Najraniji naslov ove poslanice u rukopisima na grčkom jeziku je „Pros Tesalonikeis A“ (Solunjanima I). Naziv „Prva poslanica Solunjanima apostola Pavla“ je nastao kasnije.
U ovoj poslanici se kaže da su ovu poslanicu pisali Pavle, Silvan (Sila) i Timotije (1,1). Ustvari, ona je delo apostola Pavla (3,1.2.6.7; 5,27).
Ova poslanica je uvrštena u Pavlove poslanice vrlo rano. O tome imamo podataka u Muratorijevom fragmentu – kanonu (170. posle Hrista). Prvi crkveni oci: Irinej (130-202), Kliment Aleksandrijski (+220) i Tertulijan (160-240), smatraju apostola Pavla piscem ove poslanice.
U ovoj poslanici preovladavaju misli i stil apostola Pavla. U njoj se primećuje Pavlova ljubav prema obraćenima, kao i briga za njihov duhovni život. Danas se svi komentatori Svetog pisma slažu da je Pavle pisac ove poslanice.
Grad Solun (Tesaloniki; Salrniki) se nalazi u Teomejskom zalivu Egejskog mora, danas poznatom pod imenom Solunski zaliv. Velika trgovina obogatila je ovaj grad, a s bogatstvom su nastali raskoš, razvrat i nemoral. Glavni put (via Egnatia), koji je povezivao Istok sa Rimom, prolazio je ovuda. U vreme apostola Pavla Solun je bio glavni grad rimske provincije Makedonije i sedište rimskog prokonzula. Grad je bio slobodan i imao je svoju autonomiju. Stanovnici su bili većinom Grci, ali bilo je i Rimljana i dosta Jevreja. Jevreji su ovde imali svoju koloniju i sinagogu (vidi: Dela 17,1)
Apostol Pavle je prvi put došao u Solun na svom drugom misionarskom putovanju, kad je napustio Filibu (vidi: Dela 16,40; 17,1). On je obično najpre propovedao evanđelje u velikim gradovima i tamo stvorio centar za širenje evanđelja, pa je posle išao u manje, okolne gradove. Zato je on sa svojim pomagačina iz Filibe došao u Solun. Pavle je, kao i obično, najpre ušao u solunsku sinagogu i tamo tri subote uzastopno propovedao evanđelje. On je Jevrejima objavio Hrista. Neki od njih su poverovali (vidi: Dela 17,4). Među njima su bile i neke ugledne žene. Izgleda da je apostol nastavio propovedanje u Jasonovoj kući.
Ovo je razdražilo Jevreje i oni su, pomoću nekih badavadžija i skitnica, podigli bunu u gradu, protiv Pavla i Sile. Prodrli su u Jasonovu kuću, misleći da će tamo naći apostole i predati ih u ruke razdraženoj masi. Masa je, nahuškana od strane Jevreja, tužila Pavla vlastima i gradu pod optužbom da diže bunu po svetu i da je to veleizdaja, jer priznaje nekog drugog cara – Isusa. Vlast to nije poverovala, a stvar se smirila tako što je Jason, s nekim hrišćanima, koji su bili uhvaćeni, morao da dâ neku garanciju i onda su ih pustili.
Apostol Pavle je sa Silom, noću, otišao iz Soluna u Vereju. Iz Vereje, gde je imao velikog uspeha, Pavle odlazi u Atinu, a njegovi pomoćnici su ostali u Vereji.
Apostol Pavle je nosio veliki teret za novoobraćene u Solunu. Kad je Timotije posetio Pavla u Atini, on ga je poslao u Solun da novoobraćene utvrdi u veri i uteši, i da mu odmah javi u kakvom su stanju vernici u Solunu. Timotije je izvršio zadatak i vratio se da apostolu dâ izveštaj o stanju. Pavle je u međuvremenu došao u Korint. Vesti koje mu je Timotije doneo bile su povoljne. Vera braće u Solunu, i pored velikih nevolja, bila je čvrsta i ljubav im je bila velika.
Čim je apostol Pavle dobio izveštaj od Timotija on je odmah, u Korintu, napisao svoju Prvu poslanicu Solunjanima (Dela 18,1.5). Ova poslanica je, izgleda, posle Jakovljeve poslanice, prva koja je napisana u Novom zavetu. Ona je napisana 50. godine, četiri meseca posle Pavlovog odlaska iz Soluna.
Apostol Pavle je bio Bogu zahvalan za Timotijev izveštaj o vernosti vernika u Solunu. On se radovao zbog njihove vere, ljubavi i nade. Njemu je bilo žao što nije mogao da ih poseti, jer nije našao vremena za to. Ali, on želi da ih upozna s istinama evanđelja.
U Solunu je bilo i nekih problema i poteškoća, o kojima je Timotije izvestio apostola Pavla. Neki vernici u Solunu očajavali su misleći da njihovi umrli neće uzeti učešća u vaskrsenju u vreme Hristovog dolaska. Neki su opet bili fanatici po pitanju Hristovog ponovnog dolaska; oni su čekali Gospoda i nisu hteli ništa da rade. Drugi su se vratili u svet. Neki su bili neposlušni i nisu hteli da se pokore redu i disciplini u crkvi. Apostol bi rado sve ovakve lično poučio, ali uvek je bio sprečen da dođe. Zato je odlučio da napiše poslanicu.
Svrha ove poslanice je prava pobožnost s obzirom na ponovni Hristov dolazak. Treba biti spreman za ovaj događaj. U ovoj poslanici Pavle poučava vernike i o pitanju smrti i vaskrsenja u Hristu, o nagradi i kazni, o nauci o spasenju i o izboru i posvećenju. Na kraju, apostol ih poziva da se mole za njega i da ovu poslanicu pročitaju pred celom crkvom.
POZDRAV
(1.Solunjanima 1,1)
„1. Od Pavla i Silvana i Timotija crkvi Solunskoj u Bogu ocu i Gospodu Isusu Hristu: blagodat vam i mir od Boga oca našega i Gospoda Isusa Hrista.[1]“
(1,1)
- Ova poslanica počinje uobičajenim pozdravom. Apostol ovde ne daje dugi uvod, jer
je dobro poznat vernicima u Solunu i nedavno ih je napustio.
Iako Pavle spominje svoje saradnike sigurno je da je on sam napisao ovu poslanicu (2,18; 3,5; 4,13 itd.), mada on često upotrebljava zamenicu „mi“.
Silvan se spominje ranije u Delima 15,22.34 pod skraćenim imenom Sila. On je bio s apostolom u Filibi i pratio ga u Solun, i nastavo put sa Pavlom do Vereje (Dela 17, 10). Sila je tamo ostao dok je Pavle nastavio put za Atinu (Dela 17,14). Oni su se ponovo sastali u Korintu (2.Korinćanima 1,19). Njega apostol pominje pre Timotija zato što je bio stariji i duže vremena je sarađivao sa apostolom.
Timotije (grč. Timotheos; Dela 16,1) je bio iz pokrajine Derve i Listre. Apostol ga je uzeo i poveo sa sobom na drugo misionarsko putovanje (Dela 16,1-3). Ovaj mladi evanđelista je bio poslan u Solun da donese izveštaj apostolu Pavlu o stanju u toj crkvi. Posle ovog izveštaja apostol Pavle je napisao svoju Prvu poslanicu Solunjanima.
Apostol je uputio ovu poslanicu crkvi tj. svim vernicima u Solunu. On ne navodi imena vođa crkve, kao što to čini u nekim drugim poslanicama, niti spominje ime grada u kojem je ta crkva. To je verovatno zato što on piše ne samo onima koji su stanovali u Solunu, nego i u okolini.
Crkva postoji samo onda ako je osnovana „u Bogu Ocu i Gospodu Isusu Hristu“ i ako su vernici te crkve sjedinjeni sa Njima.
I PAVLOVA SLUŽBA SOLUNJANIMA I ODNOS PREMA NJIMA
(1.Solunjanima 1,2 – 3,13)
- Zahvalnost Bogu za revno svedočenje vernika (1,2-10)
„2. Zahvaljujemo Bogu svagda za sve vas spominjući vas u molitvama svojima,
- I spominjući bez prestanka[2] vaše delo vere, i trud ljubavi, i trpljenje nada[3] Gospoda našega Isusa Hrista, pred Bogom i ocem našim.
- Znajući, braćo ljubazna, od Boga izbor vaš.[4]“
(1,2-4)
- Kada je apostol Pavle sa svojim saradnicima čuo izveštaj Timotija o stanju u Solunu, oni
su zahvaljivali Bogu. Ovaj izveštaj je bio dokaz Božje sile koja se pokazala preko vernika u Solunu. Apostol ih sve pozdravlja.
Množina upotrebljena u ovom stihu može da se odnosi na svu trojicu apostola: Pavla, Silu i Timotija, premda apostol govori u množini i kad je samo reč o njemu samom. Apostol se sa svojim saradnicima molio za hrišćane u Solunu. Oni su tom prilikom spominjali njihova imena i raspravljali o njihovom stanju.
- Pavle se seća onog što je i sam video u Solunu, a o čemu ga je i Timotije obavestio. To je
njihov karakter i uticaj, radi čega oni zahvaljuju Bogu.
Apostol spominje njihove tri osobine. To su: vera, ljubav i nada. Pavle smatra ove osobine kao osnovni temelj hrišćanskog karaktera.
„Delo vere“ je aktivnost u duhovnom, kao i materijalnom pogledu, koja je nastala pod uticajem vere.
„Trud ljubavi“ znači staranje za druge iz čiste ljubavi i svojevoljno podnošenje nevolja i tegoba radi spasenja bližnjih. Ovo je bio dokaz njihovog obraćenja (AA, 262).
„Tvrda nada“[5] je strpljiva istrajnost koja je plod hrišćanske vere. Ova nada nije samo prazni optimizam, nego nadanje u Isusu Hristu, tj. spasenje u Njemu, nada o Njegovom skorom dolasku i oslobođenju. Njihovo strpljenje i istrajnost dolaze od njihove nade, zato oni dobrovoljno podnose sve nevolje. Nada je lenger njihove duše.
Ovi novi vernici mogu da podnose progonstva jer žive pred Bogom Ocem, tj. u Njegovoj prisutnosti. Njihova vera, ljubav i nada ne pokazuju se samo pred ljudima nego i pred Bogom koji poznaje njihova srca.
- Bog je izabrao vernike u Solunu za spasenje „u svetinju Duha i veri istine“
(2.Solunjanima 2,13). Nigde u Svetom pismu ne piše da je Bog neke unapred izabrao za večni život, a druge za konačno uništenje. Biblija uči da je za izbor potrebna i Božja i čovekova volja.
Reči „od Boga“ znače samo ljubljeni od Boga. Najtačniji je prevod: „Braća ljubljena od Boga.“
„5. Jer jevanđelje naše ne bi[6] k vama samo u reči nego i u sili[7] i u Duhu svetome, i u velikom priznanju[8], kao što znate kakovi bismo među vama vas radi.[9]
- I vi se ugledaste na nas i na Gospoda primivši reč u velikoj nevolji s radošću Duha svetoga,
- Tako da postadoste ugled svima koji veruju u Maćedoniji i u Ahaji.
- Jer se od vas proču reč Gospodnja ne samo u Maćedoniji i Ahaji, nego i u svako mesto iziđe vera vaša u Boga[10] tako da nam nije trebe što govoriti[11].
- Jer oni obznanjuju za vas kakav ulazak imasmo k vama[12], i kako se obratiste Bogu od idola, da služite Bogu živu i istinu[13],
- I da čekate sina njegova s nebesa kojega vaskrse iz mrtvih, Isusa, koji nas izbavlja od gnjeva koji će doći.“
(1,5-10)
- Apostol govori o evanđelju koje je povereno njemu i njegovim pomagačima, a koje oni
verno objavljuju. U solunskoj sinagogi Pavle je propovedao o Mesiji iz Starog zaveta koji je trebalo da postrada i umre za grehe ljudi i onda vaskrsne iz mrtvih. Dakle, Isus je bio Hristos – Mesija (Deal 17,2.3). Sila evanđelja se pokazala u životu mnogih koji su promenili svoje misli i poverovali u Hrista. Ovo nisu bile samo prazne reči nego su propraćene punim uverenjem i duhovnom silom (grč. dinamis). U 1.Korinćanima 2,4 i 4,20 pravi se razlika između reči „reč“ i „sila“.
Vreme Pavlove službe u Solunu bilo je izraz velike sile evanđelja, iako se malo o tom izveštava (Dela 17,1-4).
Reči „i u Duhu Svetome“ pokazuju da je evanđelje propovedano Solunjanima pod uticajem Svetog Duha i u takvoj atmosferi da se slobodno može reći da je Sveti Duh nadahnuo i vodio ovaj posao. Pavle ovde poriče da je uspeh evanđelja bilo delo neke ličnosti. Apostol i njegovi saradnici propovedali su evanđelje s punim uverenjem, jer su bili nadahnuti Svetim Duhom.
On dalje podseća vernike u Solunu na vladanje onih koji su im propovedali evanđelje. Iz njihovog ponašanja moglo se videti njihovo uverenje. Pavlovo podsećanje vernih u Solunu na njegov život među njima otkriva nam pokušaje nekih da pogrešno prikažu apostola i tako oslabe njegov uticaj. On je time hteo da kaže da ne samo propovedi, nego i život Božjeg sluge propoveda evanđelje. Sve je to on činio radi vernika u Solunu.
- Apostol u ovom stihu iznosi jedan drugi dokaz da ih je Bog izabrao za ovu službu. Pavle
je propovedao u sili Svetoga Duha, tako da su oni radosno prihvatili reči izgovorene pod uticajem Svetog Duha. To je razlog što su oni prihvatili Božju volju.
Apostol nije dao Solunjanima samo primer nego im je pomogao da se ugledaju na Hrista. On je uvek tako radio. Zato kasnije, kada je apostol morao da ih napusti i ode dalje, oni su gledali na Hrista, svoj savršeni primer.
Vernici u Solunu postali su hrišćani u vreme velikih nevolja i protivljenja. U prvoj crkvi obraćenje je zahtevalo veliku hrabrost i samoodricanje. Oni koji su postali hrišćani bili su surovo gonjeni, ali ovo progonstvo je bilo ustvari pravi blagoslov, jer je očistilo i oplemenilo crkvu i dovelo je u tešnje jedinstvo sa Hristom. Nevolje nisu obeshrabrile obraćene, nego naprotiv, imali su radosti u duhu.
- Ovi vernici su podešavali svoj život prema životu apostola i zato su kasnije bili uzrok
koji su drugi hrišćani sledili. Oni su postajali ugled u čvrstini i revnosti kojom se širilo hrišćansko učenje po Makedoniji i Ahaji, dvema pokrajinama na koje je Grčka bila podeljena kada je došla pod rimsku vlast 146. godine posle Hrista.
Ovim rečima apostol Pavle hoće da pokaže kako se daleko proširio uticaj verne braće u Solunu među hrišćanima toga vremena. Kad kaže Makedonija apostol misli na Filibu i Vereju, a kad kaže Ahaja, misli na Atinu i Korint, gde je upravo osnovao crkvu. Moglo je da bude hrišćana i u drugim mestima.
- Evanđelje se iz Soluna dalje širilo. Solun je bio veliki trgovački grad. Iz njega se vest o
hrišćanima proširila ne samo po Grčkoj nego i u daleke zemlje. Pavle je tada živeo u Korintu, morskom pristaništu, do kog je doprla vest o radu vernika u Solunu.
Većina vernika u Grčkoj bili su mnogobošci (9. stih). Oni su dokazali svoju pravu veru u Boga i Njegovu vest svojim hrišćanskim životom i revnim misionarskim radom. Njihovo svedočenje je bilo tako moćno da Pavle i njegovi pomoćnici nisu morali mnogo da dokazuju onima koji su čuli o vernicima u Solunu. Veća pohvala nije bila potrebna vernicima u Solunu.
- Sami ovi ljudi su svedočili apostolu o velikoj promeni koja je učinjena u Solunu
apostolovim radom. Ovo svedočanstvo je još veće nego ono koje su dali sami vernici o sebi. Hrišćani u Solunu su okrenuli leđa idolima i obratili lice Bogu. Apostol je nedavno iz Atine stigao u Korint, gde se „razdraži duh njegov u njemu gledajući grad pun idola“ (Dela 17,16). Pavle je bio ganut kad se setio vernika u Solunu koji su napustili svoje idole i okrenuli se istinitom Bogu.
- Dužnost vernika u Solunu je da služe Bogu i čekaju Hristov dolazak. U ovoj poslanici
apostol stalno ističe važnu nauku o drugom Hristovom dolasku (1,10; 2,19; 3,13; 4,13-18; 5,23). Ova „blažena nada“ (Titu 2,13) imala je jakog uticaja na život vernika u Solunu. Iako su očekivali Hristov dolazak nisu provodili svoje vreme u neradu. Oni su tako žarko očekivali Hrista da ih oslobodi od nevolja i progonstva, da su bili u strahu da ne umru pre Njegovog dolaska.
Rad na našem spasenju se nastavlja od Hristove smrti na Golgoti i završiće se tek Njegovim ponovnim dolaskom. Tada će Isus konačno da spase verne od opravdanog Božjeg gneva protiv greha. Evanđelje oslobađa od ovog gneva koji ima da dođe. Oni koji poveruju u njegovu vest i prihvate je, na njima neće više biti ovog gneva.
- Pavle piše o svom radu u Solunu (2,1-16)
„1. Jer sami znate, braćo, ulazak[14] naš k vama da ne bi uzalud;
- Nego postradavši pre i osramoćeni bivši[15], kao što znate, u Filibi, oslobodismo se[16] u Bogu svojemu kazivati vama jevanđelje Božje[17] s velikom borbom[18].
- Jer uteha naša nije od prevare[19], ni od nečistote[20], ni u lukavstvu[21];
- Nego kako nas okuša Bog da smo verni da primimo jevanđelje[22], tako govorimo, ne kao ljudima ugađajući[23], nego Bogu koji kuša[24] srca naša.
- Jer nigda iz laskanja ne govorismo k vama[25], kao što znate, niti iz uzroka lakomstva[26]: Bog je svedok;
- Niti tražeći od ljudi slave, ni od vas, ni od drugih.
- Mogli smo vam biti na dosadu[27],, kao Hristovi apostoli; ali bismo krotki među vama, kao što dojilica[28] neguje svoju decu.
- Tako smo vas rado imali da smo gotovi bili dati vam ne samo jevanđelje Božje, nego i duše svoje[29], jer ste nam omiljeli.
- Jer pamtite[30], braćo, trud naš i posao[31]: jer dan i noć radeći da ne dosadimo[32] nijednome od vas, propovedasmo vam jevanđelje Božje[33].
- Vi ste svedoci i Bog kako sveti i pravedni i bez krivice bismo vama koji verujete[34].
- Kao što znate da svakoga vas[35] kao otac decu svoju
- Molismo i utešavasmo[36], i svedočismo vam[37] da živite kao što se pristoji Bogu[38], koji vas je prizvao u svoje carstvo i slavu.“
(2,1-12)
- Mnogi među vernicima u Solunu posvedočili su da je Pavlov rad u ovom mestu imao
veliki uspeh. Propovednici evanđelja bi trebalo da pokažu takav život i ponašanje da bi mogli, ako bi bili napadnuti, da slično kažu kao apostol Pavle.
Dolazak apostola Pavla i njegovih pomagača (Dela 17,1-4) pomogao je obraćenima u njihovom životu. Vernici u Solunu znaju bolje nego iko šta je ovaj dolazak značio za njih. Oni se slažu da Pavlov dolazak nije bio uzaludan i bez uspeha.
- „Postradavši pre i osramoćeni bivši“. Kratko vreme posle događaja u Filibi, gde su
Pavle i Sila bili bičevani i osramoćeni, nastavili su oni svoj rad u Solunu (Dela 17,1). Mnogi vernici su videli svojim očima pruge od rimskog biča po telu misionara. Apostol je osećao bolove i sramotu koju je pretrpeo kao rimski građanin. Posle ovakvog surovog postupanja oni su imali hrabrosti da nastave svoj rad u susednom gradu. Ovo nije bila neka hrabrost po ljudskoj prirodi nego im je Bog dao da bi neustrašivo objavili vest koja dolazi od Boga.
„S velikom borbom“. Ovo znači: usred velikog protivljenja. Možda apostol ovde misli i na unutrašnju borbu.
- Ovde Pavle govori o svom propovedanju evanđelja. Evanđelje koje je apostol iznosio
ohrabrilo je i utešilo mnogobošce koji su živeli u tami bez nade. On je govorio njihovom srcu i razumu ono što je istina, a ne prevaru ili zabludu. Apostol poriče optužbe neprijatelja evanđelja koji govore da je ovaj pokret delo pokvarenih ljudi koji imaju mračne pobude i podmukle metode. Pavle i njegovi pomagači nisu fanatici. Njihovo propovedanje nije prevara ili zabluda. Naprotiv, ono se zasniva na nepogrešivoj Božjoj Reči.
„Ni od nečistote“. Ova reč se ovde upotrebljava u prenosnom smislu, a misli se na moralnu nečistotu, iskvarene pobude i poročnost. Apostol Pavle i njegovi pomagači nisu propovedali iz prljavih pobuda. Njihova vest nije data da bi prevarila, nego u punoj iskrenosti i ozbiljnosti.
- Bog je ispitao njihova srca i video da može da im poveri odgovornost za objavljivanje
vesti evanđelja. On je izabrao samo iskrene i časne ljude za svoje sluge. Pavle ne ide za tim da ugađa ljudima da bi došao do slave ili materijalne koristi. On ugađa samo Bogu.
- Da bi dokazao da njegov cilj nije bio da ugađa ljudima, Pavle ih podseća da oni nikad
nisu njima laskali da bi prihvatili evanđelje.
Solunjanima je bilo potrebno da se iz osnova promene u svom životu. Laskanje bi pomoglo da budu zadovoljni sobom i tako im zaslepilo oči za njihove potrebe. Zato im oni nisu propovedali „mile stvari“, kao što to čine lažni proroci.
Apostol nije koristio svoju službu da bi se obogatio. On je veoma pazio da ne učini nešto što bi dalo povoda da se tako nešto pomisli. On nije želeo njihovo zlato, srebro, niti odelo.
„Bog je svedok“. Ove reči su kao neka svečana zakletva. Pavle može svečano da se pozove na Solunjane kao svedoke, da on i njegovi pomagači nisu nikom laskali. Zato on odbija otužbe da su on i njegovi saradnici radili iz lične koristi. U njihovom revnovanju za Boga nije se krilo lakomstvo. On nikad nije upotrebio propovedanje evanđelja kao sredstvo da se obogati.
- Isto tako apostol nije propovedao iz želje da ga ljudi slave i veličaju. Njegov život
je ovo potvrđivao. Za ovo ne mogu da ga osude ni hrišćani ni mnogobošci.
- Apostol se nije pokazivao važnim kad je propovedao među Solunjanima, nego je
s njima postupao nežno kao što mati postupa sa svojim detetom.
- U ovom stihu se nastavlja slika o nežnoj majci koja se brine za svoje dete. Kao što
majka daje i svoj život za svoje dete tako su i misionari voljni da svojoj duhovnoj deci sve daju. Oni žele da im pruže ne samo duhovnu hranu, nego su za njih spremni da žrtvuju i svoj život ako je to potrebno.
- „Sećate se braćo“.[39] Apostol podseća vernike u Solunu na ono što su oni znali o
njegovom radu među njima. „Trud i umor“[40] označavaju težak rad i velike napore (uporedi: 2.Korinćanima 11,27; 2.Solunjanima 3,8). Dalje, apostol podseća na svoj rad na pravljenju šatora (uporedi: Dela 18,3). Apostol je radio „dan i noć“ da bi zaradio za život. Niko nije mogao da ga optuži da iz lične koristi propoveda evanđelje. On je radio da ne bi bio na teretu vernicima.
- Od ovog stiha Pavle piše o njihovom radu među Solunjanima. Pored Boga, i oni
sami mogu da posvedoče kakvi su bili. Pošto je već dokazao neistinitost lažnog tvrđenja neprijatelja o njemu i njegovim saradnicima, koji su ih optuživali kao pokvarene fanatike sa nečistim (i sebičnim) namerama i mislima i lažnom ljubaznošću, apostol podseća vernike u Solunu da su oni svedoci njihovog vladanja. Oni znaju o njima više nego oni koji optužuju i zato ne treba da ih njihove optužbe uzbuđuju.
Apostol se poziva i na Boga, koji poznaje njihove pobude, koje se ne mogu videti spolja. Biti svet znači biti po Božjoj volji, pobožan i veran Bogu. Oni su bili i pravični i besprekorni. Sve te vrline utiču na naše bližnje.
11-12. Oni su vernike u Solunu molili, bodrili i čak i zaklinjali. Ovo su tri glavna vida hrišćanske službe. Pavle u 7. stihu iznosi sliku majke koja doji svoje dete, da bi opisao njihovo držanje prema obraćenima, a ovde on upotrebljava sliku dobrog oca, koji se neumorno stara za svoju decu da se dobro odgoje i steknu iskustvo u svom životu. Oni su ih hrabrili da ostanu verni kada su klonuli i bodrili da izdrže. Sve to su činili s puno nežnosti i ljubavi.
Oni su sve ovo činili da bi ih osposobili da žive čistim životom pred svojim nebeskim Ocem. Da su drugačije živeli, oni bi naneli sramotu Božjem imenu pred nevernima.
Hrišćani su pozvani u Božje carstvo milosti kad su se obratili, a ovo carstvo će se jednom pretvoriti u Božje večno carstvo slave u koje će oni da uđu kad Hristos ponovo dođe. Apostol ih savetuje da žive po zakonima ovog slavnog carstva (Filibljanima 3,20).
„13. Toga radi i mi zahvaljujemo Bogu bez prestanka što vi primivši od nas reč čuvenja Božjega[41] primiste ne kao reč čovečiju, nego(kao što zaista jest) reč Božju, koja i čini[42] u vama koji verujete.
- Jer vi, braćo, prođoste[43] kao crkve Božje koje su u Judeji u Hristu Isusu; jer tako i vi postradaste[44] od svojega roda[45] kao i oni od Jevreja,
- Koji ubiše i Gospoda Isusa i proroke njegove, i koji nas isteraše[46], i Bogu ne ugodiše[47], i koji se svim ljudima protive[48],
- I zabranjuju nam kazivati neznabošcima[49] da se spasu; da ispune grehe svoje svagda[50]; ali naposletku dođe gnev na njih.[51]“
(2,13-16)
- Apostol veruje u njihovo obraćenje i želi da ni oni ne sumnjaju u to. On je bio siguran u poreklo vesti koju im je propovedao. On je znao da ona dolazi od Boga. On je i njih učio iz Božje Reči (Dela 17,2.3). Pavle se radovao što su oni priznali da je njegova vest nebeskog porekla. Onaj koji prihvati ovu vest, ona će da deluje u njemu i ostvari svoj cilj. Ovo se postiže kada se veruje, jer „evanđelje je sila Božja na spasenje svakome koji veruje“ (Rimljanima 1,16). Bog čini za nas mnogo više nego što mi možemo da verujemo (Efescima 3,20). Ovo apostol tvrdi iz svog sopstvenog iskustva. Sila Božje reči radila je u Solunjanima i dala im trpljenja u iskušenjima i progonstvima.
- Apostol Pavle navodi crkve u Judeji kao primer čvrstine i hrabrosti. Vernici u Solunu prolaze kroz slične teškoće kroz koje su prolazili i vernici u Palestini.
„U Hristu Isusu“. Pavle ovde govori o hrišćanskim crkvama u Palestini. Ove crkve su prolazile kroz svirepo progonstvo od strane narodnih vođa koji su odbili vest evanđelja (Dela 8,1; 9,1.2). Mlade hrišćane u Solunu proganjali su mnogobošci po nagovoru Jevreja (Dela 17,5-8). Apostol ističe da su vernici u Solunu postali slični prvim, najstarijim i najuglednijim vernicima u Judeji.
- Crkva u Solunu je bila hrišćanska crkva sastavljena od mnogobožaca, ali mnogi su bili jevrejski prozeliti (Dela 17,4). Oni su mogli da pomisle da nešto nije u redu u Pavlovom učenju kad ga jevrejske verske vođe progone. Ali, Pavle naglašava da se to moglo očekivati od onih koji „ubiše i Gospoda Isusa i proroke njegove“. On je optužio Jevreje za Hristovu smrt.
„I koji nas progoniše“.[52] Jevreji su proganjali Pavla već od njegovog obraćenja (Dela 9,23). Oni su to nastavili u Solunu protiv apostola i njegovih pomagača. Oni ne slušaju Boga i fanatički revnuju za Njega svojim surovim progonstvom iz zavisti. Ovakvim ponašanjem oni mogu samo da navuku na sebe Božje nezadovoljstvo.
Oni su u sukobu sa svim narodima. Da se njihova revnost zasnivala na ljubavi Božjoj, oni bi voleli svoje bližnje. Ali, oni su pokazali ograničeni pogled i zatvorenost. Ovaj njihov stav je prinudio mnogobožačke pisce da ih opišu kao „ljude koji samo mrze i neprijatelji su drugim narodima“ (Tacit, Historiae,5). Apostol cilja ovde na njihov pokušaj da oduzmu evanđelje onima koji ga traže.
- „Pa nam brane da propovedamo narodima“.[53] Grčka reč kolno znači smetati, braniti, zabranjivati. Jevreji su bili u stanju da „prohode more i zemlju da bi pridobili jednog pristašu“ (Matej 23,15)[54], tj. načinili ga pristalicom judejstva. Oni su učinili sve što je bilo u njihovoj moći da spreče širenje evanđelja.
„Da se spasu“. Apostol je bio uveren da nema spasenja osim u Isusu Hristu (Dela 4,12). On je isto znao, iz ličnog iskustva, da svaki pokušaj da se propoveda evanđelje izaziva gnev kod Jevreja.
„Da ispune grehe svoje svagda“.[55] Jevreji su ne samo odbili spasenje kroz Hrista nego i ometaju druge da se koriste Hristovom žrtvom. Time su oni sasvim napunili meru svojih greha.
„Ali je već srdžba Božja na njih došla do vrha“.[56] Punina Božjeg gneva protiv izabranog naroda pokazaće se tek kasnije, 70. godine. Apostol vidi, na osnovu raznih proročanstava i prosvetljen Svetim Duhom, kako Božji gnev pada na nepokajani izabrani narod. Tada Jerusalim još nije bio razoren, ali Bog je već uklonio svoju zaštitu. Uskoro će grad da bude uništen, a Jevreji raseljeni po svetu, prema Hristovom proročanstvu (Luka 19,43.44; 21,24).
- Apostol želi da ponovo vidi obraćene (2,17-20)
„17. A mi, braćo, osirotevši za vama neko vreme[57] licem a ne srcem, većma hićasmo[58] da vidimo lice vaše s velikom željom.
- Zato šćadijasmo[59] da dođemo k vama, ja Pavle jednom i drugom[60], i zabrani nam sotona[61].
- Jer ko je naš nad ili radost, ili venac slave? Niste li i vi pred Gospodom našim Isusom Hristom o njegovu dolasku?
- Jer ste vi naša slava i radost.“
(2,17-20)
- Grčka reč ovde upotrebljena označava prisni, porodični odnos, koji je postaojao
između apostola Pavla i onih koje je on obratio. Oni su bili rastavljeni samo nekoliko meseci, a Pavle je već nastojao „s velikom željom“ da se ponovo vide. Pavle je bio proteran iz Soluna i on je dobro znao šta to znači za novoobraćene.
- Ovde Pavle naročito ističe da se interesuje za braću iz Soluna. On je Timotija poslao u Solun da vidi stanje. On naročito želi da ih vidi.
Apostola Pavla je Bog poslao da propoveda evanđelje. Njega je vodio Sveti Duh. Ali Sotona, veliki neprijatelj evanđelja, smetao mu je (grč. egkopto = sprečiti put). Sotona mu se isprečio na putu i pravio mu smetnje da se ne vrati u Solun. Sotona može samo da smeta, ali ne može da zaustavi pobedu evanđelja.
- Apostol živi u nadi da će se ipak jednom vratiti u Solun. A dotle, on u nadi prepušta Hristu verne u Solunu, njegov „venac slave“ i trofej. Njegova nada je opravdana jer je poznavao hrišćanski život vernika u Solunu. On se raduje i ponosan je što je Isus izabrao njega da ih privede spasenju.
- Ovde apostol hvali braću u Solunu. Oni su njegova „slava i radost“ na čemu on zahvaljuje Bogu.
- Pavle šalje Timotija umesto sebe (3,1-5)
„1. Zato ne mogući više trpeti[62] naumismo sami ostati u Atini,
- I poslasmo Timotija, brata svojega i slugu Božjega, i pomagača svojega u jevanđelju Hristovu, da vas utvrdi i uteši[63] u veri vašoj;
- Da se niko ne smete[64] u ovim nevoljama; jer sami znate da smo na to određeni[65].
- Jer kad bijasmo kod vas kazasmo vam napred da ćemo padati u nevolje[66], koje i bi, i znate[67].
- Toga radi i ja ne mogući više trpeti[68] poslah[69] da poznam veru vašu[70], da vas kako ne iskuša[71] kušač, i da uzalud ne bude trud naš.”
(3,1-5)
- Množina ovde upotrebljena jasno pokazuje da Pavle daje na znanje da su i njegovi
pomagači imali istu brigu za njih i od srca se trudili da nešto učine. Oni su uvideli da se moraju rastati.
“Sami ostati u Atini”. Kad je Pavle bio prinuđen da napusti Makedoniju, “Sila i Timotije ostaše ovde” (Dela 17,14). Kad je apostol stigao u Atinu, glavni grad mnogobožačke kulture, on je osetio potrebu za svojim vernim pomagačima. On ih je onda pozvao da što pre dođu. Iz ovog stiha se vidi da je Timotije došao. Pavle ga je odmah poslao u Makedoniju da pomogne vernicima u Solunu. Tako je apostol opet ostao sam u Atini. Ovo je bila velika žrtva za njega. Ovo potvrđuje hitnost potrebe u Solunu.
Pošto je Timotije posetio Solun, on se zajedno sa Silom sastao sa Pavlom u Korintu (Dela 18,5).
- Pavle smatra mladog Timotija Božjim slugom i svojim saradnikom. Cilj slanja
Timotija bio je da ohrabri i ojača vernike u Solunu da se ne bi vratili natrag. On je trebalo da ih učvrsti u njihovoj veri.
- Pavle je znao šta znači progonstvo za novobraćenike u Solunu. On je verovao da će
Timotije pomoći da se ne pokolebaju u veri zbog nevolja.
Svi obraćeni moraju da prolaze kroz nevolje. One sačinjavaju deo Božjeg plana za naš život. Nevolje jačaju hrišćane. Iskušenja koja Bog dozvoljava sredstvo su spasenja. Nevolje usavršavaju karakter i zato hrišćani ne treba da mrmljaju i da su nezadovoljni (1.Petrova 4,12.13).
- Za ono kratko vreme, kada su apostol Pavle i njegovi saradnici bili u Solunu, trudili
su se da vernike pripreme na nevolje koje će doći na njih. Oni su već znali o surovom bičevanju Pavla i Sile, koje su oni doživeli u Filibi (2,2). Propovedajući im, oni su im govorili o progonstvima koja moraju da dođu. Sad ih apostol podseća na sve to.
- Iako je Pavle znao da će vernici u Solunu da budu progonjeni, on nije mogao to mirno
da podnosi. On je voleo svoju duhovnu decu i bio je u velikoj brizi zbog njih. Zato je Pavle lično poslao Timotija da ga izvesti o stvarnom stanju kod vernika. Njega je najviše interesovalo njihovo duhovno stanje.
“Da vas kako ne iskuša[72] kušač”. Apostol Pavle je dobro znao da je telo slabo i on se bojao da vernici u Solunu ne klonu u veri. On je mogao da se umiri samo pouzdanim vestima iz Soluna. Pavle je dobro znao šta je to iskušenje. Bog je dozvolio da na vernike u Solunu dođu iskušenja, ali On ih nije poslao. Ona su došla od Sotone, kušača. On je znao da će Sotona da napadne Božji narod u Solunu, preko zlih ljudi, da bi ih obeshrabrio i prinudio da napuste svoju veru. Ako bi Sotoni to uspelo, svi Pavlovi napori bili bi uzalud.
- Timotijev izveštaj i Pavlova radost (3,6-9)
“6. A sad kad[73] dođe Timotije k nama od vas i javi nam vašu veru i ljubav[74], i da imate dobar spomen o nama[75] svagda, želeći nas videti[76], kao i mi vas,
- Zato se utešismo, braćo, vama u svakoj žalosti i nevolji svojoj vašom verom[77];
- Jer smo mi sad živi kad vi stojite u Gospodu[78].
- Jer kakvu hvalu možemo dati Bogu za vas, za svaku radost, kojom se radujemo[79] vas radi pred Bogom svojim?”
(3,6-9)
- Reč “sad”[80] jasno pokazuje da je Timotije upravo stigao iz Soluna. Ova, Prva
poslanica Solunjanima, napisana je odmah posle Timotijevog dolaska. To je uticalo i na Pavlova osećanja pri pisanju poslanice. Ovo je dokaz da je ova poslanica pisana u Korintu, a ne u Atini.
Bila je velika radost za apostola što je doznao da u Solunu vera vernika nije poljuljana, niti ljubav ostalih. Pavle se bojao da će Jevreji pokušati da vernike u Solunu okrenu protiv njega u njegovoj odsutnosti. Ali, vest da ga se oni rado sećaju i žele da ga vide, bila je veliko ohrabrenje za apostola. I Pavle je želeo njih da vidi.
- Apostola Pavla, koji se uvek trudio da druge uteši, utešili su oni kojima je on želeo da
pomogne.
“U svakoj žalosti i nevolji”. Neki tumače da se ove Pavlove reči odnose na unutrašnje nevolje. Ali, izgleda da se one odnose na teška iskušenja koja je apostol imao u Korintu zbog Jevreja (vidi: Dela 18,1-17). Vođe Jevreja su tako jako i uverljivo napadale apostola zbog propovedanja evanđelja, da je morao konačno da se odvoji od njih i okrene mnogobošcima. Njihovi pokušaji da ga ućute nisu prestajali. Oni su otvoreno dizali bunu protiv apostola Pavla. U ovo vreme “žalosti i nevolje” Gospod je u viđenju hrabrio apostola da hrabro objavljuje radosnu vest. On ga uverava da će ga zaštiti i da će imati uspeha u radu. Upravo u ovo vreme dobio je Pavle ohrabrujuću vest od Timotija o stanju vernika u Solunu.
- I pored svih žalosti i nevolja, apostol i njegovi pomagači raduju se jer vernici u
Solunu čvrsto stoje. Ovo je Pavlu dalo životnu snagu. Apostol Pavle je zadovoljan i srećan u životu samo onda kad njegova duhovna deca “stoje u Gospodu” tj. kad su čvrsti u veri i ništa ne može da ih odvrati od Gospoda. Ove Pavlove reči svakako su ohrabrile vernike u Solunu da ostanu čvrsti u veri.
- Pavle želi da zahvali Bogu a ne ljudima za vernike u Solunu. Bog je učinio njihovu
veru pobedonosnom u njihovom životu. Apostol se raduje u duhu kad misli na duhovno stanje ovih vernika. Nema većeg razloga za zahvaljivanje od ovog.
- Pavlova želja da poseti crkvu u Solunu i molitva za nju (3,10-13)
“10. Dan i noć molimo se Bogu preizobilno[81] da vidimo lice vaše, i da ispunimo[82] nedostatak vere vaše.
- A sam Bog i otac naš i Gospod naš Isus Hristos da upravi put naš k vama.[83]”
(3,10.11)
- Apostol Pavle je ne samo radio noću i danju u Solunu (2,9), nego se i molio noću i danju za vernike u ovom gradu.
Radovao se zbog vernika u Solunu i to je izazvalo veliku želju kod njega da ponovo vidi ovu braću. Želeo je da daljim radom među njima uzdigne njihovu veru u životu. On bi voleo da to lično učini. Prema stihu iz Dela 20,2 moguće je da je apostol kasnije posetio ovu crkvu i dao im dobre savete i ohrabrenja. Ali, u ovo vreme Pavle je bio sprečen da to učini. Zato je i napisao ovu poslanicu.
- Sotona je ometao Pavlov povratak u Solun (2,18). Zato se apostol obraća Ocu i Hristu
i moli da uklone sve smetnje i omoguće njemu i njegovim pomoćnicima da posete vernike u Solunu.
“12. A vas Gospod da umnoži, i da imate izobilnu ljubav jedan k drugome i k svima[84], kao i mi k vama[85].
- Da bi se utvrdila srca vaša bez krivice u svetinji[86] pred Bogom i ocem našim, za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista sa svima svetima njegovim. Amin”
(3,12.13)
- Pavle se moli da im Hristos dâ onu prvu, obilnu i duboku ljubav prema vernicima u
crkvi, pa i onima koji su još van crkve. On želi da se ona vatrena ljubav, koju on oseća za njih, pokaže u njihovim srcima prema drugima. Ova ljubav je znak hrišćanske vere. Ovo je Isus naročito učio i isticao (vidi: Jovan 13,34.35).
- Apostol Pavle je uveren da će Hristos da utvrdi srca vernika u Solunu, što oni ne
mogu sami nikad da učine bez Njega. On će učiniti da njihova svetost bude bez ikakve mrlje, potpuno čista, bez mane i prigovora.
Gospod će učiniti da oni žive svetim životom da bi mogli čisti da stanu pred Sudiju svemira. “Besprekorni u svetosti” znači najveća moralna i duhovna visina života. Apostol veruje da se ovakva visina može postići samo Hristovom milošću kod onih koji stalno rastu u ljubavi.
Hristov ponovni dolazak (grč. parusia; Matej 24,3) je vreme kada vernici moraju da pokažu ovakav karakter. Tada nema više mogućnosti da se ma šta izmeni.
“Sa svima svetima njegovim”. (grč. hagioi) U Novom zavetu “sveti” označavaju spasenu Božju decu (Matej 27,52; Dela 9,13; 1.Korinćanima 1,2 itd.). Neki misle da se ovaj izraz ovde odnosi na anđele koji će pratiti Hrista u vreme Njegovog dolaska. Drugi misle da je ovde reč o živima i mrtvima svetima koji će se ujediniti u vreme Hristovog dolaska (1.Solunjanima 4,13-17) i sa Hristom zauvek zajedno biti.
II POUKE I OHRABRENJA
(1.Solunjanima 4,1 – 5,28)
- Pravo posvećenje tela (4,1-8)
“1. Dalje, braćo, molimo vas i savetujemo[87] u Hristu Isusu, kao što primiste od nas[88], kako vam treba živeti i ugađati Bogu, kao što[89] živite, da bivate sve izobilniji[90].
- Jer znate kakve vam zapovesti dadosmo kroz[91] Gospoda Isusa.”
(4,1.2)
- S predmeta molitve prelazi Pavle na savetovanje u pogledu hrišćanskog života.
Umesto apostolskim autoritetom i naredbom, Pavle ih moli s puno takta i poniznosti da ga poslušaju kao braća.
“Savetujemo vas”.[92] (grč. parakaleo) Apostol Pavle se ne zadovoljava molbom, on apeluje i traži. On se molio da vernici u Solunu budu spremni za Hristov dolazak (3,12.13). Ali, samo molitva nije dovoljna, oni treba i nešto da urade. Vernici treba još da prihvate savete i da žive po njima. Ovi saveti nisu samo njegovi lični saveti, nego saveti u Božje ime.
Apostol ih podseća na ono što ih je on učio, kad je bio kod njih. On im je davao praktične savete.
“Kako vam treba živeti i ugađati Bogu”. Oni treba da žive po Božjoj volji. Pavle je učio verne u Solunu da žive po načelima evanđelja da bi Bogu ugodili. Mnogi su tako i živeli. Apostolova želja je bila da oni otvore svoja srca i prihvate savete.
- Apostol ne traži od njih ništa novo. Oni su to već od ranije znali. On ima sad to samo
naglašava, a ne iznosi nešto novo. Pavle upotrebljava vojnički izraz “zapovesti”. Te zapovesti su ustvari Hristova objavljena načela. Ona su dobijena od Boga, zato su od autoriteta.
“3. Jer je ovo volja Božja, svetost vaša[93], da se čuvate od bluda.
- I svaki od vas da zna držati svoj sud u svetinji i u časti[94].
- A ne u slasti želja[95], kao i neznabošci, koji ne poznaju Boga;
- I da ne prestupate i zakidate u stvari[96] brata svojega; jer će Gospod pokajati sve to[97], kao što vam i pre kazasmo i posvedočismo.
- Jer Bog nas ne dozva na nečistotu, nego u svetost[98].
- Koji dakle odbacuje, ne odbacuje[99] čoveka nego Boga, koji je dao svetoga Duha svojega u vas.[100]”
(4,3-8)
- “Svetost vaša”.[101] Grčka reč hagiasmos ne označava samo telesnu čistotu, iako se
ovde prvenstveno na to misli. Božja volja se u potpunosti ispunjava samo u posvećenju. Opravdanje se ostvaruje u trenutku kad pokajani grešnik prihvati spasenje u Hristu, ali posvećenje je stvar stalne Božje milosti (Rimljanima 12,2). Duh proroštva kaže: “Posvećenje nije delo jednog trenutka, časa ili dana, nego celog života.” (AA, 560)
“Da se čuvate od bluda”. Bog traži od hrišćana da se čuvaju od greha. Oni ne treba da se izlažu kušanju (1.Korinćanima 6,18). Obraćeni treba da se čuvaju bluda (grč. porneia; Matej 5,32), jer su odrasli u sredini gde je moral bio labav, pa je čak nemoral deo verskog obreda. Zaštitno božanstvo Korinta, odakle apostol piše ovu poslanicu, bila je Afrodita, boginja ljubavi. Njeno bogosluženje se sastojalo od divljih i bludnih orgija. Hrišćanima je bilo teško da se moralno održe u takvoj nemoralnoj sredini. Sve je to bilo suprotno čistoti srca u životu prema Božjoj volji, objavljenoj u Božjem zakonu i svetosti koju je evanđelje zahtevalo.
- “Svaki od vas da zna držati svoj sud[102] u svetosti i čistoti”. Svako treba da razume i
poštuje svoj “sud” (grč. skeneos = sud, zdela, predmet). Ova reč se nalazi 23 puta u Novom zavetu, a 19 puta se prevodi kao “sud”. Ima mnogo mišljenja o značenju ove reči.
Jedni smatraju da apostol ovde misli na telo[103], naročito na seksualne funkcije tela (3. i 5. stih). Drugi prevode ovu reč sa “žena”[104]. Oni se pozivaju na 1.Petrovu 3,7 za svoje mišljenje, jer se tamo žena upoređuje sa “slabim sudom”. Oni prevode ovu rečenicu ovako: “Svaki hrišćanin bi trebalo da zna da za sebe drži ženu na jedan posvećeni i častan način.”
Apostol Pavle ovde iznosi ovaj predmet o nečistoti i braku u skladu sa svojom raspravom o istoj temi u 1.Korinćanima 7. On smatra brak ustanovom od Boga koja pomaže hrišćanima da izbegnu seksualna iskušenja (1.Korinćanima 7,1-5).
- “A ne u slasti želja”.[105] Grčka reč patos znači Ali, u Novom zavetu ova reč
označava samo zle želje (Rimljanima 1,26; Kološanima 3,5). I reč “želja” (požuda) u Novom zavetu označava zlu želju. Izraz patos epitumia može da se prevede sa strast želje. Iz 4. stiha se vidi da se ovde radi o seksualnom nagonu u braku. U ovom stihu Pavle ističe kakav stav po ovom pitanju treba da zauzme jedan hrišćanin. Iako su odrasli u tako nemoralnoj sredini, oni ne smeju da popuste i predaju se nemoralnosti. Pošto su oni sada hrišćani apostol ih hrabri da se odvoje u svemu od mnogobožaca.
Hrišćanski brak se ne sme sklapati s raspaljenim strastima, gledajući u ženi samo zadovoljenje želja i strasti. Njega treba sklapati s razmišljanjem, molitvom i svešću o časti koju smo dužni da pružimo svom bračnom drugu.
- Ovaj stih se različito tumači. Neki misle da je ovde reč o nepoštenju u trgovačkim
poslovima i da apostol savetuje novoobraćene da budu pošteni.
Ali, izgleda, da Pavle u ovom stihu zaključuje svoje opomene i savete date u stihovima 3-7. On ovde preljubu upoređuje sa zakidanjem i nedozvoljenim prestupanjem prema onom što pripada drugom.
Ovde se sam Gospod opisuje kao osvetnik. On koji je zasnovao bračnu vezu između muža i žene, stara se o njoj. Bračni odnos, koji je tajna i ne iznosi se na sudu, vidi Bog i sudi. Krivac ne može da izbegne svoju kaznu. Zato Pavle podseća vernike na ovu vrstu greha koji neće proći nekažnjen. Neka niko ne ošteti ili zakida brata u ovoj stvari.
- Prepozicija “jer” nas uvodi u drugi razlog koji apostol daje prilikom opomene na
moralnu čistotu. Poziv na posvećenje je jak razlog da se izbegava svaka vrsta moralne nečistote. Posvećenost treba da se vidi u svim oblicima hrišćanskog života.
- Onaj koji odbacuje Pavlove savete odbacuje Božju Reč, a ne čovečiju. Ovde se misli
na moralnu visinu. Bog stalno daje Svetog Duha svojoj deci. Ovde apostol ne govori o sebi nego misli na Božji narod kojem Bog daje Svetog Duha da bi mogao da pobedi greh u svakom vidu.
- O bratskoj ljubavi i vrednoći (4,9-12)
“9. A za bratoljublje ne trebujete da vam se piše[106], jer ste sami od Boga naučeni da se ljubite među sobom;
10/a. Jer to činite sa svom braćom po celoj Maćedoniji…”
(4,9.10/a)
- Apostol Pavle je već spomenuo pitanje bratske ljubavi (grč. filadelfia) u 4,6. Kad je
neko prihvatio zavet milosti i dozvolio da Bog napiše svoj zakon u njegovo srce, on je onda naučen od Boga i nije mu potrebno da prima pouke od ljudi (Jevrejima 8,10.11). Prava bratska ljubav je najveći dokaz obraćenja. (AA, 262)
10/a. Vernici u Solunu su već pokazali svoju ljubav, “trud ljubavi”, prema vernicima u Makedoniji o čemu apostol piše odmah u početku ove poslanice (1,3). Ovde je svakako reč o hrišćanskoj gostoljubivosti prema vernicima iz Makedonije.
“10/b. Ali vas molimo, braćo, da još izobilnije[107] činite,
- I da se ljubazno starate da ste mirni[108], i da gledate svoj posao, i da radite svojim rukama, kao što vam zapovedismo;”
(4,10/b.11)
10/b-11. Ljubav koju su vernici u Solunu pokazali još nije bila savršena. Pavle ih moli da
se još više potrude. Hrišćani treba stalno da se usavršavaju.
Još za vreme Pavlovog bavljenja u Solunu postojao je među vernicima neki nemir i neki su napuštali svoj posao. Apostol ih je tada, kao i sada, opominjao da budu mirni i da rade svoje poslove, a ne da se brinu za stvari koje ih se ne tiču. Pavle ne kaže zašto je bilo ovakvo stanje među njima.
Bez sumnje bilo je to očekivanje skorog Hristovog dolaska. To izlazi iz toga što on odmah posle ovih reči govori o Hristovom ponovnom dolasku (stih 13. i dalje). Ako će Hristos skoro doći, zašto onda raditi? Grci su rad prezirali i ostavljali ga robovima.
Apostol ih savetuje da se trude da “žive u miru”[109] tj. da se ostave raznih čudnih misli i fanatičkih učenja o ponovnom Hristovom dolasku.
“I da gledate svoj posao”. Izgleda da su neki od vernika zanemarili svoje poslove i mešali se u crkvene stvari i poslove. Najbolji način da se oslobode mešanja u stvari koje ih se ne tiču jeste da se staraju o svojim poslovima. Izgleda da su neki prestali da rade, pa su spali na pomoć svoje braće.
Apostol Pavle je još u roditeljskoj kući naučio da drugačije gleda na rad. On je naučio zanat i ponosio se što je na svojim misionarskim putovanjima svojim rukama zasluživao svoj hleb. On to preporučuje hrišćanima u Solunu. To je bilo potrebno i radi mnogobožaca koji su budnim očima pratili život hrišćana. Oni ne smeju da dozvole da se stvori utisak da su verski zanesenjaci i lenji besposličari.
Apostol je već ranije imao posla s ovim problemom u Solunu. On ih podseća na ono što im je nekad govorio i zapovedio.
“12. Da se vladate pošteno(časno) prema onima što su napolju, i da od njih ništa ne potrebujete.”
(4,12)
- Ovaj se savet ne odnosi na trgovačke poslove nego na dobar hrišćanski život. Oni ne
treba da se mešaju u tuđe poslove nego da vredno rade da bi zaradili za život. Oni “što su napolje”, to su oni koji nisu vernici u crkvi. Dobar hrišćanski život je preporuka kod onih koji ne veruju.
- Umrli u Hristu i vaskrsenje (4,13-18)
“13. Neću vam pak zatajiti, braćo[110], za one koji su umrli, da ne žalite kao i ostali koji nemaju nada.
- Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će Bog i one koji su umrli u Isusu dovesti s njim.”
(4,13.14)
- Apostol ne bi želeo da vernici u Solunu nešto ne razumeju ili ne znaju. On sada prelazi na novu temu o hrišćanima koji su umrli i ponovnom Hristovom dolasku.
Izgleda da je Timotije, koji se tek vratio iz Soluna, obavestio apostola o velikoj zabrinutosti vernika u Solunu o sudbini onih koji su umrli pošto su se obratili. Postavlja se pitanje kako oni mogu da uzmu učešća u Hristovom carstvu u vreme Njegovog dolaska? Oni neće živi dočekati Hristov dolazak i prema tome ne mogu da imaju udela u Božjem carstvu. Oni će ostati u svojim grobovima mrtvi. Izgleda da im Pavle o tome ništa nije govorio.
Apostol ih u ovoj poslanici poučava o sudbini umrlih hrišćana. Ovo nije neka nova nauka, ali oni treba da budu poučeni i ohrabreni. Pavle nije imao vremena da im iscrpno piše o ovom predmetu, nego je samo odgovorio na njihovo pitanje.
Mnogobošci se nisu nadali vaskrsenju mrtvih i budućem životu. Oni su opravdano žalili za svojim preminulima. Ali, hrišćani koji se nadaju vaskrsenju mrtvih i budućem životu, nemaju razloga da žale za svojim mrtvima koji su prihvatili evanđelje. Ali oni koji su ostali da žive iza umrlih bojali su se da preminuli neće doživeti Hristov dolazak.
U stihovima 13-18 apostol pobija ovo pogrešno mišljenje i teši vernike. Pavle ne ukorava prirodnu žalost za umrlima, nego samo hrabri vernike da ne očajavaju i padnu u beznadežnu žalost nego da podignu glave i u nadi očekuju sjedinjenje sa dragim preminulima u vreme Hristovog dolaska i vaskrsenja.
Oni koji ne veruju nemaju nikakvog razloga da očekuju život posle smrti. Za njih je smrt kraj, jer oni ne veruju u silu koja može da raskine veze smrti i povrati život umrlom.
- Hrišćani ne treba da žale za svojim mrtvima jer oni imaju nadu. Ova se nada zasniva na veri da je Hristos vaskrsnuo. Prirodna posledica Hristovog vaskrsenja je vaskrsenje preminulih hrišćana. Kao što je Bog vaskrsnuo Hrista tako će vaskrsnuti i one koji su umrli “u Hristu”. Bog nije njih zaboravio. Zato Pavle kaže u 1.Korinćanima 15,23: “Svaki u svom redu: prvenac Krist, potom u vreme njegova dolaska, Kristovi pripadnici”[111]. Pavle naglašava činjenicu, da kao što je Bog podigao najpre Hrista iz groba da će isto tako, po redu, da podigne umrle koji su verovali, u vreme Njegovog dolaska.
“15. Jer vam ovo kazujemo rečju Gospodnjom[112] da mi koji živimo i ostanemo za dolazak Gospodnji, nećemo preteći onih koji su pomrli.
- Jer će sam Gospod sa zapovešću[113], s glasom arhanđelovim, i s trubom Božjom[114] sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre;”
(4,15.16)
- Ono što apostol sada hoće da kaže nije njegovo subjektivno mišljenje nego otkrivenje dobijeno od Gospoda.
“Mi koji živimo i ostanemo za dolazak Gospodnji”. Izgleda kao da Pavle ovde izražava nadu da će on i vernici kojima on piše da budu u životu kad Isus dođe. Ovu nadu su imali hrišćani u svim vekovima.
Ali, ovde apostol ne tvrdi izričito da će on da živi sve do ovog velikog događaja. Ovu misao on iznosi i objašnjava u 1.Solunjanima 5,1-11. Pavle tamo kaže da će Hristov dolazak da bude neočekivan, a da nije izvesno hoće li on i oni biti živi u to vreme (stih 10).
Neki vernici u Solunu pogrešno su razumeli Pavlove reči i samovoljno ih okrenuli, učeći da je Gospodnji dan na pragu (2.Solunjanima 2,2). Da bi popravio ovo pogrešno mišljenje, apostol je napisao svoju Drugu poslanicu Solunjanima odmah posle toga.
“Nećemo preteći onih koji su umrli”. Grčka reč phthano (fthano) znači doći ranije ili pre. Apostol Pavle ovde uverava vernike u Solunu da se živi hrišćani neće sjediniti sa Hristom pre nego oni koji su umrli. On kaže: “I mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre, a potom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti” (stihovi 16-17). Oni “koji žive i ostanu za dolazak Gospodnji” neće imati nikakvu prednost nad onima koji su umrli “u Hristu”. Oni su zaspali u očekivanju Hristovog dolaska sa svima ostalima. Oni će primiti nagradu sa svima ostalima u vreme Hristovog dolaska.
- Ovde apostol Pavle jasno opisuje Hristov lični, vidljivi dolazak u telu. Hristos neće doći nekako ‘duhovno’. Onaj isti koji je otišao na nebo dolazi lično jer je obećao da će opet doći (Jovan 14,3). On će doći isto onako kako je otišao (Dela 1,9-11). On će “sići s neba”.
Grčka reč katabaino (sići, spustiti se) upotrebljava se samo ovde za Hristov dolazak. Ali ona se upotrebljava i za “Sina čovečijeg” (Jovan 3,13; 6,33.38 i dr.).
“Sa zapovešću”[115]. Grčka reč kelensma znači zapovest ili uzvik zapovesti. Ona se upotrebljava samo ovde. U grčkom se upotrebljava kao naredba za vojsku sa kolima i konjima. Sam Hristos daje ovu naredbu. Ova će se zapovest, kao “glas arhanđelov” i “truba Božja”, čuti neposredno pred vasrksenje “mrtvih u Hristu”. Hristos će doći s neba da objavi svoju pobedu. On je pobedio smrt i grob. Pravednici će odgovoriti na ovu zapovest i izaći iz svojih grobova.
Izraz “arhanđel” (grč. arhangelos = glavni, prvi anđeo) se nalazi u Novom zavetu još u Judi (stih 9), gde se kaže da je Mihailo taj arhanđeo. Mihailo je sam Isus Hristos (Danilo 10,13; Juda 9; Otkrivenje 12,7).
Izraz “truba Božja” ne označava neku naročitu trubu nego trubu – instrument u Božjoj službi. Ona se spominje onda kad je reč o nekoj Božjoj intervenciji ili nekom najavljivanju. Njom se nekad prikupljao Božji narod. U Novom zavetu trubljenje označava prikupljanje izabranih i vaskrsenje mrtvih (Matej 24,31; 1.Korinćanima 15,52).
Izraz “mrtvi u Hristu” se upotrebljava da bi se razlikovali preminuli spaseni od umrlih grešnika, koji neće ustati u vreme drugog Hristovog dolaska, i živih hrišćana, koji se uveravaju da njihovi mrtvi “u Hristu” neće ostati u svojim grobovima kad se Hristos pojavi nego će i oni vaskrsnuti da sa svima u isto vreme prime platu.
“17. A potom mi živi koji smo ostali[116], zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti.”
(4,17)
- Kad mrtvi “u Hristu” vaskrsnu, onda će oni koji su još živi, zajedno sa njima, poći u
susret Gospodu. Oni se sada uzimaju sa zemlje. U ovom trenutku ispuniće se želja hrišćana da budu sjedinjeni sa Onim koga su voleli i čekali. Spaseni će biti uzeti sa zemlje, a Hristos i Njegova pratnja će se spustiti sa neba. Oni će se sastati u našoj sferi između neba i zemlje. Iz drugih mesta u Svetom pismu saznajemo šta će posle da bude. Oni idu sa Hristom u Njegov nebeski dom (Jovan 14,2.3). Tako će oni zauvek biti sa Hristom.
“18. Tako utešavajte jedan drugoga ovim rečima.”
(4,18)
- Ovaj stih iznosi zaključak Pavlovog izlaganja stihova 13-17. Apostol je izneo odnos između živih i mrtvih vernika u vreme Hristovog dolaska. Nema mesta njihovom strahovanju za umrle “u Hristu”.
- Vernici treba da očekuju Hrista budni i trezni (5,1-11)
“1. A za čase i vremena, braćo, nije vam trebe[117] pisati;
- Jer sami znate jamačno[118] da će dan Gospodnji doći kao lupež po noći.
- Jer kad reku: mir je,i nema se šta bojati, onda će iznenada napasti na njih pogibao kao bol na trudnu ženu, i neće uteći.”
(5,1-3)
1-2. Apostol Pavle je dobro poučio vernike u Solunu o “času i vremenu”. Oni nisu znali
vreme kada će da bude “dan Gospodnji”, tj. Njegov dolazak, ali su bili poučeni da će taj dan da dođe iznenada. Apostol im je svakako izneo Hristove reči iz Mateja 24,32-44.
Slikom o lupežu Pavle naglašava da će ovaj događaj biti sasvim iznenada. Na ovaj način apostol opominje vernike u Solunu da budu verni u svako doba. Ako paze na ove reči neće biti potrebno stalno ih opominjati.
Evanđelje često povezuje Hristov dolazak sa noćnim vremenom (Matej 24,43; 25,6; Marko 13,35; Luka 12,35-38). Prva crkva je ove reči doslovno shvatila i zato su mislili da će se ovo dogoditi u ponoć. Jeronim tvrdi da postoji jevrejsko predanje koje kaže da je prva pasha u Egiptu bila u ponoć. On dodaje, kao ‘apostolsko predanje’, da straženje uoči Uskrsa treba da se produži do ponoći. Iz ovoga se izvodilo da će u ovo vreme da bude i Hristov dolazak.
- Apostol Pavle ne kaže koji su to koji će ovako da kažu, ali iz samog teksta (stihovi 4-6) izlazi da je mislio na one koji ne veruju. Ovako će da se govori neposredno pred Hristov dolazak.
“Mir i sigurnost”.[119] Ovako će da govore oni koji se ne pripremaju i ne čekaju Hristov dolazak. Kod njih se vidi unutrašnja mirnoća i spoljna sigurnost. Oni time pokazuju da su zadovoljni. Ali, njihova mirnoća nije opravdana jer je uništenje na pomolu. Oni misle da mogu mirno i bez brige da žive i uživaju jer su osigurani protiv svakoga zla i nesreće. Ali, iznenada i neizbežno, snaćiće ih propast i Božja kazna kao što bolovi iznenada napadnu trudnu ženu pred porođaj. Pavle daje ovu sliku da bi istakao neočekivanje i iznenađenje u vreme drugog Hristovog dolaska.
“4. Ali vi, braćo, niste u tami da vas dan kao lupež zastane[120].
- Jer ste vi[121] svi sinovi videla i sinovi dana: nismo noći niti dana.
- Tako dakle da ne spavamo kao i ostali, nego da pazimo[122] i da budemo trezni.
- Jer koji spavaju, u noći spavaju, i koji se opijaju, u noći se opijaju.
- Ali mi koji smo[123] sinovi dana da budemo trezni i obučeni u oklop vere i ljubavi[124], i s kacigom nada spasenja[125];
- Jer nas Bog ne postavi[126] za gnev, nego da dobijemo spasenje kroz Gospoda svojega Isusa Hrista,
- Koji umre za nas da mi, stražili ili spavali[127], zajedno s njim živimo.
- Toga radi[128] utešavajte jedan drugoga, i popravljajte[129] svaki bližnjega, kao što[130] i činite.”
(5,4-11)
- Ljudi koji ne veruju i žive samo za ovaj svet, u duhovnoj su tami jer ne poznaju svetlost evanđelja. Oni žive u grehu i njih će zato “dan Gospodnji” da iznenadi kao lupež u noći. Vernici u Solunu kao hrišćani nisu više u duhovnoj tami da bi ih “dan Gospodnji” iznenadio kao lupež. Oni znaju da će Hristos doći i čekaju ga spremni.
- Hrišćani nisu u tami. Apostol uključuje sve vernike u Solunu iako su neki još bili slabi. Oni su “sinovi videla”. Hrišćanin je Božji sin (1.Jovanova 3,2), a Bog je videlo (Jovan 1,9). Tako su oni “sinovi videla”. Evanđelje donosi svetlost (2.Korinćanima 4,4; 1. Petrova 2,9). Svi oni koji žive prema evanđelju u videlu su (Luka 16,8; Jovan 12,36).
“Nismo noći ni tame”. Ovde Pavle zamenjuje zamenicu “vi” sa “mi”. On sada izjednačuje sebe i svoje pomagače sa vernicima u Solunu. On postavlja ideal, verujući da će to da pokrene slabe u veri da stvarno postanu “deca svetlosti”.
- Da ne spavamo kao i ostali”. Spavanje predstavlja ravnodušnost prema Hristovom dolasku, letargiju koja sprečava hrišćane da se pripreme za poslednje događaje.
Pavle hrabri vernike da budu budni. Oni treba da bdiju (grč. gregoreo = biti potpuno budan). Ovaj se izraz često upotrebljava u evanđelju da označi duhovnu živost (Matej 24,42; Marko 13,33.34; Luka 12,37). Dalje, oni treba da su trezni (grč. nefo = da ne piju vina). Apostol ovde ne misli na pijanstvo i alkohol nego ih hrabri da budu postojani, strpljivi i mirni kao Božja deca.
- Apostol iznosi primer iz svakidašnjeg života koji pokazuje razliku između “sinova dana” i “sinova noći” (tame).
- Nasuprot “sinova noći”, hrišćani treba da pokažu izvesna svojstva. Oni treba da budu “trezni” tj. svesni skorog Hristovog dolaska i da se staraju za svoje spasenje, da ga grade sa strahom i drhtanjem (Filibljanima 2,12).
Oni treba isto tako da su naoružani odbrambenim oružjem kojim će da se brane od napada neprijatelja. Treba najpre da se obuku u oklop vere i ljubavi koji se u Efescima 6,14 prikazuje kao “pravda” (uporedi: Rimljanima 13,12.14). Vera i ljubav su dve vrline koje su sastavni deo pravde. Vera je aktivni deo pravde koji Hristos pruža onima koji veruju, a ljubav je veliko svojstvo Božjeg karaktera (1.Jovanova 4,8), koje se izliva u naša srca Svetih Duhom (Rimljanima 5,5). O ovim osobinama je apostol već govorio u 1,3. Ovde on zahteva od vernika da pokažu još više od ovih osobina koje su sigurna zaštita u ratu protiv greha.
Od duhovnog oružja treba još da imaju “kacigu” (Efescima 6,17). Ovaj deo ličnog naoružanja označava se kao “nada spasenja”. Apostol Pavle uči da je spasenje u svom poslednjem stepenu još uvek u budućnosti (Matej 24,13; Jevrejima 9,28; 1.Petrova 3,5).
9-10. Božja namera sa čovekom je njegovo spasenje. Bog želi da se svi ljudi spasu. Smrću Isusa Hrista to je omogućeno. Spasenje je Božji dar koji se dobija preko Isusa Hrista. On je zato umro da možemo da živimo sa Njim. Sporedno je da li smo još živi ili smo umrli.
Apostol Pavle se vraća na temu koju je počeo u 4,13-18, tj. o stanju vernika koji su umrli u upoređenju sa onima koji će da budu još živi u vreme Hristovog dolaska. Apostol ih još jednom uverava da nema nikakve razlike među njima. I jedni i drugi hrišćani “biće svagda sa Gospodom” (4,17).
- Svi hrišćani treba da hrabre i teše svoju duhovnu braću i sestre kao i bližnje. Ako se misli i govori o Hristovom dolasku i slavi, vernici će da dobijaju duhovnu snagu i tako da rade na izgrađivanju jedan drugog.
“Kao što i činite”. Pavle je uvek spreman da pohvali vernike za sve što oni već čine. Ovim rečima apostol završava svoje izlaganje koje je počeo u 4,13.
- Poslednje opomene (5,12-21)
“12. Molimo vas pak, braćo, pripoznajte one koji se trude među vama, i nastojnike svoje u Gospodu i učitelje svoje[131],
- I imajte ih u izobilnoj ljubavi[132] za delo njihovo. Budite mirni među sobom[133].
- Molimo vas pak, braćo, poučavajte neuredne, utešavajte malodušne, branite slabe[134], snosite svakoga.
- Gledajte da niko ne vraća kome zla za zlo;
- Nego svagda idite za dobrom, i među sobom, prema svima.
- Radujte se svagda.
- Molite se Bogu bez prestanka. Na svačemu zahvaljujte; jer je ovo volja Božija u Hristu Isusu od vas.
- Duha ne gasite. Proroštva ne prezirite.
- A sve kušajući dobro držite[135].
- Uklanjajte se od svakoga zla.”
(5,12-21)
12-13. Apostol je svagde gde je osnovao crkvu postavio starešinu. Starešina i službenici u crkvi bili su u početku ljudi bez iskustva i možda ih vernici nisu dovoljno slušali ili poštovali, jer se oni trude, savetuju i uče. Zato ih treba poštovati.
“Živite međusobno u miru”. Ovo potvrđuje da je u solunskoj crkvi bilo nemira. Može biti da je do toga došlo usled neslaganja između službenika i vođstva, jer apostol piše “međusobno”. Možda nije bilo rivalstva ili razdora u crkvi, nego su jedni priznavali za vođu jednog brata, a drugi drugoga, kao što je kasnije bilo u Korintu (1.Korinćanima 1,12; 3,4-6; 4,6).
- Pavle poziva vernike u Solunu da jedan drugog pomažu i unapređuju u duhovnom životu. Nauredne treba poučavati, malodušne i one koji žale za umrlima treba hrabriti i tešiti, za slabe se treba zauzeti i svakoga razumeti i podnositi.
- Hrišćani u Solunu treba da paze da vernici ne bi međusobno vraćali zlo za zlo. Čovek je naklonjen da se za učinjeno zlo sveti, ali hrišćani treba za zlo dobrim da vraćaju. To je ono što ih čini hrišćanima. Oni treba svim ljudima, bez razlike, samo dobro da čine.
- Hrišćanin ima razloga da se raduje. Praštanjem greha njegova savest postaje slobodna, a mir ispunjava dušu. Hrišćaninu sve ide na dobro (Rimljanima 8,28). Oni koji se uvek žale nemaju pravu veru (MH, 251).
- Apostol ovde misli na trajnu radost koja ima svoj izvor u živoj veri, čvrstoj nadi i ljubavi prema Bogu. Ovakvu radost daje samo Sveti Duh (Rimljanima 14,17).
- Ovde je reč o duhu molitve koji treba da provejava kroz hrišćanski život. Veza sa nebom ne sme nikad da se prekine (vidi: Luka 18,1). Apostol Pavle je radio i molio se “dan i noć”. Ali, njegov veliki zadatak i posao nisu ga ometali u molitvi.
“Bez prestanka” moli se Bogu onaj kome su uvek Bog i Njegova volja pred očima. Njegove misli i duh upravljeni su uvek gore prema Bogu.
Onaj koji želi da svoju volju izjednači sa Božjom voljom treba da proučava Isusov život. Onda će da razume šta Bog želi da hrišćanin bude. Nigde osim u Isusovom životu ne može da se nađe pravi uzor sreće i blagoslova.
- Apostol Pavle opominje crkvu u Solunu da ne gasi plamen tj. Duha, koji se upoređuje sa vatrom koja gori u njima. Oni ne smeju da gase Svetoga Duha. Svaki duhovni dar treba da se izlije na crkvu. Ovim apostol ne odobrava razno i fanatičko izražavanje koje samo sramoti Svetog Duha, nego misli samo na ona dela koja Sveti Duh stvarno pokreće.
Vernici u Solunu ne smeju da potcenjuju ili preziru dar proroštva. U apostolskoj crkvi bilo je, kao i pre Hrista, Božjih vernih proroka. Ono što su oni izneli treba Solunjani da prihvate a ne da preziru.
- Braća u Solunu treba da ispituju sve, a naročito duhovne pojave. Bog je dao način da se ispita da li je neko pravi prorok. Pravi prorok priznaje Hrista ne samo rečima nego i životom (1.Jovanova 4,1-3). Njegovo učenje mora da se slaže sa učenjem Svetog pisma (Dela 17,1; Galatima 1,8.9). Plodovi njegovog učenja moraju da budu dobri (Matej 7,18-20).
- Vernici ne treba samo da traže duhovne darove nego da se uče da razlikuju šta je dobro, a šta zlo, šta je istina, a šta laž. Oni treba da se drže onoga što je dobro i istinito, bez obzira na iskušenja, smetnje i posledice koje mogu da nastanu.
- Molitva za potpuno posvećenje (5,22-24)
“22. A sam Bog[136] mira da posveti vas cele u svačemu[137];
- I celi vaš duh i duša i telo da se sačuva bez krivice[138] za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista.
- Veran je onaj koji vas dozva, koji će i učiniti.”
(5,22-24)
- Ovim rečima počinje apostol Pavle poslednji deo svoje poslanice. On to čini u vidu
molitve. U stihovima 21-24 Pavle je izneo visoko duhovno stanje koje vernici u Solunu treba da postignu. Ali on priznaje da se to ne može postići bez Božje pomoći. Zato sada, na kraju, on upućuje vernike na Božju preporađajuću silu.
Izraz “sam Bog mira” ukazuje na Onoga koji je izvor pravog mira, da On dovrši i usavrši što oni nisu kadri da učine. Ovo posvećenje uklučuje celo ljudsko biće.
- “Ceo vaš duh i duša i telo”. Ovde apostol Pavle ne govori o ljudskoj prirodi, ali kaže da nijednu stranu života obraćenog čoveka Bog nije ostavio bez posvećene sile. Izgleda kao da Sveto pismo govori o trostrukoj podeli čoveka (Matej 10,28; Rimljanima 8,10; 1.Korinćanima 5,3; 7,34). U ovom stihu Pavle hoće samo da kaže da nijedan deo čoveka nije lišen uticaja na posvećenje. Ova Pavlova podela ima ovde naročitog značaja.
Pod “duhom” (grč. pneuma; Luka 8,55) se razumeju načela inteligencije i misli kojima je čovek obdaren, a s kojima Bog stupa u vezu pomoću svog Duha (vidi: Rimljanima 8,16). Obnovljenjem duha (razuma) pomoću Svetog Duha čovek se preobražava u Hristovo obličje.
Pod “dušom” (grč. psihe; Matej 10,28) razume se onaj deo ljudske prirode koji se izražava pobudama, željama i instinktima. I ovaj deo čoveka treba da bude posvećen. Kad pod uticajem Svetog Duha ljudski razum dođe u saglasnost sa Božjim razumom, tada razum vlada nad ljudskom prirodom, nad njegovim osećanjima, koja se tada pokoravaju Božjoj volji. Božja volja postala je njegova volja, koju on sada kao svoju sprovodi. Za njega je zadovoljstvo da čini Božju volju jer je Božji zakon u njegovom srcu (Psalam 40,8; Jevrejima 8,10).
Pod “telom” (grč. soma) se razume “krv i meso” koje treba da je pod kontrolom više ljudske prirode. Kada je razum posvećen, telo neće da bude zloupotrebljeno. Tada zdravlje cveta. Ljudsko telo tako postaje oruđe kojim hrišćanin služi Gospodu. Posvećenje obuhvata i telo koje je Božja crkva. Zato telo treba uvek da bude posvećeno da se Gospod proslavi u Njemu.
- Onaj koji nas poziva na ovo, veran je i On će sve to da učini. Prvo što Bog čini po svom planu jeste poziv, koji se završava proslavljanjem.
- Pozdrav i blagoslov (5,25-28)
“25. Braćo! Molite se Bogu za nas.
- Pozdravite braću svu celivom svetim.
- Zaklinjem vas Gospodom da pročitate ovu poslanicu pred svom braćom svetom.
- Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista s vama. Amin.”
(5,25-28)
- Pavle se stalno molio za one koje je on obratio. Ali on očekuje da se i oni mole za
njega i njegove saradnike, da bi propovedanje evanđelja moglo da napreduje. Svi treba da se mole da se uklone prepreke propovedanju evanđeoske vesti.
- Iako su neki vernici bili slabi u veri, ipak apostol pozdravlja sve. Pavle je imao istinsku bratsku ljubav.
“Celivom svetim”. Na Istoku je celiv opšti način izražavanja ljubavi, prijateljstva i pozdrava. “Sveti celiv” je bio simbol hrišćanske ljubavi. U ono vreme je bio običaj da se vernici prilikom večere Gospodnje pozdrave “svetim celivom”.
- Apostol Pavle dalje stavlja na srce vođstvu crkve u Solunu, da poslanicu javno pročitaju pred svim vernicima. Pavle želi da sve vernike opomene, uteši i pouči. To što ih on zaklinje može da ima za razlog to što neki od vođa u crkvi nisu hteli da se poslanice čitaju svima, a možda neki nisu hteli ni da čuju. Apostol ovde ne misli ništa lično nego pravi pritisak na one koji prime poslanicu da je javno pročitaju. On ovim naglašava da ova poslanica sadrži vest koja je potrebna svim vernicima u Solunu.
- Apostol Pavle ovim rečima završava mnoge svoje poslanice. Najpuniji oblik ovog blagoslova nalazi se u 2.Korinćanima 13,13. U ovoj poslanici apostol poziva milost Gospoda Isusa Hrista na sve vernike, od početka (1,1), pa sve do kraja (5,28).
[1] „Pavle, i Silvan, i Timotej, crkvi Solunskoj u Bogu Ocu i Gospodu Isusu Hristu: Milost vam i mir!“ (Bakotić)
[2] „Jer se bez prestanka sećamo“ (Stefanović)
[3] „tvrde nade u“ (Stef.)
[4] „znamo od Boga ljubljena braćo da ste izabrani“ (Stvarnost)
[5] (Stefanović)
[6] „propovedano“ (Bak.)
[7] „propraćeno silom“ (Stvarnost)
[8] „i s punim uverenjem“ (Bak.)
[9] „Uostalom znate kako smo se vladali među vama radi vas“ (Stvarnost)
[10] „nego se svuda zna za veru vašu u Boga“ (Stef.)
[11] „tako da nam o tome ne treba što govoriti“ (Stvarnost)
[12] „Ljudi, naime, sami pričaju o nama na kakav smo doček naišli kod vas“ (Stvarnost)
[13] „da trajno služite živomu i pravomu Bogu“ (Stvarnost)
[14] „dolazak“ (Stvarnost)
[15] „iako smo pre toga stradali i zlostavljani bili“ (Stef.)
[16] „ohrabrismo se“ (Bak.)
[17] „usudili smo se, pouzdavši se u Boga svoga propovedati vam radosnu vest“ (Stvarnost)
[18] „usred mučne borbe“ (Stvarnost)
[19] „Jer se propovedanje naše ne osniva ni na zabludi“ (Bak.)
[20] „ni na nečistim razlozima“ (Bak.)
[21] „niti je učinjeno s prevarom“ (Stvarnost)
[22] „nego, kako nas je Bog za vredne našao da nam poveri evanđelje“ (Stef.)
[23] „ne da ljudima ugađamo“ (Šarić)
[24] „ispituje“ (Stef.)
[25] „Jer nismo nikada govorili vama laskavim rečima“ (Šarić)
[26] „niti sa skrivenim lakomstvom dolazili“ (Stef.)
[27] „pokazati svoju vlast“ (Šarić)
[28] „dojilja“ (Šarić); „mati“ (Stvarnost)
[29] „život svoj“ (Bak.)
[30] „sećate se“ (Stef.)
[31] „našeg truda i umora“ (Stvarnost)
[32] „ne padnemo na teret“ (Stvarnost)
[33] „dok smo vam propovedali radosnu vijest Božju“ (Stvarnost)
[34] „kako smo se sveto, pravedno i besprijekorno vladali prema vama“ (Šarić)
[35] „A znate kako smo svakoga pojedinog od vas“ (Stvarnost)
[36] „molili i bodrili“ (Šarić)
[37] „i zaklinjali“ (Šarić)
[38] „dostojno Boga“ (Šarić)
[39] (Stefanović)
[40] (Stvarnost)
[41] „Propovjedanu riječ Božju“ (Šarić)
[42] „deluje“ (Bak.)
[43] „postadoste slični“ (Bak.)
[44] „i vi pretrpeli“ (Bak.)
[45] „naroda“ (Bak.)
[46] „progoniše“ (Bak.)
[47] „Boga ne slušaju“ (Stef.)
[48] „i neprijatelji su svima ljudima“ (Stef.)
[49] „narodima“ (Šarić)
[50] „da tako sasvim napune meru svojih greha“ (Stef.)
[51] „Ali je već srdžba Božja na njih došla do vrha“ (Stvarnost)
[52] (Bakotić)
[53] (Šarić)
[54] (Bakotić)
[55] „da tako sasvim napune meru svojih greha“ (Stef.)
[56] (Stvarnost)
[57] „na kratko vreme odeljeni od vas“ (Stvarnost)
[58] „osobito nastojasmo“ (Stvarnost)
[59] „htedosmo“ (Bak.)
[60] „više puta“ (Stvarnost)
[61] „ali nam nije dao sotona“ (Stef.)
[62] „Budući da nismo mogli više izdržati namerismo – odlučismo“ (S)
[63] „ohrabri“ (S)
[64] „pokoleba“ (S)
[65] „sami, naime, znate da su one naša sudbina“ (S)
[66] „imati nevolja“ (Stef.)
[67] „baš kao što se dogodilo i kao što znate“ (S)
[68] „Zato ja, ne mogavši više izdržati“ (S)
[69] „Timotija“
[70] „da doznam kako je s vašom verom“ (S)
[71] „zavede“ (Bak.)
[72] „zavede“ (Bak.)
[73] „Ali upravo sada“ (S)
[74] „i donese nam dobre vesti o vašoj veri i ljubavi“ (S)
[75] „dobru uspomenu na nas“ (S)
[76] „i želite da nas opet vidite“ (Stef.)
[77] „Zato se, braćo, usred svih žalosti i nevolja naših, utešismo vašom verom“ (Bak.)
[78] „Jer mi sad živimo kad vi čvrsto stojite u Gospodu“ (Bak.)
[79] „osećamo“ (S)
[80] „upravo sada“ (S)
[81] „najtoplije“ (Stef.)
[82] „dopunimo“ (Stef.)
[83] „neka poravnaju naš put do vas“ (S)
[84] „A vas neka Gospod učini da rastete i obilujete u ljubavi jedan prema drugomu i prema svima“ (S)
[85] „kako i mi obilujemo u ljubavi prema vama“ (S)
[86] „da budu besprekorna u svetosti“ (Bak.)
[87] „i zaklinjemo“ (S)
[88] „prema pouci koju ste od nas primili“ (S)
[89] „već“ (Bak.)
[90] „i da u tome sve više napredujete“ (Bak.)
[91] „u ime“ (Stef.)
[92] „zaklinjemo“ (S)
[93] „vaše posvećenje“ (S)
[94] „svoje telo u svetosti i časti“ (Bak.)
[95] „strasti požude“ (Šarić)
[96] „u poslu“ (Šarić)
[97] „jer se Gospod sveti za sve to“ (Bak.)
[98] „na posvećenje“ (Bak.)
[99] „prezire“ (S)
[100] „koji vam daje svoga Duha Svetoga“ (S)
[101]“vaše posvećenje” (S)
[102] „svoje telo“ (Bak.)
[103] (Bakotić)
[104] (Stefanović; Stvarnost)
[105] „strasti požuda“ (Šarić)
[106] „Za bratsku ljubav nema potrebe da vam pišem“ (S)
[107] „u većoj meri“ (Stef.)
[108] „i da brižno nastojite živeti u miru“ (S)
[109] (S)
[110] „nećemo, braćo, da ostanete u neznanju“ (S)
[111] (Stvarnost)
[112] „po reči Gospodnjoj“ (Bak.)
[113] „u dani znak“ (Bak.)
[114] „na zvuk trube Božje“ (Šarić)
[115] „u dani znak“ (Bak.)
[116] „Zatim ćemo mi, živi, koji ostajemo“ (Stef.)
[117] „ne treba“
[118] „dobro“ (S)
[119] (Stvarnost)
[120] „iznenadi“ (Stef.)
[121] „svi“ (S)
[122] „bdimo“ (Stef.)
[123] „pripadamo“ (S)
[124] „to jest u veru i ljubav“ (S)
[125] „i s nadom na spasenje kao kacigom“ (Stef.)
[126] „nije odredio“ (S)
[127] „živi ili mrtvi“ (S)
[128] „Zato“ (S)
[129] „izgrađujte“ (S)
[130] „već“ (S)
[131] „koji vas upućuju na Gospoda i koji vas svetuju i uče“ (Bak.)
[132] „poštujte ih“ (Stef.)
[133] „živite međusobno u miru“ (S)
[134] „zauzimajte se za slabe“ (Šarić)
[135] „sve propovedajte, što je dobro zadržavajte“ (S)
[136] „izvor“ (S)
[137] „neka vas potpuno posveti“ (S)
[138] „Neka se cijelo vaše biće – duh, duša i tijelo – sačuva besprijekorno“ (S)
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
