan. Ova reč označava Sotonu, koji pomoću ništavnosti i bezvrednosti privlači i zavodi ljude u greh. Belial je vođa neprijatelja u borbi između pravde i nepravde.

            Čovek mora da se odluči i jasno stane na stranu ova dva ratnika, Hrista – kneza videla, ili Sotone – kneza tame. Oni imaju svoje sledbenike na zemlji, decu videla i decu tame.

16. Nema nikakve veze između Hrista i Sotone i pravog Boga i lažnih bogova. Zato ne može da bude ikakve veze između vernika tj. crkve Božje i onih koji ne veruju. Pavle navodi 3.Mojsijevu 26,11.12 i upoređuje hram u Jerusalimu sa hrišćanskom crkvom.

            Hram u Jerusalimu je sazidan u čast Jahve i u čast Njegovoj prisutnosti u šekini. To je bilo Njegovo mesto boravka na zemlji. Hrišćanska crkva se sastoji od onih koji su rođeni u Hristu. Ona je Hristovo telo, a Isus je glava. Hristos želi da stanuje u svom hramu kao u Starom zavetu. Ali kako On to može da učini kad se oni slažu sa idolima? Hristos bi želeo da se useli među njih i da im bude Bog kao što je to obećao i želeo i u staro doba.

17. U ovom stihu Pavle kombinuje razne stihove Starog zaveta (Isaija 52,11.12; Jeremija 51,6,45). Istorijski, ove reči se odnose na odlazak zarobljenih Izrailjaca iz Vavilona. Ovo je pogodna slika kojom se izražava želja da se Božji narod odvoji od sveta. Izrailjci je trebalo da se vrate oslobođeni od mnogoboštva i idolopoklonstva. Isto tako i duhovni Izrailj ne sme ni da dodirne ono što je nečisto.

18. I u ovom stihu Pavle je sažeo razne stihove Starog zaveta (2.Samuilova 7,8.14; Isaija 43,6; Jeremija 31,9). Biti Božji sin ili Božja kćer je velika prednost. Oni su rođeni od Svetoga Duha. Zato Bog obećava da će im biti Otac tj. zaštitnik, savetnik i vođa. Glavno u ovom odnosu je ljubav, a posledica je poverenje i poslušnost.

            Ime “Svemogući” označava uverenje i sigurnost u ono što je obećano u stihovima 17-18.

“(7) 1. Imajući dakle ovakva obećanja, o ljubazni, da očistimo sebe od svake poganštine[199] tela i duha i da tvorimo svetinju u strahu Božjemu[200]!”

1. Reč je o obećanjima spomenutim u 6,17.18. Vernici u Korintu treba da se trude, s

obzirom na ovakva obećanja da postignu savršenstvo karaktera. Da bi mogli da stupe u bliski odnos sa Bogom oni moraju da dobiju Božju silu koja može da očisti i pomogne da rastu u hrišćanskom karakteru.

            Čovek je nesposoban da sam sebe očisti, jer nema sile da pobedi greh u sebi. To on može samo ako dozvoli Bogu da radi u njemu. Vernik mora da upotrebi sredstvo koje Bog predviđa za čišćenje. Ali Božja milost i sila ne mogu ništa da učine ako ljudi to ne žele ili su ravnodušni. Bog je sa onima koji se “bore u dobroj borbi vere” (1.Timotiju 6,12).

            Posvećenje (svetinja) je delo koje traje celog života. Postoje dva stanja u hrišćanskom životu. Prvo je opravdanje ili “oblačenje u novoga čoveka, koji je sazdan po Bogu u pravdi i svetinji” (Efescima 4,24), a drugo je posvećenje ili nastavljanje razvijanja novog čoveka do savršenstva. U prvo stanje dovodi nas sam Bog uz pristanak čoveka, pokajanjem i prihvatanjem, a drugo stanje nastaje saradnjom Boga i čoveka. Ovo drugo traje čitavog života.

            Opravdanje su vrata posvećenja. Da bi čovek išao pravim putem treba najpre da se postavi na taj put. Prvo što se ovde zahteva jeste vera, jer se bez nje ne može sarađivati s Bogom. Čoveku su potrebni Božja milost i sila. Zato je potrebno da proučavamo Sveto pismo, molimo se i drugima pomažemo da poveruju i činimo dobro bližnjima

            Saradnja sa Bogom ne može da bude bez bezuslovnog prihvatanja Božjeg načela svetosti. To načelo svetosti jeste Božja priroda i karakter. Da bi čovek mogao da shvati nešto o Božjem karakteru Bog je dao svoj zakon, koji je slika Njegovog karaktera. On želi da se naš karakter razvije prema Njegovom karakteru. Kada se svakodnevno trudimo da se prilagodimo Božjim načelima, Božja milost i sila preobražavaju naš karakter da bude sličan Njegovom savršenom karakteru (3,18). Tako se Stvoriteljevo obličje, koje je nestalo kod čoveka zbog greha, ponovo stvara. Ovo je delo koje zahteva čitav čovečji život. Ono će da prestane tek onda kad prestane vreme milosti.

            Pravo posvećenje počinje tek onda kad smo svesni Božje prisutnosti. Tada stvarno poštujemo Boga. Gledajući u Njega počinjemo ozbiljno da želimo opravdanje, a greh nam postaje odvratan. Pošto sad živimo pod roditeljskim staranjem svetog Boga, nastaje strahopoštovanje prema Bogu koje je pravi temelj našeg poštovanja, poslušnosti i službe.

1. PAVLOVA  RADOST  ZBOG  ODGOVORA  VERNIKA  U  KORINTU

(2.Korinćanima 7,2-16)

“2. Primite nas[201], nikome ne učinismo nažao, nikoga ne pokvarismo, nikoga ne zanesosmo[202].

3. Ne govorim na osuđene[203], jer pre rekoh[204] da ste u srcima našim, da bih s vama i umro i živeo[205].
4. Vrlo slobodno govorim s vama[206], mnogo se hvalim vama, napunio sam se utehe, izobilan[207] sam radošću pored sviju briga naših.”

2. Apostol zahteva od vernika u Korintu da ga prime kao svog oca i vođu. On naročito

misli na njihove napade na njega u pogledu nekih problema u crkvi, a naročito onog o moralu koji on iznosi u svojoj prvoj poslanici (1.Korinćanima 5,1-5). Njima je izgledalo da Pavle prestrogo postupa sa jednim vernikom crkve. Ali, upravo kod ovog slučaja on je radio s ljubavlju prema crkvi. On nije mogao da ostane ravnodušan, nego je morao tako da postupa kao njihov vođa.

            Grčka reč fterio = pokvariti, lišiti, uprljati (1.Korinćanima 3,17) upotrebljava se i za nauku i za moral. Oni koji su se Pavlu suprotstavljali i nisu hteli da mu otvore srce, učinili su to onima koji su bili pokvareni, činili zlo i nanosili im štetu. On njima sve to nije učinio.

3. Pavle se bojao da će vernici u Korintu tako protumačiti njegove reči da on traži

njihove greške da bi ih osudio. On to poriče. Istina, oni su nečasno postupali sa njim, optužili ga i bili nezahvalni prema njemu, ali on ih ne ukorava niti osuđuje zbog toga. Njegova osećanja prema njima nisu se promenila. On je spreman “da živi i umre sa njima” tj. on ih tako ljubi da ne može da živi bez njihove ljubavi prema sebi ni sad ni u Božjem carstvu. Ovo saznanje treba da im bude dovoljno da se ujedine sa njim u uzajamnom ljubavi.

4. Apostol im piše s velikim unutrašnjim pouzdanjem “vrlo slobodno” (grč. parezia =

punina).

            U 7,4-16 Pavle naglašava svoju radost zbog dobrog izveštaja koji mu je Tit doneo (2,13). Ova crkva se bila podelila, a osećanja prema apostolu promenila. Ali sada, posle Titovog dolaska, strah i neugodna osećanja su nestala. On im sada piše radostan od srca i slobodno. Pavle sada ne samo da ima poverenje u njih nego se i hvali njima. Nema veće radosti nego kad se srca vernika u jednom duhu sjedine.

            Božji sluga kao Hristov vesnik mora da opominje, savetuje, pa i ukori zbog greha, ali i da ohrabri i nadahne dobrim duhom.

“5. Jer kad dođosmo u Maćedoniju, nikaka mira nemaše telo naše[208], nego u svemu bijaše u nevolji[209]: spolja borba, iznutra strah.

6. Ali Bog, koji teši ponižene[210], uteši nas dolaskom Titovim.
7. A ne samo dolaskom njegovim, nego i utehom kojom se on uteši za vas[211] kazujući vašu želju[212], vaše plakanje, vaše staranje za mene, tako da se još većma obradovah.”

5. Nijedna crkva koju je Pavle osnovao nije mu zadavala toliko straha i briga kao crkva

u Korintu. Za sve to ima da zahvali lažnim apostolima koji su išli za njim i hteli da onemoguće njegov rad, da ga osramote kao apostola i ismeju evanđelje.

            Vernici u Korintu bili su podeljeni u četiri grupe (1.Korinćanima 1,10-12). Jedan vernik je živeo u nemoralu (1.Korinćanima 5,1-5), a crkva nije ništa preduzela. Drugi se parničio na sudu (1.Korinćanima 6,1-8). Neki su skrnavili obred Večere Gospodnje (1.Korinćanima 11,20-30), a drugi pokazali lažnu revnost po pitanju duhovnih darova (1.Korinaćanima 14,1.39.40).

            Pa ipak, apostol se ne ustručava da kaže da je njihov duhovni otac. On je ovu crkvu osnovao kad se nalazio na svom drugom misionarskom putovanju (Dela 18,1-11), i od tada se revno starao za njih preko pera i svojih pomoćnika.

6. Pavle je pretrpeo mnoge duševne i fizičke nevolje i progonstva, ali je to smatrao

prednošću i time se tešio. To nije slomilo njegov duh.

7. Apostol se radovao kad je video svog pomoćnika Tita, jer se bojao da mu se nešto ne

dogodi na putu koji je bio opasan u ono vreme. Ali, kad je čuo od Tita kakvo je stanje u korintskoj crkvi, on se veoma obradovao.

            Tit ga je izvestio o njihovim željama i ljubavi prema apostolu, koji se nalazio u zatvoru u Solunu. Oni su plakali zbog njegovih nevolja u zatvoru i kajali se. Oni su pokazali veliku revnost za Pavla kao Božjeg slugu. Tita, Pavlovog pomoćnika, su vrlo lepo primili i želeli da sve stvari urede s apostolom. Ovo je veoma obradovalo apostola.

“8. Jer ako sam vas i ražalio poslanicom, ne kajem se, ako se i bijah raskajao[213]: jer vidim[214] da ona poslanica, ako i za malo, ražali vas[215].

9. Ali se sad radujem, ne što biste žalosni[216], nego što se ožalostiste na pokajanje: jer se ožalostiste po Bogu da od nas ni u čemu ne štetujete[217].
10. Jer žalost koja je po Bogu donosi za spasenje pokajanje, za koje se nigda ne kaje[218]; a žalost ovoga sveta smrt donosi.
11. Jer gle, ovo samo što se po Bogu ožalostiste, koliko učini staranje među vama? Kakvo pravdanje, kakvu nepovoljnost[219], kakav strah, kakvu želju, kakvu revnost, kakvu osvetu[220]? U svemu pokazaste se da ste čisti u delu.

8. Prva Pavlova poslanica Korinćanima je sadržavala oštar ukor zbog zla koje su

vernici ove crkve tolerisali u svojoj sredini. Ali, ova je poslanica ipak ispunila svoj zadatak, iako ih je ožalostila. Apostol se, pošto je poslao poslanicu, pitao da li je dobro to što je onako pisao i da ga neće možda vernici pogrešno razumeti. Onda bi poslanica promašila svoj cilj, čak bi mogli i da odbace njegovo duhovno vođstvo kao apostola. To bi loše uticalo na druge crkve i ometalo Božju stvar među mnogobošcima.

9. Pavle žali što je morao da ih ožalosti, ali to je bilo samo privremeno. Sem toga ovo je

većini pomoglo da se pokaju.

            Pravi Božji sluga izbegava da ožalošćava vernike, osim ako je to neophodno potrebno.

            Grčka reč metanoia (promena misli), koju je Pavle ovde upotrebio, znači pokajanje, za razliku od reči metamelomai (stih 8), koja znači više žaljenje, a u Mateju 27,3 i lažno pokajanje ili grižu savesti. Takva žalost ne donosi pravu promenu misli i držanja.

            Promena misli u životu je nešto mnogo veće nego samo pokajanje. Ona je bila temelj propovedanja Jovana Krstitelja, Isusa Hrista i apostola. Crkva je imala veliku korist što je prihvatila savet apostola Pavla koji je on dao u svojoj prvoj poslanici.

10. Žalost po Bogu je žalost zbog učinjenog greha, pokajanje i napuštanje greha, i čvrsta

odluka da se uz Hristovu pomoć od sada protivi kušanju koje vodi u greh. Ova žalost, “žalost po Bogu” je priznanje da smo grešili prema Njemu i napor da popravimo našu krivicu i promenimo život u nameri da više ne grešimo. Ovo se može ostvariti samo pomoću Hristove milosti, radom Svetog Duha u našim mislima i životu. Prava žalost zbog učinjenog greha je moguća samo kad se uspostavi veza sa Bogom.

            Razlika između pravog i lažnog pokajanja vidi se najbolje po ponašanju apostola Petra i Jude posle izdaje Hrista. Obojica su osećali grižu savesti. Ali, Petar je pokazao pravo pokajanje zbog učinjenog greha, što ga je dovelo do novog života u Hristu, a Juda je pokazao žalost zbog posledica svog greha koja ga je dovela do očajanja i samoubistva.

            Upotrebom dveju reči metanoia i metamelomai u ovom stihu jasno se pokazuje razlika u njihovom značenju. Za “pokajanje po Bogu” niko se nikad više neće pokajati, a “žalost ovoga sveta” odnosi se više na posledice greha. Ova žalost je samo površna i ne ide dalje od ljudskih neugodnih osećanja. Ona samo ogorčava ili donosi tugu i strah.

11. Vernici u Korintu pokazali su da je njihovo pokajanje po Bogu. Prema Titovom

izveštaju Pavle im iznosi sedam sigurnih dokaza da je njihovo pokajanje bilo pravo pokajanje po Bogu. To je veliko “staranje” (grč.spude = ozbiljnost, pažnja). Oni su do sada bili ravnodušni, ali sad su se pokazali ozbiljnim i pažljivim da bi popravili grešku.

            Daljih šest dokaza su povezani po dva zajedno. Prvi par se odnosi na držanje crkve prema samoj sebi, drugi par na držanje prema Pavlu, a treći na njihovo držanje prema nemoralnima u crkvi.

            “Pravdanje” (grč. apologia = odbrana) i “nepovoljnost” (nezadovoljstvo)[221].   Vernici u Korintu su sada popravili svoj raniji stav prema grehu u crkvi. Oni sad pokazuju svoje nezadovoljstvo prema nemoralu u crkvi i onima koji to štite. Njihovo nezadovoljstvo prema ovom grehu je znak njihovog pokajanja.

            “Strah” i “želja”.  Možda su vernici u Korintu strahovali da apostol može da posumnja u njihovo pokajanje i da nastavi sa svojim stavom. Oni su imali žarku želju da uspostave duhovni odnos i uzajamno poverenje i razumevanje sa Pavlom.

            “Revnost” i “osveta”[222].   Sada su vernici u Korintu pokazali revnost u pogledu onih koji su grešili u moralu (posle Pavlove opomene). Pre čitanja prva Pavlove poslanice oni su bili malo zainteresovani za ovaj problem u crkvi. Ali sad oni osuđuju one koji krše načela hrišćanskog morala. Time su oni pokazali da je nastala promena u njihovom srcu kao što je i Tit doneo izveštaj.

“12. Jer ako vam i pisah ne onoga radi koji je skrivio, niti onoga radi kome je krivo učinjeno, nego da se pokaže među vama staranje naše[223] pred Bogom.

13. Zato se utešismo utehom vašom[224]; a još se većma obradovasmo radosti Titovoj[225], jer vi svi umiriste duh njegov.
14. Jer što[226] sam mu se za vas pohvalio, nisam se posramio[227]; nego kako je sve istina što govorismo vama, tako i pohvala naša k Titu istinita bi[228].
15. I srce je njegovo puno ljubavi k vama[229] kad se opominje poslušanja sviju vas[230], kako ste ga sa strahom i drhtanjem primili.
16. Radujem se dakle što se u svemu smem osloniti na vas.”

12. Kad je Pavle pisao Prvu poslanicu Korinćanima on je naročito obratio pažnju u

pogledu dobrog glasa crkve. On se bojao da će mnogobošci u Korintu ismejavati hrišćanstvo, a judaisti proširiti glas da je stanje u hrišćanskoj crkvi posledica Pavlovog rada. A sad kada je crkva oštro postupila prema krivome i on se pokajao, ugled crkve je sačuvan, a on opravdan.

            Čistota crkve je u ono vreme bila najpohvalniji znak po kome se ona razlikovala od mnogobožaca. Nemoralnost se kod mnogobožaca nije smatrala nekim zlom, nego je čak činila deo njihovog bogosluženja. Crkva je trebalo da svima pokaže da se izdigla iznad načina života mnogobožaca.

13. Sve to je utešilo Pavla. Ali, on se veoma radovao Titovom oduševljenju. Tit je lično

posetio ovu crkvu i doneo izveštaj o dobrom duhovnom stanju crkve. Vernici su ga dočekali s takvom ljubaznošću i prstodušnošću da se on uverio o njihovom stvarnom pokajanju i vernosti apostolu Pavlu. Tit se obradovao kad je video da su se skoro svi vernici pokajali osim njih nekoliko.

14. Sve ono što je apostol ranije govorio Titu o vernicima u Korintu sada se potvrdilo kao

istina ovim Titovim izveštajem. Pavle je ozbiljno iznosio i njihove greške, ali i istinu o onom što je bilo dobro kod njih.

15. Pavle naglašava veliku ljubav svog pomoćnika Tita prema vernicima u Korintu.

Njegovom posetom apostol je još više zavoleo ovu crkvu. Ovim rečima je Pavle oglasio pomirenje s vernicima u Korintu.

            Vernici u Korintu nisu primili Tita neprijateljski ili sa prezrenjem, što se moglo očekivati, nego s poštovanjem. Oni su ga prihvatili kao Božjeg vesnika s puno poštovanja. Bog je slomio ljudski ponos i apostol se radovao zbog toga.

16. Ove reči potvrđuju da je nestalo uzajamno nepoverenje iz prošlosti i došlo do pravog

izmirenja.

            Ove reči su i pogodan uvod o predmetu o kome apostol želi dalje da im piše. To je prikupljanje priloga za siromašne hrišćane u Judeji, koje je Pavle revno organizovao među vernicima u crkvama, koje su se sastojale od nekadašnjih mnogobožaca.

II    P R I K U P L J A N J E    Z A    S I R O M A Š N E    H R I Š Ć A N E

U    J U D E J I

(2.Korinćanima 8,1 – 9,15)

1. VELIKA DAREŽLJIVOST CRKAVA U MAKEDONIJI

(2. Korinćanima 8,1-15)

“1. Dajem vam pak na znanje[231], braćo, blagodat Božju koja je dana u crkvama makedonskim,

2. Da u mnogome kušanju nevolja[232] suvišak radosti njihove[233] i puko[234] siromaštvo njihovo izobilova u bogatstvu prostote[235] njihove.
3. Jer po mogućstvu njihovu (ja sam svedok) i preko mogućstva dobrovoljni[236] bijahu,
4. I s mnogim moljenjem moliše nas da primimo blagodat i zajednicu službe k svetima[237].
5. I ne kao što se nadasmo, nego najpre sebe predaše Gospodu i nama, po volji Božjoj[238].
6. Da mi umolismo Tita da kao što je počeo onako i svrši i među vama blagodat ovu[239].”

            Osma i deveta glava ove poslanice sačinjavaju novi odsek ove poslanice u kome je reč o prikupljanju pomoći za siromašne hrišćane u Jerusalimu. Bratska ljubav među hrišćanima pokreće na pomaganje siromašnih i nevoljnih. Pavle iznosi kao primer plemenitost crkava u Makedoniji odakle on i piše ovu poslanicu.

            Apostol je još ranije upoznao crkvu u Korintu s teškoćama u Judeji i njegovom planu za prikupljanje pomoći (1.Korinćanima 16,1-4). Kad im je Pavle predložio da i oni ovo učine godinu dana ranije (8,10), oni su pokazali dobru volju da to učine zbog čega se Pavle pohvalio drugima (9,3.4). Ali, njihovo oduševljenje za tu stvar je u vreme pisanja ove poslanice nestalo. To se dogodilo u danima njihove duhovne slabosti. Sada, oni su se pokajali i Pavle očekuje da oni praktično pokažu svoju ljubav prema braći u Judeji. Lična žrtva za vernike koji su u nevolji jedan je od znakova stvarnog pokajanja.

1. Crkve u Makedoniji su se i pored velikog siromaštva pokazale veoma darežljivima,

što potvrđuje rad Božjeg Duha na njihovim srcima. Ove crkve je osnovao apostol Pavle. Crkva u Filibi se pokazala naročito darežljivom i plemenitom. Ona je i jedina poslala Pavlu ličnu pomoć kad je bio u zatvoru u Rimu. On nije primao pomoć ni iz Jerusalima niti iz Antiohije. I crkva u Vereji se isto pokazala plemenitom i darežljivom. Darovi za siromašne su prikupljani u Makedoniji i Ahaji.

2. Crkve u Makedoniji su imale velikih nevolja. Oni su bili siromašni i progonjeni, ali njihova vera je ostala jaka (Dela 17,5-9; 1.Solunjanima 1,6-8; 2,14; 3,3-5; 2.Solunjanima 1,4-6). Njihovo siromaštvo je nastalo zbog ratova u njihovoj zemlji.

            Prvo su ratovali Julije Cezar i Pompej, pa posle trijumviri sa Brutom i Kosijem posle Cezarovog ubistva, a najzad je izbio rat između Oktavijana i Antonija. Nastalo je takvo siromaštvo da su Makedonci molili Tiberija da im smanji porez.

            U ono vreme hrišćani su spadali u siromašniji društveni sloj. Njihovo “bogatstvo prostote” (grč. haplotes = jednostavnost srca, iskrenost), tj. darežljivost[240] pokazala se bogata u davanju.

            3-4. Oni su davali obilno, preko svojih mogućnosti. Davali su sami od sebe, bez napominjanja i podsticanja, što kod Korinćana nije bio slučaj. Oni su razumeli šta je to potreba i nevolja, zato su se i radovali da mogu nešto da doprinesu siromašnima u Jerusalimu.

            Oni su bili voljni da sa svojom braćom u veri trpe siromaštvo i nemaštinu. Zato su sva svoja duhovna i materijalna sredstva pružili nevoljnima u Jerusalimu da im pomognu.

5. Njihovo prikupljanje je nadmašilo svako Pavlovo očekivanje, jer oni nisu gledali na prikupljanje kao na svoju dužnost nego kao na prednost. Prikupljali su kao da to čine za sebe; zato je ono bilo od srca i posvećeno. Oni su sebe dali u ovim darovima. Ovaj primer Makedonaca svim hrišćanima potvrđuje onu veliku istinu, da dar bez darodavca ne vredi mnogo.

6. Pavlov pomoćnik Tit je bio Grk (Galatima 2,1.3). On je bio jedan od najužih apostolovih saradnika. Pavle ga je poslao da rešava teške probleme u crkvi u Korintu i on je svoj zadatak uspešno završio. On je zadobio poverenje vernika u Korintu i otpočeo prikupljanje za siromašne u Judeji. Pavle je nameravao da ga vrati u Korint s ovom poslanicom da bi tamo završio otpočeto prikupljanje.

“7. A vi kako ste u svemu izobilni[241], u veri, i u rečima, i u razumu[242], i u svakom staranju i u ljubavi svojoj k[243] nama, da u ovoj blagodati izobilujete[244].

8. Ne govorim po zapovesti, nego kad se drugi staraju i vašu ljubav kušam je li istinita[245].
9. Jer znate blagodat Gospoda našega Isusa Hrista da, bogat budući, vas radi osiromaši da se vi njegovim siromaštvom obogatite.
10. I savet dajem vam u tom[246]; jer je ovo na korist vama[247] koji ne samo činite nego i hteste početi još od lanjske godine[248].
11. A sad dovršite to i činiti[249], da kao što bi dobra volja hteti tako da bude i učiniti[250], od toga što imate.
12. Jer ako ima ko dobru volju, mio je po onome što ima, a ne po onome što nema.[251]
13. Jer se ne želi[252] da drugima bude radost a vama žalost[253], nego jednako[254].
14. Da u sadašnje vreme vaš suvišak bude za njihov nedostatak[255], da i njihov suvišak bude za vaš nedostatak; da bude jednakost.
15. Kao što je napisano: ko je mnogo skupio, nije mu preteklo; i ko je malo skupio, nije mu nedostajalo.”

7. U stihovima 7-15 Pavle daje uputstva za prikupljanje darovanja za siromašne u Jerusalimu. Hrišćani treba simetrično da se razvijaju u životu i službi, iznutra i spolja. Oni ne smeju da se razvijaju u jednom pravcu na štetu drugog. Vernici treba da uzmu učešća u dobrotvornom radu za bližnje, prikupljanju darova.

8. Ovo prikupljanje je dragovoljno. Pavle ništa ne zahteva od njih što bi bilo na silu. Prinuda ne bi dala priliku da se izrazi ljubav prema bližnjima niti bi načelo dobrovoljnosti došlo do izražaja. Vernici u Makedoniji su već pokazali svoju ljubav, a sad je red na njima da to učine.

9. Hristova milost treba da kontroliše srce i volju jednog hrišćanina. Nije dovoljno da nju shvatimo samo razumom. Nijednu božansku istinu ne možemo potpuno da shvatimo, ako je samo intelektualno razumemo. Samo onaj čovek za koga je Božja Reč istina uveren je i naučen od Svetoga Duha.

            Isus Hristos je bio pre utelovljenja Tvorac i car svemira, a kad je došao na zemlju postao je veoma siromašan (grč. ptohos = siromašan). Ovde je upotrebljen u originalu glagol ptoheio (biti jako siromašan), a misli se na utelovljenje. Ništa mu nije ostalo od njegovog ranijeg bogatstva. On je uzeo na sebe ljudsku prirodu i postao čovek.

            Padom u greh čovek je sve izgubio, svoj karakter, dom i život. Na ovoj zemlji on stiče prevarno i prolazno bogatstvo. Hristos je došao da čoveka oslobodi od siromaštva. Samo hrišćanin je sposoban da proceni pravu vrednost stvari i postane bogat u Isusu Hristu. On postaje po Hristu naslednik svega.

10. Pavle im ne daje zapovest. Bilo je potrebno samo ohrabrenje da se ostvari ono što su oni

još prošle godine hteli da učine. Apostol im samo savetuje da taj posao ne odlažu. Ovaj plan se nije do sad ostvario jer su ga lažni učitelji ometali.

11. Plemenita želja je dobra, ali ako ostane samo želja nije dovoljno. Volja treba da se

pretvori u delo, onda se jača karakter. Dobro je što gajimo plemenite ideale, ali oni treba i da se ostvare. Vera i ljubav samo kao ideali nikad neće siromašne nahraniti i gole odenuti. Potrebna je spremnost da se ideali i planovi ostvare. Onda se stvarno služi Bogu i ljudima.

12. Dobra volja da se dâ, ili naša spremnost da učinimo, je ono što je glavno. Neko možda

hoće da dâ, ali nema mogućnosti za to. Ali, ako neko ima, a srce ne da ništa, šta mogu onda ruke da prinesu? Nije važno koliko ko ima ili kakve talente poseduje nego kakva je njegova vernost i odanost prema Bogu i spremnost da pruži bližnjima.

            13-14. Pavle nije zahtevao od vernika u Korintu da daju više nego što mogu, pa da oni onda padnu u siromaštvo. Apostol ovde ne misli na jednakost u posedovanju dobara, nego na srazmeru napora da niko ne bude u oskudici. S obzirom na materijalno blagostanje vernika u Korintu, oni su mogli da učine mnogo više nego što su Makedonci bili u stanju da pruže.

            Sveto pismo priznaje pravo privatne svojine, ali i moralnu dužnost da se dobrovoljno doprinese blagostanju bližnjih. Ali ono osuđuje sebičnost i nebrižnost prema siromašnima i potrebitima. Oni koji imaju manje zemaljskih dobara ne mogu se time izgovarati da srazmerno ne pomažu bližnjima.

15. Pavle podseća na prikupljanje mane u pustinji. Ma koliko da je ko sakupio, svaki pojedini imao je dovoljno da podmiri svoje potrebe. Ovako treba da bude i u crkvi. Ovo ne treba da se ostvari na neki čudesan način nego ljubavlju prema bližnjem. Bog želi da svako ima onoliko koliko mu je potrebno da podmiri svoje potrebe. Čovek je samo pristav zemaljskih blagoslova koje treba da deli sa onima koji nemaju. Na ovaj način uklanja se zlo među ljudima koje stvara preveliko izobilje i bogatstvo na jednoj strani i siromaštvo na drugoj.

1. NAREDBA I PREPORUKA TITU DA UZME DAROVE

(2.Korinćanima 8,16-24)

            “16. A hvala Bogu, koji je dao takovo staranje[256], za vas u srce Titovo.

17. Jer primi moljenje[257]; a budući da se tako vrlo stara[258], svojevoljno otide k vama.
18. Poslasmo pak s njim i brata, kojega je pohvala u evanđelju po svim crkvama[259].
19. A ne samo to, nego je i izabran od crkava da ide s vama[260] u ovu blagodat[261] u kojoj mi služimo za samog Gospoda[262] i vašu dobru volju[263].
20. Čuvajući se toga da nas ko ne pokudi za ovo izobilje u kome mi služimo[264].
21. I promišljajući[265] za dobro ne samo pred Bogom nego i pred ljudima.”

16. U stihovima 1-15 apostol piše vernicima u Korintu o dobrom primeru vernika iz Makedonije i pravom načelu hrišćanskog dobročinstva. Od 16. stiha nastaje novi odsek ove poslanice. On iznosi plan u pojedinostima kako da se ovo prikupljanje uspešno obavi.

            Pošto je sam Bog dao Titu u srce revnost za ovaj posao nema opasnosti da će ona prestati. Ovo je bilo i podsticanje za Tita da revnuje i pri ovom prikupljanju. Rad na dobročinstvu i čovekoljublju je hrišćanska pobuda po svom poreklu i duhu. Ovaj duh ne postoji po sebi u ljudskom srcu, jer ono je sebično po svojoj prirodi.

17. Tit je dragovoljno prihvatio apostolov poziv da ide u Korint da bi tamo povratio mir i

jedinstvo.

18. Pavle je poverio prikupljanje pomoći u Ajahi trojici koji su uživali poverenje

crkvama. To su bili Tit i još dvojica čija imena apostol ne spominje. Ovo je bilo potrebno radi sigurnosti i garancije prikupljene svote koja je bila velika. Jedan od njih, koji se istakao kao propovednik evanđelja, trebalo je da pomogne i u prikupljanju u Korintu.

19. Grčka reč kreirotoneo (ispružiti ruku, izabrati ili postaviti; vidi Dela 14,23) nam ne

otkriva način na koji su izabrani. Trebalo je da oni putuju sa Pavlom i da drugima odnesu pomoć koja je prikupljena u Makedoniji i Grčkoj. Pod blagodat koja se spominje u stihovima 4-7 razume se posao oko prikupljanja dobrovoljnih darova za pomoć siromašnim vernicima u Jerusalimu. Ovo je bio izraz Božje milosti.

            Ovo prikupljanje za svete u Jerusalimu učiniće da ljudi proslave Boga. Oni u Jerusalimu hvaliće Boga što je evanđelje pokrenulo srca bivših mnogobožaca da priteknu njihovim potrebama. Tako će se sjediniti u hvaljenju Boga, hrišćani iz jevrejstva i mnogobošci, a to će doprineti da se “razvali plot koji ih je rastavljao” (Efescima 2,14).

20. Pavle je hteo da izbegne optužbe da on ima lične koristi od prikupljanja pomoći.

Najmanja nepažnja može da bude povod za sumnju u poštenje kad je u pitanju novac. Zato ovde treba da se obrati najveća pažnja.

21. Hrišćanin treba da bude svet, častan i pošten ne samo pred Bogom “nego i pred

ljudima”, da važi kao takav. On mora da čuva svoj ugled.

“22. A poslasmo sa njima i brata svojega, koga mnogo puta poznasmo u mnogim stvarima[266] da je ustalac, a sad mnogo veći zbog velikog nadanja na nas[267].

23. A za Tita[268], on je moj drugi i pomagač među vama; a za [269] braću našu, oni su poslanici crkveni i slava Hristova.
24. Pokažite dakle na njima svedočanstvo svoje ljubavi i naše hvale vama i pred crkvama[270].”

22. Ni iz ovog stiha ne možemo nešto više da saznamo o onoj dvojici koji su pratili Tita.

Neki misle na Tihika koji je bio član delegacije koja je pratila Pavla u Jerusalim s darovima (Dela 20,4). Pavle piše o njemu kao vernom bratu i dobrom pomoćniku (Efescima 6,21).

23. Apostol ovde spominje trojicu koji su izabrani da obave prikupljanje. Crkve imaju u

njih puno poverenje. Pavle ih preporučuje vernicima u Korintu. Tit se prvi spominje kao vođa grupe i Pavlov lični predstavnik.

            Ova trojica su bili izabrani kao izaslanici od strane crkava, pa su zato i ovlašćeni da obave ovaj posao. To je bila Pavlova preporuka za njih vernicima u Korintu.

24. Crkva u Korintu je trebalo sada da se oproba. Ona treba celim srcem da sarađuje s

ovim izaslanicima crkava na plemenitom poslu prikupljanja pomoći za siromašne hrišćane u Judeji. Njihovo držanje prema ovoj braći proširiće se po drugim crkvama i to će ih preporučiti.

1. POZIV KORINĆANIMA DA UČINE SVOJ UDEO

(2.Korinćanima 9,1-15)

1. Poziv na učestvovanje u prikupljanju (9,1-5)

“1. Jer za takovu porezu [271] koja se kupi svetima nije mi trebe pisati vam[272].

2. Jer poznajem vašu dobru volju, za koju se o vama hvalim Maćedoncima da se Ahaja prigotovi[273] od lanjske godine, i vaša revnost razdraži[274]
3. A braću poslah da se hvala naša vama ne isprazni[275] u ovoj stvari, nego da budete prigotovljeni[276], kao što sam govorio.
4. Da se, ako dođu sa mnom Maćedonci i nađu vas neprigotovljene[277], ne osramotimo mi (da ne rečem vi) u toj hvali.
5. Tako nađoh da je potrebno umoliti braću da napred idu[278] k vama, i da priprave ovaj napred obrečeni[279] vaš blagoslov[280] da bude[281] gotov tako kakono ti blagoslov, a ne kao lakomstvo[282]”.

1-2. Apostol nastavlja misli koje je počeo u 8,1. Pavle počinje od onoga što je dobro u ovoj

crkvi. Oni su prošle godine povoljno mislili o prikupljanju i želeli da to učine.

            U vreme Rimljana, južna Grčka sačinjavala je pokrajinu Ahaju s Korintom kao glavnim gradom. U ovo vreme bilo je već nekoliko hrišćanskih crkava u ovoj pokrajini.

            Pavle je ima poverenja u vernike u Korintu u pogledu volje za prikupljanje dara, čak se i hvalio njima u Makedoniji. On je očekivao da će ovaj poziv na rad s pohvalom da uspe.

            3-5. Pavle je poslao Tita i dvojicu pomagača u Korint da sve pripreme pred njim i još nekim Makedoncima koje je on planirao da povede sa sobom po svome običaju. On je sve pripremio da ovo prikupljanje bude uspešno.

            Apostol se već pripremio da pođe na put u Korint kad je pisao ovu poslanicu.

            Pavle je ovako postupao jer se bojao odugovlačenja ovog prikupljanja. On je tako pokazao mudrost i taktičnost. Ovde se nije radilo samo o novcu za potrebe siromašnih, nego i o duhovnoj zrelosti braće u Korintu. On ih opominje na kraju da se pokažu podašni i da ne škrtare za vreme prikupljanja.

2. Poziv na podašnost (9,6-15)

“6. Ovo pak velim: koji s tvrđom[283] sije, s tvrđom[284] će i požnjeti; a koji blagoslov[285] sije, blagoslov[286] će i požnjeti.

7. Svaki[287] po volji svojega srca, a ne sa žalošću ili od nevolje[288]; jer Bog ljubi onoga koji dragovoljno daje.
8. A Bog je kadar[289] učiniti da je među vama izobilna svaka blagodat, da u svemu svagda svako dovoljstvo imajući[290] izobilujete za svako dobro delo[291].
9. Kao što je napisano: prosu, dade siromasima: pravda njegova ostaje uvek.
10. A koji daje seme sijaču, daće i hleb za jelo: i umnožiće seme vaše, i daće da uzrastu žita[292] pravde vaše.
11. Da se u svemu obogatite za svaku prostotu[293] koja kroz nas čini hvalu Bogu[294].

6. Ova slika je dobro poznata u Bibliji. Odnos između sejanja i žetve je sasvim prirodan. Ko

seje izobilno semena imaće i veću žetvu. Isto tako ko daje obilno prima obilno.  Njegovo davanje je samo priprema za žetvu. Tako je i u planu spasenja.

7. Hrišćansko dobročinstvo živi od dobrovoljne darežljivosti. Davanje sa žalošću nije pravo

davanje. Ovakvo davanje nema davaoca jer ne daje od srca. Ovakav misli na gubitak materijalnih dobara i zato ne može da žnje blagoslove. “Od nevolje” daje onaj koji daje zato što se od njega traži ili zbog položaja i ugleda.

            Ali, “Bog ljubi onoga koji dragovoljno daje”. Ove reči su navođenje iz Priča 22,9 (LXX). Najveća osobina Božjeg karaktera je ljubav, a najveću čast koju čovek može da pokaže prema svom Tvorcu jeste da ima ovakvu ljubav.

            Dragovoljno dati znači dati spontano i bez premišljanja. Prva hrišćanska dužnost treba da bude da se dragovoljno daje za napredovanje Božjeg carstva na zemlji. Duh darežljivosti je Hristov duh, a duh sebičnosti duh ovog sveta i Sotone. Hrišćani daju, a ljudi ovoga sveta traže.

8. Stihovi 8-11 iznose Božju nameru da ljudima dâ izobilja da bi oni mogli drugima da

pruže. Pavle u ovom stihu naglašava četiri puta reč “svako” da bi izrazio puninu Božjeg blagoslova. Reč “dovoljnost” (grč. antarkeia) znači odlični uslovi života, kad nikakva pomoć nije potrebna. Koji rade u ovom duhu oni će izobilovati u svemu da mogu i drugima dati.

            9-10. Ovde Pavle navodi po LXX Isaiju 55,10. On upoređuje zemljoradnju s duhovnim svetom. Kao što Bog daje sejaču plod zemlje prema njegovom sejanju semena, tako isto On daje i ljudima koji seju seme milosrđa i dobročinstva. Zakon sejanja i žetve u prirodi primenjuje se i na upotrebu zemaljskih dobara.

11. Činiti dobro bližnjima je uslov po Božjem planu ako želimo da se obogatimo zemaljskim dobrima i primimo Njegove blagoslove.

            Hrišćani zahvaljuju Bogu za blagoslove koje svakodnevno primaju i dele te blagoslove sa nevoljnima i potrebitima. Ovo je važna karakteristika Božjeg naroda. Zahvalnost je prirodni odgovor jednog vernog čoveka na sva dobra koja je primio. Takav daje izraz svoje zahvalnosti rečima i delima.

“12. Jer služba ove poreze[295] ne ispunjuje samo nedostatak svetih[296], nego čini te se i mnoge hvale daju Bogu.

13. Ogledom poreze ove hvaleći Boga[297] za vaše pokorno priznanje evanđelja Hristova, i za prostotu podele k njima i k svima[298].
14. I da se mole Bogu za vas i da čeznu za vama za premnogu blagodat Božju na vama[299].
15. A hvala Bogu na njegovu neiskazanom daru.”

12. Grčka reč leiturgia (služba, davanje) odakle dolazi reč liturgija, označava javnu državnu službu koja obično nije bila plaćena. U LXX ova se reč upotrebljava da se označi služba sveštenika u svetilištu. U Novom zavetu ovom rečju se označava služba Hrista i Njegovih predstavnika na zemlji. U ovom stihu ona se upotrebljava da se označi dar Korinćana za siromašne u Jerusalimu.

            Ova služba ili dar ima dva pravca: prvo, prema Bogu i drugo, prema čoveku. Prema Bogu ona se izražava u zahvaljivanju Bogu, s jedne strane od onih koji su primili pomoć, a s druge strane od darodavca, Korinćana, onih koji se tako uče darežljivosti.

13. Pravi rezultat ili posledica darežljivosti Korinćana pokazaće se ne toliko u materijalnom

pogledu u korist siromašnih u Jerusalimu, nego u zahvalnosti koju oni daju Bogu. Glavna stvar kod večnog evanđelja jeste priznanje i hvala Bogu (Otkrivenje 14,6.7). Svojom darežljivošću Korinćani će proslaviti Boga.

            Poslani dar crkava nekadašnjih mnogobožaca braći u Judeji jasno pokazuju njihovu ljubav i razumevanje za njih. Ovaj dar više svedoči nego samo njihovo ispovedanje hrišćanske vere. Ovo prikupljanje treba da pokaže duh pravog jedinstva nekadašnjih mnogobožaca i Jevreja.

14. Apostol misli na zahvaljivanja koja će se dizati Bogu u Jerusalimu kada vernici prime

njihovu pomoć. Vrlo važan rezultat hrišćanskog dobročinstva je duh molitve i ljubavi, a ne samo lepe reči i formalnosti. Molitva i zahvaljivanje pokrenute ljubavlju pomažu preobražavanju karaktera.

15. Dar Božje ljubavi ne može nikad potpuno da se izrazi. U čitavom ovom poglavlju Pavle

ne misli toliko na materijalnu stranu ove pomoći vernicima u Jerusalimu. Božji dar kojim se ljudi spasavaju i posvećuju je hrišćanska služba bližnjima čiji značaj ne možemo dovoljno da shvatimo. Hristos se često opisuje u Svetom pismu kao najveći dar ljudskom rodu, kao neobjašnjivi izvor spasenja, koji ne možemo nikad razumeti.

            Zahvalnost Bogu otvara put poslušnosti Njegovoj volji i daje snagu za nesebičnu službu bližnjima. Ovakvi ispunjavaju Božje zahteve ne zato što ih Bog primorava na to, nego to čine dragovoljno. Tek onda kad je neko savladan Božjom ljubavlju i zahvaljuje Bogu za to, ovaj “neiskazani dar” ulazi u dubinu njegove duše i onda on spolja pokazuje nesebičnu službu za svoje bližnje.

III       P A V L E    B R A N I    S V O J E    A P O S T O L S T V O    I

P O Z I V     N E P O K A J A N I M A

(2.Korinćanima 10,1 – 13,10)

1. ODGOVOR ONIMA KOJI POTCENJUJU PAVLA KAO APOSTOLA

(2.Korinćanima 10,1-11)

“1. A sam[300] ja Pavle molim vas krotosti radi i tišine[301] Hristove, koji sam pred vama ponižen[302] prema vama, a kad nisam kod vas, slobodan[303] sam prema vama.

2. Molim vas da mi ne bude trebe[304] kad budem kod vas, onako slobodan biti[305] kao što mislim da smem protiv nekih[306] koji misle za nas[307] da po telu živimo.
3. Jer ako i živimo u telu, ne borimo se po telu.
4. Jer oružje našeg vojevanja nije telesno, nego silno od Boga na raskopavanje gradova, da kvarimo pomisli[308].
5. I svaku visinu koja se podiže na poznanje Božje[309] i robimo svaki razum[310] za pokornost Hristu.
6. I u pripravnosti imamo osvetu za svaku nepokornost[311], kad se izvrši[312] vaša pokornost.”

            Ovim poglavljem počinje treći odsek ove poslanice (pogl. 10-13) u kome apostol Pavle brani svoj apostolski autoritet i upoređuje ga s “lažnim apostolima” (11,13), koji su zavodili crkvu u Korintu. Apostol opominje crkvu da se takvi nalaze u njihovoj sredini. On je bio svestan njihovog lošeg uticaja na crkvu. I Tit ga je, bez sumnje, izvestio o njihovom razornom radu. On je govorio Pavlu o ljubavi i dobrom duhu kod većine vernika, ali i o judaistima koji su rovali u crkvi.

            Pri kraju I veka Kliment Rimski pisao je o nekim naprijateljskim elementima koji su bili na delu u ovoj crkvi. Izgleda da su Pavlovi ukori umirili za neko vreme ove nemirne duhove u Korintu. Njegova odlučnost je ostavila dobar utisak na ovu crkvu u pogledu njegovog apostolskog autoriteta.

1. Lažni učitelji su tvrdili da je Pavle kukavica i slabić. Ali, došlo je vreme obračuna.

Oni će uskoro da imaju posla sa njim lično. Pavle je postupao sa ljudima blago i krotko u Hristovom duhu, ali je bio i strog kad je bilo potrebno. U stihovima 1-6 on ih moli da ga ne prinuđavaju da upotrebi oštre reči i mere protiv njih. Ponekad se mora i ovako raditi ako ne pomažu dobrota i saveti.

            Apostolovi protivnici bili su bezobzirni, grubi i samovoljni. Oni su visoko mislili o sebi i nisu cenili vrline kod drugih ljudi. Oni su potcenjivali one koji su bili ponizni i plemeniti. Za njih je upravljanje i vladanje nad drugima znak njihovog ličnog uspeha. Ovo je razlog zašto je Pavle, koji je više voleo da radi u duhu krotosti, ponekad bio prinuđen da zauzme oštriji stav i upotrebi jače mere.

            Pavle dalje iznosi mišljenje ovih lažnih učitelja o njemu. Oni su ga ismejavali, tvrdeći da je slabić i kukavica tj. da se pokazuje smeo (grč. tareo = hrabar) kad nije s njima, a kad je kod njih da je skroman (grč. tapeinos = ponizan, skroman). Ali, sada je on na putu za Korint gde će se suočiti sa njima i sve urediti. Došlo je vreme obračuna sa njima.

2. Apostol moli (grč. deomai = preklinjati, ozbiljno moliti) svoje protivnike da ga ne

prisiljavaju da upotrebi svoj autoritet jer bi ih to zbunilo i ponizilo. On ih moli da do toga ne dođe. Pavle zna da je uvek bolja strpljivost i uzdržanje pri raspravljanju u hrišćanskoj sredini nego upotreba autoriteta i crkvene discipline.

Pavle nije hteo da se hvali ili da preti. Ali, ako bude potrebna smelost, neposlušna i samovoljna manjina u crkvi videće apostola, koji je inače strpljiv i ponizan, i sa ove druge strane. Pavle se neće bojati nijednog čoveka niti ustuknuti od potrebnih mera. Sve ovo zavisi samo od njih.

Reči “da po telu živimo” znače biti neobraćena osoba, telesan čovek koji nije pod uticajem Svetog Duha. Izgleda da su ovi lažnu učitelji optuživali Pavla da je telesan i ima svoje lične ciljeve i interese. Obično oni koji su takvi pripisuju te osobine drugima. Ali, kad se takvi suoče s ličnostima kao štoo je bio apostol Pavle oni ili pobegnu ili postaju servilni.

3. Pavle piše da on živi u ovom svetu kao i svako drugo ljudsko biće, ali ne po svetskom načinu života. On je kao i Isus “na svetu” ali “nije od sveta” (Jovan 17,11.14). Obraćeni čovek ima drukčiju, novu prirodu koju pokreće Božji Duh i ljubav i zato je u skladu sa Božjom voljom i idealima. Otuda i postoji neprijateljstvo između tela i duha i oni se nikad ne mogu ujediniti. Ali, Pavle ratuje u dobroj borbi vere duhovnim oružjem, a ne oružjem ovog sveta.

4-5. Oružje ovog sveta je bogatstvo, prirodni darovi, položaj, ugled, uticaj, izvrtanje istine i sila. Pavlovi neprijatelji su upotrebljavali ovo oružje protiv apostola. Ali Pavle neće da ratuje ovakvim oružjem, jer načela neba ne upotrebljavaju ovakve metode. Kada bi propovedanje Božjeg carstva zavisilo od ljudskog znanja, razuma, darova i moći, hrišćanstvo bi bilo samo ljudska religija. Ali, Božje oružje je istina koja se nalazi u Božjoj Reči i sila koju daje Sveti Duh. Ovom oružju ne može da odoli nikakva zemaljska sila ni mudrost ovog sveta.

Apostol upoređuje Sotonino carstvo s mnogim utvrđenjima. Zadatak Hristove crkve je da opsedne neprijatelja i uništi njegova utvrđenja i istera ga napolje. Pavle ovde misli na tvrđave ljudskog srca, na zidove ljudskog razuma i kule grešnih navika i običaja. Ovde je borba između istine i zablude, Božjeg poznanja i neznanja i zabluda, pravog bogosluženja i idolopoklonstva, slobode i ropstva grehu, pravde i nepravde.

Pavle dalje kaže da Božji borci obaraju svako “mudrovanje” (grč. noemata = shvatanja, mišljenja, mudrovanja[313]) pri čemu on misli na ljudske teorije u poređenju sa otkrivenom istinom. Ništa nije opasnije i prevarnije od ljudskog filozofiranja i špekulisanja i oslanjanja na ljudski razum, a ne Boga i Njegovu Reč.

Isto tako oni obaraju i svaku “visinu”[314]. Pavle misli na ponos ljudske misli koja se diže kao kula na vrh brega. To je utvrđenje koje se protivi Božjoj moći i istini.

“Božje poznanje” je ono znanje koje dolazi od Boga. Uzdizanje ljudske mudrosti je u suprotnosti sa višim, duhovnim znanjem koje dolazi od Boga. Filozof stvara svog boga u svojim mislima, a hrišćanski Bog je otkriveni Bog. On nije subjektivan nego objektivan Bog. Kad se prihvate osnovne istine evanđelja, a to su: da je čovek grešan i da se može spasiti samo Hristovom pravdom, onda otpada svako samopoverenje, sujeta svog razuma i ponos svetske mudrosti.

Božji borci, kaže Pavle dalje, “robe svaku misao” tj. ljudske misli i teorije koje su propovedali lažni učitelji u Korintu. Poreklo ove “teologije” je u mislima samog Sotone. Svaki pravi hrišćanin će se dragovoljno pokoriti Hristu, Njegovom autoritetu i Njegovoj Reči. Glavni razlog što propovedanje evanđelja nema većeg uspeha u svetu i životu pojedinaca u crkvi jeste odbijanje da Hristos postane verom stvarni Gospodar našeg života, a Sveto pismo stvarno Njegova Reč.

6. Apostol je spreman da pokaže svoj apostolski autoritet i da primeni crkvenu disciplinu i kazni, ako je potrebno, grupu buntovnika u korintskoj crkvi. On se do sada uzdržavao da to učini jer cela stvar nije bila dovoljno jasna. Sem toga, neki nedovoljno upućeni podržavali su buntovnike. Ono što su buntovnici objašnjavali vernicima kao Pavlov kukavičluk i malodušnost bilo je samo njegova strpljivost u nadi da će se ljudi trgnuti i popraviti. Apostol je ovoj crkvi pisao dva, a moža i tri puta u pogledu ove stvari.

Pavle je spreman da primeni oštre mere i zato mu je ovo poslednja opomena. On ne piše kakve će mere preduzeti, možda će doći i do samog isključenja nekih iz crkve.

“7. Gledate li na ono što vam je pred očima? Ako se ko uzda da je Hristov neka misli opet u sebi da kako je on Hristov tako smo i mi Hristovi.

8. Jer ako se što i više pohvalim vlašću našom koju nam dade Gospod na popravljanje[315], a ne na kvarenje[316] vaše, neću se postideti.
9. Ali da se ne pokažem kao da vas plašim poslanicama;
10. Jer su poslanice, veli, teške i jake[317], a kad je telom pred nama, slab je[318], i reč njegova ne valja ništa.
11. Ovo neka pomisli takovi[319] da kakvi smo u reči po poslanicama kad nismo kod vas, takvi smo i u delu kad smo tu[320].”

7. Ma kako preveli prvu rečenicu ovog stiha: kao pitanje, kao naredbu ili kao tvrđenje, Pavle hoće da kaže da njegovi protivnici nisu kritički odmerili svoju optužbu protiv njega. Oni su svoje zaključke doneli pod uticajem svojih osećanja, a ne logički. Oni su gledali samo na spoljašnjost, a sud po spoljašnjosti narod lakše prima jer ne voli da ispituje i traži dokaze.

Izgleda da Pavle ovde misli na nekog vođu opozicije, koji sebe smatra da je veran Hristov predstavnik. Apostol odgovara da je on sam to isto, jer je ovlašćen apostol. U poglavljima od 10. do 12. Pavle više puta napominje da je on upravo postavljen kao Hristov izaslanik i ravan po autoritetu dvanaestorici (11,5; 12,11.12). I njega je pozvao i postavio sam Hristos, a ima i zajednicu nevolja s Njim. I on je dobio otkrivenja neposredno od Isusa kao i druge Božje sluge.

8. Izgleda da su se ove lažne vođe i učitelji veoma hvalili. Ali apostol ističe, nasuprot njihovoj hvali, svoj autoritet kao Hristov apostol. On to čini u korist onih koji su časni, ali im još nije jasno o čemu se radi.

Pavle ističe svoj autoritet koji je dobio od Hrista samo radi zaštite i izgrađivanja crkve. Pošto je ovaj autoritet od Boga, vernici u Korintu treba da ga priznaju i poštuju. Ovaj autoritet će pomoći da u crkvi ne dođe do rascepa. On je dat da se crkva izgrađuje, a ne ruši. Cilj lažnih vođa i učitelja u korintskoj crkvi bio je da se oni lično uzvise i dobiju što više vlasti. Zbog toga se crkva i cepala i rušio se njen ugled.

Lažni apostoli u ovoj crkvi pokušavali su da Pavla omalovaže i ismeju kao apostola evanđelja. Ali apostol izjavljuje da ako se on u nečem i hoće da pohvali svojim autoritetom kao apostol evanđelja, to je zato što on ima nameru da brani evanđelje i autoritet svog apostolstva. Lični ciljevi i pobude ne dolaze u obzir.

9-10. Pavle tvrdi da on nema nameru da zaplaši vernike u Korintu. Apostol im je već napisao bar dve poslanice. On ovde misli i na onu koju spominje u 1.Korinćanima 5,9.

Pavle navodi reči svojih protivnika i kritičara. Oni tvrde da je sam Pavle pisao Prvu poslanicu Korinćanima, koja je jedan od temelja hrišćanske teologije. Oni ne znaju ništa o nadahnuću ove poslanice nego tvrde da je “teška i jaka”.

Pisci pre IV veka tvrde da je Pavle bio nižeg rasta i zgrčen, možda zbog mnogih batina, ali su mu oči pokazivale blagost, ljubav, plemenitost i revnost za Hrista. Ovo je samo predanje. Ali iz 1. stiha se jasno vidi da je njegova spoljašnjost ostavljala jak utisak. Njegovi neprijatelji su pokušavali, s obzirom na njegovu spoljašnjost, da ga načine smešnim.

Apostol Pavle je bio odličan govornik (Dela 14,12). Nema sumnje da je apostol posle iskustva koje je stekao u Atini izbegavao da govori retorički. On se nije više služio ovim sredstvom da ljude privuče Hristu. Ništa ne sme da oduzima jasnoću i silu evanđelju.

11. Ova Pavlova izjava nije pretnja nekim ličnostima kad dođe u Korint, niti je data da bi dokazao da je on drugačiji nego što neki misle kad je prisutan. On je samo hteo da naglasi da nije onako kako su njegovi protivnici govorili. Razumljivo je da jedan čovek kao što je Pavle neće da dozvoli da mu ovakvi ljudi otrgnu takvu crkvu kao što je crkva u Korintu.

1. BOŽJE POSTAVLJANJE JE VEĆE OD SAMOPOSTAVLJANJA

(2.Korinćanima 10,12-18)

“12. Jer ne smemo sebe mešati ili se porediti s drugima koji hvale sami sebe; ali kad sami po sebi sebe mere i porede sami sebe sa sobom, ne razumevaju[321].

13. A mi se nećemo hvaliti preko mere[322], nego po meri pravila[323], kojega nam Bog meru razdeli[324] da dopremo i do vas.
14. Jer se mi daleko[325] ne prostiremo, kao da ne dosežemo do vas[326]; jer dopresmo i do vas s evanđeljem Hristovim,
15. Ne hvaleći se preko mere u tuđim poslovima[327], imajući pak nad kad uzraste vera vaša[328] da ćemo se u vama veličati po pravilu svojemu izobilno[329].
16. Da i u daljnim stranama od vas[330] propovedamo evanđelje, i da se ne pohvalimo onim što je po tuđem pravilu uređeno[331].
17. A koji se hvali[332] neka se Gospodom hvali.
18. Jer onaj nije valjan koji se sam hvali[333], nego kojega Bog hvali.”

12. Od stihova 12-18 Pavle uzdiže svoj rad kao sluga evanđelja. On nastavlja da brani svoju apostolsku službu upoređujući je sa sujetnim i praznim hvalisanjem svojih protivnika u Korintu.

            Ako oni misle da on nema hrabrosti da ustane i pokaže se kao vođa u narodu, oni se varaju. Pavlu ne treba, niti on traži, odobravanje ljudi. Oni mere ljude prema sebi, a on meri sebe i svoj rad prema Božjoj volji i Njegovom merilu. On uopšte neće da se takmiči s tim hvalisavcima.

            Svako uzima sebe kao merilo vrednosti i hvali druge u svojoj sredini iz svojih vlastitih interesa kao i interesa svoje sredine. Ova sredina tako postavlja sebi uzor vrlina među sobom i one postaju njihov ideal.

            Ali, samohvalisanje je najveća samoobmana. Ovakvi postaju slepi za Božje merilo. Oni ne vide svoj ponos niti potrebu za spasenjem. Ovakav način precenjivanja vrlina ima svoj koren u sebičnom “ja”. Živeti po ovakvom uzoru je potpuno suprotno Hristovom umu i duhu. Prvi Božji zahtev je osećanje svog nesavršenstva. Jedino tako možemo da postanemo Božji sinovi i kćeri. Oni koji ovo odbacuju nisu razumni.

13. Pavlovi protivnici nemaju merilo tj. pravilo kojim sebe mere. Oni mere sebe prema sebi. Ali, Pavle neće da se hvali preko mere, tj. neumereno, nego po merilu koje je Bog dao. On priznaje i poštuje utvrđene granice Njegovog autoriteta i aktivnosti.

            Apostolov određeni delokrug rada su mnogobošci. On je počeo u Antiohiji i proširio rad do krajnjih granica mnogobožaca. U ovo vreme ta granica je bila Korint. Ali, lažni apostoli nisu priznavali nikakve granice svog štetnog rada. Oni su pratili Pavla iz Jerusalima u Antiohiju i Galatiju, pa sad i u Korint. Bog je uputio Pavla u Korint da tamo radi (Dela 18,8-10), a ne ove lažne apostole.

14. Pavle nije prešao granice svoga određenog rada. Makedonija i Grčka su bile teritorija njegovog rada (Dela 16,9.10), gde spada i Korint. Sam Bog ga je postavio da prvi propoveda evanđelje u Korintu. Prema tome, lažne vođe u korintskoj crkvi, kad se protive njegovom radu, pokazuju time da su uzurpatori, bez ikakvog ovlašćenja.

15. Načelo apostola Pavla je bilo da propoveda evanđelje na svom terenu kao pionir. Zbog toga on bi mogao da se pohvali pre nego neki drugi. On se nada da će ova crkva uskoro da postane tvrđava prave vere iz koje će evanđelje dalje da dopre. Njihova duhovna zrelost može u tome mnogo da pomogne. Kad se to ostvari onda će i njegov ugled da poraste, a oni će biti venac njegove slave.

            Pavle je želeo da oduševi crkve koje je on osnovao za misionarski rad. On je zasnivao centre po velikim gradovima i preneo odgovornost na te crkve za rad na objavljivanju evanđelja u njihovim područjima. Ovaj metod propovedanja evanđelja pokazao se vrlo dobar. Ove matične crkve osnivale su mnoge nove crkve na svom području. Crkva u Laodikeji, kaže se, osnovala je 16 novih u svojoj blizini.

16. Apostol spominje u svojim poslanicama samo na jednom mestu svoja područja rada. To je u Rimljanima 15,19-24: Ilirija, Italija i Španija.

            U Rimu su od ranije već postojali hrišćani. Crkva je tamo bila osnovana bez pomoći apostola Pavla. On ni u kom slučaju ne bi kročio na teren nekog drugog i tamo otpočeo da radi kao što su to radili lažni apostoli u Korintu.

17. Svako treba da se hvali Gospodom, a ne sobom. Ovaj stih je navođenje iz Jeremije 9,24. Zasluga za uspeh bilo u ličnom hrišćanskom životu ili u službi za Gospoda i bližnje pripada samo Gospodu. Davati sebi čast za uspeh znači nepoštovanje prema Bogu i uzdizanje oruđa kojim se Bog služi iznad samog Boga.

18. Vođe u crkvi dolaze u iskušenje da primaju pohvalu od ljudi i uzvise se zbog uspeha. Sledeći korak je da postanu apsolutni gospodari nad drugima. Za pravog hrišćanina je samo ono opravdano što Bog traži i odobrava.

1. OZNAKE PRAVIH I LAŽNIH APOSTOLA

         (2.Korinćanima 11,1 – 12,18)

1. Lukavost lažnih apostola (11,1-6)

“1. O da biste malo potrpeli[334] moje bezumlje! No i potrpite me[335].

2. Jer revnujem vas Božjom revnosti, jer vas obrekoh[336] mužu jednome, da devojku čistu izvedem pred Hrista.
3. Ali se bojim da kako[337] kao što zmija Evu prevari lukavstvom svojim tako i razumi vaši da se ne odvrate[338] od prostote[339] koja je u Hristu.”

U 11. i 12. glavi apostol Pavle nastavlja da brani svoju službu i apostolski autoritet, da bi

se tako suprotstavio taktici svojih protivnika. Njihovo isticanje Pavlove slabosti i nesposobnosti otkriva njihovu žarku želju da se pokažu kao sposobni apostoli.

1. Pavle je uveren da će većina u crkvi razumeti i sve podneti zajedno s njim. On ima

poverenja u njih. On veruje da će oni njegove reči duhovno shvatiti, a ne kao njegovi neprijatelji.

2. Apostol revnuje (grč. zeloo = izgoreti revnošću) ne ljudskom, nego Božjom revnošću

za njih. On se svesrdno brine da vernici ne budu zavedeni.

U staro vreme roditelji su upotrebljavali navodadžije kad su ženili sina ili udavali kćer. Ovakva prosidba je obavezivala na brak. Verenica je bila poverena bilo svojim roditeljima ili nekom verenikovom prijatelju na staranje, dok mladoženja ne dođe po nju (vidi: Jovan 3,29). Njegova je dužnost bila da pripremi nevestu za dan kad ženik dođe po nju. Odgovornost prijatelja smatrana je svetom, a prekršaj zasluživao smrt.

Pavle ovde prikazuje Hrista ženikom, crkvu u Korintu nevestom, a sebe onim prijateljem ženika. Apostol je bio navodadžija vernicima u Korintu i zato se on toliko brinuo da nevesta bude čista i neuprljana. U Starom zavetu prvosveštenik, koji predstavlja Hrista, mogao je da se oženi samo čistom devojkom (3.Mojsijeva 21,10-14).

Najsvečaniji trenutak svadbe u staro vreme bio je kad se ženik pojavio i zatražio nevestu da je odvede svom domu na svadbenu gozbu. Pavle, Ženikov prijatelj, misli na onu radost kad se Ženik pojavi i on mu predstavi nevestu, tj. vernike crkve u Korintu.

3. Apostol se boji da ovi lažni apostoli, Sotonini poslanici ne zavedu vernike u Korintu kao što je zmija zavela Evu.

Lukavstvo je Sotonino glavno sredstvo bez kojeg on ne bi imao uspeha. Sotona napada razum (grč. noemata = misli), tj. čovekove misli (Jovan 12,40). Misli vernika u Korintu su okrenuli i pokvarili lažni učitelji. One se kvare izvrtanjem i rušenjem savesti. Ovo je sasvim suprotno uticaju evanđelja koje čisti ljudsku savest.

Sotona obavlja svoje razorno delo na taj način što oslepi ljudski razum za istinu, prevari i otvrdne srce i navodi na poroke. On radi na tome da čovek sumnja u Božju ljubav i oduzme mu moć da razlikuje dobro od zla. On okupira njegov razum i uzima mu vreme oko beznačajnih stvari i tako se gubi želja za Hristom, Njegovom pravdom i Njegovim carstvom. On utiče na svaki razum da stvori neprijateljstvo prema Bogu.

Pavle je svestan odgovornosti kao prijatelj “ženika” i zato on revno bdi nad nevestom, crkvom u Korintu, da lažne vođe ne bi prevarile njeno srce. On ih opominje da ostanu u svojoj čistoj i jednostavnoj veri, verni Hristu.

Uputstva koja je Bog dao Adamu i Evi u Edemskom vrtu bila su jednostavna. Njima je bilo jasno šta Bog od njih zahteva i kakve su posledice ako ne poslušaju. Sotona im je opet dao razloge zašto treba drugačije da rade. Hristova definicija i tumačenje greha bila je prosta i jasna. Put ka istini i pravdi kao i put u mrak i prevaru bili su jasni. Božja obećanja su bila jednostavna i izričita. Put života je uzan i prav, a put greha i smrti krivudav i širok.

“4. Jer ako onaj koji dolazi drugoga Isusa propoveda[340] kojega mi ne propovedasmo, ili drugoga Duha primite kojega ne primiste[341], dobro biste potrpeli[342].

5. Jer mislim da ni u čemu nisam manji od prevelikih apostola[343].
6. Jer ako sam i prostak u reči[344], ali u razumu[345] nisam. No u svemu smo poznati među vama[346].”
7. Judaisti nisu propovedali drugog Hrista i drugo evanđelje. Oni su bili obraćeni Jevreji, ali Pavle kaže za njih da propovedaju “drugo evanđelje”. Oni su verovali da je Isus Mesija, ali su učili da se obredni zakon mora držati da bi se neko spasao.

Pavle u ironiji ukorava vernike u Korintu što dozvoljavaju da ih ovakvi nametljivci zaglupljuju. On hoće da im kaže da ako su našli boljeg Hrista i evanđelje, neka ga samo prime!

Verovanje u “drugog” (grč. alos = drugi) Hrista značilo bi verovati u “drugo evanđelje” i “drugog” (grč. heteros = drugačiji, druge vrste) duha. Pravi Hristov duh je dat ljudima preko Svetog Duha, a lažni duh je strah koji dolazi od pogrešnog shvatanja Boga kao okrutnog gospodara. Hristov duh je duh prave slobode, a duh Pavlovih protivnika i njihovog “evanđelja”, duh je ropstva. To je duh samoopravdanja za razliku od duha ponizne zahvalnosti za opravdanje koje dolazi kroz veru u Hrista.

5. Izraz “preveliki apostoli”[347] ne odnosi se na dvanaestoricu nego na lažne apostole koji su pravili nemir u crkvi (vidi stihove 3. i 4.). Ovaj izraz je izraz apostolovog nezadovoljstva i ironije prema ovim ljudima, dok u 1.Korinćanima 15,7-9 on govori o dvanaestorici s velikim poštovanjem.

6. Izraz “idiotes” (neučen, nevešt) označava u klasičnom grčkom nedostatak veštine u umetnosti ili zanatu. Atina i Korint su bili centri grčkog govorništva i znanja. Korinćani su bili navikli na ovakav način govora, zato su toliko i cenili Apola (vidi: Dela 18,24-28). Apostol Pavle je bio dobar govornik, ali se nije vežbao da na ovaj način govori grčkim klasičnim jezikom i zato ga nisu smatrali naročitim govornikom.

Ali Pavle je imao nešto što je bilo mnogo važnije od govorničke veštine. On je imao Hristov um i znao Njegovu volju. Pavle je poznavao duhovne istine, potrebne za spasenje. On je poznavao Hrista, koji je život večni. Ova istina prevazilazi svako drugo znanje.

2. Pavle ne zavisi od pomoći vernika u Korintu (11,7-15)

“7. Ili greh učinih ponižujući sebe da se vi povisite? Jer vam zabadava Božje evanđelje propovedih.

8. Od drugih crkava oteh uzevši platu za služenje vama[348]; i došavši k vama, i bivši u sirotinji, ne dosadih nikome[349].
9. Jer moju sirotinju potpuniše[350] braća koja dođoše iz Maćedonije, i u svemu bez dosade vama sebe držah i držaću[351].
10. Kao što je istina Hristova u meni tako se hvala ova neće uzeti od mene u Ahajskim krajevima.
11. Zašto? Što vas ne ljubim?[352] Bog zna. A što činim i činiću.
12. Da odsečem[353] uzrok onima koji traže uzrok[354] da bi u onome čime se hvale našli se kao i mi[355].”

U stihovima 7-12 apostol prelazi na problem u pogledu svog ličnog izdržavanja dok je radio u Korintu. On je već pisao u 1.Korinćanima 9,4-18 o svojim načelima po ovom pitanju. U vezi sa načelima koje je Hristos dao u Svetom pismu, apostol je naglasio svoje puno ovlaštenje na izdržavanje kao i kod ostalih apostola (vidi Matej 10,7-10; Luka 10,7.8). Ali, on nije upotrebio ovo svoje pravo da bi dokazao da nema nikakvih materijalnih i najamničkih pobuda (Dela 20,33; 2.Solunjanima 3,8.9). Njegovi neprijatelji su lažno prikazivali ovu Pavlovu nesebičnu pobudu. Oni su objašnjavali da on to čini zato što je svestan da nema prava na pomoć jer nije pravi apostol. I primanje pomoći iz Makedonije smatrali su oni neopravdanim. Apostol se i sam pitao da li je pogrešio što je tako uradio u Korintu.

8. Pomoć koju je Pavle primio od crkve u Filibi bila je dobrovoljni dar apostolu. Pavle ovu pomoć naziva platom (grč. apsonion = vojnička plata koja je bila više u naturi). Ova pomoć mu je omogućila da više vremena posveti osnivanju crkve u Korintu. Sve je to bilo u korist vernika u Korintu, a troškove su platili Makedonci. Propovedanje evanđelja u Korintu nije ništa stajalo vernike ove crkve.

9. Kad je apostol radio u Korintu među bogatim vernicima, on se borio sa siromaštvom i pomoć mu je došla iz Makedonije. Njihova ravnodušnost otkriva njihovu nebrižnost ili sebičnost. Već to je za osudu.

Ali, Pavle im nikada nije ukazao na svoje potrebe. On nije hteo da se pokaže kao neki parazit. Grčka reč katanarkao (biti na teretu) u drugom obliku daje ime ribe, parazita koji se zakači na druge ribe da se od njih hrani. Pavle nije hteo da izgleda kao parazit i da im bude na teretu u pogledu novca ili na neki drugi način.

10. Pavle ovde svečano potvrđuje da ostaje pri svom stavu koji je zauzeo u prošlosti. On je uveren da je njegov plan da se sam izdržava bio opravdan. On bi pre umro nego da dozvoli da njegovo propovedanje izgleda stvar lične koristi. Apostol naročito naglašava ahajske krajeve (Grčku) u kojima je ovaj način rada bio potreban. On nije dozvolio da ga u Korintu proglase parazitom. U Makedoniji ovo nije bilo potrebno jer tamo je bio dobar odnos između njega i vernika.

11-12. U ovim stihovima Pavle objašnjava zašto on nije hteo da primi pomoć od crkve u Korintu. To je zato što su neki vernici u Korintu bili ljubomorni što apostol dobija pomoć iz Makedonije i iz toga zaključili da se on više stara za vernike u Filibi nego za njih. Pavle odbija mišljenje vernika u Korintu da je on hladan prema njima i odvaja se od njih. Naprotiv, on je često pokazivao svoju ljubav prema njima i tražio da oni odgovore na njegovu ljubav.

Grčka reč aforme (vojnički izraz koji označava osnov vojne operacije) označava plan, osnovu nekog rada ili njegovu pobudu. Da je Pavle primio novac od vernika u Korintu, njegovi bi protivnici našli u tome uzrok ili izgovor da ga osude.

Pavlovo odbijanje pomoći protumačili su oni kao opravdano, zato što on i nije apostol. A da je primio pomoć oni bi to protumačili kao propovedanje iz koristoljublja. Apostol je smatrao da je ono prvo zlo manje nego drugo. Zato je tako i postupio.

Prema rečima “našli se kao i mi”[356] izgleda da su ovi lažni apostoli primali materijalnu pomoć od vernika u Korintu (uporedi 1.Korinćanima 9,7-13; 2.Korinćanima 11,20) i to pravdali svojim apostolskim ugledom, ali su u isto vreme odricali ovo pravo apostolu Pavlu. Oni su se hvalili da ovaj posao nesebično rade.

Međutim, Pavle izjavljuje da ako oni žele da imaju čim da se pohvale oni bi trebalo da slede njegov primer samoizdržavanja u propovedanju evanđelja.

“13. Jer takovi[357] lažni apostoli i prevarljivi[358] poslenici[359] pretvaraju se u apostole Hristove.

14. I nije čudo, jer se sam sotona pretvara u anđela svetla[360].
15. Nije dakle ništa veliko[361] ako se i sluge njegove pretvaraju kao sluge pravde, kojima će[362] svršetak biti po delima njihovim.”

13. Ovi “lažni apostoli” bili su bez sumnje hrišćanski Jevreji (judaisti, vidi stih 22.), koji su tvrdili da su Hristovi apostoli. Oni su se priključili hrišćanskoj crkvi, i samo su gledali da prigrabe vlast, prava i prednosti Hristovih vernih apostola.

14. Sotona je nekada bio anđeo svetlosti i nazivao se Lucifer (svetlonoša). Bunom protiv Boga on je postao anđeo tame. Duh proroštva kaže: “Sotona je došao kao anđeo svetlosti u pustinju kušanja da prevari Hrista; i on neće doći čoveku pretvoren kao što se ponekad prikazuje nego kao anđeo svetlosti. On će doći podražavajući Isusa Hrista i činiće velika čudesa i ljudi će pasti pred njega i pokloniti mu se kao Isusu Hristu.” (RH, 1888)

15. Kao što Sotona vara tako čine i njegovi predstavnici. Ništa nema odvratnije nego kad neki koji se nazivaju Hristovim slugama postanu Sotonino oruđe. Oni se prepoznaju samo po svojim rodovima. Sve ove pretvorice i varalice biće jednom raskrinkani pred svemirom.

3. Pavlova borba sa opasnostima i siromaštvom (11,16-33)

“16. Opet velim da niko ne pomisli da sam ja bezuman; ako li ne, a ono barem kao bezumni primite me[363] da se i ja što[364] pohvalim.

17. A što[365] govorim ne govorim po Gospodu, nego kao u bezumlju u ovoj struci hvale[366].
18. Budući da se mnogi hvale po telu, i ja ću da se hvalim.
19. Jer ljubazno primate[367] bezumne kad ste sami mudri.
20. Jer primate[368] ako vas ko natera da budete sluge, ako vas ko jede[369], ako ko uzme[370], ako vas ko po obrazu bije[371], ako se ko veliča[372].
21. Na sramotu govorim[373], jer kao da mi oslabismo[374].”

16. Apostol energično tvrdi vernicima u Korintu i svojim neprijateljima da on nije nerazuman

da se “hvali”.  Njemu je odvratno da dokazuje da nije lud. I Hristos je ukazivao na svoja dela da bi dokazao ono što tvrdi (Jovan 10,32.37.38). Pavle iako nije voleo da se hvali, ako tako možemo da nazovemo odbranu njegove službe – on je morao tako da čini da bi odbio lažne optužbe lažnih apostola u Korintu.

17. Ono što će on sada da kaže to mu nije Gospod naredio da kaže, nego on sam govori u

svoju odbranu. Njegova odbrana može spolja i da izgeda nerazumna, ali sa gledišta njegovih osećanja i pobuda opravdano je da to učini.

            18-19. Na mnoge vernike u Korintu uticalo je hvalisanje, ugled i položaj nekih i to zbog njihovih ličnih sebičnih pobuda. Ali Pavlove pobude su drugačije iako se “hvali”.

            Pavle nastavlja u ironiji. Korinćani su imali visoko mišljenje o svojoj vlastitoj mudrosti i genijalnosti. Pa ipak, oni ne samo da podnose[375] nego i prihvataju ugled nerazumnih koji se zasniva samo na njihovom sopstvenom hvalisanju. Kao takvima svakako neće biti teško da prihvate i Pavlovo hvalisanje.

            20-21. Oni strpljivo podnose ako ih ko tiraniše. Pavle ovde misli na lukave metode lažnih apostola u Korintu i osuđuje ih. Tit je svakako obavestio Pavla o grubom postupanju lažnih vođa u crkvi.

            Apostol iznosi pet njihovih postupaka da bi pokazao prirodu i rad lažnih apostola:

            Lažni učitelji su oni koji su ih prihvatili i porobljavaju ih da im služe. Ovi učitelji i njihova nauka zarobljavali su ljude umno i duhovno, a istina ih oslobađa i vodi Hristu.

            Lažni učitelji rade za novac i materijalni dobitak. Oni strižu ovce umesto da ih pasu. Sve njihove pobude su sebične i zato ih izjedaju. Oni nisu pastiri nego najamnici.

            Lažne vođe ih hvataju i pljačkaju. Iako misle da su mudri oni ih zaluđuju i tako savlađuju.

            Ovi lažni apostoli uživali su veliki autoritet. Hvalisanjem i nadutošću oni su gospodarili crkvama. Lažni učitelji su slikovito udarali vernike po licu što je bio dokaz njihovog gospodarenja nad njima. To je bio dokaz da oni nisu imali nikakav pojam o vrednosti ljudske duše niti su poštovali prava svojih bližnjih.

            Nije jasno da li Pavle u stihu 21. misli o sebi ili o lažnim apostolima.

            “21/b. Na što je ko slobodan – po bezumlju govorim[376]– i ja sam slobodan[377].

22. Jesu li Jevreji? I ja sam; jesu li Izrailjci? I ja sam; jesu li seme[378] Avramovo? I ja sam;
23. Jesu li sluge Hristove?[379] Ja sam još više. Više sam se trudio, više sam boja podneo[380], više puta sam dolazio do straha smrtnoga[381].
24. Od Jevreja primio sam pet puta četrdeset manje jedan udarac.
25. Triput sam bio šiban, jednom su kamenje bacali na mene, tri puta se lađa sa mnom razbijala, noć i dan proveo sam u dubini[382] morskoj.
26. Mnogo puta sam putovao, bio sam u strahu[383] na vodama, u strahu od hajduka[384], u strahu od rodbine[385], u strahu od neznabožaca, u strahu u gradovima, u strahu u pustinji, u strahu na moru, u strahu među lažnom braćom.
27. U trudu i poslu, u mnogom nespavanju, u gladovanju i žeđi, u mnogom pošćenju, u zimi i golotinji.
28. Osim što je spolja[386] navaljivanje ljudi svaki dan, i briga za sve crkve.
29. Ko oslabi i ja da ne oslabim? Ko se sablazni[387], a ja da se ne raspalim[388]?”

            21/b-22. Ovi stihovi najzad jasno otkrivaju ko su Pavlovi protivnici u korintskoj crkvi. To su Jevreji.

            Oni su verovali tokom svoje istorije da su viša rasa, izabrani Božji narod. Pavle ovde pobija njihovo tvrđenje da imaju prednost nad njim.

Pavlovi neprijatelji bili su hrišćanski Jevreji. Oni su u crkvama, pretežno sastavljenim od nekadašnjih mnogobožaca, zahtevali da budu vođe. Oni su sebe smatrali višim od obraćenih mnogobožaca i odvajali se od njih. Pavle nije pravio razliku između nekadašnjih Jevreja i mnogobožaca, jer su u pogledu spasenja svi bili jednaki pred Bogom.

Sukob između Pavla i ovih Jevreja, lažnih apostola u Korintu, bio je samo jedan deo onog velikog sukoba koji se pojavio već u rano hrišćansko doba u prvoj hrišćanskoj crkvi.

22. Za Jevreje je bilo vrlo teško, iako su se obratili, da razvale “plot koji je rastavljao”

(Efescima 2,14) i uklone osećanje odvajanja od mnogobožaca jer nisu jevrejskog porekla. Ovo osećanje se pojavilo posle vavilonskog ropstva i ono je smetalo Božjoj nameri o svom izabranom narodu u Novom zavetu. I samim apostolima bilo je teško da se oslobode ovog uskog i fanatičnog shvatanja.

Kad je apostol Pavle napisao svoju Prvu poslanicu Korinćanima u ovoj crkvi su postojale razne grupe (1.Korinćanima 1,12). Posle druge njegove poslanice većina u crkvi se bila izmirila sa Pavlom, osim lažnih apostola koji su radili protiv njega. Ovoj grupi – manjini, Pavle je uputio ukore koji se nalaze u poglavljima 10-13.

Iako su vođe ovih Pavlovih protivnika bili judaisti, on ih ne spominje kao takve. Zbog toga su neki vernici mislili da se to ne odnosi na njih. Ali, iz svega rečenog izlazi da je reč o njima. Oni su se hvalili i tvrdili da su bolji Jevreji nego apostol Pavle. Oni su isto tvrdili da su “Hristovi apostoli” (stih 13) i “sluge Hristove” (stih 23) i pobijali da je Pavle pravi apostol, ali oni su bili “lažni apostoli” i “sluge nepravde”. To su bile tipične karakteristike judaista iz Pavlovog vremena.

Reč “Izrailjci” označava Jevreje kao narod koji je Bog izabrao, za razliku od drugih Avramovih potomaka. Oni su uživali naročite blagoslove i prednosti. Izraz “seme Avramovo” je naročiti izraz i počast. Biti pravi Avramov sin znači biti u zavetnom odnosu sa Bogom, pripadati narodu iz koga će doći Mesija i steći veliko obećanje pravdanja verom. Jevreji nisu pravili razliku između Avramove krvi u njihovim venama i Avramove vere u njihovom srcu. Pavlovi protivnici su imali samo fizička svojstva, a to nije opravdavalo njihov zahtev da imaju povlašćeni položaj u hrišćanskoj crkvi.

23. Kao Jevrejin, Pavle je jednak sa njima, ali sa gledišta odnosa prema Hristu, što je

najvažnije, on tvrdi da je nadmoćniji. Kao dokaz Pavle iznosi svoj rad, samopožrtvovnost i rezultat rada. Ovi lažni apostoli samo su hteli da oduzmu plodove njegovog rada.

Pavlove reči “da nepametno reknem”[389] su ironija koju on upotrebljava da bi istakao nerazumne metode svojih protivnika.

Apostol je mnogo i dugo radio da evanđelje donese mnogobošcima, dok judaisti nisu ništa za to učinili. On je bio mnogo puta bijen i zatvaran. Sveto pismo ne kaže koliko puta je Pavle bio u zatvoru. Kliment Rimski računa da je Pavle bio sedam puta zatvaran. On se mnogo puta suočavao sa smrtnom opasnošću, kad je mislio da neće preživeti.

24. Ovde Pavle iznosi način kažnjavanja kod Jevreja po njihovom zakonu (Mojsijeva

25,1-3). Na batine se osuđivalo obično po sinagogama. Isus je bio dva puta bijen.

25. Šibanje je bio rimski način kažnjavanja. Nama je poznato samo jedno od ovih šibanja.

Ono se dogodilo u Filibi (Dela 16,22.23).

            Sva progonstva i nevolje koje apostol ovde spominje (stihovi 23-27) navode se u poglavljima 9-19 Dela apostolskih. Ona još veća je tek trebalo da dođu. Ovde imamo, samo u malom, sliku šta apostol podrazumeva pod “zajednicom njegovih muka” (Filibljanima 3,10) i šta je sve podnosio radeći za Hristovu stvar. U Listri je bio čak kamenisan (Dela 14,19.20). U Delima apostolskim se iznosi da je Pavle pet puta putovao lađom, ali se ništa ne spominje brodolom iz Dela 27,41-44., jer se to dogodilo posle pisanja ove poslanice.

26. Pri svojim čestim putovanjima, radi sejanja evanđelja, Pavle se često izlagao mnogim

opasnostima putovanja u ono vreme. On je morao da pređe preko mnogih reka, a bilo je malo mostova. Mala Azija, Makedonija i Grčka su brdovite zemlje i prelazak reka i nabujalih potoka bio je često opasan. Putevi, sem glavnih rimskih puteva, su bili opasni zbog napada razbojnika. U Kilikiji su harali razni razbojnici i pirati tako da je Rim morao da pošalje kaznenu ekspediciju da ih uništi.

            Veliki Pavlovi neprijatelji su bili njegovi zemljaci, Jevreji. Oni su bili njegova najveća opozicija u velikim gradovima. Smetali su mu i nahuškani mnogobošci (u Filibi i Efesu). Bilo je opasnosti po gradovima kao i u nenaseljenim krajevima u Galatiji, Kilikiji, Makedoniji i Iliriji. Uz to još i neprijateljstvo Jevreja i judaista koji su mu zadavali najveće brige i muke.

27. Apostol Pavle je već proveo oko 20 godina u teškom radu propovedanja evanđelja, a

poslednjih 10 godina najvećih teškoća i nevolja tek je trebalo da nastupe. Pavle je neumorno radio i borio se i za to vreme nije mogao ni da se odmori i na miru pomoli. Često je gladovao i postio bilo zbog nevolja u radu ili što nije imao šta da jede. Morao je da podnosi hladnoću i golotinju iz nemaštine ili zbog pljačkanja.

            28-29. Pored svega toga Pavle je imao i svoje redovne dužnosti i poslove kao propovednik evanđelja. On je imao veliku brigu (grč. merimna = briga, staranje) jer su se stalno javljali problemi i teškoće, a to mu je uzimalo mnogo vremena.

            Apostol je želeo da svima pomogne. On je hrabrio one koji su klonuli. Kad je neko bio slab, on je to saosećao. Ako je neko pao, on je revnošću goreo da ga podigne.

            “30. Ako mi se valja hvaliti, svojom ću se slabošću hvaliti;

31. Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji je blagosloven uvek, zna da ne lažem.
32. U Damasku neznabožački knez[390] cara Arete čuvaše grad Damask ( i šćaše) da me uhvati.
33. I kroz prozor spustiše me u kotarici preko zida, i izbegoh[391] iz njegovih ruku.”

30. Pavlovo “hvaljenje” je različito od hvalisanja njegovih protivnika. Oni su se hvalili na račun drugih. Pavle se nije hvalio slabostima svog karaktera nego svojim radom i okolnostima spomenutim u stihovima 23-28.

31. Ovakva svečana zakletva u poslanicama apostola Pavla je retka. On često nešto tvrdi, ali ništa se ne može uporediti sa ovim. Nije jasno na šta se ona odnosi. U svakom slučaju ona se odnosi na njegova tvrđenja.

32. Sirija sa Damaskom bila je rimska pokrajina, od 64. godine pre Hrista, koja je bila poverena Navatejima. Kako je Areta (samostalni vladar Navateje), koji je vladao od 9. godine pre Hrista do 39. godine posle Hrista, imao vlast nad Damaskom u ovo vreme, nije nam poznato. Možda je rimski imperator predao ovaj grad Areti na upravu za neko vreme da bi osigurao njegovo prijateljstvo ili iz nekog drugog političkog razloga koji nam je nepoznat. Sigurno je da Areta nije osvojio ovaj grad silom.

            Namesnik je ovo učinio po nagovoru Jevreja.

33. Svakako se ova kuća nalazila na gradskom zidu i imala mali otvor sa prednje strane. Pavle je bio spušten niz zid pomoću korpe (grč. sargane = pleteno uže) ispletene od konopca.

4. Pavlovo nebesko viđenje (12,1-5)

            “1. Ali mi se ne pomože hvaliti[392], jer ću doći na viđenja i otkrivenja Gospodnja.

2. Znam čoveka u Hristu koji pre četrnaest godina (ili u telu ne znam[393] ili osim tela, ne znam: Bog zna) bi odnesen[394] do trećega neba.
3. I znam za takvog čoveka (ili u telu, ili osim tela, ne znam: Bog zna)
4. Da bi odnesen u raj, i ču neiskazane reči kojih čoveku nije slobodno govoriti[395].
5. Tim ću se hvaliti, a sobom se neću hvaliti, već ako[396] slabostima svojim.”

1. Pavle počinje odbranom svoje službe u 10,1. On je počeo svojim ličnim iskustvima

kao Božji sluga, svojim životom, ponašanjem i nevoljama za Hrista. Sada on prelazi na svoj najveći dokaz – na svoju ličnu vezu sa Hristom. To je njegovo natprirodno iskustvo, koje njegovi protivnici nisu doživeli. Apostol je morao da se hvali da bi opravdao svoju apostolsku službu i vest. Bez ovoga on bi sam odricao svoj apostolski autoritet i potcenio Hrista i Njegovo evanđelje.

            Govoreći o natprirodnim iskustvima koja je imao, Pavle pokazuje duh poniznosti i zavisnosti od Boga. On sebe ne uzvisuje. Apostol je imao viđenja (grč. aptasiai = viđenja) i otkrivenja (grč. apokalipseis = pokazivanja). To je ono što ne može da dokuči i otkrije čovekov razum i zato je nepoznato ljudima. To je zbog toga što se čovek odvojio od Boga. Ali, blagodareći Hristu postavljen je most između Boga i čoveka i Tvorac može opet da stupi u vezu sa svojim stvorenjima. Pavle je često održavao ličnu vezu sa Bogom.

2. Da apostol ovde govori o sebi izlazi iz nekih činjenica. On ovo viđenje iznosi jer je

ovde reč o njegovom životu i radu. Iz stiha 7. se jasno vidi da je on imao ova viđenja i otkrivenja. On ovde govori u trećem licu da bi izbegao hvalisanje kao što je činio i apostol Jovan.

            Prošlo je 20 godina od kako se Isus pojavio Pavlu na putu za Damask. Ova poslanica je pisana oko 57. godine posle Hrista. Četrnaest godina ranije Varnava je doveo Pavla u Antiohiju (Dela 11,25.26). Tada je Pavle dobio ovo viđenje.

            Za vreme viđenja nastaje potpuna neosetljivost za okolinu i sve predmete dok ono što se vidi u viđenju oseća se kao stvarnost u životu.

            Po Svetom pismu prvo “nebo” je zemljina atmosfera, drugo “nebo” su zvezde ili nebeska tela, a treće “nebo” je mesto gde su Bog i nebeska bića. Dakle, Pavle je bio uznesen u Božju prisutnost.

            3-4. Ova Božja prisutnost je “raj” o kome i Isus govori u Luci 23,43. On je tamo čuo reči koje se ne mogu izgovoriti ljudskim jezikom. Pavle nije trebalo o tome nikom da govori.

5. Pavle je mogao da se pohvali jer mu je Bog dao veliku čast da bude primljen u Božju audijenciju. Ovo je dovoljno da on polaže pravo na čast i autoritet. Ali, on neće da se hvali njegova ličnost.

5. Pavlova poniznost zbog “žalca u meso” (12,6-10)

“6. Jer kad bih se i hteo hvaliti, ne bih bio razuman, jer bih istinu kazao; ali štedim[397] da ne bi ko više pomislio za mene nego što me vidi ili čuje što od mene.

7. I da se ne bih poneo[398] za premnoga otkrivenja, dade mi se žalac u meso, anđeo[399] sotonin, da me ćuša[400] da se ne ponosim.
8. Zato tri puta Gospoda molih da odstupi od mene[401].
9. I reče mi: dosta ti je moja blagodat[402]; jer se moja sila u slabosti pokazuje sasvim[403]. Dakle ću se najslađe[404] hvaliti svojim slabostima, da se useli u mene sila Hristova.
10. Zato sam dobre volje[405] u slabostima, u ruženju[406], u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista[407]: jer kad sam slab onda sam silan[408].”

6. Pavle bio mogao da kaže i više o natprirodnim otkrivenjima koja je primio. Kao čovek mogao bi da se pohvali, ali on se mudro i ponizno uzdržava od toga. On sve ovo iznosi samo zato da bi odgovorio na optužbe svojih protivnika. Ono što je on izneo dovoljan je dokaz da je apostol samo ako oni hoće to da uvide.

            7-9. Bog štiti Pavla od njega samog. Zato je dozvolio da apostol dobije “žalac” (grč. skolops = oštar komad drveta) u meso. Bolest je bila fizičke, a ne duševne ili duhovne prirode.

            Duh proroštva kaže: “Pavle je imao telesnu bolest; njegov vid je bio slab. On je mislio da će ovu teškoću moći da ukloni ozbiljnom molitvom. Ali Gospod je imao svoj cilj i zato je rekao Pavlu: ne govori mi više o tome. Dosta ti je moja milost. Ona će te osposobiti da podnosiš ovu bolest. Tri puta se Pavle molio Bogu da ga izleči, kao što je i Isus tri puta molio da ga čaša mimoiđe.” (Pismo 207,1899)

            “Pavle je osećao da je bolest od koje je on patio bila velika smetnja u njegovom radu i često je molio Gospoda da ga oslobodi od nje. Ali Bog nije našao za potrebno da odgovori na njegove molitve u ovom pogledu iako ga je uveravao da mu je dosta njegova milost.” (LP, 175.176)

            Ova nevolja je došla od Sotone, ali ju je Bog dozvolio. Tako je bilo i sa Jovom (O Jovu 1,6-12; 2,7). Sotona je vršio nasilje nad apostolom da bi mu dojadio i ometao rad, ali apostol se do kraja pokorio i potpuno odrekao sebe kao i Isus.

10. Ono što želi Gospod, dopada se i Pavlu. Bog zna šta je najbolje i apostol je voljan da tako bude.

            Kod hrišćana ono što je slabo može da se pretvori u jako, a poraz da postane pobeda. Stvarna snaga karaktera počinje u slabosti, nepoverenju u sebe i pokornosti Božjoj volji. Čovek koji je jak u svojoj sili on se uzda u sebe, a ne oslanja se na Boga. Takav ne oseća potrebu za božanskom milošću. Heroji vere – Noje, Avram, Mojsije, Ilija, Danilo i drugi, naučili su istu lekciju. Samo oni koji su se osećali slabi i nesigurni, pa su se zato uhvatili za Božju volju upoznali su šta je to prava sila.

6. Apostol se nije obogatio na njihov račun (12,11-18)

“11. Postadoh bezuman hvaleći se[409]; jer je trebalo da me vi hvalite; jer ni u čemu nisam manji od prevelikih apostola, ako i jesam ništa.

12. Jer znaci apostolovi učiniše se među vama[410] u svakom trpljenju[411], u znacima i čudesima i silama.”

11. Vernici u Korintu su poverovali tvrđenjima lažnih apostola, što je Pavla primoralo da jasno i otvoreno kaže sve ono što je spomenuto u 11. i 12. poglavlju. Trebalo je da mu veruju i da ga brane od ovih “prevelikih apostola” (uporedi 11,5). U poređenju sa ovim samopostavljenim apostolima iz Korinta, Pavle je bar jednak sa njima, ako u poređenju sa Hristom nije ništa, što njegova slabost jasno potvrđuje.

12. Pavle im je pružio znake svog pravog apostolstva koji se sastoje u njegovoj službi samoodricanja (11,7-12), u velikom trudu da savlada sve smetnje (11,23-27), u njegovim viđenjima i otkrivenjima (12,1-6), i u pobedi nad sobom (12,7-10). On je bio veoma strpljiv prema njima. Sem toga, Pavle je pokazao mnoge znake (grč. semeia = čudesa), koji su se smatrali kao glavni dokaz apostolstva (Dela 5,12; 15,12), kao i čudesa (grč. terata = čudesa) i sila (grč. dinameis = silnih dela).

“13. Jer šta je u čemu ste manji[412] od ostalih crkava, osim samo što vam ja ne dosadih? Bacite na mene ovu krivicu[413].

14. Evo sam gotov treći put da vam dođem, i ne dosađujem vam[414]; jer ne tražim što je vaše nego vas. Jer deca nisu dužna roditeljima imanja teći nego roditelji deci.
15. A ja dragovoljno potrošiću i biću potrošen za duše vaše[415], ako i ljubim ja vas odviše, a vi mene manje ljubite.[416]

13. Crkva u Korintu je uživala sve prednosti i imala sve koristi koje Hristov apostol može da joj pruži. To su: propovedanje evanđelja, proučavanje, znaci i čudesa, poslanice i pomoć u organizaciji.

            Njegovi kritičari nisu ništa od ovoga učinili za njih. Jedino što su više učinili to je da im uzmu novac i da se hvale njihovom vlastitom silom. A Pavle, koji ima najviše prava da se hvali i dobije materijalnu naknadu, odbija i da se hvali i finansijsku pomoć.

14. Prva Pavlova poseta Korintu zabeležena je u Delima 18,1. O drugim posetama do ove ubuduće, nigde se ništa ne kaže. Jedino vreme za ovu posetu moglo je da bude za vreme kad je apostol radio u Efesu. Ova poseta je mogla da bude u vezi sa odbijanjem korintske crkve da posluša savete i pouke iznesene u njegovoj poslanici.

            Apostol ne želi ništa njihovo da uzme kao što su to učinili lažni apostoli. On traži samo njihovo srce, a ne materijalne stvari. Njegov odnos prema vernicima u Korintu je kao odnos oca prema deci. Ali, oni su još maloletna deca, zato je on kao otac još odgovoran prema takvoj deci.

15. Pavle je spreman da za svoju duhovnu decu sve da i sam da se žrtvuje za njihovo spasenje. Ali, prava ljubav često se ne ceni.

            “16. Ali neka bude[417], ja ne dosadih vama, nego lukav budući dobih vas prevarom[418].

17. E da li vas što zakidah preko koga od onih koje slah k vama?[419]
18. Umolih Tita, i s njim poslah brata: e da li vas Tit što zakide?[420] Ne hodismo li jednim duhom[421]? Ne jednim li stopama[422]?”

16. U stihovima 16-18 Pavle energično poriče da je hteo da ih iskoristi bilo otvoreno ili podmuklo lukavošću.

            Pavle slikovito prikazuje da su njegovi neprijatelji tvrdili kako on neće da uzme novac od njih direktno. Ali, zar on to ne čini, pitaju se oni, kad je poslao Tita, da pokupi darove? Kako se može znati da on nije potajno nagradio sebe i svoje drugove iz ovog fonda?

            Opšte je mišljenje da apostol u stihu 16. samo navodi što su mnogi njegovi neprijatelji mogli da govore, a ne da apostol nešto govori o svome načinu rada.

17. U ovom stihu Pavle poziva svoje protivnike da pruže dokaz da je hteo da iskoristi vernike u Korintu, bilo sam ili preko svojih saradnika. Neki njegovi saradnici radili su sa njim u Korintu ili, kad je on radio u drugom gradu, on ih je poslao kao nosioce njegove poslanice i kao lične predstavnike.

18. Kad je pisao ovu poslanicu apostol Pavle je bio još u Makedoniji, a pripremao se da pođe u Korint. U to vreme se Tit vratio iz Korinta (7,5-7).

            Tit je doneo Pavlu dobar izveštaj o crkvi u Korintu. Izgleda da je i Tit prihvatio dobar Pavlov savet i sam se izdržavao dok je bio u Korintu. Ovaj Titov primer zadobio je ljubav i poverenje vernika u ovoj crkvi. Tako je njegov zadatak uspeo. Niko u Korintu nije optužio Tita da ih on iskorištava.

1. KONAČNI POZIV NA POKAJANJE

(2.Korinćanima 12,19 – 13,10)

“19. Mislite li opet[423] da vam se odgovaramo[424]? Pred Bogom u Hristu govorimo, a sve je ljubazni[425], za vaše popravljanje.

20. Jer se bojim da kad po čem dođem neću vas naći kakove hoću[426], i ja ću se naći vama kakova me nećete[427]: da kako[428] ne bude svađe, zavisti, srdnje, prkosi, opadanja, šaptanja[429], nadimanja bune.
21. Da me opet kad dođem ne ponizi Bog moj u vas, i ne usplačem[430] za mnogima koji su pre sagrešili i nisu se pokajali[431] za nečistotu i kurvarstvo[432] i sramotu što počiniše.”

19. Grčki izraz ovde upotrebljen označava pravni pojam odbrane optuženog na sudu. Neki

vernici u Korintu mogu da steknu pogrešan utisak. Svaki pokušaj samoodbrane smatra se kao znak da je neko slab ili čak kriv. Pavle se brani samo zato da bi uklonio zablude i nerazumevanje kao i da skine sa sebe odgovornost kao Hristov izaslanik. On je bio dužan da otkloni koliko je do njega stajalo svaku smetnju i učini sve da se vernici u Korintu vrate sa svog pogrešnog puta. Oni moraju da imaju normalan stav prema apostolu ako hoće da se oslobode lažnih apostola koji su ih zaveli. On ne misli na sebe i svoj uspeh nego samo na njihovo dobro duhovno stanje.

20. Pavle im govori ne sa visine nekog crkvenog visokog funkcionera nego kao njihov brat u

Hristu. On im iznosi grehe koji dele i ruše crkvu. To su: rasprave, zavisti, gnev, svađe, prkosi, ogovaranje, mrmljanje, oholost i bune.

21. Pavle misli na ponavljanje neugodnosti i poniženja (grč. tapeineo = načiniti niskim,

uniziti, vidi: 7,6; 11,7), koje je imao kad ih je ranije posetio, mada se većina pokajala i napustila svoj pogrešni put. Nema većeg poniženja za Božjeg slugu nego kad vidi da oni koje je on obratio žive u grehu. Apostol mora da bude žalostan i da tǔži nad onima koji su dohovno mrtvi.

            Po izrazu “mnogima” može se jasno videti da je bilo dosta onih koji su ranije grešili. Iz grčkog teksta izlazi da su oni živeli u grehu i nisu pokazivali nikakvog znaka pokajanja. To su bili stari grešnici, koji su nastavili život kakav su vodili kad su još bili mnogobošci. Oni su živeli u strastima, kakvih je dosta bilo u Korintu, bili nemoralni i poročni kao i mnogobošci.

            “(13) 1. Ovo treći put idem[433] k vama; u ustima dva ili tri svedoka ostaće svaka reč[434].

2. Napred kazah i napred govorim kako u vas bivši drugi put[435], i sad ne budući kod vas[436] pišem onima koji su pre sagrešili[437] i svima, ostalima da ako dođem opet neću poštedeti[438].
3. Jer tražite da iskušate Hrista što u meni govori[439], koji među vama[440] nije slab, nego je silan među vama.
4. Jer ako i raspet bi po slabosti[441], ali je živ po sili Božjoj[442]; jer smo i mi slabi u Njemu, ali ćemo biti živi s Njim silom Božjom među vama[443].
5. Sami sebe okušajte[444] jeste li u veri, sami sebe ogledajte[445]. Ili ne poznajete sebe da je Isus Hristos u vama? Već ako da u čemu niste valjani[446].
6. A nadam se da ćete poznati da mi nismo nevaljani.”

1. Ovo je poslednja Pavlova vest i opomena vernicima u Korintu. Kod nekih je još uvek

postojalo duhovno opadanje radi kojeg je on pisao poslanice i verovatno ih posetio prema 12,14., a zbog čega je i Tita poslao. On ih poslednji put ozbiljno opominje pre nego što preduzme ozbiljne korake u ime Hristovog autoriteta. On ih podseća na staro načelo, poznato još u Starom zavetu (4.Mojsijeva 35,30), a na koje se pozivao i Hristos (Matej 18,16).

            Pavle je, izgleda, za vreme svoje poslednje posete blago postupao i izbegavao stroge mere, što su oni tumačili kao znak njegove slabosti ili kukavičluka. On govori o ovoj poseti kao o poniženju, jer je ova neposlušna manjina podrugljivo tražila dokaz njegovog autoriteta.

2. Prilikom poslednje posete i u poslednjoj poslanici on ih je već opomenuo kao crkvu, a

sada dolazi samo isključenje. Oni su imali prilike da se pokaju i poprave; ako to nisu učinili oni će sad morati da dođu pod strogu crkvenu disciplinu.

3. Vernici koji su pripadali ovoj buntovničkoj grupi smatrali su Pavla slabićem i odbijali

da ga prime kao Hristovog izaslanika. Ali, iako je apostol “slab” kao čovek (11,21.29), on je silan “u dokazivanju Duha i sile” (1.Korinćanima 2,4): Pavle je bio “silan” u poznanju istine, u nauci, u spasavanju ljudi od greha i duhovnom preporođenju, kao i u čudesima. Svi koji su hteli, mogli su da vide da je on Hristov apostol. Oni imaju dokaza da je Hristos govorio preko Pavla, svog apostola. Ali, vernici naklonjeni svetu nisu u svemu tome videli dokaz. Pavlovi neprijatelji su ustvari izazivali ne Pavla nego Hrista.

4. Apostol Pavle nalazi utehu u pomisli da niko nije bio slabiji i bespomoćniji od Hrista

kad je bio na krstu u samrtnoj agoniji, bespomoćan i osramoćen. Pa ipak, Hristos je živ i visoko uzdignut.

            Svi koji su u Hristu uzimaju učešća ne samo u Njegovom poniženju, nego i u Njegovoj sili, “koja se potpuno pokazuje u ljudskoj slabosti” (12,9). Buntovnici u korintskoj crkvi imaju posla s Hristom, koji je živ “Božjom silom”, a ne sa Pavlom – “slabim” čovekom, kao što oni misle. Pavle priznaje svoju slabost kao čovek pred Hristom, ali on se hvali Hristovom silom koja je u njemu i preko njega radi među njima.

5. U ovom stihu Pavle skreće njihovu pažnju sa sebe na njih same i podstiče ih da sebe

kritički posmatraju.

            Svaki Hristov sledbenik ispituje svaki dan svoj život. Ako bi sebe više ispitivali onda bi manje druge kritikovali. Vernici u Korintu više su gledali druge i osuđivali ih nego sebe. Onako kako kritikujemo druge tako treba i sebe da kritikujemo. Ali, čovek drugačije gleda na sebe i svoj karakter nego na druge. Mnogi se ne trude da sebe stvarno upoznaju nego iznalaze greške kod drugih dok za sebe smatraju da su dobri.

            Mi treba da ispitujemo u kakvom smo ličnom odnosu sa Hristom, a ne samo da upoznamo Njegovu nauku. Naše poverenje u Boga i revnost zavisi od naše vere u Hrista kao Gospoda i ličnog Spasitelja. Mnogi gledaju na ono što je od manjeg značaja. Njima je dosta da je neko vernik, da svetkuje subotu, daje desetak, prisustvuje bogosluženju, itd.  Sve je to potrebno, ali lično iskustvo sa Bogom, Hristova milost koja nas jedino može preobraziti, revnost u objavljivanju Božje volje, kontrola naših pobuda i nesebičnost u službi za naše bližnje, sve to je pretežnije. Ako sve ovo ne nađemo u sebi, onda još nismo pravi hrišćani.

6. Pavle se nada da će vernici u Korintu u njemu ipak prepoznati Hristovog apostola.

“7. Molimo se Bogu da vi ne činite nikakva zla, ne da se mi valjani pokažemo, nego da vi dobro činite, a mi kao nevaljani da budemo[447].

8. Jer ništa ne možemo na[448] istinu nego za istinu.
9. Jer se radujemo kad mi slabimo, a vi jačate[449]. A zato se i molimo Bogu, za vaše savršenstvo.
10. Zato, ne budući kod vas[450], pišem ovo da kad dođem ne učinim bez štedenja[451] po vlasti koju mi je Gospod dao na popravljanje[452], a ne za raskopavanje[453].”

7. Nema mnogo izveštaja u Svetom pismu o ovakvoj nesebičnosti kao što se pokazao

apostol Pavle. Njegova pobuda kad poziva vernike u Korintu da ne čine nikakvo zlo nije zato da bi on pokazao da je Hristov apostol, nego da oni postanu pravi hrišćani. Ako oni i ne vide u njemu pravog apostola oni bi na taj način dali dokaz da su dobri hrišćani.

8. Ovde je reč o istini koja je u Isusu Hristu. Ova istina ostaje večito. Neprijatelji ove

istine su već pobeđeni. Ako se vernici u Korintu predaju ovoj istini nemaju čega da se boje, jer je istina nepobediva.

9. Od stihova 7-10 Pavle hrabri vernike u Korintu da idu do potpune pobede i

obnovljenja. To je i njegov cilj sa njima i svrha njegove poslanice. On bi bio srećan da se pokaže slab u upotrebi svog disciplinskog prava, samo kad bi oni bili jaki u Duhu i odsjajivali Hristovim karakterom. Pavle bi želeo da vidi one koje je on obratio da su postigli hrišćansku zrelost.

10. Cilj evanđeoskog autoriteta je popravljanje i izgradnja crkve i usavršavanje vernika.

Crkvena disciplina samo služi tome. Za Pavla ne bi bilo nikakvo zadovoljstvo da neke vernike crkve mora da isključi. On će ovu meru da upotrebi samo u krajnjem slučaju. Njegov je cilj da ljude dovede u pokornost Hristu, a to se ne može da učini upotrebom sile.

IV        Z A V R Š E T A K    P O S L A N I C E

(2.Korinćanima 13,11-13)

“11. A dalje[454], braćo, radujte se[455], savršujte se[456], utešavajte se, jednako mislite[457], mir imajte; i Bog ljubavi i mira biće s vama.

12. Pozdravite jedan drugoga celivom svetim. Pozdravljaju vas svi sveti.
13. Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i zajednica Svetoga Duha sa svima vama. Amin.”

11. Pavle završava svoju poslanicu hrabrenjem, pozdravom i blagoslovom. Njegovo

okrepljenje sadrži četiri hrišćanske osobine koje mogu da sačuvaju vernike korintske crkve od zla koje im preti. To su: radost, usavršavanje (uzajamno podsticanje na popravljanje), jedinstvo i mir tj. život u slozi.

12. U ono vreme, a i danas u mnogim zemljama poljubac je srdačni oblik pozdrava. On

se stavljao na obraz, čelo, ruke, pa i noge, ali nikad na usta; muškarci sa muškarcima, a žene sa ženama. Ovaj pozdrav ima svoje poreklo u Starom zavetu (1.Mojsijeva 29,13) i izražava ljubav, izmirenje, radost i počast. Justin Mučenik kaže da se on upotrebljavao pri Večeri Gospodnjoj.

13. Hrišćani su se u Novom zavetu međusobno nazivali “svetima” zato što su se odlučili

da žive svetim životom.

            Ovo je jedini stih u Novom zavetu koji sadrži apostolski blagoslov u svom punom obliku. Od najranijeg vremena on je deo crkvene liturgije. Ovaj stih se izgovarao pri krštenju novih vernika i raspuštanju sabora hrišćana.

            Pored Matej 28,19 ovo je jedini stih koji jasno potvrđuje nauku o Trojstvu.

            Uskoro posle slanja ove poslanice apostol Pavle je posetio Korint i tamo proveo tri meseca (Dela 20,1-3). U ovo vreme on je napisao Poslanicu Rimljanima i Poslanicu Galatima. Vernici u Korintu su prihvatili savete koje im je apostol dao u ovoj poslanici i tako su radili. U svojoj Poslanici Rimljanima Pavle piše da je bio dobro primljen u Korintu (Rimljanima 16,23). Prikupljanje za siromašne u Korintu bilo je uspešno (Rimljanima 15,26-28).

            Rani hrišćanski izveštaji ne pružaju nam nikakvih podataka o crkvi u Korintu do pri kraju ovog veka, kad im je Kliment Rimski uputio svoju poslanicu.

[1] Partajičan = stranački, koji pripada nekoj stranci, pristrasan

[2] „milost“ (Bak.)

[3] „one“ (S)

[4] „Jer, kao što nas obilno snalaze stradanja Hristova“ (Stef.)

[5] „tako je kroz Hrista obilna i uteha naša“ (Stef.)

[6] „Ako podnosimo nevolje“ (S)

[7] „Ako priznamo utehu, to je za vašu utehu koja vam omogućava da strpljivo podnosite iste patnje koje i mi podnosimo“ (S)

[8] „Naša je nada za vas čvrsta“ (S)

[9] „jer znamo da ćete, kao što delite s nama patnje, tako deliti i utehu“ (S)

[10] „Ne bismo hteli, braćo, da ostanete u neznanju“ (S)

[11] „u pogledu nevolje naše“ (S)

[12] „da smo bili isuviše, preko snage, opterećeni“ (Stef.)

[13] „tako da nam je bio već dodijao život“ (Šarić)

[14] „I već smo sami sebe osudili bili na smrt“ (Stef.)

[15] „ali to beše da se ne bismo uzdali sami u sebe“ (S)

[16] „opet“ (Bak.)

[17] „Jer nas i vi pomažete molitvom“ (Šarić)

[18] Šarić

[19] „ponos“ (S)

[20] „u svetosti i čistoti pred Bogom“ (Bak.)

[21] „ljudskoj“ (Stef.)

[22] „ponašali se u svetu“ (S)

[23] „prema“ (S)

[24] „potpuno“ (Stef.)

[25] „donekle“ (Stef.)

[26] „uverenju“ (S)

[27] „primite“ (S)

[28] „preko vašeg grada“ (S)

[29] „zar sam“ (S)

[30] „lakouman bio“ (Stef.)

[31] „Ili ja odluke koje donosim, donosim čisto prema ljudskim razlozima tako da kod mene istovremeno bude ‘da’ i ‘ne’“ (S)

[32] „Uistinu, sva obećanja Božja imaju u Njemu svoje ‘DA’“ (S)

[33] „zato i mi po Njemu velimo svoj ‘Amin’ na slavu“ (S)

[34] „Onaj koji nas i vas jača u Hristu, onaj koji nas je pomazao, jest Bog“ (S)

[35] „da vas poštedim nisam ponovo došao u Korint“ (S)

[36] „Ne bismo se hteli vladati kao gospodari vaše vere“ (S)

[37] „mi doprinosimo“ (Bak.)

[38] “jer ste vi čvrsti u veri” (Bak.)

[39] „jer ako ja vas ožalostim“ (Bak.)

[40] „razveseliti“ (S)

[41] „ako ne onaj koga ja žalostim“ (S)

[42] „Pa i pisao sam vam ovo isto da me ne ražaloste na mom dolasku oni koji bi me trebali razveseliti, uveren za vas sve da je moja radost i vas sviju“ (S)

[43] „U velikoj žalosti i tužnog srca i s mnogim suzama pisah vam“ (Bak.)

[44] „prema“ (S)

[45] „Ako me je ko ražalostio“ (S)

[46] „donekle“ (Stef.)

[47]“da ne preterujem sve vas” (S)

[48] „od većine“ (Stef.)

[49] „naprotiv, radije“ (S)

[50] „utešite ga“ (S)

[51] „da ga slučajno ne bi srušila prevelika žalost“ (S)

[52] „da pokažete ljubav prema njemu“ (S)

[53] „da vidim da li ste u svemu poslušni“ (S)

[54] „pred“ (Bak.)

[55] „iako“ (S)

[56] „duševnog“ (S)

[57] „budući da tu ne nađoh“ (S)

[58] „krenuh“ (Bak.)

[59] „širi“ (Bak.)

[60] „propadaju“ (S)

[61] „podoban“ (Bak.)

[62] „izopačuju Reč Božju“ (Šarić)

[63] „iskreno“ (Bak.)

[64] „kao od Boga poslani“ (S)

[65] „Počinjemo li ponovo preporučivati sami sebe“ (S)

[66] „preporučnih pisama“ (Stef.)

[67] „Ta vi ste“ (Bak.)

[68] „Očito je da ste vi pismo Hristovo“ (S)

[69] „tablicama“ (Bak.)

[70] „nego na pločama ljudskih srca“ (Stef.)

[71] „kadri“ (Stef.)

[72] „kao da od nas samih dolazi“ (Bak.)

[73] „sposobnost“ (S)

[74] „koji nas je i osposobio“ (S)

[75] „saveza“ (Bak.)

[76] „ne slova nego duha“ (S)

[77] „A kad već“ (Stef.)

[78] „služba zakona koji ubija“ (S)

[79] „u kamenu“ (Bak.)

[80] „bila je tako slavna“ (Bak.)

[81] „zbog sjaja njegova lica“ (S)

[82] „mada je ta slava bila prolazna“ (Bak.)

[83] „još slavnija služba Duha“ (Stef)

[84] „ako je služba koja vodi k osudi sjajna“ (S)

[85] „Zato ono što je bilo slavno, nije, po tom poređenju, ni bilo slavno, zbog slave koja ga nadvisuje“ (Bak.)

[86] „jer ako je slavno bilo ono što beše prolazno, mnogo je slavnije ono što je trajno“ (Bak.)

[87] „obiluje sjajem“ (S)

[88] „pouzdanjem“ (Bak.)

[89] „je stavljao“ (S)

[90] „videti“ (Stef.)

[91] „kraj“ (Bak.)

[92] „Ali njihov razum otupi“ (Bak.)

[93] „ostaje“ (S)

[94] „koprena“ (Bak.)

[95] „kad čitaju Stari zavet“ (Bak.)

[96] „je razastrto“ (S)

[97] „dignuće se“ (S)

[98] „Gospodnji“ (Bak.)

[99] „otkrivena lica“ (Bak.)

[100] „kao u nekom ogledalu“ (Bak.)

[101] „istu sliku“ (S)

[102] „uvek sve slavniju, jer dolazi od Gospoda, od Duha“ (S)

[103] Bak.,S.,Stef.

[104] Bak.,S.

[105] „po milosti Božjoj“ (Stef.)

[106] „ne malaksavamo“ (Bak.)

[107] „Mi odbacujemo stidne stvari koje se čine u tajnosti“ (Bak.)

[108] „nego se objavljivanjem istine otvoreno pokazujemo“ (Bak.)

[109] „svačijoj“ (Bak.)

[110] „još“ (Bak.)

[111] „pokriveno je za one koji propadaju“ (Bak.)

[112] „bog“ (S)

[113] „Koji je slika Božja“ (Stef.)

[114] „a sebe držimo samo za sluge vaše, Isusa radi“ (Stef.)

[115] „On je zasvetlio u našim srcima“ (S)

[116] „da bi zablistalo poznanje slave Božje“ (Bak.)

[117] „nosimo“ (Bak.)

[118] „prevelika“ (Stef.)

[119] „je“ (Stef.)

[120] „ali ne malaksavamo“ (Bak.)

[121] „ne znamo kamo bi se okrenuli“ (S)

[122] „ne očajavamo“ Šarić

[123] „obaraju nas“ (S)

[124] „uvek i svuda“ (S)

[125] „smrtne patnje“ (S)

[126] „Jer mi koji smo živi“ (Bak.)

[127] „deluje“ (Bak.)

[128] „uskrsnu“ (Bak.)

[129] „zajedno preda se“ (Stef.)

[130] „Zato ne malaksavamo“ (Bak.)

[131] „pa i“ (Bak.)

[132] „kratkotrajna i mala nevolja“ (S)

[133] „donosi izvanredno veliku i večnu slavu“ (S)

[134] „prolazno“ (S)

[135] (S)

[136] (S)

[137] „šator“ (Bak.)

[138] „uništi“ (Bak.)

[139] „koja je delo Božje“ (S)

[140] „jer se samo tako, ako smo ga obukli, nećemo naći goli“ (S)

[141] „jer mi koji smo u ovome šatoru, uzdišemo opterećeni“ (Stef.)

[142] „pripravlja“ (Šarić)

[143] (S)

[144] „Tako uvijek smo puni pouzdanja, osvedočeni da se, boraveći u ovom tijelu, nalazimo u tuđini, daleko od Gospoda“ (S)

[145] „puni smo pouzdanja“ (Bak.)

[146] „ostaviti ovo telo“ (Bak.)

[147] „bilo da smo u ovom telu, ili da ga ostavimo“ (Bak.)

[148] „pred sudskom stolicom“

[149] „nastojimo da uveravamo ljude“ (Bak.)

[150] „preporučujemo“ (Bak.)

[151] „povod“ (Bak.)

[152] „ponosite“ (S)

[153] „izvan sebe“ (S)

[154] „zdrave pameti“

[155] „radi vas je“ (Šarić)

[156] (S)

[157] „lud“ (Stef.)

[158] „tako“ (Bak.)

[159] „stvorenje“ (Bak.)

[160] „ne uračunavajući“

[161] „Mi, dakle, vršimo službu poslanika u ime Hrista“ (Bak.)

[162] „U ime Hrista molimo: Pomirite se s Bogom“ (S)

[163] „Njega koji je bio bez ikakva greha“ (S)

[164] „suradnici“ (S)

[165] „pravo“ (Bak.)

[166] „Mi ničim ne dajemo nikakva povoda sablazni“ (S)

[167] „da se službi našoj ne prigovori“ (Bak.)

[168] „pokazujemo se“ (Bak.)

[169] „velikom“ (Bak.)

[170] „teškoćama“ (Bak.)

[171] „pod udarcima“ (S)

[172] „u naporima“ (S)

[173] „u znanju“ (Stef.)

[174] „s oružjem s kojim pravda i napada i brani se“ (Bak.)

[175] „Usred slave i usred sramote“ (Bak.)

[176] „Usred dobrog i rđavog glasa“ (Bak.)

[177] „ali ipak poznati“ (Bak.)

[178] „Kao kažnjavani, ali ne ubijeni“ (Bak.)

[179] „čini se da smo žalosni, a zapravo smo uvek veseli“ (S)

[180] „čini se da smo ljudi bez ičega, a zapravo smo oni koji posedujemo sve“ (S)

[181] „Već vam otprije govorimo posve otvoreno“ (S)

[182] „raširi se“ (Bak.)

[183] „ali imate tesan prostor za nas u svom srcu“ (S)

[184] „Vratite nam to jednakom merom“ (Bak.)

[185] „svojoj“ (Bak.)

[186] „raširite se i vi“ (S)

[187] „Ne budite s nevernicima pod jednim te istim jarmom“ (S)

[188] „zajedničkog“ (Bak.)

[189] „svetlost“ (Bak.)

[190] „Kako je moguć sporazum između „ (S)

[191] „zajednica“ (S)

[192] „slaže“ (Stef.)

[193] „hram“ (S)

[194] „među“ (Bak.)

[195] „otidite od njih“ (Stef.)

[196] „ne dirajte što je nečisto“ (Bak.)

[197] „Svemogući“ (Stef.)

[198] Stvarnost, Bakotić

[199] „nečistote“ (Bak.)

[200] „nastavljajući svoje posvećenje u strahu Božjem“(Bak.)

[201] „Dajte nam mesto u srcima svojim“ (Bak.)

[202] „štete naneli“ (S)

[203] „Ne govorim to da bih vas osudio“ (Bak.)

[204] „jer sam već rekao“ (Stef.)

[205] „da s vama umiremo i s vama živimo“ (Šarić)

[206] „Veliko je moje pouzdanje u vas“ (Šarić)

[207] „prepun“ (Stef.)

[208] „nismo imali mira“ (Bak.)

[209] „imasmo nevolju“ (Bak)

[210] „potištene“ (S)

[211] „zbog vas“ (S)

[212] „On nas je izvestio o vašoj čežnji“ (S)

[213] „Pa ako sam se pre i pokajao“ (Stef.)

[214] „ipak“ (Stef.)

[215] „ako vas je zamalo i ožalostila“ (Stef.)

[216] „što ste se ožalostili“ (Stef.)

[217] „ne pretrpite nikakve štete“ (S)

[218] „niko nikad ne pokaje“ (Bak.)

[219] „nezadovoljstvo“ (Stef.)

[220] „osudu“ (Bak.)

[221] Stef.

[222] „osuda“ (Bak.)

[223] „vaše za vas – za nas“ (Bak.)

[224] „To nas je utešilo“ (Stef.)

[225] „obradova nas još više radost Titova“ (Bak.)

[226] „ako“ (Bak.)

[227] „niste me postideli“ (S)

[228] „tako se i ono čime smo se pred Titom hvalili pokazalo da je istinito“ (S)

[229] „I srce njegovo još vas više ljubi“ (Šarić)

[230] „kad se seti poslušnosti svih vas“ (Stef.)

[231] „A javljamo vam“ (Šarić)

[232] „Usred mnogih nevolja, kojima su okušane“ (Bak.)

[233] „njihova oduševljena radost“ (Bak.)

[234] „veliko“ (Bak.)

[235] „darežljivosti“ (Bak.)

[236] „darežljivi“ (Bak.)

[237] „I usrdno nas molili za milost da mogu sudelovati u ovoj službi milosrđa u korist svetih“ (S)

[238] „I ne samo što su doprinosili, kao što se i nadasmo, nego se oni sami najpre predaše Gospodu, a posle nama po volji Božjoj“ (Bak.)

[239] „To dobrotvorno delo“ (Bak.)

[240] Bak.

[241] „bogati“ (Stef.)

[242] „poznanju“ (Bak.)

[243] „prema“ (Bak.)

[244] „istaknite se i u ovom delu milosrđa“ (S)

[245] „nego revnošću drugih kušam i vašu ljubav je li istinita“ (Stef.)

[246] „To je savet koji vam dajem“ (Bak.)

[247] „jer se to i priliči vama“ (Bak.)

[248] „koji već lanjske godine počeste ne samo činom nego i predlogom ovo delo“ (S)

[249] „delo“ (S)

[250] „kao što ste bili spremni hteti, tako budite spremni i izvršiti prema svojim mogućnostima“ (S)

[251] „Spremnost je, ako postoji, ugodna po onome što ko ima, a ne po onome čega stvarno nema“ (S)

[252] „Jer se ne radi o tome“ (Bak.)

[253] „da se vi izložite nemaštini da se drugima pomogne“ (Bak.)

[254] „nego da bude svima jednako“ (Bak.)

[255] „oskudicu“ (S)

[256] „istu revnost“ (Stef.)

[257] „molbu“ (Bak.)

[258] „ali kako je pun revnosti“ (Šarić)

[259] „koga kao propovednika evanđelja hvale sve crkve“ (Stef.)

[260] „nama“ (Bak.)

[261] „da ove darove odnesu“ (L.Albrecht)

[262] „koje obavljamo na slavu samoga Gospoda“ (S)

[263] „i za svedočanstvo naše dobre volje“ (Bak.)

[264] „Da tako izbegnemo te nas ko ne ozloglasi zbog ove velike svote kojom upravljamo“ (S)

[265] „jer se mi staramo za ono što je“ (Bak.)

[266] „prilikama“ (Bak.)

[267] „a sad je i još revniji zbog velikog pouzdanja u vas“ (S)

[268] „Što se tiče Tita“ (S)

[269] „što se tiče“ (S)

[270] „Pokažite mi, dakle, pred crkvama ljubav svoju i da se s pravom hvalimo vama“ (Stef.)

[271] „pomoć“ (Bak.)

[272] „ne treba da vam pišem“ (Bak.)

[273] „spremi još“ (Bak.)

[274] „oduševi“ (Bak.)

[275] „ne pokaže neosnovano naše hvaljenje vama“ (S)

[276] „spremni“ (Bak.)

[277] „nespremne“ (Bak.)

[278] „prije nas“ (S)

[279] „obećani“ (S)

[280] „da se bave tim već obećanim vašim prilozima“ (Bak.)

[281] „sve“ (Bak.)

[282] „kao obilat i velikodušan dar, a ne kao škrtarenje“ (S)

[283] „malo“ (Bak.)

[284] „malo“ (Bak.)

[285] „obilno“ (Bak.)

[286] „obilno“ (Bak.)

[287] „nek priloži“ (Bak.)

[288] „na silu“ (S)

[289] „Bog može“ (Bak.)

[290] „da mognete imati uvijek i u svemu sasvim dovoljno svega“ (S)

[291] „i još imati viška za koje mu drago dobro delo“ (S)

[292] „plodovi“ (Bak.)

[293] „dobročinstvo“ (Bak.)

[294] „koje će kroz nas činiti da se daje hvala Bogu“ (Bak.)

[295] „Jer davanje ove pomoći“ (Bak.)

[296] „ne samo što ispunjuje potrebe svetih“ (Bak.)

[297] „S obzirom na tu pomoć hvale oni Boga“ (Bak.)

[298] „i za velikodušnost vaših darova prema njima i prema svima“ (Bak.)

[299] „I mole se Bogu za vas, jer vas oni vole za veliku milost koju vam je Bog dao“ (Bak.)

[300] „osobno“ (S)

[301] „blagosti radi i dobrote“ (Bak.)

[302] „izgledam skroman“ (Bak.)

[303] „smeo“ (Bak.)

[304] „da me ne naterate“ (Bak.)

[305] „da upotrebim tu smelost“ (Bak.)

[306] „koju nameravam upotrebiti protiv nekih“ (Bak.)

[307] „koji nas smatraju“ (Bak.)

[308] „da rušimo mudrovanje“ (Stef.)

[309] „Mi obaramo mudrovanja i svaku oholost koja se podiže protiv poznanja Božjeg“ (Bak.)

[310] „misao“ (Bak.)

[311] „i gotovi smo da kaznimo svaku nepokornost“ (Bak.)

[312] „ispuni“ (Bak.)

[313] Bak.

[314] „oholost“ (Bak.)

[315] „na vašu izgradnju“ (S)

[316] „propast“ (S)

[317] „Jer poslanice su – veli se – ozbiljne i stroge“ (S)

[318] „ali je on, kad je prisutan, slabić“ (S)

[319] „Neka onaj koji to tvrdi zapamti ovo:“ (S)

[320] „kako govorimo u poslanicama kad nismo tamo, takvi smo i u delu kad smo tamo“ (Stef.)

[321] „nisu razumni“ (Bak.)

[322] „neumereno“ (S)

[323] „merila“ (S)

[324] „dao“ (S)

[325] „preko mere“ (Stef.)

[326] „kao da nismo doprli do vas“ (S)

[327] „niti se tuđim radom hvalimo“ (Bak.)

[328] „nego se hvalimo zato što imamo nadu, ako poraste vera vaša“ (Bak.)

[329] „u granicama koje su nama određene“ (Bak.)

[330] „pa da i dalje od vas“ (Bak.)

[331] „postignuto u granicama koje su drugima određene“ (Bak.)

[332] „ponosi“ (S)

[333] „preporučuje“ (Stef.)

[334] „podneli“ (Bak.)

[335] „Ali me vi i trpite“ (Bak.)

[336] „zaručih“ (Šarić)

[337] „slučajno“ (S)

[338] „da se i misli vaše ne iskvare i ne odvrate“ (Bak.)

[339] „čistote“ (Bak.)

[340] „Jer ako neko dođe da vam propoveda drugog Isusa“ (Bak.)

[341] „od mene“ (Stef.)

[342] „vi to lijepo ‘strpljivo’ podnosite“ (S)

[343] „nadapostola“ (S)

[344] „nevešt u govoru“ (Stef.)

[345] „u poznanju“ (Bak.)

[346] „i to smo mi vama u svakom pogledu i u svakoj stvari pokazali“ (Bak.)

[347] „nadapostoli“ (S)

[348] „da bih mogao služiti vama“ (Bak.)

[349] „i kad sam kod vas bio, i bio u sirotinji, nikome na teret ne padoh“ (Bak.)

[350] „U mojoj su mi oskudici pomogla“ (S)

[351] „U svemu sam pazio da vam ne budem na teretu i paziću“ (Bak.)

[352] „Zar zato što vas ne ljubim?“ (Bak.)

[353] „uklonim“ (Bak.)

[354] „izgovor“ (Bak.)

[355] „da budu smatrani jednakim nama u onome čime se ponose“ (S)

[356] „da budu smatrani jednaki nama“ (S)

[357] „Takovi su ljudi“ (S)

[358] „lukavi“ (Stef.)

[359] „radnici“ (S)

[360] „Jer se sam sotona gradi da je svetli anđeo“ (Stef.)

[361] „osobito“ (S)

[362] „Ali će njihov“ (Stef.)

[363] „čujte me“ (Stef.)

[364] „malo“ (Stef.)

[365] „sad“ (Stef.)

[366] „kad se tako otvoreno hvalim“ (Bak.)

[367] „rado trpite“ (Bak.)

[368] „podnosite“ (Stef.)

[369] „izjeda“ (S)

[370] „vas pljačka“ (S)

[371] „licu udara“ (S)

[372] „ako tko s vama postupa s visoka“ (S)

[373] „Stidim se da to kažem“ (Bak.)

[374] „da smo se mi u tome pokazali slabi“ (S)

[375] „rado trpe“ (Bak.)

[376] „Ali, čime se god ko ponosi – kao bezuman govorim“ (S)

[377] “time se mogu i ja ponositi“ (S)

[378] „potomstvo“ (Bak.)

[379] „ne govorim po mudrosti – da nepametno reknem“ (Šarić)

[380] „preko mere sam bio bijen“ (S)

[381] „često sam bio u smrtnoj opasnosti“ (Stef.)

[382] „na pučini morskoj“ (Stef.)

[383] „opasnosti“ (Bak.)

[384] „razbojnika“ (Bak.)

[385] „sunarodnjaka“ (S)

[386] „Pored svega ostalog“ (Stef.)

[387] „spotiče“ (Bak.)

[388] „gorim“ (Bak.)

[389] Šarić

[390] „namesnik“ (S)

[391] „i tako sam umaknuo“ (S)

[392] „Moram se hvaliti. Ne vredi ništa“ (Stef.)

[393] „ne znam da li s tijelom“ (S)

[394] „uznesen“ (Bak.)

[395] „dopušteno izreći“ (S)

[396] „osim“ (Bak.)

[397] „ali se ja od toga uzdržavam“(Bak.)

[398] „uzoholio“ (S)

[399] „poslanik“ (S)

[400] „da me bije pesnicom“ (Stef.)

[401] „da ga ukloni od mene“ (Bak.)

[402] „milost“ (Bak.)

[403] „ispoljava“ (Bak.)

[404] „najradosnije“ (Stef.)

[405] „volim“ (Stef.)

[406] „uvredama“ (S)

[407] „u teskobama koje podnosim za Hrista“ (S)

[408] „jak“ (S)

[409] „Bio sam bezuman; vi me na to nateraste“ (Bak.)

[410] „Dokaze svog apostolstva pružio sam među vama“ (S)

[411] „u savršenoj strpljivosti“ (S)

[412] „U čemu dobiste manje“ (Bak.)

[413] „Oprostite mi ovu krivicu“ (Bak.)

[414] „I neću vam biti na teretu“ (Bak.)

[415] „ I ja ću rado trošiti i istrošiću i sebe za duše vaše“ (Bak.)

[416] „Ako, dakle, ja vas više ljubim, treba li da vi mene manje ljubite?“ (S)

[417] „i tako“ (Bak.)

[418] „ali sam vas, ‘lukav’ kakav jesam, ‘uhvatio na prijevaru’!“ (S)

[419] „Zar sam vas po nekome od onih koje poslah k vama iskoristio?“ (S)

[420] „Molio sam Tita i s njim poslao brata koga poznajete; zar vas je Tit iskoristio?“ (S)

[421] „istim duhom“ (S)

[422] „Zar ne istim stopama?“ (Stef.)

[423] „odavna“ (Bak.)

[424] „da se mi opravdavamo pred vama“ (Bak.)

[425] „mili moji“ (Stef.)

[426] „Bojim se, naime, da vas slučajno po svom dolasku neću naći kakve bih htio“ (S)

[427] „i da ćete vi mene naći kakva ne biste hteli“ (S)

[428] „slučajno“ (S)

[429] „podmetanja“ (Bak.)

[430] „zaplačem“ (Bak.)

[431] „obratili“ (S)

[432] „blud“ (Bak.)

[433] „dolazim“ (Stef.)

[434] „Po iskazu dva ili tri svedoka urediće se sve stvari“ (Bak.)

[435] „kazao sam, kad sam drugi put bio s vama“ (Bak.)

[436] „a sad kad sam daleko od vas“ (Bak.)

[437] „kažem još unapred onima koji su pre sagrešili“ (Bak.)

[438] „neću nikoga štedeti“ (Bak.)

[439] „jer vi tražite dokaz da Krist govori u meni“ (S)

[440] „prema vama“ (Bak.)

[441] „Istina, razapet bi zbog slabosti“ (S)

[442] „ali sad živi silom Božjom“ (Bak.)

[443] „ali ćemo se snagom Božjom s Njim pokazati živima prema vama“ (S)

[444] „ispitujte“ (Bak.)

[445] „okušajte“ (Bak.)

[446] „Ako ne, pokazujete se nevaljanima“ (S)

[447] „pa makar se mi i kao nevaljani pokazali“ (Stef.)

[448] „protiv“ (Bak.)

[449] „kad smo mi slabi a vi jaki“ (S)

[450] „odsutan“ (Šarić)

[451] „ne moradnem strogo postupati“ (S)

[452] „za izgradnju“ (S)

[453] „za rušenje“ (S)

[454] „Uostalom“ (S)

[455] „budite radosni“ (Bak.)

[456] „usavršavajte se“ (S)

[457] „složni budite“ (Bak.)

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg