Komentar Jevrejima poslanice

 UVOD U POSLANICU

1. Pisac poslanice

            Pisac Poslanice Jevrejima nije naznačen u poslanici. U najstarijem rukopisu stoji naslov: „Pros Hebraius“ (Jevrejima).

            Pitanje ko je napisao ovu poslanicu raspravlja se sve do danas. Tumači Svetog pisma i mnogi hrišćanski pisci smatrali su mnoge poznate ličnosti za pisce ove poslanice. Spominju se: Varnava, Apolo, Sila, Luka, đakon Filip, Priskila i drugi. Ali, ipak najopštije i najrasprostranjenije mišljenje je da je apostol Pavle pisac ove poslanice. To je razumljivo jer kroz celu poslanicu provejava duh ovoga apostola. Sem toga, u poslanici se spominje i Timotije kao čovek koji je u uskoj vezi sa piscem (Jevrejima 13,23).

            I crkveno predanje pripisuje ovu poslanicu apostolu Pavlu. Što se tiče same teškoće koja proističe iz razlike između ostalih trinaest Pavlovih poslanica i ove, u kojoj se za razliku od svih ostalih ne spominje u početku poslanice ime pisca, gotovo svi se slažu da je Pavle napisao poslanicu rukom nekog od svojih učenika koji je bio đak aleksandrijske kulture.

            Ova poslanica je napisana pri kraju Pavlovog prvog tamnovanja u Italiji (63.godine). Ona je vrlo rano imala veliki ugled. Prvi koji je citira više puta ne navodeći otkuda citira, bio je Kliment Rimski. Ignacije i Polikarp se sećaju ove poslanice, a Justin naziva Hrista apostolom (uporedi Jevrejima 3,1). Panten, učenik Klimenta Aleksandrijskog (krajem II i početkom III veka posle Hrista), spominje ovu poslanicu kao delo apostola Pavla, ali se ne usuđuje da je pripiše ovom apostolu. Kliment Aleksandrijski misli da je ovu poslanicu napisao apostol Pavle na jevrejskom jeziku, a Luka je preveo na grčki. Origen (+254) dovodi ovu poslanicu u vezu sa apostolom Pavlom, ali samo misli na poslanice, dok stil i jezik ne pripisuje njemu. Tek posle Origena ova se poslanica u aleksandrijskoj i egipatskoj crkvi počela smatrati originalnom poslanicom apostola Pavla.

            Sredinom III veka aleksandrijski episkop Dionisije pozivao se na reči ove poslanice kao na reči apostola Pavla. Od tada se ustalilo mišljenje da je apostol Pavle pisac ove poslanice. Jevsevije (Euzebije) iz Cezareje (u prvoj polovini IV veka) smatrao je Poslanicu Jevrejima 14-tom poslanicom apostola Pavla, a time i sastavnim delom novozavetnog kanona. Ali, on je ipak ovu poslanicu smatrao prevodom jevrejskog rukopisa apostola Pavla. Ova je poslanica potpuno priznata kao delo apostola Pavla 60-tim kanonom sabora u Laodikeji (sredinom IV veka).

            Dok je istočna crkva prihvatila ovu poslanicu kao Pavlovu, zapadna crkva je u prvim vekovima hrišćanstva sumnjala u verodostojnost ove poslanice. Ali, Irinej je znao za nju i čitao iz nje. U svom glavnom delu „Protiv jeresi“ on ne navodi ovu poslanicu kao Pavlovu, koga on često spominje. Njegov učenik Hipolit čak odbija autentičnost ove poslanice. Glavni pobornik ove poslanice u severnoafričkoj crkvi bio je Tertulijan (krajem II i početkom III veka). Ali, on samo jednom citira tekst ove poslanice (Jevrejima 6,6-8) i smatra da je poslanicu pisao Varnava.

            I stara rimska crkva ne pripisuje apostolu Pavlu ovu poslanicu. Kliment Rimski (pri kraju I veka) citira neka mesta iz ove poslanice, ali ne spominje da je pisac apostol Pavle.

            U Muratorijevim fragmentima (krajem II veka) spominje se trinaest Pavlovih poslanica kao poslanice za sedam crkava, a Poslanica Jevrejima se ne spominje. Prema tome, ova poslanica nije se nalazila u kanonu stare katoličke crkve, niti se smatrala Pavlovim spisom. Rimski starešina Kaj (Cajus) na kraju II i početkom III veka zna samo za trinaest Pavlovih poslanica. Sredinom III veka ništa se o njoj ne spominje.

            Tek od sredine IV veka postepeno prodire, pod uticajem Istoka, mišljenje da je ovu poslanicu napisao apostol Pavle. Biskup Hilarije u Piktaviji (+300) smatra ovu poslanicu za Pavlovo delo. Posle njega se ređaju biskupi: Ambrozije iz Milana (+397), Jeronim (+420), Avgustin (+430) i drugi.

            Njena verodostojnost je tek konačno utvrđena krajem IV i početkom V veka na Sinodu u Hipu (393, kanon 36) i u Kartagini (397, kanon 47). Od tada je ova poslanica kanonska, kao 14-ta Pavlova poslanica, ali odvojeno spomenuta.

            Tek od kartaginskog Sinoda 419. godine izjednačena je i ova Pavlova poslanica sa ostalima.

            Reformacija je ponovo izazvala sumnju u autentičnost ove poslanice. Luter je Poslanicu Jevrejima smatrao za delo Apola koji je bio Jevrejin iz Aleksandrije. Većina protestantskih pisaca smatraju Varnavu za pisca ove poslanice, jer je On bio levit sa Kipra, dakle helenistički judeo-hrišćanin i apostolski učenik. Harnak smatra da su poslanicu napisali Priskila i Akila.

            Ozbiljnu primedbu da ovu poslanicu nije napisao apostol Pavle daju neki protestanti zbog teksta u Jevrejima 2,3 gde se naime kaže da pisac nije bio neposredni slušalac nego je evanđelje doznao slušanjem od drugih kao i apostolski pomoćnik Luka, a Pavle ističe da je lično primio evanđelje otkrivenjem od Isusa. Ali, ovde ne treba misliti da se ovo odnosi na Pavla kao i na drugim mestima. Naprotiv to je u vezi sa Timotijem (13,23), njegovim poznatim pomoćnikom. Sem toga, pisac nije u podređenom odnosu prema Timotiju što opet potvrđuje da je apostol Pavle pisac ove poslanice.

            Primedba da apostol Pavle ne spominje svoje ime nije opravdana, jer je on nekima, kao Galatima, morao da istakne svoje apostolstvo koje je primio od samog Isusa, a ne od ljudi. U ovoj poslanici nije to bilo potrebno. Ovde nije bio u pitanju njegov nego Hristov autoritet.

            Primedba da su jezik i stil klasični, a ne Pavlovi, može se razumeti kad se uzme u obzir da je tekst ove poslanice bio jevrejski rukopis koji je preveden na grčki jezik.

            Primedba da  sadržaj poslanice ne odgovara Pavlovom cilju i načinu može se ukloniti ako se uzme u obzir da se u ovoj poslanici Pavle ne obraća mnogobošcima nego Jevrejima koje on hoće da zadobije za Hrista. On menja pravac i način, ali cilj je uvek isti – obraćenje. On se prilagođava svojim sunarodnicima i to menja njegov uobičajeni način izlaganja i ubeđivanja.

            Primedba je isto da se citati Starog zaveta navode uvek po LXX. Ali apostol Pavle to radi po sećanju, a u Pavlovim poslanicama ima doslovnih citata (vidi Rimljanima 12,20; 15,3).

            Primedba da pisac Poslanice Jevrejima ne poznaje starozavetne obrede (na primer u 7,27 se kaže da prvosveštenik prinosi za sebe i narod svaki dan žrtvu; u 9,4 tvrdi da je kadioni oltar bio u svetinji nad svetinjama, a sud sa manom i Aronovom palicom u kovčegu zaveta umesto pred njim; u 9,21 se spominje da je šator sa posuđem poškropljen krvlju, dok po 2.Mojsijevoj 24,8 se krvlju škropi samo narod). Sve to izgleda kao da pisac poslanice to sve nije nikada učio i video. Ali, pisac je sve ovo dobro poznavao što se vidi iz Jevrejima 4,7.

            On je znao da provosveštenik samo jednom u godini prinosi žrtvu za sebe i narod, a u 7,27 on misli na opšte sveštenstvo. Što se tiče 9,4 kadioni oltar se mogao preneti iz svetinje u svetinju nad svetinjama prema 2.Mojsijevoj 30,10, a sud sa manom i Aronovom palicom su naročito za vreme putovanja po pustinji mogli da budu u samom kovčegu zaveta. U pogledu 9,21 zna se da je postojalo predanje po kojem je i šator sa svim posuđem bio poškropljen krvlju (vidi: Josif Flavije Ant. 3,8). Sve ovo pokazuje da je pisac Poslanice Jevrejima dobro poznavao starozavetne obrede i jevrejske običaje.

            Poslanica Jevrejima je namenjena hrišćanima jevrejskog porekla bez obzira na jezik kojim su govorili. Iz Dela 6,1 se vidi da su se hrišćanske crkve u Palestini od početka sastojale od članova koji su bili bilo Jevreji bilo Grci. Da je ova poslanica bila stvarno upućena  palestinskim, a naročito jerusalimskim hrišćanima jevrejskog porekla, vidi se jasno iz toga što se pisac obraća u njoj onima koji su dobro poznavali sve jevrejske obrede i to ne po čuvenju nego iz nekadašnjeg svakidašnjeg obavljanja (vidi 7,26.27; 10,1) itd. Primećuje se da su oni kojima je upućena ova poslanica već odavno postali hrišćani i od tada mnogo stradali, a imanja im razdeljena (vidi 5,12; 10,32-34). Dalje, on ih stalno poziva da se ne vraćaju na starozavetne obrede nego da „izađu“ neposredno pred Isusa (13,13).

2. Povod i cilj poslanice

            Već od samog početka mnogi palestinski hrišćani jevrejskog porekla naginjali su starozavetnim obredima, što nije čudno. Teško je bilo raskinuti sa onim sa čime se sraslo u životu, a prihvatanje Hrista im je prouzrokovalo mnogo nevolja, ruženja i progonstva. Mnogi su se počeli kolebati. Opasnost je bila velika. Mnogi su već prestali da posećuju hrišćanske sastanke (10,25).

            Apostol Pavle je znao za ovo stanje u tim crkvama. On im u ovoj poslanici ne iznosi neku teoretsku nauku evanđelja, nego im ukazuje na uzvišenost hrišćanskog otkrivenja koje je savršeno i večno za razliku od privremenog i slikovitog starozavetnog obreda. On ih opominje na strašne posledice otpada i hrabri da ostanu verni i izdrže u svojoj veri.

            Pavle im skreće pažnju na ono što je uzvišenije i pomaže im da bi sve drugo potčinili ovome. To najuzvišenije je: Isus Hristos kao žrtva i prvosveštenik (8,1). Apostol Pavle se trudio da im pokaže nadmoćnost novog nad starim zavetom da bi oni koji su se kolebali u vernosti ostali nepokolebljivo povezani sa svojom jedinom nadom.

3. Karakter i sadržina poslanice

            Poslanica Jevrejima ostavlja na prvi pogled utisak rasprave ili govora, ali 13,18-25 nas osvedočava da je ova poslanica napisana za ličnosti vezane za mesto i vreme.

            Kad dublje proučavamo ovu poslanicu nalazimo naročitu misao koja rukovodi versko i teološko izlaganje pisca. To je staranje o spasenju. Šta da radimo da bi smo se spasili? Čitava poslanica je odgovor na ovo pitanje. Spasenje zavisi od dveju činjenica, prema piscu ove poslanice: od oproštenja greha, i od ulaska u blaženi mir koji je Bog obezbedio onima koji su mu poverovali i poslušali Njegovu volju.

            Prva činjenica nas upućuje prema prošlosti: na Hristovo delo otkupljenja, a druga prema budućnosti: na dolazak našeg Gospoda i uspostavljanje Njegovog carstva na ovoj zemlji.

            Centar teologije apostola Pavla u ovoj poslanici je ličnost Isusa Hrista.

            Prema svojoj sadržini poslanica Jevrejima se može podeliti na dogmatski deo (1,1 – 10,18) i na poučni deo (10,19 – 13,25). Ipak, neka stroga podela ne postoji jer je glavni cilj cele poslanice pouka obraćenim hrišćanima jevrejskog porekla.

4. Mesto i vreme pisanja poslanice

            Mesto pisanja poslanice Jevrejima je nepoznato. Zna se samo da je napisana u Italiji, svakako u Rimu (vidi 13,24).

            Što se tiče vremena kad je poslanica napisana i to nam je nepoznato, ali  iz svega izlazi da je kasnije napisana. Prema 2,3 i 13,7 oni kojima je upućena ova poslanica već su drugo pokolenje hrišćana. Prvi od hrišćana koji je poginuo zbog svoje vere bio je Jakov, brat Gospodnji. On je poginuo 63. godine posle Hrista.

            Prema tome, ova poslanica nije pisana pre 63. godine. Ali ona je morala biti napisana pre razorenja Jerusalima 70. godine, jer je u vreme pisanja poslanice još obavljana služba u jerusalimskom hramu (vidi 8,45; 9,9; 13,9.11).

            Pretpostavlja se da je bila napisana u vreme 64-67. godine. Jovan Zlatousti misli da je bila napisana kada se apostol Pavle vratio iz Španije, a to je 64-65. godine.

UVOD 

(Jevrejima 1,1-3)

            U prva tri stiha ove poslanice naročito se ukazuje na dostojanstvo, slavu i silu Isusa Hrista.

            Pisac ističe Hristovu nadmoćnost nad anđelima, Mojsijem i Aronom. Ovaj uvod nas podseća na prolog Jovanovog evanđelja. I ove reči sadrže ukratko glavnu istinu hrišćanstva.

            U uvodu se iznosi glavni predmet koji se raspravlja u ovoj poslanici. Glavna misao je: sva otkrivenja su povezana i slede jedno drugo, a poslednje je najveće i najjasnije, a to je o Isusu Hristu.

„1. Bog koji je negda mnogo puta i različnim načinom govorio ocevima preko proroka, govori i nama u pošljedak dana ovih preko sina[1],

2. Kojega postavi naslednika svemu, kroz kojega i svet stvori.
3. Koji budući sjajnost i obličje bića njegova[2], i noseći sve u reči sile svoje[3], učinivši sobom očišćenje greha naših, sede s desne strane prestola veličine na visini.“

                                                                                                (1,1-3)

1. Ovde je naročito podvučeno da je Bog u raznim vremenima i na razne načine u prošlosti objavljivao svoja otkrivenja ljudima. On se otkrivao ljudima preko viđenja i snova; zatim od usta k ustima, preko anđela i nadahnućem; preko raznih slika i simbola. Već samim ovim apostol podvlači nesavršenost starozavetnih otkrivenja jer sve to nije otkrivalo puninu istine nego je jedno otkrivenje dopunjavalo drugo.

            Apostol Pavle odmah u početku svoje poslanice jasno ukazuje hrišćanima iz judejstva da je Bog progovorio na najsavršeniji način, jer „govori i nama u pošljedak dana ovih preko Sina“. Ovim rečima apostol Pavle uzdiže značaj ličnosti i otkrivenja Isusa Hrista.

2. Ne bi se mogao stvarno odrediti trenutak kada je Otac postavio Sina za naslednika svega. Možemo samo da mislimo na vreme Hristovog vaznesenja kada je Hristos “seo s desne strane prestola veličine na visini” (stih 3). Dok prvi stih govori o Ocu, drugi stih nam govori o Sinu.

            Kad Hristos treba da zameni Aronovo sveštenstvo, koje je Mojsije postavio, On je onda veći od Mojsija, inače On ne bi mogao da ukine ono što je Mojsije postavio. Isus je postavljen ne kao čovek nego kao Bog (stih 3). Posle vaznesenja Isus je ponovo zauzeo ovaj položaj na nebu, položaj koji je imao pre svog utelovljenja.

            Hrišćani iz judejstva su morali da razumeju pravi položaj Isusa Hrista u svemiru. Pisci Starog zaveta nisu jasno razlikovali ličnosti božanstva. Izrailjci su učili da je samo jedan Bog (5.Mojsijeva 6,4) i zato su morali da razumeju da je Hristos na prestolu svemira sa svojim Ocem i da je kroz Njega i svet stvoren. Grčka reč aiones se odnosi na sve stvari koje je Isus stvorio u vreme stvaranja, kada je stvarao kao Bog.

3. Reč “budući” (“on” od glagola “en”) označava nešto večno u vremenu. Ona se nalazi u Jovanu 1,1 u izrazu: “U početku beše Reč”.

            Hristos nije postao “u početku”. On je već tada postojao. Kada je On došao na ovaj svet On “već beše” kao Bog, ali je tada postao telo.

            Reč “odsjaj” (grč. apangasma = odsjaj, refleks zračenja) označava verodostojnost Oca i Sina. Sin koji otkriva Oca je odsjaj Oca. Kad gledamo u sunce mi ne vidimo sunce nego njegove zrake. Isto tako ne vidimo Oca, jer je nevidljiv (uporedi 1.Timotiju 6,16), nego Sina.

            Božja “slava” (grč. doxa) je izraz koji označava sve Božje osobine zajedno. Mojsije je tražio da vidi ovu slavu (2.Mojsijeva 33,18.19). Božja “slava” to je Njegov karakter. Isus nije postao odsjaj Očeve slave, On je to oduvek bio (5T, 917). Slava je osnovni i večni temelj Božje ličnosti.

            Izraz “slika” (grč. karakter, ličnost, znači: bitnost, stvarnost) označava bitnost i istovetnost. Kao što je otisak, slika (karakter) samog pečata na vosku, tako je i Isus izrazita slika Boga Oca. Kao što je Otac jedini u bitnosti, karakteru, duhu i cilju, tako je i Sin.

            Duh proroštva kaže: “Hristos predstavlja Boga ne kao nešto što prožima prirodu nego kao Bog koji je ličnost. Hristos je bio izrazita slika ličnosti svoga Oca. On je došao na svet da u čoveku obnovi Božju moralnu sliku, da bi čovek, iako pao, mogao poslušnošću Božjim zapovestima postati pečat božanskog lika i karaktera.” (MS, 1891). Jedan od glavnih razloga dolaska Isusa na zemlju je da dâ ljudima pravu sliku o Ocu.

            Dalje, Isus je onaj koji nosi (podržava) sve u svemiru i održava nebeska tela na njihovom putu. Grčka reč phero znači više nego reč “podržava”, jer obuhvata pojam smišljenog cilja i rada. Ovde nije reč samo o sili koja fizički “podržava” svemir, nego o biću koje ima svoj plan u tom svetu i izvodi ga pomoću sile koja je u Njegovoj reči.

            “Ruka beskrajne sile je stalno na delu upravljajući ovom planetom. Božja je sila ta koja čini da se Zemlja okreće. Nebeski Bog je stalno na radu. Njegovom silom raste bilje, lišće se pojavljuje i cveće cveta. Ovo nije razultat mehanizma koji jednom pokrenut nastavlja svoj rad. U Bogu mi živimo, krećemo se i imamo naše postojanje. Mada je Gospod prestao sa stvaranjem On je stalno uposlen u održavanju.” (MS, 1888) Taj isti Sin je  učinio da se Njegovim životom očiste svi gresi i naši lični gresi. Ovo je omogućeno Njegovom žrtvom na krstu i to neće prestati dok se i poslednja nepokajana duša ne spasi (vidi Zaharija 13,1; Jevrejima 7,25).

            Hristovo postavljanje s desne strane nebeskog prestola označava postavljanje i službu, priznanje i uvođenje u pravo na suđenje i zastupanje.

            Ovo postavljanje Hrista na desnu stranu nebeskog Oca je dokaz da je On svršio svoj posao na zemlji i da je Njegova žrtva primljena na nebu. On je sada postao prvosveštenik na nebu i ovlašten je da od sada vrši službu posrednika po redu Melhisedekovom (vidi 7,17). Kao takav On sedi s desne, počasne strane Ocu.

I   UPOREĐENJE IZMEĐU POSREDNIKA STAROG I NOVOG ZAVETA

(Jevrejima 1,4 – 4,16)

1. HRISTOVA NADMOĆNOST NAD ANĐELIMA

(Jevrejima 1,4 – 2,18)

            Isus Hristos kao osnivač novog zaveta je mnogo nadmoćniji od anđela koji su bili samo objavljivači starog zaveta, dok je On njihov tvorac, učitelj i predmet njihovog obožavanja.

1. Hristova nadmoćnost nad anđelima prema Starom zavetu (1,4-14)

            Apostol Pavle iznosi čitav niz starozavetnih citata koji imaju za cilj da dokažu nadmoćnost Isusa nad anđelima. Ono što je Otac rekao Isusu nikad nije rekao nekom anđelu. To je sledeće: 1. “Sin moj” (stihovi 5 i 6);  2. “Bog” (stihovi 7-9); i 3. “Gospod” (stihovi 10-14).

            “4. I toliko bolji posta od anđela koliko preslavnije ime od njihova dobi.[4]

5. Jer kome od anđela reče kad: sin moj ti si, ja te danas rodih? I opet: ja ću mu biti otac, i on će mi biti sin.”

                                                                                    (1,4.5)

4. Isusovo ime je proslavljenije od svakoga imena anđela. Sam Otac ga je nazvao: “Sin moj”. Svojim utelovljenjem za neko vreme Isus je učinjen malo manjim od anđela (2,9), ali je uvek bio uzvišeniji od njih jer je Bog.

            Pavle se trudi da Isusa prikaže kao Boga. Ako On treba ljude da očisti od greha, On mora da je Bog jer samo Bog može oprostiti i očistiti grehe.  Iako su anđeli veći od ljudi, nijedan anđeo ne može da bude Spasitelj.

            Isus je veći i bolji od anđela. Hristovo božanstvo je bilo kamen spoticanja Jevrejima da prihvate hrišćanstvo. Izrailj se vekovima hvalio da se klanja samo jednome Bogu, dok su drugi narodi imali mnogo bogova (vidi 5.Mojsijeva 6,4). Ali, Jevreji su morali da razumeju prirodu božanstva, da izraz “jedini Gospod” znači (sadrži): Oca, Sina i Svetoga Duha. Neki misle da to slavno ime koje je Spasitelj dobio jeste Isus. On je ovo ime dobio pri rođenju. Ono se tumači da će On “izbaviti svoj narod od greha njihovih” (Matej 1,21). Ovo ime nisu dali Isusu ljudi nego sam Otac.

5. U Svetom pismu se ne kaže za ijednog anđela da je Božji Sin, jer su anđeli stvorena bića. Jedino se u Knjizi o Jovu 1,6; 2,1; 38,7 upotrebljava ovo ime, ali u množini.

            “Ja te danas rodih”. Ovo se tumači na razne načine. Misli se da je reč o utelovljenju, a reči: “Ja ću mu biti Otac i on će mi biti sin” je citat iz 2.Samuilove 7,14  gde se u prvoj projekciji odnose na Solomuna, ali su ove reči mesijanskog značaja.

            Svrha citiranja ovih reči je da uzdigne sinaštvo Hrista i na taj način utvrdi Njegovu nadmoćnost nad anđelima.

            “6. I opet uvodeći prvorodnoga u svet govori[5]: i da mu se poklone svi anđeli Božji.”

                                                                                                            (1,6)

6. Ovo “uvođenje u svet” je utelovljenje, premda se o ovakvoj zapovesti nigde ne govori. Ali, Hristos je bio Sin Božji pre utelovljenja, za vreme života u telu i posle vaskrsenja. I ova zapovest o klanjanju isto potvrđuje nadmoćnost nad anđelima.

            Izraz “prvorođeni” (grč. prototokos) upotrebljava se za Isusa na više mesta u Svetom pismu. Apostol Pavle ga često upotrebljava da bi označio Hristov položaj kao starijeg brata u porodici spasenih. Kao stariji naš brat, Isus nam je dao primer. On, koji je Bog i savršen, nije se stideo da nas nazove svojom braćom.

            Reči “da mu se poklone svi anđeli” je slobodno navođenje LXX iz Psalma 97,7. Ova zapovest o klanjanju anđela potvrđuje Hristovo božanstvo, da je veći od svakoga anđela. Isusu treba da se klanjaju anđeli jer se samo Bogu, prema Otkrivenju 22,8.9 treba klanjati. Prema tome, Hristos je Bog. U ovom klanjanju Sinu nema nikakvog odbijanja klanjanja Ocu. U svom ljubljenom Sinu, koji u potpunosti čini volju svoga Oca, Bog se slavi klanjanjem anđela pred Sinom.

            “7. Tako i anđelima govori: koji čini anđele svoje duhove[6], i sluge svoje plamen ognjeni.

8. A sinu: presto je tvoj, Bože, va vek veka[7]; palica je pravde palica carstva tvoga.
9. Omiljela ti je pravda, i omrzao si na bezakonje: toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti većma od drugova tvojih.”

                                                                                                (1,7-9)

7. Reči “koji čini anđele svoje duhove (vetrove) i sluge svoje plamen ognjeni” itd. su uzete iz Psalma 104,4.

            Svrha citiranja  ovog stiha je da pokaže kako su anđeli Božje sluge i da ih On upotrebljava kao takve, dok Njegov Sin nije to jer je Bog. Anđeli kao Božje sluge žele da čine Božju volju, a Sin je Bog – zato mu se treba klanjati.

            Kroz čitavu istoriju ljudskog roda anđeli su bili čuvari i zaštitnici onima koji će da naslede spasenje (stih 14). Oni su u vezi sa Hristovom službom od Njegovog rođenja do vaznesenja. Oni su i naši čuvari. Iako ih ne vidimo, mi smo stalno pod njihovom zaštitom i kontrolom.

8. Ali Otac drugačije govori svom Sinu nego anđelima. Njemu kaže: “Presto je tvoj, Bože, u vek veka” itd. Ovo je navođenje Psalma 45,6.7. Ovde sam Otac naziva Sina Bogom.

            Ovo je vrhunac u dokazivanju Hristovog dostojanstva i položaja. Nema većeg dokaza Hristovog božanstva od ove Očeve potvrde. Hristovo božanstvo je potvrđeno od samoga Oca na najuzvišeniji način.

            Za ovo drugo ime: “Bog”, koje je Otac priznao Sinu, postoje činjenie koje sam Otac naglašava, a koje Isusu daju pravo ime. Otac i Sin su jedno na prestolu koji stoji nepomičan u večnosti.

            Druga činjenica da Sin ima pravo na ovo ime je da Njegova “palica pravde” je palica “njegovog carstva”. Ovim se izražava i jedan od najznačajnijih Hristovih zadataka: da dovede božansku pravdu koju je On ljubio.

            Treća činjenica koju treba spomenuti je: “Toga radi pomaza te Bože, Bog tvoj” (stih 3). Mnogi Jevreji su videli Isusa u telu. Zato je možda njima i bilo teže nego potonjim pokolenjima da ga veruju kao Boga. Oni su govorili: “Kako može ovaj čovek biti Bog?” Apostol Pavle ovde pokušava da ukloni ovaj kamen spoticanja. On zato i navodi razna mesta iz Starog zaveta. Pisac ne bi ni spominjao ovu važnu činjenicu da je bila potpuno prihvaćena od hrišćana iz judejstva. I danas ima hrišćana koji visoko poštuju Hrista, ali dobijaju da mu daju ono mesto koje mu pripada. Oni ne uviđaju da je Hristovo božanstvo centralna tačka u planu spasenja čoveka i da nema ni u kome, niti u čemu drugom spasenja osim u Njemu.

9. “Omiljela ti je pravda” (grč. dikaiosune = pravda; vidi 1,8; Matej 5,6). Zbog toga što je zastupao ovu “pravdu” On je bio pomazan. Ljubiti “pravdu” znači još više nego činiti pravdu. Mnogi hrišćani čine samo dobra dela zato što im je to dužnost, a ne iz čiste ljubavi. Misionar koji se oseća dužnim da ide u polje tek onda kad oseti ljubav za duše za koje radi, postigao je visinu svog poziva. Mi treba da radimo po dužnosti, ali ako još radimo iz ljubavi, ta služba je još savršenija. Ljubav je i Isusa pokretala da radi (vidi Jovan 3,16; Efescima 5,25).

            “Omrzao si na bezakonje” (grč. anomia = bezakonitost, kršenje zakona). Ljubav je osnovna hrišćanska vrlina. Otac hvali Isusa zbog Njegove velike ljubavi prema pravdi, ali ističe Njegovu mržnju prema grehu. Čovek može da se protivi grehu, ali da ga ne mrzi. Samo onaj koji je naučen da mrzi greh siguran je od uticaja greha (uporedi Otkrivenje 2,6). U nebeske knjige se upisuje ne samo naša ljubav, nego i naša mržnja prema grehu.

            Pomazanje je simbol blagoslova i radosti.

            “Većma od drugova tvojih”. Kada se ove reči odnose na Hrista kao Boga, onda se mogu samo tako razumeti da su “drugovi” ostala nebeska bića. Neki opet misle da su ljudi prema planu spasenja ti “Hristovi drugovi”.

            “10. I opet: ti si, Gospode, u početku osnovao zemlju, i nebesa su dela ruku tvojih:

11. I ona će proći, a ti ostaješ: i sva će ostareti kao haljina,
12. I savićeš ih kao haljinu, i izmeniće se: a ti si onaj isti, i tvojih godina neće nestati.”

                                                                                                (1,10-12)

            Stihovi 10-12 uzdišu Hristovu stvaralačku silu, Tekst je uzet iz Psalma 102,25-27. Svi ovi citati imaju za cilj da istaknu Hristovo božanstvo.

10. U 8.stihu je Isus nazvan Bogom, a ovde mu se daje ime “Gospod”. To je reće ime Isusovo. Već se u 2.stihu pominjue da je Isus stvorio svet. Ovaj tekst iz Starog zaveta, koji Jevreji smatraju da se odnosi na Boga, citira apostol Pavle u naročitoj vezi sa Hristom. Ovde se misli na našu zemlju i atmosferu koja će se iz osnova izmeniti (uporedi Matej 24,35; Otkrivenje 21,1).

            Sve će se to izmeniti, ali Hristos, koji je Bog, ostaje večan i nepromenljiv. Kao Tvorac, Hristos je postojao pre svih stvari (vidi Kološanima 1,17), a i kad bi sve to nestalo On bi i dalje postojao.

11. Haljina je pgodna slika za starenje i propadanje ili privremenost zemlje i njene atmosfere.
12. “A ti si onaj isti”. Ovim rečima se potvrđuje Hristova nepromenljivost kao jedna od najuzvišenijih Božjh osobina. Večnost i nepromenljivost nam pomažu da bolje razumemo i ostale Božje osobine. One su temelj na kom možemo sigurno da zidamo u našem nejasnom i nesigurnom životu.

“13. A kome od anđela reče kad: sedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje podnožje nogama tvojima?

14. Nisu li svi službeni duhovi koji su poslani na službu onima koji će naslediti spasenje?”

                                                                                                            (1,13.14)

            Ovi stihovi nam govore o Hristovom položaju do kojeg je On uzdignut.

13. Ovaj stih je odgovor na pitanje iz 5. stiha. Bog nikada nije nekog anđela nazvao svojim sinom, niti mu je rekao: “Sedi meni s desne strane…” (uporedi Psalam 110,1).

            Izraz: “dok položim neprijatelje tvoje podnožje nogama tvojim” je istočnjačka slika pobede posle koje pobednik staje svojom nogom na vrat pobeđenom kao znak pobede nad njim (uporedi Luka 20,42.43).

14. “Službeni duhovi” prevodi se rečju “sluge” (vidi stih 7). Oni su “na službi” (grč. eis diakonian = za službu; uporedi Rimljanima 12,7).  Apostol Pavle, iako uzdiže Isusa iznad anđela, nema nameru da potcenjuje ove Božje vesnike. Oni savesno vrše svoju službu. Jevreji su visoko poštovali anđele; zato i Pavle čini ovo upoređenje. “Mi bi trebalo bolje da razumemo službu anđela. Dobro bi bilo da se setimo da sa svakim vernim Božjim detetom sarađuju nebeska bića. Nevidljive vojske svetlosti i sile vode računa o skrušenima i poniznima koji veruju i pozivaju se na Božja obećanja. Heruvimi i serafimi i anđeli izvanredne snage stoje Bogu pri ruci kao “službeni duhovi” koje On šalje da služe onima “koji će naslediti spasenje” (AA, 154).

            U Jevrejima 1,13.14 pisac iznosi još jednom kratko poređenje između Hristovog dela i dela anđela. Anđeli su, vidimo, samo “službeni duhovi” u službi onih koji će imati spasenje, ali Hristos je Bog. On je glavni posrednik između Oca i ljudi. Ljudi bi trebalo o ovom ozbiljno da misle (Psalam 2,12).

2. Značaj prihvatanja spasenja izvojevanog u Hristu (2,1-4)

            Apostol Pavle u ovoj Poslanici ne pokazuje Hrista hrišćanima iz judejstva samo kao Božjeg Sina, Boga i Gospoda koji je iznad anđela i proroka, nego kao poniznog i strpljivog Spasitelja čiju istinitost je potvrdio sam Otac.

            “1. Toga radi valja nam većma paziti na reči koje slušamo, da kako ne otpadnemo.

2. Jer ako je ono što je govoreno preko anđela utvrđeno, i svaki prestupak i oglušak pravednu plati primio:[8]”

                                                                                                (2,1.2)

1. Pošto je Sin u svemu nadmoćniji od anđela hrišćani iz judejstva treba da obrate veću pažnju na sve ovo jer su to reči samog Boga. Pavle želi da čitaoci njegove poslanice ne propuste da upoznaju značaj reči koje sam Isus govori. Hrišćani iz judejstva su verovali otkrivenjima iz Starog zaveta, ali mogu da propuste da uvide značaj novog otkrivenja koje im je dato.
2. Ove se reči odnose na zakonsko uređenje koje je postavljeno na Sinaju. Zakon je bio u punoj važnosti; niko to ne bi mogao da pobije.

            “Prestup” (grč. parabasis = prekoračenje, prestup) – Ova reč označava svesno prekoračenje neke granice, svesno delo za razliku od slučaja. Na primer, kad se pređe danju neka granica i pored naznačene opomene.

            “Nepokornost” (grč. parakoe = nepokoronost, neposlušnost) – Ovakvi su primali pravednu platu. Mojsijev zakon je propisivao razne kazne za ovakve prestupe. Zakon je bio božanskog porekla i propisivao je pravednu kaznu.

“3. Kako ćemo pobeći ne marivši za toliko spasenje, koje poče Gospod propovedati[9], i oni koji su čuli potvrdiše među nama[10].

4. Kad i Bog posvedoči i znacima i čudesima i različnim silama, i Duha svetoga razdeljivanjem po svojoj volji.[11]”

                                                                                                (2,3.4)

3. “Kako ćemo mi pobeći?” (grč. parareo = izbeći) – Ovo pitanje zahteva odgovor. Odgovor je: mi nećemo isto izbeći. Ono “mi” je u vezi sa onim u Starom zavetu, koji su prestupali Mojsijev zakon. Oni su zanemarili taj zakon, a “mi”, tj. hrišćani iz judejstva, su isto u opasnosti da zanemare Hristove reči. Mnogi su se pridržavali starog judejskog uređenja zakonitosti i potcenjivali evanđelje.

            Cilj apostola Pavla je bio da pokaže da je staro uređenje prošlo tj. došlo svom kraju i spasenja ima samo u Hristu i Njegovom evanđelju.

            Ova opomena važi za sva vremena. Niko neće izbeći kaznu ako bude nemaran na poziv evanđelja. Isus nikoga ne odbacuje nego su ljudi nemarni ili odlažu da se odluče po pitanju svog spasenja koje im nudi Hristovo evanđelje.

            “Toliko spasenje” (tako veliko spasenje) – Ono je veliko jer ga pokreće i nudi sam Bog. Ono košta života Božjeg Sina. Ono je veliko i zato što će obnoviti telo, dušu i duh i uzdignuti palog čoveka.

            Evanđelje je, za razliku od “starozavetnog” evanđelja, propovedao sam Božji Sin. Ovde se misli na Isusove reči koje je On sam izrekao za vreme svoje službe na zemlji. Te reči su sami apostoli izneli i potvrdili.

            Apostol Pavle kao da ubraja i sebe u one koji su čuli evanđelje od onih koji su slušali samog Hrista. Prema ovim rečima niko od dvanaestorice apostola nije bio pisac ove poslanice. Neki isto tako isključuju mogućnost da je pisac ove Poslanice apostol Pavle, ali on tvrdi da evanđelje nije primio od ljudi nego otkrivenjem od samoga Isusa (Galatima 1,12). Ovakvo mišljenje nije opravdano jer Pavle ovde samo uključuje i sebe u red onih koji nisu bili sa Isusom. Ali, tajnu evanđelja je apostol Pavle primio ipak od samog Isusa Hrista.

4. I sam Otac svedoči za istinitost evanđeoske vesti. Kad je i Otac potvrdio evanđelje znacima, čudesima, silama (silnim delima) i darovima Svetoga Duha, onda ne može biti veće potvrde i garancije.

3. Svrha Hristovog utelovljenja i stradanja (2,5-18)

            “5. Jer Bog ne pokori anđelima vasionoga sveta, koji ide i o kome govorimo[12].

6. Ali neko posvedoči negde govoreći: šta je čovek da ga se opomeneš, ili sin čovečiji da ga obiđeš?[13]
7. Umalio si ga malim nečim od anđela[14], slavom i časti venčao si ga, i postavio si ga nad delima ruku svojih:
8. Sve si pokorio pod noge njegove. A kad mu pokori sve, ništa ne ostavi njemu nepokoreno; ali sad još ne vidimo da mu je sve pokoreno.”

                                                                                    (2,5-8)

5. O razlici između Hrista i anđela reč je u Jevrejima 1, dok se ovde samo napominje misao da je svet koji treba da nastane potčinjen isto Sinu, a ne anđelima.
6. Apostol Pavle nije nesiguran, ili da ne zna gde se ovaj tekst nalazi, nego smatra da nije potrebno da kaže odakle citira. Tekst iz stihova 6-8 nalazi se u LXX u Psalmu 8,4-6. Božjim Duhom pisac ove Poslanice primenjuje ovaj tekst na Hrista (vidi 9. stih).
7. Ovde apostol Pavle naročito misli na Hrista dok je bio utelovljen i živeo na našoj zemlji. Kao nekad Adam i Eva, i Isus je u to vreme bio “venčan slavom i čašću”. Bog nije stvorio čoveka da mu bude rob ili sluga, nego da živi u slavi i časti. U Psalmu 8,6 se kaže: “Postavio si ga gospodarem nad delima ruku svojih” (stih 8).
8. Bog je sve pokorio čoveku pod njegove noge, i on je trebalo da vlada nad svim živim bićima na zemlji. Ljudi su donekle savladali sile u prirodi. Oni osvajaju nebo i morske dubine. Mnoge sile u prirodi, kao na primer elektricitet, služe čoveku. Njegov glas se čuje s jednog kraja sveta na drugi. Čovek je osvojio celu Zemlju. On razbija atome i stvara ogromnu energiju.

            Pa ipak, i pored sveg tog uspeha, još ima sila prema kojima je čovek nemoćan. On može ponekad da odloži smrt, ali ne može da je ukine. Čovek koji je pod jakom sotonskom silom nije u stanju dao obavi dužnosti koje su nam poverene u početku. Zato on služi Sotoni dok ne dođe pod Hristovu zaštitu.

“9. A umaljenoga malim čim od anđela vidimo Isusa,[15] koji je za smrt što podnese venčan slavom i časti, da bi po blagodati Božjoj za sve okusio smrt.”

                                                                                                (2,9)

9. “A” (“ali”) je suprotnost od onoga što je ranije rečeno o čoveku. Čovek nema vlast nad svima, ali “vidimo Isusa”, On ima ovu vlast. Isus, koji je “za malo vremena” bio pravi čovek, kao što je prema Jevrejima 1 bio pravi Bog, umro je za spasenje ljudskog roda i postao njihov prvosveštenik (vidi stihove 16-18). Otuda je On “venčan slavom i čašću”. Na nebu je Isus neuporedivo veći od anđela.

            Ipak, kad je postao čovek, Isus je uzeo mesto među ljudima i nije tražio za sebe nikakvo pravo ili prednost. Ali, ni u ovakvom stanju i okolnostima Isus se nije odrekao svog božanstva. On je znao kad je bio na zemlji da može da oprosti grehe, da je mogao da dobije pomoć od Oca itd. Isus nikada nije koristio svoju moć da sebi pomogne, nego da time samo proslavi Boga.

            Isus je “po blagodati Božjoj” umro za sve ljude, što znači da je lično pretrpeo smrt (Matej 27,46). To je bio samo izraz Božje milosti.

            Reč “okusio” (grč. geuomai = jesti, okusiti, iskusiti) ne znači samo okušati smrt a ne patiti i umreti, nego pretrpeti je u punoj meri. Događaji u Getsimaniji nam potvrđuju da je Isus morao da ispije čašu do dna i da prođe kroz smrt i okusi je kao nijedan drugi čovek. Hristova smrt se odnosi na sve ljude (vidi Rimljanima 5,15) i svako ko hoće može da se koristi Hristovom smrću (vidi Otkrivenje 22,17).

“10. Jer prilikovaše njemu za kojega je sve i kroz kojega je sve, koji dovede mnoge sinove u slavu[16], da dovrši poglavara spasenja njihova stradanjem.[17]

11. Jer i onaj koji osvećuje, i oni koji se osvećuju, svi su od jednoga; zaradi toga uzroka ne stidi se nazvati ih braćom
12. Govoreći: objaviću ime tvoje braći svojoj, i posred crkve zapevaću te[18].
13. I opet: ja ću se u njega uzdati. I opet: evo ja i deca moja koju mi je dao Bog.
14. Budući pak da deca imaju telo i krv, tako i on uze deo u tome, da smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola;[19]”

                                                                                    (2,10-14)

10. “Njemu” (Ocu) je dolikovalo “za koga je sve i kroz koga je sve”, tj koji je sve stvorio, da uzdigne Sina. Sveto pismo govori o Hristu da je “kroz Njega bilo sve sazdano” (Kološanima 1,6; Jevrejima 1,2). Otac je kroz Hrista sve stvorio (Efescima 3,9).

            Kao što je Hristos kao Sin posle svoje smrti i poniženja bio proslavljen isto je tako Otac učinio da je Hristova smrt “dovela mnoge sinove u slavu” (vidi: Rimljanima 8,30).

            Izraz “sinovi” je naročito upotrebljen da bi se istakao odnos između Hrista, Sina i spasenih sinova koji su Isusova braća.

            Izraz “poglavar” (grč. arhegos = vođa, poglavar, osnivač, knez, princ) se nalazi četiri puta u Novom zavetu: dva puta se prevodi sa “princ” (Dela 3,15; 5,31), jednom “osnivač” (načelnik; Jevrejima 12,2) i jednom “vođa” u ovom stihu. Ovaj izraz se u grčkom upotrebljava da se izrazi pojam junačkog plemena. Ovde se on upotrebljava da izrazi pojam “vođe” (Spasitelja) svih spasenih.

            Izraz “dovrši” (grč. teleio = dovršiti, usavršiti; vidi: Matej 5,48) – Isus je bio savršen kao Bog kada je došao na svet. Utelovljenjem On je postao savršen kao Spasitelj (vidi Dela 5,31), ali ne kao ličnost nego kao onaj koji je postigao i završio svoj cilj.

            Isus je ovo postigao svojim “stradanjem” što ga je učinilo “Vođom” mnogih “sinova u slavi” i osposobilo ga “da bude milostiv i veran poglavar sveštenički pred Bogom” (stihovi 17-18).

            Da Isus nije sve to prošao, On ne bi mogao da razume i zastupa ljude, ali zato što je On sve to iskusio može da bude pravi “vođa” svim ljudima.

            “Isus je umro za ljudski rod. Predavši svoj život On je uzdigao čovečanstvo u merilu moralne vrednosti prema Bogu. Sin beskonačnog Boga obukao je svoje božanstvo čovečanstvom i pokorio se do smrti na krstu da bi mogao postati onaj dodirni kamen na kome čovečanstvo može da se sretne sa božanstvom. On je omogućio čoveku da postane učesnik božanske prirode… Hristos radi na tome da uzdigne i oplemeni čoveka i On zahteva da svaka duša koju je On spasio od beznadne bede sarađuje s Njim u velikom delu spasavanja izgubljenih.” (FE, 291)

11. “Svi su od jednoga Oca”[20] i “mnogi sinovi”[21] – Zbog toga se Isus ne stidi nazvati ih braćom iako je On daleko uzvišeniji od samih anđela.

            12-13. Apostol Pavle navodi u stihovima 12-13 stihove iz Psalma 22, koji govore o Mesiji, da bi istakao kako su svi koji su posvećeni Njegova braća, iz 2.Samuilove 22,3 i iz Isaije 8,17.18  da bi pokazao Isusovu potpunu zajednicu sa nama. Apostol Pavle prikazuje Hrista, a Njegovu decu kao Hristovu duhovnu decu. Hristos deli ljudsku prirodu sa nama kao što Otac i Njegova braća imaju istu prirodu.

14. Pošto Adamova deca imaju telo i krv i Isus je to primio[22]. Isus, koji ima božansku prirodu, primio je i ljudsku prirodu, te je tako imao dve prirode (vidi Jovan 1,14).

            Da bi mogao da iskusi ljudsku prirodu Isus je morao da postane čovek. Kad je Isus umro na krstu, Sotona je trijumfovao jer je umro čak i Božji Sin. Ali Otac ima svoj plan. Sotona, istina, ima “državu smrti” ili silu smrti, jer je smrt posledica greha (uporedi Rimljanima 5,12). Njegovo carstvo je carstvo smrti. Kada greh vlada u našem životu onda smrt vlada. Tako vlada Sotona.

            Hristos je onaj koji je ušao u kuću “jakoga” (Marko 3,27), vezao ga i oteo mu njegove zarobljenike. Kada je Sotona mislio da ima Hrista u svojoj vlasti zapečaćenog u grobu, On se uzvisio. Ali, Isus je razvezao sveze smrti i izašao iz groba jer “ne beše moguće da ga one drže”. (Dela 2,24)  Ne samo da je Isus ustao, nego su se grobovi otvorili i mnogi pravednici ustali. (Luka 11,21.22) Hristos je ušao u carstvo smrti i oteo Sotoni roblje (vidi Matej 12,29). Od tada je smrt za spasene samo san. Oni spavaju u miru dok ih Gospod ne probudi. Za mnoge je to blažen san (Otrkivenje 14,13), jer je Hristos pobedio smrt (2.Timotiju 1,10). On ima ključeve od pakla i od smrti (Otkrivenje 1,18).

            Tako je Hristos “satro” (grč. katargo = uništiti; Rimljanima 3,3) Sotonu. Mada je Sotonina sila smrti već slomljena, smrt još uvek vlada do vaskrsenja u novi život. Na kraju će biti uništen i sam začetnik greha i uzročnik, Sotona (vidi Otkrivenje 20,10).

            “15. I da izbavi one koji god od straha smrti u svemu životu biše robovi.

16. Jer se zaista ne prima anđela, nego se prima semena Avramova.”

                                                                                                (2,15.16)

15. Isus je došao da oslobodi ljude od greha i smrti kojoj su podložni svi ljudi. Ljudi su podložni grehu i smrti i zato žele da budu oslobođeni. Oni se boje sadašnjosti, boje se budućnosti; boje se od budućnosti; boje se od života, boje se od smrti. Oni se pitaju da li ima nade, oslobođenja i odmora? Svi treba da znaju da je Hristos pobedio Sotonu, osudio smrt i hoće i može da svakog čoveka oslobodi straha koji ga muči.
16. Čoveku je potrebno spasenje i zato se Isus brine za njega, a ne za anđele. Izraz “seme Avramovo” označava ljudski rod, a ne isključuje neznabošce.

“17. Zato beše dužan u svemu da bude kao braća, da bude milostiv i veran poglavar sveštenički pred bogom, da očisti grehe narodne.

18. Jer u čemu postrada i iskušan bi u onome može pomoći i onima koji se iskušavaju.[23]”

                                                                                    (2,17.18)

17. Isus je i trebalo da bude u svemu čovek da niko ne bi mogao da kaže da On ne poznaje iskušenja i nevolje kroz koje ljudi u životu prolaze. On je trebalo da bude sličan svojoj “braći”. Ali, to ne znači da mora da prođe kroz sva iskušenja koja ljudi doživljavaju, nego principijelno kroz ljudska iskušenja i nevolje. Za ovu važnu službu potrebne su dve osobine. To su: milosrđe i vernost. Vernost daje ravnotežu milosrđu jer vodi računa o pravima i dužnostima obeju strana. Kao prvosveštenik Hristos mora da bude plemenit i da razume okrivljenoga, ali on mora da bude i pravedan da se drži zakona. Vernost treba da balansira između bezuslovnog milosrđa i neumoljive pravde. Prvosveštenik mora da uzme u zaštitu grešnika, ali i onoga protiv koga je on grešio. On mora da bude veran tom poverenju kao i milostiv prestupniku. On treba da obavi kao prvosveštenik pomirenje radi greha naroda.
18. Isus je po svojoj ljudskoj prirodi osećao puninu kušanja, inače ne bi mogao da razume strašnu borbu čoveka kad se iskušava. Hristos je bio iskušan kao i mi (vidi Jevrejima 4,15). On je trpeo u iskušenju. To se jasno vidi u Getsimaniji i na krstu (vidi Matej 4,11; Luka 22,43).

“Ja bih želeo da razumemo značaj reči “jer u čemu postrada i iskušan bi”. Pošto  je On bio slobodan od svake mrlje greha i imao pročišćenu moć osećanja svoje svete prirode, ovaj kontakt sa zlom bio je neiskazano mučenje za Njega. Ipak, s ljudskom prirodom na sebi, On je bio licem prema licu sa starim otpadnikom i goloruk stao prema neprijatelju. Ali, nijednom misli nije mogao Hristos doći do toga da popusti u sili kušanja.” (RH, 1887)

Čaša nije mimoišla Isusa iako je molio Oca za to. Isus je morao da popije čašu (12,4). On je došao do krvi. Mi se sada borimo protiv pobeđenog neprijatelja. Isusova pobeda je garancija za našu pobedu. Iako i mi moramo da prolazimo kroz iskušenja imamo utehu jer znamo da Isus razume nas i da će nam pomoći. On traži da budemo verni do same smrti, jer je i sam takav bio. On nije došao da bude siromah i pati radi sebe, nego radi nas. Da Isus nije došao da bude kršten i umre radi nas mi nikada ne bi znali za dubinu Božje ljubavi prema čovečanstvu koje pati, niti bi znali kakvo je zlo sve doneo greh.

1. HRISTOVA NADMOĆNOST NAD MOJSIJEM

(Jevrejima 3,1-6)

“1. Zato, braćo sveta, zajedničari zvanja nebeskoga, poznajte poslanika i vladiku, kojega mi priznajemo, Isusa Hrista[24].

2. Koji je veran onome koji ga stvori, kao i Mojsije u svemu domu njegovu.”

                                                                                                (3,1.2)

1. Izraz “zato” ukazuje na sve ono što je rečeno u Jevrejima 1. i 2. poglavlju o nadmoćnom Hristovom položaju i Njegovom prihvatanju čovečije prirode. Reč “braćo sveta” odnosi se na hrišćane iz judejstva kao braću u Hristu. Oni su “sveti” jer su svoje živote posvetili Bogu. Iako imaju još mana i nedostataka, ipak su povezani od Boga u Isusu Hristu. “Poznajte” (grč. matenoea = poslanik, vesnik, izaslanik); On je došao da javi Boga ljudima i da se vrati na nebo kao predstavnik ljudi ili prvosveštnik pred Ocem, kao što je to bio prvosveštnik u zemaljskoj svetinji. “Isus” je bilo Spasiteljevo ime dok je bio među ljudima, a “Hristos” znači na grčkom Mesija (Pomazanik) iz Starog zaveta kao Božji izaslanik. Isusa nazvati “Hristom” znači priznati Josifovog i Marijinog sina za Mesiju o kom govore starozavetna svedočanstva, a koja se u Njemu ispunjavaju. “Sin čovečiji” je stvarno Božji Sin. Sastavljanjem ova dva imena potvrđuje se verovanje u božansko-ljudsku prirodu našeg Gospoda.
2. Spasitelj je bio veran svom zadataku na zemlji. On je napustio prednost božanstva, ponizio se i primio ljudsku prirodu sa svim iskušenjima pretrpevši smrt na krstu. On je verno izvršio plan spasenja načinjen još pre stvaranja sveta.

            “Onome koji ga stvori”. – “Stvori” (grč. poieo = stvoriti, formirati, postaviti: Marko 3,14). Hristos je bio veran svome Ocu. On je pristao da po planu spasenja dođe na zemlju kao Očev predstavnik. On se svojevoljno pokorio Ocu, svestvan svojih prednosti. Isus je živeo među ljudima i pokazao im primerom u kakvoj vezi treba da budu sa svojim nebeskim Ocem.

            U 3,1-6 Hristos se upoređuje sa Mojsijem, zakonodavcem i osnivačem jevrejske nacije. Apostol Pavle dokazuje da je Isus mnogo nadmoćniji od Mojsija (uporedi 3,3).

            Jevreji su mnogo cenili Mojsija i nazivali se “njegovim učenicima”, ali Isus je jednak Ocu (1,8). On je uzvišeniji od anđela (1,4). Ovde se Isus prikazuje kao nadmoćniji i od Mojsija. Kasnije apostol Pavle uzdiže Isusa nad Avramom, ocem Jevreja (7,2.4), nad Levijem (7,9.10) i Aronom (7,11).

            Mojsije “učini sve kako mu zapovedi Gospod” (2.Mojsijeva 40,16). Hristos je verno predstavio Oca na zemlji. On je rekao svom Ocu: “Posao svrših koji si mi dao da radim”.

            Ovde Pavle upoređuje Mojsija sa upraviteljem koji je postavljen da vrši poslove u domu svoga gospodara. Takvu službu je nekad vršio Josif u Petefrijevom domu. Upravitelj je bio čuvar i nadzornik gospodareve svojine.

            “Dom njegov” je, ustvari, Božji narod preko kojeg je Bog nameravao da ostvari plan spasenja čoveka. Nekad je to bio izrailjski narod, a sad je Njegov narod. Nije jasno da li se zamenica “njegov” odnosi na Mojsija ili na Boga (uporedi stih 4). Ako se odnosi na Mojsija onda je on taj upravitelj, a ako se odnosi na Boga onda je ovaj “dom” Božja svojina; ustvari, misao je uvek ista. Izgleda da je 2. stih reprodukcija 4.Mojsijeve 12,7.

“3. Jer ovaj posta toliko dostojan veće časti od Mojsija, koliko veću od doma čast ima onaj koji ga je načinio.[25]

4. Jer svaki dom treba neko da načini; a ko je sve stvorio ono je Bog.”

                                                                                                (3,3.4)

            3-4. “Ovaj” je sam Isus Hristos (vidi 1.Timotiju 2,5). On je dostojan veće slave (grč. doxa = čast). Kao osnivač ovog “doma” Hristos zaslužuje više časti nego sam “dom” ili Mojsije,  koji je bio upravitelj ovoga “doma” za neko vreme.

“5. I Mojsije dakle beše veran u svem domu njegovu, kao sluga, za svedočanstvo onoga što je trebalo da se govori.

6. Ali je Hristos kao sin u domu svojemu: kojega smo dom mi, ako slobodu i slavu nada do kraja tvrdo održimo.[26]”

                                                                                                (3,5.6)

            5-6. Isus i Mojsije su dva upravitelja, svaki u svom “domu”. Isus je u stihovima 3-4 predstavljen kao osnivač “doma”, kojeg je Mojsije bio upravitelj.

            U Novom zavetu je Isus upravitelj nad ovim “domom”. Apostol Pavle ne namerava da potceni Mojsija, nego naprotiv da istakne da je on  bio veran kao i Isus. Isus nastupa kasnije kao pravi upravitelj svog “doma”. On je bio osnivač i vlasnik ovog doma i u vreme kad je Mojsije bio upravitelj.

            “Kao sluga” (grč. terapon = sluga koji obavlja neki veći posao, sluga-sadrug). Ovde se misli na veliko poštovanje koje je Mojsije uživao kao zakonodavac među Jevrejima. Ali, ipak on je bio samo sluga-sadrug Hristov u izgradnji Božjeg doma na zemlji. Život i služba Mojsija je bila slika Hristove vernosti kad bude došao na zemlju da služi. Celokupni obredni sistem je bio samo “sen dobara koja treba da dođu”, i “svedočanstvo” o Hristovoj službi, kao posrednika i poglavara svešteničkog.

            Hristos je veći od Mojsija jer je “Sin” veći od sluge (uporedi Galatima 4,1). Mojsije se pokazao veran kao “sluga”, a Hristos kao “Sin”. Ovaj “dom” nad kojim je Mojsije bio upravnik i nadzornik jeste “dom Isusov” (8,8).

            “Dom” nad kojim je sada Hristos nadzornik i upravitelj jeste Božji narod, Njegova crkva (1.Petrova 2,5; Efescima 2,19-22).

            “Slobodu” (grč. paresia = poverenje) – To poverenje se sastoji od uverenja u srcu jednog hrišćanina, da je sve onako kako uči Sveto pismo o Hristu.

            “Slavu nada” (“slavnu nadu”) znači da treba da se podnosi i raduje za veliku nadu koju imaju hrišćani. Središte te nade je da je Hristos “poslanik i poglavar prvosveštenički”. Hrišćani imaju opravdanog razloga da budu ponosni, radosni, puni nade i optimisti.

            “Mojsije je bio predslika (tip) Hrista…Bog je našao za dobro da ga vaspita u školi nevolje i siromaštva pre nego što je bio osposobljen da vodi Izrailja u zemaljski Hanan. Božji Izrailj koji će stanovati u nebeskom Hananu ima Vođu kojeg ljudi ne treba da pripremaju za njegov zadatak kao božanskog vođe. Naš Otkupitelj nije pokazao nikakve ljudske slabosti ili nesavršenstva. Ipak, On je umro da bi nam osigurao ulaz u obećanu zemlju.” (PP, 480)

            Prema svemu rečenom zajedničko što imaju Mojsije i Isus je sledeće:

• Obojica imaju jednog Boga koji ih je odredio za službu.
• Obojica su upravitelji u Božjem “domu”.
• Stav tvrdokornog i upornog naroda je bio isti prema obojici. (stihovi 7-8)

Apostol Pavle dalje naglašava u čemu je Hristos nadmoćniji od Mojsija. To je sledeće:

• Isus je onaj koji je osnovao Božji “dom” i On ga uređuje. Mojsije je samo pripadnik “doma” u kom je postavljen nad drugima (stih 3).
• Hristos daje, a Mojsije samo prima odozgo.
• Mojsije je bio “sluga” Božji, a Hristos “Sin” Božji. (stihovi 5-6)

Ali, Mojsije je bio veliki među ljudima. To potvrđuje sledeće:

• On je “izvađen iz vode”, tj. spasen (2.Mojsijeva 2,10).
• Mojsije je privremeno vaskrsao iz mrtvih (Juda 9).
• Mojsije je preobražen i u Božjem carstvu (Matej 17,2.3).

1. NEUSPEH IZRAILJA DA UĐE U BOŽJI “POKOJ”

(Jevrejima 3,7-19)

            “7. Zato, kao što govori Duh sveti: danas ako glas njegov čujete,

8. Ne budite drvenastih srca[27], kao kad se prognjeviste[28] u dane napasti[29] u pustinji,
9. Gde me iskušaše ocevi vači, iskušaše me,[30] i gledaše dela moja četrdeset godina.
10. Toga radi rasrdih se na taj rod, i rekoh: jednako se metu u srcima[31], ali oni ne poznaše putova mojih;
11. Zato se zakleh u gnevu svome da neće ući u pokoj moj.
12. Gledajte, braćo, da ne bude kad u kome od vas zlo srce neverstva[32] da odstupi od Boga živoga;
13. Nego se utešavajte[33] svaki dan, dokle se danas govori[34], da koji od vas ne odrveni od prevare grehovne;
14. Jer postasmo zajedničari Hristu, samo ako kako smo počeli u njemu biti do kraja tvrdo održimo;[35]
15. Dokle se govori: danas, ako glas njegov čujete, ne budite drvenastih srca[36], kao kad se prognjeviste.[37]”

                                                                                                (3,7-15)

7. Reč “zato” odnosi se na ono što je rečeno u stihovima 1-6 o Hristu kao “poslaniku i poglavaru svešteničkom koga mi priznajemo” kao i na slobodu (“poverenje”) i “slavnu nadu”.

            Apostol Pavle spominje Svetog Duha kao posrednika između čoveka i Boga naročito u vezi sa Psalmom 95 iz koga su navedene reči u stihovima 7-11.

            David je bio nadahnut Svetim Duhom kad je pisao ovaj Psalam. On je pisao za svoje vreme, ali pošto su ove reči inspirisane, vrede i za novozavetno doba, jer Sveti Duhi isto govori i nama. Ova vest je odjekivala iz pokolenja u pokolenje do danas, da bi ljudi ušli u Hristov “pokoj” (mir).

            Uskoro će Božja milost nestati i spasenje prestati. Ova glavna misao se stalno ponavlja u Jevrejima 3,4; a u 4,9 se daje konačni zaključak dok se na kraju, u 4,15.16 upućuje poziv da slobodno pristupimo “prestolu blagodati”.

            Reč “ako” (grč. eau = ako, kad) naglašava slobodu čoveka da prihvati ili odbije poziv Božje milosti. Bog nije unapred odredio ljude koji će prihvatiti ovaj poziv ili koji će ga odbiti.

            “Čuti glas” znači prihvatiti poziv.

8. Biti “drvenasta srca” znači odbiti ili zanemariti poziv Božje milosti. Izrailj se prognjevio u buni kod Kadisa (4.Mojsijeva 14), kao i u drugim prilikama. Narod je odbio da uđe u “pokoj” (odmor); zato ovo pokolenje nije ušlo u obećanu zemlju.

            Izraz “napast” znači kušanje, ali ne u običnom smislu reči, nego u smislu na dane njihove pobune.

9. Izrailj je svojim nezadovoljstvom i bunama “iskušao” Božje trpljenje do krajnosti. Veliko Božje trpljenje sa Izrailjem je ohrabrenje mnogima koji se udaljuju od Boga danas da se vrate, a ne da se izgovaraju i iskorištavaju Božje trpljenje.

            Izrailj je 40 godina doživljavao Božju milost i izbavljenje. On ih je poučavao da se oslone na Njegovu silu i mudrost, ali oni su imali “zlo srce neverstva” i bili su “tvrda vrata” (2.Mojsijeva 32,9). Ovo je pouka za sve ljude da ne bi bili takvi.

10. “Rasrdih se” je izraz ljudskog jezika za Božje nastojanje da zadobije poverenje i saradnju naroda koji je On izveo iz Egipta, gde su bili robovi.

            Događaji kod Kadisa su pokazali da se taj narod nije mogao promeniti i Božje dugo trpljenje nije više imalo nikakvog smisla.

            “Taj rod” tj. svi iznad dvadeset godina starosti koji su izašli iz Egipta (4.Mojsijeva 14,29.35), svi su bili duhovni preljubočinci. Svaki put kada je došlo do iskušenja oni su pali.

            Izrailj je odbio da razume Božju volju, Njegovo proviđenje i da prihvati Njegovo vođstvo. Ovo odbijanje je bilo svesno i voljno. Oni su ostali uporni i pored svih saveta i pored svega što su videli i doživeli. Oni su uvideli da je Bog unapred video njihova iskušenja u pustinji da bi stekli iskustvo za svoje dobro. Bog nije učio da se oslone na Njega i da sarađuju s Njim, jer ih je pripremio da zauzmu Obećanu zemlju.

11. Bog je obećao Avramu da će se njegovi potomci vratiti u Hanan u četvrtom kolenu (1.Mojsijeva 15,16). Božji plan je bio da izrailjski narod, koji je Bog izveo iz Egipta, uđe u obećanu zemlju i tamo se nastani.

            Ali, kad je ovaj narod odbio da prihvati potrebne savete i pouke. Bog je morao da ih prepusti sebi jer ih On nije mogao ovakve uvesti u Obećanu zemlju. Bog je učinio sve sa svoje strane, ali njihovom krivicom oni nisu mogli da “uđu u pokoj”(odmor).

            Reč “pokoj” (grč. katapausis = odmor) označava prestanak neke aktivnosti, kao i samo počivanje. Ova reč se spominje u Jevrejima 3. i 4. glavi osam puta, a označava naročiti odmor (“Božji odmor”). Smisao ovog odmora o kom je reč u Jevrejima 3,14 je sledeći:

• Bog je planirao da Mojsije odvede Izrailj u “pokoj”, tj. Obećanu zemlju, u Hanan. Ali, ni Mojsije ni izrailjski narod – oni koji su izašli iz Egipta, nisu ušli u Hanan.
• Isus Navin je uveo novo pokolenje u Obećanu zemlju. Ali, zbog neverstva on ih nije mogao uvesti u Božji duhovni “pokoj”.
• U vreme Davida, Bog je obnovio svoj poziv da se uđe u Njegov duhovni “pokoj”. Izrailj kao narod nije ušao u ovaj “pokoj”.
• Božji narod do apostola Pavla još nije ušao u Božji “pokoj”. Ali je sigurno da je ostavljeno još “počivanje” (tj. “pokoj narodu Božjem”/4,9/).
• Ako hrišćani hoće “da pristupe prestolu blagodati” (4,16), gde Hristos služi kao “poslanik i poglavar prvosveštenički kojega mi priznajemo” (3,1), oni će dobiti milost i ući u Božji duhovni “pokoj”, pokoj dušama koji je obećan svakom grešniku (vidi Matej 11,28). Apostol Pavle nam govori o ovom “pokoju”, u koji Izrailj nije mogao da uđe. On tvrdi da iskreni i verni hrišćani iz judejstva mogu da uđu u njega (uporedi 3,13.15).
• Vera je ključ za ulazak u “Božji pokoj”, zato moramo da pazimo “da ne bude kad u kome zlo srce neverstva” (stih 12).

U levitskoj službi trebalo je da se obave obredi koji su pomagali bolje razumevanje plana spasenja u Hristu Isusu. Ali u novozavetnoj službi, gde je Isus prvosveštnik, dolazimo Hristu bez posredovanja i zemaljskog sveštenika.

U veri evanđelja ljudi nalaze “pokoj” u Hristu bez “dela” koja traži obredni zakon. U Jevrejima 3. i 4. apostol Pavle moli svoju braću, hrišćane iz judejstva, da napuste nekorisna “dela” i da uđu u “pokoj” verom u pomirenje preko Hrista i Njegovom službom kao našeg prvosveštenika na nebu.

12-13. Apostol Pavle opominje hrišćane kojima piše, kao i one koji će čitati, da paze i uče od Izrailja da ne učine istu grešku.

Glavni uzrok otpada od Boga je bilo “zlo srce neverstva” u pustinji, a kasnije u Obećanoj zemlji.

Svi ovi događaji treba da opomenu današnji Božji narod da samo pomoću vere mogu da uđu u Božji “pokoj”. Nedostatak vere je u punoj suprotnosti sa vernošću Mojsija i Hrista.

“Da odstupi od Boga živoga”. Grčka reč apostasia prevodi se kao otpad (Dela 21,21; 2.Solunjanima 2,3). Apostol Pavle ovde opominje hrišćane da se čuvaju otpada u svojim srcima “od Boga živoga”, mada se još drže formalne vere u Boga.

“Bog radi u saradnji sa vašom voljom i radom. Prednost i dužnost svakog čoveka je da se uhvati za Božju Reč, da veruje u Isusa kao svog ličnog Spasitelja i da neposredno i vatreno gleda na dobre predloge koje On čini. On treba da proučava, veruje i sluša božanska uputstva u svetom pismu. On treba da zasniva svoju veru ne na osećanjima, nego na dokazu Božje Reči.” (MS, 3)

Mi treba da se naučimo iz iskustva starog Izrailja. Sve je to napisano radi nas. Odvajanje od “Boga živoga” koji je izvor života znači smrt. Hrišćani treba da se svaki dan međusobno hrabre kad su u iskušenju i dok još traje poziv da se uđe u Božji “pokoj”. Greh je privlačan i on mami ljude. Hrišćani treba da se čuvaju kad ih nešto privlači ili kad nešto hoće, a Bog ih opominje da to ne čine. Kad oni smatraju da je dobro ono što je Bog kazao da nije dobro, oni treba odmah da razumeju da su na Sotoninom začaranom terenu. U ovakvim slučajevima nam izgleda suprotno ono što je stvarnost.

14. “Zajedničari Hristu”. Hrišćani su učesnici u pobedi i karakteru svoga Gospoda i zato imaju udela u koristima i blagoslovu koji dolaze od Hristove žrtve na krstu i Njegove službe kao prvosveštenika u nebeskom svetištu. Ta zajednica sa Hristom je skupoceno iskustvo. To je taj “pokoj” u koji mi ulazimo. Ali ovo jedinstvo samo onda nastaje ako se “kako smo počeli u Njemu do kraja tvrdo održimo”.

Posle obraćenja jaka vera može da se ugasi: toplo srce može da ohladi. Treba “prava vera” da ostane i bude sve veća u toku našeg života.

“Do kraja tvrdo održimo”. Pisac ove Poslanice uputio je ove savete Jevrejima koji su poverovali u Hrista. U apostolsko doba se verovalo da će biti skoro ponovni Hristov dolazak. Ali, već 30 godina je prošlo a nije bilo nikakvih znakova Njegovog dolaska. Ovo je uticalo na veru nekih i zato apostol Pavle savetuje verne Jevreje.

Jasnija shvatanja Hristove službe kao prvosveštenika u nebeskoj svetinji je moglo da ojača i učvrsti njihovu veru. Oni su morali da razumeju da je još ostalo veliko delo koje treba da se obavi. Taj posao još nije svršen i zato se Isus još ne vraća. Ali i pored toga, oni mogu već sada da uđu verom u Njegov “pokoj”.

Ova opomena data apostolskoj crkvi  može naročito da se primeni na današnje doba.

15. Hrišćani moraju da se “tvrdo održe” dok se još danas u vreme spasenja sveta govori (vidi: Psalam 95,7).

            “16. Jer neki čuvši prognjeviše se, ali ne svi koji iziđoše iz Misira s Mojsijem[38].

17. A na koje mrzi četrdeset godina?[39] Nije li na one koji sagrešiše, koji ostaviše kosti u pustinji?
18. A kojima se zakle da neće ući u pokoj njegov, nego onima koji ne hteše da veruju?[40]
19. I vidimo da ne mogoše ući za neverstvo.”

                                                                                    (3,16-19)

16. Neki od onih koji su oslobođeni od ropstva u Egiptu pobunili su se u Kadisu i izginuli u pustinji. Samo manjina je ostala verna pod vođstvom Mojsija. Oni koji su se neprestano bunili ostavili su u pustinji svoje kosti.

            17-18. Koji su to što im se Bog zakleo (stih 18) da neće ući u “njegov pokoj”? (vidi: 4.Mojsijeva 14,22-35)  To su oni koji su bili neposlušni i neverovaše.

19. Reč “vidimo” je zaključak misli koja je nabačena još u stihu 7. Ovo pokolenje telesnog Izrailja dostiglo je svoj vrhunac bunom u Kadisu. Zato nije ni moglo da uđe u Obećanu zemlju. To je bila njihova osnovna i kobna greška. Mojsije je ostao “veran u svemu domu njegovu” (2,5) i zato nije odgovoran za njihov pad. Nedostatak vere koji se vidi u njihovoj neposlušnosti onemogućio im je da uđu u Božji “pokoj”. Neverovanje naroda je u suštoj suprotnosti sa vernošću Mojsija, Božjeg sluge. Da je narod bio kao on, ušao bi u Obećanu zemlju.

            Kao i Mojsije i Hristos je bio “veran” i zato ne snosi nikakvu odgovornost za neuspeh hrišćana da uđu u “njegov pokoj”. To je pouka koju apostol Pavle izvodi iz iskustva sa Izrailjem iz doba putovanja po pustinji.

POZIV DA SE UĐE U BOŽJI “POKOJ” VEROM U HRISTA

(Jevrejima 4,1-16)

1. Dokaz da obećanje o “pokoju” ostaje da važi (4,1-11)

“1. Da se bojimo dakle da kako dok je još ostavljeno[41] obećanje da se ulazi u pokoj njegov, ne odocni koji od vas.

2. Jer je nama objavljeno kao i onima[42]; ali onima ne pomaže čuvena[43] reč, jer ne verovaše oni koji čuše.
3. Jer mi koji verovasmo ulazimo u pokoj,[44] kao što reče: zato se zakleh u gnevu svojemu da neće ući u pokoj moj, ako su dela i bila gotova od postanja sveta.[45]
4. Jer negde reče za sedmi dan ovako: i počinu Bog u dan sedmi od sviju dela svojih.
5. I na ovom mestu opet: neće ući u pokoj moj.
6. Budući pak[46] da neki imaju da uđu u njega, i oni kojima je najpre javljeno ne uđoše za neposlušanje;[47]
7. Opet odredi jedan dan, danas,[48] govoreći u Davidu po tolikom vremenu, kao što se pre kaza: danas ako glas njegov čujete, ne budite drvenastih srca.[49]
8. Jer da je Isus[50] one doveo u pokoj, ne bi za drugi dan govorio potom.
9. Dakle je ostavljeno još počivanje narodu Božjemu.
10. Jer koji uđe u pokoj njegov[51], i on počiva od dela svojih, kao i Bog od svojih.
11. Da se postaramo dakle ući u taj pokoj, da ne upadne ko u onu istu gatku neverstva.[52]”

                                                                                                      (4,1-11)

1. Hrišćani mogu da optužuju i kritikuju Izrailjce onoga doba što nisu ušli u Obećanu zemlju, a isto i kasnije pokolenje što nije ušlo u duhovni “pokoj” koji je sam Bog omogućio svom narodu. Ali, apostol Pavle već od prvog stiha ovog poglavlja opominje hrišćane da ozbiljno razmisle i prime pouku iz istorije izrailjskog naroda u prošlosti.

            Današnji hrišćani su u istoj opasnosti i potrebna im je ista opomena na vernost kao nekada Izrailju. Još traje poziv da se uđe u Božji “pokoj”. Ovo obećanje i dalje važi za svako pokolenje, a naročito za hrišćane iz judejstva kojima je apostol Pavle uputio ovu Poslanicu. Inače ono vredi za sve hrišćane i za sva vremena.

2. U Starom zavetu ova dobra vest (evanđelje) je propovedana pomoću žrtava i raznih obreda, ali to je ista dobra vest koju je propovedao i Isus.

            Ako se “čuvena reč”[53] ne prihvata verom nemamo nikakve koristi od nje (vidi Matej 7,24-27). I kad je Isus bio na zemlji, vest koju je On upućivao pojedincima uvek je zavisila od prihvatanja samih slušača. U Nazaretu Isus nije učinio mnogo čudesa zbog njihovog nepoverenja. Isus je ovo jasno prikazao u priči o sejaču (Matej 13,3).

3. “Pokoj” u koji treba hrišćani, a naročito oni iz judejstva, da uđu je onaj isti “duhovni pokoj” u koji je Bog nekada pozvao Izrailj da uđe. To je “pokoj” (“odmor”) dušama koje dolaze Hristu ponizno i skrušeno.

            Apostol Pavle tvrdi da hrišćani koji veruju ulaze jedan po jedan u taj duhovni “pokoj” u koji je mogao da uđe i Izrailj. Izrailjci mogu i sada da uđu, ali ne kao narod nego pojedinačno, verom u Isusa Hrista.

            Sve svoje dokaze za to iznosi apostol Pavle u 4,3-8:

            1) Bog se zakleo da Izrailj neće ući u Njegov “pokoj”. Ova Božja zakletva se odnosi samo na Izrailj.

            2) Ali Božja “dela”, tj. Njegov plan za stvorenu zemlju i ljudski rod je svršen već od postanka sveta. Dakle, Bog je već od početka odlučio da ljudi mogu da uđu u Njegov “pokoj”.

            3) Da bi dokazao da će Bog ostvariti svoj plan sa čovekom apostol Pavle ukazuje na “dela” stvaranja. Bog se i odmorio u sedmi dan, pokazujući time da je završio “dela” stvaranja.

            4) U 4,5 se ponavlja Božja zakletva da Izrailj neće ući u Njegov “pokoj” i upoređuje se s mislima iz 4. stiha, tj. da je Bog izvršio što je naumio da učini.

            5) Završeno stvaranje, što je potvrđeno Božjim odmorom u sedmi dan sedmice, je dokaz o nepromenljivosti Božjih planova. Neki treba još da uđu u Njegov “pokoj” dok neki “kojima je najpre javljeno ne uđoše zbog neposlušnosti”.

            6) Dalji dokaz o važnosti Božje odluke se potvrđuje rečima iz Psalma 95,7-11 iz kojeg se vidi da se padom ranijeg pokolenja nije izmenio prvobitni Božji plan i poziv.

            7) U vreme Davida Bog spominje jedan drugi “danas” što dokazuje da iako je Isus Navin uveo Izrailj u Obećanu zemlju, tj. dao mu “pokoj” u doslovnom smislu reči u zemlji Hanan, još ih nije uveo u duhovni “pokoj”.

            8) Iz svih dokaza apostola Pavla, navedenih u stihovima 3-8 možemo da zaključimo: “da je ostavljeno još počivanje narodu Božjem.”

            9) Reč “ako su” (“ako” stih 3) znači da iako je Božji plan bio načinjen za ovaj svet u početku, Bog je opozvao svoje svečano obećanje Izrailju o “pokoju” u Obećanoj zemlji. Ali, Bog nije izmenio svoju odluku da ovaj plan sprovede do kraja. Ovo potvrđuju Pavlove reči u stihovima 6 i 9: “Budući pak da neki imaju da uđu u njega” i “dakle je ostavljeno još počivanje (pokoj, odmor) narodu Božjem”.

            Izraz “dela” se ne odnosi samo na prirodu nego na Božju nameru i plan sa čovekom u vreme postanja sveta.

            “Bila gotova od postanja sveta”, znači ustvari pojavila se, postala, u smislu završila se u ono vreme. Priroda (materijalni svet) je bila završena kad je izašla iz Stvoriteljevih ruku. Svi biološki i fizički zakoni su bili već tada dati, i više se ništa ne menja. Sve je stvoreno po svojim vrstama.

            “Pokoj” o kome je apostol Pavle govorio u ovom poglavlju je deo stvaranja. Bog ga je dao radi sreće i dobrobiti čoveka. Pojava greha u svetu nije uništila ovaj plan jer je predviđeno sredstvo da se i pored pada u greh postigne cilj.

4. “I počinu Bog” (grč. katapauo = zaustaviti, počinuti). Ovaj glagol označava prestanak rada ili neke aktivnosti u vezi sa odmaranjem. Jevrejska reč za ovaj pojam je “šabat” (odmor, vidi: 1.Mojsijeva 2,2). Ovaj glagol označava prestanak i stanje mirovanja posle prestanka. Bog je prestao da stvara i bio u stanju mirovanja dok nije nastavio da dalje stvara.

            “Dela” stvaranja su bila završena u svakom pogledu i na dan prve subote Bog se odmarao od stvaranja. To odmaranje je On uzeo za uspomenu na stvaranje. Od tog trenutka se nije više ništa menjalo u redu i zakonima koji važe za prirodu i čoveka. Subota kao dan sedmice stvaranja bila je prvi dan u Adamovom životu.

            “Pokoj” (odmor) ovog dana bio je predslika večnog “pokoja” (odmora) koji bi nastao da je čovek bio poslušan Bogu. Svetkovanje sedmog dana je dokaz naše vere u Boga, koji je sve stvorio i teži da živimo u skladu sa Njegovim proviđenjem. Božji prvobitan cilj za ovu planetu je Njegov “pokoj” i ovaj čin ostaje nepromenljiv. Dakle, ovaj dan, subota, kao uspomena na stvaranje podseća nas na Njegov cilj sa našom planetom, cilj koji ostaje i dalje nepromenljiv. Subota nas podseća ne samo na Boga kao Tvorca, nego je ona znak naše vere u Božju preobražavajuću silu, koja osposobljava ljude da uđu u Njegov večni odmor.

            5.“Neće ući u moj pokoj” je naglašeno po treći put (3,11; 4,3). Ovo se odnosi samo na one koji “ne uđoše za neposlušanje” (stih 6), ali veliko Božje obećanje inače vredi za sve ljude.

6. I pored izopačenosti nekih koji “ne mogaše ući za neverstvo” (stih 19), ostvariće se prvobitna Božja namera da ova zemlja bude nastanjena pravednicima. Ali oni moraju najpre ući verom u duhovni pokoj, tj. u odmor duše od greha.

            “Oni ne uđoše” se odnosi na ono pokolenje Izrailjaca koje je izašlo iz Egipta, a nisu ušli u Obećanu zemlju. Ali, svi koji su ušli u telesni Hanan neće nikada kao narod ući u duhovni Božji “pokoj”, koji je Bog obećao čoveku.

7. Reč “opet” označava jedan drugi dokaz da Božji “pokoj” ipak ostaje Božjem narodu. Bog govori i preko svog sluge Davida (Psalam 95,7). U njegovo vreme je Bog dao opet pogodno vreme kada je Izrailj mogao da uđe u Njegov “pokoj”.

            To je bilo “danas” (“sada”) Davidovog doba. Ovaj poziv izrailjskom narodu u Davidovo doba dokazuje (stih 8) da Isus Navin nije doveo Izrailjce u duhovni “pokoj” na koji ih je Bog pozvao kao narod.

            Ovo “danas” u pogledu spasenja je dugački dan. On je počeo kada je Adam pao i završiće se ispitom i poslednjeg čoveka (PP,92; DA,37). Ali Bog ne žli da ko pogine, nego da svi dođu u pokajanje (2.Petrova 3,9).

8. Da je Isus Navin u svoje vreme doveo Izrailjce u duhovni “pokoj” ne bi bilo više poziva na to u doba Davida za celi izrailjski narod. On ih je, prema tome, doveo samo telesno u Obećanu zemlju – Hanan, jer se duhovno nisu dali voditi.

            Taj “drugi dan” o kome govori Isus Navin bio je u vreme Davida. Za vreme Davida i Solomuna Izrailj je bio gospodar cele Hananske zemlje. Onda je trebalo da dođe i do ulaska u “duhovni Hanan” tj. u duhovni “pokoj”.

9. “Dakle je ostavljeno još”. Ovo je zaključak izlaganja od 3-8 stiha. Ti zaključci ukratko su sledeći:

            1) Božje obećanje “pokoja” (odmora) uključuje: nastanjivanje hananske zemlje i promenu života i karaktera izrailjskog naroda prema Božjoj volji kao i postojanje sredstava za spasenje sveta.

            2) Pokolenje kome je dato ovo obećanje nije ušlo u Obećanu zemlju zbog neverstva.

            3) Isus Navin je uveo drugo pokolenje u Obećanu zemlju, ali ni ovo pokolenje on nije mogao da uvede u duhovni “pokoj”.

            4) Isto ovo obećanje je ponovljeno u vreme Davida. To je bio dokaz da Izrailj još nije ušao u to vreme u duhovni “pokoj”. Ipak, sve ove greške nisu učinile nevažnim prvobitno obećanje.

            5) Ovo obećanje po Božjoj nameri ostaje i dalje u važnosti.

            6) Pavlovo ozbiljno preklinjanje Božjeg naroda njegovog doba da uđu u ovaj “pokoj” je dokaz da obećanje još vredi. Oni mogu da uđu kao pojedinci, jer kao narod nisu ušli.

            Na osnovu svega, obećanje i poziv da uđu u Božji “pokoj” ostaje i nadalje u važnosti i hrišćani mogu da uđu u “pokoj” (stih 11). Apostol ovde misli na duhovni “pokoj” koji je ranije obećan telesnom Izrailju.

            “Počivanje” (grč. sabatismos, od glagola sabatizo = odmoriti se, prestati). Izraz sabatismos ne nalazi se ni u Svetom pismu, niti u starim spisima hrišćana do II i III veka. Zato neki misle da je apostol Pavle skovao reči sabatismos  i  sabatizo (grčke prevode jevrejske imenice sabbat i glagola šabat), a znači odmor tj. sedmi dan sedmice i odmoriti se, tj prestati sa radom.

            Nije sasvim jasno da li u ovom stihu (4,9) izraz sabatismos znači sedmični dan odmora (subota) ili odmor u opštem smislu. Napomenimo da pisac ove Poslanice upotrebljava imenicu katapausis i sabatismos podjednako. Tako npr. Isus Navin nije uveo Izrailj u duhovni “pokoj” (odmor, grč. katapausis, stih 8). Dakle, ono što još ostaje Božjem narodu u Novom zavetu je katapausis. Ali u 9. stihu se kaže da i sabatismos ostaje. U LXX se upotrebljava glagol katapauo i sabatizo (2.Mojsijeva 16,30; 3.Mojsijeva 23,32) naizmenično da označe odmaranje u sedmi dan, subotu (1.Mojsijeva 2,2.3; 2.Mojsijeva 20,11).

            Izgleda da apostol Pavle u Jevrejima 3 i 4 pravi neku razliku u upotrebi imenica od ovih glagola. Skrećemo pažnju da su Jevreji u vreme apostola Pavla, bilo u hrišćanstvu ili u judejstvu, bili tačni u svetkovanju subote. Hrišćanski i jevrejski pisci nisu dokazivali i podsticali na svetkovanje subote. Sem toga u ono vreme svetkovali su subotu hrišćani, Jevreji i mnogobošci. Otuda izlazi da je u ovom stihu više reč o duhovnom “pokoju”.

            Mi ulazimo u ovaj “pokoj” kad “poznamo” Hrista (3,1), slušamo Njegov glas (3,7.15; 4,7) i verujemo (4,2.3), kada se odmaramo od napora za naše spasenje (4,10) i čvrsto se držimo našeg priznanja (4,14), i najzad, kad slobodno pristupimo blagodati (4,16). I komentar Duha proroštva o Jevrejima 4,9.11 nam kaže sledeće: “Počivanje o kome se ovde govori je počivanje milosti” (BC, VII 928). To je “pravi odmor verom”. (BC, VII 42)

            Onaj koji ulazi u “Njegov pokoj” mora da se čuva da ne bude u njemu “zlo srce neverstva” (3,12), niti da mu odrveni srce (3,8). Ovakvi se trude da uđu u “pokoj” (4,11) i čvrsto se drže priznanja (4,14), zato i mogu da nađu blagodat u teškim časovima (4,16).

            “Narod Božji” je hrišćanski narod kao nekada izrailjski narod.

10. Onaj iz Božjeg naroda koji uđe u duhovni “pokoj” i on počiva. U ovom stihu je upotrebljena grčka reč katapauo koja više označava prestanak rada nego sam odmor koji posle prestanka sledi.

            “Od dela svojih”. Posle ulaska u Božji “pokoj” hrišćaninu je potrebno da se odmara od svojih dela tj. greha i pokušavanja da se pravda svojim delima, na šta su bili opomenuti i Izrailjci kada je trebalo da uđu u Obećanu zemlju kao i kasnije kada je trebalo da uđu u duhovni “pokoj”.

11. “Da se postaramo” tj. da budemo verni, učinimo svaki napor.

            “Dakle”. Ovom rečju počinje praktična primena rečenog da je “još ostavljeno počivanje narodu Božjemu” (“pokoj”) o kome se raspravlja u 3,7 – 4,10. Ova promena se sastoji od trostrukog poziva:

            1) Da se postaramo da uđemo u Božji “pokoj” (stih 11).

            2) “Da se držimo priznanja”[54]. (stih 14)

            3) “Da pristupimo slobodno k prestolu blagodati” (stih 16).

            “Da ne upadne ko u onu istu gatku neverstva”.[55] Oni koji se bore celim srcem da uđu u Božji “pokoj” treba da odbace neverstvo i neposlušnost u koje je Izrailj pao.

2. Opomene da nađu taj ‘pokoj’ dolaskom Hristu (4,12-16)

“12. Jer je živa reč Božja, i jaka, i oštrija od svakoga mača oštra s obe strane, i prolazi tja (sve) do zglavaka i mozga, i sudi mislima i pomislima srdačnim.[56]

13. I nema tvari nepoznate pred njim[57], nego je sve golo i otkriveno pred očima onoga kojemu govorimo.[58]
14. Imajući dakle velikoga poglavara svešteničkoga, koji je prošao nebesa,[59] Isusa sina Božjega, da se držimo priznanja.[60]
15. Jer nemamo pozglavara sveštenikoga koji ne može postradati s našim slabostima,[61] nego koji je u svačemu iskušan, kao i mi[62], osim greha.[63].
16. Da pristupimo, dakle, slobodno k prestolu blagodati,[64] da primimo milost i nađemo blagodat za vreme kad nam zatreba pomoć.[65]”

                                                                                    (4,12-16)

12. Na prvi pogled izgleda nam da stihovi 12 i 13 nemaju veze sa predmetom iz Jevrejima 3. i 4. glave. Ali, po reči “jer” se vidi uska i logična veza. Ovi stihovi nam objašnjavaju kako možemo da izbegnemo da ne padnemo u neverstvo (stih 12) i kako da “počivamo od dela svojih” (stih 10). To sredstvo koje je Bog predvideo da se Njegova deca osposobe da uđu u Njegov “pokoj” jeste “Božja reč”.

            “Božja reč” je “živa” i “jaka” i “oštra”. Ona čini da se u čoveku stvara novo srce i obnovi pravi duh (Psalam 51,10).

            Ova “reč” unosi život u čoveka. Tako je bilo u vreme stvaranja čoveka, a tako je i kad se čovek ponovo stvara, tj. preobražava u Božje obličje. “Božja reč” je, vidimo, faktor u obraćenju. Hrišćanin je nanovo rođen “rečju živoga Boga” koja ostaje do veka (1.Petrova 1,23).

            Ova “Reč” je i “jaka” (grč. energes = jaka, aktivna). Ova sila “Božje reči”, koja je pisana Svetim Duhom preobražava grešnike u Božju decu.

            Ona je i “oštra”. Drugi deo stiha nam objašnjava šta znači ova reč.

            “Božja reč” rastavlja “dušu i duh” (grč. psihe kao i pneuma – život i dah; Matej 10,28), “zglavke” i “moždinu”. Ovu sliku apostol Pavle upotrebljava da bi istakao nerazdvojivost života i daha.

            “I sudi i mislima i pomislima srdačnim”.[66]

            “Sudi” (grč. kritikos = sposoban da razlikuje, da sudi) znači imati sposobnost da se razlikuju načela “Božje reči” od ostaloga; dobro i što je pravo od onoga što nije dobro i pravo.

13. “Tvar” (grč. ktisis = stvorena tvar). Ovde se svakako misli na čoveka čije misli i pobude sudi “Božja reč”. Čovek može da sudi samo na osnovu reči i dela, ali “Božja reč” ide duboko do mesta gde se stvaraju pobude i misli i tamo sudi. Čovek sudi po spoljašnjosti, a Bog poznaje srce (1.Samuilova 16,7). Ništa nije sakriveno pred Bogom. Niko ne može pred Bogom da sakrije svoje pobude i misli. Niko ne može da izbegne Boga, jer je sve golo i otkriveno pred Njim.

            “Pred očima onoga kojemu govorimo”. [67] Njemu moramo svi da položimo račune. Zato moramo dobro da pazimo na naše pobude i misli. One moraju da budu čiste.

14. “Dakle”. S obzirom na činjenicu da Božja reč dobro razlikuje prirodu pobuda i misli čoveka, da ništa nije sakriveno pred Bogom i da imamo prvosveštenika koji nas razume i naklonjen nam je, treba “da se držimo priznanja”[68].

            “Veliki poglavar sveštenički”. Hristos kao naš veliki prvosveštenik je glavna tema Poslanice Jevrejima. Treće i četvrto poglavlje Jevrejima poslanice govore o uvođenju Hrista u ovu službu na nebu, o “pokoju” duše koji nastaje kad se koristimo ovom službom. Biblijski plan spasenja verom ima svoje središte u ličnosti Hrista kao velikog prvosveštenika. Isus je prošao kroz nebesa tj. kroz atmosfersko i zvezdano nebo.

            15.“Koji ne može postradati s našim slabostima”. [69]

            “Osećati” (grč. simpateo = osećati, saosećati sa nekim). Isus je u ljudskom telu osećao, iskusio opštu nemoć ljudi, ali nije pao u greh u iskušenju. On je pun saosećanja za sve ozbiljne hrišćane koji imaju teškoće i probleme. Jedna od svrha utelovljenja je i bila da se božanstvo približi čovečanstvu da bi osetilo slabosti i teškoće koje ljudi moraju da podnose. Zbog ovoga je Hristos i osposobljen da bude naš prvosveštenik i da nas zastupa pred Ocem.

            “U svačemu iskušan” znači da je bio u raznim iskušenjima (Matej 4,1-11). Isusa je “knez ovoga sveta” kušao u pustinji. Nama je ovo kušanje nepoznato i neshvatljivo, ali Isus nije ni najmanje popustio ni u mislima. Tako je Isus potpuno izjednačen sa nama, samo što je On imao veće i teže iskušenje od našeg i što je iz iskušenja izašao kao pobednik.

            “Osim greha”. Ove reči nam otkrivaju “tajnu” savršenog života našeg Spasitelja. To je prvi put da je ljudska priroda nadvladala onu naklonost grehu, zbog ove Hristove pobede nad grehom (Rimljanima 8,1-4), jer “nam Bog dade pobedu kroz Gospoda našega Isusa Hrista” (1.Korinćanima 15,57), nad grehom i njegovom platom, smrću.

16. “Dakle”. Ova reč izražava zaključak misli koja je iznesena u Jevrejima 3. i 4. glavi.

            Božji “pokoj” još ostaje Božjem narodu, zato treba da “slobodno pristupimo prestolu Božje milosti”. Reč “slobodno” (grč. paresi = s poverenjem) ne znači da nam Bog to nekako duguje, nego je ta sloboda izraz Božje milosti za svakog koji ga traži. Hrišćani ne treba da pokušavaju da dobiju spasenje održavanjem propisa jevrejskog zakonskog uređenja ili prihvatanja pravdanja delima. Hrišćani imaju prednost slobodnog pristupa “prestolu Božje milosti”, prestolu Njihovog nebeskog Oca koji ih ljubi.

            “Da primimo milost” znači da obezbedimo oproštenje greha (1.Jovanova 1,9). Pred prestolom suda deliće se stroga pravda, nepomešana s Božjom milošću. Jedina nada za grešnika je Božja milost, dok traje vreme istražnog suda. Tada možemo da “nađemo blagodat” (grč. haris = milost).

            “U vreme kad nam zatreba pomoć”. Ovde je reč o pomoći u vreme nevolja i iskušenja. Nama je potrebna Božja milost da bi mogli da podnesemo nevolje i iskušenja. Onaj koji traži ovu pomoć treba svakodnevno da pristupa prestolu milosti i traži iznova milost i blagoslov da bi mogao da uđe u “pokoj” u koji može da uđe svaki koji ozbiljno veruje i traži Boga.

II  UZVIŠENI POLOŽAJ ISUSA HRISTA KAO NAŠEG PRVOSVEŠTENIKA

(Jevrejima 5,1 – 8,13)

1. HRISTOS NAŠ PRVOSVEŠTENIK POSTAVLJEN OD OCA

(Jevrejima 5,1-10)

1. Dužnost prvosveštenika (5,1-3)

“1. Jer svaki poglavar sveštenički koji se iz ljudi uzima, za ljude se postavlja na službu k Bogu[70], da prinosi dare i žrtve za grehe,

2. Koji može postradati s onima koji ne znadu i zalaze[71]; jer je i on pod slabošću.
3. I zato je dužan kako za narodne tako i za svoje grehe prinositi.[72]”

                                                                                                (5,1-3)

1. U stihovima 1-3 se iznose osobine koje treba da ima svaki prvosveštenik, a u stihovima 5-10 se kaže da Isus ima te osobine. Apostol Pavle iznosi najpre kakve osobine mora da ima prvosveštenik od ljudi, a posle iznosi kakve ima Isus.

            Prvosveštenika postavlja Bog (stih 4), ali on služi u korist ljudi kao posrednik između Boga i ljudi. Njegova najvažnija služba je “da prinosi dare” (grč. dora, jevr. minha; 3.Mojsijeva 2,1).

            “I žrtve” (grč. tusiai = krvna žrtva; a u 1.Mojsijevoj 4,5 ova reč je upotrebljena za Aveljevu krvnu žrtvu). Ova dva izraza označavaju sve žrtve i darove zajednički u jevrejskom obrednom zakonu. Ovo je trebalo da pouči Božji naroda da je Bogu odvratan greh i da On ima plan da greh nestane.

2. “Koji može postradati” tj. koji može da saoseća, jer je i sam bio čovek.

            “Sa onima koji ne znadu i zalaze” (grč. agnoeo = koji ne razume, ne zna, greši u neznanju) “zalaze” znači koji su zavedeni ili prevareni i lutaju.

            Prema onima koji greše u neznanju treba blago i nežno da se postupa, jer oni to ne čine namerno. Njima je potrebno objašnjenje i ohrabrenje. Njih ne treba uvrstiti u one koji svesno greše. Zemaljski prvosveštenik je podložan istim slabostima kao i drugi. Njegovo lično poznavanje slabosti i iskušenja tela pomaže mu da razume slabosti i greške drugih. To ga i osposobljava da može da savetuje one koji su u iskušenjima.

3. “I zato je dužan”. Zato što je i on sam slabo ljudsko biće i ima naklonosti prema grehu kao i narod, zato je prema starozavetnom obrednom propisu dužan da prinese žrtvu za njegove grehe. To ga nagoni da ima saosećanja prema narodu. Kako bi on mogao da osudi druge kad i on čini isto? On treba da bude ponizan i da pokaže duboko saosećanje prema onima koji greše, a ne da ih nemilosrdno osuđuje (Galatima 6,1).

2. Postavljanje Hrista (5,4-6)

“4. I niko sam sebi ne daje časti[73], nego koji je pozvan od Boga, kao i Aron.

5. Tako i Hristos ne proslavi sam sebe da bude poglavar sveštenički, nego onaj koji mu reče: ti si moj sin, ja te danas rodih.
6. Kao što i na drugome mestu govori: ti si sveštenik vavek po redu Melhisedekovu.”

                                                                                                (5,4-6)

4. “I niko sam sebi ne daje čast”. Bakotić prevodi 4. stih kao što sledi: “Niko sam od sebe ne određuje sebi to zvanje, ako nije pozvan od Boga kao što je bio Aron.”

            Služba prvosveštenika je položaj od ugleda. Njega je postavio sam Bog. Sam Bog je postavio Arona na ovaj položaj (2.Mojsijeva 28,1). I nasleđivanje ovog položaja u Aronovoj porodici naredio je sam Gospod. Znamo iz istorije Izrailja da su mnogi prvosveštenici bili nedostojni svoga položaja, ali Bog je postavio ovaj položaj iako ljudi nisu bili savršeni. Ali Isus je savršeni prvosveštenik u nebeskom svetištu.

5. Stihovi 5-10 iznose da je Isus ispunio uslove za prvosveštenika koji je spomenut u stihovima 1-4. Ti uslovi su sledeći:

            1) On mora da bude čovek.

            2) Mora da bude postavljen od Boga.

            Isus nije pozvao sam sebe da bude prvosveštenik. Bog ga je postavio (Jovan 8,54).

6. Bog je rekao preko psalmiste u Psalmu 110,4 da je Isusa postavio na prvosvešteničku službu.

            Isus je sveštenik “vavek” za razliku od zemaljskih sveštenika koji su zbog smrtnosti sveštenici samo za neko vreme.

            “Po redu” (grč. taksis = red, položaj, priroda). Ovde nije reč o nekom utvrđenom redu, jer Melhisedek nije imao svoje potomke. Tačniji je smisao: položaj, priroda. U Psalmu 110,4 jevrejska reč za “red” je dibrah, a znači način. Najbolji prevod bi bio: “Po načinu Melhisedeka”.

3. Hristovo pripemanje da služi kao prvosveštenik (5,7-10)

“7. On u dane tela svojega moljenja i molitve k onome koji ga može izbaviti od smrti s vikom velikom i sa suzama prinošaše[74], i bi utešen po svojoj pobožnosti.[75]

8. Iako i beše sin Božji, ali od onoga što postrada nauči se poslušanju.[76]
9. I savršivši se[77], postade svima koji ga poslušaše uzrok spasenja večnoga.
10. I bi narečen[78] od Boga poglavar sveštenički po redu Melhisedekovu.”

                                                                                                (5,7-10)

7. “On” se odnosi na Hrista. Glavni glagol ove rečenice je “nauči se” (stih 8), tj. Hristos se naučio poslušnosti za svoga života na zemlji.

            “Prinese molitve i moljenja”.[79] Smisao je da je Isus prinosio molitve i preklinjanja i “poslušnošću” naučio se poslušnosti. Poslušnost se uči kada prolazimo kroz iskustva.

            “S vikom velikom i sa suzama”.  Izgleda da ovde apostol Pavle misli na događaje u Getsimanskom vrtu. Apostoli ne navode suze u ovom teškom času Isusovog iskušenja, ali možda su bile i one. Neki misle da je ovde apostol Pavle mislio na muke na krstu. Činjenica da je Otac mogao da izbavi Isusa od smrti, još je povećala Njegovo iskušenje. Isus u telu se užasnuo od pomisli da će morati da se odvoji od Oca. On je svojevoljno odlučio da prođe kroz smrt, pa ipak se ozbiljno molio da ga mimoiđe čaša ako ima nekog drugog načina i puta. Ali, ovog načina nije bilo. Zato je On morao da popije čašu.

            “Bi utešen po svojoj pobožnosti”.[80] Postoji teškoća u objašnjenju ovih reči. Isus nije bio pošteđen od smrti, a ovde se kaže da je bio “utešen” (uslišen). Tekst ne kaže da je Isus molio da bude pošteđen od smrti, nego da je molio Onoga koji je bio u mogućnosti da ga izbavi od smrti (matej 26,42). Jasno da je to bila samo Isusova želja, ako je to moguće. Ali, On se pokorio Očevoj volji. Njegova volja će biti što i Očeva. On se odlučuje na ono što Otac želi. Dakle, Očeva je želja i njegova odluka. Otac je čuo Isusovu molbu i ona je bila uslišena. Saglasnost je bila potpuna. Očeva volja je postala i Isusova odluka. Oni su se potpuno sjedinili u volji. Ta volja je bila da Isus prođe kroz smrt.

            Ne treba misliti da Isusova molitva nije bila uslišena. Svaka ozbiljna molitva je uslišena pa makar i nije dobijen povoljan odgovor. Nije uvek konačno uslišena molitva ako je odgovor od Boga ‘da’. Često je odgovor ne ‘da’, nego ‘ne’. Pokornost Božjoj volji je tajna uspega ozbiljne molitve.

            “Po svojoj pobožnosti”. Mišljenja su podeljena da li grčka reč eulabeia znači strahopoštovanje ili samo strah. Dakle, pobožnost, ili strah. Da je prvo mišljenje tačnije može se videti iz sledećih tekstova:  Jevrejima 12,28; Luka 2,25; Dela 2,5; 8,2 itd.

8. “Iako beše Sin Božji”. Ove se reči odnose na Hristovo božanstvo. Iako je poprimio ljudsko telo Isus je bio Bog. Dve prirode su se tajanstveno sjedinile u Njemu (Jovan 1,14). Njegovo vaskrsenje dokazuje da je bio Bog, ali je bio i “Sin čovečiji”. Smisao ovih reči je da iako je bio Bog “od onoga što postrada nauči se poslušnosti”. Isus je razumeo šta znači poslušnost. Za njega je bilo neophodno da pretrpi patnje i smrt. On je došao na našu zemlju da čini Očevu volju (Jevrejima 10,9). On i nije mogao drugačije da učini. Sada je Isus mogao ličnim iskustvom da pokaže poslušnost Božjoj volji. Zato On i može da pomogne onima koji se iskušavaju (2,18).
9. “I savršivši se”. Smisao glagola teleio (biti savršen potpuno) je da je Isus postigao cilj i završio zadatak. Isus je ostvario ono što je bilo određeno da postigne svojim dolaskom u telu: On je bio poslušan do same smrti i tako se “savršio” i osposobio da vrši službu prvosveštenika u nebeskom svetištu.

            “Postade svima koji ga poslušaše uzrok spasenja večnoga” prema planu koji je načinjen pre stvaranja sveta po kome je predviđeno Isusovo utelovljenje, život na zemlji, smrt i vaskrsenje. Isus je “uzrok” tj. izvor našeg spasenja (Dela 4,12). Ova poslušnost je uključena u plan spasenja, ali ne tako da se spasenje dobije poslušnošću, nego da nas vera vodi do poslušnosti (Rimljanima 3,31).

10. “I bi narečen od Boga” (grč. prosaboreno = naimenovan, određen, postavljen). Reč “narečen” se nalazi samo ovde u Novom zavetu. Reč u ovom stihu odnosi se samo na Hrista koji je od Boga postavljen za prvosveštenika. Hrišćanski svet zna da je Isus nazvan “jagnje Božje”, “razapet” itd., ali oni ne znaju Isusa kao prvosveštenika koji unosi svoju krv u nebesko svetište. Bez ove službe plan spasenja ne bi bio uspešan. Bog je Izrailjcima naredio da za vreme Pashe zakolju jagnje i njegovom krvlju pomažu dovratnike svojih spoljnih vrata (2.Mojsijeva 12,7-13). Tako isto krv Hristova, naša pasha (1.Korinćanima 3,7), kao prototip one krvi nije samo prolivena, ona i posreduje preko našeg prvosveštenika u nebeskom svetištu kao bitni deo Božjeg plana spasenja.

1. OPOMENA DA PRIME HRISTA KAO PRVOSVEŠTENIKA

(Jevrejima 5,11 – 6,20)

1. Sporost mnogih da razumeju Hristovu prvosvešteničku službu (5,11-14)

“11. Za kojega bismo vam imali mnogo govoriti što je teško iskazati;[81] jer ste postali slabi na slušanju.

12. Jer vi koji bi valjalo da ste učitelji po godinama,[82] opet trebujete da učite koje su prva slova reči Božije; i postadoste da trebate mleka, a ne jake hrane.
13. Jer koji se god hrani mlekom, ne razume reči pravde,[83] jer je dete.
14. A savršenih je tvrda hrana,[84] koji imaju osećanja dugim učenjem obučena za razlikovanje i dobra i zla.[85]”

                                                                        (5,11-14)

11. “Za kojega” tj. za Hrista koji je sveštenik po Melhisedekovom redu, ili za samoga Melihesedeka o kome apostol Pavle ima da kaže mnogo, što on i čini u Jevrejima 7.

            Sve to je teško objasniti[86] jer su članovi crkve postali slabi da shvate duhovne stvari. Apostol Pavle je dobro poznavao one kojima piše ovu Poslanicu, inače ne bi ovako pisao. Oni su slabi “na slušanju”. Težak predmet, a slušaoci slabo shvataju.

12. Oni nisu bili novoobraćeni, ali nisu ni napredovali što se očekivalo od njih. Oni su bili poučeni, ali se nisu naučili i trebalo bi da ih ponovo uči.

            Ovo bi moglo da se kaže za mnoge današnje hrišćane. Čovek se bavi sporednim i beznačajnim stvarima i u tome se zaborave i zanemare “prva slova reči Božje” tj. osnovna načela.

            “Mleka”, a ne jake hrane. Ovde se misli na osnovna načela evanđelja i načela naprednijeg i duhovnijeg stanja hrišćana (1.Korinćanima 3,1.2). Bog želi da sva Njegova deca rastu do pune visine Hristovog rasta i da “ne budemo više mala deca koju ljulja i zanosi svaki vetar nauke (ljudske)”. (Efescima 4,14)

13. “I ne razume reči pravde” tj. nije razumeo iako je upoznao reči pravde. Njegovo saznanje je ograničeno, a njegovo duhovno stanje zakržljalo. Kao što čovek ima znanja i napreduje u svom poslu ili trgovini isto tako Bog želi da upoznamo Božju Reč i imamo iskustva u njenim načelima.
14. “A savršenih je tvrda hrana”. Ovim rečima apostol Pavle priprema slušaoce ove Poslanice da prime neke teže pouke i uputstva po pitanju pravoga položaja Isusa Hrista. On želi da oni pokažu više interesovanja za ovaj predmet. Došlo je vreme kad oni treba da učine veći korak i da se otrgnu od detinjih navika jer su odrasli u veri.

            “Koji imaju osećanja dugim učenjem obučena za razlikovanje”. Ovde hoće da se kaže da smo već izvežbani da razlikujemo dobro od zla. To se postiže dugim vežbanjem.

2. Nada apostola Pavla da će čitaoci bolje da razumeju (6,1-20)

“1. Zato da ostavimo početak Hristove nauke i da se damo na savršenstvo:[87] da ne postavljamo opet temelja pokajanja od mrtvih dela, i vere u Boga,[88]

2. Nauke krštenja, i metanja ruku,[89] i vaskrsenja mrtvih, i suda večnoga.
3. I ovo ćemo učiniti ako Bog dopusti.”

                                                                                    (6,1-3)

            1-2. “Zato”. Ovom rečju apostol Pavle nastavlja opominjanje koje je otpočeo u Jevrejima 5. poglavlju. Slušaoci ove Poslanice bili su hranjeni “mlekom” onda kada je trebalo da dobiju “jaku hranu”. Zato su oni još uvek deca i zadovoljavaju se rečima. On zahteva od njih da dublje ulaze u Božje stvari, a ne da budu zadovoljni onim što su do sada postigli. Dobro je da imamo dobar temelj, ali njegovo poznavanje treba jednom da se završi. Apostol Pavle savetuje da se jednom ostavi početak nauke jer temelj treba već da postoji.

            Kada napustimo zidanje temelja ne znači da ga se odričemo. Mi ga ostavljamo zato što smo ga već jednom udarili. Apostol Pavle napominje osnovne temelje na kojima je osnovano hrišćanstvo:

• “Pokajanje od mrtvih dela”.[90]

“Pokajanje” (grč. metanoia = promena misli; 2.Korinćanima 6,9) je prva od osnovnih hrišćanskih nauka. Onaj koji se zaista kaje, ispituje svoje postupke u prošlosti i upravlja ih prema moralnoj skali Božjih zapovesti. On odbacuje sve zle pobude i dela i Božjom milošću menja svoj ljudski um u Hristov um. On se preobražava obnovljenjem svoga uma (Rimljanima 12,2). Pokajanje nije prvenstveno stvar osećanja očišćenja. Ono je dubok proces uma i života koji se završava  postojanjem “nove tvari”. Sve staro je prošlo i sve novo postalo (2.Korinćanima 5,17).

“Mrtva dela” su simbol grešnosti. Grešnik je mrtav “za prestupanja i grehe svoje” (Efescima 2,1). To su dela koja on mora da ostavi kad postane hrišćanin (9,14).

2) “Vera u Boga”. Ovo je druga osnovna nauka hrišćanstva. Pokajanje odvodi od “mrtvih dela”, a vera vodi “k Bogu”. Pokajanje je napuštanje nečeg negativnog. Ono staro moramo da napustimo, a za novo da se uhvatimo. Pokajanje od “mrtvih dela” izražava potpunu promenu uma i označava novo duhovno shvatanje i držanje koje onog koji veruje vodi da bi se odrekao “mrtvih dela” i vratio Bogu.

Pokajanje i vera su dve prve osnovne nauke evanđelja. Kad je neko potpuno obraćen, kad se vratio od starog života i odrekao “mrtvih dela” i kada se uputio verom prema Bogu, on ima tada dobar temelj koji neće popustiti kada dođu zli dani.

3) “Nauka krštenja”[91](grč. baptismos = krštenje /jednina/). Ova grčka reč nije uobičajena za izražavanje hrišćanskog krštenja. U Mateju 3,6 je upotrebljena reč baptizma. Reč baptismos nalazi se jedino ovde i još u Marku 7,4.8 i Jevrejima 9,10  gde je reč o jevrejskom obredu čišćenja. U ovom se stihu ne misli na ove obrede jer je reč o hrišćanskim osnovnim načelima. Možda je apostol Pavle, misleći na hrišćansko krštenje, upotrebio izraz baptismoi (u množini) da bi njim izrazio samo čin obreda.

4) “Metanje ruku”[92] je četvrta osnovna nauka hrišćanstva. Čin polaganja ruku označavao je u Starom zavetu prenašanje blagoslova i službe (1.Mojsijeva 48,9-14; 5.Mojsijeva 34,9). U Novom zavetu je isto tako. Naročito se ističe polaganje ruku od strane apostola i polaganje ruku pri krštenju (Dela 8,17.18; 19,6).

5) “Vaskrsenje mrtvih” je peta osnovna nauka hrišćanstva.

6) “Sud večni”. Ovo je šesta i poslednja nauka hrišćanstva koja zauzima vrlo važno mesto u Starom i Novom zavetu (Psalam 9,7.8; Danilo 7,9.10; Matej 12,41.42; 25,31-46; 2.Korinćanima 5,10). U ovoj Poslanici hrišćani iz judejstva nisu imali smetnje jer im je sud bio poznat iz Starog zaveta. Opasnost je bila u tome što se jevrejsko shvatanje o sudu zadržalo kod njih i dalje i što su bili ravnodušni i nenaklonjeni da celim srcem prihvate načela hrišćanstva.

3. “I ovo ćemo učiniti”. Apostol Pavle ovim rečima ohrabruje slušaoce ove Poslanice da idu dalje od ovih osnovnih nauka evanđelja za koje on veruje da su oni dobro razumeli. Trebalo je da oni ostave te temelje kao što dete napušta bukvar kad nauči da piše.

            Niko ne odbacuje pravi temelj. Slova se upotrebljavaju ceo vek. Tako je i sa osnovnim naukama Svetog pisma. Njih ne odbacujemo nego zidamo na njima. Treba što dublje ulaziti u istine evanđelja.

“4. Jer nije moguće one koji su jednom prosvetljeni, i okusili dara nebeskoga, postali zajedničari Duha svetoga,

5. I okusili dobre reči Božije, i sile onoga sveta,[93] i otpali,[94]
6. Opet obnoviti na pokajanje,[95] jer sami sebi nanovo raspinju i ruže sina Božijega.[96]
7. Jer zemlja koja pije dažd što često na nju pada i koja rađa povrće dobro onima koji je rade, prima blagoslov od Boga;
8. A koja iznosi trnje i čičak, nepotrebna je i kletve blizu[97], koja se najposle sažeže.”

                                                                                    (6,4-8)

            4-6. “Jer nije moguće”. Stihovi 4-6 se odnose na one koji otpadaju od Boga. Reč je o mogućnosti vraćanja takvih koji su stekli dublje hrišćansko iskustvo, pa su otpali.

            Da li mogu takvi da se vrate u društvo vernih, da budu ponovo primljeni u članstvo crkve? Ima li za takve milosti? Izgleda da apostol Pavle uči da su otpali od vere zauvek izgubljeni. Ovo je predmet čestog prepiranja.

            Postoje dva osnovna mišljenja:

            1) Apostol Pavle ovde iznosi slučaj otpada zbog neopisivog greha (vidi Matej 12,31.32). To je jedina vrsta otpada gde nema nikakve nade.

            2) Ovde se ne iznosi slučaj apsolutno beznadežnog otpada, nego je reč o uslovnom odbacivanju grešnika (Jevrejima 6,6).

            Na šta je ovde apostol Pavle mislio? Misao o pokajanju u izvesnim slučajevima bila je nemoguća kod Jevreja. Takav je slučaj na primer namerno grešenje, oslanjajući se na buduće pokajanje – ako neko kaže: “Ja ću sagrešiti i pokajati se na dan pomirenja”. Dalje, Jevreji su smatrali da je pokajanje nemoguće za one koji su mnoge naveli na greh ili ako kaže: “Sagrešio sam, pa šta će mi se dogoditi?” Onda ne može da računa na oproštenje itd.

            Oni koji su “prosvetljeni” i “okusili dara nebeskoga”, tj. stekli iskustvo u daru spasenja ili nekom naročitom daru Svetoga Duha i “postali zajedničari” Svetoga Duha, tj. primili izlivanje Svetoga Duha, silu u vreme obraćenja, su “okusili dobre reči Božje” (dublje poznanje i prihvatanje) i “sile onoga sveta” (grč. dinameis ovde znači čudesa; uporedi sa 2,4; u prvo apostolsko doba činjena su mnoga čuda: lečenje bolesnih, oslobođenje iz zatvora, podizanje mrtvih, neki su to činili, doživeli ili svedočili i tako iskusili ovu silu; to su ljudi koji su imali iskustva s Božjom silom, pa ipak pred svega toga “otpali”[98]).

            Ovakve nije moguće “opet obnoviti na (za) pokajanje” tj. dovesti do želje za pokajanjem. Ovakvi ljudi ne žele da se vrate Bogu. Oni ne mogu da nađu pokajanje ne zato što ga traže i ne mogu da ga nađu, nego što ne žele da se vrate na ono od čega su se udaljili i otpali.

            “Jer sami sebe nanovo raspinju”.[99] Glagol “raspinju” je u originalu u participu, a grčka konstrukcija rešenice s paritcipom izražava vreme, uzrok, uslov i svrhu. Najviše se ova rečenica prevodi vremenski: “jer nije moguće…opet obnoviti na pokajanje, dokle nanovo razapinju Sina Božjega.” Ako bi uzeli da ova rečenica izražava uzrok onda bi bilo reči o neoprostivom grehu, a takvi se ne mogu obnoviti na pokajanje, jer se ovakvi stalno ne protive pozivu Svetog Duha. Kod njih je sve odrvenilo. Onaj koji greši protiv Svetoga Duha nema griže savesti i ne obraća pažnju na greh, niti želi da ga napusti. Takvoga savest ne optužuje.

            “Nanovo razapinju”. Ove reči su značajne jer su upućene hrišćanima koji su bili nekada Jevreji, čiji je narod kriv za razapinjanje Božjeg Sina. Ako bi oni odbacili svoga Spasitelja i vratili se na stari put, to bi značilo kao da ga ponovo razapinju.

            “Ruže Sina Božijeg”, tj. sve dokle god ga preziru.

7. Ovde je uzeta slika zemlje koja prima kišu sa neba, a daje hranu stoci i ljudima. Ovako se prikazuje ljudsko srce koje prima blagoslovenu kišu i rosu sa neba, ali zato treba i da donese plod da se Bog proslavi.
8. “A koja iznosi trnje i čičak”. Bog je blagoslovio hrišćane iz judejstva i On očekuje od njih da donesu rod. Ako oni i pored dobijenih blagoslova ne donesu rod ili otpadnu, to znači propast za njih, jer napuštaju Boga.

            “Nepotrebna je i kletve blizu”.[100] Apostol Pavle neće da kaže da su ovi hrišćani već u ovakvom stanju, ali on ih opominje da ne bi došlo prokletstvo na njih.

            “9. Ali od vas, ljubazni, nadamo se boljemu i što se drži spasenja, ako i govorimo tako.[101]

10. Jer Bog nije nepravedan da zaboravi delo vaše i trud ljubavi koju pokazaste u ime njegovo, posluživši svetima i služeći.[102]
11. Ali želimo da svaki od vas pokaže to isto staranje da se nad održi tvrdo do samoga kraja;[103]
12. Da ne budete lenjivi, nego da se ugledate na one koji verom i trpljenjem dobijaju obećanja.[104]”

                                                                                                (6,9-12)

9. Apostol Pavle piše čitaocima ove Poslanice prilično oštro da bi ih opomenuo i podstakao. Ali ovde on ublažuje ton. On ne veruje da će oni odbaciti Božji poziv, ali mora da ih opomene. Oni su u opasnosti da ne obrate dovoljno pažnju na predmet o kome on piše. Oni mogu da načine grešku kao nekada Izrailj i da zbog toga ne uđu u “pokoj” (uporedi 4,1). Oni nisu dovoljno rasli i napredovali i zato su još mala deca u duhovnim stvarima. Ali on očekuje da budu bolji u ovom što se tiče njihovog spasenja.
10. Bog nije nepravedan da bi zaboravio njihovo i najmanje dobro delo. Sve je to zabeleženo i uzeće se u obzir na sudu (uporedi Marko 10,42; Psalam 56,8). Pomoć u danima nevolje, davanje prenoćišta i hrane, uopšte gostoljubivost i ljubaznost, kad je osobito to potrebno, naročito se upisuje u nebeske knjige i nezaboravlja se.
11. Oni su bili revni u pomaganju “svetima”, ali oni treba da obrate više pažnje i na druge stvari koje se tiču spasenja. Dobro je dobro početi, ali treba dobro i završiti. Mnogi su dobro počeli, ali nisu tako završili.
12. Lenjivost je suprotna obazrivosti. Kod mnogih vernika je samo maska za njihovu lenjivost i nemarnost. Vera im nije prvo nego poslednje u njihovom životu. Ovo mora da se promeni.

            “13. Jer kad Bog Avraamu obeća, ne imajući ničim većim da se zakune, zakle se sobom,

14. Govoreći: zaista blagosiljajući blagosloviću te, i umnožavajući umnožiću te.[105]
15. I tako trpeći dugo, dobi obećanje.[106]
16. Jer se ljudi većim kunu, i svakoj njihovoj svađi svršetak je zakletva ta potvrđenje.[107]
17. Zato i Bog kad šćaše naslednicima obećanja obilnije da pokaže tvrđu saveta svojega, učini posrednika kletvu:[108]
18. Da bi u dvema nepokolebljivim stvarima, u kojima Bogu nije moguće slagati, imali jaku utehu mi koji smo pribegli da se uhvatimo za nad koji nam je dat,[109]
19. Koji imamo kao tvrdi i pouzdan lenger duše, koji ulazi iza najdalje zavese,[110]
20. Gde Isus uđe napred za nas, postavši poglavar sveštenički doveka po redu Melhisedekovu.”

                                                                                    (6,13-20)

13. Avram se ovde spominje kao primer strpljivosti, istrajnosti i prave vere koja je dobila obećanje Božjom zakletvom.
14. “Zaista blagosiljajući blagosloviću te”. (Zaista ću te blagosloviti.) Ovo je idiom jevrejskog jezika kojim se opisano ističe rad glagola. To isto važi i za drugi deo rečenice, “zaista ću te umnožiti”.
15. Apostol Pavle postavlja Avrama kao primer istrajnosti. On je na kraju primio obećanje. To je bio Isak. Preko ovog sina obećanja, a osobito preko “Hrista” (Galatima 3,16), došao je blagoslov na sve narode.
16. Ljudi se obično kunu Bogom, ali Bog pošto nema većeg kojim bi se zakleo, On se kune sam sobom. Zakletva je jemstvo kojim se sve rasprave privode kraju.
17. Bog se isto tako zakleo da bi pokazao svoju čvrstu odluku. On se nije mogao zakleti jer je Njegova reč kao zakletva, ali to je upravo najlepše da se Bog spustio do nivoa ljudi i pristao da se zakune za istinitost obećanja. Bog se nije zakleo samo Avramu nego i njegovim naslednicima u koje se uključuju i njegovi duhovni naslednici (vidi Galatima 3,29). Potvrda Božjeg obećanja nalazi se u 1.Mojsijevoj 22,16-18.
18. Ove “dve nepokolebljive stvari” su Božje obećanje i Njegova zakletva. Božja Reč je po sebi nepromenljiva. Nije potrebna nikakva zakletva kao garancija za ono što je Bog rekao. To što je Bog još potvrdio zakletvom to je radi nas. Bog čini ono što se čini među ljudima da bi ojačao njihovu veru. To je samo pomoć čoveku. Ako bi čoveku došla sumnja onda bi se setio da Bog nije samo obećao nego se zakleo. On će se onda sigurno držati Božjih reči. Tako ova zakletva pomaže njihovoj veri.

            “Mi koji smo pribegli da se uhvatimo za nad”. Ova je slika poznata u Starom zavetu. Kad neko veruje da je u opasnosti on pobegne u svetinju kao utočište (2.Mojsijeva 21,13.14; 1. Carevima 2,28-34). Ovo je bilo svima dozvoljeno.

19. “Tvrdi i pouzdani lenger duše”. Ovde se menja slika. Lenger drži lađu za vreme bure da se ne razbije o stene. Ponekad se i sam lenger izvuče. Ali nije tako sa lengerom “nada” “koji ulazi iza najdalje zavese”.

            “Nada” (vidi stih 18) ulazi unutra “iza” (grč. esoteros = unutrašnji, iza). Ova reč se nalazi samo na dva mesta u Novom zavetu: ovde i u Delima 16,24.

            “Zavesa” (grč. katapatasma = zastor, zavesa). To je ona pregrada u svetištu koja odvaja svetinju od svetinje nad svetinjama.

            U 9,3 se spominje “druga zavesa” (unutrašnja zavesa). Na koju zavesu misli ovde apostol Pavle? Neadventisti tumače da izraz “iza zavese” znači zavesu između svetinje i svetinje nad svetinjama. Ali, kad apostol Pavle govori u 9,3 od “drugoj zavesi”, onda je ovde svakako reč o zavesi na vratima od svetišta prema starozavetnoj službi. Isus je, kada je ušao u nebesko svetište posle vaznesenja, ušao u prvo odeljenje nebeskog svetišta da bi tamo obavio prvi deo svoje svešteničke službe u nebeskom svetištu.

20. “Gde Isus uđe napred” (grč. progomos = napred). Ova se reč nalazi samo ovde u Novom zavetu, a i u Starom zavetu (LXX) se nalazi u Isaiji 28,4. Ovde se ona primenjuje na Isusa koji je otišao “napred” da bi bio u Očevoj prisutnosti, a mi posle da ga sledimo.

            Misao je slična ovoj izraženoj u 2,10. Kao sveštenički poglavar doveka, Isus je ušao u nebesko svetište radi nas. Apostol se vešto vraća na glavni predmet iznesen u 5,11 – 6,19. U Jevrejima 7 ponovo se jasno iznosi ovaj predmet.

1. HRISTOS KAO PRVOSVEŠTENIK PO REDU MEHISEDEKOVU

(Jevrejima 7,1-28)

1. Melhisedek kao prvosveštenik (7,1-4)

“1. Jer ovaj Melhisedek beše car Salimski, sveštenik Boga najvišega, koji srete Avraama kad se vraćaše s boja careva, i blagoslovi ga;[111]

2. Kojemu i Avraam dade desetak od svega. Prvo dakle znači car pravde, potom i car Salimski, to jest car mira:[112]
3. Bez oca, bez matere, bez roda[113], ne imajući ni početka danima, ni svršetka životu, i ispoređen sa sinom Božijim[114], i ostaje sveštenik doveka.”

                                                                                    (7,1-3)

1. U vreme Avrama Jerusalim se zvao Salem (“grad mira”), a Melhisedek znači “car pravde” (vidi stih 2). On je bio sveštenik “Boga najvišega” (jevr. “El-Elion”). Ovaj izraz se upotrebljava samo ovde i u 1.Mojsijevoj 14,22.

“El” dolazi od korena iste reči kao “Elohim” i znači: “Onaj koji je moćan”. Ovaj se izraz ne upotrebljava da označi neku drugu Božju osobinu.

Drugi izraz “Elion” nalazi se često u Starom zavetu i označava Boga kao višnjega ili “Onog koji je uzvišen”.

Imamo i druge sveštenike koji su bili sveštenici onoga doba. Oni su vladali u nekoj pokrajini kao pravedni vladari. Na primer: Jotor, Mojsijev tast (2.Mojsijeva 2,16; 3,1).

To dokazuje da je Bog imao uvek svoje verne sluge rasejane po zemlji i nikad nije bio bez vernih svedoka na ovoj zemlji.

Mnogo se raspravljalo i spekulisalo ovim imenom. Ali Duh proroštva nam jasno kaže: “Melhisedek nije bio Hristos.” (RH, 18.2.1890)

Melhisedek predstavlja Hrista (vidi stih 3). Njegova iznenadna pojava, ličnost i služba, sve to je pogodno za upoređenje sa Hristom. Nemamo dovoljno podataka o Melhisedeku. On se u Starom zavetu dva puta spominje (1.Mojsijeva 14,18-20; Psalam 110,4), a u Novom samo u ovoj Poslanici. Ima raznih nagađanja da je on Hristos, Sveti Duh, Sin, neko biće sa drugog sveta, itd.

2. “Kome i Avram dade desetak”. Avram mu nije dao desetak od svega što je imao, jer nije znao da je on sveštenik i da otuda ima pravo da oduzima desetak. On mu je dao desetak samo od plena kada je doznao da je on sveštenik Višnjega.
3. “Bez Oca, bez matere”. Ove reči su omogućile razne špekulacije u pogledu Melhisedeka, da je on natprirodno biće, jer je bez roditelja. Zato su neki pomišljali na Boga. Ali, ovde se samo kaže da za Melhisedeka da nema izveštaja o njegovom poreklu.

“Bez roda” (grč. agenealogetos = /doslovno/ bez genealogije ili rodoslovlja). Jevreji su veoma pazili na rodoslov, naročito ako je u pitanju neki sveštenik (uporedi Jezdra 2,61-63), jer niko nije mogao da bude sveštenik ako nije od Aronovog tj. Levijevog roda. Ako je bila prekinuta ta veza, on nije mogao da bude sveštenik. Jevreji su brižljivo čuvali dokaze svog porekla, a osobito Leviti. Melhisedek nema ovakvog rodoslovlja.

“Ni početka danima ni svršetka života” znači da nema nikakvog izveštaja o njegovom rođenju ili smrti.

“A ispoređen”.[115] Melhisedek je bio slika Isusa Hrista. Ništa se ne zna o njemu jer nema nikakvih izveštaja. To sve je slično sa Hristom (uporedi Jovan 1,1-3). Ovo sveštenstvo ostaje stalno (“do veka”) tj. nema izveštaja o trajanju ili prestanku njegove svešteničke službe.

            “4. Ali pogledajte koliki je ovaj kome je i Avraam patrijarh dao desetak od plena.[116]”

                                                                                                (7,4)

4. Jevreji su visoko poštovali Avrama (uporedi Jovan 8,25), a apostol Pavle pokušava da dokaže da je Melhisedek bio još veći. A ako je on veći, onda je i Hristovo sveštenstvo, koje je po ovome redu, isto veće od Aronovog sveštenstva. Melhisedek je bio tako velik da mu je i sam patrijarh Avram dao desetak. To znači da je Avram priznao Melhisedekov autoritet i sveštenstvo kao nešto više nego što je on. A Avram je predak Arona i Levijevog plemena.

2. Melhisedekovo sveštenstvo je ranije i veće od Aronovog (7,5-11)

“5. Istina, i oni od sinova Levijevih koji primiše sveštenstvo, imaju zapovest da uzimaju po zakonu desetak od naroda, to jest braće svoje, ako su i izašli iz bedara Avraamovih.

6. Ali onaj koji se ne broji od njihova roda, uze desetak od Avraama, i blagoslovi onoga koji ima obećanje.
7. Ali bez svakoga izgovora manje blagoslovi veće.”

                                                                                    (7,5-7)

5. Sveštenici koji su iz Levijevog plemena isto su ovlašteni da uzimaju desetak od Izrailja po zakonu ako su od Avrama. Oni “imaju zapovest da uzimaju po zakonu”, tj. imaju zakonsko pravo da uzimaju desetak po Božjoj naredbi (vidi 4.Mojsijeva 18,21). Ali oni nisu prvi koji uzimaju desetak. Melhisedek je to činio pre njih. I jedno i drugo je Božja naredba. Ali pošto je patrijarh Avram prvi dao desetak Melhisedeku to dokazuje da on ima veće pravo da ubira desetak od Avrama i njegovih potomaka. Ako su Leviti ovlašćeni da uzimaju desetak, Melhisedek je to još više.
6. Samo Leviti su mogli da prime desetak, a Melhisedek nije bio Levit, a ipak je primio desetak od Avrama. Prema tome, Avram se sreo sa čovekom koji je bio veći od njega. On je i priznao njegovu nadmoćnost i zato mu je i dao desetak od plena.
7. “A bez svakog izgovora manje blagoslovi veće”.[117] Stvarnost da je Melhisedek veći nego Avram potvrđuje se činjenicom što je Avram dao desetak Melhisedeku i za uzvrat primio je blagoslov od Melhisedeka.

“8. I tako ovde uzimaju desetak ljudi koji umiru, a onamo onaj za kojega se posvedoči da živi.”[118]

                                                                                                            (7,8)

8. “I tako ovde” tj. po levitskom redu službe desetak uzimaju Leviti smrtni ljudi. To ne znači da je Melhisedek besmrtan, da je on onaj s kojim se upoređuje Hristos koji “svagda živi” (stih 25). Iza Melhisedeka stoji Onaj koji je veći od onoga koji ga predstavlja. Isto tako Melhisedekovo sveštenstvo je uzvišenije zato što je Hristovo sveštenstvo.

            A “onamo” uzima Melhisedek u ime Hrista od Avrama.

            “9. I, da ovako reče, Levije koji uze desetak, dao je desetak kroz Avraama:[119]

10. Jer beše još u bedrima očinima kad ga srete Melhisedek.
11. Ako je dakle savršenstvo postalo kroz levitsko sveštenstvo[120] (jer je narod pod njim zakon primio), kakva je još potreba bila govoriti da će drugi sveštenik postati[121] po redu Melhisedekovu a ne po redu Aronovu?”

                                                                                                (7,9-11)

9. Levije je dao desetak kroz Avrama. Ovo napominje apostol Pavle samo zato da bi dao dokaz da je Melhisedekovo sveštenstvo više od levitskog.
10. U stihu 10 nam se kaže da ono što je učinio Avram ima značaj i za njegovo potomstvo. Kad je on dao desetak, dao je time i njegov potomak (Levije) Melhisedeku desetak. To je jedan od dokaza Melhisedekovog značaja i veličine.
11. Levitsko sveštenstvo i obredni zakon bili su samo privremenog karaktera, “sen”, predslika koja nas upućuje na delo koje je Isus trebalo da obavi. Dakle, savršenstvo nije nastalo preko zakona nego preko Hrista, na koga zakon ukazuje. Ovde se pod izrazom “zakon” razume celokupni jevrejski zakon, dobijen na Sinaju (Galatima 3,17).

            “Kakva je još potreba bila”. Levitski sistem nije sam sebi cilj. On je trebalo da ukazuje ljudima na Hrista u kome je jedino spasenje. Ako bi ovaj sistem mogao da ostvari spasenje nezavisno od Hristove zasluge, onda nema ni potrebe za Hristovom službom.

3. Hristovo sveštenstvo zamenjuje Aronovo sveštenstvo (7,12-28)

“12. Jer kad se promeni sveštenstvo, mora se i zakon promeniti.

13. Jer za koga se ovo govori on je od drugoga kolena, od kojega niko ne pristupi k oltaru[122].
14. Jer je poznato da Gospod naš od kolena Judina iziđe, za koje koleno Mojsije ne govori ništa o sveštenstvu.”

                                                                        (7,12-14)

12. Kad se promeni sveštenstvo, i zakon koji je u vezi sa njime se menja. Levitski zakon zahteva da samo Leviti mogu da služe u svetištu i da samo Aronovi sinovi mogu da budu sveštenici. Isto tako oni mogu da izriču oproštaj greha.
13. Sakralni zakon bi se morao menjati kad bi neko iz drugog plemena bio izabran za sveštenika. To bi bio drugačiji red.

            Isus je bio iz drugog plemena, koje nije izabrano za ovu službu. Zato je i zakon morao da se promeni.

14. Isus je iz Judinog plemena, a Mojsije, preko koga je dat zakon na Sinaju, ništa ne spominje o službi ovog plemena oko žrtvenika.

            “15. I još je više poznato da će po redu Melhisedekovu drugi sveštenik postati,[123]

16. Koji nije postao po zakonu telesne zapovesti[124] nego po sili života večnoga.
17. Jer svedoči: ti si sveštenik vavek po redu Melhisedekovu.”

                                                                                                (7,15-17)

15. “I još je više poznato”.[125] Ovde apostol Pavle misli na promenu zakona koja je potrebna prema stihu 12.

            Tu se jasno vidi privremenost levitskog sveštenstva, a u stihu 17 se naglašava pojava novog sveštenstva (Psalam 110,4), koje će biti po nekom drugom redu ili načinu. Onda je jasno da mora da se menja i zakon sveštenstva.

16. “Po zakonu telesne zapovesti”.[126] Izraz “telesne” misli svakako na zapovest po kojoj se sveštenici postavljaju jedan za drugim od fizičkih potomaka, prethodnika.

            Izraz “po sili večnoga života” (grč. akartalutos = neuništiv, neraspadljiv) služi samo da izrazi suprotnost reči “zakona”.

17. “Ti si sveštenik vavek”. Apostol Pavle se stalno vraća na proročanstvo u Psalmu 110,4 (vidi 5,6.10; 6,20; 7,21). To je njegov glavni dokaz. Nijedan sveštenik ne bi mogao da bude sveštenik zauvek. Zato je jasno da se mora menjati sveštenički zakon ako treba ovakav sveštenik da služi.

            “18. Tako se ukida pređašnja zapovest, što bi slaba i zaludna.

19. Jer zakon nije ništa savršio[127]; a postavi bolji nad,[128] kroz koji se približujemo k Bogu.”

                                                                                                            (7,18.19)

18. Otuda se ukida “pređašnja zapovest”, ali se zato daje “bolji nad”. Zakon levitskog sveštenstva je trebalo da važi samo do Isusa Hrista, velikog prvosveštenika kad On preuzme službu.

            “Slaba i zaludna”. To ne znači da nije bila potrebna, jer ju je sam Bog dao, nego je bila nemoćna, pošto je narod imao takav stav prema njoj. Narod je sam ukinuo Božji zakon i nije verovao da im njegovo držanje može doneti spasenje.

19. “Jer zakon nije ništa savršio”. To ne znači da je spasenje bilo neomguće za ljude u Starom zavetu. Savršenstvo je bilo moguće, ali se ono moglo postići jedino sredstvom kao i danas – verom u Isusa Hrista. “Zakon bi čuvar” (“vaspitač do Hrista”),”a kad dođe vera, već nismo pod čuvarem” (Galatima 3,24.25).

            “A postavi bolji nad”.[129] Ta nada je Hristos. On je došao na mesto levitskog sveštenstva. To je nada kojoj “smo mi pribegli” i “pouzdani lenger duše”, “koji ulazi iza najdalje zavese” (6,18-20).

            “Kroz koji se približavamo Bogu”. To je bila svrha levitskog sveštenstva. Ali pogrešnim shvatanjem i proučavanjem od strane ljudi Bog se udaljio od njih. Ali Isus, naš prvosveštenik sada ulazi iza najdalje zavese” (6,19) i “sede s desne strane prestola veličine na visini” (1,3). Zato možemo “da pristupimo k prestolu blagodati” (4,16) i s puno pouzdanja da mu se približimo.

            “20. I još ne bez zakletve;[130]

21. Jer oni bez zakletve postaše sveštenici;[131] a ovaj sa zakletvom kroz onoga koji mu govori:[132] zakle se Gospod i neće se raskajati: ti si sveštenik vavek po redu Melhisedekovu.”

                                                                                    (7,20.21)

            20-21. Leviti su postajali sveštenici bez zakletve u čemu se vidi nadmoćnost Melhisedekovog sveštenstva nad levitskim.

            “22. Toliko boljega zaveta posta Isus jamac.”[133]

                                                                        (7,22)

22. “Toliko boljega zaveta”. Apostol Pavle hoće ovde da kaže da je Novi zavet utoliko bolji što je potvrđen zakletvom, dok je levitsko sveštenstvo zasnovano na privremenoj zapovesti.

            Isus je “jamac” tog novog, boljeg zaveta, a to znači da je On odgovoran za ovaj zavet i sam njegova garancija. Grčka reč diatheke znači zavet ili ugovor (savez). Ali, ovde se odnosi na novi ugovor (savez), o čemu apostol Pavle i raspravlja u 8,6-13.

            “23. I oni mnogi biše sveštenici, jer im smrt ne dade da ostanu.[134]

24. A ovaj, budući da ostaje vavek, ima večno sveštenstvo.”[135]

                                                                                    (7,23.24)

23. U Starom i Novom zavetu postoji razlika u broju sveštenika. U Starom zavetu je bilo mnogo sveštenika, a u Novome, po Melhisedekovom redu ima samo jedan.
24. Levitski sveštenici su bili smrtni ljudi i zato nisu mogli da ostanu stalno, ali Isus “svagda živi” (stih 25) i zato može sve da zastupa.

“25. Zato i može vavek spasti one koji kroza nj dolaze k Bogu, kad svagda živi da se može moliti za njih.

26. Jer takav nama trebaše pogalavar sveštenički: svet, bezazlen, čist, odvojen od grešnika, i koji je bio više nebesa;”

                                                                                                (7,25.26)

25. “Zato i može uvek spasti”. Podeljeno je mišljenje da li se ovo “uvek” odnosi na spasenje ili “dolazak k Bogu”, ali i jedno i drugo je tačno.
26. “Trebaše” znači da je potrebno da imamo takvog svešteničkog poglavara kao što je Isus: “svet” (grč. hosios = odan, pobožan, ugodan Bogu), “bezazlen” (grč. akakos = nevin, bezazlen), “čist” (grč. amiantos = čist u religioznom i moralnom smislu) i “odvojen od grešnika”.

            Postoje dva mišljenja. Jedni misle da se ove reči odnose na Isusovu sposobnost da se meša sa grešnicima i da je ipak odvojen od njih. Drugi misle da je ovde reč ne o Isusu u telu, nego kao prvosvešteniku koji je savršeno obavljao svoju službu za grešnike. I jedni i drugi veruju da je Isus bio svet, bezazlen i čist.

            “I koji je bio više nebesa”. Isus je u svome uzdizanju seo na desnu stranu Oca na prestolu Božjem. Ovakav prvosveštenik nam je bio potreban.

“27. Kojemu nije potrebno svaki dan, kao sveštenicima, najpre za svoje grehe žrtve prinositi, a potom za narodne, jer on ovo učini jednom kad sebe prinese.[136]

28. Jer zakon postavlja ljude za sveštenike koji imaju slabost; a reč zakletve koja je rečena po zakonu, postavi sina vavek savršena.”

                                                                                                            (7,27.28)

27. U Starom zavetu su Aron i njegovi naslednici po zapovesti dnevno prinosili žrtvu, ali to nije bila žrtva za greh nego jestivna (vidi 3.Mojsijeva 6,20-22). Teškoća je u tome što se ovde tvrdi da je nekada prvosveštenik prinašao žrtvu za greh dnevno, a da Hristos to ne treba da čini.

            Ovo tvrđenje apostola Pavla se tako tumači da kad god je sveštenik obavljao svoju službu, on je to činio umesto prvosveštenika kao njegov opunomoćeni. Sve što su oni činili smatralo se kao da je učinio sam prvosveštenik. Oni su bili samo njegovi pomagači.

            A kako su oni dnevno prinosili žrtve za greh može se reći da ih je prinosio dnevno samo prvosveštenik.

            “Za svoje grehe”. Na dan pomirenja prvosveštenik je prinosio žrtvu najpre za svoje sopstvene grehe i onda za greh naroda (3.Mojsijeva 16,11.15). Ovo je bilo neophodno jer kao grešnik on se nije mogao pojaviti pred Bogom u svetinji nad svetinjama bez prethodnog prinošenja žrtve za greh za sebe. Ovo nije bilo potrebno Isusu.

            “Jer on ovo učini jednom”. Nejasna je reč “ovo”. Da li je Hristos prineo žrtvu za greh za sebe kao što je prvosveštenik to učinio za sebe i narod?

            Hristos nije imao nikakvog svog greha. Jedini gresi koje je on nosio na sebi su bili naši gresi. On je “nas radi učinjen grehom” (2.Korinćanima 5,21). Kada je Hristos sebe jedanput za svagda žrtvovao, On je to učinio za sve grehe koje je On nosio. Ti gresi su bili u stvari naši gresi koje je On izneo na krst. Oni su bili “njegovi” samo zato što je On njih primio na sebe i odgovarao za njih. On ih je nosio samo kao zastupnik.

28. Starozavetni zakon je postavljao za sveštenike ljude koji su bili pod ljudskim slabostima i nedostacima. Novozavetni zakon je drugačiji. On postavlja zakletvom Sina koji je savršen. Obredni zakon je postao kada je Hristos razapet na krstu (vidi Rimljanima 6,14; Efescima 2,15; Kološanima 2,14). Hristos je stupio u svoju prvosvešteničku službu u trenutku kada je prestao starozvetni obredni zakon koji je predviđao levitsko sveštenstvo.

            “Postavi Sina uvek savršena”. U grčkom tekstu nema člana, pa ne odgovara originalu kad se preveda sa “Sina”, jer ne ističe Njegov značaj i osobine. Bolje je prevesti sa “jednog koji je Sin”.

1. HRISTOS KAO PRVOSVEŠTENIK NEBESKOG SVETIŠTA

(Jevrejima 8,1-5)

“1. A ovo je glava od toga što govorimo:[137] imamo takvoga poglavara svešteničkoga koji sede s desne strane prestola veličine na nebesima;

2. Koji je sluga svetinjama i istinitoj skiniji, koju načini Gospod, a ne čovek.[138]”

                                                                                                                        (8,1.2)

1. “A ovo je glava od toga što govorimo”. “Glava” (grč. kephalaion = glavna tačka, suma svega). Apostol Pavle sada iznosi ono što je glavno u svemu što je do sada kazao.

            Isus nije običan prvosveštenik kao neki iz Aronovog sveštenstva, nego On vrši službu kod Božjeg prestola.

2. “Koji je sluga svetinjama i istinitoj skiniji”. Grčki ta hagia znači svetinja ili sveta mesta. Kako je zemaljsko svetište bilo samo slika nebeskog, znači da su ovo dva sveta mesta: svetinja i svetinja nad svetinjama.

            “Istinita” (prava, stvarna), jer je zemaljsko svetište bilo slika nebeskog.

            “Skinija” (grč. skene = šator). Izraz za zemaljsko svetište upotrebljen je i za nebesko.

            “Koju načini Gospod a ne čovek”. U grčkom originalu je upotrebljen izraz “razapeti” zato što je zemaljsko svetište bilo u vidu šatora. To je samo slikovit izraz. Slika nebeskog svetišta nije bila strana Jevrejima. To se jasno vidi iz nekih njihovih knjiga iz I veka posle Hrista. Na primer, u knjizi “Levijev testament” (5,1) se kaže: “Anđeo mi je otvorio nebeska vrata i ja sam video sveti hram i na prestolu slave Višnjega”. “Ti si dao zapovest da se načini svetište na svetoj gori i oltar u gradu stanovanja, kopiju svetog tabernakla koju si ti pripravio unapred od početka.” (“Solomunova mudrost” 9,8)

“3. Jer se svaki poglavar sveštenički postavlja da prinosi dare i žrtve; zato valja da i ovaj što ima što će prineti.

4. Jer da je na zemlji, ne bi bio sveštenik, kad imaju sveštenici koji prinose dare po zakonu,

5. Koji služe obličju i senu nebeskih stvari,[139] kao što bi rečeno Mojsiju kad šćaše skiniju da načini: gledaj, reče, da načiniš sve po prilici koja ti je pokazana na gori.”

                                                                                    (8,3-5)

3. “Jer se postavlja da prinosi dare i žrtve”. Ovo je bila glavna služba sveštenika u zemaljskom svetištu. Oni su zato bili postavljeni. Ujutro i uveče oni su prinosili žrtve za ceo narod, a preko dana za pojedince. Isus je trebalo da ima isto što će prineti kao prvosveštenik u nebeskom svetištu (uporedi 5,1; 9,25).
4. “Jer da je na zemlji ne bi bio sveštenik”. Apostol Pavle misli ovde na Hrista u vreme kad je pisao ovu Poslanicu. Jerusalimski hram je u to vreme još postojao. Propisi levitskog sveštenstva su se strogo primenjivali. Da je tada bio sam Isus na zemlji, ne bi mogao da vrši ovu službu, jer samo oni koji su iz Levijevog plemena bili su ovlašćeni na ovu službu, a Isus je bio iz Judinog plemena. Taj zakon je dat na Sinaju. Ovaj stih nam je dokaz da je Poslanica pisana pre 70. godine.
5. “Koji služe obličju i seni nebeskih stvari” (grč. hipodeigma = prikaz). Bez sumnje da neko zemaljsko obličje “nikada ne može potpuno u svemu da predstavi nebeski original.” Isto tako i mnogobrojne žrtve, koje su dugo prinašane u zemaljskom svetištu, našle su svoje ispunjenje samo u jednoj, Hristovoj žrtvi.

            Izraz “obličje” i “sen” slikovitim jezikom označavaju pojam zamračenog, senovitog obličja ili prikaza.

1. NOVI ZAVET U KOME HRISTOS SLUŽI KAO PRVOSVEŠTENIK

(Jevrejima 8,6-13)

“6. A sad dobi bolju službu, kao što je i posrednik boljega zaveta, koji se ne boljim obećanjima utvrdi.

7. Jer da je onaj prvi bez mane bio, ne bi se drugome tražilo mesta.”

                                                                                    (8,6.7)

6. “A sada dobi bolju službu”. Ovim rečima počinje apostol Pavle raspravljanje o Hristu kao “posredniku boljeg zaveta”. Isus je dobio bolju službu time što je On posrednik boljeg zaveta “utvrđenog na boljem obećanju”.

            “Posrednik” (grč. Mesites = posrednik, arbitar) je onaj koji posreduje između dve stranke da bi se uklonilo neslaganje ili da bi postigao zajednički cilj ili sporazum. Ovaj se izraz nalazi sedam puta u Novom zavetu. Hristos je posrednik između Boga i ljudi (1.Timotiju 2,5) i zato može da dođe u kontakt s obema strankama. Kao Bog On razume Boga Oca i može da mu govori, a kao čovek On razume čoveka i može da ga zastupa pred Bogom i zauzima se za njega.

7. “Onaj pravi”. Ovim izrazom apostol Pavle označava celokupno starozavetno uređenje koje je na snazi od Sinajske gore, a prema kom je levitsko sveštenstvo celina. To je Stari zavet ili ugovor (grč. diatheke = zavet, ugovor, sporazum; vidi 7,22). Ovo uređenje ili režim prestalo je kada je Isus postao prvosveštenik po Melhisedekovom redu (vidi 7,12.18.19).

            “Bez mane bio”. Ovaj nedostatak ili mana nije bila na samom zavetu ili ugovoru, nego na narodu, jer ga nije primenjivao (uporedi Jezdra 16,60)

            Zakon sam po sebi ne može da usavrši (uporedi 7,22), ali kada se u njemu ogledamo on nam ukazuje na potrebu spasenja i Spasitelja.

            Proroci su stalno pozivali izrailjski narod da prihvati obećanja večnog života koja mu je Bog pružio.

“8. Jer kudeći ih govori: evo dani idu, govori Gospod, i načiniću s domom Izrailjevim i s domom Judinim nov zavet;

9. Ne po zavetu koji načinih s ocevima njihovima u onaj dan kad ih uzeh za ruku da ih izvedem iz zemlje Misirske; jer oni ne ostaše u zavetu mome, i ja ne marih za njih, govori Gospod.
10. Jer je ovo zavet koji ću načiniti s domom Izrailjevim posle onih dana, govori Gospod: daću zakone svoje u misli njihove, i na srcima njihovima napisaću ih, i biću im Bog, i oni će biti meni narod.
11. I nijedan neće učiti svojega bližnjega, i nijedan brata svojega, govoreći: poznaj Gospoda; jer će me svi poznati od maloga do velikoga među njima.
12. Jer ću biti milostiv nepravdama njihovima[140], i greha njihovih i bezakonja njihovih neću više spominjati.”

                                                                                    (8,8-12)

8. “Jer kudeći ih govori”.[141] Iz ovih reči se jasno vidi da nedostatak Starog zaveta nije bio u samom zavetu, nego u njima; ne u Bogu nego u čoveku (vidi 8,7; uporedi Rimljanima 9,3-10; Jevrejima 3,18; 4,2).

            “Evo idu dani”. Stihovi 8-12 su citat iz Jeremije 31,31-34, koji je u saglasnosti sa LXX, a jevrejski tekst se nešto razlikuje. Ove se reči prvenstveno odnose na Božje obećanje učinjeno Izrailju i Judi ako bi se posle vavilonskog ropstva vratili Bogu i bili verni. Još od Sinaja Bog je pokušao da vodi svoj narod do višeg duhovnog iskustva, ali oni su to odbili i pobunili se. Oni su čvrsto verovali da se spasenje može postići strogim držanjem zakona, naročito onih koji se odnose na obrede i žrtve.

            Za vreme vavilonskog ropstva prilike su bile povoljne. Ono što Izrailjci nisu naučili u svojoj zemlji trebalo je da nauče u ropstvu. Ali, ni ovo ropstvo kod njih nije izazvalo pravo probuđenje. Većina naroda je posle ropstva nastavila stari život.

            Jevreji su kao narod odbačeni, ali duhovno iskustvo novog zaveta bilo je na snazi još u starom kod onih koji su ispunili uslove novog zaveta. Ovo je postalo još jasnije blagodareći Hristovom učenju. Jevrejima je i za vreme Hrista i apostola bilo teško da se otrgnu od starih obreda i formi. Apostol Pavle je zato i pisao ovu Poslanicu da im pomogne da pređu preko ove teškoće.

            “Nov zavet”. On je “nov” s obzirom na prvi zavet učinjen na Sinaju. Dolaskom Hrista ostvario se starozavetni obredni zakon, a time je prestala i zakonska snaga levitsko-svešteničkog uređenja.

            “S domom Izrailjevim i s domom Judinim”.

            “Nov zavet” se ovde spominje kao da treba da bude učinjen sa Izrailjem i Judom. To je zato što je njima bio najpre ponuđen (vidi Jeremija 31,31-34). Ali kad su se Jevreji okrenuli od “Božjeg carstva”, onda su izgubili i ovu prednost i privilegiju (uporedi Matej 21,33.34). Hrišćanska crkva je sada nosilac ove duhovne privilegije i odgovornosti koja je nekada pripadala telesnom Izrailju.

9. “Oni ne ostadoše u zavetu mome”. Stih 9 daje kratki sadržaj iz istorije Izrailja koji se iznosi u Starom zavetu. U Drugoj knjizi dnevnika 36,16 se daje razlog zašto je Bog odbacio Izrailja.
10. Na Sinaju je Gospod pisao prstom svoje zakone na kamenim pločama (vidi 5. Mojsijeva 4,13). Oni su napisani u knjigu (vidi 5.Mojsijeva 31,24-26). Bog je želeo da ovi zakoni budu napisani u srcima Njegovog naroda. Ali, Izrailjci su se zadovoljavali samo spoljnim formama Božjeg zakona, a njegovu sadržinu ispunjavali su samo spolja.

            Ali Bog nije želeo da oni ovako gledaju na Njegove zakone. On je dao svom narodu “novo srce” (vidi Jezekilj 36,26), jer su bili zadovoljni samo formom verovanja. Po “novom zavetu” srce i misli se moraju promeniti (vidi Rimljanima 12,2; 2.Korinćanima 5,17). Ljudi čine što je pravo ne svojom silom, nego zato što Hristos stanuje u njihovim srcima. Oni su nanovo rođeni Svetim Duhom i zato donose duhovne plodove. Ova promena može da bude učinjena samo božanskom silom. Bog stavlja svoje zakone u ljudske misli i srca uz pristanak i saradnju čoveka.

11. “I nijedan neće učiti svoga bližnjega” tj. neće biti potrebno stalno savetovanje i opominjanje jer će ljudi imati lično iskustvo u veri. To je sada ostvarljivo. Hrišćani mogu neposredno da pristupe Bogu bez posredovanja levitskog sveštenstva. Sve njih vodi Božji Duh (Rimljanima 8,14). Oni su naučeni i pomazani od Boga (1.Solunjanima 4,9) i zato sve znaju (1.Jovanova 2,20). Hrišćani su još od početka imali Sveto pismo iz koga su poučavali ljude o Bogu.

            “Jer će me svi poznati”. Ovde je reč o ličnom iskustvu koje su Božja deca stekla bez obzira na svoje znanje, društveno stanje i intelektualne sposobnosti.

12. “Jer će biti milostiv”. Ovo su reči obećanja koje je Bog dao preko proroka Jeremije uoči odvođenja u vavilonsko ropstvo. Bog je obećao da ovo učini svom narodu ako se Njemu obrati. Hrišćanima Bog obećava oproštenje greha kroz Hristovu krv, a bez izlivanja životinjske krvi.

            “I greha njihovih neću više spomenuti”. Bog neće više spomenuti grehe prestupnika. On ih baca “za leđa svoja” (Isaija 38,17). On ih baca “u morske dubine” (Mihej 7,19).

“13. A kad veli: nov zavet, prvi načini vethijem (starim); a što je vetho i ostarelo,[142] blizu je kraja.”

                                                                                    (8,13)

13. “Nov zavet”. U originalu se upotrebljava izraz diatheke (ugovor ili sporazum). Pridev “nov” je u istom rodu i broju kao i reč “zavet”.

            “Prvi načini verhijem (starijim)”. Iz teksta u Knjizi proroka Jeremije jasno se vidi da “novi” treba da zameni “stari”. Ovo je bilo teško da shvate hrišćani iz judejstva.

            “A što je vetho (staro)”. Može da se postavi pitanje što je upotrebljeno sadašnje vreme kada je “stari zavet” prestao na krstu. To je zato što je prelaz iz “starog” u “novi” zavet bio postepen. “Stari” je zastareo.

III     HRISTOVA PRVOSVEŠTENIČKA SLUŽBA

(Jevrejima 9,1 – 10,22)

1. OPIS ZEMALJSKE SVETINJE I SLUŽBE U NJOJ

(Jevrejima 9,1-7)

            “1. Tako i prvi zavet imaše pravde bogomoljstva i svetinju zemaljsku.[143]

2. Jer skinija beše načinjena prva, u kojoj beše[144] svećnjak i trpeza i postavljeni hlebovi, što se zove svetinja.[145]
3. A za drugim zavesom beše skinija, koja se zove svetinja nad svetinjama,[146]
4. Koja imaše zlatnu kadionicu,[147] i kovčeg zaveta okovan svuda zlatom, u kome beše zlatan sud s manom, i palica Aronova, koja se beše omladila,[148] i ploče zaveta.
5. A više njega behu heruvimi slave, koji osenjavahu oltar;[149] o čemu se ne može sad govoriti redom.”

                                                                                    (9,1-5)

1. “Tako i prvi zavet”. Ovde je reč o zavetu načinjenom sa Izrailjem na Sinaju. Reč “tako” potvrđuje da i drugi, novi zavet, isto ima “pravde bogomoljstva”[150] i svetinju. Apostol Pavle je već govorio o Hristovoj prvosvešteničkoj službi (vidi 5,5.6; 6,19.20; 7,22-25; 8,1.2).

            “Pravde” (grč. dikaiomata = propisi), “bogomoljstva” (grč. letreia = božanska služba). Vidi Rimljanima 9,4; 12,1.

            “Svetinja zemaljska” tj. svetište prilagođeno za zemlju, zemaljskom nasuprot nebeskom koje je na nebu kao svetište novog zaveta, “koju načini Gospod a ne čovek” (8,2).

2. “Skinija” (grč. skene = šator, stan, boravište) je tabernakl ili šator. Ona se sastojala iz prvog odeljenja, “svetinje” koju apostol Pavle izjednačuje sa svetištem, jer je sveštenik tamo odlazio svaki dan.

            U drugo odeljenje, “svetinju nad svetinjama” ulazio je on samo jednom u godini, na dan pomirenja.

            Spomenuti predmeti su se nalazili u “skiniji”, tj. starom šatoru od sastanka, a ne u hramu.

            “Što se zove svetinja” (grč. hagia = svetinja u množini). Ovu reč upotrebljava apostol Pavle u množini da označi prvo odeljenje. Isto tako on upotrebljava množinu da bi označio i drugo odeljenje svetišta (vidi 8,2).

3. “Za drugom zavesom”. “Za” (grč. meta = iza, za, pozadi). Ova druga zavesa odvaja svetinju nad svetinjama od svetinje svetišta. Isti izraz “zavesa” (katapetasma) je upotrebljen i za takozvanu “prvu zavesu”[151] kroz koju se ulazi u “svetinju” svetišta.
4. “Zlatna kadionica” (grč. thumiaterion = mesto za kađenje). Ovde se misli na kadioni oltar. To je predmet od vrlo velikog značaja u svetištu.

            Ovde je potreškoća što se kadioni oltar nalazi u svetinji, a ne u svetinji nad svetinjama šatora od sastanka (Isaija 30,6). Skrenimo pažnju na reči apostola Pavla u ovom stihu. On ne kaže da se kadioni oltar nalazi u svetinji nad svetinjama nego da ona “ima” kadioni ltar.

            Postojala je uska veza između kadionog oltara i svetinje nad svetinjama. Kâd koji se dnevno prinašao u svetinji, dopirao je do prestola milosti u svetinji nad svetinjama na kome se javljao Bog među heruvimima. Kad se kâd sa molitvama prinosioca podizao, on je ispunjavao svetinju nad svetinjama. Zavesa koja je odvajala dva odeljenja svetišta nije dopirala do plafona nego je odvajala samo donji deo ovih odeljenja. Tako je kâd bio prinošen za svetinju nad svetinjama i od običnih sveštenika koji su mogli ulaziti samo u svetinju svetišta (uporedi 1.Carevima 6,22).

            Dalje, u svetinji nad svetinjama se nalazi kovčeg od zaveta u kom su bile smeštene ploče sa zapovestima. Deset zapovesti su temelj Božjeg zaveta ili ugovora sa Njegovim narodom.

            Apostol Pavle opisuje dalje da su se zlatni sud sa manom (vidi Isaija 16,33) i Aronova palica nalazili u kovčegu zaveta.

            U Starom zavetu se kaže da se mana nalazila “pred” svedočanstvom (Isaija 16,33.34), a u 1.o carevima 8,9 se izričito napominje da su tada u kovčegu bile samo dve ploče kamene sa zapovestima. Znači da su ranije bili i drugi predmeti u kovčegu. Apostol Pavle nam ovde iznosi kakav je raspored bio u vreme šatora od sastanka.

5. “Heruvimi slave” (jevr. reč kerubim u množini; Isaija 25,18-20) se nazivaju tako zato što se među njima javlja slava Božja.

            “Koji osenjavahu oltar”[152] (grč. hilasterion = kaporet, poklopac, presto milosti). Apostol Pavle ne želi da to sve iznosi podrobnije jer mu to nije bila namera.

“6. A kad ovo beše tako uređeno, ulažahu sveštenici svagda u prvu skiniju i savršivahu službu Božiju.[153]

7. A u drugu[154] ulažaše jednom u godini sam poglavar sveštenički, ne bez krvi, koju prinosi za sebe i za narodna neznanja.[155]”

                                                                                                                        (9,6.7)

6. Apostol Pavle kaže dalje da je, pošto je bilo sve tako načinjeno i uređeno, otpočela Božja služba. Deo ove službe bilo je svakodnevno prinašanje kâda u svetinji kao i paljenje svećnjaka (Isaija 27,20.21; 30,7.8). Hleb za predstavljanje se postavlja svake sedmice. Ako bi nehotice zgrešio “pomazani” sveštenik ili sav narod, trebalo je žrtvovati tele. Sveštenik uzima od njegove krvi i odnosi je u prvo odeljenje. Tamo on umoči prst u krv i pokropi njom sedam puta rogove kadionog oltara (3.Mojsijeva 4,5-7.16-18).
7. Samo je prvosvešteniku bilo dozvoljeno da uđe u drugo odeljenje svetišta i to samo jednoga dana: na dan pomirenja (3.Mojsijeva 16,2.24; 23,27). On je morao da uđe s krvlju teleta kao žrtvom za greh za njega i njegov dom (3.Mojsijeva 16,3.4.11-14). Kada je ušao po drugi put on je nosio od krvi jarca na koga je pala kocka za Gospoda. Ovom krvlju čistili su se svetište i narod (3.Mojsijeva 16,15-17).

            “I za narodna neznanja”[156] (grč. agnemata = gresi učinjeni u neznanju).

1. SIMBOLIČKO ZNAČENJE ZEMALJSKOG SVETIŠTA

(Jevrejima 9,8-14)

            “8. Ovim pokazivaše Duh sveti da se još nije otvorio put svetih, dokle prva skinija stoji;

9. Koja ostade prilika za sadašnje vreme, u koje se prinose dari i žrtve, i ne mogu da se svrše po savesti onoga koji služi,[157]
10. Osim u jelima i pićima, i različnom umivanju i pravdanju tela,[158] koje je postavljeno do vremena popravljenja.[159]
11. Ali došavši Hristos, poglavar sveštenički dobara koja će doći, kroz bolju i savršeniju skiniju, koja nije rukom građena, to jest, nije ovoga stvorenja,[160]
12. Ni s krvlju jarčijom, niti telećom, nego kroz svoju krv uđe jednom u svetinju, i nađe[161] večni otkup.
13. Jer ako krv junčija i jarčija, i pepeo juničin, pokropivši njom opoganjene, osvećuje na telesnu čistotu;
14. A kamoli neće krv Hrista, koji Duhom svetim sebe prinese bez krivice Bogu, očistiti savest našu od mrtvih dela, da služimo Bogu živome i istinome?”

                                                                                                (9,8-14)

8. Sveti Duh je božanski tumač svake istine.

            “Da se još nije otvorio put svetih”. “Put svetih” tj. nebesko svetište (grč. ta hagia = svetinje ili sveta mesta). Ovde se misli na “bolju i savršeniju skiniju (šator) koja nije rukom građena” (vidi stih 11), tj. na nebesko svetište.

            “Dokle prva skinija stoji”. Postoje dva mišljenja. Prema prvom ovde je reč o prvom odeljenju svetišta, a prema drugom, tačnijem, ovde se radi o celom šatoru u upoređenju sa nebeskim svetištem. Ova mišljenja se slažu sa učenjima apostola Pavla o Hristovoj prvosvešteničkoj službu “u savršenoj skiniji” (stih 11).

9. “Koja ostade prilika za sadašnje vreme”.[162] Prva “skinija” ili svetište je bila u vreme apostola Pavla samo slika ili kopija “skinije” na nebu u kojoj je Isus naš prvosveštenik.

            “Za sadašnje vreme”. Apostol Pavle iz nepoznatih razloga, podvlači da služba u zemaljskom svetištu još uvek postoji, mada je Isus, posrednik novoga zaveta, već seo na desnu stranu veličanstva na nebesima.

            Služba u zemaljskom svetištu se još uvek obavljala u ono vreme (uporedi 8,4). Mnogi hrišćani iz judejstva uzimali su učešća u njoj. Samo postepeno su ovi obraćeni Jevreji mogli da shvate da su se propisi Starog zaveta već ispunili u Hristu i da celokupan sistem žrtava treba da prestane.

            Prema odlukama sabora u Jerusalimu nije se tražilo više obrezanje i držanje Mojsijevih propisa, ali nigde se ne spominje da se ove odredbe odnose i na hrišćane iz judejstva. Izgleda da im je bilo dozvoljeno, zbog njihove savesti, da obavljaju neke od ovih obreda (uporedi Rimljanima 14,1.5). Zato apostol Pavle tako slobodno govori o običaju ovih hrišana u to vreme. On sada hoće da im pokaže da treba nešto bolje prihvatiti ili započeti.

            “I ne mogu da svrše po savesti onoga koji služi”. Apostol Pavle ističe ovde razliku između starog i novog uređenja (zaveta). “Po savesti” (vidi Rimljanima 2,15) znači da su molitelji mogli da ispune spoljne zahteve, pa ipak da ne dobiju mir i sigurnost da ih Bog prima. Samo onda kada su lično verovali u Iskupitelja mogli su da nađu svoj mir. Malo njih su doživeli ovo veliko iskustvo sa Bogom. Većina od njih je obavljala samo spolja sve ovo.

10. “Osim”.[163] Ovim se naglašava samo spoljna priroda levitskog sistema pravdanja.

            “U jelima i pićima”. Ovde apostol Pavle misli na razne jestivne žrtve i žrtve od pića starozavetnog obrednog zakona.

            “Različita umivanja”. Pored čišćenja koje traže propisi u Starom zavetu (vidi 1.Mojsijeva 29,4; 3.Mojsijeva 11,25; 4.Mojsijeva 8,7), a koja su činjena u svrhu higijene ili nekog ličnog čišćenja, Jevreji su dodali još mnogo raznih propisa u ovome pravcu, a koje Bog nije nikada zapovedio (vidi Marko 7,3.4.8). Ova čišćenja su igrala važnu ulogu u njihovoj veri.

            “Pravdanje tela”.[164] Ono “i” je pogrešan prevod. Ovde je reč o različitim pranjima koja su bila propisana za telo, a takve radnje ne mogu ljude da usavrše u pogledu njihove savesti.

            “Koje je postavljeno do vremena popravljanja”. Iz ovoga jasno izlazi da je starozavetno (levitsko) uređenje bilo samo privremeno. Ovi propisi samo ukazuju na Mesiju i Njegovo delo, i na snazi su samo dok On ne dođe. Prelaz sa ovog uređenja na novo naziva se “popravljanje” zbog zloupotrebe u Starom uređenju.

            11.“Ali došavši Hristos”.[165] Hristova prvosveštenička služba je već nastupila kad se Isus vazneo na nebo. Ona je mnogo uzvišenija od prvosvešteničke službe na zemlji.

            “Dobara koja će doći”. Apostol Pavle hoće da kaže da u njegovo vreme novo uređenje još nije potpuno zamenilo staro. To se najbolje vidi po ovim hrišćanima iz judejstva (uporedi stih 9).

            “Kroz bolju i savršeniju skiniju”. “Kroz” (grč. dis = kroz, sredstvom, sa). Ova propozicija ima važno značenje u grčkom jeziku. Ona ovde određuje značenje celog teksta. Očigledno je da ovde nije reč o prolaženju kroz nešto (neki tumače kroz svetište na zemlji na putu za svetište na nebu, ali to je u suprotnosti sa 8,2). “Kroz” ovde najbolje odgovara smislu oruđa (instrumental).

            Ova rečenica bi se najbolje prevela ovako: “Ali Hristos pojavivši se kao prvosveštenik budućih dobara sredstvom boljeg i savršenijeg svetišta…uđe jednom zauvek u sveta mesta.” Zemaljski prvosveštenik je upotrebljavao rukotvoreno svetište da bi obavio onu službu, a Hristos, nebeski sveštenik upotrebljava bolje i savršenije svetište na nebu.

            “Bolja i savršenija skinija”. Čovek ne može sebi da predstavi nebesko svetište, hram gde Bog prebiva (PP, 357).

12. Ovde se spominje krv onih žrtava koje su se prinosile kao žrtve za greh na dan očišćenja ili izmirenja (3.Mojsijeva 16,5-9.11-16).

            “Nego kroz svoju krv”. Ponovo se ističe nadmoćnost Hristove službe nad službom zemaljskog prvosveštenika. Krv nije životinjska nego skupocena krv Božjeg Sina.

            Hristos se sada nalazi “u boljoj i savršenijoj skiniji” (stih 11). Isusu nije bilo potrebno da ponavlja žrtvovanje i stalno prinošenje krvi kao kod sveštenika na zemlji. On je “jednom” (grč. ephapax =jednom zauvek) za svagda, izlio krv na krstu na Golgoti i tada, popevši se na nebo, “uđe iza zavese”.

            “I nađe večni otkup”. Isus je na Golgoti osigurao otkup ljudskog roda. On je večni ili trajni, za razliku od privremenog u vreme službe levitskog sveštenstva.

            “Otkup” (grč. lutrosis = otkup, iskupljenje). Ova reč se nalazi u Novom zavetu ovde i samo još u Luki 1,68 i 2,38.

13. Ovo su sredstva očišćenja po levitskom obredu u pogledu telesne nečistote (3.Mojsijeva 19), a ne sredstva čišćenja savesti. Ona ne daju odmor duši.

            “Koji Duhom svetim sebe prinese”.[166] Pošto u originalu nema člana smatra se da ovde nije reč o Svetom Duhu, nego o Hristovoj božanskoj prirodi. Naime, Hristos je pre postanja ponudio da dâ svoj život za čoveka (uporedi Otkrivenje 13,8). To je bila dobrovoljna žrtva (uporedi Jovan 10,18).

14. “Očisti savest vašu” (grč. katharizo = očistiti). Ovde je upotrebljeno buduće vreme jer se odnosi na one kojima apostol Pavle piše ovu Poslanicu, a koji još nisu imali dovoljno iskustava u ovom pogledu. U starozavetnom obredu oni su mogli da iskuse samo obrednu čistotu, ali sada njihove duše mogu da nađu mir u Hristu.

            “Od mrtvih dela”. Mrtvih u smislu grešnih. Svaki grešnik je “mrtav za prestupanja i grehe svoje” (Efescima 2,1). To su dela za koja on zna da ih mora ostaviti pre nego što postane hrišćanin.

            “Da služimo Bogu živome i istinitome”. Cilj ovoga očišćenja je da služimo Bogu. Čovek koji je izbavljen treba od sada da služi Bogu. Ovo očišćenje osposobljava za službu Bogu.

            Izraz “Bogu živome” se nalazi više puta u Starom i Novom zavetu. Ovde se upotrebljava zbog izraza “mrtva dela”. Oni koji služe živome Bogu donose i žive plodove opravdanja.

ISTOS KAO POSREDNIK NOVOG ZAVETA

(Jevrejima 9,15-28)

“15. I zato je novom zavetu posrednik, da kroz smrt, koja bi za otkup od prestupaka u prvom zavetu, obećanje večnoga nasledstva prime zvani.[167]

16. Jer gde je zavet valja da bude i smrt onoga koji čini zavet.[168]
17. Jer je zavet po smrti potvrđen:[169] budući da nema nikakve sile dok je živ onaj koji ga je načinio.[170]
18. Jer ni prvi (zavet) nije utvrđen bez krvi.
19. Jer kad Mojsije izgovori sve zapovesti po zakonu svemu narodu,[171] onda uze krvi jarčije i teleće, s vodom i vunom crvenom i isopom, te pokropi i knjigu i sav narod
20. Govoreći: ovo je krv zaveta koji Bog načini s vama.
21. A tako i skiniju i sve sudove službene pokropi krvlju.
22. I gotovo sve se krvlju čisti po zakonu, i bez prolivanja krvi ne biva oproštenje.”

                                                                                    (9,15-22)

15. Zato što Hristova krv može da čisti savest, On je posrednik novog zaveta kroz svoju smrt.

            “U prvome zavetu”. Po svešteničkom uređenju žrtva oproštenja greha se zasnivala na temelju krvi Božjeg jagnjeta koja je trebalo da se izlije. Životinjska krv nije mogla sama po sebi da očisti grehe. Ona je bila samo simbol smrti za grehe sveta. Da Hristos nije žrtvovao svoj život oproštenje greha koje je nudio Stari zavet ne bi imalo nikakve vrednosti. Dobijanje večnog života zavisilo je od Hristove žrtve.

16. “Jer gde je zavet” (grč. diatheke = testament /u smislu ‘volje’ pre nego zaveta/). U stihovima 15 i 18 piše apostol Pavle o dva značenja ove reči.

            Reč “nasledstvo” iz stiha 15 sadrži i misao o testamentu, poslednjoj volji. Isto tako i reči “jer je zavet po smrti potvrđen” (stih 17). Sve nas to podseća na činjenicu da je Hristos umro ostavljajući nam nasledstvo što je naznačeno u testamentu.

17. Testament kao volja nema sile dok živi zaveštalac. On vredi samo posle njegove smrti.
18. “Jer ni prvi”.[172] Ovde je reč o prvom zavetu, načinjenom na Sinaju s Izrailjem.

            “Utvrđen”. Ova se reč još upotrebljava u Jevrejima 10,20 gde je reč o novom “putu” koji je uveden ili započet.

19. Ovde apostol Pavle iznosi događaje iz 2.Mojsijeve 24,3-8 i spominje jarčiju krv jer je to bila životinja za žrtvovanje.

            “S vodom i vunom crvenom i isopom”. Ovo se ne spominje u 2.Mojsijevoj 24,3-8 ali se spominje u vezi nečeg drugog u 3.Mojsijevoj 14 i 4.Mojsijevoj 19. Inače, ovi detalji su potpuno tačni. Npr. pokropljenje knjige se ne spominje u 2.Mojsijevoj 24,3-8 ali je ovaj obred obavljen.

20. “Ovo je krv zaveta koji Bog načini s nama”. Ove reči su nešto drugačije nego iz 2.Mojsijeve 24,8 ali je smisao isti.
21. “Pokropi krvlju”. Ni ovo nije spomenuto u Starom zavetu gde se ovo opisuje. Tamo je reč o pomazanju uljem (2.Mojsijeva 40,9-11).

            Josif Flavije (Starine 8,6) opisuje poškropljenje šatora i sudova ovom krvlju. Ovo je predanje koje apostol Pavle poznaje.

22. “Gotovo sve se krvlju čisti po zakonu”. Ima i izuzetaka. Nešto se čisti i vatrom ili vodom bez upotrebe krvi po Mojsijevom zakonu (4.Mojsijeva poglavlja: 19.31.23.24).

            “Bez prolivanja krvi ne biva oproštenje” (vidi 3.Mojsijeva 17,11). U nekim slučajevima i okolnostima greh može biti pokriven (pomiren) i brašnom umesto krvlju (3.Mojsijeva 5,11-13), ali opšte pravilo levitskog obreda je da mora da se prolije krv za pomirenje.

            “Ne biva oproštenje”.[173] U Novom zavetu se uvek nalazi i reč “greha”, osim ovde i u Marku 3,29. Ova se reč i ovde podrazumeva jer nas Sveto pismo uči da se za oproštenje greha traži prolivanje krvi.

            Otuda je jasno da je spasenje čoveka zahtevalo smrt Božjeg Sina. Svaka žrtva je podsećala na Hristovu smrt (uporedi Jovan 1,29).

“23. Tako je trebalo da se obličja nebeskih ovima čiste,[174] a sama nebeska boljim žrtvama od ovih[175].

24. Jer Hristos ne uđe u rukotvorenu svetinju, koja je prilika prave[176], nego u samo nebo, da se pokaže sad pred licem Božijim za nas;
25. Niti da mnogo puta prinosi sebe, kao što poglavar sveštenički ulazi u svetinju svake godine s krvlju tuđom;
26. Inače bi on morao mnogo puta stradati od postanja sveta; a sad jednom na svršetku veka javi se da svojom žrtvom satre greh.
27. I kao što je ljudima određeno jednom umreti, a potom sud:
28. Tako se i Hristos jednom prinese da uzme mnogih grehe; a drugom će se javiti[177] bez greha na spasenje onima koji ga čekaju.”

                                                                                                (9,23-28)

23. “Da se obličja nebeskih ovima čiste”.[178]

            “Obličje (stvari)” (grč. hupodeigmata; 8,5). Šator od sastanka u pustinji sa predmetima koji mu pripadaju, bili su samo slab prikaz nebeske stvarnosti, “sen” službe koju je naš veliki prvosveštenik trebalo da obavi radi oproštenja greha. On treba da na ovaj način “čisti” (grč. katarizo = očistiti).

            “A sama nebeska boljim žrtvama od ovih”. [179] Apostol Pavle ovde upoređuje nebeske “stvari” sa zemaljskim “stvarima” koje predstavljaju ove nebeske. Izrazi koji su ovde upotrebljeni opšte su prirode i govore o potrebi čišćenja nebeskih “stvari” krvlju “bolje žrtve” tj. Hristovom krvlju.

            Postoji velika polemika među raznim tumačima Svetog pisma po pitanju zašto je potrebno čišćenje nečega na nebu kada je tamo sve čisto, kao i šta treba da se čisti Hristovom krvlju? Teško je razumeti ove reči apostola Pavla, ali jedno je sigurno da on ovde uzdiže Hristovu žrtvu nad životinjskim žrtvama u Starom zavetu. Krv teleća i junčija čiste “stvari” (9,22) u zemaljskom svetištu, ali krv Hristova odgovara službi u istinitoj skiniji (8,2).

            U zemaljskoj svetinji čistila se obredna nečistota, a u nebeskoj moralna nečistota. Hristos je otišao “da se pokaže pred licem Božjim za nas” (9,24). Sada Isus služi tamo na temelju pomirenja svojom krvlju u korist grešnika (stih 14; uporedi 1.Jovanova 1,9).

            Prema tome Isus služi u nebeskom svetištu, tj. nalazi se pred Bogom i tamo se zauzima za nas, čisteći stvarno grehe pokajanih grešnika. O ovoj službi govori prorok Danilo u 8,14. Ovde je upotrebljena ista reč o čišćenju (grč. katharizo) koja se upotrebljava u LXX. Danilo 8,14 može da se odnosi samo na novozavetno svetište, jer je starozavetno odavno uništeno.

24. “Koja je prilika prave” (grč. antitipa = kopija, slika, prilika). Zemaljsko svetište je bilo samo slika, kopija pravog nebeskog svetišta na nebu “koja nije rukom građena tj. nije ovoga stvorenja”[180]. Svetište u koje je ušao Hristos je“u samom nebu”, gde je Božji presto. “Nijedna zemaljska struktura ne bi mogla da predstavi njenu veličinu i slavu.” (PP, 357). Dok je u Starom zavetu prvosveštenik ulazio u svetište ljudskom rukom načinjeno i tamo mogao da vidi samo oblik (šekina), Hristos je ušao u “samo nebo” pred Božji presto za nas (1.Jovanova 2,1).
25. Isus je samo jednom žrtvovao sebe i ušao u svetište na nebu (grč. ta hagia = sveta mesta) i to sa svojom krvlju, dok je zemaljski prvosveštenik ulazio u svetište sa tuđom krvlju.
26. Hristos bi mogao “inače” da se više puta žrtvuje i ulazi u nebesko svetište kada bi Njegova žrtva vredela samo za neko vreme.

            Ali, Hristos se samo “jednom” (grč. hapax = jednom zauvek, jedanput)[181] pojavio i sve svršio.

            “Na svršetku veka”[182] znači u ove poslednje dane (u vreme apostola Pavla), u poslednje vreme  (kao u Jevrejima 1,1).

            “Da satre greh”[183], to znači: “Da izbavi svoj narod od greha njihovih” (Matej 1,21, vidi Jovan 1,29).

27. “I kao što je ljudima određeno”. Zbog Adamovog greha smrt je prešla na sve ljude. Njima je određeno “jednom umreti” pre suda nad njima.

            Posle suda ko se ne nađe zapisan u knjizi života mora još jednom umreti. Ova smrt znači konačno uništenje ličnosti (Otkrivenje 20,15).

            “A potom sud”. Prva smrt nije kraj čoveka. Svi moraju da se pojave jednog dana pred Hristom kao sudijom (2.Korinćanima 5,10). Ovo se spominje da bi se naglasila Hristova služba posle Njegovog prvog dolaska koji nije bio konačan.

28. “Hristos jednom prinese”. Sveto pismo govori o tome da je Hristos dao sebe da nas izbavi (Galatima 1,4) i da je Otac dao Sina, ali ovde nam se kaže da je Isus već “prineo sebe”, tj. preko svih ljudi prikovan na krst i tako ubijen (Dela 2,33).

            “A drugom[184]će se pojaviti bez greha”. Isusovo utelovljenje je bio prvi Hristov dolazak na zemlju. Ovo je jedini stih u Novom zavetu gde se Hristov ponovni dolazak označava kao “drugi” dolazak. On će biti stvaran, ličan i vidljiv. Isus neće doći kao nevidljivo duhovno biće nego će biti onakav kakav je bio u vreme prvog dolaska na zemlju.

            Reči “bez greha” su suprotnost rečima “da uzme mnogih grehe”. U vreme Njegovog prvog dolaska Hristos je uzeo na sebe grehe sveta (1.Jovanova 2,2). Bog onoga koji nije znao za greh “nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božija u njemu.” (2.Korinćanima 5,21)  Sve to je već učinjeno pre Njegovog drugog dolaska.

1. HRISTOVA ŽRTVA JE UZVIŠENIJA OD ŽIVOTINJSKIH ŽRTAVA

(Jevrejima 10, 1-22)

1. Nekorisnost životinjskih žrtava (10,1-4)

“1. Jer zakon imajući sen dobara koji će doći, a ne samo obličje stvari,[185] ne može nikada savršiti one koji pristupaju svake godine i prinose one iste žrtve.[186]

2. Inače bi prestale prinositi se, kad oni koji služe ne bi više imali nikakve savesti za grehe, kad se jednom očiste;[187]
3. Nego se njima svake godine čini spomen za grehe.[188]
4. Jer krv junčija i jarčija ne može uzeti greha.”

                                                                                                      (10,1-4)

1. “Jer zakon imajući sen dobara koja će doći”. Ovde je reč o starozavetnom uređenju koje je dato na Sinaju (7,11), o zakonu za onaj “prvi” zavet kako ga naziva apostol Pavle u 8,7. Taj “zakon” je “sen” onoga što treba da dođe, a “sen” daje samo opšti oblik originala, a ne u pojedinostima. Reč ovde upotrebljena razlikuje se od reči “slika” (grč. eikon = slika, kopija) koja označava bliže i podrobnije original (2.Korinćanima 4,4; Otkrivenje 13,14).

“Ne može nikada savršiti one koji pristupaju svake godine”. Zakonsko uređenje (žrtve) nije moglo da usavrši (spase) one koji su svake godine prinosili žrtve.

“Prinose one iste žrtve”. Ove reči se odnose naročito na žrtve na dan pomirenja, ali i na dnevne žrtve. Apostol Pavle ovde misli na žrtve koje je prinosio prvosveštenik kao “sen” Isusa Hrista (9,25.26). U originalu stoji: “svake godine bez prestanka” (grč. eis to dienekes = uvek, za sva vremena, stalno). Ova se reč odnosi na reč “prinese” što jasno potvrđuje stih 14 gde se kaže da je Isus obavio savršenu službu (“jednim prinosom uvek” grč. eis to dienekes). Znamo da su žrtve bile samo privremenog karaktera i poučne prirode, te zato nije ni mogla normalno da usavrši prinosioca. Trebalo je da se one ponavljaju do vremena kada će se u Hristovoj žrtvi sve te žrtve usavršiti.

2. “Inače bi prestale prinositi se”, tj. kada bi one mogle postići ono što je postigla Hristova žrtva, one bi tada prestale. Hristos je problem greha rešio jednom zauvek, zato nije potrebno da se Njegova žrtva ponavlja.

“Ne bi imali nikakve savesti za greh”.[189] Ne bi im više savest prebacivala za greh (9,9). Da su prinosioci žrtava u Starom zavetu više verom gledali na Hristovu žrtvu, njihovo bogosluženje ne bi bilo mrtvo i formalno.

“Kada se jednom očiste”, tj. pošto su već očišćeni. Ali ovo očišćenje nije moglo ni da nastupi u stvarnosti sve dok se Hristos nije prineo (stih 14). Tek onda su bili otpušteni gresi i prestupi iz prvog zaveta.

3-4. Žrtve koje su se prinosile iz godine u godinu bile su stalno podsećanje da prava žrtva još nije prineta. Time se podsećalo na činjenicu da životinjska krv ne može da oduzme greh. U vreme utelovljenja Hristos je prikazan kao ostvarenje reči iz Psalma 40,6-8.

2. Dejstvo i trajnost Hristove žrtve (10,5-18)

“5. Zato ulazeći u svet govori: žrtava i darova nisi hteo, ali si mi telo pripravio.

6. Žrtve i prilozi za greh nisu ti bili ugodni.
7. Tada rekoh: evo dođoh,[190] u početku knjige pisano je za mene, da učinim volju tvoju, Bože.
8. I više kazavši[191]: priloga i prinosa i žrtava, i žrtava za grehe nisi hteo[192], niti su ti bili ugodni, što se po zakonu prinose;
9. Tada reče[193]: evo dođoh da učinim volju tvoju, Bože. Ukida prvo da postavi drugo.
10. Po kojoj smo volji mi osvećeni prinosom tela Isusa Hrista jednom.[194]
11. I svaki sveštenik stoji svaki dan služeći[195] i jedne žrtve mnogo puta prinoseći[196] koje nikad ne mogu uzeti greha.
12. A on prinesavši jedinu žrtvu za grehe[197] sedi svagda[198] s desne strane Bogu,
13. Čekajući dalje dok se polože neprijatelji njegovi podnožje nogama njegovima.”

                                                                                                (10,5-13)

5. “Žrtava i darova nisi hteo”. Sam Hristos je ustanovio sistem žrtava. Ali ljudi su bez vere i predanosti obavljali ovaj obred kao ritualni propis. Da je ovo obavljanje bilo po srcu onda bi i njihovo prinošenje bio blagoslov za savesnog prinosioca. Ali, Bog nije mogao da nađe zadovoljstvo u ovakvom prinašanju žrtava.

            “Ali si mi telo pripravio”. Ovo je tekst LXX  Psalam 40,6.  a ne po jevrejskom. Apostol Pavle je izabrao LXX jer ovaj tekst potvrđuje ovu duboku istinu o Hristu.

6. Prinosioci su verovali da ugađaju Bogu i kad mu formalno prinose žrtve. Ali, takve žrtve paljenice i jestivne nisu mu bile ugodne.
7. “Evo dođoh”.[199] Ove reči su odgovor na ovakvo stanje. To je bio lek za ovakvo stanje. O Isusovom dolasku na zemlju je napisano u samom početku “knjige”. Apostol Pavle koristi ovo mesto da bi pokazao da je Njegova žrtva po Očevoj volji kao žrtva pomirenja zbog greha sveta, što nije slučaj sa životinjskom krvlju.
8. “I više kazavši”.[200] Misli se na stihove 5 i 6.  Stihovi 8 i 9 su samo ponavljanje gore rečenog. Ove žrtve su prinašane po zakonu o levitskim žrtvama (stih 1), a taj zakon je samo “sen”.
9. “Ukida prvo da postavi drugo”. Apostol Pavle najpre navodi (5-6 stih) reči iz Psalma 40, a zatim ponavlja značenje tih reči (stih 7-8) i onda dalje obrazlaže svoje misli. On koristi ovo starozavetno mesto, gde je reč o uvođenju žrtava i dalje objašnjava da kad je Hristos došao da učini Očevu volju, prestalo je to uređenje jer je prinešena prava žrtva koju su sve starozavetne žrtve samo predstavljale.

            Od ovog trenutka Bogu nisu više ugodne obredne žrtve koje su Jevreji samo formalno prinosili, bez vere. Ova činjenica, da je uređenje žrtava zastarelo bila je za Jevreje vrlo teška istina. Zato je apostol Pavle pokušao da im dokaže da je to predviđeno u Starom zavetu koji su oni smatrali svetim. Isus je svojom žrtvom ukinuo staro uređenje žrtava i postavio novo uređenje na temelju svoje žrtve koja se verom prihvata.

10. “Po kojoj smo volji mi osvećeni”, tj ispunivši Očevu volju Isus je učinio da smo i mi time posvećeni. Prema grčkom tekstu mi smo bili posvećeni, a ne da smo mi u tom stanju. Ovde se misli na ono posvećenje u koje mi stupamo kada se odreknemo greha i obratimo Bogu u svetosti. Mi treba da se trudimo da ostanemo u takvom stanju.

            “Prinosom tela Isusa Hrista”. Sad apostol Pavle ističe starozavetni tekst: “Ali si mi telo pripravio” (stih 5). Hristos je postao telo koje je i žrtvovao. Žrtvovanjem ovog tela ljudi mogu da odbiju posvećenje. “Koji nam posta premudrost od Boga i pravda i osvećenje i izbavljenje” (1.Korinćanima 1,30). Isus se prineo na žrtvu “jednom”[201]. Njemu nije bilo potrebno da obavlja žrtvu nego je “jedanput za svagda” ostvario očišćenje greha (9,14). Ovo je drugačije nego žrtve po zakonu koje su bile samo “sen”.

11. “I svaki sveštenik stoji svaki dan”. Ovo je opisni način da bi se izrazio smisao nedovršenog zadatka. Ovo je suprotni izraz izrazu u stihu 12 “sede”, koji označava dovršenje zadatka ili službe.
12. “A on”.[202] U grčkom se ova reč ne upotrebljava za čoveka. Ovde apostol Pavle ne potcenjuje ili odriče ljudsku prirodu Isusa Hrista, nego je samo ne naglašava.

            “Jednu”.[203] Apostol Pavle podvlači razliku između mnogo žrtava, koje su prinosili zemaljski sveštenici, i one jedne koju je prineo Hristos.

            Posle prinošenja ove žrtve Isus “sede”[204].

13. “Čekajući dalje” (grč. to loipon = od sada, na dalje, ubuduće). Isus se ovde prikazuje kao onaj koji čeka trenutak konačne pobede nad svojim neprijateljima (Psalam 110,1).

            “14. Jer jednim prinosom savršio je vavek[205] one koji bivaju osvećeni.

15. A svedoči nam i Duh sveti; jer kao što je napred kazano:
16. Ovo je zavet koji ću načiniti s njima posle onih dana, govori Gospod: daću zakone svoje u srca njihova, i u mislima njihovim napisaću ih;
17. I greha njihovih i bezakonja njihovih neću više spominjati.
18. A gde je oproštenje ovih onde više nema priloga za grehe.[206]”

                                                                                                            (10,14-18)

14. “Jer jednim prinosom savršio je”. Ova jedna žrtva “savršila je” ono što ranije redovno prinašanje nije moglo da učini jer ove žrtve nisu mogle “očistiti savest” (9,9.14; 10,2). Kad grešnik prihvati verom koristi ove jedne žrtve, on tada prihvati Hrista koji je savršen i sam Hristos zauzima njegovo mesto.

            Ono “uvek” ne znači da čovek koji je jednom spasen ne može više otpasti od Božje milosti. Ovde se misli više na uspešnost ove jedne žrtve.

            “Oni koji bivaju osvećeni”. Apostol Pavle ne govori ovde o posvećenju kao o nekom trajnom procesu, nego misli na stalno priticanje novih vernika u Hristovu crkvu.

15. Svedočanstvo Svetog pisma se ovde prikazuje kao svedočenje Svetog Duha.

            “Jer kao što je napred kazano”.[207] Reč “napred” je nepotrebna.

            Stihovi 15-17 su teža konstrukcija. Najbolje je tako razumeti da se na stihove 15 i 16 odnose reči “jer kao što je (napred) kazano”[208]; a stih 17 je kao neki zaključak ove rečenice. Ako bi dodali radi jasnijeg smisla reči: “Tada on kaže”[209], onda nam je sve jasnije.

            Stih 16 je napisan samo zato da bi bilo jasnije da smo u Novom zavetu koji nudi velike koristi.

16. “Ovo je zavet” (uporedi 8,10). Na ova dva mesta tekst je različit. Možda apostol Pavle ovde piše samo po sećanju na Jeremijino proročanstvo i to samo one reči koje su mu ovde bile potrebne da navede.
17. “Neću više spominjati”. Gresi će biti oprošteni, jer je žrtva za njih učinjena (8,12). Ovo se ne može kazati za stari zavet.
18. Tamo gde je oproštenje (grč. aphesis = oproštenje, otpuštanje) ne treba prinošenje žrtava za greh u starom zavetu.

3. Poziv da se prihvati Hristova sveštenička služba (10,19-22)

“19. Imajući dakle slobodu, braćo, ulaziti u svetinju krvlju Isusa Hrista, putem novim i živim.

20. Koji nam je obnovio zavesom, to jest telom svojim.
21. I sveštenika velikoga nad domom Božijim:[210]
22. Da pristupimo s istinitim srcem u punoj veri, očišćeni u srcima od zle savesti, i umiveni po telu vodom čistom;”

                                                                                    (10, 19-22)

19. “Imajući dakle slobodu”. Sada počinje novi odsek. Apostol Pavle rezimira ukratko sve što je do sada napisao, tj. da kroz Hrista imamo neposredni pristup k Bogu, i onda odatle izvlači praktičnu pouku za hrišćane iz judejstva. Ovaj praktični deo odavde nastavlja se sve do kraja Poslanice.

            Hrišćani imaju sada “slobodu” (grč. parresia = sloboda, poverenje bez straha) da ulaze u svetinju što je bilo u Starom zavetu prednost prvosveštenika i to samo jednom u godini. Sada svaki vernik ima slobodan pristup.

            “Krvlju Isusa Hrista”, tj. ne kao u Starom zavetu životinjskom krvlju, koja ne može da oduzme grehe, nego krvlju Hristove žrtve koja uspešno čisti grehe.

            “Putem novim  i živim”. On je “nov” u tom smislu što ranije nije postojao. Stari zavet nije predviđao ovaj put. Ali ovaj put je uvek uspešan. On je i “živi” u tom smislu što je načinjen na temelju jedne ličnosti koja uvek živi (Jovan 14,6). “Isus svagda živi da se može moliti za nas” (7,25). Sve to je suprotno “mrtvim žrtvama” u Starom zavetu.

20. “Koji nam je obnovio zavesom”[211] (grč. egkainizo = uvesti, otpočeti, posvetiti). Ovaj put je uveden ili otvoren Hristovom smrću.

            “Zavesom”. Apostol Pavle ovde govori o zavesi koja sakriva božansku prisutnost (6,14), a koja se rascepala na dvoje u vreme Hristove smrti na krstu (Matej 21,51). Ovo cepanje zavese u dva dela ne znači samo kraj obreda prinošenja žrtava, nego i pripravljanje “puta novog i živog”. (DA,757)

            “To jest telom svojim”. Reč telo predstavlja Hristovo čovečanstvo (5,7). Ovaj izraz uključuje sve što spada u prvi Hristov dolazak na našu zemlju, pa i sam krst.

            Dakle, Isus je svojim telom otvorio put do Božje prisutnosti. Ovo je važan stih koji nam govori o tome kako je čovek dobio pristup Bogu Ocu kroz Hrista. Ovo je osnovna misao vesti koju apostol Pavle upućuje hrišćanima iz judejstva u ovoj Poslanici. Blagodareći žrtvi Isusa Hrista na postoji više zavesa između nas i Boga. Naša nada “ulazi iza najdalje zavese gde Isus uđe napred za nas”. (6,19.20) “Jer Isus ne uđe u rukotvorenu svetinju…nego u samo nebo da se pokaže sad pred licem Božjim za nas.” (9,24)

            Ovim je apostol Pavle utvrdio nadmoćnost nebeske službe Isusa Hrista nad zemaljskom službom starozavetnih sveštenika.

21. Apostol Pavle još jednom podseća na Hristovo sveštenstvo u nebeskom svetištu, što je glavna tema ove Poslanice.
22. “Da pristupimo s istinitim srcem u punoj veri”. Nije dosta da verujemo u Hrista i Njegovu svešteničku službu na nebu. Onaj koji to veruje on će se tom službom koristiti (4,16) i pristupiti iskrenim srcem i dubokom verom zajednici sa Njim.

            “Očišćeni u srcima od zle savesti”. Za izraz “očišćeni” upotrebljava se reč “poškropljeni” zato što škropljenje ljudi i odela znači predaju i posvećenje za svetu službu (3.Mojsijeva 8,30). I Stari zavet je bio potvrđen škropljenjem krvlju (9,19). Isto tako će oni koji prilaze Hristu srcem prihvatiti Novi zavet i posvetiti se novom životnom putu koji nam nudi ovaj zavet.

            “Od zle savesti”. Ovaj izraz je sličan izrazu “stari čovek” (Rimljanima 6,6; Efescima 4,22; Kološanima 3,9). Novo srce dolazi na mesto starog. Telesne želje koje su upravljale životom napuštene su. Hristov um i ljubav sada kontrolišu srce.

            “I umivanje po telu vodom čistom”. Ovo spoljašnje čišćenje predstavlja unutrašnju promenu koja se dogodila. Obred krštenja objavljuje ljudima da krštenik prihvata odgovornosti koje nastaju posle obraćenja. Čista voda je već u fizičkom svetu simbol sredstva čišćenja, ali ona je i pogodan simbol čišćenja života od greha.

IV   POZIV NA VERNOST I ŽIVOT PO BOGU

(Jevrejima 10,23 – 13,17)

1. O SUDNJEM DANU I HRISTOVOM DOLASKU

(10,23-39)

            “23. Da se držimo tvrdo priznanja nada: jer je veran onaj koji je obećao;

24. I da razumevamo jedan drugoga u podbunjivanju k ljubavi i dobrim delima,[212]
25. Ne ostavljajući skupštine svoje,[213] kao što neki imaju običaj, nego jedan drugoga svetujući, i toliko većma koliko vidite da se približuje dan sudni.”

                                                                                    (10,23-25)

23. “Da se držimo tvrdo priznanja nada”. Hristos i pisci Novog zaveta stalno ističu prodiranja i izdržljivosti u verskom životu (Matej 10,22; Kološanima 1,23). Opasnost je za one koji žive novim životom kad im dosadi da dobro čine (Galatima 6,9), da popuste u svojoj veri i nadi. Njih drži ova nada pomoću Hrista.

            Neki prevodi dodaju ovde reči “bez kolebanja”. Kolebanje je suprotno tvrdom držanju. Zbog kolebanja kod Kadisa jedno pokolenje izrailjskog naroda nije moglo da uđe u Obećanu zemlju. To kolebanje je nastupilo usled nedostatka vere. Bog je veran u održavanju svojih obećanja. On je ispunio svoje obećanje o izvođenju iz Egipta i ulasku u Hanan.

            Isto tako On je veran i u obećanju oslobođenja od greha i ulasku u pokoj u Hristu, tj. u davanju spasenja i blagoslova u ovom životu. I kao što je Bog veran u svom obećanju i mi treba da smo verni, a ne da se kolebamo.

            Obećanje o kome je ovde reč u prvom redu jeste obećanje učinjeno Avramu i njegovim potomcima u pogledu hananske zemlje. (1.Mojsijeva 15,18; Jevrejima 4,1). Ali obećanje spasenja kroz Isusa Hrista je još veće (Jovan 3,16; Matej 1,21).

24. “Da razumemo jedan drugoga”.[214] Ovaj stih se najbolje može prevesti ovako: “Pazimo kako da ohrabrimo jedan drugoga u ljubavi i dobrim delima”. Pravi hrišćanin će se truditi da ohrabri svog bližnjeg da se čvrsto drži vere i nade za koju je doznao. On će ljubiti i ta će se ljubav pokazati u dobrim delima.
25. “Ne ostavljajući skupštine svoje”.[215] Apostol Pavle piše ovde o hrišćanskim sastancima u cilju bogosluženja i uzajamnog ohrabrenja koja su se u novom zavetu obično održavala po kućama vernika. Neki su imali ovaj loš običaj na svoju sopstvenu štetu. Takvi nisu mogli da budu ohrabreni u “ljubavi i dobrim delima”. U ovo vreme neki su izostali iz straha od vlasti, zbog novčanih i drugih kazni, a neki su zanemarivali ove sastanke zbog nemarnosti ili ravnodušnosti.

            “Nego jedan drugoga svetujući”. Savetovanje ima za cilj da nekoga ohrabri da se nečega čvrsto drži i da ne okleva. Oni koji su ojačali u veri ne smeju da zaborave da neki koji veruju još nisu razvili potpuno hrišćanski karakter, jer nisu imali ni prilike za to. Oni mogu da prolaze kroz razne sumnje i obeshrabrenja. Jaki treba da “umeju progovoriti zgodnu reč umornome” (Isaija 50,6). To je sredstvo koje Bog upotrebljava među ljudima da bi se neko vratio s rđavog puta i tako se spasila duša od srmti, “pokrilo mnoštvo greha” (Jakov 5,20).

            “Utoliko većma”. Ukoliko su nevolje, teškoće ili progonstva veća, uzajamno savetovanje i ohrabrenje je utoliko potrebnije.

            “Da se približuje dan sudnji”. Ovde je reč o onom sudnjem danu o kome se govori u stihovima 27 i 37. Ovo je onaj dan o kome je Isus govorio u Mateju 24,3. Ali, kako je ova Poslanica pisana kratko vreme pre razorenja Jerusalima 70. godine posle Hrista, možda je apostol Pavle mislio na velike događaje te godine. Ipak, on je ovde mislio prvenstveno na drugi Hristov dolazak prema stihovima 27 i 37.

“26. Jer kad mi grešimo navalice[216] pošto smo primili poznanje istine, nema više žrtve za grehe;

27. Nego strašno čekanje suda, i revnost[217] ognja koji će da pojede one koji se suprote.
28. Ko prestupi zakon Mojsijev, bez milosti umire kod dva ili tri svedoka.
29. Koliko mislite da će gore muke zaslužiti onaj koji sina Božijega pogazi, i krv zaveta kojom se osveti za poganu uzdrži, i Duha blagodati naruži?
30. Jer znamo onoga koji reče: moja je osveta, ja ću vratiti, govori Gospod; i opet: Gospod će suditi narodu svojemu.
31. Strašno je upasti u ruke Boga živoga.”

                                                                                                (10,26-31)

26. “Jer kad mi grešimo navalice”. Apostol Pavle objašnjava u stihovima 23-31 pobliže posledice oklevanja i nebrižnosti u zajedničkom hrabrenju.

            “Navalice” (namerno, hotimice) grešiti znači stalno živeti svesno u grehu (stih 29). Ovde se ne misli na neko delo koje je svesno učinjeno, nego na držanje tj. stanje čoveka koji je svojevoljno odbio Hrista, spasenje i rad Svetog Duha. Ovo je svojevoljni, uporni greh koji svemu prkosi. To je ustvari povlačenje ranije odluke da se prihvati spasenje u Hristu i poveri srce i život Isusu. Ovo je promišljeni otpad koji vodi neoprostivom grehu, huljenju na Svetog Duha (Matej 12,31.32). Ovo je trajno stanje pobune protiv Boga.

            “Pošto smo primili poznanje istine”. Bez sumnje svi su grešnici u stanju protivljenja Bogu (Rimljanima 8,7). Ali apostol Pavle kaže da pre nego su grešnici primili poznanje istine, Bog uzima u obzir njihovo neznanje (Dela 17,30). Pre nego svetlost istine zasja u srcima ljudi, Bog ih ne smatra odgovornima za tamu (Jovan 15,22; Jezekilj 3,18-21; 18,22-32; 33,12-20; Luka 23,34; 1.Timotiju 1,13). Bog stvarno ljubi grešnike –  zato je i poslao svoga Sina da ih spase. Ali kada svetlost dođe i čovek izabere tamu a ne videlo, takvi sami sebe osuđuju pred Bogom i “nema više žrtve za greh” (za njihove grehe).

            Pod “poznanjem istine” (grč. epignosis) se razume potpuno poznanje. Takav je potpuno svestan posledica svoga pravca i svojih dela. Ovde je reč o onoj “istini” koja nam govori o Božjoj ljubavi za grešnike, a koja se otkrila u planu spasenja i žrtvovanjem Njegovog Sina.

            “Nema više žrtve za greh”. Mojsijev zakon propisuje smrt, a ne žrtvu za utvrđene i okorele otpadnike (stih 28). Tako je bilo sa Nadavom i Avijudom (3.Mojsijeva 10,1-5), sa Korejem, Datanom i Avironom i 250 pristalica (4.Mojsijeva 16,1-35). Od ovakvih ljudi Gospod ne prima žrtve, jer one imaju smisla samo onda ako su se oni koji ih prinose pokajali u srcima.

27. “Nego strašno čekanje suda”. To očekivanje “suda” (grč. krisis = izvršni sud) je izvršenje presude suda ili konačni sud (Dela 17,31; Jevrejima 9,27).

            “Revnost ognja” tj. jačina ili sila ognja kako se prikazuje oganj suda u poslednji dan (2.Petrova 3,7.10-12; Otkrivenje 20,9-15). Ovde se misli na jačinu vatre koja će uništiti Božje protivnike.

28. “Ko prestupi zakon Mojsijev” (grč. atheteo = odbiti da prizna, odbaciti). Oni koji odbacuju “zakon Mojsijev” otvoreno prestupaju te propise. Oni potcenjuju i suprote se autoritetu koji je te zakone dao i time opravdano navlače kaznu na sebe.

            “Pod zakonom Mojsijevim” razume se ceo zakon, tj. svi zakoni koje je Mojsije objavio po Božjoj direktivi, a o kojima je reč u 5.Mojsijevoj 31,24-26.

            “Bez milosti umire” tj. nije bilo nikakve mogućnosti žaljenja niti više instance koja bi dala milost. Niko nije mogao da izbegne kaznu koju je zakon propisao. Otpali, koji je priznao ili mu je posvedočena krivica, morao je da umre da ne bi njegov uticaj zarazio druge.

            “Kod dva ili tri svedoka”. U težim slučajevima, kao što je ubistvo, Mojsije je propisao da najmanje dva svedoka moraju da potvrde krivicu pre nego se donese presuda (5.Mojsijeva 17,6). Ovaj propis je štitio od lažnog optuživanja. To isto važilo je u vreme apostola Pavla, pa važi i danas.

29. “Gore muke”[218]. Najteža kazna po Mojsijevom zakonu bila je smrt. Ona je lišavala čoveka fizičkog života. “Revnost ognja” koja će da pojede one koji se suprote “na dan izvršenja sudske presude” lišiće mnoge večnog života. Posle prve smrti postoji vaskrsenje, ali posle druge postoji “gora kazna”, druga smrt.

            “Onaj koji sina Božjega pogazi”. Ove reči pokazuju prezrenje. Ovakvi ne samo da odbacuju milost koju im je Isus ponudio nego i otvoreno preziru Njegovu ponudu.

            “I krv zaveta kojom se osveti”. Ovakav otpadnik je nekada govorio da prihvata ponuđeno spasenje Hristovom žrtvom pomirenja. On je nekada tvrdio da čini ono što sada prezire i time nepobitno svedoči da je njegov sadašnji stav razultat njegove nove odluke, a ne čini to usled zabune ili neznanja.

            “Za poganu uzdrži”[219] znači za običnu, nesvetu smatra. Čovek koji je odbacio Božju ljubav ne ceni veliku vrednost ovoga dara. Ovakav čovek radi suprotno onom trgovcu koji traži biser i onom čoveku koji je otkrio sakriveno blago na njivi.

            “I duha blagodati naruži” (grč. enubrizo = uvredi, naruži). Stalno odbijanje saveta Svetog Duha se završava preziranjem. “Duh blagodati” je oruđe Hristovog spasavanja od greha i večne smrti koju koristi svaki pokajani grešnik.

30. “Moja je osveta, ja ću vratiti”. Ovo je citat iz 5.Mojsijeve 32,35. Bog će dati svakom po njegovim delima (Rimljanima 2,5-10; Otkrivenje 22,12). Na dan velikog suda oni koji su prezirali Božju milost i hulili na Svetog Duha ne mogu da očekuju nikakvu milost.

            “Gospod će suditi narodu svome”. Ove reči su isto uzete iz 5.Mojsijeve 32,36 gde se ponavlja misao iz stiha 35.

31. “Strašno je upasti u ruke Boga živoga”. Osećaj koji osvaja grešnika kada se približi Bogu je strašan (Otkrivenje 6,4-17). A kako će tek da bude strašno kad bude primio zasluženu kaznu. Mnogi zaboravljaju da iako je Bog “milostiv i žalostiv” (Isaija 34,6), On “ne pravda krivoga” (2.Mojsijeva 34,7). Oni koji preziru Božju milost ne treba da zaborave da “Što ko poseje ono će i požnjeti” (Galatima 6,7).

“32. Opominjite se pak prvih dana svojih, u koje se prosvetliste i mnogu borbu stradanja podnesoste,

33. Koje postavši gledanje sa sramota i nevolja, a koje postavši drugovi onima koji žive tako.[220]
34. Jer se na okove moje sažaliste,[221] i dadoste s radošću da se razgrabi vaše imanje, znajući da imate sebi imanje bolje i nepropadljivo na nebesima.
35. Ne odbacujte dakle slobode svoje,[222] koja ima veliku platu.”

                                                                                                (10,32-35)

32. “Opominjite se pak prvih dana svojih”. Apostol Pavle se ponovo obraća onima kojima upućuje ovu Poslanicu. Oni bi mogli sve to da razumeju ako bi se podsetili na svoje sopstveno iskustvo iz prošlosti.

            “Prvi dani” su iskustva koja su imali odmah posle obraćenja. Apostol Pavle piše ovu Poslanicu prvenstveno Jevrejima koji su postali hrišćani. Iz Dela apostolskih vidi se da su neobraćeni Jevreji vrlo rado progonili one Jevreje koji su prihvatili hrišćanstvo. Ovi hrišćani su strpljivo podnosili progonstva i dosta stradali i zato sada ne bi trebalo da klonu i popuste.

            Oni su već podneli “mnogu borbu” (grč. athlesis = borba, sukob, bitka), zato su spremni da susretnu nevolju radi svog Boga.

33. Oni su postali “gledanje” (grč. theatrizo = izložiti javno) za sramotu i porugu. Nekad su krivci bili javno izloženi podsmehu naroda i posle je izvršena presuda nad njima u areni ili amfiteatru. Ako i sami nisu bili progonjeni ipak su bili spremni da saobraćaju “sramote i nevolje” kojima su bila izložena njihova braća.
34. U stihu 34 se iznosi primer njihovog saosećanja i podnošenja koja su imali i tako se pokazali kao “drugovi” onih koji su podnosili “sramote i nevolje”.

            “Jer se na okove moje sažaliste”.[223] Reči “na moje okove” su prevodioci dodali. Ovo “sažalili” ili “patili” se svakako odnosi na apostola Pavla koji je bio u zatvoru.

            “Na okove moje”. Neki prevodioci prevode “na sužnje” (grč. desmioi), a drugi: “na okove” (grč. desmoi). Zbog razlike u grčkom tekstu nije jasno da li se ove reči odnose na ranije iskustvo apostola Pavla ili on i sebe ubraja u one sužnje o kojima je reč u stihu 33. Analogija tekstova naginje na čitanje i prevod: “Na sužnje” (Efescima 3,1; 2.Timotiju 1,8).

            Oni nisu žalili da se razgrabi njihovo imanje konfiskacijom i otimanjem jer su bili uvereni da ih čeka bolje imanje na nebu.

35. Apostol Pavle ih hrabri da “ne odbacuju slobode svoje”, tj. svoje nade kao što su nekada, izgleda, činili (stih 25), nego da se nje “čvrsto drže” (stih 23). Ta velika plata koju će dobiti to je večni život (Rimljanima 2,6.7).

            “36. Jer vam je trpljenje od potrebe[224] da volju Božiju savršivši primite obećanje.[225]

37. Jer još malo, vrlo malo, pak će doći onaj koji treba da dođe i neće odocniti.
38. A pravednik živeće od vere; ako li odstupi neće biti po volji moje duše.
39. A mi, braćo, nismo od onih koji odstupaju na pogibao,[226] nego od onih koji veruju da spasu duše.”

                                                                                                            (10,36-39)

36. “Jer vam je trpljenje od potrebe”. “Trpljenje” je vrlina. Ono zahteva prodiranje, istrajnost i rad, a ne zna za obeshrabrenje, umor i smetnje na putu.

            “Da volju Božju savršivši primite obećanje”. Ovo obećanje je obećanje nagrade – večni život. Kao što pobednik prima platu posle pobede, tako i hrišćanin prima “obećanje” pošto je “volju Božju izvršio”.

            U ovoj Poslanici “obećanje” se odnosi naročito na ono što je Bog rekao o “pokoju” i “večnom nasledstvu” (4,1; 9,15).

37. Ovde apostol Pavle navodi reči proroka Avakuma. Onaj koji treba da dođe i koji je obećao da će doći (Jovan 14,1-3), uskoro će doći “i neće odocniti” (grč. chronizo = gubiti vreme, odlagati). Avakum 2,3 (LXX) upotrebljava istu reč. Božja obećanja mogu dugo da se odlažu, ali će se sigurno ispuniti.
38. “A pravednik živeće od vere”. Prvi deo ovog stiha uzet je iz Avakum 2,4.

            “Pravednik živi verom” za vreme čekanja obećanja. To obećanje je obećanje Hristovog dolaska. Samo verom će oni podneti nevolje koje prethode Njegovom dolasku. “Ko odstupi neće biti po volji moje duše”. Ko udari natrag nikad neće čuti Hristove reči iz Mateja 25,21.

39. “Mi nismo od onih koji odstupaju”. Apostol Pavle mudro uključuje sve slušaoce ove Poslanice u grupu onih koji “žive od vere”. Iz saveta u stihovima 23-26 vidi se da su neki od njih u opasnosti da “odstupe na pogibao”. Ali apostol Pavle se nada da niko od njih neće to da učini.

1. O PRIMERU VERE VELIKIH LJUDI

(Jevrejima 11,1 – 12,2)

“1. Vera je pak tvrdo čekanje[227] onoga čemu se nadamo, i dokazivanje onoga što ne vidimo.

2. Jer u njoj stari dobiše svedočanstvo.[228]
3. Verom poznajemo[229] da je svet rečju Božijom svršen,[230] da je sve što vidimo iz ništa postalo.[231]”

                                                                                                (11,1-3)

1. “Vera je pak tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo”. “Vera” (grč. pistis = poverenje, pouzdanje, vera) znači ili samo odobravanje razumom ili držanje nečega kao rezultat našeg verovanja. Ova dva zančenja ove reči su utkana u celo ovo poglavlje. Poglavlje 11 nam slikovito pokazuje načela iznesena u 10. poglavlju, osobito u stihovima 35-39.

            Vera je najviše potrebna onima koji očekuju Hristov dolazak. Opasnost je da neki ne izgube poverenje kada im se čini da Isus okleva sa svojim odlaskom. Njima je osobito potrebno trpljenje da bi živeli verom. Trpljenje je potrebno kako onima koji su daleko bili od Hristovog odlaska tako i onima koji su vrlo blizu.

            “Vera je tvrdo čekanje”[232]. Grčka reč hipostasis znači stvarnost, bitnost, ono što postoji, a u širem smislu, kao ovde, pouzdana sigurnost ili izvesnost. Dakle, to nije neka slepa vera. Prava se vera uvek temelji na nečem pouzdanom što je dovoljno očevidno, što se može prihvatiti iako se ne vidi. Reč hipostasis se upotrebljava da bi se označilo nečije vlasništvo dokazanim ispravama. Te isprave su dokazivale postojanje vlasništva i prava na njega.

            Hrišćani verom smatraju sebe već vlasnicima onoga što im je obećano. Njihovo poverenje u Onoga koji im je dao ta obećanja su takva da se ne može sumnjati u njihovo ispunjenje u svoje vreme. Tako vera ne sme da ovlašćuje hrišćanina da polaže pravo na obećane blagoslove nego da ih jednom primi. Oni se i pre raduju tim obećanjima. Tako obećano nasledstvo postaje sadašnji posed. Ono nije više san koji treba da se ispuni nego stvarnost.

            “I dokazivanje onoga što ne vidimo”. Vera nije neko izmišljeno verovanje da dokazi postoje, nego čvrsto uverenje ili sigurnost zasnovana na poverenju da će Bog ispuniti svoja obećanja. Mi možda nikada nismo videli električnu centralu koja proizvodi struju kojom se koristimo, ali ova struja je dokaz da centrala postoji. Tako isto mi verujemo u naše telesne, duševne i duhovne snage, potvrđujući postojanje onog natprirodnog izvora života i sile.

2. “Jer u njoj stari dobiše svedočanstvo”. “Stari” (grč. presbyteroi = stari, ljudi od starina) su bili oprobani i posvedočeno je o njima. Njihova vera ih je vodila u životu koji je svedočio o stvarnosti njihove vere. Ova vera je dobila božansko priznanje.
3. “Verom poznajemo da je svet rečju Božjom stvoren”. Reč “svet” u grčkom tekstu je aiones, što znači “vekovi”, ali ovde označava “svet” posmatran sa gledišta vremena. Ovde se misli samo na našu planetu koja je Božjom rečju stvorena (1.Mojsijeva 1,3; Psalam 33,6.9).

            “Sve što vidimo” tj. fizički svet naše zemlje: more, nebo i razni oblici života.

            “Iz ništa postalo”.[233] Ove reči znače da Bog nije pri stvaranju zavisio od prepostojeće materije. Bog je svojom rečju tj. silom stvorio materiju i onda tom istom silom podario život stvorenjima koja je načinio od te materije.

            Pre našeg, atomskog doba jedno od osnovnih načela nauke bilo je da je materija večna; da ona ne može da bude ni stvorena ni uništena. Danas naučnici uče da se materija i sile uzajamno izmenjuju. Zato je to onda čudo da svemogući Bog može da stvori materiju koja ranije nije postojala. Naša zemlja i sve na njoj je postalo sredstvom beskrajne sile.

“4. Verom prinese Avelj Bogu veću[234] žrtvu nego Kain, kroz koju dobi svedočanstvo da je pravednik, kad Bog posvedoči za dare njegove;[235] i kroz nju on mrtav još govori.[236]”

                                                                        (11,4)

4. “Verom…Avelj…dobi svedočanstvo”. Avelj je verom prihvatio Spasiteljevo obećanje. Vera u obećanje je vodila Avelja da prinese žrtvu kakvu je Bog odredio. Bog je primio njegove “dare” kao dokaz njegove vere.

            “Kad Bog posvedoči”. Bog je prihvatio njegove “dare” (žrtvu), a odbio Kainove. Razlika nije bila samo u žrtvama nego i u karakteru i u predmetu i načinu prinošenja prinosioca što se vidi u njihovim “darima”. (PP, 71.72)

            “I kroz nju on mrtav još govori”. Aveljova vera je davala živo svedočanstvo vekovima. U Aveljovoj veri se nalazila sila koja ga je gonila da učini onako kako je Bog zahtevao. Ovaj moćni primer i uticaj njegove vere živi i danas i “još govori”.

“5. Verom bi Enoh prenesen da ne vidi smrti; i ne nađe se, jer ga Bog premesti, jer pre nego ga premesti, dobi svedočanstvo da ugodi Bogu.

6. A bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji ga traže.”

                                                                                                (11,5.6)

5. “Verom bi Enoh prenesen da ne vidi smrti”. Apostol Pavle neće da kaže da je Enoh verovao da će ga Bog preneti, nego da je prenesen zbog svoje vere i revnosti jer “ugodi Bogu”. Samo Enoh i Ilija su bili “preneseni” a da nisu videli smrti. Kada je Adam umro, Enoh je, prema biblijskoj hronologiji, imao oko 300 godina. Za one koji su ostali verni Bogu Adamova smrt je izazvala osećaj neizvesnosti za njihovu budućnost jer iako se Adam pokajao i živeo Božjim životom i on je umro kao i drugi grešnici.

            Da bi Bog uklonio ovu neizvesnost kod ljudi i dao vernim ljudima garanciju da će njihov život vere biti nagrađen. Bog je “preneo” Enoha, sedmog od Adama. Za Adama Bog je njegovom smrću potvrdio da je “plata za greh smrt”, a Enohovim “prenošenjem” da je dar Božji život večni (Rimljanima 6,23).

            Enoh je predstavnik onih koji će biti preobraženi od poslednjih pokolenja na zemlji koji ostanu živi. Enoh je bio Božji prijatelj. On je hodao (živeo) sa Njim i najzad je i otišao sa Njim.

            “I ne nađe se”. Ovo se odnosi na traženje Enoha posle njegovog odlaska na nebo. To se dogodilo i sa prorokom Ilijom (vidi 2.o carevima 2,16-18).

            “Dobi svedočanstvo”. U Enohu Bog je pokazao svetu kakav karakter On može da primi na nebo, u svoje carstvo.

6. “A bez vere nije moguće ugoditi Bogu”. Bog kao Tvorac je večan, a Njegova stvorenja nisu večna i zbog toga ima stvari koje oni moraju da prihvate verom. Samo je ljudski razum sposoban da prihvati Boga na Njegovu reč. On to mora da učini ako želi da zauzme mesto koje mu je određeno u svemiru.

            Vera je vrhunac ostvarenja ljubavi prema Bogu. U božansko-ljudskoj prirodi Isusa Hrista sastale su se prvi put: božanska ljubav i čovečanska vera. S druge strane, nema mesta u savršenom svemiru za bića koja ne veruju u Vladara svemira.

            “Valja da veruje da ima Bog”.[237] Osnovna vera jednog hrišćanina je da Bog stvarno postoji. Bog je dao ljudima dosta dokaza preko prirode, svoje Reči i svog vođenja u životu da jedno razumno biće može da veruje u Boga.

            “Plaća onima koji ga traže”. Velika je razlika da li ljudi odgovaraju na Božju ljubav i podešavaju svoj život prema Njegovoj otkrivenoj volji.

            “Jer je postavio Dan u koji će suditi vasionome svetu” (Dela 17,31), dan kada će dati svakome po delima njegovim” (Rimljanima 6,2). Strašna pomisao da ćemo jednog dana stati pred sudiju svemira goni nas da “pravedno i pošteno poživimo” u ovom životu. Strah od vatre u geheni neće nikoga spasiti, ali bezgranična Božja ljubav koja se otkriva u Hristu goni čoveka da traži spasenje.

            “Tražiti Boga” znači truditi se što više da razumemo Njegov beskonačni karakter i volju za ljude. Apostol Pavle ističe ovde potrebu za ozbiljnom željom da razumemo Boga i postanemo mu slični u karakteru i duhu.

“7. Verom Noje primivši zapovest i pobojavši se onoga šta još ne vide,[238] načini kovčeg za spasenje doma svojega, kojim osudi sav svet, i posta naslednik pravde po veri.”

                                                                                                (11,7)

7. Apostol Pavle dalje navodi Nojevu veru. Nije bilo nikakvih dokaza da je bila moguća jedna ovakva katastrofa kao što je bio potop. Pripremiti se za ovakav događaj moglo je biti samo delo vere.

            “I pobojavši se”.[239] Noje je bio duboko pokrenut otkrivenjem da Bog namerava da uništi zemlju potopom. Zato se držao Božjih uputstava. Ali, nije strah od poplave bio taj koji je Noja nagnao da gradi kovčeg, nego vera u ono što mu je Bog otkrio u ovoj katastrofi.

            “Kojom osudi sav svet”. Građenje kovčega potvrđuje Nojevu odluku odvajanja od sveta i osude nad zlim ljudima i njihovim životom. Ovo odricanje od sveta potvrđuje njegovu čvrstu veru u Boga.

            “I posta naslednik pravde po veri”. Nojeva vera koja se pokazala u delu, odgovara veri koja mu je data Božjom milošću da bi bio pravednik.

“8. Verom posluša Avraam kad bi pozvan da izađe u zemlju koju šćaše[240] da primi u nasledstvo, i iziđe ne znajući kuda ide.

9. Verom dođe Avraam u zemlju obećanu, kao u tuđu, i u kolibama[241] življaše s Isakom i s Jakovom, sunaslednicima obećanja toga.
10. Jer čekaše grad koji ima temelje, kojemu je zidar i tvorac Bog.”

                                                                                                (11,8-10)

8. Avram je verovao Bogu i bio poslušan, pa je u skladu s tim i radio. Njegova vera se pokazala u poslušnosti.

            “Ne znajući kuda ide”. Avram i njegova porodica “pođoše u zemlju hanansku i dođoše u nju” (1.Mojsijeva 12,5). Ne treba misliti da on tada nije znao kuda ide. Svakako mu je Bog dao pravac kojim da pođe i kojim putem da ide.

9. U obećanoj zemlji je Avram “živeo” sa Isakom i Jakovom 215 godina. U 1.Mojsijevoj 12-25 se opisuju događaji u “obećanoj zemlji”.

            “Kao u tuđu”. Avram, Isak i Jakov su živeli kao stranci u zemlji koja im je obećana. Bog mu tada nije dao “ni stope jedne” nasleđa u Hananu.

            Isak i Jakov su bili “sunaslednici obećanja toga”. Bog je obnovio zavet ovog obećanja sa Isakom i Jakovom.

10. Oni su živeli “u kolibama”[242] (stih 9). Svakako ovde apostol Pavle ne misli na hananske gradove. Avramov je cilj bio večno nasledstvo.

“11. Verom i sama Sara nerotkinja primi silu da zatrudni, i rodi preko vremena starosti; jer držaše za verna onoga koji obeća.

12. Zato se i rodiše od jednoga, još gotovo mrtvoga,[243] kao zvezde nebeske mnoštvom,[244] i kao nebrojeni pesak pokraj mora.”

                                                                                    (11,11.12)

11. Ovde se vidi i Sarino iskustvo u veri. Sara, koja je imala devedeset godina kada je rodila Isaka, mogla je da ima decu samo Božjom silom.

            “Jer držaše za verna onoga koji obeća”. Gledano s čovečijeg gledišta nije bilo nade da će ona da rodi sina. Ovo obećanje se moglo prihvatiti samo verom. Ona je to učinila jer je verovala u Boga. Njeno prihvatanje obećanja potvrđuje njenu veru.

12. Avram je imao 100 godina kada se Isak rodio. U početku Avram i Sara nisu mogli u to da veruju, ali kasnije su oni savladali ovu prirodnu sumnju. Isak je bio dete vere.

“13. U veri pomreše svi ovi ne primivši obećanja, nego ga videvši izdaleka, i poklonivši mu se,[245] i priznavši da su gosti i došljaci[246] na zemlji.

14. Jer koji tako govore pokazuju da traže otačanstva.[247]
15. I da bi se oni opomenuli onoga iz kojega iziđoše, imali bi vreme da se vrate.[248]
16. Ali sad bolje žele, to jest nebesko. Zato se Bog ne stidi njih nazivati se Bog njihov; jer im pripravi grad.”

                                                                                                (11,13-16)

13. Ovde je reč o svima pomenutim od Adama do Avrama. U ovom dugačkom periodu vremena mnogi drugi su isto prihvatili razne Božje zahteve. U svim tim nespomenutim primerima vera je bila odlučujući faktor u njihovom životu. Oni su pomrli a da nisu doživeli ispunjenje ovog obećanja.

            Ali oni su ovo obećanje videli verom “iz daleka”. Oni su bili uvereni u ostvarenje obećanja nasledstva. Na temelju ovog Božjeg obećanja oni su se odrekli sadašnjeg života i živeli su samo za budućnost.

            “I poklonivši mu se”.[249] Svi su oni pozdravljali ova obećanja jer su bili uvereni da će se jednom ispuniti. Oni su i dalje priznali da su samo “gosti i došljaci na zemlji”. Iako su u ovom svetu oni su razumeli da nisu od ovoga sveta. Imali su uzvišeniji cilj pred sobom. Shvatili su prolaznost ovog života i večnost onog koji su oni sada “iz daleka gledali u veri”. Tako su oni živeli za budućnost a ne za sadašnjost.

14. Svi su se oni smatrali samo strancima i došljacima na ovoj zemlji i tim dokazali “da drže otačanstva”[250]. Oni su smatrali da je onaj svet njihova otadžbina i zato su više živeli za “onaj” svet nego za “ovaj”.
15. “I da bi se opomenuli onoga iz koga izađoše, imali bi vremena da se vrate”.[251] Avram je svakako imao dobar dom u Uru u Haranu. Kad je glad nastupila u Hananu on je morao pomišljati na povratak u Haran, gde je imao rođake i prijatelje. Ali on nije hteo da se vrati u zemlju za koju mu je Gospod naredio da je napusti.
16. Ljudi vere upravljaju pogled na nešto što je bolje od svega što može ovaj svet da pruži. Za njih su samo nebeske stvari vredne da se za njima teži. Oni vide prolazno i večno u pravoj svetlosti.

            “Zato se Bog ne stidi njih nazvati se Bog njihov”. On se toga ne stidi jer oni odsjajuju Njegovim karakterom. Isus kaže da će “u onaj dan” On “postideti” svakoga koji se trudi da “sačuva svoj život” ponudom ovoga sveta (Marko 8,34-38). Onaj pak koji je bio spreman da “izgubi” svoj život za Hrista, on će ga “sačuvati” tj. dobiti. Bog priprema svakome nebeski grad Jerusalim.

“17. Verom privede[252] Avraam Isaka kad bi kušan, i jedinorodnoga prinošaše[253], pošto beše primio obećanje,

18. U kojemu beše kazano: u Isaku nazvaće ti se seme;
19. Pomislivši da je Bog kadar i iz mrtvih vaskrsnuti; zato ga i uze za priliku.[254]”

                                                                                                (11,17-19)

17. U ovom stihu se iznosi događaj iz 1.Mojsijeve 22,1-9.

            “Kad bi kušan”. Opisivanje ovog događaja počinje rečima: “Posle šćaše Bog okušati Avrama” (1.Mojsijeva 22,1). Sigurno da je Bog znao unapred šta će Avram da učini. Ovo kušanje nije bilo potrebno da bi Bog znao šta će Avram da učini. Ali Avramu je bilo potrebno da prođe ovo kušanje da bi njegova vera potpuno sazrela. To je bilo najveće iskustvo njegovog života.

            “Jedinorodnog prinošaše” (grč. monogenes = jedinog). Ako mislimo na broj, Isak nije bio jedinorođeni, niti prvorođeni sin Avramov. On je bio njegov “jedini” sin u naročitom smislu. On je jedini od Avramove dece koji je bio dostojan naslednik zaveta.

18. “U Isaku nazvaće ti se seme”. Bog je više puta potvrdio da je Isak onaj u kome će se ispuniti obećanje zaveta. Zato je Avram i pokazao naročitu veru kad je pristao da dragovoljno prinese Isaka na žrtvu po Božjoj zapovesti. Njemu je moglo izgledati da Bog na ovaj način nikako ne može da ispuni svoje obećanje. Ove je reči apostol Pavle uzeo iz 1.Mojsijeve 21,12 da bi bolje objasnio Avramovu veru u vezi sa rečju “jedinorodnog” iz 17. stiha. Isak je bio jedini Avramov sin koji je mogao da bude naslednik obećanja datih Avramu.
19. Pomisao da Bog može da podigne iz mrtvih dala je Avramu hrabrost da žrtvuje svoga sina. Samo tako je stari Avram mogao da dovede u vezu Božje obećanje da će Isak biti naslednik i zahtev da ga žrtvuje. On je verovao da Bog može da podigne Isaka iz mrtvih ako treba tako da bude. Ovim je Avram pokazao veliku veru jer do tada nijedno ljudsko biće nije bilo vaskrslo.

            “Zato ga i uze za priliku”.[255] Avram je Isaka već smatrao mrtvim i kad je Bog iskušao Avrama i Isaka vratio ocu, izgledalo je kao da se Isak povratio iz smrti.

            “20. Verom blagoslovi Isak Jakova i Isava u stvarima koje će doći.”

                                                                                                (11,20)

20. Dalje se iznosi kako je Isak blagoslovio svoju decu – Jakova i Isava.

            Isak, koji je bio telesno slep, nije bio duhovno slep. Njegov plan da blagoslovi prvenca bio je pokvaren. On je znao da to nije bilo bez Božje volje. On je znao da se crni oblaci viju nad njegovom porodicom. Ali, on se uzdao u Boga za sve “stvari koje će doći”.

“21. Verom blagoslovi Jakov umirući svakoga sina Josifova, i pokloni se vrhu palice njegove.

22. Verom se opominja Josif umirući izlaska sinova Izrailjevih, i zapoveda za kosti svoje.”

                                                                                                (11,21.22)

21. Pred svoju smrt Jakov je blagoslovio oba Josifova sina (vidi 1.Mojsijeva 48,1-22). On se tada nalazio u Egiptu. Ali verom u Božje obećanje izrekao je blagoslov nad svojim unucima. Ove blagoslove je izrekao “naslonivši se na vrh štapa svoga”.[256]
22. I Josif, kada je bio na samrti zahtevao je od svoje porodice da njegove kosti ponesu u Obećanu zemlju (vidi 1.Mojsijeva 50,24.25). Tada još nije bilo takvo stanje da se na to pomišljalo, ali on je verovao u Božja obećanja.

“23. Verom Mojsija, pošto se rodi, kriše tri meseca roditelji njegovi, jer videše krasno dete, i ne pobojaše se zapovesti careve.

24. Verom Mojsije, kad bi veliki, ne htede da se naziva sin kćeri faraonove;
25. I volje stradati s narodom Božijim, negoli imati[257] zemaljsku sladost greha:
26. Državši sramotu Hristovu za veće bogatstvo od svega blaga misirskoga; jer gledaše na platu.
27. Verom ostavi Misir, ne pobojavši se ljutine careve; jer se držaše onoga koji se ne vidi, kao da ga viđaše.
28. Verom učini pashu i proljev krvi, da se onaj koji gubljaše prvorođene ne dotakne do njih.
29. Verom pređoše Crveno more kao po suvoj zemlji; koje i Misirci okušavši potopiše se.”

                                                                                                             (11,23-29)

23. Apostol Pavle dalje prelazi na Mojsija. Za vreme njegovog detinjstva vidi se vera njegovih roditelja koji se nisu bojali faraonove zapovesti (vidi 2.Mojsijeva 2,1-10). Kada je Mojsije odrastao ista ta vera se pokazala i kod njega. To sada apostol Pavle opisuje u stihovima 24-29.
24. Mojsije je odbio čast, položaj i vlast jer je verovao u Božji plan za Božji narod. Za jevrejski narod koji je bio u ropstvu ništa nije bilo važnije od vere i nade u Božja obećanja. Samo vera u ova obećanja mogla je da pokrene Mojsija da odbije presto i počasti u Egiptu.
25. Mojsije je imao da bira između prestola najvećeg carstva na zemlji i sjedinjenja sa poniženim i ropskim narodom, ali narodom koji je imao Božja obećanja. On je znao da kao vođa jevrejskog naroda mora da strada jer je narod bio tvrdovrat, buntovan i mrmljao je. Da je izabrao drugi put on bi lično manje stradao.

            “Slast greha”. Mojsije je mogao da misli da je kao faraon imao veću mogućnost da oslobodi svoj narod od ropstva. Ali vladar u Egiptu je morao da bude i sveštenik idolopokloničke vere. Sem toga, na dvoru bi bio izložen više uticaju pokvarenog života.

26. “Sramota Hristova”, tj. trpeti radi Hrista. Mojsije je razumeo obećanje Mesije. On je verom video dolazak semena obećanog Avramu u kome će se svi narodi blagosloviti. Više je cenio Hrista nego svu slavu i bogatstvo u Egiptu, svu moć, dvor, presto i vojsku. On je gledao na obećanja i prednosti zaveta obećanja sa Bogom i rado je to zamenio sa slavom i silom kao što je to kasnije učinio i apostol Pavle.

            “Jer gledaše na platu”. On je svojim očima vere gledao platu od Gospoda i uporedio je sa trenutnom zemaljskom nagradom u vidu egipatskog prestola.

27. “Ne pobojavši se ljutine careve”. Stih 27 govori o Mojsijevom bekstvu iz Egipta; stihovi 28 i 29 o izlasku iz Egipta; a reč “verom” odvaja ove događaje u Mojsijevom životu.

            Iz 2.Mojsijeve 2,11-15 izlazi da se Mojsije pobojao za svoj život i zato odlučio da pobegne iz Egipta. Ali, ovde treba misliti na njegovo staranje i brigu o sudbini sopstvenog naroda, naroda kome su data obećanja. On je mislio da je njegovo bekstvo potrebno za oslobođenje Božjeg naroda. Mojsije je verovao da ga Bog treba i zato je pobegao iz Egipta, a ne iz straha. Kada je ubio Egipćanina on je verovao da će Bog spasti njegov narod bez obzira na ono što će se dogoditi. To je bila zabluda i zbog toga je on morao da pobegne iz Egipta. Njemu je bila potrebna mnogo veća vera nego što ju je imao da bi se ispunila Božja obećanja. Kako bi mogao jedan begunac osuđen na smrt faraonovom odlukom, da očekuje da on oslobodi robove jedne moćne države njegovim nastojanjem? Sve to je izgledalo nemoguće. Sad je bila prilika da se njegova vera vežba i ojača.

28. “Verom učini Pashu i prolivanje krvi”.[258] Posle devetog zla faraon je pretio Mojsiju smrću ako mu još jednom izađe na oči (2.Mojsijeva 10,28). Mojsije je trebalo da ima veliku veru da bi sve učinio što mu je Bog naredio. Faraon je stalno odbijao da pusti Izrailjce da idu.
29. Tom istom verom prešao je Izrailj Crveno more (vidi 2.Mojsijevu14,10-31). Božje oslobođenje izabranog naroda u ovom slučaju iznosi se više nego ma koja druga pomoć i zaštita od strane Boga svom narodu u Starom zavetu.

            “30. Verom padoše zidovi jerihonski, kad se obilazi oko njih sedam dana.”

                                                                                                (11,30)

30. Dalje, apostol Pavle navodi osvajanje Jerihona kao rezultat vere (Isus Navin 6,1-24). S čisto vojničkog gledišta osvajanje Jerihona je bilo ludost i pomišljati. Sve što je Isus Navin učinio bilo je po Božjoj naredbi. Kao vojskovođa on je mogao da napravi bolji plan za osvajanje tvrđave. Ali isus Navin je bio čovek vere, a ne samo dobar vojskovođa. On je imao više poverenja u Boga nego u svoju ratničku sposobnost. Njegovo verno ispunjenje Božjih naredbi dokazuje da je on bio čovek velike vere.

“31. Verom Rava kurva ne pogibe s nevernicima, primivši uhode s mirom, i izvedavši ih drugim putem.”

                                                                                                            (11,31)

31. U stihu 31 apostol Pavle govori o Ravi (vidi Isus Navin 2,1.2; 6,23-25). Izgledalo bi da u ovom nabrajanju junaka vere nema mesta mnogoboškinji Ravi koja je još i bila bludnica. Ali, upravo njeno delo je dokaz velike vere koju treba spomenuti. Njeno se ime spominje i u Matejevom rodoslovu Isusa Hrista (Matej 1,5), kao nekog časnog pretka našeg Spasitelja u telu.

“32. I šta ću još da kažem? Jer mi ne bi dostalo vremena kad bih stao pripovedati o Gedeonu, i o Varaku i Samsonu i Jeftaju, o Davidu i Samuilu, i o drugim prorocima,”

                                                                                                            (11,32)

32. Ova se lista može još nastaviti, kaže pisac, ali gore rečeno je dovoljan dokaz koji potvrđuje načelo da su vera i vernost bitni uslovi za pobožan život.

            Apostol Pavle nije nameravao da navede sve Božje ljude nego samo da iznese primere vere i vernosti koje su potrebne onima koji strpljivo čekaju Hristov dolazak i ispunjenje Njegovih obećanja. On to čini samo radi toga da bi dokazao da mi hrišćani imamo velikog Prvosveštenika koji služi u nebeskom svetištu za nas i podseća sve njih da treba verom da uđu tamo gde se On nalazi.

“33. Koji verom pobediše carstva, učiniše pravdu, dobiše obećanja, zatvoriše usta lavovima,

34. Ugasiše silu ognjenu, utekoše od oštrica mača, ojačaše od nemoći, postaše jaki u bitkama, rasteraše vojske tuđe;
35. Žene primiše svoje mrtve iz vaskrsenja;[259] a drugi biše pobijeni, ne primivši izbavljenja, da dobiju bolje vaskrsenje;
36. A drugi ruganje i boj[260] podnesoše, pa još i okove i tamnice;
37. Kamenjem pobijeni biše, pretrveni biše, iskušani biše, od mača pomreše; idoše u kožusima i u kozijim kožama, u sirotinji, u nevolji, u sramoti;”

                                                                                                (11,33-37)

            33-37. Apostol Pavle podvlači da je vera uzrok pobede u svim životnim okolnostima. U stihovima 33-37 se iznose te okolnosti u kojima su verni ljudi pobedili i prebrodili razne okolnosti.

            Oni verom “pobediše carstva” (kao Isus Navin i David); “učiniše pravdu” (kao Samuilo i Ilija koji su ojačali i podigli pravednost u narodu); “zatvoriše usta lavovima” (kao Samson, David i Danilo); “ugasiše silu ognjenu” (kao tri Danilova druga u Vavilonu); “utekoše od oštrice mača” (kao dvojica uhoda u Jerihonu i David od Saula); “ojačaše od nemoći” (car Jezekija i Josafat); “jaki u bitkama” (kao Samson); “rasteraše vojske” (kao Isus Navin, Devora, Varak i Gedeon); “primiše svoje mrtve” (kao Sunamka[261] i udovica iz Sarepte).

            “A drugi biše pobijeni ne primivši izbavljenje”[262], kao prorok Jeremija.

            “Da dobiju bolje vaskrsenje”, tj. njihovo držanje dokazuje njihovu hrabrost i vernost u časovima teškoća i opasnosti što je opet bilo moguće njima samo zato što su gajili čvrstu veru u svojim srcima da će Bog ispuniti sva svoja obećanja. Oni su verovali da je vredno žrtvovati se i podnositi nevolje da bi dobili pravdu i obećano nasledstvo.

            Dalje, “ruganje i boj podnosiše” (kao Jeremija i apostol Pavle); “pa još i okove i tamnice” (kao Josif i apostoli); “kamenjem pobijeni biše”[263] (prema predanju to se dogodilo proroku Isaiji, a prema biblijskom izveštaju i Stefanu); “iskušani biše” (postoji dugačka lista vernih ljudi i žena koji su doživeli velika iskušenja u svom životu); “od mača pomreše” (kao Godolija[264], sveštenici u Novu[265], kao i Jakov, Jovanov brat); “potucahu se” (kao Ilija i David).

“38. Kojih ne beše dostojan svet, po pustinjama potucaše se, i po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskim.

39. I ovi svi dobivši svedočanstvo verom ne primiše obećanja;[266]”

                                                                                                            (11,38.39)

38. “Kojih ne beše dostojan svet”. Svet i ne zna koliko duguje ovim vernim ljudima koji su bili “so zemlje”.
39. Svi ovi ljudi su svojim životom posvedočili svoju veru. Ali oni još nisu primili obećanje radi kojega su sve to pretrpeli, obećanje koje je dato Avramu i očevima.

            “40. Jer Bog nešto bolje za nas odredi, da ne prime bez nas savršenstva.”

                                                                                                (11,40)

40. “Bog nešto bolje za nas odredi”. Bog, koji od početka zna kraj, odredio je da verni svih vremena dobiju zajednički večno nasleđe. Dar večnog života neće niko primiti ranije ili imati neko prvenstvo.

            “Nešto bolje” ne znači nešto bolje od obećanja nego mogućnost da se svi verni odjednom sjedine.

            “Da ne prime bez nas”. Prema Božjem planu dato nam je vreme u kom treba da razvijemo svoj karakter i pripremimo se da primimo nasleđe određeno svetima.

            Mi imamo kao i oni istu priliku. U Jevrejima 12,1 se iznosi zaključak svega rečenog rečima: “Zato…da odbacimo svako breme…i s trpljenjem da trčimo”. “Savršenstvo” o kome ovde govori apostol Pavle je večni život obećan Avramu i ocevima.

“/12/ 1. Zato dakle i mi imajući oko sebe toliku gomilu[267] svedoka, da odbacimo svako breme i greh koji je za nas prionuo, i s trpljenjem da trčimo u bitku koja nam je određena.

2. Gledajući na načelnika vere i svršitelja Isusa[268], koji mesto određene sebi radosti pretrpe krst, ne mareći za sramotu, i sede s desne strane prestola Božijega.”

                                                                                                (12,1.2)

            1-2. Jevrejima 12,1.2 je zaključak kojim se završava izlaganje 11.glave. To se jasno vidi iz reči: “Zato dakle”.

            “Imajući oko sebe toliku gomilu svedoka”. Gde god se okrenemo u prošlosti mi nalazimo “svedoke” vere i vernosti koji su se uzdizali nad svakom okolnošću.

            “Gomila svedoka”[269] znači mnoštvo svedoka ili “vojska svedoka”. Apostol Pavle se služi ovom metaforom da bi predstavio hrišćane kao borce koji se pripremaju da pođu u arenu gde se nalaze posmatrači koji sede po redovima, jedni iznad drugih svuda naokolo. Borac gleda oko sebe, posle pobede u borbi, mnoštvo lica koja ga okružuju slično oblaku.

            “Svedoci” tj. borci vere spomenuti u 11.glavi završavaju borbu s radošću posle napora i teškoća. Njihova vernost i istrajnost su im doneli pobedu u borbi života. Svesni da su oči svih vekova uprte u njih dobijaju snagu i volju da ulože svaki napor da bi izašli kao pobednici. Ova slika je bila dobro poznata i popularna u celom Sredozemnom basenu, te je zato poznata svakom čitaocu. Apostol Pavle često upotrebljava ovu sliku da bi pokazao rad jednog misionara među mnogobošcima.

            “Da odbacimo svako breme”.  U ovoj metafori breme je nešto nepotrebno, suvišno za borca ili trkača. Ljudi vere neće nikada oklevati da napuste sve što bi im smetalo da ostvare svoj cilj. Apostol Pavle prepušta svakom čitaocu da pronađe šta njega sprečava da uspe u trci.

            “I greh koji je za nas prionuo”. Svaki čovek ima nešto što mu smeta u trci. Kada izvojuje pobedu nad nekim određenim grehom javlja se drugi koji hoće da zagospodari čovekom. Na putu spasenja moraju da se izvojuju mnoge bitke jedna za drugom. Ma kakav da je greh koji je prionuo za nas mi moramo da ga odbacimo kao što trkači odbacuju svoje odelo i pripremaju se za trčanje.

            “I s trpljenjem da trčimo u bitku”. “Trpljenje” (grč. hupomone = istrajnost, čvrstina, trpljenje) je vrlina koja je potrebna hrišćanima za ceo život.

            “Gledajući na načelnika vere i svršitelja Isusa”.[270] Samo Isus daje milost i snagu da pobedimo svaku teškoću i izdržimo do kraja. Opasno je da skrenemo pogled sa Isusa, pa makar i za trenutak kao što je činio apostol Petar (Matej 14,24-32). Isus je jedini izvor snage. Zato moramo stalno biti u vezi sa Njim jer nas samo On može ojačati da bi izdržali do kraja i pobedili.

            “Načelnika vere” (grč. arhegos = vođa, poglavar). U Delima 3,15; 5,31 se ova reč prevodi sa “princ”, a u Jevrejima 2,10 sa “poglavar”, a odnosi se na Hrista. Hristos je centar plana spasenja i izvor milosti Božje. On je pozvao palog čoveka iz mraka greha u svetlost evanđelja. On čisti čoveka od njegovog ranijeg života u grehu i osposobljava ga da postane Božje dete. On nas opravdava svojom milošću, svojom žrtvom na Golgoti.

            “Svršitelj” (grč. teleiotes = svršitelj, usavršitelj). Opravdanje je samo početak hrišćanskog iskustva (vidi 6,1; uporedi 2.Petrova 3,18). Mi treba da rastemo u poznanju našeg Spasitelja i idemo iz pobede u pobedu nad gresima koji nas napadaju. Naš karakter treba da se menja obnovljenjem našeg razuma (Rimljanima 12,2), a to je delo Hrista koji stanuje u nama (Galatima 2,20), kao “svršitelja vere”. To je delo posvećenja (uporedi Matej 5,48).

            “Koji mesto sebi određene radosti pretrpe krst”.[271] Isus je pretrpeo smrt na krstu radi oslobođenja sveta od greha. Ovo treba ovako da razumemo. Kada gledamo na krst sa ljudske tačke gledanja, mi možemo da vidimo veru u budućnost koja je i dala Hristu snagu da pretrpi patnje i sramotu na krstu i, najzad, smrt. Zato prorok Isaija kaže: “Videće trud duše svoje i nasitiće se” (Isaija 53,11). Radost da jednom bude s otkupljenima iz svih vekova bila je pobuda našeg Spasitelja koja mu je donela veliku radost kada je patio u Getsimanskom vrtu i na krstu na Golgoti. Hristos je pretrpeo krst i time nam pokazao primer da i mi pretrpimo u našem ličnom sukobu sa silama tame. On je pretrpeo krst da bismo mi dobili krunu.

            “Ne mareći za sramotu”. Nevolje ovog sveta nisu ništa u poređenju sa slavom koja će se pokazati (Rimljanima 8,18) i zato ne treba da gledamo na njih. Mi se “radujemo” premda smo ponekad žalosni zbog različitih napasti (1.Petrova 1,6). Sve treba da držimo za štetu prema prevažnom poznanju Hrista Isusa Gospoda svojega (Filibljanima 3,8).

PRIMERNI I PORED NEVOLJE I PROGONSTVA

  (12,3-13)

“3. Pomislite dakle na onoga koji je takovo protivljenje protiv sebe od grešnika podneo, da ne oslabe duše vaše i da vam ne dotuži.[272]

4. Jer još do krvi ne dođoste boreći se protiv greha,
5. I zaboraviste utehu[273] koju vam govori, kao sinovima:[274] sine moj, ne puštaj u nemar karanja Gospodnja,[275] niti gubi volje kad te on pokara;
6. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima.”

                                                                                                (12,3-6)

3. “Pomislite na Onoga”. Hristos je ovo podneo i mi možemo podneti. Nijedan čovek nije podvrgnut takvoj poslušnosti i disciplini kao Isus.

            “Protivljenje”[276]. Neprijateljstvo od strane sveštenika, starešine, pismoznalaca i fariseja pratilo je stalno Hrista u Njegovoj službi na zemlji. I sam Njegov narod se okrenuo protiv Njega i tražio Njegovu smrt.

            “Da ne oslabe duše vaše i da vam ne dotuži”.[277] Kada uporedimo teret koji je Hristos nosio, sa našim, naš nam izgleda lak. Zato ako gledamo na Hrista i vidimo šta je sve On podnosio, svaku teškoću ili razočarenje koje susrećemo snosićemo lakše.

4. “Još do krvi ne dođoste”. Ovo znači ustvari do smrti. Ovde još važi ona metafora iz stiha 1 i 2. Hrišćanin je još u areni, a oko njega je “oblak svedoka” koji ga pažljivo posmatraju. On je suočen sa neprijateljem koji ga očekuje da stupi sa njim u sudbonosnu bitku. Hrišćanin još nema iskustva u svemu što zli mogu da iznesu protiv njega, niti treba da misli da je više patio u borbi protiv greha nego što Bog očekuje od njega. On je pozvan da se suproti iskušenjima na koja nailazi u sukobu u ovoj sudbonosnoj bici. I sam Isus je ušao u ovu borbu sa silama tame, borbu koja se završila na krstu. Mučenici “su došli do krvi”, ali oni kojima je ova Poslanica upućena još nisu pozvani na ono što su Isus i učenici podneli.
5. “I zaboraviste utehu”. Često hrišćani zaborave značaj teških iskušenja i to im smeta da prime pouke koje treba da nauče. Oni uviđaju da Bog dozvoljava da ovakva iskušenja naiđu na njih. Ali kada dođu oni se žale na njih. Ipak, Bog im pruža u takvim časovima utehu ili ohrabrenje koje neki brzo zaborave.

            Izraz “sine moj” je vrlo čest u Solomunovim pričama odakle je i uzet. On ukazuje na Oca koji ljubi.

            “Ne puštaj u nemar karanja Gospodnja”. Reč oligoreo znači olako misliti, tj. kada se nešto ne uzme ozbiljno. Svrha reda i discipline je da se stvori neki utisak, a ako njega nema to ničemu ne služi.

            “Karanja” (grč. paideia = disciplina, poučavanje, popravljanje potiče od reči paidion = dete). Ovo karanje ili disciplina je vežbanje koje popravlja, formira, ojačava i usavršava karakter. To je proces koji priprema vaspitanika na odgovornost u kasnijem životu. Sva ova iskušenja i iskustva su od Gospoda jer ništa se ne može dogoditi ako On nije dozvolio. Bog nije uzročnik patnji i nevolja, iako On dozvoljava da one dođu na čoveka.

            “Niti gubi volje kad te On pokara”[278] (grč. ekluo = postati nezadovoljan, izgubiti hrabrost). Učenik koji klone i obeshrabri se ne može nikada da napreduje u školi iskustva. Onaj koji gubi hrabrost i sve napušta treba da gleda na Isusa.

6. Najpre moramo da mislimo da se Bog ne gnevi na nas nego nas voli kao dobar Otac koji će nam pomoći da primimo potrebnu pouku. Često nisu to sam red i disciplina po sebi koji nam život čine teškim, nego naš stav prema njima. Nikom nije ugodno kada se pokara, a još manje kada se kazni. Tada nastupa reakcija koja se pokazuje u gnevu, preziranju ili klonulosti.

            Najbolji put da se sve to izbegne je da se popusti redu i disciplini. Od ovakvog mudrog držanja uvek se ima koristi.

“7. Ako trpite karanje, kao sinovima pokazuje vam se Bog:[279] jer koji je sin kojega otac ne kara?

8. Ako li ste bez karanja, u kome svi deo dobiše,[280] dakle ste kopilad, a ne sinovi.
9. Ako su nam dakle telesni očevi naši karači,[281] i bojimo ih se,[282] kako da ne slušamo oca duhova, da živimo?
10. Jer oni za malo dana, kako im ugodno beše, karahu nas;[283] a ovaj na korist,[284] da dobijemo deo od njegove svetinje.[285]
11. Jer svako karanje kad biva ne čini se da je radost, nego žalost;[286] ali posle daće miran rod pravde onima koji su naučeni njime.”

                                                                                                            (12,7-11)

7. “Ako trpite karanje, kao sinovima pokazuje vam se Bog”.[287] Mudri roditelji ne oklevaju da dovedu u red decu kada je to potrebno. Red i poslušnost su pravo, dužnost i odgovornost roditelja.

            “Jer koji je sin kojega otac ne kara?”[288] Nijedno dete se ne rađa sa savršenim karakterom. Zato su potrebni red i poslušnost da bi deca primila korisna i potrebna uputstva za život i bila na blagoslov svoje porodice.

8. “Ako li ste bez karanja”. Deca koja ne znaju za red i disciplinu nemaju pripremu potrebnu za dužnosti i odgovornosti u životu. Roditelji koji zanemare red i disciplinu odgovaraće Bogu za to. Ne bi bilo pravo ni dobro kada bi naš nebeski Otac zanemario da nas drži u redu i disciplini, ili da nas štiti u prilikama koje bi nam pomogle da se ojačamo u redu i poslušnosti. Bog nas ne smatra za kopilad nego za svoju zakonitu decu.
9. “Ako li su nam dakle telesni očevi naši karači, i bojimo ih se”. Ovde iznosi apostol Pavle poređenje između reda i poslušnosti zemaljskim roditeljima i nebeskom Ocu. Poštovanje i poslušnost ma kog autoriteta je temelj mira, sklada i sigurnosti, a osobito poštovanja prema Tvorcu.

            “Kako da ne slušamo Oca duhova, da živimo?” Zar da ne slušamo, priznajemo i pokorimo se redu i disciplini našeg Gospoda? Zar da ne primimo pouke i savete našeg nebeskog Oca kada deca to čine prema svojim zemaljskim roditeljima?

            “Oca duhova” (grč. pneumata = život bića, životi). Bog je izvor svakog života i svakog bića. Ovaj izraz je u suprotnosti izrazu “telesni ocevi”. Ako mi već poštujemo red i disciplinu jednog telesnog oca, kome dugujemo telesnu egzistenciju, koliko bi više trebalo da slušamo i poštujemo savete i opomene za popravljanje našeg nebeskog Oca koji nam je dao život.

10. Za vreme detinjstva telesni roditelji karaju svoju decu, ali naš nebeski Otac nas kara kroz ceo život. Telesni roditelji su to činili kako je njima izgledalo pametno i dobro, ali naš nebeski Otac nas kara samo na našu korist. On nikada ne kara iz zablude, sebičnih pobuda ili pogrešnog mišljenja. Zato treba još više da obratimo pažnju na red i poslušnost prema Njemu.

            “Da dobijemo deo od njegove svetinje”.[289] Cilj Božjeg reda i poslušnosti je promena našeg karaktera.

11. Vreme i iskustvo su potrebni da bi umeli da procenimo značaj ovakve discipline. Tek kada dete odraste ono može da primeti da su roditelji i vaspitači učinili sve za razvijanje njegovog karaktera. Cenjenje toga je i dokaz naše zrelosti. Zreo hrišćanin ume da ceni vrednost iskustva u životu, jer je sam prošao kroz sve to. Takav i uviđa da je nerazumevanje i necenjenje reda i discipline znak detinjstva i nezrelosti.

            “Ali pošto dade miran rod pravde”. Životinje žive same za sebe u sadašnjosti. Osobina inteligentnog bića je da ume da misli i planira za budućnost. On to čini pomoću pamćenja i razmišljanja. On može da ima mišljenje o ovom stanju, iskustvu i budućnosti i da prema tome odlučuje i radi razumno. Sposobnost da se odmere sadašnjost, prošlost i budućnost, ispita napredak i donesu mere koje treba da se preduzmu zavisi od zrelosti nekog bića. Tako je i sa hrišćanskom zrelošću u pogledu životnog iskustva, rada i samodiscipline. Od toga zavise sadašnjost i večnost. Samodisciplina i disciplina nam je naročito potrebna kad se pojavi sukob između pojedinih želja, nagona i načela. Disciplina radi na tome da se ovaj sukob ukloni i odstrani nesklad sa načelima. Ona donosi mir. Ko joj se pokori on nalazi mir sa sobom, bližnjima i Bogom.

            “12. Zato oslabljene ruke i oslabljena kolena ispravite[290],

13. I staze poravnite nogama svojima,[291] da ne svrne što je hromo,[292] nego još da se isceli.[293]”

                                                                                                            (12,12.13)

12. “Zato oslabljene ruke i oslabljena kolena ispravite”.[294] Sazreo hrišćanin neće nikada klonuti i iznemoći kada se podvrgava redu i disciplini.

            Klonule ruke i iznemogla kolena su suprotnost izdržljivosti. Kada razumemo potrebu i značaj reda i discipline i imamo poverenja u mudrost i vođstvo nebeskog Oca, mi se nećemo predati osećanjima, obeshrabrenju i neradu.

            Mnogi hrišćani imaju iznemogla kolena i klonule ruke. Umesto da se pokore i budu poslušni, oni krive druge za nevolje u kojima se nalaze. Oni odbijaju mogućnost da razviju svoj karakter koji im Bog pruža. Vrlo brzo se pokaže gorčina u njihovom životu umesto “miran rod pravde” (stih 11).

13. “I staze poravnite nogama svojim”. Protivljenje da prihvatimo red i disciplinu u našem životu dovodi do pogrešnog puta. Zreo hrišćanin se trudi da “popravi staze”. On se hrabro i sa poverenjem prihvata vežbanja u disciplini koja mu je potrebna da bi pravilno obrazovao uravnoteženi karakter. On ne traži način da izbegne red i disciplinu.

            “Da svrne što je hromo, nego da se još isceli”. Reč “svrne” (grč. ektrepo = okrenuti se, vratiti se) nema jasan smisao, ali svaka hromost stvara teškoće pri hodanju. Ako je noga iščašena onda čak ne može ni da hoda. Apostol Pavle ovde opominje da ako nismo na pravom putu kojim može jedan hromi da hoda, postoji opasnost da iščašimo nogu i onda ne možemo više da hodamo. Zato nas oklevanje da prihvatimo red i disciplinu dovodi u još veću poteškoću. Otuda se mudri hrišćanin drži pravoga puta; on traži i upotrebljava pravi lek. Ako se uzme pogrešan lek onda je još gore.

1. PRIMERNI IAKO IMAMO ISKUŠENJA

(12,14-29)

            “14. Mir imajte i svetinju[295] sa svima; bez ovoga niko neće videti Gospoda.

15. Gledajte da ko ne ostane bez blagodati Božije: da ne uzraste kakav koren gorčine, i ne učini pakost, i tim da se mnogi ne opogane.
16. Da ne bude ko kurvar ili opoganjen, kao Isav,[296] koji je za jedno jelo dao prvorodstvo /prvenaštvo/ svoje.
17. Jer znate da je i potom, kad šćaše da primi blagoslov,[297] odbačen; jer pokajanje ne nađe mesta, ako ga i sa suzama tražaše.”

                                                                                    (12,14-17)

14. “Mir imajte i svetinju sa svima”. Pošto je apostol Pavle do sada govorio o ličnim problemima hrišćana, prelazi on sada na hrišćanske odnose sa bližnjima.

            Samo čisto srce može da vidi Boga.

15. Mi moramo da se borimo da bi ušli u Božje carstvo (vidi Dela 14,22). “Da ko ne ostane bez blagodati”. Reč “ostane” znači da bude isključen, da ne propusti, da ne postigne. Ovo označava stalno propuštanje ili padanje, a ne samo jedan propust.

            “Da ne uzraste kakav koren gorčine”. Ova izreka je izrečena na temelju 5.Mojsijeve 29,18 po LXX. Tamo je reč o opomeni protiv idolopoklonstva, a ovde kao da je reč o nekoj osobi koja se opominje da se ne svađa u crkvi i da ne pravi nemir među braćom. Ovakvi upletu mnoge u svoje mreže i tako se stvara nezadovoljstvo i buna.

            16.“Da ne bude ko kurvar ili opoganjen kao Isav” (grč. bebelos = svetski, nepobožan). Da ne postane ko bludnik ili čovek koji ne ceni ono što je sveto, čije su želje ili ideali stvari ovog sveta.

17. Isav je odbijen i posle kada je tražio blagoslov. “Jer pokajanje ne nađe mesta”. Dugogodišnji Isavov telesni život onemogućio mu je da ozbiljnije shvati odgovornosti života. Njegov razum i karakter bili su obrazovani po njegovoj volji. On se nije pokajao za svoj telesni život kad je prodao svoje pravo prvenaštva. On je hteo da ga proda, ali to nije bilo moguće. On ga je izgubio zauvek svojom krivicom. Samoobrazovani karakter je onemogućio da ima prava i odgovornosti.

“18. Jer ne pristupiste ka gori koja se može opipati, i ognju razgorelom, oblaku, i pomrčini, i oluji,[298]

19. I trubnom glasu,[299] i glasu reči, kojega se odrekoše oni koji čuše, da ne čuju više reči /glas/[300];
20. Jer ne mogahu da podnesu ono što se zapovedaše: ako se i zver dotakne do gore, biće kamenjem ubijena.
21. I tako strašno beše ono što se vide da Mojsije reče: uplašio sam se i drhtim.
22. Nego pristupiste[301] k Sionskoj gori, i ka gradu Boga živoga, Jerusalimu nebeskome, i mnogim hiljadama /milijardama/ anđela,
23. K saboru i crkvi prvorodnih kiji su napisani[302] na nebesima, i Bogu, sudiji sviju, i duhovima savršenih pravednika,[303]
24. I k Isusu, posredniku zaveta novoga, i krvi kropljenja, koja bolje govori negoli Aveljeva.”

                                                                                    (12,18-24)

18. “Jer ne pristupiste”. Stihovi 18-21 iznose iskustvo iz 2.Mojsijeve 19,9-25. Kao što su Izrailjci nekada pristupali Sinajskoj gori i čuli Božji glas, tako i hrišćani “pristupaju gori” i slušaju Hristov glas.
19. Ovde se opisuje kako se i sam Mojsije uplašio od onoga što je video i čuo, a naročito Božjeg glasa.
20. Kad je narod stajao prema Tvorcu i sudiji sveta to je bilo strašno. Utisak je bio vrlo velik na narod koji tako nešto nije do sada doživeo.
21. I sam Mojsije je drhtao.
22. U stihu 22 apostol Pavle govori o iskustvu hrišćana koji kao da su se okupili oko Božjeg prestola na nebu.

            “Sionska gora” je ime brda na kom je sazidan stari  Jerusalim (1.Mojsijeva 48,2). To je pesničko ime za Jerusalim, osobito u duhovnom pogledu.

23. “K saboru i crkvi prvorođenih”.[304] To je skup prvorođenih tj. novorođenih čija su imena napisana na nebu u knjizi Jagnjetovoj.

            “I Bogu sudiji svih”. Bog koji je zakonodavac na Sinaju javlja se na Sinaju kao sudija sviju da sudi svima po zakonu koji je objavio na Sinaju. Kad bude sudio svima kao sudija i to će biti strašno kao kada je dao svoj zakon.

            “I duhovima savršenih pravednika”[305], tj. pravednika koji su Hristovom žrtvom došli do savršenstva.

            Reč “pneumata” neki prevode sa “duhovi” u smislu svesnog postojanja van tela, ali to se tvrđenje ne može održati na osnovu ovog stiha. To je samo unapred utvrđena pretpostavka onih koji veruju u besmrtnost duše.

            Svaki pravi hrišćanin je “savršeni pravednik”. Ovaj stih govori o ovakvim ljudima, a ne kao skupljanim mrtvima svih vekova pred sudijom sveta. Oni će se tek sakupiti pred Božjim prestolom; svi mrtvi i živi pravednici. Ovo je slikovito prikazivanje spasenih koje apostol Pavle upotrebljava na više mesta (vidi 4,16 i dr.).

24. “I krvi kropljenja”. Ovde se misli na Hristovu krv pomirenja kojom je potvrđen novi zavet, a kojom je i greh oprošten. Hristova krv bolje govori od Aveljeve u tom smislu što Aveljeva vapi za osvetom, a Hristova govori o milosti i oproštenju.

“25. Ali gledajte da se ne odrečete onoga koji govori;[306] jer kad oni ne utekoše koji se odrekoše onoga koji prorokovaše na zemlji,[307] a kamoli mi koji se odričemo nebeskoga,[308]

26. Kojega glas potrese onda zemlju, a sad obeća govoreći:[309] još jednom ja ću potresti ne samo zemlju nego i nebo.
27. A što veli: još jednom, pokazuje da će se ukinuti ono što se pomiče, kao stvoreno,[310] da ostane ono što se ne pomiče.
28. Zato, primajući carstvo nepokolebano, da imamo blagodat kojom služimo za ugodnost Bogu, s poštovanjem i sa strahom.[311]
29. Jer je Bog naš[312] oganj koji spaljuje.”

                                                                                                (12,25-29)

25. U stihovima 25-29 apostol Pavle iznosi zaključak dokaza koje je naveo u stihovima 18-24. Izrailj se uplašio Božjeg glasa na Sinaju, a hrišćani su pod jakim utiskom jer se pojavljuju pred sudijom i posrednikom Novog zaveta. Izrailj je odbio da posluša Božji glas i to je opomena hrišćanima. Apostol Pavle ih opominje da ne naprave istu grešku kao i Izrailj.
26. Ovaj stih je uzet iz Knjige proroka Ageja 2,6.7. Ovo proročanstvo se odnosi na hram koji je bio podignut posle vavilonskog ropstva u vezi sa prvim Hristovim dolaskom. Apostol Pavle ovo sada primenjuje na drugi Hristov dolazak.
27. Izraz “još jednom” nagoveštava da će drugo tresenje biti na kraju. Posle njega nema više. Ovo tresenje se odnosi na sve što je greh učinio. Ovaj grešni svet i sve što je na njemu proći će kada Gospod progovori i pokrene sve što se može pokrenuti. Tada će ostati samo “ono što se ne pomiče”, tj. Božje carstvo s “duhovima savršenih pravednika” (stih 23).
28. Najzad apostol Pavle opisuje Božji narod na zemlji kao da su već primili obećano nasleđe.

            “Da imamo blagodat kojom služimo”.[313] Bogu treba da zahvalimo zato što Bog rado prima kad je s poštovanjem i sa strahom.

29. Da je “Bog naš oganj koji spaljuje” vidi se najbolje na Sinaju. Oganj poslednjih dana će spaliti sve prionule za greh.

PRIMERI U SVAKIDAŠNJEM ŽIVOTU

(13,1-17)

            Ovo poglavlje se sastoji od niza ohrabrenja u različitom pravcu (stihovi 1-7) i na kraju od ličnih pozdrava (stihovi 18-25).

            “1. Ljubav bratinska da ostane među vama.[314]

2. Gostoljubivosti ne zaboravljajte;[315] jer neki ne znajući iz gostoljubivosti primiše anđele na konak.[316]”

                                                                                                (13,1.2)

1. Apostol Pavle bodri braću na bratsku ljubav.
2. Izgleda da su neki bili veoma zauzeti svojim poslovima tako da nisu obraćali dovoljno pažnje na svoju braću. Kada crkva raste nastaje ova opasnost. U ono vreme na strance i na putnike se gledalo s podozrenjem. Zato je trebalo primiti braću putnike. To je vezano sa izdacima. Ali hrišćani treba da nađu načina i sredstva da bi izrazili svoje gostoprimstvo. Tako su postupili i Avram (1.Mojsijeva 18,1-8), Lot (1.Mojsijeva 19,1-3), Gedeon i drugi. Gostoprimstvo ima svoju platu na konačnom suđenju (Matej 25,35).

“3. Opominjite se sužanja kao da ste s njima svezani, onih kojima se nepravda čini kao da ste i sami u telu.”

                                                                                    (13,3)

3. Služenje braći u zatvoru je druga važna služba o kojoj će biti reči na poslednjem suđenju (Matej 25,36). Hrišćanin treba da pomisli kako bi njemu bilo da je on u takvoj situaciji. On ne treba da pita da li je njegov brat zaslužio tu pomoć. Dosta je da zna da mu je potrebna pomoć.

“4. Ženidbu da drže svi u časti, i postelja ženidbena da bude čista;[317] a kurvarima[318] i preljubočincima sudiće Bog.

5. Ne budite srebroljupci[319]; budite zadovoljni onim što imate. Jer on reče: neću te ostaviti, niti ću od tebe odstupiti;
6. Tako da smemo govoriti: Gospod je moj pomoćnik[320], i neću se bojati; šta će mi učiniti čovek?[321]”

                                                                                    (13,4-6)

4. “Ženidbu da drže svi u časti”.[322] Brak je ustanova koju je dao sam Tvorac da bi poslužila na blagoslov čoveku. Kad se Njegovi dobri saveti prihvate služe na blagoslov u porodici. Kada su pojmovi o braku izopačeni onda on ne može da bude “u čistoti”. Brak nije sredstvo za ljudske strasti, nego ova intimna veza treba da bude plemenita i neizveštačena. Bog će kazniti one koji žive bludno ili perverzno.
5. Kad bi čovek naučio da bude zadovoljan onim što ima i da ne želi što je tuđe, rešili bi se mnogi problemi koji muče ljudsku dušu.
6. Stih 6 je citat iz Psalma 11,6.8 (LXX).

“7. Opominjite se svojih učitelja koji vam kazivaše reč Božiju[323]; gledajte na svršetak njihova življenja, i ugledajte se na veru njihovu.”

                                                                                                (13,7)

7. Crkvene vođe su poučavale članove. Tih pouka treba oni da se sete. Sem toga, treba da misle i na one junake vere koji su spomenuti u Jevrejima 11. Treba misliti na rezultate njihovog života.

            “8. Isus Hristos juče je i danas onaj isti i vavek.

9. U nauke tuđe i različne ne pristajte;[324] jer je dobro blagodaću utvrđivati srca, a ne jelima, od kojih ne imaše koristi oni koji živeše u njima.[325]
10. Imamo pak oltar[326] od kojega oni ne smeju jesti koji služe skiniji.
11. Jer kojih životinja krv unosi poglavar sveštenički u svetinju za greh, onih se telesa spaljuju izvan okola.
12. Zato Isus, da osveti narod krvlju svojom, izvan grada postrada.
13. Zato dakle da izlazimo k njemu izvan okola, noseći njegovu sramotu.
14. Jer ovde nemamo grada koji će ostati,[327] nego tražimo onaj koji će doći.
15. Kroz njega dakle, da svagda prinosimo Bogu žrtvu hvale, to jest plod usana koje priznaju ime njegovo.
16. A dobro činiti i davati milostinju ne zaboravljajte; jer se takvim žrtvama ugađa Bogu[328].”

                                                                                                            (13,8-16)

8. Stih 8 treba da pripremi za opomenu iz stiha 9. Pošto se Isus ne menja i vest o Njemu se nikada neće promeniti.
9. “U nauke tuđe i različite ne pristajte”. Neki su lako padali pod uticaj drugačijeg, lažnog učenja. Pošto nisu imali duhovnog iskustva nisu umeli da razlikuju između istine i zablude i pored Svetog pisma.

            “Blagodaću utvrđivati srca”. Hristova blagodat je najbolja zaštita protiv lažnog učenja.

            “A ne jelima”. Svakako su neki, s Pismom u ruci, učili da je neko pridržavanje u pogledu ishrane dokaz prave vere. Ali apostol Pavle iznosi u Rimljanima 14,17 načelo o ovakvim pitanjima. On napominje da oni koji tako vatreno iznose svoje tvrđenje nisu ni sami imali od takvog učenja koristi. Ovde je svakako reč o nekom judaiziranju koje je jako smetalo prvoj hrišćanskoj crkvi.

10. U stihu 10 apostol Pavle napominje da su u starozavetnom obredu sveštenici i Leviti dobijali deo od žrtve koja se prinosila na žrtveniku. Izgleda da je lažna nauka spomenuta u stihu 9 isticala značaj ili važnost za hrišćane da obavljaju starozavetne obrede koji imaju veze sa jelom i pićem.

            Oni su tvrdili , izgleda, da se vršenjem ovakvih radnji postiže velika svetost. Ali hrišćani imaju žrtvenik – krst na Golgoti koji daleko premašuje žrtvenik, kao što i sama žrtva na krstu premašuje životinjsku žrtvu u starozavetnom obredu.

            “Od kojega oni ne smeju jesti”. U starozavetnom obrednom uređenju sveštenici i Leviti imalu su ugledan položaj i naročita prava. Ali kada su odbacili Isusa bili su nedostojni i pored svog položaja da uzimaju učešća u ovakvim pravima na koja verni hrišćani imaju prava. Izgleda da je apostol Pavle mislio na hleb i vino sa Gospodnje trpeze tj. večere Gospodnje.

11. U ovom stihu apostol Pavle podseća na starozavetni propis kada sveštenik unosi u svetište krv žrtve za greh (na primer: žrtva prvosveštenika ili celog zbora); sveštenik nije smeo da jede od mesa te žrtve nego je ona trebalo da se spali izvan okola, logora (3.Mojsijeva 6,30).

            Slično je i Isus izvan grada postradao (stih 12), posle čega je On sam služio svojom vlastitom krvlju u nebeskom svetištu. U Starom zavetu sveštenik nije smeo da jede od ovakve žrtve. Ali Isus kaže: “Uzmite, jedite, ovo je telo moje koje se za vas lomi.” (1.Korinćanima 11,24).

12. Da bi mogao da služi svojom vlastitom krvlju u nebeskom svetištu u korist grešnika Isus je stradao izvan grada.
13. “Zato dakle da izađemo k Njemu izvan okola”. Hrišćani iz judejstva ne mogu više da nađu Mesiju u obredima i ceremonijama jevrejske vere. Jevreji su se smatrali građanima Jerusalima. Ali, ako su našli Spasitelja oni moraju da izađu za Njim izvan Jerusalima (van granica judejstva).

            Sada, na kraju ove Poslanice, apostol Pavle poziva hrišćane iz judejstva da se odreknu judejstva i svoj pogled uprave na Isusa Hrista i Njegovu službu kao prvosveštenika u nebeskom svetištu.

            “Noseći njegovu sramotu”, kao oni koji su pošli za Isusom kao osuđenim zločincem iz grada na Golgotu. Hrišćani iz judejstva su morali, izloženi mržnji svojih sugrađana Jevreja, da okrenu leđa starozavetnom načinu bogosluženja kao sredstvu spasenja.

14. Jevreji su gledali na “grad koji će ostati”, tj. na Jerusalim koji treba večno da ostane. Oni su se osećali sigurni samo u judaizmu.

            Ali hrišćani nemaju “grad koji će ostati”. Oni ne teže i ne uzdaju se u zemaljski grad ili verski sistem. Hrišćani su bili uskoro svedoci propasti ovog grada, starog Jerusalima. Oni treba da traže i teže novom Jerusalimu kao i Avram, otac vere (1,10).

15. Kroz Hrista koji je izašao izvan grada treba da prinosimo Bogu žrtve hvale umesto žrtve u hramu kao što propisuje Mojsijev zakon. Hrišćani treba da prinose uvek hvalu kao plod usana koje priznaju Njegovo ime.
16. Dobro činiti i davati milostinju – to je služba bližnjima. To su žrtve kojima se ugađa Bogu, jer Bog neće više životinjskih žrtava. On sada traži duh žrtvovanja. To je “vera čista i bez mane pred Bogom” (Jakov 1,27). Obredi i ceremonije ne znače više ništa za Boga. On traži od ljudi da mu služe “duhom i istinom” (Jovan 4,23), tj. da odsjajuju Njegovim karakterom i pokažu ljubav i odanost prema Njemu i bližnjima.

“17. Slušajte učitelje[329] svoje i pokoravajte im se, jer se oni staraju za duše vaše, kao koji će dati odgovor, da to s radošću čine, a ne uzdišući; jer vam ovo ne pomaže.[330]”

                                                                                    (13,17)

17. Bog je postavio vođe i pastire svom stadu i traži od njih da se pokoravaju onima koji se staraju o njima kao što se i oni pokoravaju svom Učitelju. Ove vođe i pastiri odgovorni su Bogu za Njegovo stado i On će tražiti obračun od njih kao svojih pastira.

“18. Molite se Bogu za nas. Jer se nadamo da imamo dobru savest, starajući se u svemu dobro da živimo.

19. A odviše[331] molim činite ovo, da bi se pre vratio k vama.
20. A Bog mira, koji izvede iz mrtvih velikoga pastira ovcama, krvlju zaveta večnoga, Gospoda našega Isusa Hrista,
21. Da vas savrši u svakome delu dobrom,[332] da učinite volju njegovu, čineći u vama što je ugodno pred njim, kroz Isusa Hrista, kojemu slava va vek veka. Amin.”

                                                                                    (13,18-21)

18. Kao čovek velikog iskustva i duhovne snage apostol Pavle podseća braću da se mole za vođe i pristave. On veruje u ovakve iskrene molitve i ceni ih.
19. Ove reči dokazuju kako pisac ozbiljno opominje slušaoce ove Poslanice da se mole Bogu. On lično veruje u silu molitve.

            Iz stiha 23 može da se vidi da je i Timotije bio u zatvoru u to vreme, a ovaj pisac Poslanice slobodan. Ako apostol izađe iz zatvora, obojica će ih posetiti.

            20-21. Ovi stihovi sadrže Pavlov apostolski blagoslov čitaocima ove Poslanice. On im želi da svoje delo svrše, tj. da Božju volju bolje upoznaju i da je sprovedu u svom životu.

            “22. Molim vas pak, braćo, primite reč poučenja[333]; jer ukratko napisah i poslah vam.”

                                                                                                (13,22)

22. Ovaj stih sadrži reči ohrabrenja da prihvate njegove savete i opomene.

            “23. Znajte da je otišao naš brat Timotije, s kojim, ako skoro dođe, videću vas.”

                                                                                    (13.23)

23. Ovaj stih se može protumačiti tako da je u vreme pisanja ove Poslanice i Timotije isto bio u zatvoru. Pavle se ipak nada da će ih oni obojica uskoro posetiti.

“24. Pozdravite sve učitelje[334] svoje i sve svete. Pozdravljaju vas braća, koja su iz Talijanske.[335]

25. Blagodat sa svima vama. Amin.”

                                                                                                (13.24.25)

24. Na kraju apostol zahteva od čitalaca ove Poslanice da pozdrave u njihovo ime sve svoje vođe.
25. Ovim stihom, u kom apostol Pavle traži milost za hrišćane iz judejstva, završava apostol svoju Poslanicu.

[1] „progovori nama Bog ovih poslednjih dana preko Sina“ (Bakotić)

[2] „I koji, budući odsjaj slave njegove i slika obličja njegova“ (Bakotić)

[3] „i podržavajući sve stvari rečju moći svoje“ (Bakotić)

[4] „a toliko uzvišeniji postade od anđela koliko odličnije ime od njihova ubaštini“ (Šarić)

[5] „a za vreme kad će svoga prvenca opet uvesti u svet, veli“ (Stefanović)

[6] „vetrove“ (Stefanović)

[7] „večan“ (Bak.)

[8] „Jer, kad je već anđeoska reč vredila, i svaki prestup i svaka nepokornost pravednu platu primila“ (Stef.)

[9] „Kako ćemo izbeći ako ne budemo marili za toliko spasenje koje je započelo propovedanjem Gospodnjim?“ (Šarić)

[10] „i koje nam potvrdiše oni koji ga behu čuli“ (Bak.)

[11] „i darovima Duha Svetoga koje razdeli po svojoj volji“ (Bak.)

[12] „jer Bog ne pokori anđelima budućeg sveta o kome govorimo“ (Šarić)

[13] „da se o njemu brineš“ (Bak.)

[14] „učinio si ga malo manjeg od anđela“ (Stef.)

[15] „ali mi vidimo onoga koji je za malo vremena učinjen nešto manjim od anđela, Isusa“ (Bak.)

[16] „koji je mnoge sinove hteo da vodi u slavu“ (Bak.)

[17] „da stradanjem uzdigne do savršenstva Kneza, vođu spasenja njihova“ (Bak.); „da stradanjem načini savršenim začetnika, vođu spasenja njihova“ (Stef.)

[18] „slaviću te usred sabora“ (Bak.)

[19] „ima vlast nad smrću“ (Stef.); „moć smrti“ (Bak)

[20] „Hristos je onaj koji posvećuje“

[21] „oni koji se posvećuju“

[22] „uzeo deo u tome“

[23] „jer budući bio sam iskušan u ovome u čemu postrada“ (Bak.)

[24] „gledajte na apostola i prvosveštenika“ (Stef.)

[25] „Jer je ovaj udostojen veće slave od Mojsija, kao što veću čast od doma ima onaj koji ga je načinio“ (Stef.)

[26] „…tvrdo uverenje i nadu kojima se dičimo“ (Bak.)

[27] „nemojte da vam odrveni srce vaše“ (Stef.)

[28] „kao u vreme bune“ (Bak.)

[29] „kušanja“

[30] „kad me oci vaši iskušaše“ (Bak.)

[31] „uvek lutaju srcem svojim“ (Stef.)

[32] „srce zlo i neverno“ (Bak.)

[33] „hrabrite jedan drugoga“ (Stef.)

[34] „dok se god može reći“: ‘danas’“ (Bak.)

[35] „samo ako se do kraja tvrdo održimo u uverenju koje smo u početku imali“ (Bak.)

[36] „nemojte da vam odrveni srce vaše“ (Stef.)

[37] „ko u vreme bune“ (Bak.)

[38] „Koji su to čuli i pobunili se? Zar ne svi koje je Mojsije izveo iz Egipta?“ (Stef.)

[39] „A na koje se srdio četrdeset godina? (Stef.)

[40] „onima koji su bili neposlušni“ (Stef.)

[41] „postoji“

[42] „jer je ona dobra vest objavljena i nama kao i njima“ (Bak.)

[43] „objavljena“

[44] „ali mi koji verovasmo, mi ulazimo u pokoj“ (Bak.)

[45] „On tako reče iako su dela njegova bila savršena od stvaranja sveta“ (Bak.)

[46] „budući dakle ostaje“ (Šarić)

[47] „dok oni kojima je najpre javljeno, ne uđoše radi neverovanja“ (Šarić)

[48] „to Bog odredi jedan dan, ‘danas’“

[49] „nemojte da vam odrveni srce vaše“ (Stef.)

[50] „Navin“

[51] „jer koji ide u pokoj njegov“ (Bak.)

[52] „da ne upadne ko u onaj isti primer neverstva“ (Bak.)

[53] „Objavljena reč“ (Bak.)

[54] „da se držimo čvrsto u veri koju ispovedamo“ (Bak.)

[55] „Da niko ne padne zbog iste neposlušnosti“ (Stef.)

[56] „i sudi osećanjima i mislima srca“ (Bak.)

[57] „nikakvo stvorenje nije sakriveno pred Njim“ (Bak.)

[58] „kojemu treba da dadnemo račun“ (Šarić)

[59] „kroz nebesa“ (Bak.)

[60] „držimo se čvrsto u veri koju ispovedamo“ (Bak.)

[61] „koji ne bi mogao osećati sa našim slabostima“ (Stef.)

[62] „u svemu kušan kao i mi“ (Stef.)

[63] „ali bez greha“ (Stef.)

[64] „Pristupajmo dakle s pouzdanjem prestolu milosti“ (Bak.)

[65] „da nađemo milosrđe i primimo milost“ (Bak.); „kad nam zatreba pomoć“ (Stef.)

[66] „Sudi osećanjima i pobudama srca“ (Bak.)

[67] „Pred očima onoga kome treba da odgovaramo“ (Bak.)

[68] „držimo se čvrsto u veri koju ispovedamo“ (Bak.)

[69] „Koji ne bi mogao osećati s našim slabostima“ (Stef.)

[70] „postavlja se da bude posrednik između ljudi i Boga“ (Stef.)

[71] „koji može biti blag prema onima koji ne znaju i lutaju“ (Stef.)

[72] „žrtvu za greh“

[73] „I niko ne prisvaja sam sebi ove časti“ (Stef.)

[74] „On za svoga zemaljskoga života s velikom vikom i sa suzama prinese molitve i moljenja k Onome koji ga je mogao izbaviti od smrti“ (Stef.)

[75] „za pobožnost svoju“ (Stef.)

[76] „od onoga što je pretrpeo naučio se poslušnosti“ (Stef.)

[77] „i pošto bi uzdugnut u savršenstvo“ (Bak.)

[78] „nazvan“ (Šarić); „proglašen“ (Bak.)

[79] (Bak.)

[80] „I bi uslišen za pobožnost svoju“ (Stef.)

[81] „O tome bismo imali mnogo govoriti, ali bi bilo teško protumačiti“ (Stef.)

[82] „odavno“ (Bak.)

[83] „nema iskustva reči pravde“ (Bak.)

[84] „ali je jaka hrana za ljude zrele“ (Bak.)

[85] „kod kojih je razumevanje izvežbano dugim iskustvom u razlikovanju dobra i zla“ (Bak.)

[86] „protumačiti“ (Stef.)

[87] „i podignemo se do savršenstva“ (Stef.)

[88] „i ne postavljamo opet temelja odustajanjem od mrtvih dela, verom u Boga“ (Stef.)

[89] „rukopoloženja“ (Bak.)

[90] „odustajanje od mrtvih dela“ (Stef.)

[91] „nauka o krštenju“ (Stef.)

[92] „rukopoloženje“ (Bak.)

[93] „sile budućeg veka“ (Bak.)

[94] „pa onda ipak otpali“ (Stef.)

[95] „i dovedu na pokajanje“ (Bak.)

[96] „jer oni sami raspinju Sina Božijega i izlažu ga ruženju“ (Bak.)

[97] „ne valja i nije daleko od kletve“ (Stef.)

[98] „pa onda ipak otpali“ (Stef.)

[99] „jer oni sami raspinju Sina Božjega“ (Bak.)

[100] „ona je prezrena i blizu da bude prokleta“ (Bak.)

[101] „Ali za vas smo, mili, sigurni da ste bolji i da ste na putu spasenja, iako ovako govorimo“ (Stef.)

[102] „i ljubav koju pokazaste za ime njegovo, posluživši i još dalje služeći u svetima“ (Bak.)

[103] „…pokaže takvu revnost da bi se nadanje do kraja potpuno održalo“ (Bak.)

[104] „…nego da se ugledate na one koji verom i trpljenjem nasleđuju obećanja“ (Bak.)

[105] „Zaista blagosloviću te i umnožiću potomstvo tvoje“ (Bak.)

[106] „I tako je strpljivo čekao i dobio obećanje“ (Stef.)

[107] „jer se ljudi kunu većim,  i kletvom potvrđuju rečeno i ućutkuju svako protivno tvrđenje“ (Stef.)

[108] „zato Bog, kad htede da naslednicima obećanja jasnije pokaže nepokolebljivost rešenja svoga, doda i kletvu“ (Bak.)

[109] „mi kojima je ostavljeno kao jedino pribežište da se uhvatimo za nadanje koje nam beše pruženo“ (Bak.)

[110] „koji ulazi u unutrašnjost iza zavese“ (Šarić)

[111] „posle pobede nad carevima“ (Stef.)

[112] „koji je najpre po značenju imena svoga car pravde, a posle i car salemski, tj. car mira“ (Bak.)

[113] „bez rodoslovlja“ (Bak.)

[114] „ali koji je upoređen sa Sinom Božjim“ (Bak.)

[115] „sličan“ (Stef.); „u tome se u pismu potpuno upoređuje sa Sinom Božjim“ (Albrecht)

[116] „Posmatrajte sad koliko je velik taj kome Avram, patrijarh, dade desetak od plena“ (Bak.)

[117] „A nema sumnje da veće blagosilja manje“ (Stef.); „A nema sumnje da manji prima blagoslov od većeg“ (Bak.)

[118] „A ovde koji uzimaju desetak to su ljudi smrtnici, ali onamo ga prima onaj za koga je posvedočeno da je živ.“ (Bak.)

[119] „i, tako da kažem, kroz Avrama je i Levije, koji uzima desetak, dao desetak“ (Stef.)

[120] „da je već levitsko sveštenstvo donekle savršenstvo“ (Stef.)

[121] „postavljati drugog sveštenika“ (Stef.)

[122] „nije vršio službu oltaru“ (Bak.)

[123] „i to postaje još jasnije kad se pojavljuje drugi sveštenik podobiju Melhisedekovu“ (Bak.)

[124] „koji to nije postao po zakonu ljudske zapovesti“ (Stef.)

[125] „I još je mnogo jasnije“ (Stef.)

[126] „po zakonu ljudske zapovesti“ (Stef.)

[127] „doveo do savršenstva“ (Bak.)

[128] „ali je uveo bolju nadu“ (Šarić)

[129] „Ali se uvodi bolja nada“ (Stef.)

[130] „ni to nije bilo bez zakletve“ (Bak.)

[131] „dok su Leviti postajali sveštenici bez zakletve“ (Bak.)

[132] „Isus je postao zakletvom, preko onoga koji mu reče“ (Bak.)

[133] “Isus je po tome jamac boljeg zaveta” (Bak.)

[134] „Sem toga:  mnogo je bilo sveštenika jer im je smrt smetala da budu večiti“ (Bak.)

[135] „A on – Hristos – zato što ostaje večno ima večno sveštenstvo“ (Stef.)

[136] „jednom za svagda kad sam sebe prinese“ (Bak.)

[137] „a od onoga što rekosmo, glavno je“ (Stef.)

[138] „koji je sluga svetišta i istinitog šatora koji podiže Gospod, a ne čovek“ (Bak.)

[139] „one služe seni i slici nebeskoga“ (Stef.)

[140] „nepravednim delima njihovim“ (Stef.)

[141] „Jer kori ih kad govori“ (Stef.)

[142] „što je staro i zastarelo“ (Bak.)

[143] „prvi savez imaše pravila za bogosluženja i za svetište zemaljsko“ (Bak.)

[144] „Jer beše načinjen šator. U prvom delu njegovom koji je nazvan svetinjom“ (Bak.); „Jer prednji deo skinije beše onako uređen“ (Stef)

[145] „sveto“ (Stef.)

[146] „a za drugom zavesom beše deo skinije koja se zove : najsvetije“ (Stef.)

[147] „zlatni oltar za kađenje“ (Bak.)

[148] „procvetala“ (Stef.)

[149] „poklopac očišćenja“ (Stef.)

[150] „pravila za službu Božju“ (Stef.)

[151] „iza zavese“ (Stef.); „preko zavese“ (Bak.)

[152] „koji osenjavaju poklopac očišćenja“ (Stef.)

[153] „ulaze sveštenici u prednji deo skinije svagda da svrše službu svoju“ (Stef.)

[154] „a u stražnji deo“ (Stef.)

[155] „i za grehe naroda“ (Bak.)

[156] „i za narodne grehe“ (Stef.)

[157] „koji ne mogu da savrše savest onoga koji služi Bogu“ (Stef.)

[158] „jer su samo u jelima, pićima i različnim pranjima- zapovesti za telo“ (Stef.)

[159] „koje vrede do vremena savršenstva“ (Stef.)

[160] „ali Hristos se pojavio kao veliki sveštenik budućih dobara i ušao u veći i savršeniji šator koji nije rukom načinjen, tj. nije od ovoga sveta“ (Stef.)

[161] „pribavi“ (Bak.)

[162] „koja je samo slika za sadašnje vreme“ (Stef.)

[163] „jer su samo“ (Stef.)

[164] „zapovesti za telo“ (Stef.)

[165] „A Hristos dođe“ (Stef.)

[166] „koji je po svojoj božanskoj prirodi sebe prineo“ (Stef.)

[167] „prime pozvani obećanje večne baštine“ (Šarić)

[168] „Jer gde je testament mora prvo da umre testator“ (Stef.)

[169] „jer testament vredi samo po smrti“ (Stef.)

[170] „nikad ne vredi dok je testator još živ“ (Stef.)

[171] „Jer kad Mojsije proglasi sve zapovesti zakona pred celim zborom“ (Bak.)

[172] „Zato ni prvi“ (Stef.)

[173] „nema oproštenja“ (Stef.)

[174] „trebalo je dakle da se stvari koje predstavljaju prilike nebeske tim sredstvom očiste“ (Bak.)

[175] „ali same nebeske stvari trebale su zato uzvišenijih žrtava od ovih“ (Bak.)

[176] „koja je samo slika prave“ (Stef.)

[177] „a pojaviće se po drugi put“ (Bak.)

[178] „da se stvari koje predstavljaju prilike nebeske tim sredstvima očiste“ (Bak.)

[179] „ali same nebeske stvari trebale su zato uzvišenijih žrtava od ovih“ (Bak.)

[180] „nije od ovoga sveta“ (Stef.)

[181] (Stef.)

[182] „na svršetku vremena“ (Stef.)

[183] „da uništi greh“ (Stef.)

[184] „po drugi put“ (Bak.)

[185] „jer kako zakon ima senu budućih dobara a ne bitnu sliku stvari“ (Šarić)

[186] „to ne može nikada usavršiti one koji pristupaju svake godine i prinose neprestano one iste žrtve“ (Šarić)

[187] „ili zar ne bi, inače, prestale prinositi se, zato što se oni koji služe Bogu, jedanput očišćeni, ne bi više osećali grešni?“ (Stef.)

[188] „ali one svake godine podsećaju na grehe“ (Stef.)

[189] „ne bi se više osećali grešnima“ (Stef.)

[190] „evo me, ja idem“ (Bak.)

[191] „gore kaže“ (Stef.)

[192] „žrtava i prinosa, žrtava paljenica i žrtava za greh nisi hteo“ (Bak.)

[193] „On dalje kaže“ (Bak.)

[194]“i mi smo po toj volji, prinosom tela Isusa Hrista osvećeni jedan put za svagda” (Bak.)

[195] „služi svaki dan“ (Stef.)

[196] „i prinosi iste žrtve mnogo puta“ (Stef.)

[197] „a ovaj je prineo samo jednu žrtvu za greh“ (Stef.)

[198] „i onda seo zanavek“ (Stef.)

[199] „evo idem“ (Stef.)

[200] „gore kaže“ (Stef.)

[201] „jedanput za svagda“ (Stef.)

[202] „a ovaj“ (Stef.)

[203] „samo jednu“ (Stef.)

[204] „je seo za navek“ (Stef.)

[205] „usavršivši zauvek“ (Bak.)

[206] „prinosa za greh“ (Bak.)

[207] „Jer pošto je rekao“ (Stef.)

[208] „Jer pošto je rekao“ (Stef.)

[209] Dr Stefanović prevodi rečima: „veli dalje“

[210] „i kad imamo sveštenika…“ (Stef.)

[211] „koji nam je on otvorio kroz zavesu, to jest kroz pût svoju“ (Bak.)

[212] „i da pazimo jedan na drugoga radi bodrenja u ljubavi i dobrim delima“ (Stef.)

[213] „sabore svoje“ (Stef.)

[214] „da pazimo jedan na drugoga“ (Stef.)

[215] „Ne zanemarujte vaše sastanke na bogosluženje“ (Albrecht)

[216] „namerno“ (Bak.)

[217] „jarost“ (Šarić)

[218] „goru kaznu“ (Stef.)

[219] „za poganu drži“ (Stef.

[220] „Sami sada postavši prizor zbog sramote i nevolja, sada postavši drugovi onima koje stiže takova sudbina“ (Šarić)

[221] „jer se sažaliste na sužnje“ (Bak.)

[222]“ne napuštajte dakle to svoje uverenje” (Bak.); “uzdanja svoga” (Stef.)

[223] „Jer ste patili sa sužnjima“ (Stef.)

[224] „jer vam je potrebno ustrajanje“ (Bak.)

[225] „da izvršite volju Božju i primite obećanje“ (Stef.)

[226] „da propadnu“ (Bak.)

[227] „pouzdanje“ (Šarić)

[228] „za nju su stari pohvaljeni“ (Stef.)

[229] „shvatamo“ (Stef.)

[230] „stvoren“ (Bak.)

[231] „da je ono što je vidljivo postalo iz nevidljivog“ (Bak.); „tako što vidimo nije postalo iz onoga što se vidi“ (Stef.); „tako iz nevidljiva posta vidljivo“ (Šarić)

[232] „tvrdo pouzdanje“ (Šarić); „pouzdana izvesnost“ (Bak.)

[233] „nije postalo iz onoga što se vidi“ (Stef.); „da je ono što je vidljivo postalo iz nevidljivog“ (Bak.)

[234] „bolju“ (Stef.)

[235] „kad Bog potvrdi prinose njegove“ (Bak.)

[236] „i kroz nju govori on još i posle svoje smrti“ (Bak.)

[237] „mora da veruje da ima Bog“ (Stef.)

[238] „verom Noje, božanstveno nadahnut o stvarima koje se još nisu videle“ (Bak.); „i u pobožnom strahu“ (Stef.)

[239] „i u pobožnom strahu“ (Stef.)

[240] „je trebao“ (Stef.)

[241] „pod šatorima“ (Bak.)

[242] „u šatorima“ (Stef.)

[243] „Zato se i nàrodi od jednoga samoga, i to iznemoglog čoveka“ (Bak.)

[244] „potomstvo brojno kao zvezde na nebu“ (Bak.)

[245] „pozdraviše ih izdaleka“ (Bak.)

[246] „putnici“ (Bak.)

[247] „otadžbinu“ (Bak.)

[248] „i da su mislili na onu iz koje su izašli imali su vremena da se vrate“ (Stef.)

[249] „i pozdraviše ih“ (Stef.)

[250] „otadžbinu“ (Stef.)

[251] „I da su mislili na onu iz koje su izašli imali su vremena da se vrate“ (Stef.)

[252] „prineo“ (Stef.)

[253] „i jedinca sina hteo je da prinese“ (Stef.)

[254] „zato ga i natrag dobi da bude slika“ (Šarić)

[255] „Zato ga /sina/ je i primio natrag“ (Albrecht)

[256] (Bak.)

[257] „za neko vreme“ (Bak.)

[258] „i kropljenje krvi“ (Stef.)

[259] „žene primiše svoje mrtve vaskrsenjem“ (Šarić)

[260] „batine“ (Bak.)

[261] 2.o carevima 4,8-37

[262] „drugi mučeni i ne pristaše na izbavljenje“ (Stef.)

[263] “presečeni biše” (Stef.)

[264] Jeremija 40-41

[265] 1.Samuilova 22,6-23

[266] „I ovi svi, o čijoj je veri položeno svedočanstvo, ne primiše obećanja“ (Bak.)

[267] „mnoštvo“ (Bak.)

[268] „gledajući na začetnika i izvršitelja vere, Isusa“ (Bak.)

[269] „oblak svedoka“ (Stef.)

[270] „Gledajući na Isusa, osnivaoca i svršitelja vere“ (Stef.)

[271] „Koji mesto radosti koju je mogao imati, pretrpeo je krst“ (Stef.)

[272] „da se ne umorite i da ne klonu duše vaše“ (Stef.)

[273] „savet“ (Stef.)

[274] „učinjena kao sinovima“ (Bak.)

[275] „ne preziri karanje Gospodnje“ (Stef.)

[276] Ili „neprijateljstvo“

[277] „Da se ne umorite i da ne klonu duše vaše“ (Stef.)

[278] „Niti kloni kad te On pokara“ (Stef.)

[279] „jer vas Bog kao sinove smatra“ (Bak.)

[280] „imaju“ (Bak.)

[281] „dalje: karali su nas naši telesni oci“ (Stef.)

[282] „a mi ih poštujemo“ (Bak.)

[283] „oni nas karahu kratko vreme, kako im se svidelo“ (Stef.)

[284] „ali nas Bog kara za naše dobro“ (Bak.)

[285] „da učestvujemo u svetosti njegovoj“ (Bak.)

[286] „jer nijedno karanje kad biva , ne čini se da donosi radost nego žalost“ (Stef.)

[287] „ako trpite karanje, kao sa sinovima postupa s vama Bog“ (Stef.)

[288] „Jer gde je sin koga otac ne kara?“ (Stef.)

[289] „od njegove svetosti“ (Stef.)

[290] „Zato ispravite klonule ruke i iznemogla kolena“ (Stef.)

[291] „i popravite put za noge svoje“ (Stef.)

[292] „da ne bi ono što je hromo i iščašilo nogu“ (Stef.)

[293] „učvrsti“ (Bak.)

[294] „Zato ispravite klonule ruke i iznemogla kolena“ (Stef.)

[295] „težite za mirom i za svetošću“ (Stef.)

[296] „da ne bude ko bludnik ili čovek ovoga sveta, kao Isav“ (Stef.)

[297] „posle kada je želeo da primi blagoslov“ (Bak.)

[298] „a koju beše oganj obuzeo, ni oblaku dima, ni magli, ni oluji“ (Bak.)

[299] „zvuku“ (Bak.)

[300] „koji govoraše tako da oni koji ga čuše zamoliše da im se više ne govori“ (Bak.)

[301] „približite se“ (Bak.)

[302] „upisani“ (Bak.)

[303] „duhovima pravednika koji su dostigli savršenstvo“ (Bak.)

[304] „u crkvi prvenaca“ (Stef.)

[305] „i duhovima pokajanih prvednika“ (Stef.)

[306] „da ne odbijete onoga koji govori“ (Stef.)

[307] „jer kad oni nisu utekli koji su odbili onoga koji je govorio na zemlji“ (Stef.)

[308] „a kamoli ćemo mi, ako se uklanjamo od onoga koji govori s neba“ (Stef.)

[309] „i koji sad učini ovo obećanje“ (Bak.)

[310] „a reči: ‘još jednom’“ (Bak.); „pokazuje da će se pomenuti ono što se kao stvoreno pomiče“ (Stef.)

[311] „budimo blagodarni, dajući Bogu poštu koja bi mu bila ugodna, s poštovanjem i sa strahom“ (Bak.)

[312] „takođe“ (Bak.)

[313] „budimo zahvalni i služimo“ (Stef.)

[314] „ustrajte u bratskoj ljubavi“ (Bak.)

[315] „ne zanemarujte gostoljubivosti“ (Bak.)

[316] „jer neki vršeći gostoljublje ugostiše anđele i ne znadoše za to“ (Bak.)

[317] „svi da poštuju brak, i bračna postelja da bude čista“ (Stef.)

[318] bludnicima

[319] „lakomi“ (Bak.)

[320] „pomoć moja“ (Bak.)

[321] „šta mi može čovek“ (Bak.)

[322] „svi da poštuju brak“ (Stef.)

[323] „sećajte se svojih starešina koji su vam propovedali reč Božiju“ (Stef.)

[324] „Ne puštajte se zavesti od raznih i tuđih nauka“ (Bak.)

[325] „koja ne pomogoše ni onima koji ne služaše njima“ (Bak.)

[326] „žrtvenik“ (Stef.)

[327] „stalnoga grada“ (Bak.)

[328] „jer to su žrtve koje su Bogu mile“ (Bak.)

[329] „vođe“ (Bak.)

[330] „jer vam tad to ne bi pomoglo“ (Bak.)

[331] „i osobito“ (Bak.)

[332] „da vas čini sposobne za svako dobro delo“ (Bak.)

[333] “opominjanja“ (Bak.)

[334] „vođe“ (Bak.)

[335] Italije

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg