Komentar druge poslanice Solunjanima

U prvim grčkim rukopisima ova poslanica ima naslov: „Pros Tesalonikes B“ (Solunjanima II). Naslov u našoj Bibliji je kasnijeg datuma.

Do skoro su se svi slagali da je ovu poslanicu napisao apostol Pavle. Ova poslanica otkriva njegov karakter i osobine. Sve potvrđuje da je pisac apostol Pavle. Tek u prvoj polovini XIX veka pojavilo se pitanje da li je Pavle pisac ovoga dela, ove poslanice koja govori o „čoveku bezakonja“. Počelo se sa tvrdnjama da u Pavlovim poslanicama ne postoji ništa apokaliptički kao u ovoj poslanici. Ali, ovo nije nikakav dokaz da Pavle nije pisac ove poslanice. Mi znamo da je sam Pavle imao viđenja (Dela 22,17-21; 2.Korinćanima 12,2-4), pa nije nikakvo čudo što on piše nešto apokaliptički. On se naročito starao da Božji narod ne bude prevaren u pogledu vremena Hristovog dolaska nego da bude spreman. U vezi sa ovim, apostol se služi i proročanstvom.

            Vreme i mesto pisanja ove poslanice je isto kao i kod Prve poslanice Solunjanima. Apostol Pavle, na svom drugom misionarskom putovanju, se nalazio u Korintu. Ova, Druga poslanica Solunjanima, napisana je samo nekoliko meseci posle prve poslanice. Po svoj prilici oni koji su nosili prvu Pavlovu poslanicu Solunjanima, vratili su se u Korint i doneli apostolu vest o nezdravom i fanatičkom duhu i nemirima među vernicima u Solunu. Oni su počeli da šire glasove o skorom Hristovom dolasku. Ovo je bilo ozbiljno stanje. Oklevanje je moglo da bude opasno po crkvu.

            Pošto se u ovoj poslanici ništa dalje ne spominje o načinu Hristovog dolaska i vaskrsenju umrlih pravednika, izgleda da je prva Pavlova poslanica pomogla da crkvi bude jasan ovaj predmet. Apostol je pomogao da se razume potreba pripremanja za dan Hristovog dolaska. Izgleda da su neki tako razumeli apostola Pavla kao da on očekuje skori Hristov dolazak (2.Solunjanima 2,2). Da on nije tako mislio vidi se po tome što on podseća vernike da ih je on lično učio kako treba najpre da dođe otpad kad se pojavi antihristos (2,3.5). Pavle opominje neuredne i neradnike u crkvi koji su tvrdili da ne treba raditi jer je Hristov dolazak pred vratima. On ih je opomenuo u svojoj prvoj poslanici. A sada on ih moli i zapoveda im u Gospodu (2.Solunjanima 3,12). On traži da protiv takvih crkva preduzme disciplinske mere dok se ne poprave (3,14.15).

            Sadržina Druge poslanice Solunjanima je praktična pobožnost (1,11.12). Malodušni treba da se ohrabre i učvrste, a nemirni umire (3,12). Crkva mora da zna o zavodničkom rodu Hristovog neprijatelja koji unosi zabunu i otpad. On će na kraju da razvije veliku snagu i izvrši velike prevare (2, 3-12).

            O ovoj poslanici su znali Polikarp, Justin, Muratorijevi fragmenti, Irinej i Kliment Aleksandrijski. Poslanicu je apostol pisao u Korintu pre 70. godine.

I  UTEHA PROGONJENIM VERNICIMA 

(2.Solunjanima 1,1-12)

1. Pozdrav (1,1.2)

„1. Od Pavla i Silvana i Timotija crkvi Solunskoj u Bogu ocu našemu i Gospodu Isusu Hristu:

2. Blagodat vam i mir od Boga oca našega i Gospoda Isusa Hrista.“

                                                                                                (1,1.2)

1-2. Pomagači sa apostolom su isti kao i u prvoj poslanici.

„Blagodat vam i mir“.  Ovo  je  uobičajen  Pavlov  blagoslov.  Samo  u  pastirskim

poslanicama ovom se izrazu dodaje i reč „milost“. Apostol naglašava da duhovni darovi blagodati i mira dolaze jedino od Boga. „Blagodat“ je Božja ljubav koja ostvaruje spasenje kroz Isusa Hrista kod nedostojnih grešnika, a „mir“ je posledica ovakvog rada. Tu spada i svest o oproštenim gresima kao i priznanje pomirenja sa Bogom.

2. Zahvalnost Bogu zbog duhovnog rastenja vernika (1,3.4)

„3. Dužni smo svagda zahvaljivati Bogu za vas, braćo, kao što treba[1]; jer raste vrlo vera vaša, i množi se ljubav svakoga vas[2] među vama,

4. Tako da se mi sami hvalimo[3] vama[4] crkvama Božjim, vašim trpljenjem i verom u svima vašim gonjenjima[5] i nevoljama koje podnosite.“

                                                                                                (1,3.4)

3. Pošto je apostol doznao za dobro duhovno stanje crkve u Solunu, on zahvaljuje Bogu

za njihovu duhovnost. Bog je to učinio. Njemu jedinome pripada ova zahvalnost.

Apostol Pavle se bojao za vernike u Solunu i ozbiljno se molio da može da poseti ovu

crkvu da bi je ohrabrio i ojačao. Ova prilika mu se nije pružila. Ali, Bog je na svoj način tako blagoslovio ovu crkvu da su ojačali u veri. Nije rasla samo njihova vera, nego i međusobna ljubav (grč. agape ). Ali, ovo ne znači da nije bilo i slabosti u crkvi. U ovoj poslanici apostol im ukazuje na njihove slabosti, ali on ipak ima poverenja u njih.

4. Ove reči ne znače da svi hrišćani znaju za borbu i prilike vernika u Solunu. Možda su o tome znale neke grupe vernika u Vereji i Korintu. Kasnije Pavle se hvali crkvama u Makedoniji i poziva venike u Korintu da se ugledaju u duhovnom pogledu na crkve u Makedoniji.

            Da bi trpljenje bilo korisno ono mora da je povezano sa verom. Bez Božje pomoći niko ne može da uspe u borbi protiv sile tame. Samo trpljenje za sebe nigde se ne spominje u Svetom pismu, niti ko želi nevolje. Apostol ne hvali njih zbog nevolja koje podnose, nego zbog njihove vere i postojanosti. Zbog toga su oni izdržali progonstva i nevolje.

3. Nada na sud i spasenje (1,5-10)

„5. Za znak[6] pravednoga suda Božjega da se udostojite carstva Božjega, za koje i stradate.“

                                                                                    (1,5)

5. Što vernici u Solunu podnose progonstva i nevolje jeste znak da mora doći do

pravednog Božjeg suda, ne zbog njihovih nevolja i progonstava, nego zbog njihovog držanja prema svemu ovome. Strpljivo podnošenje i nepokolebljiva vera u vreme progonstva rezultat su Božje milosti i dokaz da će nepravda i nasilje jednom nestati sa zemlje. Hrabrost progonjenih je znak zlim progoniteljima o približavanju njihove propasti.

            Hrišćanin nije dostojan Božjeg carstva sam po sebi niti ga njegove nevolje čine takvim. Nema ništa što bi on mogao da učini da bi zaslužio Božje carstvo; samo Božjom milošću on se smatra dostojan toga.

            Za to Božje, nebesko carstvo, nisu stradali samo apostoli, nego su i vernici u Solunu bili progonjeni i stradali.

            „6. Jer je pravedno u Boga[7] da vrati muke onima koji vas muče;“

                                                                                                            (1,6)

6. Bog ne gleda kao što gleda čovek. On može da donese pravednu odluku jer On poznaje sve činjenice i zna pobude srca. Načelo pravde zahteva da se plati prema delima. Oni koji odbacuju Hristovo izmirenje ostaju bez zaštite i moraju da podnesu punu kaznu. Oni koji su vernicima u Solunu zadavali muke ne spominju se ovde, ali iz Dela 17,5-9 se vidi da su to bili Jevreji. Oni su bili podstrekači na zlo i progonitelji. Njima će se vratiti te iste muke. To je pravedno u Božjim očima.

„7. A vama koje muče, pokoj s nama kad se pokaže Gospod Isus s neba s anđelima sile svoje.“

                                                                                                (1,7)

7. Pavle ovde upoređuje platu progonitelja s platom onih koji su progonjeni. Progonitelji će primiti platu prema onome što su oni drugima učinili, dok će progonjeni dobiti ono što su želeli, „pokoj“ (mir, odmor) zajedno sa apostolima. To će se dogoditi tek kad se pokaže Hristos.

„8. U ognju plamenome, koji će dati osvetu onima koji ne poznaju Boga i ne slušaju jevanđelja Gospoda našega Isusa Hrista.“

9. Koji će primiti muku, pogibao večnu od lica Gospodnjega i od slave njegove.“

                                                                                                (1,8.9)

8. Reči „u ognju plamenome“ odnose se na 7. stih gde se opisuje Hristov dolazak. Slični stihovi i opšte učenje o ovom se slažu. U vreme dolaska Gospod će se pokazati u svojoj slavi i slavi svoga Oca, sa svetim anđelima (Luka 9,26). Ova slava će izgledati smrtnim ljudima kao plamen. Tako i Mojsije opisuje Božju slavu (2.Mojsijeva 3,2) i Jezekilj (Jezekilj 1,27), i Danilo (Danilo 7,9.10) i apostol Jovan (Otkrivenje 1,14.15).

            Oni koje Bog kažnjava dele se u dve grupe:

1. oni koji ne poznaju Boga, i
2. oni koji ne slušaju evanđelje.

Neki tumače da su ove dve grupe ljudi mnogobošci i Jevreji, ali je opravdanije da se

misli na dve grupe naroda. Prva grupa, to su oni koji su imali mogućnosti da upoznaju Boga, ali su to odbili (Psalam 19,1-3; Rimljanima 1,18-21). Druga grupa su oni koji su upoznali vest evanđelja, ali je nisu poslušali.

9. Pravo značenje dve grčke reči oletros aionios je večno uništenje. Ovim rečima se opisuje sudbina onih koji su odbacili Božju milost. Oni će konačno biti uništeni posle čega nema više buđenja. Ove Pavlove reči su suprotne učenju o večnim mukama.

            Reči “od lica Gospodnjega” izražavaju misao o odvajanju od Gospoda, kao što je vrhunac blaženstva za pravednike da gledaju Božje lice (Otkrivenje 22,4). Isto tako oni neće moći da gledaju ni slavu ili silu Hristovu (uporedi: Jovan 1,14).

            Apostol Pavle ovde ne odvaja Hristov dolazak od događaja posle hiljadu godina, nego ih uzima kao jedan događaj. Grešnici će svi biti mrtvi za vreme hiljadugodišnjeg carstva. Kad vaskrsnu posle hiljadu godina, oni će biti bačeni u ognjeno jezero i tamo će izgoreti.

“10. Kad dođe da se proslavi u svetima svojima, i divan da bude u svima koji ga verovaše; jer se primi svedočanstvo naše među vama u onaj dan.[8]”

                                                                                                (1,10)

10. “Da se proslavi u svetima svojima”. To znači da se, kad dođe, proslavi u ličnostima svetih. Kad se sastane cela porodica Njegovih svetih, onda će se videti opravdanost Hristovog puta i načina. Onda će svemir videti značaj Njegove žrtve i uspeh Njegovog rada. Onda će Spasitelj biti proslavljen. Kao što se umetnik proslavlja svojim delom, tako će se i Hristos tada proslaviti pred nebeskim prestolom svojim delom – čudesima Božje milosti (TM, 18.49.50). U večnosti će se spominjati Božja mudrost i divni plan spasenja koji se ostvario u Isusu Hristu.

Verni su željno očekivali svog Spasitelja i radovali se Njegovom dolasku, ali oni nikad nisu mislili da je njihov Gospod tako divan. Oni će mu se tada diviti.

Ovde je, dalje, reč o onima koji su svoju veru učvrstili pred Hristov dolazak i koji će da budu spaseni “u onaj dan”. I vernici u Solunu su među ovima. Oni su prihvatili svog Gospoda verom i izdržali do kraja. Da apostol misli na njih, potvrđuju reči: “Jer ste poverovali svedočanstvu našem”[9].

4. Pavlova molitva za Solunjane (1,11.12)

“11. Zato se i molimo svagda za vas da vas udostoji Bog naš zvanja[10], i ispuni svaku radost dobrote[11] i delo vere u sili[12];

12. Da se proslavi ime Gospoda našega Isusa Hrista u vama i vi u njemu, po blagodati Boga našega i Gospoda Isusa Hrista.”

                                                                                                (1,11.12)

11. Apostol Pavle se neprestano moli Bogu da vernike u Solunu, koje je Bog preko njega pozvao i koji su primili poziv, udostoji poziva u Božje carstvo. On ih je pozvao iz sveta da se odvoje i vode sveti život da bi postali građani nebeskog carstva. Oni opet treba sa svoje strane da pokažu volju da čine dobro. Bog će im dati snage i to da učine.

            “I dela vere u sili”. Vera koju apostol želi da vidi u životu Božjeg naroda, nije samo teoretsko verovanje nego aktivna načela u životu. Samo Bog i Njegov Duh mogu da podare ovakvu živu veru. Zato se Pavle moli da Bog osposobi svoj narod, da ukloni sve smetnje i usavrši delo vere u životu.

12. Konačna želja apostola Pavla u molitvi je da vernici u Solunu proslave Isusovo ime. Mi proslavljamo Njegovo ime kad se u našem životu pokaže spasonosna sila Njegove milosti. Ovo proslavljanje je uzajamno: kad mi proslavljamo Njega, On nam daje od svoje slave, usavršavajući u nama svoj karakter.

            Apostol ponovo tvrdi da vernik ne može da čini ništa dobro od sebe. Dobrota se javlja u hrišćanskom životu jedino pod uticajem Božje milosti.

II   POUKE I OPOMENE O ‘ČOVEKU BEZAKONJA’

(2.Solunjanima 2,1-17)

1. Opomena da se ne padne u fanatizam u pogledu vremena Hristovog dolaska (2,1-12)

“1. Ali vas molimo, braćo, za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista, i za naš sastanak u njemu[13],

2. Da se ne date lasno[14] pokrenuti od uma, niti da se plašite, ni duhom ni rečju[15], ni poslanicom, kao da je od nas poslana[16], da je već nastao dan Hristov.”

                                                                                                (2,1.2)

1. Izgleda da je pogrešno shvatanje Pavlovog učenja o blizini Hristovog dolaska kružilo među vernicima u Solunu. Da bi popravio ovo pogrešno shvatanje apostol Pavle je napisao ovu Drugu poslanicu Solunjanima. On piše o ovom predmetu obazrivo i sa puno takta. Pavle se obraća vernicima kao braći i moli ih da paze na pouke koje će im dati o ovom predmetu. On želi da ih ohrabri, a ne da ih razočara ili obeshrabri.

            Najglavniji cilj Hristovog dolaska je da prikupi svoje izabrane da bi bili “svagda s Gospodom” (1.Solunjanima 4,17).

2. Lažno učenje da je dan Hristovog dolaska na pragu naglo se širilo u solunskoj crkvi. Ali, vernici ne smeju da se tako brzo pokrenu od svog ubeđenja. Hrišćani moraju da su intelektualno stabilni. Oni ne semju da se uzbuđuju i alarmiraju, niti da se drže nekog lažnog nadahnuća ili govora, ili neke lažne poslanice za koju se tvrdi da je od Pavla.

            Ovde se pominju tri glavna načina saopštavanja ljudima. Smatra se da apostol ovde iznosi način na koji se radi u njegovo ime. Neki misle da apostol ovim skreće pažnju na lažne poslanice od kojih će se prave razlikovati njegovim potpisom (3,17), dok drugi misle da apostol ovim misli na svoje usmeno učenje ili prvu poslanicu koja se pogrešno razumela.

            Po rečima “da je već nastao dan Hristov” vidi se da se ovde ne radi o samom događaju nego o njegovoj bliskosti. Apostol je u svojoj prvoj poslanici naglasio da hrišćanin treba da živi u stanju pripremljenosti za Hristov dolazak (1.Solunjanima 1,10; 5,23). Oni treba da straže i da su gotovi. Ali, oni ne smeju ove reči tako da shvate da će Hristos odmah da dođe i da se nerazumno uzbuđuju i propagiraju neposredni Hristov dolazak.

“3. Da vas niko ne prevari nikakvim načinom; jer neće doći dok ne dođe najpre otpad[17], i ne pokaže se čovek bezakonja[18], sin pogibli[19].

4. Koji se protivi i podiže više svega što se zove Bog ili se poštuje, tako da će on sesti u

crkvi Božjoj kao Bog pokazujući sebe da je Bog.[20]”

                                                                                                (2,3.4)

3. Apostol naročito naglašava da je opasnost prevare vrlo velika (uporedi: Matej 24,1). Prevare su mnogobrojne i raznovrsne. Oni ne smeju da budu prevareni nikakvim načinom. Neprijatelj Hristove crkve će upotrebiti znake, lažna čudesa i razne prevare da bi je prevario (vidi stihove 9-11). Zato Božji narod treba da se čuva da ne bude zaveden. Njegova vera treba da bude zasnovana na Božjoj Reči.

            Hristov dolazak neće doći dok se ne pojavi najpre otpad. Izraz “otpad” (grč. he apostasia) nalazi se još samo u Delima 21,21. Član “he” potvrđuje da je ovde reč o konačnom otpadu i da je ovaj otpad dobro poznat vernicima u Solunu. Bez sumnje je da je sam apostol usmeno poučio Solunjane o pojavi ovog otpada. Nekoliko godina kasnije prorekao je Pavle vođama efeske crkve da će da se pojavi otpad među njima samima, tj. u crkvi (Dela 20,30). Apostol je pisao Timotiju o sličnoj opasnosti (1.Timotiju 4,1-3; 2.Timotiju 4,3.4). I apostol Jovan potvrđuje da su se već u njegovo vreme pojavili mnogi antihristi (1.Jovanova 2,18). Apostol Pavle ne pominje kakav će to otpad biti, ali iz navedenih stihova to može da se vidi. Ovaj otpad je versko-duhovne prirode i nema veze s politikom. On će da nastane u budućnosti. Hristov dolazak će da bude posle ovog otpada.

            Proročanstvo o ovom otpadu delimično se ispunilo u vreme apostola Pavla, a još više u mračnom srednjem veku, ali njegovo potpuno ispunjenje dogodiće se pred sam Hristov dolazak.

            “Čovek bezakonja”. Za njega se dalje kaže da je “bezakonik” (stih 8). Dakle, to je čovek kome je glavna karakteristika greh. Određeni član pokazuje da im je Pavle već govorio o tom neprijatelju i on smatra da oni znaju o kome im on piše. Dalje, upotreba grčke reči “čovek” (grč. antropos) označava određenu ličnost (silu).

            Glagol “pokazati”[21](grč. apokalupto = pojaviti, otkriti, pokazati) ponavlja se u 2,6.8, a upotrebljava se za natprirodno otkrivenje (vidi: Matej 16,1-17; Luka 10,22), a naročito za Hristovu pojavu (Luka 17,30). Imenica ovog glagola apokalupsis (otkrivenje) nalazi se u 1.Korinćanima 1,7; 2.Solunjanima 1,7; 1.Petrova 1,7.13; 4,13. To znači da otkrivenje “čoveka bezakonja” sadrži u sebi natprirodne elemente i zato je strogo verskog karaktera. To što će se on “pokazati” (otkriti) znači da je bio sakriven neko vreme i sada će da se pojavi ili da otkrije svoju pravu prirodu.

            “Sin pogibli”[22] znači sin određen za uništenje. Ovo je drugo ime “čoveka bezakonja”. Postoji samo još jedno mesto u Svetom pismu gde je upotrebljen ovaj izraz. Isus ovako naziva Judu zato što je dozvolio Sotoni da uđe u njegovo srce i izda Gospoda (Jovan 17,12).

4. Apostol Pavle opisuje “čoveka bezakonja” kao silu koja se svima suproti na verskom području i ne trpi nikakvo rivalstvo, nego zahteva klanjanje kao Bogu. Reči “tako da će” pokazuju njegovu nameru da radi na uzdizanju svoje moći. On će se pokazivati kao Bog i zahtevati klanjanje.

            Ako ovaj stih uporedimo sa proročanstvom proroka Danila o sili koja huli, a koja je nasledila mnogobožački Rim (Danilo 7,8.19-26), i Jovanovom zveri kao ris u Otkrivenju (Otkrivenje 13,1-18), postoje mnoge sličnosti kod ovih triju opisanih sila. Moramo da zaključimo da Danilo, Pavle i Jovan govore o istoj sili – papstvu (GC, 49-54,356). Mnogi tumači Svetog pisma upotrebljavaju izraz “antihrist”, tj. onaj koji se protivi Hristu ili koji je umesto Hrista, za silu o kojoj je ovde reč.

            Sila koja se ovde opisuje, može se reći u širem smislu, da je Sotona, koji se dugo borio da se izjednači sa Višnjim (Isaija 14,14). “Sotona je vrlo mnogo radio na tome da sebe izjednači sa Bogom i da uništi sve koji se protive njegovoj sili. Današnji svet se isto klanja pred njim. Njegova sila se prihvata kao Božja sila.” (6T, 14)  “Antihristova odluka da podigne bunu na nebu nastavlja se u sinovima neposlušnosti.” (9T, 230)  “U ovo doba antihris će se pojaviti kao pravi Hristos i tada će Božji zakon biti učinjen potpuno bezvrednim… Pravi vođa svih tih pobuna je Sotona, obučen u anđela svetlosti. Ljudi će biti prevareni i uzdizaće ga do samog Boga i obožavati ga.” (TM, 62).  “Uskoro će se pokazati pred nama poslednja velika prevara. Antihrist će da izvede svoja čudnovata dela pred nama.” (GC, 593)

            “5. Ne pamtite li da sam vam ovo kazivao[23] još kad sam kod vas bio?

                                                                                                                                    (2,5)

5. Apostol u dve svoje poslanice Solunjanima podseća vernike da im je o svemu tome

usmeno govorio. Sigurno je da Pavle nije propustio da pouči novoobraćene o tako važnom predmetu. Ništa se od svega toga nije izmenilo, zato on i ne očekuje da Hristos sada dođe. Pavle piše ovako neodređeno iz straha da njegova poslanica ne padne u ruke njihovih protivnika i neprijatelja.

            “6. I sad znate što zadržava da se ne javi u svoje vreme.[24]

7. Jer se već radi tajna bezakonja, samo dok[25] se ukloni onaj koji sad[26] zadržava.”

                                                                                                (2,6.7)

6. Pavle naglašava da oni već nešto znaju o tome. Vernici koji su se kasnije priključili

crkvi , nisu bili dovoljno upoznati s ovim predmetom.

            Teškoća leži u tome što ne znamo glavnu sadržinu Pavlovih usmenih pouka. Zato je i teško objasniti stihove 6-12. Postoji više mišljenja.

            Jedni misle da ta sila, koja zadržava da se “čovek bezakonja” nije javio u ono vreme, jeste Rimska imperija. Progonstvo mnogobožaca zadržava nameru crkve da prihvati mnogobožačke običaje i veru. To je razlog što se još nije pojavilo papstvo. (GC, 49). Apostol ne pominje ovu silu koja zadržava, jer ne želi da poveća progonstva vernika ako bi ova poslanica pala u ruke rimske vlasti.

            Drugi misle da je to Bog koji zadržava da se još ne pojavi “čovek bezakonja”.  On daje takve okolnosti da se odlaže pojava antihrista.

            “U svoje vreme”[27]. To je vreme koje je Bog odredio, a ne “čovek bezakonja”. Antihrist će se pojaviti kad dođe njegovo vreme. Ako mislimo istorijski na papstvo, onda je reč o 1260 godina njegove verske prevlasti (Danilo 7,25; Otkrivenje 12,6), a ako mislimo na širu i krajnju primenu ovog stiha onda se ovo odnosi na vreme kad će Sotona lično da odigra značajnu ulogu u borbi za prevlast sveta u poslednjim događajima.

7. “Tajna bezakonja”. (grč. musterion tes anomias). Ovde je reč o sili koja se odlikuje

bezakonjem. Ona će da pokuša da promeni zakon (Danilo 7,25). U krajnjoj liniji “tajna bezakonja” odnosi se na Sotonu, osnivača bezakonja (TM, 365). Ali ova sila se uvek javlja preko svojih oruđa. Tek u poslednjim dan ima on će da se pokaže u ličnom izvođenju svoje najveće prevare – imitiranju Hristovog dolaska.

            “Jer se već radi”. Pavle naglašava da su oruđa ove sile već na poslu. Otpad je počeo još u njegovim danima. Vremenom on će da se pojavi u vidu papstva. Ovu “tajnu bezakonja” vidimo oličenu u papskoj sili. (GC, 49-55). Papska vlast predstavlja “čoveka bezakonja” i “tajnu bezakonja” (GC, 356). Tako Sotona stoji iza svih vidova bezakonja u svetu. On će se na kraju lično staviti na čelo da vidi ceo zarobljeni svet.

“8. Pa će se onda javiti bezakonik, kojega će Gospod Isus ubiti duhom usta svojih[28], i iskoreniti svetlošću dolaska svojega;

9. Kojega je dolazak po činjenju sotoninu[29] sa svakom silom, i znacima i lažnim čudesima,
10. I sa svakom prevarom nepravde[30] među onima koji ginu[31]: jer ljubavi istine[32] ne primiše, da bi se spasli.”

                                                                                    (2,8-10)

8. Reč “onda” razumeju oni koji Rimsku imperiju smatraju “onim koji sad zadržava”

(stih 7), da se ona odnosi na vreme kad se papski Rim bude popeo na vlast, a oni koji Sotonu smatraju antihristom, da se odnosi na vreme kad će Sotona lično, otvoreno raditi.

            “Bezakonik” (grč. ho anomos = koji nema zakona ili prekršitelj zakona) je ista sila kao i “čovek bezakonja” (stih 3) ili “tajna bezakonja” (stih 7). Prema prvom mišljenju “bezakonik”  prikazuje papstvo (stih 4; GC, 356.579), a prema drugom mišljenju ne samo papstvo nego i samog Sotonu, najvećeg antihrista kad se bude pokazao lično kao Hristos pred sam kraj.

            Reč “javiti” se odnosi, prema prvom mišljenju, na papstvo, kad se bude pridiglo na vlast posle propasti Rimske imperije, a prema drugom mišljenju odnosi se na vreme kad papska vlast bude oživela i pokazala svoju pravu prirodu.

            “Ubiti duhom usta svojih”. Ovaj se stih ponekad uzima da bi se dokazalo uništenje grešnika za vreme drugog Hristovog dolaska. Istina je da će grešnici koji budu živi, umreti. Ali, ovde Pavle govori o sudbini “bezakonika”, a ne o grešnicima.

            “Duhom usta svojih” znači Hristovim dolaskom. Ovde je apostol svakako mislio na stih u Knjizi proroka Isaije 11,4.

            Glagol “ubiti” (grč. anaireo) znači ukloniti, ukinuti ili ubiti, a glagol “iskoreniti” (grč. katargeo) znači učiniti ništavnim, svesti na ništa, otuda iskoreniti.  Izraz “iskoreniti” više odgovara slici sudbine koju očekuje papstvo ili još više Sotonu u vreme drugog Hristovog dolaska.

9. Za dolazak “bezakonika” Pavle upotrebljava istu reč kao i za Hristov dolazak –

parusia (dolazak). Apostol ovde misli na Sotoninu imitaciju Hristovog dolaska. Ovo potvrđuje Duh proroštva (GC, 593.624.625); 5T, 698; 8T, 27.28). Verni Božji narod neće biti prevaren jer Božja Reč jasno opisuje Hristov dolazak (1.Solunjanima 4,16; Otkrivenje 1,7; Dela 1,11; Matej 24,27). Svako će ga oko videti (Otkrivenje 1,7). Sotona neće moći tačno i potpuno da imitira Hristov dolazak (GC, 625). Božji narod će proučavanjem Svetog pisma i Duha proroštva moći da otkrije i izbegne Sotoninu prevaru.

            “Sa svakom silom, i znacima i lažnim čudesima”. Reči Sila, znaci i čudesa upotrebljavaju se i za Hristova čudesa, ali On je činio stvarno divna dela, a Njegovi znaci su potvrđivali Njegovu božansku prirodu. Sotona nije u stanju da stvara. Ali Sotoni i njegovim oruđima moguće je da imitiraju pravo isceljenje (GC, 588.589.593; TM, 365; 5T, 698; 9T, 16). Sotona će na kraju da čini i natprirodne spiritističke pojave da bi prevario svet.

10. “Sa svakom prevarom nepravde”[33]. Sotona će na ovaj način da uspe kod onih koji

neće da budu spaseni, jer spaseni neće biti prevareni.

            Apostol dalje iznosi razlog zašto će oni koji ne ljube istinu biti prevareni. Njima je bila data prilika da ljube istinu, ali oni su odbacili tu prednost. Oni ne vole istinu. Istina dolazi od Boga koji je oličen u Isusu Hristu. Odbacivanjem Hrista, koji je “istina” (Jovan 14,6), grešnici su konačno osuđeni. Zato što su odbili da vole ono što je istina, pali su pod uticaj laži i prevare. Odbijanje istine koja je u Hristu donosi smrt, a prihvatanje život i spasenje.

            “11. I zato će im Bog poslati silu prevare[34], da veruju laži:

12. Da prime sud[35] svi koji ne verovaše istini, nego volješe nepravdu.[36]”

                                                                                                                        (2,11.12)

11. Zato što su grešnici odbacili ljubav i verovanje u istinu, Bog im šalje laž u isto vreme

kad Sotona preplavi svet svojim prevarama. U poslednjem periodu istorije sveta koji se ovde iznosi, nepreporođeni će odlučno da izaberu prevaru koju više vole nego istinu i tako da odbiju spasenje. Zato ih Bog ostavlja da idu svojim izabranim putem.

            “Da veruju laži”. Ova najveća prevara, kruna laži, biće kad se Sotona predstavi kao Hristos. Nema veće prevare nego kad se začetnik zla pojavi kao Hristos, izvor istine. Oni koji budu toliko zavedeni da misle da je Sotona Hristos ne mogu da budu spaseni.

12. Oni koji nemaju ljubav za istinu veruju laži. Takvi nalaze zadovoljstvo u nepravdi.

Oni više vole greh nego pravdu, oni se više raduju nepravdi nego pravdi.

2. Zahvaljivanje, hrabrenje i molitva (2,13-17)

“13. A mi smo dužni svagda zahvaljivati Bogu za vas, braćo ljubazna Gospodu![37] što vas je Bog od početka izabrao za spasenje u svetinji Duha[38] i veri istine.

14. U koje vas dozva[39] jevanđeljem našim, da dobijete slavu Gospoda našega Isusa Hrista.”

                                                                                                (2,13.14)

13. Pošto je apostol završio svoju temu o “čoveku bezakonja”, on razmišlja o Božjem

divnom proviđenju koje se pokazalo u evanđelju. Niko ne mora da bude prevaren ili izgubljen. Pavle ohrabruje vernike pošto je izneo tešku i mračnu sliku u stihovima 1-12. Bog ih je izabrao još od početka za spasenje.

            “U svetinji Duha” (u posvećenju Duha). Svako pravo posvećenje nastaje radom Svetog Duha. Ovo posvećenje “verom istine” je sredstvo kojim se ostvaruje spasenje u životu vernika.

14. Ovaj stih jasno pokazuje da Pavle ne uči u stihu 13 predestinaciju nekih za spasenje, a drugih za osudu (uporedi: 1.Solunjanima 1,4). Pošto je Bog odlučio da spase ljude bez obzira na rasu i narod, On je inspirisao apostola jakom željom i čvrstom odlukom da evanđelje propoveda mnogobošcima. Prihvatanje ili odbijanje je stvar svakog pojedinca. Oni koji poveruju i prihvate poziv biće preporođeni Svetim Duhom.

            “Da dobijete slavu”. Ovo je cilj evanđelja. Oni koji ga prihvate uzeće učešća u “slavi” Isusa Hrista (1.Solunjanima 5,9). Izraz “slava” može da se odnosi na lepotu Hristovog karaktera koju će imati svi spaseni kao i na slavu Hristovog večnog carstva.

“15. Tako dakle, braćo, stojte[40] i držite uredbe[41] kojima se naučiste[42] ili rečju ili iz poslanice[43] naše.”

                                                                                                (2,15)

15. Vernici u Solunu bili su se obeshrabrili pogrešnim učenjem o skorom Hristovom dolasku. Pavle im daje pouke da ih ohrabri. Pravilno razumevanje “blažene nade” pomaže čvrstini karaktera, a pogrešno dovodi do nemira i fanatizma.

            “Držite uredbe”[44](grč. paradoseis = držite se rečenog, predatog poučavanjem). Ovde je reč o nadahnutim vestima, koje su primili od Pavla i njegovih pomoćnika, a ne o predanju.

            Apostol dalje iznosi u ovom stihu dva izvora učenja koja mogu da prihvate: usmeni (“rečju”) i pismeni (“iz poslanice”). On izjednačuje ova dva izvora hrišćanske nauke.

“16. A sam Gospod naš Isus Hristos, i Bog i otac naš, kojemu omiljesmo[45] i dade nam utehu večnu i nad dobri u blagodati[46],

17. Da uteši srca vaša i da vas utvrdi u svakoj reči i delu dobrome.[47]”

                                                                                                            (2,16.17)

16. Apostol obično prvo spominje Boga Oca, ali ovde on prvo spominje Gospoda Isusa Hrista. On to čini izgleda zato što u 14. stihu spominje “slavu Gospoda našega Isusa Hrista”.

            Reči “koji nas je ljubio” mogu da se odnose i na Oca i na Hrista. “Večna uteha”, koja dolazi od Oca i Sina, nije prolazna kao zemaljska, nego traje večno. Ovaj dar će pomoći vernicima u Solunu da ojačaju duhovno i da se oslobode lažnog učenja o Hristovom ponovnom dolasku. Obeshrabrene ne treba prezirati nego ohrabriti i utešiti ih.

            Nada u spasenje o Hristovom dolasku je dobra nada. Ali, ona treba da bude prava i stvarna za razliku od lažne koja je rezultat lažnog učenja o neposrednoom Hristovom dolasku. Prava nada se opravdano naziva “blažena nada” (Titu 2,13). Ona se daje besplatno, kao Božji dar ljudima blagodareći bogatoj Božjoj milosti.

17. Uteha i utvrđivanje dolazi od Oca i Sina (stih 16). Samo Božja sila može stvarno da umiri ljudsko srce. Zato se apostol Pavle moli Ocu i Sinu da to učine vernicima u Solunu.

            Bog teši i utvrđuje srca vernika preko dobrih dela i dobrih reči.

III   POSLEDNJI SAVETI, OHRABRENJA I NAREDBE

(2.Solunjanima 3,1-15)

1. Molba i ohrabrenja (3,1-5)

“1. Dalje, braćo, molite se Bogu za nas da reč Gospodnja trči[48], i da se slavi kao i među vama[49];

2. I da se izbavimo od besputnih[50] i zlih ljudi; jer vera nije sviju[51].”

                                                                                                            (3,1.2)

1. Rečima “dalje, braćo” apostol počinje da završava ovu poslanicu. Pri kraju 2. glave

apostol završava molitvom za svoje obraćenike da ostanu hrabri i čvrsti, a sada on moli za njih da se sete njega i njegovih pomoćnika u molitvama jer je svestan potrebe Božje pomoći.

            Oni treba da se mole da njegova služba Reči bude uspešna (grč. trehno = trčati). Izgleda da Reč Božja nije u Korintu onako “trčala” kako bi apostol Pavle želeo. To je bilo svakako zbog proterivanja od strane Jevreja (vidi: 3,7). U ovo vreme je apostol dobio ohrabrenje u viđenju, a kasnije i bio izbavljen od zavere koja je trebalo da onemogući njegov rad u ovom gradu (vidi: Dela 18,9-17). Pavle je nastavio da radi u Korintu i tamo je radio još godinu i po dana. On je u ovom gradu osnovao veliku crkvu. Božja Reč pod uticajem Svetog Duha brzo je napredovala.

            Božja Reč se slavi kad se preobražavaju životi onih koje ona vodi. Pavle se seća kako su vernici u Solunu rado prihvatili Reč i ona je radila u njima.

2. Apostol ovde ne misli na svoju ličnu sigurnost i sigurnost svojih pomagača, nego želi

da njihov evanđeoski rad učini svoje dobro delo.

            U grčkom se nalazi određeni član uz reč atopoi (zli, pokvareni). To potvrđuje da je ovde reč o naročitoj grupi protivnika, bez sumnje Jevreja koji su ga složno napadali i izveli pred rimskog namesnika Galiona (Dela 18,9-17). Ovi Jevreji su bili pokvareniji od mnogih mnogobožaca. Oni su se uporno protivili pozivu Pisma i čudesima preko kojih je Sveti Duh pokazivao Božju silu.

            “Jer svi nemaju vere”.[52] Ove se reči svakako odnose na Jevreje koji su odbili Božju veru. Vernici u Solunu prihvatili su ovu veru, ali oni ne treba da se iznenade ako drugi ne prihvate. Ima mnogo ljudi koji su se tako predali zlu da im je savest potamnila (1.Timotiju 4,2). Mnogim Jevrejima je u ono vreme toliko odrvenilo srce da su Hristova čudesa pripisivali Sotoni. Ovakve je još Isus opominjao da mogu da učine neoprostiv greh (Matej 12,22-32). Neki su se toliko predali zemaljskim stvarima da evanđelje nije moglo da dopre do njihovog srca. Mnogi nemaju uopšte smisla za pravu veru koju traži evanđelje.

            “3. A Gospod je veran, koji će vas utvrditi i sačuvati od zla.

4. A uzdamo se u Gospoda za vas da ono što vam zapovedamo i činite i činićete.
5. A Gospod da upravi srca vaša na ljubav Božju i na trpljenje Hristovo.”

                                                                                                            (3,3-5)

3. Nasuprot nevernosti ljudi, naročito Jevreja koji su odbili Božju istinu, stoji

nepokolebljiva vernost Božja. Ovo može sam apostol lično da potvrdi, jer se obećanje njegovog izbavljenja ostvarilo u Korintu (vidi: Dela 18,9-17).

            Pavle izražava poverenje u Boga da će ih On ojačati kao što se molio za njih (vidi: 2,17), i sačuvai od “zloga”. Ovde se misli ili o zlu uopšte ili na Sotonu. Ovo drugo mišlenje je bliže predmetu ove poslanice (vidi: 2,3-12). Apostol uverava vernike da će ih Gospod zaštititi od najvećeg neprijatelja.

4. Iako je Pavle čovek koji čvrsto veruje, on se ipak uzdaje u Gospoda, a ne u sebe.

Apostol ovde mudro izražava svoje uverenje da oni već čine i činiće ubuduće ono što im je on zapovedio. Ono što on naređuje to Bog zapoveda. Oni su i prihvatili te naredbe kao od Boga i zato će im Sveti Duh pomoći da ih ostvare. Pavle veruje da Gospod, koji je otpočeo dobro delo u njima, On će ga i završiti.

5. Izraz “srca vaša” (grč. kardiai) se odnosi na razum kao sedište inteligencije. Nama je

potrebno da nas Gospod stalno vodi u našim mislima kao i osećanjima. Isus je obećao da će da nas podseti na istine koje smo doznali, da istakne njihov značaj i da nam pomogne da potpuno razumemo Njegovu volju.

            Apostol spominje dva područja na koja on želi da uputi srca (razum) vernika: 1) na Božju ljubav koju oni treba da imaju; i 2) na trpljenje Hristovo, ono koje je Hristos pokazao.

2. Poslednje naredbe (3,6-15)

“6. Zapovedamo vam pak, braćo, u ime Gospoda našega Isusa Hrista, da se odvojite[53] od svakoga brata koji živi neuredno[54], a ne po uredbi[55] koju primiše od nas.”

                                                                                                (3,6)

6. “Zapovedamo vam”. Ovako počinje apostol Pavle da nabraja svoja naročita uputstva

vernicima u Solunu. U svojoj prvoj poslanici apostol moli crkvu da opomene fanatike u svojoj sredini (1.Solunjanima 5,14). Izgleda da je ova molba imala samo delimičan uspeh, jer apostol sada zahteva da preduzmu jače mere. On izdaje zapovest.

            “Da se odovojite”.[56] (grč. stelomai = odvojiti, ukloniti, povući se). Ovo prekidanje veze sa jednim vernikom koji greši preduzima se da bi se posramio (stih 4) i napustio svoj loš put. Ovo je bila potrebna mera crkvene discipline, a ne isključenje.

“7. Jer sami znate kako treba da se ugledate na nas, jer ne živesmo neuredno među vama,

8. Niti zabadava hleb jedosmo u koga, nego u trudu i u poslu, dan i noć radeći, da ne budemo na dosadu[57] nikome od vas.
9. Ne kao da nemamo vlasti[58], nego da sebe damo vama za ugled, da budete kao i mi.”

                                                                                                            (3,7-9)

7. Pouke o načinu života koje su dali Pavle i njegovi pomagači dovoljne su da vernici

mogu da znaju kako treba da žive.  Trebalo je da se ugledaju na njega, jer se on ugledao na Hrista u pogledu života (1. Korinćanima 11,1).

            Neuredno ponašanje u životu na koje Pavle misli, odnosi se svakako na fanatičko mišljenje i način života onih koji veruju da će Hristos brzo doći. Oni su mislili da ne treba da se nastavi redovni i uredni život na zemlji. Ovakvi su, izgleda, zastupali načelo zajednice dobara u crkvi da bi se koristili tuđom svojinom  i radom. Pavle opominje ovakve i raskrinkava ih (stih 11). Ali, on im iznosi i svoj primer kad je bio među njima.

8. Ovaj stih jasno pokazuje šta su sve radili Pavle i njegovi pomagači da bi pružili

narodu dobar primer i na taj način uklonili svaku kritiku. Oni nisu hteli da budu na teretu vernicima u Solunu.

9. Apostol dalje objašnjava vernicima da bi im bilo jasno. On se ne protivi podupiranju

evanđeoske službe u crkvi. Naprotiv, on jasno uči u 1.Korinćanima 9,9-14 da je crkva dužna da pomogne onima koje je Bog pozvao da propovedaju evanđelje. On je cenio pomoć koju su mu poslali vernici u Filibi, koju on naziva “slatki miris, prilog prijatan, ugodan Bogu” (Filibljanima 4,17.18). Ali u Solunu apostol se odrekao crkvene pomoći da bi vernicima dao primer.

“10. Jer kad bijasmo u (kod) vas, ovo vam zapovedasmo da ako ko neće da radi da i ne jede.”

                                                                                                            (3,10)

10. Apostol ovde misli na one koji su tvrdili da je Hristov dolazak pred vratima i zato

nisu hteli da rade redovne poslove jer to nije potrebno kad Hristos dolazi.  Apostol se protivio mišljenju ovih fanatika i upotrebio izreku koja je bila poznata u ono vreme.

            Rad je blagoslov, a nerad prokletstvo (DA, 72; COL, 359). Bog se stara za hranu životinjama, ali one moraju da je traže. Adamu je rečeno da će “sa znojem svog lica jesti hleb” (1.Mojsijeva 3,19). I sam Hristos nam u ovom daje primer (Marko 6,3). Hrišćanin treba da radi da bi održavao sebe i porodicu i da još pomogne nevoljnima (Efescima 4,20).

“11. Jer čujemo da neki neuredno žive[59] među vama, ništa ne radeći, nego okrajče i mešaju se u tuđe poslove.

12. Takvima zapovedamo i molimo ih u Gospodu našemu Isusu Hristu da mirno radeći svoj hleb jedu[60].
13. A vama, braćo, da ne dotuži dobro činiti.[61]”

                                                                                    (3,11-13)

11. Izgleda da je Pavle dobio neki novi izveštaj o vernicima u Solunu i zato im on piše o

stanju kakvo je bilo trenutno u ovoj crkvi.

            Crkva je bila odgovorna za to stanje, iako su samo neki bili takvi. Oni su se mešali u poslove ljudi oko sebe, a svoje poslove nisu obavljali. Oni su besposličarili i ogovarali svoje bližnje.

12. Apostol taktično postupa sa ovakvima. On im naređuje, a u isto vreme moli “u

Gospodu” jer oni pripadaju Hristovom stadu. Pavle želi da očuva sve koji su u crkvi, ali oni treba da postignu potrebni stepen duhovne visine. On ih poziva da mirno rade svoj posao i da se ne mešaju u tuđe poslove i ogovaraju. Sem toga, niko ne treba da zavisi od drugoga za svoj dnevni hleb.

13. Apostol se sada obraća vernicima ove ckrve koji nisu zastranili i pošli za fanaticima. Božji narod ne treba da malakše i obeshrabri se da čini dobro bilo pod pritiskom u crkvi, bilo usled okolnosti spolja. Hrišćanska darežljivost i plemenitost ne sme da nestane.

“14. Ako ko ne posluša reči naše[62], onoga poslanicom naznačite[63], i ne mešajte se s njim, da se posrami.

15. Ali ga ne držite kao neprijatelja, nego ga savetujte kao brata.”

(3,14.15)

14. Apostol naglašava da je ova poslanica službene prirode. Ona je Božja nadahnuta opomena napisana u ime Gospodnje; zato zaslužuje veliku pažnju i poslušnost. Onaj koji ne postupi ovako treba ga naznačiti kao takvog da bi on sam bolje video sebe i postideo se. Onaj koji se postidi on će se i pokajati i spasiti.
15. Ova opomena bila je vrlo potrebna crkvi jer crkva može da bude vrlo nemilostiva prema neispravnim članovima. Apostol Pavle ne piše da ovakvog člana treba isključiti. Naprotiv, njega treba smatrati bratom i savetovati ga i hrabriti. Crkvena disciplina ima svoj cilj i ona treba da pokaže rezultate.

IV   MOLITVA I POZDRAV NA ZAVRŠETKU

(2. Solunjanima 3,16-18)

1. Molitva za mir (3,16)

“16. A sam Gospod mira da vam da mir[64] svagda u svakom događaju. Gospod sa svima vama.”

                                                                                    (3,16)

16. Izraz “Bog mira” odnosi se na Oca. Ovo ime ima i Sin. Ime “knez mira” (Isaija 9,6) primenjuje se proročki na Mesiju. Hristos deli mir svojim učenicima (Jovan 14,27; 16,33; 20,19.26). U Efescima 2,14 Hristos se opisuje kao “mir naš”. Samo Hristos može ovaj mir da unese u nemirna srca vernika u Solunu.

            U molitvi za mir Pavle uključuje sve vernike crkve u Solunu, kako one verne i čvrste tako i neuredne i koji posrću. On želi da Božja prisutnost ostane stalno kod njih. Ova prisutnost u njihovim srcima garancija je mira u crkvi i van nje.

2. Apostolov pozdrav i blagoslov (3,17.18)

“17. Pozdrav mojom rukom Pavlovom, koje je znak[65] u svakoj poslanici, ovako pišem:

18. Blagodat Gospoda našega Isusa Hrsita sa svima vama. Amin.”

                                                                                                (3,17.18)

            17-18. Ovaj “znak” (grč. semeion) je znak za raspoznavanje[66], a ne neki pozdrav. On je značajan zato što je napisan Pavlovom rukom. Apostol je poslanicu diktirao nekom, ali kraj poslanice, i možda pozdrav, napisao je svojom rukom. On im skreće pažnju na ovu činjenicu. Po ovom znaku moći će vernici u Solunu da doznaju da li je poslanica od njega ili nije.

            Što apostol naglašava “ovako pišem” ne mora da znači da vernicima njegov rukopis nije bio poznat nego je apostol imao razloga da vernicima u Solunu ukaže na svoj rukopis.

[1] „kako i dolikuje“ (S)

[2] „pojedinog“ (S)

[3] „ponosimo“ (S)

[4] „po“ (Bak.)

[5] „zbog vaše postojane vjere u svim progonstvima“ (S)

[6] „Što je znak“ (Stef.)

[7] „Pravedno je pred Bogom vašim“ (S)

[8] „jer ste poverovali svedočanstvu našem“ (Stef.)

[9] (Stef.)

[10] „da vas Bog naš učini dostojnim pozivu“ (S)

[11] „i ispuni svom dobrom voljom za dobro“ (Stef.)

[12] „i delima vere u sili“ (Stef.)

[13] „sa njim“ (Bak.)

[14] „brzo“ (Bak.)

[15] „ili da vas zavede kakvo krivo nadahnuće, ili kakav govor“ (Bak.)

[16] „za koju bi neko kazao da je od nas poslana“ (Bak.)

[17] „jer treba da najprije dođe otpad“ (Šarić)

[18] „i da se pojavi čovek bezakonja“ (Bak.)

[19] „sin propasti“ (Šarić)

[20] „da će čak u Božjem hramu zasesti i proglasiti sebe Bogom“ (Bak.)

[21] „pojaviti“ (Šarić)

[22] „uništenja, propasti“ (Šarić)

[23] „Zar se ne sećate da sam vam ovo govorio“ (S)

[24] „Znate što ga sada zadržava da se ne pojavi nego tek u svoje vrijeme“ (S)

[25] „treba da“ (Bak.)

[26] „još“ (Bak.)

[27] (S)

[28] „dahom usta svojih“ (S)

[29] „A onaj će doći po sili sotoninoj“ (Stef.)

[30] „zlobnim zavođenjem“ (Bak.)

[31] „propadaju“ (Bak.)

[32] „ljubav prema istini“ (Stef.)

[33] „zlobnim zavođenjem“ (Bak.)

[34] „veliku obmanu“ (KJV)

[35] „da budu osuđeni“ (Stef.)

[36] „greh“ (Stef.)

[37] „ljubljena u Gospodu“ (Bak.)

[38] „koja se postiže posvećenjem Duha“ (S)

[39] „pozva“ (Bak.)

[40] „tvrdo“ (Stef.); „budite postojani“ (S)

[41] „držite se nauke“ (Stef.)

[42] „koje ste od nas primili“ (S)

[43] „bilo usmeno ili pismeno“ (S)

[44] „držite se nauke“ (Stef.)

[45] „koji nas je ljubio“ (S)

[46] „milošću“ (Bak.)

[47] „u svakom dobrom delu i reči“ (Stef.)

[48] „da se širi“ (Šarić)

[49] „kod vas“ (Stef.)

[50] „pokvarenih“ (S)

[51] „jer svi nemaju vere“ (Bak.)

[52] (Bak.)

[53] „klonite“ (S)

[54] „besposlice“ (S)

[55] “predaji” (S)

[56] „klonite“ (S)

[57] „teret“ (Stef.)

[58] „prava“ (Stef.)

[59] „besposliče“ (S)

[60] „da rade s mirom i jedu svoj vlastiti kruh“ (Bak.)

[61] „A vi braćo, nemojte malaksati pošteno radeći“ (S)

[62] „u ovoj poslanici“ (Stef.); „ne pokorava se ovoj našoj pismenoj zapovijedi“ (S)

[63] „toga naznačite“ (Stef.)

[64] „izvor mira“ (S)

[65] „raspoznajni znak“ (S); „potpis“ (Bak.)

[66] „potpis“ (Bak.)

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg