Komentar Filibljanima poslanica

Iz teksta u početku same ove poslanice vidi se da je poslanica upućena hrišćanima u Filibi, poznatom gradu u Makedoniji. Filiba (Filipi) je bila značajan grad u Makedoniji, rimsko naselje (Dela 16,12). Ime je dobila po Filipu Makedonskom.

Apostol Pavle je prvi put došao u Filibu za vreme svog drugog misionarskog putovanja (Dela 16,12-40).

U ovoj poslanici apostol Pavle se označava kao njen pisac (Filibljanima 1,1). On spominje u njoj i svoje nekadašnje propovedanje u Makedoniji (4,15), kao i svoje stanje u zatvoru (1,7). On piše o Timotiju i drugim svojim pomoćnicima (1,1; 2,19).

Prva hrišćanska crkva jednodušno veruje da je pisac ove poslanice apostol Pavle. Mučenik Polikarp iz sredine II veka spominje apostola Pavla kao pisca ove poslanice. Dalje, Irinej i Kliment Aleksandrijski takođe govore o Pavlu kao piscu ove poslanice. Sem toga, iste misli i duh – sve to odaje da je apostol Pavle pisac ove poslanice.

Apostol Pavle je Poslanicu Filibljanima napisao u Rimu za vreme svog prvog tamnovanja. Prošlo je više od 10 godina od kako je apostol Pavle prvi put propovedao evanđelje u Filibi. O tome piše Luka u Delima 16.

Kad je Pavle bio u Troji, u Maloj Aziji, oko 50. godine posle Hrista, on je dobio noćno viđenje. Neki Makedonac ga je molio da dođe u Makedoniju i pomogne im (Dela 16,8.9). Pavle je odmah pošao na put za Filibu preko Neapolja.

Filiba je prvo mesto u Evropi gde se propovedalo evanđelje (Dela 16,11.12). Kad je Pavle došao u Filibu on se sa svojim pomagačima uputio van grada, do neke rečice gde su Jevreji imali svoju sinagogu.

Lidija, prodavačica platna, rodom iz Tijatire, i njen muž su prvi u Evropi prihvatili evanđelje. U Filibi su Pavle i Sila kasnije bili batinjani i stavljeni u zatvor zbog isterivanja demona iz ropkinje koja je proricala za novac. U zatvoru je nastao u ponoć zemljotres i tom prilikom se obratio i sam tamničar s porodicom. Ove dve porodice su osnovale prvu crkvu u Evropi.

Posle nekoliko godina, za vreme trećeg misionarskog putovanja, apostol Pavle je posetio Filibu u vreme Pashe. Svi su se radovali što mogu ponovo da vide apostola.

Kasnije je apostol Pavle bio uhvaćen u Jerusalimu i odveden u Rim. Verovatno za vreme ovog njegovog tamnovanja on je napisao ovu poslanicu kao i poslanice Kološanima, Efescima i Filimonu. U poslanici se ne spominje Rim, ali se spominje „dom ćesarev“ (4,22).

            Iz ove poslanice jasno se vidi stanje u filibljanskoj crkvi i odnos između apostola i vernih u Filibi. Oni su se namnožili i podnosili progonstvo (1,1.29). Izgleda da je bilo i nesloge među vernicima, kao na primer između one dve hrišćanke što je spomenuto u Filibljanima 4,2. Ali, izgleda nije bilo lažnih nauka ili moralne pokvarenosti. Oni su voleli apostola i zato su poslali Epafrodita, jednog od vođa crkve, da odnese darove i posluži apostolu Pavlu (2,25). Pavle ga šalje natrag, nadajući se da će ih i on sam uskoro moći da poseti (2,24).

Duh proroštva nam kaže da je apostol Pavle bio kasnije oslobođen i još je radio u ovim crkvama koje je on osnovao, pa je verovatno bio i u Filibi (AA, 487).

Uzrok pisanja ove poslanice je bila teška bolest Epafrodita dok je bio u Rimu. Sad mu je već bilo bolje i mogao je da se vrati u Filibu (2,25-30). Crkva se radovala što mu je sad dobro i što se vraća u Filibu. Apostol Pavle je koristio ovu priliku da im piše i zahvali na poslanim darovima. On im piše o svojim okolnostima i hrabri ih.

Poslanica Filibljanima je Pavlovo pismo upućeno vernicima i prijateljima u kom im on daje duhovne savete. Apostol piše o svom tamnovanju, napretku evanđelja u Rimu i smetnjama nekih protivnika. On im piše o svom unutrašnjem miru i radosti usred nevolja koje ima. Pavle im javlja da je njegova budućnost neizvesna jer ne zna kako će proći na sudu, ali je na sve spreman. On im zahvaljuje na pomoći. Iako apostol Pavle nerado prima nešto od crkava, ipak njihov dar je primio kao znak njihove uzajamne ljubavi i prisnosti.

Čitava sadržina poslanice je radost „u Gospodu“.

UVOD

(Filibljanima 1,1-11)

1. Pozdrav Filibljanima (1,1.2)

„1. Od Pavla i Timotija, slugu Isusa Hrista, svima svetima u Filibi, s vladikama i đakonima:

2. Blagodat[1] vam i mir od Boga oca našega i Gospoda Isusa Hrista.“
3. U početku ove poslanice apostol Pavle se prikazuje kao apostol jer su Filibljani priznavali njegov autoritet. Ovo je poslanica ljubavi i zahvalnosti braći u Filibi, a ne rešavanje problema ove ckrve.

„I Timotija“. Ovaj mladi evanđelista je bio u Filibi sa apostolom Pavlom (Dela 16,11) i zato je bio lično poznat Filibljanima. Osim ovog pozdrava nigde se ne spominje da je i Timotije učestvovao u sastavljanju ove poslanice. 3.stih jasno to potvrđuje.

„Sluga Isusa Hrista“. Kad apostol Pavle upotrebljava ovaj izraz za sebe, možda on misli na običaj kod Grka da se robovi oslobode kupovanjem za nekog njihovog boga. Otkup bi se obavio tako što bi rob platio blagajni hrama otkupnu cenu kojom se otkupljuje. Posle toga, gospodar toga roba bi otišao sa njim u hram i tamo primio cenu za roba, a računa se kao da je rob prodat ovom bogu. Tako je rob postajao svojina tog boga, dok je on stvarno bio slobodan.

Apostol Pavle predstavlja ovde sebe kao da je otkupljen od strane Hrista („jer ste kupljeni skupo“ – 1.Korinćanima 6,20). On je bio svestan da nije svoj (1.Korinćanima 6,20), jer ga je Isus otkupio. Ovaj otkup nije bio mašta nego stvarnost. On je bio otkupljen od ropstva Sotoni i grehu, od predrasuda i ponosa „delima zakona“ i sad je došao pod vlast i kontrolu pravednog Gospodara, Hrista (Rimljanima 7,14-25).

„Svima svetima“ znači: svim vernicima crkve u Filibi. Time je on sve vernike obuhvatio. Pavle spominje po službi starešine i đakone: starešine „s vladikama“ (grč. episkopoi) su starešine crkve, a đakoni (grč. diakonoi) sluge u crkvi po službi. On ovde ne želi da ih uzdigne nad crkvom. Ovo se naročito vidi po tome što ih je bilo više u ovoj crkvi.

2. „Blagodat vam i mir“. Ovo nisu obične reči pozdrava kao kod Grka, nego uobičajeni pozdrav među hrišćanima. „Blagodat“ (grč. haris = dobra volja, mir) je od jevrejske reči „šalom“ i označava mir.

Hristov život, smrt i vaskrsenje su dali novo značenje ovim starim izrazima: „blagodat“ (milost) označava Božju ljubav u Hristu koja spasava, a „mir“ znači mir (pomirenje) sa Bogom putem otkupljenja (Rimljanima 5,1). Ovo je pozdrav apostola Pavla u svim njegovim poslanicama.

„Od Boga Oca“, znači od Boga kao Tvorca koji je otac svih ljudi, a naročito hrišćana koji su rođeni od Njega i primljeni u njegovu porodicu. Ovaj pozdrav je i molitva u isto vreme da bi Bog umnožio blagodat ili milost i mir vernicima u Filibi.

„I Gospod Isusa Hrista“. Ovde su Isus i Otac stavljeni zajedno jer su oni izvor milosti i mira. Ovde apostol Pavle priznaje Isusovo božanstvo.

2. Zahvalnost Bogu za obraćene (1,3-8)

„3. Zahvaljujem Bogu svojemu kad se god opomenem[2] vas,

4. Svagda u svakoj molitvi svojoj za sve vas s radošću moleći se[3],
5. Što vi postradaste zajedničari u evanđelju, od prvoga dana i[4] do danas;
6. Uzdajući se u ovo isto da će onaj koji je počeo dobro delo u vama[5], dovršiti ga (tja) do dana Isusa Hrista.
7. Kao što je pravo[6] da ja ovo mislim za sve vas, jer vas imam u srcu u okovima svojim i u odgovoru[7] i potvrđivanju[8] evanđelja, kao sve zajedničare sa mnom u blagodati[9].
8. Jer Bog mi je svedok da vas ljubim ljubavlju Isusa Hrista.[10]“

3-4. Apostol Pavle uvek, kad god se seti Filibljana, zahvaljuje Bogu na ovim primernim hrišćanima. On ih se često seća u molitvama s radošću. Iskustva kroz koja su oni prolazili donose mu radost, što nije slučaj sa nekim drugim crkvama.

5. „Što vi postadoste zajedničari u evanđelju“. Ovde apostol Pavle upotrebljava izraz „zajedničari“ u smislu srdačne pomoći koju su „oni plemenito pružili Pavlu“. Oni su bili takvi od prvoga dana kad je Pavle počeo da im propoveda evanđelje, pa do dana kad im piše ovu poslanicu. Ovo sveto prijateljstvo veoma raduje apostola, naročito od kako je u zatvoru u Rimu.

Ovo njihovo prijateljstvo i zajednica unapređuju evanđelje. Ništa tako čvrsto ne vezuje srca kao zajednička vera u evanđelje i deljenje radosti u hrišćanskom životu. Oni su uložili zajednički sve svoje napore da se evanđelje proširi. Ti napori ih i vezuju prisno jedne sa drugima.

6. Apostol Pavle podseća obraćene na to da je sam Bog otpočeo ovo dobro delo, tj. njihovo spasenje, pa će ga On i dovršiti. Gospod je odličan majstor. On će uspešno da završi svoj posao ako mu materijal tj. čovek to dopusti. Bog je voljan da učini dobro.

Bog je učinio da se Filibljanima objavi evanđelje, ali time ovo delo još nije završeno. Ono se obavlja postepeno, ali sigurno. Apostol ističe da treba imati čvrsto poverenje u Boga i Njegovo vođstvo. On želi da ih uveri u to.

„Do dana Isusa Hrista“. Ovo delo usavršavanja treba da se nastavi i traje sve dok Hristos dođe da uzme svoje. Ovo nije nešto što može brzo da se učini. Potrebno je stalno, duhovno rastenje sve do Hristovog dolaska.

7. „Pravo je da ovo mislim…“. Apostol Pavle smatra da je pravo što on misli o spasenju svih njih. On se veoma interesovao za stanje onih koje je on obratio. To je zato što ih on sve voli i ima u srcu, i želi da im bude na pomoći. I sad kad nije sa njima, on još više misli na njih. On ih je svugde nosio u srcu jer su bili njegovi saradnici i dobročinitelji, pa i sada u okovima misli na njih.

On ih ima u srcu „kao zajedničare u blagodati“ tj. kao sudeonike u Božjoj blagodati. Po ovoj blagodati i oni su učesnici u nevoljama i progonstvu kao i on. Sve ovo oni podnose zbog evanđelja koje on kao i oni zajednički potvrđuju i brane.

8. Apostol se poziva na Boga kao svedoka da ima veliku ljubav prema njima i žarku želju da ih vidi. Njegova želja je sakrivena u srcu i samo Bog je svedok da je to istina.

„Ljubim vas ljubavlju Isusa Hrista“.  Apostol Pavle ovde misli na onu nežnu ljubav koju vidimo kod Spasitelja. On tako izražava svoju povezanost sa njima. To je primer one plemenite ljubavi koja bi trebalo da postoji među vernicima. Vernici treba da imaju jedan drugoga u srcu i da se ljube međusobno nežno i toplo kao što je to Isus činio. Oni treba da su u ovakvoj zajednici i imaju iste dužnosti: da se mole i zahvaljuju jedni za druge.

3. Pavlove molitve za duhovno rastenje Filibljana (1,9-11)

„9. I zato se molim Bogu da ljubav vaša još više i više[11] izobiluje u razumu i u svakoj volji[12].

10. Da kušate šta je bolje[13], da budete čisti i bez spoticanja na dan Hristov,
11. Napunjeni[14] plodova pravde kroz Isusa Hrista, na slavu i hvalu Božju.“
12. Ovi stihovi iznose suštinu Pavlove molitve za stalno duhovno rastenje braće u Filibi.

Njihova „ljubav“ (grč. agape), koja je već bila na visini treba još više da poraste i postane kao reka. Ljubav treba dalje da izobiluje u „razumu“ tj. poznanju koje je stečeno iskustvom tj. ličnim razumevanjem spasonosnih istina hrišćanstva.

„I u svakoj volji“[15] tj. rasuđivanju ili razlikovanju pravih načela kojih treba da se držimo u životu.

10. „Da se kušate šta je bolje“[16]. Ovde se misli na izbor, pošto smo nešto ispitali. Apostol misli da će oni to najbolje da postignu ako rastu u ljubavi.

„Čisti i bez spoticanja“. Ovo znači biti spreman spolja i iznutra za Hristov dolazak. Kad On dođe otkriće se svačiji karakter.

11. „Napunjeni plodova pravde“. Sam Isus kaže: „Po rodovima njihovim poznaćete ih“. Ovako se ispituje karakter jednog čoveka. Bog očekuje više nego samo da smo bez mane. On traži plodove. Pravda nije samo odsustvo greha nego prisustvo pravog Hristovog karaktera u životu. Filibljani treba da su puni ovakvih plodova. Sve ovo može da se postigne samo kroz Isusa Hrista. Plodovi pravde zavise od naše veze sa Hristom.

I   PAVLOVE  OKOLNOSTI  I  OSEĆANJA

(Filibljanima 1,12-26)

1. Apostolovo tamnovanje i napredak evanđelja (1,12-17)

„12. Hoću pak da znate, braćo, da ono što se radi sa mnom iziđe na napredak evanđelja[17].

13. Tako da se razglasi u svoj sudnici[18] i kod sviju ostalih da su moji okovi za Hrista.
14. I mnoga braća u Gospodu oslobodivši se okovima mojima većma smeju govoriti reč Božju bez straha[19].
15. Apostol Pavle piše vernicima u Filibi da ne treba da se brinu i strahuju za njega. To što je ometen u propovedanju evanđelja pomoglo je za unapređenje evanđelja. Njegove teškoće, Božjom milošću, nisu omele propovedanje evanđelja.

“Što se radi sa mnom”, znači: šta mi se događa. Apostol Pavle izveštava Filibljane o svom slučaju. Ove reči potvrđuju da su vernici u Filibi bili u strahu za apostola i propovedanje evanđelja. Ali mržnja i gnev ljudi samo su pomogli proslavljanju Boga.

“Da su moji okovi za Hrista”. Ove reči dokazuju da apostol nije bio u zatvoru radi nekog zločina nego kao svedok za Hrista.

13. Reči “u svoj sudnici” se razno prevode i tumače. Jedni misle na kuće pretorijanaca u kojima su oni stanovali, drugi misle na zgradu gde je živeo upravnik grada, treći misle na sudije odgovorne za Pavlov slučaj, a četvrti na pretorijansku gardu tj. carske vojnike koji su čuvali apostola. Ovo poslednje je najverovatnije (uporedi Dela 28,16). Oni su primetili iz razgovora i ponašanja apostola Pavla da je on bio zatvoren samo zbog svoje vere i propovedanja evanđelja. Pošto su se često menjali na straži kod Pavla, cela je garda upoznala razlog Pavlovog tamnovanja. Ali, sem gardista i drugi su čuli o njemu. Tako je apostol, iako je bio zatvoren, svedočio svojim životom i van zatvora.
14. “Oslobodivši se”[20]. Ovo je bila ohrabrujuća vest za propovedanje evanđelja u Rimu. Mnogi vernici su se ohrabrili ovim Pavlovim slučajem. Ovaj borac za istinu je i u zatvoru učinio sve što je mogao za stvar za koju se borio i patio. Pavlovo sužanjstvo je doprinelo mnogo i kod vernih i nevernih za objavljivanje evanđelja.

“15. Istina, jedni iz zavisti i svađe[21], a jedni[22]od dobre volje Hrista propovedaju.

16. Tako ovi uprkos Hrista objavljuju nečisto[23] misleći da će naneti žalost[24] mojim okovima;
17. A ovi iz ljubavi, znajući da za odbranu evanđelja ležim u tamnici[25].”

15. Ovde apostol Pavle navodi dve grupe ljudi koji propovedaju o Spasitelju. Jedni to čine iz zavisti prema apostolu, a drugi iz dobrih i čistih pobuda. I jedna i druga grupa propoveda Hrista. Ovde nije reč o judaistima, jer njih apostol nikad ovako ne opisuje.

“Iz zavisti svađe (nadmetanja)”. Pavle ne navodi uzrok ovog nadmetanja. Izgleda da je u rimskoj crkvi bila grupa koja je bila ljubomorna na apostola Pavla i njegov uticaj, koji su oni pokušavali da oslabe na svoju korist. Apostol je bio zatvoren, a oni su bili u vezi sa narodom. Pod ovim okolnostima bilo je lako da ovakvi ljudi podmeću apostolu neke sebične i ambiciozne namere i tako vrše loš uticaj u crkvi. Oni su ovako radili protiv apostola, a u korist svog mišljenja. Možda su se oni i slagali sa Pavlom u pogledu nauke, ali su hteli da nanesu štetu njegovom ličnom ugledu. Bilo je vrlo teško da se otkriju njihove pobude pošto su i oni propovedali Hrista. Možda je to bila neka grupa obraćenih Jevreja koja je donekle držala nauke evanđelja, ali koja je bila protiv nekog Pavlovog učenja u pogledu mnogobožaca. Ovakvi su mogli da propovedaju Hrista, a u isto vreme da gaje neprijateljska osećanja prema apostolu Pavlu.

Drugi su od “dobre volje” propovedali Hrista i pomagali apostolu. Ova braća su naročito cenila apostola zbog njegove službe propovedanja evanđelja. Oni su još više radili zato što Pavle tada to nije mogao. Dobra volja je bila dokaz njihovog dobrog duha i interesovanja za Božju stvar.

16. “Tako ovi” tj. oni drugi, isto propovedaju evanđelje, ali ne iz čistih pobuda i namera. Oni su to činili samo da bi naškodili apostolu tj. izazvali mu nevolje i žalost. Oni su mislili da će propovedanje izazvati teškoće Pavlu u zatvoru.
17. “A ovi” tj. oni drugi su propovedali od dobre volje, svesni da je Pavle u zatvoru zbog odbrane (grč. apologia) evanđelja, nastavili su rad apostola Pavla da Božja stvar ne bi trpela štetu.

2. Pavlovo mišljenje o sopstvenom tamnovanju (1,18-26)

“18. Šta dakle?[26] Bilo kako mu drago, dvoličenjem ili istinom, Hristos se propoveda; i zato se radujem, a i radovaću se;”

18. Apostol Pavle sada iznosi svoje mišljenje u pogledu ove dve grupe koje propovedaju evanđelje. On se ozbiljno pita: šta sve ovo znači? I odmah odgovara: Ovo znači samo to da se evanđelje ipak i dalje propoveda. To je jedini smisao i zaključak ova dva načina propovedanja Hrista. Ma kakva da je pobuda, propovedanje evanđelja o Hristu se i dalje revno širi.

“Hristos se propoveda”. Apostol Pavle je bio veliki optimista. On vidi samo dobru stranu ovakvih okolnosti i stanja. On bi istina više voleo da Hrista propovedaju ljudi koji Ga vole, ali kad već nisu takvi on više voli da i oni objavljuju Hristovo ime. Ipak se govori o Hristu onima koji Ga ne poznaju. Iako se može postaviti pitanje pobude kod propovednika koji objavljuje Hrista, ipak će Hristos biti objavljen ljudima, a to doprinosi pobedi Hrista. Apostol se zbog ovog radovao. Kod njega se ne vidi nikakvo ogorčenje zbog neprijateljstva prema njemu. On se raduje što Bog zlo izvodi na dobro. Za njega je propovedanje Hrista bila najvažnija stvar na svetu. Ali njegova radost nije samo trenutna, on će se i dalje radovati uspešnom propovedanju evanđelja o Hristu.

“19. Jer znam da će mi se ovo zbiti[27]na spasenje vašom molitvom i pomoću Duha Isusa Hrista.”

19. “Na spasenje”. Mišljenje je podeljeno na šta apostol ovde misli: da li na oslobođenje iz zatvora ili na svoje konačno spasenje. Možda je on mislio i na jedno i na drugo, ali prema njegovoj izjavi u 20. stihu, izgleda da Pavle ovde više misli na konačno spasenje. On uviđa da Bog tako postupa sa svojom vernom decom da bi postigli sveti karakter potreban za večni život. Protivljenje neprijatelja pomaže im da budu ozbiljniji i revniji.

Nevolje nemaju nikakvu silu po sebi koja nas može posvetiti. One mogu srce učiniti ogorčenim i odrveniti ga, ali s druge strane one mogu i produbiti i očistiti hrišćansku dušu i steći iskustvo. Trebalo bi revnije da učimo duhovne lekcije da bi u duhovnom životu brže napredovali.

“Vašom molitvom”. Molitva je prvo sredstvo koje pomaže spasenju, a drugo je “Duh Isusa Hrista”.

Apostol Pavle obraća veliku pažnju na posredničku molitvu od strane prijatelja. On ovde ne traži da se Filibljani mole, jer on veruje da su oni to već učinili kao što se i on molio za njih (vidi 1,4). Posrednička molitva je naročito potrebna vođama Božjeg naroda, ali i vernicima.

Izraz “Duh Isusa Hrista” se ne nalazi u Novom zavetu osim što se spominje “Duh Hristov” (Rimljanima 8,9; 1.Petrova 1,11) i “Duh Sina” (Galatima 4,6). Ovaj se izraz odnosi na Hristov uticaj na apostola Pavla koji doprinosi njegovom spasenju. Ovde je reč o Svetom Duhu. Ni Pavlove nevolje niti molitve njegove braće ne mogu za apostola da učine ono što će učiniti Duh Hristov.

“20. Kao što čekam i nadam se da se ni u čemu neću postideti, nego da će se i sad kao svagda sa svakom slobodom Hristos veličati u mojemu telu[28], bilo životom ili smrću.

21. Jer je meni život Hristos, a smrt dobitak.
22. A kad mi življenje u telu plod donosi[29], to ne znam šta ću izabrati.
23. A oboje mi je milo[30], imajući želju otići[31] i sa Hristom biti, koje bi bilo mnogo bolje;
24. Ali ostati u telu potrebnije je vas radi.
25. I ovo znam jamačno da ću biti i ostati kod sviju vas na vaš napredak i radost vere.
26. Da hvala vaša mnome izobiluje u Hristu Isusu[32] kad vam opet dođem.”

20. Apostol Pavle je imao jaku želju da se ništa ne dogodi što mu ne bi pružilo mogućnost da proslavi Hrista.

“Da se ni u čem neću postideti”. Apostol je odlučio da se nikako ne osramoti, da ne padne ili da nešto propusti u svom hrišćanskom životu. Onda bi Hristos mogao da ga odbaci. On i ne misli na tu mogućnost nego ima poverenja u uspešan završetak svog života. On želi da i dalje slobodno i hrabro objavljuje Hrista i spasenje koje On nudi. Pavle se nikada nije ustručavao da to objavi, pa ni sada nema kod njega straha ili obeshrabrenja. Apostol želi samo jedno: da se Hristos proslavi na taj način što će on govoriti drugima o Njemu. Ali, pošto je apostol u opasnosti da izgubi život, on smatra svoje telo oruđem kroz koje se Hristos može proslaviti.

“Bilo životom ili smrću”. Ako bi živeo on bi Hrista proslavio svojim svedočenjem i radom, a ako bi poginuo on bi Gospoda proslavio svojom dobrovoljnom smrću za Njega.

21. U 21. stihu apostol iznosi svoje mišljenje o sebi i svom životu.

“I još je meni život Hristos”. Pavlov život je bio vezan za Hrista. Njegove misli, planovi i nada su samo u Hristu. Svaka njegova misao i želja su bile pokorene Hristu, zato njegove misli nisu bile ni sebične ni zemaljske nego pod kontrolom svog Učitelja.

“A smrt dobitak”. Ovo nije ljudski osećaj. Smrt je uvek neki gubitak. Pavle nije bio pesimista. On nije bio umoran od nevolje i progonstava pa da je želeo da što pre okonča život. Ova njegova izjava otkriva nešto više nego lične želje i interese jednog čoveka. On želi samo da proslavi Hrista.

Ako Gospod smatra da je bolje da on i dalje svedoči o Njemu svetu, on želi da ga dostojno predstavi. A ako bi njegova smrt bila potrebna da posvedoči o uspešnosti evanđelja o Hristu, on i na to pristaje. Tada bi njegova smrt bila dobitak za Božje carstvo.

22. Stih 22. možemo da razumemo samo onda kada proučimo ceo ovaj tekst. Pavle govori o proslavljanju Hrista. Apostol ne zna šta da izabere. On ne može da odluči čime bi više proslavio Hrista – svojim životom ili smrću. Kada on misli na mnoge probleme i teškoće izgleda mu da bi njegovo dalje življenje bilo korisnije nego njegova smrt, ali smrt bi mu bila odmor. Ipak, ma šta da mu je određeno u budućnosti, on želi da to bude Filibljanima od koristi.

Mnogi hrišćani dolaze u ovakvo stanje i ne znaju šta bi izabrali, život ili smrt. Ali, Bog koji poznaje kraj od početka vodi nas onim putem kojim bi i mi pošli kada bi videli budućnost unapred kao što On vidi.

23. U 23. stihu Pavle objašnjava u kakvoj se nedoumici nalazi.

“Dve me želje privlače”[33].  Dve su mogućnosti pred njim i on sam ne zna šta da poželi: da nastavi da živi ili da umre. On više naginje na ovo drugo: “otići” (prekinuti, prestati, otići). Apostol misli na prekidanje užeta koje ga vezuje za ovaj svet ili prestanak života na ovoj zemlji tj. otići sa ovog sveta, umreti (uporedi 2.Timotiju 4,6).

“I s Hristom biti”. Apostol Pavle ne daje ovde neko biblijsko objašnjenje šta se događa posle smrti. On samo objašnjava svoju želju, a to je da napusti ovaj burni i nesigurni život i da jednom bude sa Hristom.

Ovde nam se ništa ne kaže o vremenu koje će proteći između ta dva događaja koja on želi. Apostol samo ima veliku želju da živi sa Onim kome je tako verno služio u svom životu. Njegova je žarka želja da u budućnosti živi sa Hristom.

Ovaj stih treba uporediti sa drugim Pavlovim izjavama (1.Korinćanima 15,51; 1.Solunjanima 4,13-15 itd.). Pošto mrtvi nemaju svesti niti osećaj toka vremena, vaskrsenje će im izgledati kao nešto što se dogodilo odmah posle njihove smrti. Za Pavla izgleda bolje da umre i da se odmara u grobu do Hristovog ponovnog dolaska kada će primiti besmrtnost i onda zauvek biti sa Hristom.

24. Hristovoj crkvi je potreban apostol Pavle kao vođa i savetnik, a i zbog uticaja njegovog posvećenog života. Ova potreba je odlučujuća činjenica za apostola, zato on kaže: “potrebnije je”. Potreba Filibljana je pretežnija od njegove želje.
25. U ovom stihu Pavle samo izražava svoje uverenje da će raditi na njihovom napretku dok je živ. Ove reči nisu proročke.

“Da ću ostati kod vas”. Uveren da im je još potreban, on veruje da će Gospod dozvoliti da nastavi svoj otpočeti posao u njihovu korist.

26. Ovo se i ispunilo. Kada je izašao pred Nerona, Pavle je bio proglašen nevinim i pušten na slobodu (AA, 486.487). On je još neko kratko vreme radio na Istoku za crkve, možda i posetio Filibu. On je možda video njihov napredak u veri i radovao se.

II PODSTICANJE  NA  JEDINSTVO  I  SAMOODRICANJE

(Filibljanima 1,27 – 2,16)

1. Potrebni su neustrašivost i izdržljivost u nevoljama (1,27-30)

“27. Samo živite kao što se pristoji evanđelju Hristovu[34], da vas vidim kad dođem ili ako vam ne dođem da čujem za vas da stojite u jednome duhu i jednodušno borite se za veru evanđelja.

28. I ni u čem da se ne plašite od protivnika; koje je[35] njima znak pogibli[36], a vama spasenja i to od Boga;
29. Jer se vama darova Hrista radi ne samo da ga verujete[37] nego i da stradate za Nj,
30. Imajući onu istu borbu kakovu u meni videste[38] i sad čujete za mene.”

27. Ovim stihom počinje nova tema ove poslanice. Apostol gleda u duhu ono vreme u kom će se sjediniti sa Filibljanima i lično ih poučavati i hrabriti. A do tog vremena “on im daje savet”.

“Samo živite kao što se pristoji”. Doslovni prevod bi bio: “Ponašajte se kao građani evanđelja Hristovog carstva”. Grčka reč “politeno” znači “ponašati se kao građanin” (uporedi Dela 23,1). Ovo je bio uobičajen način izražavanja u ono vreme. I sam Pavle je bio rimski građanin, a pisao je iz Rima. On se pozivao na svoje pravo rimskog građanina (Dela 25,11.12). Ovu poslanicu je uputio Filibljanima, građanima grada koji je bio rimska kolonija i imao mnogo rimskih građana (Dela 16,12). Ovaj način pisanja je otuda bio njima razumljiv. Hrišćani iz Filibe kao građani nebeskog carstva treba da se ponašaju dostojni toga.

Pod uticajem Hristovog evanđelja hrišćani treba da budu istiniti, verni, miroljubivi i ponizni. Njihov život treba da je uredan bez obzira da li su njihove vođe prisutne ili ne.

“Da čujem za vas”. Gde god se nalazio, apostol Pavle se trudio da dobije vesti od crkava za koje se on starao. On se stalno interesovao za crkve koje je osnovao jer ih je voleo.

“Da stojite u jednome duhu”. Ovo je vojnička metafora koja je povezana sa slikom građanstva jer je Filiba bila vojna kolonija. I crkva je kao neka vojska koja je spremna da odbije svaki napad neprijatelja, bilo da je reč o lažnoj nauci ili otpadničkom pokretu.

Branioci Hristove crkve ne smeju da se dele i svađaju jer to slabi njihovu snagu. Oni moraju da su jednomisleni i jednodušni.

“Jednodušno borite se”. “Boriti se” (grč. sunathleo: sun=sa; athleo=boriti se u javnim igrama; /otuda reč ‘atleta’/). Apostol Pavle hrabri Filibljane da se zajednički bore za napredak vere evanđelja. Ova zajednička borba će probuditi njihovo jedinstvo. Apostol je znao da ovoj crkvi preti opasnost od nesloge i odvajanja.

28. Hrišćani ne treba da se boje i da se daju zaplašiti. Oni znaju da su u Božjoj ruci i da sve ide na dobro onima koji ljube Boga.

“Znak pogibli”. Neustrašivost hrišćana je znak neprijateljima njihove sopstvene propasti (grč. apoleia = uništenja) nasuprot spasenju hrišćana. Iako neprijatelji ne veruju i ne vide da se crkva ne plaši ipak je njena neustrašivost znak budućeg uništenja neprijatelja. To je dokaz da njima pomaže natprirodna sila. Ova mirnoća i pouzdanost kod hrišćana otkriva da je Isus u njima i da će zato dobiti spasenje.

29. Apostol Pavle prikazuje nevolje i patnje za Hrista kao dar koji hrišćanin prihvata s ponosom. Ovo stradanje koje izgleda kao sudbina hrišćana, koristi sam bog da usavrši njihov karakter i da ih pripremi za buduću slavu.

“Hrista radi”. Ovaj dodatak je u vezi sa rečju “stradanje”. Hrišćani ne stradaju zbog sebe, nego kao Hristovi predstavnici. Sramota baćena na Hrista pada na njih. Ali, zbog toga će oni isto tako da dele Njegovu slavu.

“Da stradate za Nj”. Verni hrišćani su bili od početka radosni da stradaju za Hrista. Taj duh treba da pokažu i hrišćani poslednjeg vremena. Navolje će biti sve veće. Samouvereni hrišćani će patnje smatrati za čast i blagoslov. Oni će se radovati što im je dopušteno da stradaju za Hrista.

30. Filibljani već uzimaju učešća u ovoj nevolji,

“Istu borbu” (grč. agon = borba; reč za atletske i gladijatorske borbe) znači ovde sukob sa neprijateljem. Oni su imali nevolje i progonstva slična Pavlovim. Apostol Pavle je u vreme svoje prve posete Filibi bio zlostavljan i zatvaran (Dela 16,22.23). Oni se svakako živo sećaju kako je on stradao u njihovom gradu. Filibljani znaju i o Pavlovim sadašnjim nevoljama u Rimu. Epafras će im o tome još više reći. Apostol im napominje da su njihove nevolje slične njegovoj, koju je on uspešno pretrpeo. Ono što je on podneo mogu i oni isto da podnesu Hristovom snagom.

2. Poziv na hrišćansko jedinstvo i poniznost (2,1-4)

“1. Ako ima dakle koje poučenje u Hristu, ili ako ima koja zajednica duha, ako ima koje srce žalostivo i milost,

2. Ispunite moju radost, da jedno[39]mislite, jednu ljubav imate[40], jedinodušni i jedinomisleni[41].
3. Ništa ne činite usprkos[42] ili za praznu slavu; nego poniznošću činite jedan drugoga većeg od sebe.
4. Ne gledajte svaki za svoje[43], nego i za drugih[44].”

1. Ovo je nastavak pouke koju apostol počinje u 1,27. On sada produbljuje ovaj predmet

i hrabri Filibljane da razvijaju hrišćansko jedinstvo i poniznost. Ovde im Pavle daje dobre savete i ukazuje im na značaj i važnost Hristove žrtve.

Ovo poglavlje treba naročito danas da u celini analiziramo i proučavamo. Izgleda da je njihovo jedinstvo bilo u opasnosti i da se nesloga uvukla u njihove redove. Pavle je bio svestan toga, zato ih hrabri da se bore za potpuno jedinstvo.

Reč “ako”, koju apostol više puta upotrebljava u ovom stihu, ne znači sumnju u ono što im on savetuje nego naprotiv, potvrđuje kao istinu.

“Poučenje u Hristu” (grč. paraklesis = ohrabrenje, uteha). Oni koji imaju iskustva sa Hristom primiće od Njega i ohrabrenje kad budu proučavali Njegov život.

“Uteha ljubavi”[45] znači, kada imamo ljubavi za Hrista onda ćemo imati i snage da opomenemo druge.

Potrebno je još da smo i pod kontrolom Svetog Duha. I na kraju, moramo imati i saosećanja.

2. Apostol Pavle već ima radost zbog zajednice sa njima, ali ona treba da bude potpuna.

To će biti onda kad oni pokažu sve svoje vrline.

“Da jedno isto mislite”. Pavle će se radovati njihovom jedinstvu i slozi koja se satoji iz sledećeg: da imaju uzajamnu ljubav i da svi jednodušno naginju istini. Oni moraju da pokažu svojom jednodušnošću da su u skladu  i sa Bogom. Kad neko primi Hrista on postaje ud Njegovog tela. Gde je jedinstvo u radu tamo je i napredak.

3. “Ništa ne činiti uprkos”. “Prkos” (grč. eriteia) se može najbolje prevesti sa:

sebičnost, lična ambicija ili partaičnost.

            “Prazna slava”. Mi ne smemo da imamo nikakve ciljeve i stvaramo  planove koji su nastali usled sebičnih želja ili uzvisivanja nad drugima. Mi ne smemo da radimo ni na onom što je po sebi dobro i korisno ako nam pobude nisu čiste i plemenite. Sve je to onda samo sujeta i prazna slava.

S druge strane, potrebna je “poniznost duha”. Hrišćanstvo naročito ističe poniznost i daje joj istaknuto mesto. Ona je vrlo važna osobina karaktera. Stvarno ponizan čovek i ne zna za ovu svoju osobinu. On je takav jer smatra da je to ispravni odnos prema Bogu, bližnjem i planu spasenja.

“Činite jedan drugoga većeg od sebe”. Ponizan čovek gleda na vrline svojih bližnjih i po njima odmerava sebe. Stvarno ponizan čovek uviđa svoje nedostatke, a nema oči za nedostatke drugih. Ovakvi smatraju da drugi imaju čisto srce i zato oni zaslužuju da uživaju veći ugled od njih.

Pobožan čovek je uvek ponizan i želi da drugi imaju veću čast i ugled od njega. On nije slep za pogreške svojih bližnjih kad se one pokažu. Ali, što se tiče njega samog, on je skroman i neagresivan.

4. Apostol Pavle opominje hrišćane da ne budu sebični i da se ne brinu samo za sebe i

svoje porodice. On ih moli da misle i na sreću i dobrobit celine kao i pojedinaca i nesebično da rade na njihovom blagostanju. Niko ne treba da živi samo za sebe nego i da se brine za potrebe svojih bližnjih.

“I za drugih”. Ovo ne treba tako razumeti da treba da se mešamo u stvari drugih vernika nego samo da vodimo računa o blagostanju naših bližnjih. Pavle je ovim savetom želeo da ukloni ovaj uski, sebični duh kod vernika i da ih pokrene da se više staraju o sreći svojih bližnjih.

Hrišćani su odgovorni za duhovno blagostanje svojih bližnjih. Ako je neko duhovno slep i neće da dođe Isusu, dužnost jednog vernika nije samo da pokuša da takvog vodi Spasitelju nego da ga opomene da je na ivici opasne provalije, da ga probudi i kaže mu da njegova kuća gori. Ako on ne vidi da se Hristov dolazak približava neophodno je da mu se govori o tom skorom događaju. Sve ovo je naša dužnost prema našim bližnjima. U njihovom je interesu da im kažemo sve ovo. Svet zavisi od crkve kad je u pitanju poznanje večnog života. Svaki koji ljubi Hrista ljubiće i svoje bližnje i želeće da ih rasvetli i vodi Hristu. On će pomoći da se oni pripreme za Hristov skori dolazak.

3. Hristos je uzvišeni uzor poniznosti (2,5-11)

“5. Jer ovo da se misli među vama što je i u Hristu Isusu[46],

6. Koji, ako je i bio u obličju Božjemu, nije se otimao da se isporedi s Bogom[47];
7. Nego je ponizio sam sebe uzevši obličje sluge[48] postavši kao i drugi ljudi i na oči nađe se kao čovek,
8. Ponizio sam sebe postavši poslušan do same smrti, a smrti krstove[49].
9. Zato i Bog njega povisi[50], i darova mu ime koje je veće od svakoga imena[51];
10. Da se u ime Isusovo pokloni svako koleno onih koji su na nebu i na zemlji i pod zemljom;
11. I svaki jezik da prizna da je Gospod Isus Hristos na slavu Boga Oca.”

4. Apostol Pavle je u stihovima 1-4 izneo potrebu jedinstva i nesebične poniznosti, a

sada im kaže kako mogu da to postignu.

“Što je u Hristu Isusu”. Uobičajen red Spasiteljevog imena je “Isus Hristos”, ali apostol često menja ovaj red Spasiteljevog imena u svojim poslanicama. On piše: “u Hristu Isusu”. Na ovaj način on ukazuje najpre na božanski elemenat ovog imena (Hristos) pre nego što iznosi ljudski elemenat (Isus) u božansko-ljudskoj prirodi našeg Spasitelja. Za Pavla je celokupni duhovni život zasnovan na Hristu. I zato kad on želi da vernici dobro zapamte lekciju o jedinstvu i poniznosti, on nema boljeg načina nego da im iznese vrline koje je Hristos pokazao u svom životu, a koje bi apostol želeo da imaju braća i sestre u Filibi.

6. Hristos je napustio nebesku slavu i uzeo na sebe slabo i nisko obličje čoveka da bi obavio svoju službu u korist spasenja čoveka. Hrišćani isto treba da podese svoj život prema ovom velikom primeru.

“U obličju Božjem”. Grčka reč morfe označava sve Božje osnovne osobine i karakteristike. Pomoću ove reči predstavlja se način na koji Bog izražava svoje osobine.

Hristos ima te iste osobine i karakteristike, zato je On i jednak s Bogom. To i podiže Hrista iznad svake sile. Apostol Pavle ovo ističe da bi živo opisao dubinu Hristovog dobrovoljnog ponižavanja.

Pošto je apostol opisao Hristovu jednakost s Bogom, on sada prelazi na Hristove misli da bi se videlo šta On o tome misli i na taj način pomogao vernicima u Filibi da se trude da i oni imaju iste takve misli. Apostol Pavle je već usko vezan s ovim mislima. On ukazuje na to da je Hristos, kojo je svestan svoje jednakosti s Bogom, odlučio da napusti svoju slavu da bi ispunio svoj uzvišeni cilj spasavanja ljudskog roda.

“Nije se otimao da se isporedi s Bogom”.[52] Apostol Pavle kaže da iako je Hristos nastavio da bude jednak s Bogom, On nije isticao da je jednak s Bogom, niti je nameravao da se dočepa neke prilike da bi uzdigao svoj položaj. Apostol ovo iznosi samo zato da bi pokazao kako se Hristos dragovoljno svega odrekao u korist spasavanja čoveka.

7. “Nego je ponizio sam sebe”. Ovo je smisao reči “ponizio sam sebe”. Pavle upoređuje izraz “obličje Božje” s izrazom “obličje sluge” i ukazuje na veliku razliku između ova dva stanja. I ovde je upotrebljena reč morfe kao i u 6. stihu. Reč sluga (grč. doulos) se upotrebljava za pojam roba.

Apostol Pavle hoće ovde da kaže da je Hristos ponizio sebe i uzeo stanje i sve osobine jednog roba. Kao rob On se držao besprekorne poslušnosti kao što se toga držao i kao Sin koji je dužan poslušnost Ocu. Njegov život je bio potčinjen volji Njegovog Oca. Tako je Hristov život postao izraz Božje volje. Kako se sve ovo odigravalo čovek ne može da shvati. Ovo je deo one “velike tajne pobožnosti” u 1.Timotiju 3,16.

Sad možemo jasno da vidimo kako je beznačajna svaka žrtva s naše strane u poređenju sa žrtvom Onoga za koga mi tvrdimo da ga sledimo. Možemo li mi koji smo u tome tako daleko od Hrista da polažemo neko pravo i kažemo da je teško ili nemoguće pokoriti našu volju Božjoj volji?

“Postavši kao i drugi ljudi”. Ovde je reč o sličnosti. “Zato beše dužan u svemu da bude kao braća” (Jevrejima 2,17). Hristos je bio u potpunosti čovek, ali je bio i Bog. Kada su ljudi posmatrali utelovljenog Sina oni su ga videli kao sličnog sebi.

Naša vera u Hristovo božanstvo ne treba da oslabi našu veru u Njegovu pravu ljudskost. Ako Hristos nije bio “u svemu kao braća”, onda On praktično prestaje da nam bude primer i zamena za čoveka.

“I na oči nađe se kao čovek”. Ljudi su ga smatrali za čoveka. Po svojoj spoljašnjosti Hristos je bio čovek i svi su ga smatrali kao takvog (Matej 13,55).

Pavlov izraz “kao čovek” pokazuje da je Isus iz Nazareta bio nešto više nego što je izgledalo. On je istina izgledao kao čovek, imao je čovečje obličje, ali On je bio nešto više: Bog i čovek – Bogočovek.

8. “Ponizio sam sebe”. Ovo ponižavanje nije isto što i “ponizio sam sebe” iz 7. stiha nego samo vid toga poniženja. Ono pokazuje samo jedan način ovog ponižavanja. Najuzvišenije delo Njegovog samoponiženja sastoji se u Hristovoj dobrovoljnoj pokornosti u smrti.

“Do same smrti”. Hristova poslušnost je išla sve do polaganja svoga života. Za Boga je već poniženje da postane čovek; pa onda, kad je postao čovek, da sramno umre na krstu. Kao što se Isak doborovoljno pokorio kad mu je otac rekao da treba da postane žrtva na oltaru, tako se isto i Hristos, koji je mogao da siđe s krsta, dobrovoljno pokorio da umre za grešnog čoveka.

I naša poslušnost mora da bude kao Hristova. Hristos je “u telu” (Rimljanima 8,3) pokazao ovu poslušnost. On je bio čovek s istom željom da sačuva svoj život kao i mi. Njega je Sotona kušao, ali On ga je pobedio silom Svetog Duha. To možemo i mi da činimo. Isus nije upotrebio nikakvu silu u svoju korist koju mi ne bi mogli da upotrebimo (DA, 119.729).

“A smrti krstove”.[53] Naglasak ovde nije toliko na činjenici da je Hristos umro koliko na načinu smrti. Ovo nije bila samo sramna smrt, nego i mučenička. Razapinjanje je bilo način kažnjavanja robova, a ne drugih ljudi. Ovo je isto bila kazna za najgore zločince. To je bila takođe smrt za koju je, prema Mojsijevom zakonu, vezano prokletstvo (5.Mojsijeva 21,23; Galatima 3,13). Ovaj način smrti su mnogobošci smatrali najsurovijom smrtnom kaznom. Za Jevreje je propovedanje razapetog Hrista bila sablazan, a za Grke ludost (1.Korinćanima 1,23)

            Možda je apostol mislio u onom trenutku na razliku između njegovog položaja i Hristovog. Pavle je bio u zatvoru, ali on nije očekivao da prema zakonu pretrpi ponižavajuću smrt na krstu, jer kao rimski građanin on nije smeo biti mučen. To se nije moglo desiti ni Filibljanima kao građanima rimske kolonije. Krst, koji je bio vrhunac Hristovog poniženja, trebalo je da izazove duboki utisak na čitaoce ove poslanice i pruži im veliki primer njihovog Spasitelja. Pavle je dobro znao da kad bi mogao da im pomogne da dobro shvate značaj Hristove žrtve, da se više sebičnost ne bi pojavila u njihovom životu.

9. Hristos nije dobio nagradu zbog svog poniženja, ali po Božjoj volji, posle poniženja sledi uzvisivanje (Matej 23,12; Luka 14,11).

            “I Bog Njega povisi”. Zato što je Hristos ponizio sam sebe, Bog ga je uzvisio na slavniji položaj nego što ga je imao pre svog utelovljenja. Sin je bio slavan i ranije, ali Njegova dobrovoljna poniznost dodata je slavi koju je Hristos imao kod Oca još pre stvaranja sveta (Jovan 17,5). Kao Bogočovek, Spasitelj je živeo savršenim životom na zemlji. On je pobedio neprijatelja i izvojevao spasenje ljudskog roda. Ova pobeda, koja je od nepromenljive važnosti, dodata je slavi Božjeg Sina.

“I darova mu ime”. Otac, kao Vladar svemira, dao je počast Sinu koji je tako verno izveo njihov zajednički plan.

Mišljenja su različita na šta se odnosi ovo ime. Neki misle da se odnosi na dostojanstvo ili slavu, a ne na neko ime. Drugi veruju da Pavle ovde misli na ime Jahve koje Jevreji iz poštovanja nisu smeli da izgovaraju. Ostali misle na ime Isus ili Isus Hristos. U svakom slučaju, Hristu se ne bi moglo dati veće ime ili uzvišeniji položaj.

“Da se pokloni svako koleno”. Apostol Pavle misli ovde na reči iz Isaije 45,23 koje se odnose na proslavljanje i klanjanje Spasitelju. Ove se reči nisu ispunile u ono vreme, ali će doći vreme kad će svako stvorenje na zemlji priznati Hristovu vlast (uporedi Otkrivenje 5,11-14). To može biti samo na kraju velike borbe između Hrista i Sotone, kad će svi, pa i sam Sotona, pasti pred Hristove noge i priznati Bogu da su Njegovi putevi istiniti i pravedni.

Oni “koji su na nebu”, to su nebeska bića; oni “koji su na zemlji” su zemaljska bića, a oni “koji su pod zemljom”, to su umrli koji će vaskrsnuti. Ovo je tadašnji način slikovitog prikazivanja svih stvorenja svemira.

11. “I svaki jezik da prizna da je Gospod Isus Hristos na slavu Boga Oca”. Svako biće će misliti u srcu i otvoreno priznati činjenicu da je Gospod Isus Hristos. Pavle ovde opet upotrebljava oba Spasiteljeva imena koja označavaju Njegovu ljudsku i božansku prirodu. On izjavljuje da će Onaj koji je ostavio nebo i uzeo obličje sluge najzad biti priznat za Gospodara.

Isto tako će svaki čovečji jezik da prizna da je Gospod Isus Hristos na slavu Bogu. Naš Spasitelj je radio na tome da sva stvorenja daju Ocu čast koja pripada Njegovom imenu (Jovan 12,28; 13,31; 1.Korinćanima 15,24.28). Svim Hristovim sledbenicima treba ovo da bude isti cilj. Ovo je vrhunac Pavlovog izlaganja o načelima poniznosti i uzvisivanja. Pavle najpre u stihovima 1-4 savetuje Filibljane da se ne uzvisuju, a posle u stihovima 5-8 postavlja im Hrista kao uzor poniznosti i najzad ukazuje na to kako je ponizni Hristos bio uzvišen do najveće slave. Apostol ovde namerava da vernike u Filibi pouči da Bog može da uzvisi samo one koji su mu ponizno služili ovde na zemlji.

4. Praktična primena Pavlovog izlaganja o Hristu kao uzoru (2,12-16)

“12. Tako, ljubazni moji[54], kao što me svagda slušaste, ne samo kad sam kod vas[55], nego i sad mnogo većma[56] kad nisam kod vas, gradite[57]spasenje svoje sa strahom i drhtanjem.

13. Jer je Bog što čini u vama da hoćete[58] i učinite kao što mu je ugodno[59].
14. Sve činite bez vike i premišljanja[60].

15.Da budete pravi i celi[61], deca Božja bez mane usred roda[62] nevaljaloga i pokvarenoga, u kome svetlite kao videlo na svetu.

16. Pridržavajući[63] reč života[64], na moju hvalu za dan Hristov, da mi ne bude uzalud trčanje i trud[65].

            Stihovi 12-16 su usko povezani sa stihovima 5-11. Ovde apostol Pavle izvlači i druge pouke sem pouke o poniznosti.

12. “Ljubazni moji”[66] nije nikakvo preterivanje apostola Pavla. Ova velika ljubav prema onima koje je on obratio primećuje se i u drugim njegovim poslanicama.

“Kao što me svagda slušaste”. Ovo je u tesnoj vezi sa onim što je apostol izneo u stihovima 5-11. Hristos je pokazao svoju poniznost naročito svojom poslušnošću. Vernici u Filibi su se pokazali poslušni u prošlosti, ali Pavle očekuje od njih još više od duha njihovog Učitelja. On se isto nada da će ih Hristov primer ohrabriti da budu još poslušniji.

“Gradite spasenje svoje”[67]. Pavle želi da vernici budu duhovni ne samo kad je on među njima da ih savetuje i vodi, nego i kad je odsutan. Onda im je još više potrebno da su duhovni.

Mi se spasavamo milošću, a ne delima (Rimljanima 3,20-22.24.28; Efescima 2,8), ali ova milost nas goni da činimo dobra dela. Dobra dela su posledica milosti. Mnoge privlači hrišćanstvo, ali oni ne prihvataju uslove da bi bili nagrađeni.

Sveto pismo nas uči da svako mora dragovoljno da sarađuje s Božjom silom. Svako mora da “navali da uđe” (Luka 13,24), da “svuče starog čoveka” (Kološanima 3,9), da “odbaci svako breme i s trpljenjem da trči” (Jevrejima 12,1), da se “protivi đavolu” (Jakov 4,7) i da “pretrpi do kraja” (Matej 24,13). Spasenje ne dolazi od dela, ali se mora izgraditi. Ono dolazi posredovanjem Isusa Hrista, ali se mora lično proživeti.

Mi nismo svesni svoje potpune zavisnosti od Hristovih zasluga i sile, ali moramo da razumemo i uvidimo da nam je svakodnevno potrebna Božja milost i život po načelima neba.

Apostol Pavle nije bio prisutan da bi mogao Filibljanima lično da pomogne, zato oni treba sami da se staraju za svoje duhovne potrebe. Spasenje je lična stvar, niko ne može ovde nešto da učini za drugoga. “Ako bi Noje, Danilo i Jov bili u njoj (u zemlji), neće izbaviti sina ni kćer, nego će svoje duše izbaviti pravdom svojom.” (Jezekilj 14.20)

            “Sa strahom i drhtanjem”. Apostol ovde ne misli na ropski strah nego da se ne oslanjamo i uzdamo u sebe. Hrišćanin treba uvek da pomišlja na to da se možda njegova volja u nečemu ne slaže s Božjom voljom, da njegove telesne osobine karaktera preovlađuju u životu. Zato hrišćanin ne sme da se pouzda u svoju snagu, da izvuče svoju ruku iz Hristove ruke ili da pokušava sam da ide hrišćanskim putem. Ovaj strah nam pomaže da budemo budni u času iskušenja (Rimljanima 11,20) i da pazimo da ne padnemo (1.Korinćanima 10,12).

13. “Jer je Bog što čini u vama”. Bog je taj koji nam daje snagu. On radi kroz nas u našem hrišćanskom životu (1.Korinćanima 12,6.11; Galatima 2,8; Efescima 1,11.28). Ovde apostol ističe činjenicu da sila, potrebna sa spasenje, dolazi od Boga i da ta sila radi u nama da postigne svoj cilj.

“Da hoćete i činite”. Bog je onaj koji utiče na našu odluku da prihvatimo spasenje i daje snagu da ostvarimo tu odluku. Ovo ne treba tako da razumemo da smo mi potpuno pasivni i da samo Bog vodi, nego da Bog pokreće i budi našu želju za spasenjem i daje nam snagu da našu odluku za spasenje možemo da ostvarimo u našem životu. Do spasenja dolazi saradnjom Boga i čoveka.

Bog želi spasenje čoveka. On mu daje i snagu da to ostvari. Bogu je “ugodno” da čovek bude spasen. Niko tako ne želi naše spasenje kao Otac.

14. “Sve činite bez vike i premišljanja”[68]. Pavle sada želi da se ove njegove pouke primene praktično u životu. Izgleda da apostol ovde misli na Izrailjce u pustinji, jer u stihu 15. on navodi Mojsijeve reči iz 5.Mojsijeve 32,5. Ovaj izraz “vika”[69] spominje se često u Novom zavetu (Matej 20,11; Luka 5,30; Jovan 6,41-43.61).

Mrmljanje ili gunđanje često dovodi do raspravljanja. Filibljani ne bi trebalo da se žale na način kako ih Bog vodi, jer njegova je namera da ih spase. Poslušnost treba da je voljna i od srca, inaćč se ima malo koristi od nje. Duh strpljenja i neprigovaranja u vreme progonstva ili prilikom nekog naročitog zahteva, otkriva našu dobru volju da se pokorimo onome što dolazi od Gospoda.

15. “Da budete pravi i celi”[70]. U ovom procesu izgrađivanja našeg spasenja bez mrmljanja i raspravljanja treba da budemo “besprekorni i čisti”, tj. bez prekora od Boga i čisti u srcu u pogledu naših bližnjih.

“Deca Božja bez mane”. Pavle ovde upotrebljava grčki izraz “tekna” (deca) za razliku od izraza koji je uobičajen za pojam “sinovi”, jer misli na 5.Mojsijevu 32,5 gde Mojsije govori o sinovima Izrailjevim kao “rodu zlom i pokvarenom”.

            Apostol želi da oni koje je on obratio budu “bez mane”, jer zna da Božji ugled u svetu zavisi u mnogome od njegove dece u svetu.

“Svetlite kao videlo na svetu”. Iako hrišćanski rast vernika u Filibi još nije postigao određenu visinu, oni treba ipak da svetle u mračnom svetu u kome žive.

Ove Pavlove reči naročito mogu da se odnose na poslednje pokolenje koje će živeti u vreme kad će tama biti veća nego ikada (COL, 414). Božja deca treba tada s naročitim sjajem da “ustanu i da se svetle” (Isaija 60,1.2).

16. “Pridržavajući reč života”[71]. Hristos je izvor života i svetlosti. I njegovi sledbenici su isto svetlost, ali to je dobijena svetlost. Hrišćanin može da iznese reč života onome koji je još nema, ali ne može da učini da je on primi. Svaki čovek mora za sebe da prihvati “reč života”. Mi ne možemo da primimo Reč umesto nekog drugog, isto tako kao što ne možemo da mi jedemo, a snagu od te hrane da dobije neko drugi. Svako mora za sebe da se hrani. Nije važno ko iznosi Božju Reč, jer je ona sila za sebe.

Izraz “reč života” nije Pavlov nego ga je on uzeo iz Jovanovog evanđelja 6,68 (vidi Dela 5,20). “Reč života” je vest evanđelja. Večni život to je poznanje Oca i Sina (Jovan 17,3). Mi možemo da upoznamo Oca i Sina samo preko Božje Reči (Rimljanima 10,13-17) i tako da uđemo u život koji dolazi jedino preko Njih. Duhovni život postaje i održava se pomoću sile Reči. Čovek živi “o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih” (Matej 4,4).

“Za moju hvalu na dan Hristov”[72]. Pavle bi želeo da ima razloga za radost kad čuje kako Filibljani žive. On je učio vernike da će se njihov veliki životni cilj ostvariti na dan Hristovog povratka. Apostol je dobro znao da je svaka radost i hvala koju bi sad dobio daleko od toga da bi bila takva kao radost i hvala u onaj Hristov dan. Pavle smatra ovaj dan danom kada će se svako delo pokazati kakvo je.

“Da ne bude uzalud trčanje i trud.”[73] Ovim izrazom Pavle slikovito iznosi svoje velike napore koje je uložio u propovedanje evanđelja. Izraz “uzalud” znači “bez ikakve svrhe i razultata”. Pavlovo osećanje odgovornosti za one koje je on obratio bilo je vrlo jako. Otuda i njegova želja da oni ostanu verni. On se nije zadovoljio samo time što je radio, nego je hteo i da vidi večnu korist od svog posvećenog rada.

III   PAVLOVO  OBJAŠNJENJE  NJEGOVOG  PLANA  ZA  BUDUĆNOST

(Filibljanima 2,17-30)

1. Pavlov plan da im pošalje Timotija (2,17-24)

“17. No ako i žrtvovan budem na žrtvu[74] i službu vere vaše[75], radujem se[76], i radujem se s vama svima.

18. Tako i vi radujte se[77]i budite sa mnom radosni.
19. A nadam se u Gospoda Isusa da ću skoro poslati k vama Timotija, da se i ja razveselim[78] razabravši kako ste vi.
20. Jer ni jednoga nemam jednake misli sa sobom[79] koji se upravo brine za vas[80].
21. Jer svi traže što je njihovo, a ne što je Isusa Hrista[81].
22. A njegovo poštenje poznajete[82], jer kao dete ocu sa mnom je poslužio u evanđelju[83].
23. Njega dakle nadam se da ću poslati odmah kako razaberem šta je za mene[84].
24. A nadam se u Gospodu da ću i sam skoro doći k vama.”

17-18. Apostol Pavle gleda svoj život kao naliv ili žrtvu od pića koja se izliva na žrtvu. On je spreman da dâ i svoju krv ako bi to doprinelo unapređenju evanđelja. Ovaj apostol mnogobožaca ima veliku ljubav, ali on ne veruje da žrtvovanje njegovog života ima ikakvu vrednost, osim ako bi ovo ohrabrilo vernike u Filibi da nastave sa žrtvovanjem sebe.

“Radujem se s vama svima (Tako i vi radujte se).” Pavle se priključuje njima u njihovoj radosti. Ako bi njegov rad za druge prouzrokovao gubitak njegovog života i tada bi oni trebalo da se raduju sa Pavlom. Umesto da budu žalosni što bi apostol morao da dâ svoj život, on želi da njegovi prijatelji budu radosni sa njim, što je udostojen da dâ život u korist evanđelja i bližnjih.

19. Od stihova 19-23 Pavle iznosi novu misao. On im objavljuje svoju nameru da im pošalje Timotija kao svog predstavnika i njihov uzor. Pavle ne sumnja da oni duhovno dobro stoje. On veruje da će Timotije doneti dobar izveštaj po svom povratku.
20. “Jer nijednoga nemam jednake misli sa sobom”. Ovde Pavle govori o jednodušnosti sa Timotijem. Timotije je bio drugi Pavle. On je bio Pavlov sin u veri. Niko drugi nije bio pogodniji za ovaj zadatak od Timotija. Malo ima ljudi sličnih apostolu Pavlu, ljudi ozbiljnih, poniznih, revnih, a Hristu su ovakvi ljudi potrebni. Timotije je bio jednodušan sa Pavlom zato što su obojica imali Hristov duh. Samo ljudi s ovakvim duhom su sposobni da uspešno vode Hristovu crkvu kako u prošlosti tako i danas.
21. “Svi traže što je njihovo”. Čudnovato je da apostol Pavle koji pohvaljuje vernike u Filibi, kao i Timotija i Epafrodita, ovako nešto piše. One koji su bili sa njim on naziva braćom (4,21), ali izgleda da svi oni nisu imali duh požrtvovnosti. Izgleda da su se bojali ovog opasnog puta do Filibe i Pavle je zato morao da pošalje Timotija. Izgleda da ni Epafrodit ni Luka nisu tada bili u Rimu.

“A ne što je Isusa Hrista”. Apostol ovde govori o Hristovom carstvu, njegovoj stvari na zemlji i našem spasenju. Pavle podvlači razliku između onih koji su odani Hristovoj crkvi i onih koji prvo gledaju svoje interese. Pavle i Timotije su se bili posvetili zajedničkoj stvari, spasavanju bližnjih.

Ovde apostol iznosi žalosni izveštaj da njegovi pratioci nisu bili u ovom jednodušni sa njim.

22. “A njegovo poštenje poznajete”[85]. Izgleda da je bilo češćih veza između Timotija i filibljanske crkve. On je, izgleda, bio u Filibi prilikom osnivanja ove crkve (Dela 16,13; 17,14). Timotije je posetio Filibu dva puta za vreme trećeg misionarskog putovanja, zato ga Pavle sada šalje u Filibu. Filibljani su poznavali Timotija i njegov karakter kao i njegovu vernost u evanđelju i odanost apostolu Pavlu.

“Kao dete ocu sa mnom je poslužio u evanđelju”.[86] Ovde apostol lično govori o Timotijevoj vernoj službi kao saradnik u evanđeoskoj službi. Kad uzmemo u obzir Prvu i Drugu poslanicu Timotiju, gde Pavle otkriva njegov karakter, Timotije je bio plemenit i srdačan, nije voleo da zapoveda. Apostol ga kao takvog preporučuje.

23-24. Pavle želi da im pošalje Timotija kao svoga vesnika. Ali, on odlaže njegov polazak dok se ne dozna ishod neke krize u vezi s njegovim tamnovanjem. Pošto apostol izražava nadu da uskoro lično poseti vernike u Filibi, to znači da se on nadao oslobođenju. U slučaju sretnog ishoda Timotije bi njima i čitavoj Makedoniji doneo radosnu vest.

2. Pavle namerava da im pošalje Epafrodita (2,25-30)

“25. Ali nađoh za potrebno da pošaljem k vama brata Epafrodita, svojega pomagača i drugara u vojevanju[87], a vašega poslanika i slugu moje potrebe[88];

26. Jer željaše od srca vas sve da vidi, i žaljaše što ste čuli da je bolovao[89].
27. Jer beše bolestan do smrti[90], no Bog pomilova ga, ne samo njega nego i mene, da mi ne dođe žalost na žalost.
28. Zato ga poslah skorije, da se obradujete kad ga opet vidite[91], i meni da olakša malo[92].
29. Primite ga, dakle, u Gospodu sa svakom radošću, i takove poštujte;
30. Jer za delo Hristovo dođe do same smrti ne marivši za svoj život da naknadi u službi mojoj što vas nemam[93].”

            U ovim stihovima apostol Pavle piše vernicima u Filibi o jednom drugom vernom bratu koga su oni dobro poznavali. To je Epafrodit. On je doneo njihove darove Pavlu i mnogo mu pomogao dok je bio sa njim. Njegov boravak u Rimu bio je produžen njegovom bolešću.

25. Pošto je Timotijev odlazak odložen za neko vreme, Pavle je poslao Epafrodita s ovom poslanicom (AA, 479).

Epafrodit znači “ljubljeni”. Ovo ime se nalazi samo u ovoj poslanici. Pavle ga opisuje kao svoga druga u veri, kao saradnika u službi i saborca u teškoćama i opasnostima.

Iz Pavlovog živog opisivanja vidi se jasno da je Epafrodit sarađivao s apostolom u misionarskom radu. Pošto je bio slobodan on je mogao više da radi nego Pavle. Otuda je Epafrodit i bio u raznim opasnostima i tako zaslužio ime “drug u vojevanju”[94]. Ali, on je u isto vreme bio i njihov poslanik (grč. apostolos, što ovde znači vesnik ili delegat), jer ga je crkva u Filibi poslala u Rim sa naročitim zadatkom da Pavlu odnese njihove darove.

26. Ovde se iznosi razlog zašto je Pavle odlučio da pošalje Epafrodita natrag u Filibu. Ovaj verni brat je želeo da se vrati kući jer se proneo glas da je bio smrtno bolestan. Pavle im preporučuje svog izaslanika, naglašavajući im njegovu ljubav prema njima.

Epafrodit nije mislio na sebe nego na braću u Filibi. On je znao da su oni doznali o njegovoj bolesti, a možda su mislili da je već umro.

27. U ovom stihu apostol Pavle izveštava čitaoce svoje poslanice o ozbiljnoj bolesti svog poslanika.

“No Bog pomilova ga.” Ovde nije reč o trenutnom i čudesnom isceljenju Epafrodita, mada je apostol mnoge iscelio u prošlosti. Dar isceljenja nije se upotrebljavao u svako vreme naročito ne nad onima kod kojih je iscelitelj naročito želeo da upotrebi taj dar. Ovaj dar koji je dolazio od Boga, bio je pod Božjom kontrolom.

“Da mi ne dođe žalost na žalost”. Apostol Pavle ovde svakako misli na tamnovanje kao svoju prvu žalost. Kada bi Epafrodit, koji je došao da posluži apostolu u okovima, umro, Pavlova bi se žalost mnogo više povećala.

28. Pavle je požurio da ga pošalje da bi se vernici u Filibi što pre obradovali posle vesti o teškoj bolesti. Ova njihova radost bi smanjila Pavlovu brigu i to bi mu malo olakšalo njegove okove.
29. “Primite ga…u Gospodu”. Apostol preporučuje vernicima u Filibi da prime Epafrodita kao Božji dar milosti i slugu Božjeg koji je sada opet zdrav.

“I takove poštujte”. Hrišćanska je dužnost da se vrline i pobožnost poštuju, a osobito vernost u Gospodnjem delu.

30. Dobar doček i poštovanje Epafrodita opravdani su s obzirom na njegov požrtvovan rad. Ovakav rad je bio uzrok njegove teške bolesti. Njegov nesebični trud bio je upravljen više na Pavlove potrebe nego na samo propovedanje evanđelja. Duh u kome je ova služba obavljena znači više u Božjim očima nego sama služba.

“Ne marivši za svoj život”. Ovaj izraz nam otkriva opasnosti kojima je Epafrodit bio izložen prilikom pružanja pomoći apostolu.

“Da naknadi što vas nemam”. Pavle ovde ne kritikuje vernike u Filibi nego ih hvali. On prihvata Epafroditovu službu kao njihovu vlastitu s obzirom na veliku daljinu. Neki misle da je Epafrodit oboleo ne toliko zbog progonstva koliko od premorenosti, dok drugi misle da je to bilo zbog dugog i umornog rada u Rimu.

“U službi mojoj”.  Iz ovih reči izlazi da dar vernika u Filibi, preko Epafrodita ima više verski značaj. Oni su to učinili zato što Pavle pripada Hristu (uporedi Matej 25,35-40).

IV   DALJI  SAVETI  U  VEZI  SA  VERSKIM  UČENJEM

(Filibljanima 3,1 – 4,9)

1. Opomena protiv zavođenja (3,1-21)

1. Judaizam znači dela nasuprot milosti (3,1-16)

“1. A dalje, braćo moja, radujte se u Gospodu.  Jer sve jedno da vam pišem meni nije dosadno, a vama je potrebno.[95]

1. “A dalje”. Grčki izraz to loipon znači konačno ili a dalje. Neki misle da je Pavle

nameravao da ovde završi svoje pismo, ali se onda setio nečega i nastavio dalje da piše.

Drugi misle da apostol ovde završava jednu temu i onda prelazi na drugu, a da se stvarni završetak poslanice nalazi u Filibljanima 4,20-23.

“Radujte se u Gospodu”. Ova radost se naglašava u čitavoj ovoj poslanici. Apostol Pavle piše Filibljanima da se raduju jer je izvor radosti u Gospodu. Nju možemo imati jedino onda kada smo u vezi sa Njim.

“Jer svejedno da vam pišem”.[96] Neki misle da se ove reči odnose na neku Pavlovu raniju poslanicu ovoj crkvi, a drugi da se odnosi na temu o kojoj je već bilo reči u ovoj poslanici (vidi 1,27-30), na šta on ovde naročito ukazuje.

“Meni nije dosadno”. Apostolu Pavlu nije ništa teško što je za dobro vernika ove crkve. Moglo je da se misli da njegove tadašnje teškoće i iskušenja privlače svu njegovu pažnju, ali ipak njegove lične teškoće nisu skrenule njegove misli sa problema i potreba njegove braće u Filibi.

“2. Čuvajte se od pasa, čuvajte se od zlih poslenika, čuvajte se od sečenja[97].

3. Jer mi smo obrezanje koji duhom Bogu služimo[98] i hvalimo se Hristom Isusom, a ne uzdamo se u telo.”

            U ovim stihovima apostol Pavle piše o prvom obrezanju. On upoređuje sebe i braću iz Filibe sa hrišćanskim judaistima.

2. “Čuvajte se pasa”. U grčkom postoji ovde određeni član što pokazuje da apostol Pavle ovde misli na neke ljude. To što on tri puta ponavlja reči “čuvajte se” dokazuje da on misli na pojedine grupe ljudi.

Na Istoku ima mnogo pasa bez gospodara koji lutaju po ulicama i polju. Psi su nečiste životinje, a ova reč pokazuje preziranje (2.Carevima 8,13). Jevreji su mnogobošce nazivali psima (Matej 15,26). Zato ovaj izraz ovde znači bestidne, pokvarene i zle ljude. Apostol Pavle ovde misli na dobro poznate judaiste među hrišćanima na koje se može primeniti ova teška reč.

“Od zlih poslenika”. I ovo se odnosi na judaiste, koji se kao “prevarljivi poslenici pretvaraju u apostole Hristove” (2.Korinćanima 11,13).

“Od sečenja” (grč. katatome = sakaćenje, unakažavanje). Ovo je podrugljiv izraz za judaiste koji su tražili od mnogobožaca da se obrežu i postanu najpre Jevreji da bi posle mogli da postanu hrišćani. Obrezanje je u ovo vreme bilo ne samo štetno i zastarelo nego i bez ikakve vrednosti. Ovu opomenu apostol Pavle daje hrišćanima iz mnogoboštva, jer hrišćanima iz jevrejstva nije ni bio potreban ovakav savet.

3. “Jer mi smo obrezanje”. Apostol Pavle hoće da kaže da su oni braća u Filibi obrezani Svetim Duhom da služe Bogu, a nisu telesno obrezani hrišćani, niti se uzdaju u telo. Apostol ih opominje da se braća čuvaju od onih koji hoće da ih obrežu. Pavle se ovde obraća braći, hrišćanima iz mnogoboštva.

Ove Pavlove reči se potpuno slažu sa njegovim učenjem o duhovnom obrezanju, o obrezanju srca, a ne tela, što znači napuštanje greha. (Rimljanima 2,25-29; Kološanima 2,2-11.13) Mnogobošci, spaseni milošću, mada su pozvani neobrezani, “nisu više tuđi i došljaci” (Efescima 2,19) nego domaći Bogu.

“Duhom Bogu služimo”. Oni koji su stvarno obrezani služe svojim duhom Bogu (Jovan 4,23.24). Oni se ne drže ljudskih propisa i predanja. Apostol Pavle kaže da pravi hrišćani imaju ne samo pravo obrezanje nego i pravo bogosluženje.

“A ne uzdamo se u telo”. Judaisti su se oslanjali na razna rodoslovlja i ostalo, trudeći se da na taj način dobiju spasenje. Po Pavlovom mišljenju telo je u potpunoj suprotnosti sa svim onim što je duhovno. Izraz “u telu” apostol Pavle spominje više puta; 3,4-6; 2.Korinćanima 11,18; Galatima 6,13.14.

“4. Premda bi se i ja mogao uzdati u telo[99]. Ako ko drugi misli da se može uzdati u telo, ja još većma[100].

5. Koji sam obrezan osmi dan, od roda Izrailjeva, kolena[101] Venijaminova, Jevrejin od Jevreja, po zakonu farisej.
6. Po revnosti gonih crkvu Božju, po pravdi zakonskoj bih bez mane[102].

            7.No što mi beše dobitak ono primih za štetu Hrista radi[103].

4. Apostol Pavle je imao prednosti koja su judaisti želeli da imaju. Ali on zna da sve ove telesne prednosti nemaju nikakve vrednosti za spasenje. Pavle naglašava da nikakva prednost po rođenju ili vaspitanju ne može da osigura Božji mir i naklonost.
5. Pavle nije bio prozelit ili obrezan kao odrastao, nego je bio Jevrejin po rođenju. On je bio od mladosti pokoran svim obrednim propisima. Apostol je bio iz plemena iz koga je izašao prvi izrailjski car (1.Samuilova 9,1.2). I samo njegovo ime podseća na prvog cara Saula.

“Jevrejin od Jevreja”, hoće da kaže da je poreklom Jevrejin i da nema strane krvi u njegovim precima, a možda i da je Jevrejin koji govori jevrejski.

“Po zakonu farisej”. Ovde apostol Pavle bez sumnje misli na Mojsijev zakon. Pobožni fariseji su se strogo pridržavali celokupnog zakona, po čemu su se razlikovali od ostalih Jevreja. Ovde Pavle naglašava svoj lični stav. On je sam odlučio da bude farisej (Dela 22,3). Bez sumnje, nijedan judaista nije bio tako revan za zakonsko uređenje kao Pavle pre nego što mu se javio Hristos na putu za Damask.

6. “Po revnosti gonih crkvu Božju”. Apostol Pavle nije bio samo farisej nego oduševljeni farisej. On je energično sprovodio načela ove sekte, misleći da Bogu čini službu kad je proganjao one koje su oni smatrali jereticima. (Dela 8,1.3; 9,1; 22,4).

“Po pravdi zakonskoj bih bez mane”. Apostol Pavle govori u 3,9 o “pravdi koja je od zakona” i njoj nasuprot stavlja “pravdu koja je od Boga u veri” (uporedi Galatima 2,21; 3,21).

Apostol je sebe smatrao “bez mane”. On je mislio da je takav postao zbog strogog pridržavanja zakona. Pavle je obavio svaku dužnost koju je smatrao da zakon traži od njega. On je vodio strogo propisan život i otuda nije smatrao sebe prestupnikom zakona. Pavle je bio mlad čovek primernog ponašanja koji nije činio greške koje obično čine mladi ljudi.

Ali, kad se susreo sa Hristom, on je razumeo da su svi njegovi napori da zasluži spasenje uzaludni.

7. “Što mi beše dobitak”. Apostol Pavle ne potcenjuje, sa ljudskog gledišta, svoju prošlost. On je smatra dobitkom. Ali, sve računa za štetu (grč. zemia = gubitak, šteta). Reč “dobitak” je u množini, a reč “gubitak” u jednini. On razne dobitke smatra kao štetu u poređenju sa Hristom.

“Hrista radi”. Apostol Pavle smatra da su svi njegovi dobici bezvredni u poređenju sa Hristom i njegovom verom. Svi hrišćani treba isto ovako da misle.

“8. Jer sve držim za štetu[104] prema prevažnom poznanju Isusa Hrista Gospodara svojega, kojega radi sve ostavih, i držim sve da su trice[105], samo da Hrista dobijem,

9. I da se nađem u Njemu, ne imajući svoje pravde koja je od zakona[106], nego koja je od vere Isusa Hrista[107], pravdu koja je od Boga u veri,
10. Da doznam Njega[108] i silu vaskrsenja njegova i zajednicu njegovih muka, da budem nalik na smrt njegovu[109],
11. Da bih kako dostigao u vaskrsenje mrtvih[110].”
12. “Sve držim za štetu”. Sve ono što je Pavle ranije spomenuo i mnogo šta drugo, drži on za štetu. On se odriče svega toga. On dragovoljno dobija svo bogatstvo i čast samo da pozna Hrista.

“Prema prevažnome poznanju Hrista Isusa Gospoda svojega”. Lično poznanje Hrista prevazilazi za apostola Pavla vrednost svakog dostignuća i uspeha.

Izraz “Isusa Hrista Gospoda svojega” pokazuje toplinu apostolove ljubavi za Hrista. Ovo nam otkriva prisnu zajednicu između Spasitelja i Pavla. Apostol Pavle je u vreme svog obraćenja smatrao svaku prednost bezvrednom; zato mu i nije bilo teško da pretrpi ovu štetu.

“I držim sve da su trice”.[111] Grčka reč skubala znači otpad ili ostatak od hrane sa stola. Pavle daje ovoj reči ovaj smisao. Judaisti su smatrali sebe prisutnima na gozbi za Očevim stolom, a hrišćane iz mnogoboštva kao pse koji hvataju hranu koja pada sa stola.

Ali, apostol Pavle okreće ovu sliku. Verni hrišćani sede na gozbi za stolom, a judaisti su psi (uporedi 2. stih) koji gutaju prednosti rođenih Jevreja, koje je Pavle dobrovoljno napustio.

“Samo da Hrista dobijem”. Pavle žarko želi da ima Hrista u sebi, da bi i Hristos mogao njega potpuno da ima. Ova se želja primećuje u njegovom trostrukom ponavljanju reči “šteta” u 7.i 8. stihu. Dobijanje Hrista je za Pavla najveći “dobitak”.

9. Apostol Pavle samo jedno želi: da je u Hristu, tj. u zajednici sa Njim.

“Ne imajući svoje pravde koja je od zakona”, znači da nema svoju ličnu pravdu (vidi Rimljanima 3,12; 10,3) koja proističe od zakona tj. koja se temelji na ispunjenju zakona.

Apostol naglašava nekorisnost ovakve pravde. Nikakvo držanje zakona ne može da očisti srce od nečistote greha ili da dâ silu da se suprotstavimo grehu. Držanje zakona je u stvari rezultat promene misli božanskom milošću (vidi Rimljanima 3,31).

“Pravdu koja je od Boga u veri”. Ovde se iznosi izvor pravde koja dolazi od Boga. Ona počiva na veri. Čovek može da primi pravdu koja dolazi od Boga samo kad ima veru u Isusa, preko koje Bog otkriva svoju pravdu.

10. “Da doznam Njega”.[112] Ove reči su u tesnoj vezi sa 8. stihom u kome Pavle naglašava da je njegov najveći dobitak da lično pozna Hrista. Da bi stekao ovo poznanje apostol sve daje. Ali, on zna da je jedini način da stekne poznanje Božjeg Sina zajednica sa Njim.

“I silu vaskrsenja”. Apostol Pavle nije želeo da samo upozna silu koja će da ostvari vaskrsenje nego i da ta sila radi u njemu. Da bi svoju želju ostvario Pavle želi da živi životom sličnim Hristovom životu. On je želeo da ima u svom životu onu istu silu koja pobeđuje greh, koju je Hristos imao u svom životu.

Ona ista sila koja je podigla Isusa iz mrtvih jedino može da podigne grešnika mrtvog u svojim gresima i da ga preobrazi u božansko obličje.

“I zajednicu njegovih muka”. Onaj koji ima zajednicu sa Hristom i stekao je lično iskustvo, silu duhovnog vaskrsenja, mora da ima i zajednicu Hristovih muka. (vidi Matej 10,17-24; 20,22.23; 2.Korinćanima 1,5). Ovde nije reč samo o nekoj teoretskoj i etičkoj zajednici nego stvarno u životu (vidi 2.Timotiju 3,12). Apostol Pavle je bio svestan toga, ali on se nije uplašio nego je naprotiv hteo da stupi u tešnju zajednicu sa Hristom (uporedi 2.Korinćanima 11,23-27).

“Da budem nalik na smrt njegovu”. Apostol Pavle želi da bude sličan svom Spasitelju u svemu, pa i u samoj smrti.

Ova sličnost se pokazala dvostruko:

• U njegovom svakodnevnom životu. – Pavle je pokazao blagost i poniznost, nesebičnu ljubav i odanost. Prilagođavajući se Hristovom duhu, Pavle je mogao da kaže: “Svaki dan umirem” (1.Korinćanima 15,31) i “s Hristom se razapeh” (Galatima 2,20). Pavlovo samoodricanje i samopožtvovnost su dokaz stvarne sile Hristove smrti.
• U njegovoj spremnosti da umre ako je to potrebno. – Mučeništvo nije bilo za Pavla nešto strašno i tuđe. On je mnogo godina gledao smrti u oči bez straha.

11. “Da bih kako dostigao u vaskrsenje mrtvih”.[113] Ove Pavlove reči potvrđuju mogućnost da nekom hrišćaninu može da nedostaje vere (1.Korinćanima 10,12; Galatima 3,3; 5,4). U svojoj poniznosti Pavle tvrdi da je i on izložen istoj ovoj opasnosti.

Apostol Pavle ovde misli na učešće u vaskrsenju pravednika (1.Solunjanima 4,13-18; 1.Korinćanima 15,51-54). On ovde ističe značaj napora koji se traže od strane čoveka da bi uzeo učešća u vaskrsenju.

“12. Ne kao da već dostigoh[114] ili se već savrših[115], nego teram[116] ne bih li dostigao[117] kao što me dostiže[118] Hristos Isus.

13. Braćo! Ja još ne mislim da sam[119] dostigao[120]; jedno pak velim: što je ostrag zaboravljam, a za onim što je napred sežem se,
14. I trčim k biljezi[121], k daru gornjega zvanja Božjega[122] u Hristu Isusu.
15. Koji smo god savršeni ovako da mislimo[123]; ako li što drugo mislite[124] i ovo će vam Bog otkriti[125].
16. Ali šta dostignemo[126] u ovome jednako da mislimo[127].”
17. “Ne kao da već dostigoh”. Apostol Pavle ovde piše o svom hrišćanskom iskustvu do ovog trenutka. On priznaje da još nije potpuno ispunio želju koju je izrazio u 3,9.10. On je ovim rečima hteo da ukori duhovni ponos koji je, izgleda, smetao jedinstvu među vernicima u Filibi.

“Ili se već savrših”.[128] Ranije spomenutim izrazom “dostigoh” Pavle opisuje svoje iskustvo iz prošlosti, a sada on iznosi svoje sadašnje stanje. On tvrdi da još nije postao savršen kao što Bog očekuje od njega, a što je i njegova želja. On stalno radi na izgrađivanju svog sopstvenog spasenja.

“Nego teram”.[129] Ovde apostol bez sumnje misli na trku koju spominje u stihu 14. Pavle ima nameru ne samo da “tera” tj. trči, nego i da dobije trku (“dostigao”).

“Kao što me dostiže[130] Hristos Isus”. Apostol Pavle ovde misli na onaj cilj koji je nekad Hristos imao u vreme Pavlovog obraćenja. Pavle je znao da ga je Hristos uhvatio za određenu nameru. Apostol je odlučio da ostvari tu Hristovu nameru radi koje ga je Hristos uhvatio. Dužnost jednog hrišćanina je da se uvek seže napred u trci jer ga je Hristos i pozvao na to.

13. “Braćo! Još ne mislim da sam dostigao”. Apostol Pavle opisuje svoje duhovno stanje s obzirom na duhovnu visinu koja je pred njim.

“Jedno pak velim”. Pavle je imao jednu želju, a to je da ispuni Božju nameru koju je Bog imao kad ga je pozvao. Apostol nije želeo slavu i čast u ovom svetu, a spasenje i venac života u onog drugom. Njegova duhovitost i uspeh u službi je razultat njegove jednostavne namere.

Pavle ne želi da gleda u prošlost, jer on zna da pobede u prošlosti nisu dovoljne da se osigura sadašnjost ili budućnost.

“Za onim što je napred sežem se”. Ovo je slika koju apostol Pavle upotrebljava iz trke u kojoj takmičari imaju pred sobom samo cilj. Njihovo telo je pognuto napred, a noge i ruke se pružaju samo u tom pravcu. Ova slika živo prikazuje Pavlovu potpunu predaju cilju koji mu je postavio Hristos.

Apostol Pavle ne navodi ovde svoj cilj, ali on je spomenut u 14. stihu. Trkač ima jedino cilj pred sobom. Tako je bilo i za apostola u duhovnoj trci. On je gledao samo na cilj, večni život i nasledstvo u svetu posle ovoga sveta. Jasno viđenje ovog cilja podstiče hrišćanina na napornu i odlučnu trku.

14. “I trčkim k biljezi”.[131] Apostol Pavle ima pred sobom samo određeni cilj koji on jedino vidi. On zna da samo onaj koji ima cilj pred očima i pazi na njega može da ga postigne. Trkač ne sme da gleda po strani niti da posustane ili zastane u trci. On mora da trči da bi došao do cilja.

U trkama u svetu postoji samo jedan dobitnik, ali u hrišćanskoj trci svako ima priliku da bude pobednik i primi nagradu.

“K daru gornjega zvanja Božjega”.[132] Ovo je poziv za nebo koji dolazi s neba. Ovaj poziv je stalno zvučao u Pavlovim ušima od kako se obratio.

15. “Ovako da mislimo”. Apostol Pavle koristi svoje iskustvo da bi uputio pouku vernicima u Filibi. On ovde i sebe uključuje.

Izraz “savršeni” (grč. teleioi = zreli, odrasli) je suprotan izrazu “deca” i odnosi se na one koji su duhovno zreli. Ove reči nisu u sukobu sa 3,12 gde on kaže da još nije savršen.

Apostol poziva sve duhovno zrele hrišćane da duhovno rastu kao što i on to čini. On ih hrabri da nastave trku i trude se da ostvare Božji, nebeski poziv.

“Ako li što drugo mislite”.[133] Ako oni o ovome drugačije misle, naročito u pogledu savršenstva, nego apostol Pavle, Bog će ih prosvetliti.

Apostol ne zahteva potpunu istovetnost u mislima i gledanju na ovu stvar. On računa s tim da će biti raznih pogleda na ovu stvar, ali veruje da će sam Bog ozbiljne i iskrene poučiti.

To znači ako neki zreo hrišanin ne uviđa potrebu da ne gleda u prošlost, i ako on okleva u pogledu postizanja savršenstva, Pavle je uveren da će mu Bog otkriti potrebu za onim. Ako se neko ozbiljno seže napred u hrišćanskoj trci, Bog će mu već ukazati na zablude i greške u nauci ili životu.

16. “Ali šta dostignemo”.[134] Ono što smo otkrili da je u prošlosti doprinosilo hrišćanskom napredovanju, treba nastaviti i u budućnosti.

Ima hrišćana koji brzo napreduju u početku, a posle sporije. Oni gledaju na iskustva iz prošlosti umesto da izvojuju nove pobede i tako napreduju. Oni su zadovoljni onim što su postigli u prošlosti, i to ih čini neumornima. Ali, jučerašnja pobeda nije dovoljna za danas. Hrišćanin mora stalno da napreduje.

“U onome jednako da mislimo”. [135] Apostol Pavle hoće da kaže da u toj stvari hodamo istom stazom, da idemo dalje. Ovo su saveti i opomene koje ako prihvate sprečiće da zablude i greške preovladaju u filibljanskoj crkvi.

1. Materijalizam je telesnost nasuprot duhovnosti (3,17-21)

“17. Ugledajte se na mene, braćo, i gledajte na one koji žive kao što nas imate za ugled[136].”

17. Apostol Pavle savetuje one koje je on obratio šta da rade. On im ukazuje na svoj život kao dobar primer u trci ovog života. Pavle zna da je bio poslušan Božjoj volji. On je zaboravio prošlost i seže za ciljem koji je pred njim. Apostol hrabri braću u Filibi da slede njegov primer.

“Gledajte na one koji tako žive”. Jedino je Hristos onaj koji može da nam bude primer u svemu. I iskustva drugih mogu da nam posluže kao primer. U crkvi je bilo takvih koji su se trudili da žive onako kao što im je Pavle pisao. Oni se nisu oslanjali na svoje telo nego su se trudili da njihov život bude duhovan. Pavle ih ohrabruje da se ugledaju na one koji tako žive. Ovo ugledanje je podstrek za druge.

“18. Jer mnogi hode, za koje vam mnogo puta govorih, a sad i plačući govorim, neprijatelji krsta Hristova[137],

19. Kojima je svršetak pogibao[138], kojima je Bog trbuh[139], i slava u sramu njihovu[140], koji zemaljski misle.”
20. “Jer mnogi hode”. Izraz hode” ovde i u 17. stihu ima slikoviti smisao i označava ponašanje. “Mnogi” u ovom stihu i u stihu 19. se odnosi na judaiste ili otpale vernike koji štetno utiču na one koji su verni. Apostol im je o ovome više puta pisao.

Izraz “plačući govorim” pokazuje Pavlovo osećanje za ove otpale hrišćane. Ove suze su dokaz žaljenja za onim otpalim vernicima.

“Neprijatelji krsta Hristova”.  Da su ovi ljudi bili otvoreni neprijatelji krsta ili da su odricali da je Hristova smrt sredstvo pomirenja za greh, oni ne bi bili tako opasni za crkvu.

Ali, oni su tvrdili da su Hristovi sledbenici dok je njihov život pokazivao da su bez sile evanđelja. Oni su mislili samo na svetske stvari, a prijateljstvo sa svetom je neprijateljstvo Bogu (Jakov 4,4).

19. Ovi “neprijatelji krsta” idu u svoju sopstvenu propast. Oni će biti lišeni večnog života.

“Kojima je Bog trbuh”. Njihove telesne želje i ukus preovlađuju u njihovom životu. Oni se obično hvale svojom slobodom koja se izopačila u poroke (vidi Rimljanima 16,18; 2.Petrova 2,12.13.19). Oni ne žive na slavu Bogu nego na zadovoljenje telesnih želja i prohteva.

Ovakvi se hvale svojom slobodom, a postaju izvor srama za svet. J.B.Fillips prevodi: “Njihov ponos je u onome čega treba da se stide.”

“Koji zemaljski misle”. Oni posvećuju svoje misli više zemaljskim stvarima nego duhovnim. To je glavna osobina neprijateljstva krstu. Njihova pažnja je upravljena samo na uživanja, dobitak i slavu – zato i ne mogu duhovno da rastu nego postaju neprijatelji krsta.

“20. Jer je naše življenje na nebesima[141], otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda svojega Isusa Hrista.

21. Koji će preobraziti naše poniženo telo da bude jednako[142] telu slave njegove, po sili[143]da može sve sebi pokoriti.”
22. “Jer je naše življenje na nebesima”. Apostol Pavle ovde ističe pravi hrišćanski duh nasuprot onima koji su naklonjeni svetu (stihovi 18 i 19). Grčki politeuma znači građanstvo, otadžbina. Apostol Pavle naglašava da je hrišćanin već ovde na zemlji nebeski građanin iako još živi na zemlji.

Svaki hrišćanin treba da je svestan činjenice da je on nebeski građanin. Kad pripadamo nekoj zemlji to nas obavezuje da smo savesni i lojalni prema njoj. Gde god se nalazimo mi treba da se ponašamo tako da budemo na čast i očuvamo dobro ime svoje otadžbine. Ako mislimo na život koji ćemo jednom imati u večnoj domovini, to će nam pomoći da tako živimo i na ovoj zemlji. Naše ponašanje treba da pokaže da smo mi građani neba. Naše druženje sa ljudima treba da je privlačno za njih u pravcu neba.

Oni koji čekaju Hrista pripremaće se za taj događaj. Oni će osećati da sve stvari na ovoj zemlji imaju malu vrednost i živeće uzdignuti od ovog sveta u želji da Hristos što pre dođe.

21. “Koji će preobraziti naše poniženo telo”. Grčka reč metasehematizo (meta = posle i sehema = oblik, forma) označava da će se dogoditi velika promena u telu spasenih iako će se istovetnost sačuvati.

“Poniženo telo” je slikoviti izraz u upoređenju sa slavnim telom koje će spaseni dobiti u budućem svetu.

Naše telo treba da se podesi Hristovom slavnom telu. Zato apostol Pavle i kaže da život jednog hrišćanina mora da odgovara Hristovom životu. Naše telo će na kraju da bude podešeno Hristovom telu.

“Telo slave njegove” je telo u kom je bio Hristos proslavljen, a to je duhovno telo vaskrslih. Dakle, spaseni neće imati samo Hristov karakter nego će da budu obučeni u besmrtno telo, slično telu koje je Hristos imao posle vaskrsenja. Ovim preobraženjem se završava delo spasenja čoveka. Tada će hrišćanin biti potpuno podešen sličnosti svog Učitelja.

Preobraženje čovečijeg karaktera i tela je isključivi rezultat Hristove vladalačke sile.

2. Ponovni poziv na nepokolebljivost i jedinstvo (4,1-3)

“1. Zato, braćo moja ljubazna[144] i poželjna[145], tako stojte u Gospodu, ljubazni[146].

2. Evodiju molim i Sintihiju molim da jedno misle u Gospodu.
3. Da, molim i tebe, druže pravi[147], pomaži njima koji se u evanđelju trudiše sa mnom, i Klimentom, i s ostalim pomagačima mojima, kojih[148] su imena u knjizi života.”
4. Podela na glave je razdvojila Pavlovu misao. Apostol daje savet na osnovu onog što je rečeno u 3,20.21. On ih moli da ostanu čvrsti uz Gospoda. Otuda reč “zato”.

“Braćo moja ljubazna i poželjna.” Ovde apostol Pavle jedva nalazi reči da izrazi svoju ljubav prema vernicima u Filibi. Glavna je misao: ljubljeni (mili).

Kada Pavle misli na njih on je radostan jer su oni venac njegove pobede, što znači da on nije uzalud trčao.

Apostol ih hrabri da ostanu čvrsti da bi bili dostojni svog nebeskog nasleđa.

“Evodiju molim i Sintihiju molim”. Reč “molim” Pavle ponavlja za svaku pojedinačno od ovih vernica čime hoće da kaže da su obe pogrešile, ali ne kaže ko ima pravo, a ko ne u njihovom slučaju. Ova imena su ženska imena.

“Da jedno misle u Gospodu”. Iz ovoga jasno izlazi da je među njima bio sukob u mišljenju. Razlika u mišljenju nije bila oko nekog pitanja važnog za crkvu nego neki manji problem. Da su obe jednako mislile “u Gospodu”, one bi se usaglasile. Duhovno jedinstvo sa Hristom je lek za svaku nesuglasicu u crkvi.

3. “Druže pravi[149]” (grč. gnesios suzugus). Neki misle da je ovde reč o nekom Pavlovom pomoćniku, dok drugi smatraju reč “Suzugos” kao lično, muško ime. Ovo drugo mišljenje je tačnije.

Neki misle da je Kliment koji se ovde pominje, poznati rimski biskup Kliment, ali izgleda da je to bio neki manje poznat, ali aktivan vernik crkve u Filibi.

Hrišćani u Filibi su bili dobri pomagači i misionarski saradnici. Ova crkva je dala Pavlu mnoge saradnike u propovedanju evanđelja.

“U knjizi života”. Stari gradovi su vodili knjige sa imenima svih građana koji su imali pravo građanstva u tom gradu.  Ali, ovde apostol misli na knjigu imena nebeskog grada. U ovoj knjizi se nalaze imena svih Pavlovih saradnika koje on nije spomenuo u ovoj poslanici.

3. Pavlovo podstrekavanje na radost i mir bez straha (4,4-9)

“4. Radujte se svagda u Gospodu i opet velim: radujte se.

5. Krotost vaša da bude poznata svim ljudima.
6. Gospod je blizu. Ne brinite se[150] ni za što nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem da se javljaju Bogu iskanja vaša[151].
7. I mir Božji, koji prevazilazi svaki um, da sačuva srca vaša[152] i misli vaše u Gospodu Isusu.
8. A dalje[153], braćo moja, što je god istinito, što je god pošteno[154], što je god pravedno, što god čisto, što je god preljubazno[155], što je god slavno, i ako ima koja dobrodetelj[156], i ako ima koja pohvala[157], to mislite.
9. Što i naučiste, i primiste, čuste i videste u meni, ono činite, i Bog mira biće s vama.”
10. Apostol Pavle neprestano ponavlja da je radost velika prednost hrišćana (vidi 3,1). Oni treba neprestano da se raduju. Mir u srcu koji Hristos daje ne zavisi od spoljnih okolnosti. Srce u kome je Hristos stalno se raduje.
11. Grčka reč epieikes znači blagodat, plemenitost, dobrota i različito se prevodi. Ova reč je ovde upotrebljena kao imenica i označava duh blagosti, plemenitosti ili dobrote. Suprotno ovoj vrlini je duh rasprave i sebičnosti.

Ovu vrlinu treba hrišćani da pokažu ne samo prema vernicima nego i prema nevernima.

6. “Gospod je blizu”. Postojao je i pozdrav među hrišćanima u Pavlovo vreme: maran-ata (1.Korinćanima 16,22), a znači: Gospod dolazi. Ova misao o bliskosti Hristovog dolaska upotrebljavala se kao lozinka među hrišćanima.

“Ne brinite se[158].” Apostol Pavle ih savetuje da nemaju onu mučnu i razdirujuću brigu i strah kao oni u svetu koji su u teškoćama ovog života upućeni sami na sebe. Oni treba da “sve svoje brige bace na Nj, jer se On brine za nas” (1.Petrova 5,7). Pomisao na bliskost Hristovog dolaska treba da nam pomogne da budemo slobodni od straha u svetu.

Verni hrišćani ne treba da se brinu “nizašto”, Isus zna sve naše potrebe. On se stara da imamo sve što nam je potrebno u životu. Zašto da na sebe tovarimo brige kad ih možemo svaliti na Hrista?

Ali, ima nešto što je potrebno da hrišćani čine u svom životu: da se mole Bogu za svoje potrebe. Oni treba da upućuju Bogu molitve i da vape u pojedinim slučajevima.

Hrišćanin isto ne sme da zaboravi na zahvaljivanja Bogu. Ovo treba redovno da prati naše molitve i moljenja. Zahvaljivanja pomažu da se sećamo Božje milosti u prošlosti i priprema nas da primimo dalje blagoslove.

Naša “iskanja” ne treba da budu u vidu upoznavanja Boga sa našim potrebama, jer on ih zna pre nego što se molimo.

7. “I mir Božji”. Mir koji dolazi od Boga i koji On daje nije onaj “mir s Bogom” o kome je reč u Rimljanima 5,1.

Apostol Pavle ovde piše o Božjem miru u srcu. Nije uvek moguće da budemo u miru sa svim ljudima (Jevrejima 12,14), ali to nam neće smetati da imamo Božji mir. Ovaj mir se zasniva na veri u Boga i ličnom poznanju Božje sile i staranja. Ovaj mir se javlja kao posledica osećanja Božje prisutnosti i stvara detinje poverenje i ljubav prema Bogu.

“Koji prevazilazi svaki um”. Apostol Pavle kaže ovde da Božji mir prevazilazi naše najviše shvatanje o miru. Samo oni koji poznaju ovaj mir iz iskustva mogu ga razumeti.

8. U ovom stihu apostol Pavle savetuje vernicima u Filibi da se u svojim mislima bave plemenitim vrlinama drugih vernika. Oni treba da misle o svemu onom što je istinito, a istinito je samo ono što dolazi od Boga, koji je Tvorac svake istine. Samo ovakva istina je moralno i duhovno zdrava. Oni treba da misle na ono što je časno i pravedno, kao i na ono što je čisto – čiste želje i pobude, kao i moralna čistota. Oni treba, dalje, da misle na ono što je lepo, što zaslužuje priznanje i vredno je hvale.
9. Apostol Pavle prelazi na praktično i ukazuje Filibljanima na sebe. On je živeo među njima i oni znaju da je on sve ove vrline ostvario u svom životu. Sve što su naučili od njega i što su videli i čuli kad je bio sa njima, može da im posluži kao primer.

Apostol želi da podstakne one koje je on obratio da gaje one vrline koje im je on pokazao primerom.

“Bog mira biće s vama”. Bog je izvor i darodavac mira. On je sa onima koji imaju svete misli i život. Kad On dođe, sa Njim dolazi i Njegov mir (uporedi 4,7; Rimljanima 15,33).

V   ZAKLJUČAK

(Filibljanima 4,10-23)

1. Zahvaljivanje apostola Pavla na darovima (4,10-19)

“10. Obradovah se pak vrlo u Gospodu što se opet opomenuste starati se za mene[159]; kao što se i staraste[160]; ali se nezgodnim vremenom zadržaste[161].

11. Ne govorim zbog nedostatka[162], jer se ja navikoh biti dovoljan onim u čemu sam.
12. Znam se i poniziti[163], znam i izobilovati; u svemu i svakako navikoh, i sit biti i gladovati, i izobilovati i nemati.
13. Sve mogu u Isusu Hristu koji mi moć daje[164].
14. Ali dobro učiniste što se primiste moje nevolje[165].
15. A znate i vi, Filibljani, da od početka evanđelja[166], kad iziđoh iz Maćedonije, nijedna mi crkva ne prista uz stvar davanja i uzimanja osim vas jedinih.
16. Jer i u Solunu i jednom i drugom[167] poslaste mi u potrebu moju[168]
17. Ne kao da tražim dara, nego tražim ploda koji se množi na korist vašu.
18. A ja sam primio sve i imam izobila. Ispunio sam se primivši od Epafrodita[169] što ste mi poslali, slatki miris, prilog (žrtvu) prijatan, ugodan Bogu.
19. A Bog moj da ispuni (ispuniće) svaku potrebu vašu po bogatstvu svojemu u slavi[170], u Hristu Isusu.”
20. Apostol Pavle se raduje sećajući se na to kako su se Filibljani postarali da mu olakšaju teškoće, ranije kada se nalazio u Korintu, a naročito sad kad je u Rimu. On im ne prebacuje da su nemarni prema njemu, nego nisu imali mogućnost da mu ranije pomognu. Ne spominju se smetnje koje su ih zadržavale da svoj dar ranije pošalju.
21. U ovom stihu se iznosi kakav je čovek bio apostol Pavle. Mada je u zatvoru bio lišen mnogo čega, on ne žali da izazove saosećanje za svoje stanje.

Pavle se u prošlosti naučio, jer je bio u različitom stanju u svom životu. On je svoje lekcije počeo da uči već od svog obraćenja. Apostol se nalazio u raznim okolnostima i on je verovao da je Bog sve to dozvolio. Zato je i bio zadovoljan u svim prilikama života. Hristos mu je davao silu da je mogao da radi pod raznim okolonostima.

12. Ovde Pavle piše o svojim fizičkim potrebama. On je znao da ostane u ravnoteži. Nikakve okolnosti života nisu uticale na njega. Bilo je vremena kada je imao svega, i vremena kada je bio lišen svega; kad je bio sit i kad je bio gladan.
13. “Sve mogu u Isusu Hristu koji mi moć daje”. Apostol Pavle veruje da je Hristos izvor njegove moći; zato on neće da se hvali. Sve što je učinio, učinio je Hristovom silom. Kad se Božje naredbe verno i savesno izvrše, onda je Bog odgovoran za uspeh obavljenog posla (COL, 333.363; 8T, 16).

Samo Hristos daje snagu da se obave dužnosti, samo On daje silu da se pobede kušanja kao i da trpimo bez gunđanja. Samo Hristos daje milost kojom svakodnevno duhovno rastemo kao i snagu za borbu.

14. Apostol Pavle se ne žali na svoju sudbinu. On je mogao da bude bez njihove pomoći, ali on ih pohvaljuje da su dobro učinili što su se setili njega i pokazali se plemenitim. On priznaje tu njihovu pažnju i veruje da će to biti na blagoslov i njemu i njima. Ova bratska pažnja i saosećanje vernika u Filibi su mnogo važniji nego darovi koje su poslali. Ali, ovi darovi su dokaz njihove ljubavi prema njemu.
15. Pavle ih sad na nešto podseća iz vremena kada je počeo da radi u Filibi.

“Nijedna mi crkva ne prista uz dar davanja i uzimanja”. Apostol se seća da je primio u Korintu darove braće iz Maćedonije, tj. Filibe (2.Korinćanima 11,9). On dalje piše da od vernika u Solunu ništa nije tražio i primao (1.Solunjanima 2,9; 2.Solunjanima 3,8).

Iz ovog stiha doznajemo da mu darovi nisu stizali ni iz jedne crkve osim od vernika iz Filibe. To je razlog zašto se on njih tako rado seća. Oni su mu davali darove, a on ih je primao.

16. Apostol Pavle se seća da su mu Filibljani poslali pomoć pre nego što je bio prinuđen da napusti Makedoniju. Iz ovog se vidi da je njihova pomoć počela da stiže kratko vreme posle njegovog odlaska iz Filibe. On se nalazio u najbližem gradu, Solunu, kada su mu oni poslali pomoć iz Filibe. Iz ovog izlazi da su braća u Filibi redovno slala pomoć svom omiljenom apostolu Pavlu.
17. Apostol Pavle nije očekivao darove nego je želeo da vidi duhovne plodove kod vernika koji dokazuju svoje rastenje u hrišćanskoj milosti koja donosi duhovni rod i plod. Pavle gleda u dobrim delima obogaćenje u njihovom duhovnom životu. Ova dela će svedočiti na sudu o visini njihovog duhovnog života kad su živeli na zemlji.
18. Apostol izveštava vernike u Filibi koji su učinili da on sada ima svega u izobilju.

“Slatki miris, prilog (žrtva) prijatan, ugodan Bogu”. Ovaj izraz je sličan izrazima u Starom zavetu koji su se upotrebljavali da bi se izrazilo prihvatanje žrtve koja je upućena Gospodu (vidi: 1.Mojsijeva 8,21; 3.Mojsijeva 1,9.13.17). Dakle, apostol ovde upotrebljava metaforu za darove koje je primio od vernika u Filibi. Taj “prilog” (žrtva) su darovi koje je on primio od Epafrodita.

19. Apostol Pavle je primio ovu žrtvu ne kao upravljenu njemu nego Bogu, čiji je on sluga. Zato će Bog, po svom bogatstvu i slavi, da “ispuni” svaku njihovu potrebu, bilo da je materijalne ili duhovne prirode.

Niko ko služi Bogu ne treba da misli da će ih On ostaviti bez potreba. Oni koji najpre ištu Božje carstvo primiće i sve što im je potrebno za život.

2. Pozdrav i blagoslov (4,20-23)

“20. A Bogu i Ocu našemu slava u vek veka[171].

21. Pozdravite svakog svetog u Hristu Isusu. Pozdravljaju vas braća što su sa mnom.
22. Pozdravljaju vas svi sveti, a osobito koji su iz doma ćesareva[172].
23. Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista sa svima vama. Amin.”

20. Apostol Pavle piše u 19. stihu: “A Bog moj”. Ovde on uključuje braću u Filibi u ovu veliku porodicu.
21. “Svakog svetog”. Apostol pozdravlja svakog pojedinog hrišćanina u Filibi.

“Pozdravljaju vas braća što su sa mnom”. Apostol Pavle naziva “braćom” sve one koji su sa njima iako nije bio jednog mišljenja sa njima, osim Timotija (vidi 2,20.21). Imena onih koji su bili u to vreme sa apostolom možemo naći u Kološanima 4,10-15 i Filimonu 23.24.

22. “Svi sveti”. Ovo je izraz za sve vernike crkve u Rimu.

“A osobito koji su iz doma careva”. Izraz “dom carev” (grč. oikia) označava osoblje u carskom dvoru. Ovo osoblje je bilo u vreme cara Nerona svakako mnogobrojno. Ovaj stih nam potvrđuje da su neke sluge, slobodnjaci i robovi na dvoru postali hrišćani (AA, 463). Oni su se iz straha ustručavali da pošalju svoje pozdrave vernicima u Filibi.

To što su neki čak i na Neronovom dvoru prihvatili hrišćanstvo dokazuje da evanđelje može da prodre na svako mesto, pa i pod najtežim okolnostima.

[1] „milost“ (Bak.)

[2] „setim“ (Stef.)

[3] „molim se za sve vas s radošću“ (Stef.)

[4] „pa“ (Bak.)

[5] „Uveren sam da će onaj koji je započeo dobro delo u vama“ (Bak.)

[6] „I pravo je“ (Bak.)

[7] „odbrani“ (Bak.)

[8] „utvrđivanju“ (Stef.)

[9] „bejaste zajedničari moji u istoj milosti“ (Bak.)

[10] „Jer Bog mi je svedok koliko čeznem za svima vama s ljubavlju Hrista Isusa“ (Stef.)

[11] „sve više i više“ (Bak.)

[12] „u poznanju i u punom razumu“ (Bak.)

[13] „da birate ono što je najbolje“ (Stef.)

[14] „I puni“ (Bak.)

[15] „razumevanju“ (Bak.)

[16] „da birate…“ (Stef.)

[17] „da ovo što mi se desilo ispalo je za napredak evanđelja“ (Bak.)

[18] „u celom pretoriju“ (Bak.); „…carska garda…“ (Stef.)

[19] „ohrabrena okovima mojim, usuđuju se još revnije, bez straha navješćivati riječ Božju“ (Šarić)

[20] „ohrabrena“ (Šarić)

[21] „prkosa“ (Bak.)

[22] „ali ima i drugih“ (Bak.)

[23] „i iz razloga koji  nisu čisti“ (Bak.)

[24] „nevolju“ (Stef.)

[25] „u okovima“ (Stef.)

[26] „Šta zato?“ (Bak.)

[27] „to biti“ (Bak.)

[28] „proslaviti na telu mome“ (Stef.)

[29] „A zemaljski život znači za mene plodan rod“ (Ste.)

[30] „Dve me želje privlače“ (Bak.)

[31] „da umrem“ (Stef.)

[32] „da se mnome još većma hvalite Hristom Isusom“ (Stef.)

[33] Bak.

[34] „dostojno evanđelja o Hristu“ (Stef.); „Samo se ponašajte kao što likuje evanđelju Hristovu“ (Bak.)

[35] „što je“ (Bak.)

[36] „propasti“ (Stef.)

[37] „da u Njega verujete“

[38] „jer imate istu borbu kakvu ste videli na meni“ (Stef.)

[39] „isto“ (Šarić)

[40] „imaju istu ljubav“ (Šarić)

[41] „jednodušno za jednim težite“ (Stef.)

[42] „za prkos“ (Bak.)

[43] „Ne mislite svaki samo za svoje“ (Stef.)

[44] „na ono što je drugih“ (Stef.)

[45] „ljubazna opomena“ (Bak.)

[46] „Budite mišljenja Isusa Hrista“ (Stef.); „imajući među sobom one osećaje koji behu u Isusu Hristu“ (Bak.)

[47] „nije smatrao kao plen koji se grabi biti jednak s Bogom“ (Bak.); „nije smatrao za dobit to što je jednak s Bogom“      (Stef.)

[48] „nego je ostavio obličje Božje i uzeo je obličje sluge“ (Stef.)

[49] „i to do smrti na krstu“ (Bak.)

[50] „uzvisi“ (Bak.)

[51] „koje je nad svakim imenom“ (Stef.)

[52] „Ali On nije svoju jednakost s Bogom smatrao sredstvom da se dočepa plena“ (L. Albrecht)

[53] „Do smrti na krstu“ (Bak.)

[54] „ljubljeni moji“ (Bak.)

[55] „ne samo kao predamnom“ (Bak.)

[56] „još više“ (Bak.)

[57] „radite na“ (Bak.)

[58] „Jer je Bog onaj koji vam daje volju“ (Bak.)

[59] „da bi mu bili po volji“ (Stef.)

[60] „bez mrmljanja i bez kolebanja“ (Bak.)

[61] „besprekorni i čisti“ (Bak.)

[62] „naraštaja“ (Bak.)

[63] „noseći“ (Bak.)

[64] „držite reč života“ (Stef.)

[65] „i ja ću moći da se u dan Hristov pohvalim da mi trka i trud nisu bili uzaludni“ (Bak.)

[66] „ljubljeni moji“ (Bak.)

[67] „Radite na spasenju svome“ (Bak.)

[68] „raspravljanja“ (Phillips)

[69] „mrmljanje“ (Bak.)

[70] „besprekorni i čisti“ (Bak.)

[71] „Jer vi držite u vašoj ruci pravu reč života“ (Phillips)

[72] „Ja ću moći da se u dan Hristov pohvalim“ (Bak.)

[73] „Da mi trka i trud nisu bili uzaludni“ (Bak.)

[74] „No, ako i krv svoju moram proliti pri žrtvi“ (Stef.)

[75] „i na službu vere vaše“ (Bak.)

[76] „radujem se i sam“ (Bak.)

[77] „A isto tako radujte se i vi“ (Stef.)

[78] „ohrabrim“ (Bak.)

[79] „Jer ni jednoga nemam kao što je on“ (Stef.); „ja nikoga nemam ovde koji bi delio moje osećaje“ (Bak.)

[80] „on će se iskreno starati za vas“ (Stef.)

[81] „jer svi svoju korist traže, a ne korist Isusa Hrista“ (Bak.)

[82] „Vi znate da je on okušan na delu“ (Bak.); „a šta on vredi, znate“ (Stef.)

[83] „jer se posveti sa mnom službi evanđelja, kao dete s ocem svojim“ (Bak.)

[84] „čim vidim šta će biti sa mnom“ (Stef.)

[85] „Vi znate da je on okušan na delu“ (Bak.)

[86] „Jer se posveti sa mnom službi evanđelja, kao dete s ocem svojim“ (Bak.)

[87] „suradnika i suborca svojega“ (Šarić)

[88] „po kome ste vi meni poslali sredstva za potrebe moje“ (Bak.)

[89] „da se razboleo“ (Stef.)

[90] „Jer zaista bio je blizu smrti“ (Šarić)

[91] „da se što pre obradujete kad ga opet vidite“ (Bak.)

[92] „a i ja da budem manje žalostan“ (Bak.)

[93] „ne žaleći za svoj život“ (Bak.); „da naknadi što mi vi niste mogli učiniti“ (Stef.)

[94] „suborac“ (Šarić)

[95] „Meni nije dosadno da vam pišem uvek iste stvari, a vama je to korisno“ (Bak.)

[96] „Meni nije dosadno da vam pišem iste stvari“ (Bak.)

[97] „lažnih obrezanih“ (Bak.)

[98] „koji Duhom Božjim Bogu služimo“ (Stef.)

[99] „Ali ja bih ipak imao razloga da metnem svoje pouzdanje i u put“ (Bak.); „iako bih se i ja mogao uzdati u spoljašnje odlike“ (Stef.)

[100] „ja to mogu još više“ (Bak.)

[101] „plemena“ (Stef.)

[102] „besprekoran“ (Bak.)

[103] „to ja smatram za gubitak, Hrista radi“ (Bak.)

[104] „gubitak“ (Bak.)

[105] „da je ništa“ (Bak.)

[106] „ne po svojoj pravdi, po onoj koja dolazi  od zakona“ (Bak.)

[107] „nego po pravdi koja se dobija od vere u Isusa Hrista“ (Bak.)

[108] „Njega hoću da poznam“ (Stef.)

[109] „postajući nalik na Njega u smrti njegovoj“ (Bak.)

[110] „Ne bi li kako dostigao uskrsnuće od mrtvih“ (Šarić); „da bih kako, ako mi bude moguće, dostigao u uskrsenje iz mrtvih“ (Bak.)

[111] „da je ništa“ (Bak.)

[112] „Njega hoću da poznam“ (Stef.)

[113] „Ako mi bude moguće“ (Bak.)

[114] „uhvatih“ (Stef.)

[115] „da sam već dostigao savršenstvo“ (Bak.)

[116] „nego trčim“ (Bak.); „nastojim“ (Šarić)

[117] „ne bih li ga dohvatio“ (Bak.)

[118] „jer je i mene uhvatio“ (Šarić)

[119] „ga“ (Bak.)

[120] „ne umišljam sebi da sam ga uhvatio“ (Šarić)

[121] „k međi“ (Stef.)

[122] „da bih dobio nagradu nebeskog poziva Božjega“ (Bak.); „kojoj me Bog zove“ (Šarić)

[123] „Svi mi koji smo savršeni imajmo tu istu misao“ (Bak.) „tako da mislimo“ (Stef.); „mislimo ovo“ (Šarić

[124] „a ako o nečemu imate drugu misao; drukčije mislite“(Stef.)

[125] „Bog će vas i u tome prosvetliti“ (Bak.)

[126] „Ali od tačke koju dostigosmo“ (Bak.); „što smo dostigli“ (Stef.)

[127] „jednakim korakom da napredujemo“ (Bak.); „toga se držimo“ (Stef.)

[128] „da sam već dostigao savršenstvo“ (Bak.)

[129] „trčim“ (Bak.)

[130] “jer je i mene uhvatio“ (Šarić)

[131] „k meti“ (Stef.)

[132] „Da bih dobio nagradu nebeskog poziva Božjega“ (Bak.)

[133] „drukčije mislite“ (Stef.)

[134] „šta smo dostigli“ (Stef.)

[135] „toga da se držimo“ (Stef.); „jednakim korakom da napredujemo“ (Bak.)

[136] „i okrenite pogled na one koji hode po ugledu što i u nama imate“ (Bak.)

[137] „Jer ih mnogo ima koji hode kao neprijatelji“ (Bak.)

[138] „Njihov kraj je propast“ (Stef.)

[139] „njihov Bog je trbuh“ (Stef.)

[140] „slava je njihova u onome što čini sramotu njihovu“ (Bak.)

[141] „A naša je domovina na nebu“ (Bak.)

[142] „slično“ (Bak.)

[143] „koju ima“ (Bak.)

[144] „mila“ (Bak.)

[145] „radosti i venče moj“ (Bak.)

[146] „mili“ (Stef.)

[147] „verni“ (Bak.)

[148] „čija“ (Bak.)

[149] „verni“ (Bak.)

[150] „ne uznemiravajte se“ (Bak.)

[151] „kazujte Bogu potrebe svoje“ (Bak.)

[152] „sačuvaće srca vaša“ (Stef.)

[153] „uostalom“ (Bak.)

[154] „časno“ (Bak.)

[155] „prijatno“ (Stef.)

[156] „što god zaslužuje priznanje“ (Bak.)

[157] „što je god hvale vredno“ (Stef.)

[158] „teskobno“ (Šarić)

[159] „što ste opet mogli da ponovite izraz svojih osećanja prema meni“ (Bak.)

[160] „jer ste se zaista starali“ (Stef.)

[161] „ali vam se prilika nije pre ukazala“ (Bak.)

[162] „radi svojih potreba“ (Bak.)

[163] „Znam i oskudevati“ (Šarić)

[164] „kroz Onoga koji mi moć daje“ (Stef.)

[165] „što uzeste učešća u nevolji mojoj“ (Bak.)

[166] „propovedanja evanđelja“  (Bak.)

[167] „i prvi i drugi put“ (Bak.)

[168] „što mi je bilo potrebno“ (Stef.)

[169] „Bogat sam od kako primih od Epafrodita“ (Stef.)

[170] „sa slavom“ (Bak.)

[171] “večna slava” (Stef.)

[172] „careva“ (Bak.)

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg