Komentar prve Jovanove poslanice  

U prvim grčkim rukopisima naslov ove poslanice je „Joanu A“ („Jovanova I“). Ne znamo da li je ova poslanica prva pastirska poslanica apostola Jovana koju je on napisao. Ali, ovo je prva njegova poslanica koju je crkva sačuvala.  

Ni u jednoj svojoj poslanici u Novom zavetu Jovan ne spominje sebe kao pisca. Ali sličnost između Prve Jovanove poslanice i njegovog Evanđelja je tako velika da naučnici smatraju da je apostol Jovan pisac ovih spisa. Prva poslanica Jovanova je povezana s njegovom Drugom i Trećom poslanicom, koje su deo kanona Novog zaveta. 

Pored mnogih sličnosti u rečima u Jovanovim poslanicama i Evanđelju, postoje i sličnosti u stilu, gramatičkoj konstrukciji, upotrebi predloga i upoređenjima, kao što su: tama i svetlost, smrt i život, mržnja i ljubav, što je Jovanova karakteristika. 

Pošto Prva poslanica apostola Jovanova, vernicima kojima je upućena, ništa ne spominje o piscu, kao ni o vremenu i mestu pisanja, o njenom poreklu se mora zaključiti iz same poslanice i iz okolnosti pri pisanju. 

Prvo pitanje koje se postavlja jeste: šta je prvo napisano, Evanđelje ili ova Poslanica? 

O tome nema nikakvog sigurnog zaključka. Ipak, jasno je da je ova poslanica napisana kasnije, jer se u njoj nalaze pouke iz Jovanovog evanđelja. Sem toga, vidi se da je Poslanicu napisao neki stariji čovek, pošto on vernike naziva „dečicom svojom“ (1.Jovanova 2,1.12; 3,7.18 itd.). U Poslanici se ne spominje kome je upućena, ali jasno je da je upućena grupi hrišćana kojima je pisac lično dobro poznat. Predanje kaže da je Jovan pisao ovu poslanicu vernicima u Efesu ili nekoj crkvi u Maloj Aziji u svojoj dubokoj starosti. Vreme pisanja je, bez sumnje, u prvoj polovini devedesetih godina I veka posle Hrista. 

Već vrlo rano, u II veku, postoji dokaz da je ova Poslanica postojala. Polikarp, za koga se tvrdi da je lično poznavao neke apostole, upotrebljava reči koje su u tesnoj vezi sa 1.Jovanovom 4,3.1  

Jevsevije isto tvrdi da je Papije (c.150) upotrebljavao svedočanstva Prve Jovanove poslanice.2  Irinej (c.200) tvrdi  da se neki stihovi, koje je on navodio, nalaze u Prvoj Jovanovoj poslanici.3  I Muratorijevi fragmenti (c.170) pripisuju apostolu Jovanu Prvu i Drugu Jovanovu poslanicu u kanonu Novog zaveta. Prema svemo ovom ova poslanica je napisana vrlo rano i ima svoje mesto u kanonu. 

Glavna svrha ove poslanice su pastirske pouke. Jovan piše svojoj duhovnoj deci da se trude da žive boljim hrišćanskim životom. Glavna tema poslanice je ljubav. Bog je ljubav, a ona je od Boga (4,8.7). Bog je ljubio nas i zato je poslao svog Sina; zato mi treba da ljubimo druge (4,10.11). 

UVOD 

(1.Jovanova 1,1-4) 

“1. Što beše ispočetka, što čusmo, što videsmo očima svojima, što razmotrismo4 i ruke naše opipaše, o reči života: 

2. I život se javi, i videsmo, i svedočimo, i javljamo vam život večni, koji beše u oca, i javi se nama;
3. Što videsmo i čusmo to javljamo vama da i vi s nama imate zajednicu; a naša je zajednica s ocem i sa sinom njegovim Isusom Hristom.
4. I ovo vam pišemo da radost vaša bude ispunjena.5”

(1,1-4) 

1. Apostol Jovan počinje svoje evanđelje rečima “u početku beše Reč”, ali u ovoj svojoj Poslanici on piše o početku “Reči života”. Razlika je velika. Evanđelje ukazuje na “početak” i ono što je bilo ranije, a Poslanica iznosi početak Hrista na zemlji i ono što je bilo posle. Tu je reč o početku hrišćanske ere.

Apostol želi da piše o Onome koga su on i njegovi drugovi čuli. Jovan hoće najpre da pobije tvrđenje onih koji odriču utelovljenje. 

U ono vreme lažne nauke su ometale crkvu, a lažni učitelji pokušavali da poljuljaju veru (2,18.19). Možda su oni napustili crkvu, ali njihov uticaj je i dalje ostao i činio štetu crkvi. Apostol Jovan je pisao da bi uklonio opasnost koja je pretila crkvi. On je pokušavao da utvrdi vernike u glavnim istinama hrišćanske nauke i istinu načini privlačnom da Hristovi sledbenici ne bi bili zavedeni. 

Glavno lažno učenje protiv kojeg se apostol borio bio je gnosticizam, koji je učio lažnu nauku (gnosis). 

Jovan se borio protiv dva glavna vida gnosticizma: docetizma i kerintizma, dve lažne nauke o Hristovoj prirodi. Docetizam poriče utelovljenje i uči da je samo tako izgledalo da je Isus imao ljudsko telo. Kerint je opet učio jevrejsko shvatanje da je Isus prirodno rođeni sin Josifa i Marija, a da je Hristos ušao u Isusovo telo pri njegovom krštenju i izašao iz njega pre razapinjanja. Osnivače i pristalice ovih lažnih učenja apostol Jovan naziva “antihristima”, “varalicama” i “lažnim prorocima” (4,1). Da bi pobio ova učenja apostol naglašava Hristovu ljudsku prirodu (1,1-3), da je došao u telu (4,2) i da vernici treba da upoznaju pravu istinu evanđelja (5,20) i suprotstave se lažnoj nauci. 

Jovan je ne samo čuo, nego i video “Reč života”. Grčki glagol horao označava fizičko gledanje. Da ne bi bilo sumnje u to, apostol još dodaje “očima svojima”. 

Ali, apostol je i “gledao”6 utelovljenu Reč. On je svedok događaja iz Hristovog života. 

Jovan je i “opipao” svojim rukama Reč, tj. Hrista. Ovaj glagol se upotrebljava u Luci 24,39 kad je Isus pozvao Tomu da ga opipa. Apostol misli možda na ovaj ili neki drugi događaj. 

Apostol Jovan naročito upotrebljava izraz “Reč” (grč. logos) da bi označio Isusa Hrista, naročito u svom Evanđelju (Jovan 1,1), ovoj Poslanici (1,1; 5,7) i Otkrivenju (19,13). Ovo potvrđuje da je Jovan pisac ovih knjiga Novog zaveta. Reči “Reč života” znače reč koja daje život. 

2. Reči “i život se javi” znače isto što i “Reč postade telo” u Jovanu 1,14  i označavaju utelovljenje Hristovo, čiju su slavu videli stanovnici zemlje. Apostol Jovan nije samo čuo o Reči života, nego je i svedočio i javljao o onom što je video tj. večnom životu. Ovaj “život večni” bio je u7 Oca, tj. u Njegovoj blizini kao odvojena ličnost. Hristos ili “život večni” bio je sa Ocem u večnosti.
3. Pisac ponovo ističe svoje lično poznavanje Hrista. On želi da vernici prime iste blagoslove koje on uživa blagodareći svom poznanju Oca i Sina. Ova zajednica je i glavni cilj ove poslanice. Oni koji poznaju Hrista stalno žele da blagoslov ove zajednice podele sa drugima.

Najzad, Jovan jasno kaže da je Reč sam Isus Hristos – bogočovek. Zajednica sa Ocem je moguća samo preko Sina koji je ljudima objavio Oca. 

4. Apostol Jovan često piše o ispunjenju radosti što imamo zajednicu sa Hristom.

I  USLOVI ZA ZAJEDNICU SA BOGOM I LJUDIMA 

(1.Jovanova 1,5-10) 

1. Hodati u videlu  (1,5-7) 

“5. I ovo je obećanje8 koje čusmo od njega i javljamo vama, da je Bog videlo, i tame u njemu nema nikakve. 

6. Ako rečemo da imamo zajednicu s njim, a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istine9.
7. Ako li u videlu hodimo, kao što je on sam u videlu, imamo zajednicu jedan s drugim, i krv Isusa Hrista, sina njegova, očišćava nas od svakoga greha.”

(1,5-7) 

5. Jovan dalje piše o “obećanju” (grč. anagelo = objava, proglas, poruka, vest) koje je od Boga ili Hrista. Apostol ovde tvrdi da ova vest nije od njega nego ju je primio od Gospoda i saopštava je njima. Ta poruka je da je Bog videlo (svetlost). Reč “svetlost” nema člana u originalu i zato se mora uzeti kao jedna osobina Božje prirode (uporedi Jovan 1,7-9).

U Svetom pismu svetlost je uvek usko vezana sa božanstvom. Kad je Bog stvarao, svetlost je bila prvo što je Bog stvorio. Bog se opisuje kao “videlo” (Isaija 60,19.20) ili “svetlost kojoj se ne može pristupiti” (1.Timotiju 6,16). Fizička svetlost je simbol moralne čistote i savršene svetlosti koje izražavaju Božji karakter. Najpoznatija osobina ove svetlosti je sila koja rasteruje tamu. 

“I tame u Njemu nema nikakve”. Dvostruka negacija znači odricanje prisutnosti ma čega mračnog u Božjoj prirodi. Ovde izgleda čudnovato što Jovan najpre kategorički tvrdi da je Bog videlo, a onda to potvrđuje još jednom negacijom. Ima razloga zašto apostol ovako čini.  

Prema gnostičkom učenju, dobro i zlo bili su suparnici, a oboje su poticali od Boga. Ali, Bog je jedino “svetlost”, bez ikakve primese sa tamom. Dakle, gnosticizam je učio nešto što je potpuno suprotno Božjoj prirodi, zato se to mora kategorički odbiti. 

6. Apostol Jovan je znao da mnogi vernici tvrde da imaju zajednicu sa Ocem, ali su živeli suprotno Njegovoj volji. Ako tvrdimo da smo u ovakvoj zajednici, onda moramo i da pružimo dokaze za to. To mora da potvrde naše misli i dela. Ko kaže da živi u Božjoj prisutnosti on mora da je svestan da je Bog prisutan Svetim Duhom u svako doba. Svaka misao, reč i delo su učinjeni u Njegovoj prisutnosti. Kao što je dete sigurno u prisutnosti oca i ima puno poverenje u njega, tako isto i vernik koji ima zajednicu sa Bogom je siguran i oseća Božju prisutnost.

U mraku ne može ništa da raste i napreduje. Oči koje su se privikle da gledaju u mraku, ne mogu da se naviknu na svetlost. Isto tako i duša u tami greha ne može duhovno da raste, jer greh sprečava duhovno gledanje.  

Jovan otkriva licemerstvo onih koji tvrde da hodaju putem svetlosti, a ipak svesno žive u tami. Takve apostol naziva lažama. Greh se najpre učvrsti u mislima, a posle se pretvara u delo. 

7. Kao što putnik ide za svetlošću koja ga vodi po mračnom i nepoznatom putu, tako isto i Božje dete ide za Božjom svetlošću po svom životnom putu.

Ako hodimo u svetlosti, mi hodimo sa Bogom od koga dolazi svetlost. Tada imamo zajednicu ne samo sa Njim, nego i sa svima koji slede Gospoda. Onda ćemo biti u jedinstvu sa ostalim vernicima. Mi verujemo u iste istine i primamo iste savete – zato i živimo u jedinstvu. 

Oni koji hode sa Bogom čiste se od greha jer se Bog stara o tome. Njih čisti Isusova krv. U svom evanđelju Jovan govori o Isusu kao utelovljenoj Reči, a ovde on misli više na božansko-ljudskog Spasitelja. 

“Očišćava nas od svakoga greha.” Čišćenje (grč. katarizo = očistiti) koje apostol ovde spominje ne odnosi se na očišćenje koje nastaje sa pokajanjem i priznanjem u početku hrišćanskog života. Čišćenje o kome je ovde reč je čišćenje koje traje kroz ceo život. Ono je deo posvećenja (Rimljanima 6,19; 1.Solunjanima 4,3). Samo je Isus živeo bezgrešnim životom na ovoj zemlji. Zato je ljudima stalno potrebna Hristova krv da ih čisti od njihovih greha (vidi 1.Jovanova 2,1.2). Apostol Jovan i sebe uključuje u one kojima je potrebno čišćenje. Oni koji žive po Božjoj volji i u Njegovoj svetlosti potpuno su svesni svoje grešnosti (1.Jovanova 1,8-10; AA, 561.562; GC, 469.473). 

1. Ispovedanje greha  (1,8-10) 

“8. Ako rečemo10 da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama. 

9. Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde11.
10. Ako rečemo12 da ne sagrešismo, gradimo13 ga lažom i reč njegova nije u nama.”

(1,8-10) 

8. Samo Hristos je mogao da tvrdi da je živeo bez greha. Nijedan čovek ne može da tvrdi da je postigao ovu duhovnu visinu, zato je svakom potrebno čišćenje od greha.

Ako neko tvrdi da je bez greha, to je uzdizanje sebe, vaskrsenje starog čoveka i ponositost, a sve to je ustvari greh. Takav čovek vara samog sebe. To je opasna samoobmana. Pošto ne želi da prizna svoju grešnost on pokušava da dokaže svoju nevinost. Ali samo sila Božje Reči može da otkrije pravo stanje čovečijeg srca, a to će biti onda kad je razum voljan da prihvati Božje otkrivenje.  

Onaj koji svojevoljno odbacuje istinu i prihvata neistinu, naročito onu koja ga odvaja od Spasitelja, nije više u stanju da razlikuje istinu od laži. Ovakav, ako se ne ponizi i vrati na pravi put, završava svoj život osudom i smrću. 

9. Grčka reč homologeo sastoji se od reči homos (jedno te isto) i logo (reći), i znači: reći isto drugima ili prihvatiti optužbu kao istinu. Apostol Jovan piše ovde o naročitom grehu, a ne o grehu kao načelu. Zato priznanje mora da bude određeno, a ne samo opšte priznanje grešnosti u životu. Tačno priznanje ovoga greha i razumevanje uzroka koji su doveli do njega, najvažnije je u ovom priznanju. Ono daje snagu da možemo da se protivimo tom zlu kad se kušanje ponovi (5T, 639). Ako ne mislimo na taj određeni greh, to otkriva odsutnost pravog pokajanja i nedostatak stvarne želje za oproštenjem.

Apostol ovde piše o priznanju koje se čini Bogu jer je samo On “veran i pravedan da nam oprosti grehe naše i očisti nas od svake nepravde”. Otuda, nikakvo posredovanje čoveka ne može da nas oslobodi i oglasi slobodnim od greha. Mi dolazimo Bogu ne zato što nas On jedino može očistiti od greha, nego i zato što smo Njemu sagrešili. Ako je učinjen greh prema nekom čoveku onda moramo da ga priznamo i njemu i Bogu. 

Bog je spreman da nam oprosti greh ako ga stvarno priznajemo. On je veran, to je Božja naročita osobina u koju ne smemo da sumnjamo. Sem toga, On je i pravedan. Bog je pravedni sudija, suprotno našoj ljudskoj nepravdi. Zato što je veran i pravedan On i oprašta naše grehe ako ih stvarno priznajemo. Milostivi Bog koji ljubi prihvata grešnika koji se kaje i uzima mu greh, a nekadašnji grešnik stoji pred Bogom obučen u savršeni Hristov život (Kološanima 3,3.9.10; COL, 311.312). Greh je nestao, a čovek se prikazuje kao novi čovek u Hristu Isusu. 

Svaki greh umrlja čoveka, a kad mu se greh oprosti on je očišćen od toga greha za koji je ostvareno očišćenje. Kada je Davidu bio oprošten njegov veliki greh on se molio: “Učini mi, Bože, čisto srce” (Psalam 51,10). Bog želi da pokajanog grešnika očisti od “svake” nepravde. On zahteva od svoje dece moralno savršenstvo, tj. da se pobedi svaki greh. Dokle god živimo mora da bude stalno novih pobeda. Ovo svakodnevno čišćenje od greha pomoću Božje milosti naziva se posvećenje. Apostol ovde misli na vreme posvećenja, a ne na početak hrišćanskog života. Posle svakog oproštenja sledi čišćenje.  

Bog je spreman da nas očisti od svakog zla kad smo priznali svoj greh i On ga je oprostio. Ali, grešnik treba da sarađuje sa Bogom i odrekne se greha. On mora da kontroliše navike u mislima i delima. Odluka volje je ovde najvažnija. Ali i volja je slaba i kolebljiva dok je Isus ne očisti i ojača. Prevarno srce često želi da opet ide starim putem i traži izgovore da bi opravdao svoje postupke. Potrebna je stalna budnost i obnovljenje da ne bi opet grešili. Zato nam je potrebna Božja milost i Hristova sila da bi iskorenili grešne želje i naklonosti.  

10. Neki tvrde da nisu sagrešili. Pošto je ova poslanica upućena hrišćanima, koji su opomenuti da ne greše, Jovan ovde misli na grehe koji se čine posle obraćenja. Zato on ovde upotrebljava oštriji izraz.

Kad tvrdimo da smo u zajednici sa Hristom, a sagrešili smo (stih 6), lažemo. Ali ako tvrdimo da nismo sagrešili, pravimo Boga lažom. U takvom čoveku nema mesta za Božju izgovorenu i napisanu Reč koja je istina. Ona ne stanuje u onima koji se protive njenom jasnom učenju. Kad čovek ne prihvata Božje svedočenje i odbija njegovu vrednost, to je znak da je on zatvorio svoje srce da u njemu ne stanuje Božja Reč, Hristos. 

Božja nadahnuta reč, Sveto pismo, otkriva čoveku njegovo pravo stanje i pomaže mu da ne misli da je bezgrešan. Zato svaki hrišćanin treba revno da proučava Božju Reč. Istine Svetog pisma zadržavaju se u pamćenju i tako hrane razum. Njegova obećanja pomažu u vreme iskušenja i teškoća i upućuju na Spasitelja koji je naša pravda. Tako nas ona priprema da primimo Hristov sveti karakter (2.Timotiju 3,16.17). Ako je Božja Reč u našim srcima mi nećemo svesno grešiti. 

II  OHRABRENJE DA SE ŽIVI BEZ GREHA 

(1.Jovanova 2,1-28) 

1. Hristos je naš zastupnik  (2,1.2) 

“1. Dečice moja! ovo vam pišem da ne grešite; i ako ko sagreši14, imamo zastupnika kod oca, Isusa Hrista pravednika, 

2. I on očišća grehe naše, i ne samo naše nego i svega sveta.”

(2,1.2) 

1. “Dečice moja!” (grč. teknia, deminutiv od tekna = deca). Ovo bi moglo da se prevede sa “draga deco”, jer ovde nije reč o rastu i godinama. U Novom zavetu samo Isus i Jovan upotrebljavaju ove izraze (Jovan 13,33; 1.Jovanova 2,12.28  i  dr.). I apostol Pavle upotrebljava ove izraze, ali samo kada je reč o novobraćenima (Galatima 4,19). Jovan ne smatra sebe njihovim ocem, nego sve hrišćane gleda kao članove velike porodice čiji je otac Bog.

Apostol ovde piše o pojedinačnim gresima, ali on im ne prebacuje nijedan određeni greh. U 1.Jovanovoj 1, apostol ih ohrabruje da traže božansku silu da bi živeli bez greha. Samo u 1,10 on ih opominje da ne misle da su slobodni od greha, iako to treba da je njihov cilj. Bog je predvideo mogućnost da se to postigne. 

“Ali ako tko i počini grijeh”.15  Mada se hrišćanin trudi da ne greši, on ipak može da učini neki greh. Jovan ovde nema nameru da opravdava greh, nego poučava vernike kako da se spasu od greha, ako padnu u greh. 

Apostol kaže da mi imamo zastupnika (grč. parakletos). Ovaj izraz parakletos  u Novom zavetu samo apostol Jovan upotrebljava. U svom Evanđelju on ovaj izraz upotrebljava kad govori o Božjem Sinu i Njegovom delu spasenja. On upotrebljava isti izraz kad govori o Svetom Duhu i Sinu. Najbolji prevod ove reči je “branilac”. 

Isus Hristos je “pravednik”, jer je izašao iz kušanja kao pobednik. Zato On može da bude naš prvosveštenik i branilac. Da je sagrešio ne bi mogao da stoji pred Ocem i da nas brani. A da nije prošao iskušenja On ne bi mogao da nas dobro zastupa. 

2. Kod mnogobožaca očišćenje se vršilo pomoću žrtve, koja je umirivala Božji gnev i izdejstvovala oproštenje. Ali, Bogu nije potrebno umirenje niti pomirenje sa čovekom, jer On ga ljubi iako je grešnik. Mi treba da se pomirimo sa Bogom, a ne On sa nama.

Da nije bilo greha, ne bi bilo potrebno ni očišćenje. Apostol tvrdi da i sami hrišćani mogu da greše, ali on ih uverava da Isus Hristos, pravednik, očišćava svojom prolivenom krvlju i njihove grehe. On nudi Ocu svoju krv da bu uklonio naše grehe. 

Neki tvrde da se reči “nego i svega sveta” odnose na sve grehe sveta i da su tako svi spaseni. Ali, Sveto pismo izričito naglašava i uči da nema univerzalnog spasenja. Spasenje imamo samo onda ako pojedinačno prihvatimo spasenje. Hristos je umro da uzme grehe celog sveta. Gresi svakog čoveka koji je verom prihvatio spasenje, pali su na Spasitelja i ovakvi dobijaju spasenje. 

1. Hodajmo kao On što je hodio  (2,3-6) 

“3. I po tom razumemo16 da ga poznasmo, ako zapovesti njegove držimo17. 

4. Koji govori: poznajem ga, a zapovesti njegovih ne drži, laža je, i u njemu istine nema;
5. A koji drži reč njegovu, u njemu je zaista ljubav Božja savršena; po tom poznajemo da smo u njemu.
6. Koji govori da u njemu stoji, i taj treba tako da hodi kao što je on hodio.”

(2,3-6) 

3. Ako imamo to iskustvo da smo zaista upoznali Hrista i poznajemo ga, to će biti zaista protiv zabluda gnostičkog učenja o Njemu kao našem braniocu. Ako smo svoj život podesili prema Božjoj volji, to će biti jasan dokaz da Hrista lično poznajemo. Apostol ovde pobija tvrđenje da samo znanje vredi, a naš život nema naročitog značaja za naš odnos prema Bogu. Apostol Pavle i Jakov tvrde da neće samo slušači Božje Reči biti opravdani nego koji žive po Božjoj volji.

Izraz “držimo” (grč. tereo = držati) označava podešavanje našeg života Božjoj volji, koja je izražena u 10 zapovesti. Jovan često upotrebljava izraz “držati” (“drži moje zapovesti”, “drži moju reč” itd.; Jovan 14,15.23  i dr.). 

4. Izgleda da Jovan ovde misli na one koji, pod uticajem lažnih učenja, kao što je docetizam, tvrde da poznaju Hrista, ali ne drže Njegove zapovesti. Nema nikakvog izgovora za lažne učitelje u crkvi. Hristos je jasno rekao da će onom koji želi da upozna istinu, On sam otkriti istinu i da će oni koji Ga zaista ljube držati Njegove zapovesti.

Ko Božje zapovesti ne drži “laža je” tj. njegov karakter i tvrđenje laž je. Tako on dokazuje da “istine nema u njemu” (1,8). 

5. Jovan odmah iznosi i pozitivnu stranu ovog problema, da bi verne ohrabrio. Oni koji drže Božju Reč pokazuju time ljubav prema Bogu. U ovoj Poslanici apostol Jovan piše o Božjoj ljubavi i o ljubavi čoveka prema Bogu, ali je pretežnija Božja ljubav prema čoveku. Bog je ljubav (4,7). Svaka prava ljubav dolazi od Boga i onaj koji drži Božje zapovesti čini to blagodareći ovoj ljubavi.
6. Vernici koji tvrde da su u Hristu treba u Njemu da “stoje” (grč. meno = ostati, biti prisutan). U njegovim spisima ovaj izraz ima često mistični smisao koji označava jedinstvo između Boga i Hrista i između Hrista i Njegovih vernika. Ovaj izraz odgovara Pavlovom izrazu “biti u Hristu”. On se upotrebljava da označi svakodnevni život jednog hrišćanina.

Isus je u svom zemaljskom životu ostavio savršeni primer svim ljudima kako da Ga slede. Hrišćani treba da su potpuno upoznati s Njegovim bezgrešnim životom da bi Ga sledili i upoznali načela za svoj život. Apostol naglašava da onaj koji tvrdi da “u Njemu stoji” treba svakodnevno da pruži dokaze da sledi svoga Spasitelja. Život treba da odgovara njegovoj veri. 

3. Nova zapovest (2,7-11)

“7. Ljubazni, ne pišem vam nove zapovesti, nego zapovest staru koju imaste ispočetka. Zapovest stara jest reč koju čuste ispočetka. 

8. Opet18 vam pišem novu zapovest, koja je zaista u njemu i u vama19, jer tama prolazi, i videlo pravo već svetli.”
9. Koji govori da je u videlu, a mrzi na svojega brata, još je u tami.
10. Koji ljubi brata svojega, u videlu živi20, i sablazni u njemu nema.
11. A koji mrzi na svojega brata, u tami je, i u tami hodi, i ne zna kuda ide, jer mu tama zaslepi oči.”

(2,7-11) 

7. “Nova zapovest”, za razliku od “stare zapovesti” tj. 10. zapovesti, koja je odavno data, nije neka nova zapovest. Jovan nema nameru da vernicima dâ neku “novu zapovest”, jer je i “stara” ista takva. Ova “nova zapovest” je ljubav prema bližnjem. “Reč” (grč. logos = vest, učenje) znači ranije pouke hrišćanske vere, koje verne povezuju u jednu zajednicu.
8. “Stara zapovest” bi bila dovoljna da se čovek držao njenih saveta. Ali, on je tako zamračio pravu svrhu zakona da se izgubio njegov duhovni značaj. U svom učenju, naročito u besedi na Gori, Hristos je podigao veo vekova i otkrio pravu svetlost Božjeg zakona. Zato apostol Jovan ovde ukazuje na “novu zapovest”.

“Novoj zapovesti” nije potrebno nikakvo obnovljenje jer je ona izraz Njegovog karaktera. Ali, ona mora da preobrazi naš karakter, da bi zaista bila u nama. Ovo se ostvaruje kad mi ljubimo jedan drugog onako kako je Hristos nas ljubio. 

Reči “tama prolazi” 17. stih tumači kao sadašnju prirodu ovog grešnog sveta. Jovan ovde upotrebljava sadašnje vreme jer hoće da kaže da se tama neće sad odmah izgubiti. Tama predstavlja neznanje koja zadržava ljude da vide pravu prirodu Božje Reči (Hrista). Ali, od utelovljenja prava istina već svetli u tamnom grešnom svetu, zato ljudi ne mogu sad da se izgovaraju za život u mraku kao što su to mogli ranije. 

9. Apostol opet ima u vidu lažne učitelje, naročito gnostike. On je ranije već uporedio svetlost sa tamom i istinu sa laži. Sada on upoređuje ljubav sa mržnjom (stihovi 9-11). Najmanji trag mržnje dovoljan je da dokaže da Božja ljubav nema punu vlast nad srcem. Jovan ovde misli na vernike hrišćanske crkve. Mržnja u srcu otkriva da je takav još u duhovnoj tami.
10. Bog je ljubav i videlo. Onaj koji ljubi svog brata, on živi Božjim životom u svetlosti. On nije nikome sablazan jer živi po svetlosti.
11. Sasvim je drugačije kod onoga koji mrzi. Umesto da “stoji” u svetlosti on ostaje u duhovnoj tami i hodi u njoj. Reči “i ne zna kuda ide” su izreka samog Spasitelja u Jovanu 12,35. Onaj koji mrzi misli da on zna kuda ide, ali on je u zabludi. On ne poznaje svoju konačnu sudbinu. Kad bi to znao on bi možda promenio svoj život. Ovakvi ljudi su slepi. Svetlost je potrebna da bi se videlo, a onaj koji odbija svetlost lišen je mogućnosti da vidi. Slep čovek je u mraku i on zna da je slep, ali oni koje je Sotona oslepio misle da vide, a ne vide jer su u duhovnom mraku.

4. Lični poziv Božjoj deci (2,12-28)

1. a) Razlog pisanja poslanice (stihovi 12-14)

“12. Pišem vam, dečice, da vam se opraštaju gresi21 imena njegova radi. 

13. Pišem vam oci, jer poznaste onoga koji nema početka22. Pišem vam, mladići, jer nadvladaste nečastivoga23. Pišem vam, dečice, jer poznaste oca.
14. Pisah vam, oci, jer poznaste onoga koji je od početka. Pisah vam, mladići, jer ste jaki, i reč Božja u vama stoji, i nadvladaste nečastivoga.”

(2,12-14) 

12. Apostol Jovan iznosi razloge što im piše. On se obraća vernicima po grupama. Najpre se obraća svim vernicima, starima i mladima (“dečice”). On ih podseća da su im raniji gresi oprošteni. Otac oprašta grehe pokajanih grešnika radi i u ime Hrista. Sve je ovo njima dobro poznato.
13. Prva grupa su “oci”. Ovaj izraz je poznat u Starom i Novom zavetu. On se obično odnosi na pretke. “Oci” se odnosi na prvom mestu na starešine i vođe naroda (Dela 7,2; 22,1). Jovan ovim izrazom obuhvata sve starije, za razliku od druge grupe “mladići”. “Oci” su već postigli duhovnu zrelost jer su dugo izdržali na ovom putu.

Oni su “upoznali” Hrista. Ovde Jovan neće da kaže da su ovi lično poznavali Hrista, nego ga duhovno poznaju i u duhu su u vezi sa Spasiteljem. Ovo mogu da ostvare svi hrišćani. Pavle kaže: “Jer znam kome verovah” (2.Timotiju 1,12). Kad ovaj stih uporedimo sa 1,1-3 jasno izlazi da apostol ovde misli na Sina. Na kraju stiha piše Jovan i o poznanju Oca. 

Druga grupa su “mladići”. Oni su pobednici (od grč. reči nikao = pobediti). Misao o pobedi hrišćana zauzima važno mesto u apostolovim spisima. Oni su bili pobednici u prošlosti i zato će uživati plodove svoje pobede. 

Pobeda koju su ovi vernici izvojevali ne odnosi se samo na njihove zle želje i rđave navike, nego i na zloću i lukava Sotonina kušanja. Samo Hristos može čoveka potpuno da oslobodi od demonskog uticaja i prevare. 

Izraz “dečice” na kraju ovog stiha u originalu je paidia, a ne teknia, jer apostol želi da istakne potrebu da ih Bog vodi. Ovaj se izraz odnosi na sve vernike, kako mlade tako i stare. Svi oni lično poznaju Boga, a to je najvažnije za večni život. 

14. “Oci”, koji su upoznali Boga, upoznali su i Sina, kroz koga se Bog jedino može upoznati.

“Mladići” su pobednici nad đavolom (stih 13) zato što su jaki. Oni su jaki zato što je u njima Božja Reč, Sveto pismo, koje “stoji” u njihovim srcima (Jovan 15,7; Psalam 119,11). Božja Reč ih inspiriše i pomaže im da vode uspešnu bitku (Efescima 6,17). Sam Spasitelj koristio se pisanom rečju u svojoj bici protiv kušača. On nije imao jače oružje od Božje Reči koju je Sveti Duh nadahnuo za ovakve prilike. 

1. b) Ne ljubite sveta  (stihovi 15-17)

“15. Ne ljubite sveta ni što je na svetu. Ako ko ljubi svet, nema ljubavi očine u njemu. 

16. Jer sve što je na svetu, telesna želja24, i želja očiju, i ponos života, nije od oca25, nego je od ovoga sveta.
17. I svet prolazi i želja njegova26; a koji tvori volju Božju ostaje doveka.”

(2,15-17) 

15. Apostol Jovan opominje mlade od čega moraju da se čuvaju. On to čini na neposredan način. On ima naređuje da ne ljube svet i što svetu pripada. Oni ne smeju to da čine. Svet (grč. kosmos = svet) se često prikazuje u Novom zavetu kao ujedinjena masa koja je neprijateljski raspoložena prema Bogu i stvari koje nas odvode od Boga. Jovan upotrebljava ovu reč više puta da slikovito izrazi neprijateljski savez prema Bogu i Njegovom carstvu.

Kad apostol naređuje vernicima da ne ljube svet, on ne misli na našu zemlju, nego na stanje u kome se ona nalazi zbog Sotonine pobune protiv Boga. Jovan opominje vernike da se protive sotonskoj prevari i zavođenju. Ako ne smemo da ljubimo ovakav svet, ipak, žrtve greha treba da ljubimo i da im pomognemo. Sam Bog nam je primer u ovome. 

Isto tako ne smemo da ljubimo ni ono što je od ovakvoga sveta. Sve što nije dobro treba odbiti i ne činit. Sve što privlači našu pažnju, a udaljuje nas od Boga ili nam postaje idol treba da odbacimo. 

Oni koji imaju u svom srcu mesta za svet i pokazuju interesovanje za ono što je suprotno Bogu, ne ljube Boga. Čovek ne može da ljubi i služi i Bogu i mamoni. Reči “nema očine ljubavi u njemu” odnose se na ljubav vernika prema nebeskog Ocu, a ne na očevu ljubav prema svojoj deci na zemlji. Čak i kad dozvolimo da ljubav prema svetu uđe u naše srce, Bog nas još uvek ljubi. 

16. U ovom stihu Jovan iznosi razloge zašto ne treba da ljubimo svet i što je na njemu.
17. “Želja tela”. To je čulna priroda čoveka u kom “dobro ne živi” (Rimljanima 7,18). Želja tela je telesna požuda koja odobrava greh.

Pisci u Novom zavetu smatraju da u ljudskom telu može da bude i dobro i zlo. Izraz “želja tela” označava ono što je protivno Božjoj volji. Apostol ne optužuje vernike za neki veliki greh, ali ih opominje na neprijateljstvo koje postoji između Boga i greha u ma kom vidu. 

2. “Želja očiju”. Ovde je reč o unutrašnjem grešnom zadovoljstvu koje nastaje pomoću organa vida. Mnogi koji ne bi učinili otvoreni greh, rado čitaju o grehu i gledaju ga na slici ili platnu.
3. “Ponos života”. Izraz “ponos života” označava telesno zadovoljstvo zbog dobara ovoga sveta. Ovakvi ljudi stavljaju materijalno iznad duhovnog. Svi su ljudi donekle skloni ponosu života i zato treba da se čuvaju. Neki su ponosni na sebe, svoj rod ili svojinu, na decu ili svoju lepotu, mudrost ili znanje.

Ni spomenute želje i ponos ne dolaze od Oca. Njihovo poreklo je od Sotone i ovoga sveta. 

17. U ovom stihu apostol podseća vernike da sve ovo što ljudi žele je samo prolazno. Mnogo od onoga što nam sada izgleda trajno i važno jednom će nestati.

Jovan dalje ističe razliku između onih koji vole ovaj prolazni život i onih koji čine Božju volju. Smrt može da pokosi i verno Božje dete, ali njemu je zagarantovan večni život i zato on “ostaje doveka”. 

1. c) Treba se čuvati antihrista i raznih lažnih nauka (stihovi 18-26)

“18. Deco! poslednje je vreme27, i kao što čuste da će doći antihrist, i sad mnogi antihristi postaše28; po tom poznajemo da je poslednji čas. 

19. Od nas iziđoše, ali ne biše od nas29: kad bi bili od nas onda bi ostali sa nama; ali da se jave da nisu svi od nas30.
20. I vi imate pomazanje od svetoga31, i znate sve32.
21. Ne pisah vam kao da ne znate istine, nego što je znate, i znate da nikakva laž nije33 od istine.”

(2,18-21) 

18. U izrazu “poslednje je vreme (čas)” nema određenog člana u grčkom tekstu, što označava specifičnost nekog događaja. Apostol ovde piše o nekom času koji je u vezi sa 17. stihom.

Da bi ove Jovanove reči razumeli, treba da ispitamo okolnosti u kojima su one izrečene. Apostol je živeo za vreme Hristovog boravka na zemlji. On je slušao iz Njegovih usta o Njegovom povratku. Sad je apostol ostario. On je živeo pod političkim i društvenim prilikama u Rimskom svetu, te je zato bio pun nade da će lično doživeti Hristov dolazak. On je ovu nadu želeo da podeli sa drugima. Sve drugo što se dogodilo bilo je za Jovana od manjeg značaja. 

Ova apostolova vest bila je od velikog značaja za ohrabrenje hrišćana da žive u nadi ponovnog Hristovog dolaska. Ona im je pomogla da žive tako kao da je svaki dan njihov poslednji dan. Vest da je poslednje vreme trebalo je da ohrabri vernike da revnije svedoče, da bi Isus što pre došao. 

Apostol Jovan kao i drugi Hristovi učenici poučavali su vernike o događajima u poslednje vreme. Oni su znali da treba da dođu “antihristi”. Grčka reč antikristos  je sastavljena od anti (protiv, namesto) i Kristos. Dakle, ova reč označava nekog koji se protivi Hristu ili koji tvrdi da njemu pripada Hristovo mesto. 

Izraz “antihrist” upotrebljava samo apostol Jovan (1.Jovanova 2,22; 4,3; 2.Jovanova 7), ali on ne označava nijednu osobu ili organizaciju na koje bi se ovaj izraz odnosio. On računa na to da su vernici već upoznati sa “antihristom”, da očekuju njegov dolazak i da veruju da njegova pojava ukazuje na blizinu poslednjeg vremena. Apostol je sigurno mislio na razne lažne nauke kao što su bili docetizam i Kerintov gnosticizam. 

Poznato je da je “antihrist” Sotona koji se protivio Bogu i Hristu i pobunio ljude protiv Hrista. Vernici znaju da on treba da se pojavi. 

Izraz “antihristi” u množini jasno pokazuje da Jovan nije mislio na neku ličnost nego na mnoge lažne učitelje koji su se protivili Hristovom učenju. Ova su se učenja pojavila vrlo rano i uvukla u mladu crkvu. Jovan vidi u ovom otpadu znak približavanja kraju i zato opominje vernike.  

19. Lažno učenje se već širilo po crkvama i zato nije bilo potrebno da se nešto kaže o otpadu, jer su vernici već bili upoznati sa njim. Oni su se odvojili od crkve kojoj stvarno nikad nisu ni pripadali. Njihovo učenje i odlazak potvrđuje da nisu imali veze sa Hristom i crkvom. Dok su se nalazili u crkvi nije se mogao lako otkriti njihov pravi karakter. Tek kad su napustili crkvu sve se otkrilo.

Jovan opominje vernike na opasnosti na hrišćanskom putu. Postoji mogućnost da se neki vernici udalje od Hrista. Ako oni napuste crkvu to je po njihovoj volji, a ne po nekoj neopozivoj Božjoj odluci. 

20. Još u Starom zavetu govori se o “Svetom” (Psalam 71,22; Isaija 1,4  itd.). U Novom zavetu se ovaj izraz odnosi na Hrista (Marko 1,24; Dela 3,14). Jovan uči da Svetog Duha šalje Otac posredstvom Sina. To je pomazanje (grč. krizma = pomazanje) Svetim Duhom.

Apostol Jovan neće da kaže u ovom stihu da hrišćani sve znaju, nego da svi hrišćani znaju. Apostol hoće samo da kaže da hrišćani imaju svo potrebno znanje za svoje spasenje. U Starom zavetu pomazani su bili samo sveštenici, carevi i proroci, a u Novom zavetu pomazani su svi vernici i zato im je dato znanje koje vodi u večni život. 

21. Jovan ne piše vernicima zato što im je potrebno da steknu znanje nego ih samo podseća na ono što već znaju, a to je istina. Njihovo stalno pomazanje Svetim Duhom pruža im osnovno znanje za spasenje i sposobnost da ga mudro koriste za istinu.

Svaka laž dolazi od drugog izvora, a ne od istine. Istina dolazi od Hrista, a laž u raznom vidu ima svoje poreklo u Sotoni, ocu laži. 

“22. Ko je lažljivac34 osim onoga koji odriče da Isus nije Hristos?35 Ovo je antihrist, koji se odriče oca i sina. 

23. Koji se god odriče sina ni oca nema; a koji priznaje sina, i oca ima.
24. Vi dakle36 što čuste ispočetka u vama neka stoji; ako u vama ostane što čuste ispočetka, i vi ćete ostati u sinu i u ocu.
25. I ovo je obećanje koje nam on obeća37, život večni.
26. Ovo vam pisah za one koji vas varaju.”

(2,22-26) 

22. Apostol je već ranije opomenuo vernike da se čuvaju lažnih učitelja (stihovi 18-21), a sada iznosi njihovo učenje. Jovan je učio kao temelj hrišćanske nauke da je Isus iz Nazareta Hristos, tj. pomazanik i spasitelj sveta. Onaj koji to negira odriče istorijsku i centralnu činjenicu plana spasenja i time onemogućava i svoje vlastito spasenje. Nema ništa goreg od poricanja Isusovog božanstva. Docetizam, gnosticizam i druge lažne nauke veoma su izopačavali istinu o Hristovoj prirodi. To su ta odricanja o kojima piše apostol Jovan. Za njega je bila “sadašnja istina” prihvatanje Hrista kao utelovljenog Božjeg Sina (Jovan 1,1-3.14; 1.Jovanova 4,1-3.15; 5,1.5). Ova istina je i danas “sadašnja istina”.

Prema svemu ovom antihrist je, po apostolovom učenju, neki nametnuti lažni hrišćanski učitelj koji poriče Oca i Sina. 

23. Oni koji ustaju protiv Hrista i Njegovog položaja kod Oca odriču se i samog Oca, a oni koji ga priznaju poznaju i Oca i Sina.
24. Apostol sada izdvaja verne hrišćane od antihrista. Verni treba da “ostanu”38 u Hristu i onda će biti i u Ocu.
25. Ko ostane u Hristu ima obećanje večnog života. 
26. Jovan je pisao ove savete (stihovi 18-25) vernicima da bi ih opomenuo zbog antihrista. Kraj ovog stiha možemo u duhu grčkog jezika ovako da prevedemo: “Zbog onih koji su pokušali da vas zavedu.” Nema dokaza da su ovi lažni učitelji neke već zaveli.

1. d) Ostati u Hristu da bi bili spremni za Njegov dolazak (stihovi 27-28)

“27. I vi pomazanje što primiste od njega, u vama stoji, i ne trebujete39 da vas ko uči; nego kako vas to samo pomazanje uči u svemu, i istinito je, i nije laž, i kao što vas nauči ostanite u njemu.40 

28. I sad, dečice, ostanite u njemu da imamo slobodu41 kad se javi, i da se ne osramotimo pred njim o njegovu dolasku.”

(2,27.28) 

27. Ovde apostol naglašava razliku između vernika koji su dohovno naoružani pomazanjem (grč. krizma = pomazanje; stih 20) Svetim Duhom i antihrista koji su varalice. Apostol hrabri vernike iznoseći im prednosti koje oni imaju kao Božja deca nad onima koji nisu duhovni.

Dar Svetoga Duha i Njegova stalna prisutnost u njima osigurava im napredak u duhovnom poznanju. Takvi ljudi ne zavise od pouka koje ljudi daju niti od milosti lažnih učitelja. Ali, jasno je da oni ne treba samo da očekuju zaštitu od Svetog Duha, nego i sami da se trude da razlikuju stvari. 

Pouke koje je vernik dobio pre krštenja, ako je to bilo pod uticajem Svetog Duha, istinite su. Ništa od onoga što će Sveti Duh kasnije da učini i kaže neće biti u suprotnosti sa osnovnim učenjem koje je vernik naučio pre krštenja. Gospod može da nam kasnije dâ više svetlosti, ali ona će samo da potvrdi ranije date temelje. Božja otkrivenja su savršena. U njima nema zablude ili laži. 

Drugi deo 27. stiha nije sasvim jasan. Ovde apostol, bez sumnje, uverava vernike da oni koji ostaju verni poukama Svetog Duha nastavljaju prisnu zajednicu sa Hristom. “U Njemu” znači u Hristu.  

28. U ovom stihu Jovan iznosi zaključak prvog dela ove svoje poslanice. Apostol ne naglašava naročito doba kad je pisao ovu poslanicu. On samo hrabri vernike da prihvate ono što im je napisao u stihovima 18-27.

Vernici treba da ostanu u Hristu. Samo oni koji ostanu u Njemu biće spremni da ga dočekaju u vreme Njegovog dolaska. Jovan često ističe činjenicu da će Hristos ponovo doći (1.Jovanova 3,2; Jovan 14,3; 21,22; Otkrivenje 1,7; 22,12.20), ali ne spominje vreme Njegovog dolaska (uporedi: Matej 24,36-44). 

Reči “da imamo slobodu”42 (grč. paresio = sloboda govora, tj. hrabrost, sloboda) apostol Jovan često upotrebljava. Ovo je slikovito prikazivanje sigurnosti ili slobode onih koji su ostali u Njemu kad se susretnu sa Njim o Njegovom dolasku. Oni neće imati nikakvog straha nego će se radovati Njegovom dolasku. 

Oni koji se nisu pripremili za Hristov dolazak biće “osramoćeni” kad se susretnu s Onim koga su odbacili. Njih će biti sramota što su sa Spasiteljem tako postupili, ali i zbog sopstvenih greha. Oni će uvideti da je to njihova krivica što su izgubili večni život. 

Izraz “dolazak” (grč. parusia; Matej 24,3) često upotrebljavaju apostol Pavle, Matej, Petar i Jakov, ali apostol Jovan ga upotrebljava samo ovde. 

III  BOŽJI SINOVI I ĐAVOLJA DECA 

(1.Jovanova 2,29 – 3,24) 

1. Život Božjih sinova  (2,29 – 3,7) 

“(2) 29. Ako znate da je pravednik, poznajte43 da je svaki koji tvori pravdu od njega rođen. 

(3) 1. Vidite kakvu nam je ljubav dao otac, da se deca Božija nazovemo i budemo;44 zato svet ne poznaje nas, jer njega ne pozna. 

2. Ljubazni! sad smo deca Božja, i još se ne pokaza šta ćemo biti45; nego znamo da kad se pokaže, bićemo kao i on46, jer ćemo ga videti kao što jest.47
3. I svaki koji ovaj nad ima na48 njega, čisti se, kao i on što je čist.
4. Svaki koji čini greh i bezakonje čini49: i greh je bezakonje50.
5. I znate da se on javi da grehe naše uzme; i greha u njemu nema.
6. Koji god u njemu stoji ne greši; koji god greši ne vide ga niti ga pozna.
7. Dečice! niko da vas ne vara51: koji pravdu tvori52 pravednik je53, kao što je on pravedan.”

(2,29 – 3,7) 

(2) 29. Kad Jovan kaže “ako” on nije u neizvesnosti ili sumnji, nego hoće da utisne istinu u srca vernika. Ovde apostol povezuje teoretsko znanje sa praktičnim poznanjem koje je temelj pravog hrišćanskog života. Hristos je taj pravednik, a silom Svetoga Duha hrišćanin se nanovo rađa. On postaje pravedan u mislima, rečima i delima i tako pokazuje da je rođen od Boga. 

(3) 1. Apostol Jovan iznosi misao o novorođenju u 2,29. Novorođenje je delo Božje ljubavi. Apostol je zadivljen visinom i dubinom Božje ljubavi. Reč “ljubav” (grč. agape = od agapeo = ljubiti) nalazi se oko 100 puta u Novom zavetu. Jovan upotrebljava ovu reč više puta u ovoj Poslanici. On je želeo da srca vernika budu ispunjena ovom ljubavlju kao što je njegovo srce bilo puno. Bog je ovu ljubav podario ljudskom rodu, a naročito svojoj deci. Ljudi mogu da odgovaraju na ovu ljubav ili da je odbiju, ali Bog je nju izlio na sva ljudska stvorenja. On svakoga prima u svoju porodicu i naziva ga svojim detetom. To treba i da postanemo. 

Svet tj. oni koji se protive Bogu ne poznaju Božju decu zato što nisu voljni da upoznaju Boga. Ukoliko više Božja deca pokazuju Božji karakter utoliko više oni izazivaju mržnju i gnev kod onih koji su odbacili Božju ljubav. Hrišćani ne treba da se čude kada ih svet mrzi. 

2. Sad dok smo nesavršeni, padamo u greh i još nismo slični Ocu, nazivamo se Božjom decom. To je moguće samo zato što nas Otac gleda kroz Hrista, našeg zastupnika kod Oca. Njegova pravda prima se namesto naše grešnosti (PP, 431). Otac nas gleda obučene u Hrista i zato On ne vidi nas nego Njega (COL, 311,312).

Tek u budućnosti će se otkriti ko smo mi. Onda će se dogoditi stvarna promena. Apostol misli ovde na savršenstvo karaktera i tela. Božji plan za palog čoveka je obnovljenje Božjeg obličja. Čovek je načinjen po Božjem obličju, ali greh je uništio ovu sličnost. Božja je namera da obnovi ovu sličnost da bi čovek mogao da pobedi greh i iskušenja. Ovo obnovljenje će se završiti o drugom Hristovom dolasku. 

Kad je Hristos bio na zemlji samo duhovno prosvetljeni ljudi su primećivali Njegovo božanstvo. Istu ovakvu duhovnu visinu moraju da postignu oni koji gledaju Hrista u poslednjim danima.  

Oni koji su gledali Isusa iz Nazareta nisu u njemu videli Božjeg sina jer je Njegovo božanstvo bilo zavijeno u čovečanstvo. Ali, kad Hristos dođe po drugi put, On će se pojaviti u svojoj slavi i oni koji ga budu videli videće i Njegovu stvarnu slavu. 

3. Apostol se obraća onim vernicima koji stvarno očekuju Hristov dolazak.

“Čiste se”. Grčka reč hagnizo znači čišćenje od nečistote. Ova se reč upotrebljavala za obredno i moralno čišćenje. Grešnik ne može sam sebe da očisti. On u pogledu očišćenja potpuno zavisi od Spasitelja. Ipak i čovek mora nešto da učini za sebe. Da bi to učinio čovek mora da bdi i moli se. Glavna borba je naša vera u pobedu koju je Hristos izvojevao za nas. On treba da živi u veri da je Isusova milost potpuno dovoljna da nam pruži pobedu u iskušenju. Ovim tvrđenjem da nam je potrebno čišćenje apostol odbacuje lažno gnostičko učenje da se hrišćanska nada može gajiti bez obzira na naše moralno stanje. Oni koji žele da vide Hrista moraju da se bore za čist život koji je i sam Hristos vodio. On je pobedio svako kušanje i time omogućio i osigurao svakom pobedonosni život. 

4. Reč “greh” (grč. hamartia dolazi od hamartano = prekoračiti granicu, činiti pogrešno, grešiti) upotrebljava se u Svetom pismu da se označi kršenje ili udaljavanje od Božjeg zakona. Hamartio je naročito kršenje Božjeg moralnog zakona.

Apostol Jovan ovde ne misli na neki određeni greh nego na greh kao takav, koji odvaja čoveka od Boga. Reč “greh” ima u ovom stihu određeni član. 

“Bezakonje čini”.54 “Bezakonje” je prevod grčke reči anomia = bezakonitost, nedostatak saglasnosti sa zakonom, i dolazi od a (bez) i nomos (zakon). Jovan dovodi reč hamartia u vezu sa rečju anomia da bi naglasio usku vezu između greha i bezakonitosti. 

Svaki greh je bezakonitost (kršenje zakona), a svaka bezakonitost je greh. Ovde Jovan otkriva pravi karakter greha. On je protiv Božjeg zakona. Bog je dao zakone da vode i oplemene ljude i da ih spasu od zla i upute na dobro. 

Božji zakon je odsjaj Božjeg karaktera. Isus je došao da ljudima otkrije Očev karakter. On je na sebi pokazao taj zakon. Ako ljudi žele da budu u skladu sa Božjim zakonom oni treba da gledaju na Isusa i podražavaju Njegov život. Zakon, dakle, znači biti sličan Isusu ili Bogu. Promena čovečijeg karaktera je cilj plana spasenja. 

5. Apostol sada ističe glavnu svrhu Hristovog dolaska. To je spasenje ljudi od greha. Spasitelj uklanja bezakonitost, koja se otkriva u grehu, i tako spasava čoveka od prestupa Božjeg zakona. Ali, Hristos uklanja grehe samo kod onih koji žele da budu slobodni od greha. Sem toga, Jovan naglašava da je Isus došao da “uzme” grehe, a ne zakon, kako su to još gnostici objašnjavali u apostolovo doba.

U Hristu nije bilo greha ni u načelu niti u delima. Jovan ovde ističe da greh nije nikad postojao u Hristovom životu. Isus je bio, istina, kušan, ali samo kušanje nije još greh. Čovek pada u greh tek onda kad popusti grehu. Isus nikad nije dozvolio da Njegove misli budu protiv Božje volje, iako je bio okružen iskušenjima. 

6. “Stajati u Njemu” znači čvrstu volju da se ostane u jedinstvu sa Hristom. Ovakav ne greši. Apostol ovde ne misli na slučajne grehe nego redovne i uobičajene. Jovan zna da hrišćani mogu da budu zavedeni, namamljeni ili zaslepljeni grehom (1,8.10), ali on daje i savet u ovakvim slučajevima (1,9; 2,1).

Apostol ovde naglašava ono idealno i poželjno stanje u kome se nalaze oni koji “stoje u Njemu”, a koje Spasitelj štiti svojom prisutnošću. Ali oni koji stalno, redovno i uobičajeno greše, tj. žive u grehu, nikada nisu videli i upoznali Hrista. 

7. Gnostički učitelji pokušavali su da vernike zavedu naročito po pitanju ispravnog života hrišćana. Oni su govorili da ne treba obraćati naročitu pažnju na greh i tako su veoma snizili visinu duhovnog života. Jovan energično ustaje protiv ovakvog učenja.

Isus, koji je uzdizao i činio pravdu, pravednik je. On je izvor naše pravde. Onaj koji stalno “stoji” u Hristu, imaće i karakter sličan Njegovom karakteru. 

1. Koji greši od đavola je  (3,8.9) 

“8. Koji tvori55 greh od đavola je, jer đavo greši od početka. Zato se javi sin Božji da raskopa dela đavolja56. 

9. Koji je god rođen od Boga ne čini greha, jer njegovo seme stoji u njemu, i ne može grešiti57, jer je rođen od Boga.”

(3,8.9) 

8. Reči “od đavola je” znače dete đavola i čini volju svog oca – đavola. Đavo se od početka protivio Bogu. Od kako je počeo da greši on stalno greši (vidi 1,1).

U ovom stihu apostol prvi put upotrebljava u Poslanici ime “Sin Božji”, mada je do sada spominjao Hristovo Božje posinaštvo. “Sin Božji” je došao da obavi naročito delo. Jovan misli na utelovljenje i naglašava Hristovo prepostojanje kao Božjeg Sina (Mihej 5,2; Jovan 1,1-3). Njegov zadatak je bio “da uništi đavolska dela”58 (grč. lio = razdrešiti, osloboditi, ukinuti). Jovan misli na sve što je Sotona radio pre i u vreme stvaranja sveta, a naročito na greh koji je Sotona uneo u ljudsku dušu. Hristos je došao da ljude oslobodi od ropstva grehu i tako uništi đavolja dela. 

9. Jovan dalje piše o onima koji su rođeni od Oca i zato su Njegova deca. On misli na svakog hrišćanina koji je napustio svet i ostao kod Hrista. Ovakvi nisu nastavili da greše. Apostol tvrdi da su oni rođeni od Boga, jer su doživeli novorođenje i dobili Božju prirodu i zato liče na nebeskog Oca. Oni mrze greh, a vole vrline. Oni ne robuju više svojim nekadašnjim gresima i ne čine stare greške. Oni su primili Božju silu i njome pobedili svoje slabosti.

“Jer njegovo seme stoji u njima”. Božje seme je božansko načelo života koje je usađeno u grešniku. Ono ga čini hrišćaninom. Ovo Božje “seme” nalazi se u stvarno obraćenom čoveku; ono mu daje duhovnu snagu i osposobljava ga da se suproti grehu. Božje dete ne greši zato što ova božanska sila radi u njegovoj duši. 

“I ne može grešiti”. Apostol neće da kaže da hrišćanin nije više sposoban da greši. Kad on ne bi više mogao da greši to ne bi bila njegova zasluga. U tom slučaju ne bi bilo ni pravog razvijanja karaktera. Jovan misli da ovakvi mogu da sagreše, ali oni ne mogu da nastave da žive u svojim starim i uobičajenim gresima. Njihov ideal i težnja je sada da ne greše jer su novorođeni. 

1.  Onaj koji ne ljubi brata od đavola je  (3,10-18) 

“10. Po tom se poznaju deca Božija i deca đavolja59: koji god ne tvori pravde, nije od Boga, i koji ne ljubi brata svojega. 

11. Jer je ovo zapovest60, koju čuste ispočetka, da ljubimo jedan drugoga.
12. Ne kao što Kain beše od nečastivoga61 i zakla brata svojega. I za koji ga uzrok zakla?62 Jer dela njegova behu zla, a brata mu pravedna.63”

(3,10-12) 

10. U ovom stihu Jovan prelazi na drugi deo Poslanice (3,10-18). Božja deca se ljube među sobom, dok oni koji pripadaju đavolu mrze jedan drugog.

Onaj koji ne čini pravdu čini zlo i tako pokazuje da nije “od Boga” jer su njegove pobude demonske. U ovome nema neutralnosti. Isto je tako i sa ljubavlju prema bližnjem, bratu. Gnostički učitelji su verovali da su izabrani, ali nisu ljubili svoje bližnje. Apostol ovde još ističe da pravi hrišćanin ne može drukčije nego da ljubi svog brata. 

11. Jovan piše u 1,5 o poruci ili vesti od Boga koja govori o božanskoj prirodi, a ovde on naglašava da je hrišćanska ljubav temelj ovoj prirodi.

“Da ljubimo jedan drugoga”. Ovo je glavna vest apostola Jovana vernicima. To je ta “nova zapovest” koju je Hristos dao svojim sledbenicima. Veliki je značaj ove Isusove zapovesti za duhovno stanje u crkvi. Svaki vernik bi tebalo da razume da je ozbiljna i stvarna ljubav prva hrišćanska dužnost koju treba brižno gajiti. 

12. Apostol spominje Kaina kao naročiti primer nedostatka bratske ljubavi. Ovo je jedini primer koji Jovan spominje iz Starog zaveta. Kain je sam pokazao da je đavolji sin jer je ubio brata. Apostol dalje postavlja pitanje pobude kod Kaina da ubije brata. On dalje objašnjava događaje u 1.Mojsijevoj 4,1-5. Jovan naglašava stvarni uzrok ubistva. To je bila zavist i mržnja zbog Aveljevih “pravednih dela”. Dela su rezultat misli. Ona otkrivaju pravu prirodu i karakter. Avelj nije učinio nikakvu grešku koja bi opravdala Kainov greh i zločinstvo. Njegova poniznost i poslušnost Bogu izazvali su Kainovu zavist i mržnju. Kainova savest je osuđivala njega samog, i on je morao da izabere ili priznanje svog greha ili ubistvo Avelja koji je bio svedok njegove grešnosti.

“13. Ne čudite se, braćo moja, ako svet mrzi na vas. 

14. Mi znamo da pređosmo iz smrti u život, jer ljubimo braću; jer ko ne ljubi brata ostaje u smrti.
15. Svaki koji mrzi na brata svojega krvnik64 je ljudski; i znate da nijedan krvnik ljudski nema u sebi večnoga života. 
16. Potom poznasmo ljubav što on za nas dušu svoju položi65: mi smo dužni polagati duše66 za braću.
17. Koji dakle ima bogatstvo ovoga sveta, i vidi brata svojega u nevolji i zatvori srce svoje od njega, kako ljubav Božja stoji u njemu?”

(3,13-17) 

13. Vernici ne treba da se čude što ih svet mrzi.
14. Apostol piše da hrišćani imaju unutrašnje poznanje koje ljudi u svetu nemaju. Ovo poznanje je prelaz iz smrti u život, tj. iskustvo obraćenja i život u novoj sferi. Svi ljudi su građani carstva smrti, ali hrišćani, blagodareći Hristu, prešli su iz ovog carstva u carstvo života.

“Jer ljubimo braću”. Novi zavet često govori o ljubavi prema bližnjima, jednog prema drugom, ali izraz “ljubiti braću” nalazi se samo u ovom stihu i ima velikog značaja. Oni koji su prešli iz smrti u život ne ljube samo poznate u užem krugu nego sve vernike. Oni na ovaj način pokazuju da su napustili carstvo smrti i ušli u carstvo večnog života. Oni već pokazuju glavnu vrlinu večnog života. Odsustvo ove osobine je dokaz da je neko još “mrtav u svojim gresima”. 

15. Mrziti znači ne ljubiti; ovde nema neutralnosti. U ovom stihu apostol naglašava krajnji rezultat mržnje. To je ubistvo.

Reč ‘ubica’ (grč. antropoktonos = krvnik, ubica čoveka) nalazi se samo još u Jovanu 8,44. Pored fizičkog ubistva ima drugih načina oduzimanja života. Klevetnik, na primer, može da uništi život svog bližnjeg. On može da ubije ugled nekog vernika i to da bude uzrok da taj vernik izgubi veru u Hrista i tako uništi njegov duhovni život. Nijedan ubica ne može da ima večni život. Sam Isus kaže da je đavo otac ubica (Jovan 8,44). Apostol Pavle napominje u Galatima 5,21 da ubica ne može da nasledi Božje carstvo. Ovo ne znači da je ovo smrtni greh i da nema oproštenja, nego samo da ne može ući u Božje carstvo onaj ko stalno živi u ovom grehu. Čovek može da se opere od svakog greha (vidi 1,9). 

16. Hristos je položio za grešnike svoj skupoceni život. Mi ćemo u večnosti stalno učiti o dubini i beskrajnosti ove ljubavi. Kroz večnost ćemo se sećati da je Otac iz ljubavi dao svog Sina da bi spasao grešnike. Zbog svega toga i mi smo dužni da idemo ovim primerom kad su u pitanju naša braća. Hristos je ovo učinio ne za braću, nego za neprijatelje.
17. Apostol odmah prelazi na mnogo manju žrtvu za brata. Ovde je reč o onima koji imaju sredstva za život, a ne koji vode luksuz. Ako takav zatvori svoje srce prema bratu u potrebi, ne iz nemara nego namerno, kako se može za njega reći da je Božja ljubav u njemu?

4. Živeti u ljubavi znači imati pouzdanje u Boga (3,18-24)

“18. Dečice moja! da se ne ljubimo rečju ni jezikom, nego delom i istinom. 

19. I po tom doznajemo da smo od istine, i pred njim tešimo srca svoja67.
20. Jer ako nam zazire srce naše68, Bog je veći od srca našega i zna sve69.
21. Ljubazni! Ako nam srce naše ne zazire70, slobodu imamo pred Bogom71;
22. I što god zaištemo, primićemo od njega, jer zapovesti njegove držimo i činimo što je njemu ugodno.
23. I ovo je zapovest njegova da verujemo u ime sina njegova Isusa Hrista, i da ljubimo jedan drugoga kao što nam je dao zapovest.
24. I koji drži zapovesti njegove u njemu stoji, i on u njemu72. I po tom poznajemo da stoji u nama, po Duhu koga nam je dao.”

(3,18-24) 

18. Apostol Jovan hrabri vernike da pokažu pravu ljubav i napuste licemerstvo. Ljubav koja se pokazuje samo rečima i jezikom nije dovoljna, jer je bez osećaja prave ljubavi. Oni to možda čine samo iz pažnje ili zbog dužnosti, a može biti i zato da bi ih ljudi hvalili. Zato apostol ističe potrebu za pravom ljubavlju.
19. Jovan hoće da kaže da onaj koji prihvati savet koji je on dao u 18. stihu, biće potpuno uveren da je istina ono što on govori. Kad ljubimo “delom i istinom” mi smo sigurni u stvarnost našeg obraćenja.

Lako je ispitivati svoje srce po ljudskom merilu, ali sasvim je drugačije stajati pred Bogom, biti u Njegovoj prisutnosti. Što se više približavamo Bogu mi smo sve svesniji svoje nesavršenosti i osećamo sve veću potrebu da se oslonimo na Hristovu zaslugu. Kad ljubimo braću “delom i istinom” onda uviđamo da smo od istine i zato možemo bez straha da stanemo pred nebeskog Oca. 

20. Teško je razumeti u kakvoj je vezi 19. stih sa ovim stihom i šta on hoće da kaže.

Smisao stihova 19. i 20. bi mogao da bude sledeći: Kada stvarno ljubimo našu braću onda znamo da smo deca istine, tj. Božja deca. Ovo saznanje nas osposobljava da ostanemo u Božjoj prisutnosti mada nas naše srce osuđuje, jer smo još uvek grešnici. Ali, ipak znamo da je Bog veći od našeg srca, a Njegovo znanje i razumevanje daleko premašuje naše. Bog može da vidi našu iskrenost i da razume zašto smo pali u tu grešku. 

21. Ove reči su upućene onima kojima je sve ovo poznato i čiji su gresi oprošteni, onima koji su upoznali Oca i postali Božja deca. Oni nisu mogli da se pouzdaju u sebe nego jedino da priznaju Božju milost prema sebi. Jovan ne misli samo na slobodu73 koju imamo kad izlazimo pred Boga u molitvi, nego i na onu kad izlazimo pred Sudiju celog sveta.
22. Ako vernici ispune uslove iz 21. stiha sve što traže dobiće.

Jovan dalje iznosi još dva druga uslova: 1) držanje Božjih zapovesti i 2) da se čini što je Bogu ugodno. Kad hrišćanin ispuni sve ove uslove onda za njega važi obećanje spomenuto u ovom stihu. 

Kad su ispunjeni svi ovi uslovi, svaka molitva će biti odmah ispunjena. Ako se to ne dogodi – ima nekog uzroka. Možda je odgovor na molbu negativan. To je onda kad tražimo nešto pogrešno. Bog zna da je bolje da ne usliši molbu. I pored tri Pavlove usrdne molitve Sotonin žalac je ostao i dalje u njegovom telu, da se ne bi poneo (2.Korinćanima 12,7-9). Možda Bog čeka s odgovorom na našu molbu jer još nismo sposobni da primimo ono što smo tražili ili još nisu ispunjene okolnosti za to. U ovakvom slučaju odluka je već donesena i odgovor će doći u pravo vreme. Nekad se dobija odgovor odmah jer je hitno da se pruži duhovna pomoć. Kad tražimo silu da pobedimo greh, oproštenje ili čisto srce, budimo sigurni da će naša molitva biti uslišena. 

Poslušnost Božjoj volji koja je izričito naglašena u 10 zapovesti, u tesnoj je vezi sa odgovorom na molitvu. Ova poslušnost je moguća i ostvaruje se samo blagodareći božanskoj sili koja je obećana Božjem detetu. Ali hrišćanin treba da čini još više nego da drži Božji zakon. Mi moramo savesno da se držimo onoga što se Bogu dopada i da živimo pravim hrišćanskim životom. 

23. U ovom stihu apostol upotrebljava jedninu jer misli na “njegove zapovesti” (stih 22) i hoće da naglasi veru i ljubav kao opšti zakon za hrišćane. Jovan je ovde ukratko sažeo bit hrišćanskog učenja da bi vernici mogli da razumeju najvažnije osnove hrišćanskog verovanja. Ako verujemo u ličnost Isusa Hrista onda priznajemo Njegovo božanstvo i čovečanstvo kao i pobedu nad grehom i smrću.

Zakon ljubavi je temelj Božjih zahteva. Ljubav je aktivni deo verovanja u Isusovo ime. Uz veru idu i dela (Jakov 2,17). Ali potrebno je da se ljubimo međusobno onako kako nas Isus uči (Matej 22,39). Isus nas je poučio kako treba da ljubimo jedan drugog. To treba da bude u duhu poštovanja, srdačnosti, nežnosti i praštanja kao što je Bog nama oprostio. 

24. Kad držimo Božje zapovesti onda imamo poverenja u Boga i zato primamo ono što ištemo. Tako stvaramo usku zajednicu sa Bogom. Prorok Amos kaže: “Hoće li dvojica ići zajedno ako se ne sastanu?” (Amos 3,3). Niko ne može da bude domaći Bogu ako živi suprotno Njegovoj izraženoj volji. Ovakav ne “stoji” tj. ne “ostaje”74 u Njemu.

Onaj  u kome Isus “stoji”, i on “stoji” u Njemu. Ovo stanovanje je uzajamno. Ono se poznaje po prisutnosti Božjeg Duha u životu jednog hrišćanina, jer Bog stanuje Duhom u čoveku. Svetog Duha daje Otac (Jovan 14,16), a Isus sarađuje u slanju trećeg lica Božanstva (Jovan 16,7). 

IV  TEMELJ HRIŠĆANSTVA SU ISTINA, LJUBAV I VERA 

(1.Jovanova 4,1 – 5,12) 

1. Duh istine i duh laži  (4,1-6) 

“1. Ljubazni! ne verujte svakome duhu, nego kušajte duhove jesu li od Boga; jer mnogi lažni proroci iziđoše na svet.75 

2. Po ovome poznajte Duha Božjega, i duha lažnoga; svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je;
3. A svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao nije od Boga: i ovaj je antihristov76, za kojega čuste da će doći, i sad je već na svetu.”

(4, 1-3) 

1. Apostol Jovan opominje vernike da ne prihvataju svako učenje u duhovnom pogledu kao da dolazi do Boga. To znači da su neki tvrdili da su od Boga ovlašćeni da tako uče. Apostol kao dobar pastir opominje svoje stado da se čuvaju od lažnih učenja i prevara. Hrišćani ne smeju da budu naivni i lakoverni. Bog je dao svojoj crkvi dar razlikovanja istinitog od lažnog duha (1.Korinćanima 12,10). Oni koji tvrde da imaju neku vest od Boga, treba da budu podvrgnuti ispitu pomoću Božje Reči. Dužnost je svakog vernika da ispita sve što čuje i čita pomoću nadahnutih spisa proroka i apostola. Samo tako može da spreči prodiranje lažne nauke.

Jovan ovde ima u vidu lažne učitelje (o kojima piše u 2,18-22), lažne apostole (vidi Otkrivenje 2,2) i lažne proroke (dela 13,6). Oni su u apostolovo doba radili u crkvi i izvan nje. 

2. Apostol očekuje od vernika da razlikuju duhove. Oni moraju da poznaju duh koji dolazi od Boga. Oni ne treba da priznaju nikakvo učenje dok ne ispitaju njegovo poreklo. Sveto pismo je merilo po kome mogu da ispitaju svako tvrđenje ili vest. Svaka do Boga nadahnuta vest slagaće se sa onim što je Bog već objavio preko svoje Reči.

Hristos je postojao još pre nego je došao na zemlju. Oni koji odriču Hristu ljudsku prirodu tvrde da je on pri krštenju sišao u čoveka po imenu Isus, a napustio ga pre razapinjanja na krstu. Jovan odbacuje ovo lažno učenje gnostika. Oni su verovali da se bogovi javljaju ljudima na razne načine, ali su odbijali da je Reč postala telo. I danas postoje pokušaji da se u hrišćanstvo uvuče ovo staro, lažno učenje. Zato je potrebno da svedočimo “da je Isus Hristos došao u telu”. Ovakvo svedočanstvo se ne može dati bez božanske pomoći, jer “niko ne može Isusa Gospodom nazvati osim Duhom Svetim” (1.Korinćanima 12,3). Onaj koji to čini otkriva božansko poreklo duha koji se nalazi u njemu. 

3. Jovan raspoznaje samo dve grupe ljudi: one koji priznaju Hrista i one koji ga ne priznaju. Nema neutralnih u ovoj velikoj borbi. Oni koji su slušali vest o Hristu kao božansko-čovečanskoj ličnosti i svesno odbacuju i protive se učenju o utelovljenju, pripadaju đavolu i pod njegovom su kontrolom, ma kako oni mislili da su slobodni. Grčka reč pneuma (duh) može da se razume kao duh koji je u antihristu, a koji ne priznaje Hrista. Dakle, nepriznavanje Hrista karakteristično je za antihrista. Vernici su o tome već ranije slušali i znaju da je on došao.

“4. Vi ste od Boga, dečice, i nadvladaste ih77, jer je veći koji je u vama negoli koji je na svetu. 

5. Oni su od sveta, zato govore od sveta78, i svet ih sluša.
6. Mi smo od Boga; koji poznaje Boga sluša nas, a koji nije od Boga ne sluša nas. Po ovom poznajemo duha istine i duha prevare.”

(4,4-6) 

4. Razlika između onih koji veruju ono što Jovan piše i lažnih učitelja je već ranije podvučena. Oni vernici koji sve ovo veruju na Hristovoj su strani. Već u 2,13-14 Jovan piše da su mladi “nadvladali nečastivoga”, a onda on piše o njihovoj pobedi nad lažnim prorocima. On ne kaže kako su pobedili, ali ta je pobeda došla od Boga. Zato što su bili u vezi sa Ocem oni su odbacili nauku lažnih učitelja. Oni su imali pravo znanje jer su bili pomazani od Boga (uporedi 2,20.27). Zato su i pobedili.

Apostol dalje iznosi razlog zašto su oni pobedili. Bog je stanovao u njima i dao im veću snagu da su mogli da pobede onoga koji je na svetu, tj. đavola. Jovan ne kaže “u njima” tj. u lažnim učiteljima, nego “na svetu” da bi naglasio da sotonski duh koji je u njima vlada u svetu. Tako je apostol podvukao razliku između onih koji su prosvetljeni i imaju Božju silu i onih koji služe ocu laži, tj. Sotoni, a čija je snaga ograničena. 

5. Zamenica “oni” odnosi se na lažne proroke, preko kojih Sotona pokušava da zavede vernike. Oni govore da rade u Božje ime i da imaju vest za crkvu, dok ih je Sotona ustvari nadahnuo svojim duhom. Oni pripadaju svetu; zato i govore ono što je svetsko i svet ih rado sluša jer se slaže sa njima.
6. Zamenica “mi” odnosi se na apostole i njihove pomoćnike za razliku od “vi” (stih 4), koja se odnosi na verne i “oni” (stih 5), koja se odnosi na lažne učitelje.

Učitelji koji su “od Boga” poznaju Boga i njihovo učenje je isto od Boga. A oni koji slušaju ove pouke, ako su od Boga, oni će ih prihvatiti. Ovde apostol iznosi jedan dokaz više o istinitosti pravog hrišćanskog učenja. 

Ako se neko protivi Božjem Duhu on neće da sluša Božje sluge. Svesni i odlučni protivnici i ne dozvoljavaju Božjem sluzi da im govori jer su odbacili Božjeg Duha. Za takve se i ne može mnogo učiniti. Ima i takvih koji se protive istini jer su prevareni ili ne znaju šta da čine. Oni nemaju jasan pogled jer je Sotona zamaglio njihovo rasuđivanje. Njima istina izgleda kao neka priča. Za ovakve se može mnogo učiniti. Kad oni vide život onih koji su”od Boga” oni mogu da se zainteresuju. Primer stvarno obraćenih hrišćana je poziv onima koji su bez nade u svetu. Oni mogu i da prime taj poziv. 

Po reakciji na učenje Božjih slugu vidi se i duh koji je preovladao u jednom čoveku. Kod onih koji traže istinu nagon dolazi od Svetog Duha. Ovce slušaju uvek glas svoga Pastira. 

“Duh prevare”, koji je sušta suprotnost “duhu istine” je ustvari Sotonin ili antihristov duh. Čovek može da se prevari usled neznanja, ali ovaj “duh prevare” je svesno odvođenje ljudi od puta prave istine. 

1. Ljubav je od Boga, jer Bog je ljubav  (4,7-21) 

“7. Ljubazni! da ljubimo jedan drugoga; jer je ljubav od Boga, i svaki koji ima ljubav79 od Boga je rođen, i poznaje Boga. 

8. A koji nema ljubavi80 ne pozna Boga81; jer je Bog ljubav.
9. Po tom se pokaza ljubav Božja k nama82 što Bog sina svojega jedinorodnoga posla na svet da živimo kroza nj.83
10. U ovom je84 ljubav ne da mi pokazasmo ljubav k Bogu85, nego da on pokaza ljubav k nama, i posla sina svojega da očisti grehe naše.
11. Ljubazni! kad je ovako Bog pokazao ljubav k nama, i mi smo dužni ljubiti jedan drugoga.”

(4,7-11) 

7. Apostol ne prelazi u ovom stihu na drugu temu u odnosu na 1. stih, iako govori o ljubavi, a ne o razlikovanju duhova. Ljubav je jedna od karakteristika onih koji su “od Boga” (vidi stih 2). Za one koji su rođeni od Boga važno je da otkriju lažne učitelje, a ljubav tu pomaže. Kao što je odricanje utelovljenja znak neverovanja u Hrista, tako isto je i odsustvo ljubavi dokaz nedostatka moralnih osobina. Gde je mržnja, nema Božjeg Duha.

Svaka prava ljubav potiče od Boga jer je On jedini izvor ljubavi. Jovan neće da kaže da ljubav ostvaruje novorođenje, nego da onaj koji poznaje Boga i rođen je od Njega ima ljubav. 

8. Hrišćanin koji tvrdi da poznaje Boga, a ne ljubi braću, laža je. Boga ne možemo da upoznamo dok ne ljubimo bližnje. Ovakav nije ni rođen odozgo i nikad nije ni upoznao Boga.

“Jer je Bog ljubav”. U originalu Bog se ne izjednačava s ljubavlju. Ljubav je samo osnovna Božja osobina. Onaj koji ne ljubi dokazuje time da on lično ne poznaje glavnu osobinu Božje prirode. 

Jovanova izjava da je Bog ljubav je glavna tačka i vrhunac hrišćanskog verovanja. Prema mnogobožačkom verovanju bogovi se ne brinu za ljudske potrebe. Zato se oni trude da ublaže zle duhove. Čak i neki hrišćani smatraju Boga gnevnim tiraninom koga treba umilostiviti molitvama, pokajanjem ili posredovanjem Njegovog Sina. 

Bog je otkrio čoveku da je On ljubav. Strah nestaje, a nastupa poverenje. Mi se uzdajemo i predajemo u ruke nebeskom Ocu jer znamo da se On brine za nas. Bog koji je ljubav nikad ne menja svoju prirodu. 

Otkrivenje da je Bog ljubav od velikog je značaja za razumevanje spasenja. Samo ljubav je mogla da stvori plan po kome je Božji Sin spasao ljudski rod svojom žrtvom. 

9. Bog je pokazao svoju ljubav prema nama što je poslao svoga Sina. Bog nije odredio svoga Sina na ovaj težak posao, nego je Hristos dobrovoljno prineo ovu žrtvu. Izraz “jedinorođeni” (grč. monogenes) nalazi se samo u Jovanovom evanđelju i poslanicama.

Otac je poslao svoga Sina na svet da bi ljudi večno živeli preko Njega. Da bi ostvario spasenje ljudi, Hristos je došao među ljude. On je došao na svet, ali nije bio “od sveta”. 

Svaki život proizilazi od Hrista. Niko nema život van Njega. Hrišćani će večno da žive “kroza Nj”. 

10. Apostol neće da kaže da vernici nisu ljubili Boga, nego ističe nesporazum ljudske prema Božjoj ljubavi. Veličina božanske ljubavi vidi se u činjenici da je Bog najpre pokazao ljubav u delu. On je žrtvovao svoga Sina.
11. Jovan naglašava beskrajnu veličinu Božje ljubavi i način na koji ju je pokazao. Ovakva ljubav prema nama obavezuje nas da i mi ljubimo naše bližnje.

“12. Boga niko ne vide nikad; ako imamo ljubav među sobom86, Bog u nama stoji87, i ljubav je njegova savršena u nama. 

13. Po tom doznajemo da u njemu stojimo, i on u nama, što nam je dao od Duha svojega.
14. I mi videsmo i svedočimo da otac posla sina da se spase svet.88
15. Koji prizna da je Isus sin Božji, Bog u njemu stoji i on u Bogu.
16. I mi poznasmo i verovasmo ljubav koju Bog ima k89 nama. Bog je ljubav, i koji stoji u ljubavi, u Bogu stoji i Bog u njemu stoji.
17. Tim se ljubav u nama savršuje90 da imamo slobodu na dan sudni91; jer kao što je on i mi smo na svetu ovom92.
18. U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer strah ima muku93. A ko se boji nije savršen u ljubavi.
19. Da imamo mi ljubav k njemu, jer on najpre pokaza ljubav k nama.94”

(4,12-19) 

12. U ovom stihu reč “Bog” nema člana kao i u Jovan 1,18 što jasno pokazuje da je apostol mislio na Božju prirodu i karakter, a ne na Njegovu ličnost. U Evanđelju Jovan je upotrebio grčku reč horeo (videti), a ovde reč temeaomi (posmatrati).

Apostol kaže u svom evanđelju da je Sin otkrio Oca. On je jedino video Božanstvo. U ovom stihu Jovan nam dalje kaže da, iako mi ne možemo da vidimo Boga, kad se međusobno ljubimo Bog nevidljivo stanuje u našim srcima. U srcu koje stvarno ljubi, Bog ostaje kao stalni gost. Tada imamo i lično poznanje Boga i Njegovu ljubav. Ova se ljubav savršeno otkriva u novom životu vernika. 

13. Jovan daje znak pomoću koga ćemo moći da prepoznamo da Bog radi. To je: “Ako ljubimo jedan drugoga”95 .

Apostol dalje iznosi drugi znak koji otkriva da Bog ostaje u nama, tj. da smo mi Njegov hram. Nevidljivi Bog stanuje u nama Svetim Duhom koji treba da nas vodi. On je vodio i samog Hrista. Isus je govorio i radio samo ono što je Otac zahtevao, preko Svetog Duha. I kao što je Otac dao Svetog Duha svome Sinu, dok je živeo na zemlji, isto želi da ga dâ i nama. 

Ali i mi treba nešto da učinimo sa naše strane. Mi moramo da ga primimo i pokorimo se Njegovoj kontroli. Ako to ne učinimo sve će da bude uzalud. 

14. Reč “mi” odnosi se na one koji su lično videli Onoga koga je Otac poslao, a to je Sin. Apostoli nikad nisu mogli da zaborave Božje otkrivenje u Isusu Hristu. Zato su oni svima svedočili šta je Bog učinio da spase svet.

Hrišćanska crkva je zasnovana na svedočenju Hristovih učenika. Neki su se u početku obratili Isusovim radom, drugi su poverovali svedočenju na Duhove, a mnogi od njih svedočenjem apostola i njihovih pomoćnika. Ali, najviše ljudi se obratilo pomoću napisanog svedočanstva, Novog zaveta. 

Otac je poslao Sina da bude Spasitelj sveta. Reč “Spasitelj sveta” upotrebljava apostol samo ovde i u Jovanu 4,42. Izraz “sveta” znači ne samo ljudi, nego i obnovljene zemlje (vidi Otkrivenje 21,1.5). Hristovom smrću omogućeno je spasenje svakom čoveku (vidi: Jovan 3,16.17; 12,32). Dejstvo Hristove žrtve nije ograničeno na hrišćansko doba. Isus je Jagnje zaklano od postanja sveta. 

15. Jovan upotrebljava Spasiteljevo čovečije ime da bi naglasio da je Isus iz Nazareta Božji Sin. Ko ovog Isusa priznaje nije samo “od Boga” nego Bog stanuje u njemu i on u Bogu.

Mi nikada nismo videli Hrista, ali verujemo u Božju Reč. Naše lično svedočenje za Hrista zasniva se na našoj zajednici sa Njime. Ali, ono će više učiniti da uveri i zadobije druge nego iznošenje raznih doktrinalnih obrazloženja. 

16. Apostoli nisu samo upoznali Hrista nego i verovali u Njega. Mi moramo najpre da poznamo Boga pre nego što možemo da poverujemo u Njega. Moramo najpre da upoznamo plan spasenja pre nego što ga prihvatimo i sprovodimo i našem životu. I znanje i vera moraju da se produbljuju. Treba više da doznamo i više da verujemo.

Ako ljubav koju Bog ima prema nama radi u nama, ona će nas – grešnike da preobrazi u svete ljude. Ovu ljubav koja čuda čini ne možemo da upoznamo ako ne radi u nama. Božje poznanje i verovanje vidi se samo u životu Božjeg vernog deteta. 

Apostol stalno podseća da je Bog ljubav. Onaj koji ljubi ostaje u Bogu i Bog u njemu. 

17. Božja ljubav prema čoveku i čovečija ljubav prema Bogu imaju zajedničku svrhu, a to je da budemo sigurni na dan Božjeg suda. Merilo na ovom sudu biće Božji zakon, a ljubav to je ispunjenje zakona. Prema tome, usavršavanje naše ljubavi je najvažniji proces u našem životu.

Apostol Jovan je već naglasio da su hrišćani slični Spasitelju. Oni koji su slični sudiji ne treba da se plaše suda. Spaseni se ne oslanjaju na svoje savršenstvo nego na žrtvu i karakter svoga Spasitelja. Njihovo jedino pouzdanje je to što su slični Hristu. 

Iako apostol ovde misli na dan suda on naglašava vladanje hrišćana kao važno u ovom svetu. Hrišćani ne smeju da odugovlače s ovom sličnošću i da je odlažu za budućnost. Ona treba da postane stvarnost već sada. Jovan naglašava da isto tako kao što je Isus pravednik u svom svetu, i mi moramo da budemo pravednici u našem, sadašnjem svetu. U ovom prolaznom svetu mi moramo da budemo Hristovi predstavnici. Sve ovo zavisi od naše ljubavi prema Bogu i bližnjima. 

18. Strah je nešto suprotno “sigurnosti” (stih 17), zato njemu nema mesta kod hrišćana. Strah, kod koga je sve usredsređeno na naše ja, nema mesta u ljubavi koja je usredsređena na potpunu predaju. Oni se uzajamno isključuju.

Jovan u ovom stihu govori o već usavršenoj hrišćanskoj ljubavi. “Savršena ljubav” ne podnosi ropski strah. Onaj koji ljubi nema straha pred Bogom i ne boji se ljudskih planova i pretnji. 

Strah ima “muku” (grč. kolasis = kazna). Strah nastaje zbog pogrešno vođenog života koji neminovno donosi kaznu. Kad upoznamo Gospoda mi ga zavolimo i naš strah koji nam preti prelazi u “čist” strah (Psalam 19,9) koji nas neće razočarati. Ukoliko više rastemo u ljubavi utoliko manje imamo straha. Kad se ljubav potpuno razvije nestaje strah. Mi se tada ne bojimo Boga jer Bog je ljubav; ne bojimo se ni ljudi, jer znamo da će nas Bog zaštiti i biti sa nama u svakom iskušenju i opasnosti. 

19. Svako dobro dolazi od Boga. Da Bog nije najpre nas ljubio mi ne bi znali i mogli da ljubimo bližnje. Mi bi bili prepušteni grehu koji bi razvio mržnju umesto ljubavi.

“20. Ako ko reče: ja ljubim Boga, a mrzi na brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega, koga vidi, kako može ljubiti Boga, koga ne vidi? 

21. I ovu zapovest imamo od njega: koji96 ljubi Boga da ljubi i brata svojega.”

(4,20.21) 

20. Apostol aludira na lažne učitelje. Lako je rečima tvrditi da ljubimo Boga. Priznanje ustima je potrebno, ali nedovoljno. Ono treba još da se potvrdi stavom prema bližnjima. Ljubav delima prema braći potvrđuje ljubav prema Bogu. Reč “mrzeti” objašnjava Jovan u drugom delu ovog stiha. To znači “ne ljubiti”. Biblijski ova reč može da znači i biti više naklonjen prema jednome nego prema drugome ili da nekog manje volimo nego što treba (vidi: Luka 14,26).

Apostol u ovom stihu daje jasan dokaz po kom možemo da znamo da li ljubimo Boga. Ako ne ljubimo brata, a tvrdimo da ljubimo Boga, mi smo onda samo laže. Onaj koji ne poznaje nižu ljubav prema bratu, ne može nikad da postigne višu ljubav, da ljubi nevidljivog Boga. Ko ljubi brata to mu pomaže da ljubi i Boga. Manja ljubav se sadrži u većoj ljubavi. Mi ljubimo Boga na prvom mestu, ali i čoveka. No, ljubav prema čoveku lakše posvedočava ljubav prema Bogu. 

21. Iako Sveto pismo ne zna za ovakvu zapovest, ipak Jovan ovde misli na Hristovu definiciju o prvoj i drugoj zapovesti u Marku 12,29-31 koje su uzete iz 5.Mojsijeve 6,4.5 i 3.Mojsijeve 19,18. On se lično sećao tih pouka. Ljubav prema čoveku je stvarno ispunjenje božanske naredbe od strane onih koji već ljube Boga.

3. 3. Vera donosi pobedu i život (5,1-12)

“1. Koji god veruje da je Isus Hristos97, od Boga je rođen; i koji god ljubi onoga koji je rodio, ljubi i onoga koji je rođen od njega98. 

2. Po tom znamo99 da ljubimo decu Božiju kad Boga ljubimo i njegove zapovesti držimo.
3. Jer je ovo ljubav Božija100 da zapovesti njegove držimo; i zapovesti njegove nisu teške.
4. Jer svaki koji je rođen od Boga pobeđuje svet; i vera je naša ova pobeda koja pobedi svet.
5. Ko je koji svet pobeđuje osim101 onoga koji veruje da je Isus sin Božji?”

(5,1-5) 

U stihovima 1-12 Jovan piše o onoj veri koja pobeđuje svet i donosi večni život. Glavna misao apostola u ovom poglavlju je vera. Što se tiče reči “ljubav” kao imenice, ona je ovde upotrebljena poslednji put (stih 3). 

1. Verovanje da je čovek Isus iz Nazareta Božji Pomazanik ili Mesija znači prihvatanje Božjeg plana spasenja čoveka (3,23; 4,2.15), a odricanje Hristovog božanstva je znak lažnog učenja (2,22).

Jovan tvrdi da oni koji su rođeni od Boga ljubiće Boga i sve svoje članove porodice u kojoj je rođen tj. sve one koji su isto rođeni od nebeskog Oca, Boga. 

2. Apostol nam ovde kaže kako možemo da znamo da ljubimo Boga. To ćemo znati po tome da li ljubimo ili ne Božju decu, tj. one koji su rođeni od Boga.

Jovan jasno uči da je temelj hrišćanskog učenja i nade ljubav. Onaj koji ljubi Boga sigurno je da ljubi i svoju braću. Od najvećeg je značaja da gajimo pravu ljubav prema Tvorcu. Takvi će da pokažu osobine hrišćanskog karaktera i ljubav prema braći. Oni će da drže Božje zapovesti. 

3. Apostol Jovan želi u ovom stihu da naglasi vezu između Božje ljubavi i poslušnosti prema Njemu. Ljubav prema Bogu i držanje Božjih zapovesti u tesnoj su vezi. Deset zapovesti su samo izraz dva osnovna načela: ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjima. 

Za hrišćanina nije “teško” (grč. bareis = težak, teško da se ispuni) da drži Božji zakon, jer je poslušnost rezultat ljubavi. Oni koji ljube Boga radosno ispunjavaju Njegove zapovesti, zahteve i savete, a sam Bog daje im snagu da drže Njegovu volju. 

4. Apostol daje još jedan razlog zašto nije teško da se ostvari Božja volja kod hrišćana. Čovek po sebi to ne može da postigne, a onima koji su nanovo rođeni to je nemoguće, jer oni imaju Božju prirodu (2.Petrova 1,4) i crpe snagu iz istog izvora kao i Hristos u svom zemaljskom životu. Kada hrišćanin kao novorođeni čovek odoleva kušanjima neprijatelj je nemoćan. Tako on stalno ostaje pobednik.

Reč “pobeda” (grč. nike) dolazi od grčkog glagola nikao (pobediti, savladati). Ona se nalazi jedino ovde u Novom zavetu, ali se često upotrebljava u grčkom klasičnom jeziku. 

U ovom stihu postoji u grčkom originalu igra reči nike i nikao i obično se ovako prevodi: “Ovo je pobega koja pobedi svet”. Apostol misli na vreme kad hrišćanin raskida sa svetom blagodareći svojoj veri. 

Jovan upotrebljava upotrebljava samo u ovom stihu grčku reč pistis (vera) /upotrebljava se još u Jevrejima 11,1/. Kako može naša vera da pobedi svet? Apostol odgovara na ovo pitanje u 5.stihu. To je ona vera koja prihvata Isusa kao Božjeg Sina. Ovakva vera koristi se Hristovom pobedom nad svetom i obnavlja tu pobedu u životu vernika. 

5. Ovde je reč o stalnoj pobedi nad zlom. Ukoliko se više oslanjamo na Božja obećanja utoliko više raste naše poverenje i jača naša vera. Jovan još jednom naglašava osnovnu istinu hrišćanstva da svet pobeđuje samo onaj koji veruje da je Isus Božji Sin.

“6. Ovo je Isus Hristos što dođe vodom i krvlju i Duhom102, ne samo vodom nego vodom i krvlju; i duh je103 koji104 svedoči, jer je Duh istina. 

7. Jer je troje što svedoči na nebu: Otac, Reč, i sveti Duh; i ovo je troje jedno.
8. I troje je što svedoči na zemlji: duh, i voda, i krv; i troje je zajedno.”

(5,6-8) 

6. Apostol Jovan misli na utelovljenje kao činjenicu. Glagol “doći” označava u evanđeljima prvi Hristov dolazak na zemlju. Isus se pojavio kao Mesija prilikom svog krštenja (“vodom”) i nestao razapinjanjem na krstu (“krvlju”). Ova dva događaja su oznake Njegove službe kao žrtve za spasenje sveta. Ove oznake otkrivaju Isusa Hrsita, Božjeg Sina koji spasava. Oni koji veruju u Isusovo božansko poreklo ne mogu da pobijaju nijednu od ovih dveju činjenica. Apostol hoće ovde da naglasi da je dolazak Mesije javno potvrđen na početku i kraju Njegove službe.

“Ne samo vodom nego vodom i krvlju”. Neki lažni učitelji po crkvama učili su istina da je Isus bio kršten, ada se božanstvo sjedinilo sa čovečanstvom, ali su odbijali da veruju smrt Božjeg Sina. Oni su tvrdili da se Božji Sin odvojio od čoveka Isusa pred smrt na krstu. Zato apostol naglašava značaj “vode”, ali i “krvi” za pravilno razumevanje božanstva Mesije. 

Glavni zadatak Svetog Duha je da posvedoči o Spasitelju i planu spasenja. Posle odvajanja čoveka od Boga, Sveti Duh je imao zadatak da inspiriše i kontroliše nadahnute ljude preko kojih je Bog objavljivao plan spasenja. Glavni zadatak proročanstva je da ljude osvedoči da je Hristos Spasitelj. Sveti Duh daje najjače svedočanstvo o Hristu; zato se On i naziva “Duh Hristov”. 

7-8. Prema 5.Mojsijevoj 17,6 i 19,15 da bi se dokazala istina potrebno je dva ili tri svedoka. Jovan ovde navodi tri svedočenja da bi se potvrdilo Hristovo božansko poreklo. 

Tekst stihova 6 i 7 treba ovako da glasi: “Jer je troje što svedoči, Duh, i voda, i krv i troje je zajedno (i ovo se troje slaže).”105 

Reči “na nebu: Otac, Reč i Sveti Duh; i ovo je troje jedno. I troje je što svedoči na zemlji”, koje se nalaze u našoj Bibliji106, zatim još u JKV i drugim starijim prevodima, nema u ranim grčkim rukopisima. Ovaj se dodatak javlja tek u XV i XVI veku. On se dugo upotrebljavao da bi se dokazalo učenje o Trojstvu. Ali, njegova verodostojnost ne može da se dokaže, zato ne treba da se upotrebljava u tu svrhu. 

Ovaj dodatak je greškom ušao i u Vulgatu. Katolici nazivaju ovaj dodatak Comma Johanneum i tvrde da je to glosa koja se uvukla u tekst Biblije u Vetus Latina i Vulgatu.  U JKV prevod ovaj dodatak uneo je Erazmo Roterdamski. On ne postoji ni u jednom grčkom tekstu pre XV veka. 

“9. Kad107 primamo svedočanstvo čovečije, svedočanstvo je Božije veće; jer je ovo svedočanstvo Božije što svedoči za sina svojega.108 

10. Koji veruje sina Božjega ima svedočanstvo u sebi; koji ne veruje Bogu načinio ga je lažom, jer ne verova svedočanstvu koje svedoči109 Bog za sina svojega.
11. I ovo je svedočanstvo da nam je Bog dao život večni; i ovaj život večni u sinu je njegovom.
12. Ko ima sina Božjega ima život; ko nema sina Božjega nema života.”

(5,9-12) 

9. Ljudi prihvataju svedočanstvo čoveka kad ono ispunjava uslove, a zašto onda da ne prihvate svedočanstvo koje dolazi od Boga? Ljudi pre prihvataju svedočenje čoveka nego Boga. U ono vreme ljudi su rado prihvatali učenja filozofa i gnostika. Mnogi su dobili da veruju Hristu, ali su kasnije rado poverovali raznim lažnim mesijama.

Božje svedočenje je veće jer je On pre ovlašćen da bude svedok nego čovek o svome Sinu.  

10. Jovan upotrebljava predlog eis (u). Verovanje “u” Sina označava lični dolazak Sina prema Božjem svedočenju o Njemu. To je potpuno poverenje u Spasiteljev rad na izbavljenju. Oni koji to veruju imaju unutrašnje osvedočenje u istinitost svoje vere. Oni znaju iz ličnog iskustva da je Isus onaj o kome piše Sveto pismo. Ovakva vera ne može lako da se poljulja. Ona se odupire uspešno svakom narodu, jer se život ovakvih ne zasniva na osećanjima nego na nebeskim načelima (1T, 167).

Apostol zna vrlo dobro da svako ko odbija Božje svedočanstvo u pogledu Sina, odbija u isto vreme i da veruje u Boga, pa zato i ne veruje njegovom svedočenju. 

11. Svedočanstvo govori o Božjem daru večnog života preko Isusa Hrista, Božjeg Sina. Bog nam je dao večni život u ličnosti svoga Sina, koji je sam život.
12. “Imati Sina” znači da tako verujemo u Njega da nam je On Spasitelj, Gospod, pomazanik i car. Dalje to znači da On stanuje u našem srcu kao uzvišeni gost.

Ovaj “život” počinje sa novorođenjem jednog hrišćanina. On je u prijateljstvu sa Isusom i prima Njegov karakter. 

Onaj koji odbija i nema Sina nema jedini izvor pravog života. 

V  ZAVRŠETAK POSLANICE 

(1.Jovanova 5,13-21) 

“13. Ovo pisah vama koji verujete u ime sina Božijega, da znate da imate život večni i da verujete u ime sina Božijega.” 

(5,13) 

13. Na kraju apostol Jovan  podseća vernike na svrhu radi koje im je pisao ovu Poslanicu. Oni treba da znaju da imaju večni život. Oni moraju da budu uvereni u to.

Izgleda da je vera kod ovih vernika počela da slabi. Zato se apostol trudi da podigne i osnaži njihovu veru. 

Reči “i da verujete u ime Sina Božijeg” nema u ranim grčkim rukopisima. 

“14. I ovo je sloboda110 koju imamo k njemu da ako što molimo po volji njegovoj posluša nas. 

15. I kad znamo da nas sluša što god molimo, znamo da će nam dati što ištemo u njega.
16. Ako ko vidi brata svojega gde greši greh ne k smrti111, neka moli, i daće mu život, onima koji greše ne k smrti112. Ima greh k smrti113: za taj ne govorim da moli.
17. Svaka je nepravda greh; i ima greh ne k smrti.114”

(5,14-17) 

14. Kad se vernik približi Hristu on treba da ima poverenje u Njega i onda može da se moli. Iako Bog zna sve naše potrebe pre nego što ih izrazimo, ipak Njegova deca treba da izraze svojim jezikom te potrebe.

“Po volji njegovoj”. Jedini uslov za našu molbu je da je to što tražimo po Njegovoj volji. Mi moramo da tražimo u Hristovo ime (Jovan 14,13; 16,23), s verom (Marko 11,24) i da držimo Božje zapovesti (1.Jovanova 3,22). 

Gospod zna šta je za naše dobro. On radi na tome da napredujemo, da smo srećni i da se spasemo. Isus želi više nego mi da se spasemo. On je u tome odlučniji nego mi sami (Galatima 1,4; Efescima 1,5). Zato ako tražimo nešto što je u vezi sa našim spasenjem budimo sigurni da je Spasitelj spreman da nas usliši. 

15. Oni koji poznaju Boga neće da sumnjaju u Njegovu pravednost i gotovost da nam pomogne nego će imati poverenje i biti strpljivi znajući da Bog sve čini u svoje vreme. Jedina naša dužnost je da doznamo šta je Božja volja i da naše molbe uskladimo s njom.
16. U ovom stihu Jovan iznosi primer da bi pomoću njega dao važne pouke. Ove se pouke odnose na vernike. On navodi dva greha. Jedan kod koga ima nade i treba da se moli Bogu za oproštenje nekom verniku, i drugi kod koga nema nikakve sigurnosti da će molba biti uspešna. Ovaj prvi greh Bog još može da oprosti; zato se za takvog grešnika može i treba moliti. Njegovo srce još nije odrvenilo u grehu.

“Ima i greh smrtni”. Pošto apostol ovde ne navodi neki određeni greh koji neminovno donosi smrt, znači da je ovde reč o vrsti greha koji dovodi do smrti. Jovan ne navodi neki greh od koga vernici treba da se čuvaju jer donosi smrt. 

Svaki greh u kome ostajemo vodi k smrti (Jezekilj 18,4.24; Jakov 1,15). Sve zavisi od stanja čoveka i njegovih pobuda. U ovome postoji razlika u gresima. Greh učinjen u trenutku neke duhovne slabosti ili propusta, a za koji smo se istinski pokajali, ne mora još da bude smrtni greh. Ali, ako svesno odbijamo pokajanje , ovakav greh postaje smrtni greh. 

Ova razlika se jasno primećuje u slučajevima kod Saula i Davida. Saul je grešio, ali se nije pokajao; David je teško sagrešio, ali se i ozbiljno pokajao. Saul je umro bez nade u večni život, a Davidu je Bog oprostio i dao mu mesto u Božjem carstvu (PP, 634.679.723-726). 

Apostol ne naređuje da se molimo niti da se ne molimo, nego samo podseća da nema nikakve sigurnosti za odgovor na molitvu za one koji su se svesno odvratili od Gospoda. 

Postoji razlika između molitava upućenih za nas same i onih u korist bližnjiih. Ako smo na Božjoj strani mi ćemo da tražimo ono što je u saglasnosti sa Njegovom voljom i znamo da ćemo dobiti odgovor na našu molitvu. Ali, ako se traženje odnosi na neku drugu ličnost moramo da mislimo na to da i ona ima svoju sopstvenu volju. Ako ta osoba odbije pokajanje, sve naše molitve i Božja želja i napor su uzaludni. 

Ovo ne znači da mi ne treba da nastavimo s molitvama za one koji su se udaljili od Božjeg puta. Oni mogu da se vrate. Apostol ovde hoće samo to da kaže da je uzaludno moliti se za oproštenje grešniku dokle god on odbija da se pokaje. Ali gde god ima nade za pokajanje, treba se moliti Bogu, jer mi ne znamo da li se neko toliko udaljio od Boga da ne može da se vrati. 

17. Svako nedelo ili nepravednost (grč. adikia; Rimljanima 1,18.29), svako nečasno delo, spada u područje greha.

“18. Znamo da nijedan koji je rođen od Boga, ne greši115, nego koji je rođen od Boga čuva se116, i nečastivi ne dohvata se do njega. 

19. Znamo da smo od Boga i sav svet leži u zlu117.
20. A znamo da sin Božji dođe, i dao nam je razum da poznamo Boga istinoga, i da budemo u istinome sinu njegovom Isusu Hristu. Ovo je istini Bog i život večni.
21. Dečice! čuvajte se od neznaboštva118. Amin.”

(5,18-21) 

18. Apostol Jovan završava svoju Poslanicu naročitom izjavom: Onaj koji je rođen od Boga ne živi u grehu.

Originalni grčki tekst u drugom delu ovog stiha glasi: “Nego onaj koji je rođen od Boga (tj. Hristos) čuva ga (tj.vernika)”. Hristos je onaj koji čuva pristupe duši verne Božje dece i On ne dozvoljava da greh uđe u njega. 

19. Ovo saznanje nas čuva na putu prema nebeskom carstvu. Jovan ističe razliku između Božje dece i dece ovoga sveta, koja su pod Sotoninom vlašću.
20. Oni koji su nanovo rođeni znaju da je Hristos došao u telu i ostvario spasenje. Oni su lično tražili i dobili oproštenje greha i Božja sila ih štiti od greha.

“I dao nam je razum”. Reč “razum” (grč. dianoia; vidi: 1.Petrova 1,13) odnosi se na sposobnost razumevanja. Hristos je vernima otvorio neiscrpno bogatstvo božanskog saznanja. Treba da se potrudimo da to bogatstvo što više upoznamo. 

Istinitog Boga119 možemo da upoznamo samo preko Sina koji je došao da Ga otkrije ljudima. Apostol ovo naglašava zbog lažnog učenja gnostika. On objavljuje istinu prave hrišćanske vere. 

“Ovo je istini Bog i život večni”. Ove reči se odnose na Hrista, ali mogu da se odnose i na Oca o kome apostol u prethodnoj rečenici piše. Nije potrebno da se podvlači jasna razlika između Oca i Sina jer su oni jednaki po prirodi, karakteru i nameri. 

21. Spasitelj se stara za duhovnu decu, ali i ona su dužna da se čuvaju. Ako se ona sama ne čuvaju Hristovo će stradanje da bude uzaludno. Idoli (neznaboštvo) su sve vidljive i zamišljene slike koje sprečavaju vernike da služe pravome Bogu.

U originalu nema reči “amin”. 

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg