Moj prijatelj Bil veoma se uznemirio na jednoj sednici crkvenog odbora. Naljutio se zato što glasanje nije išlo onako kako je on želeo. Oni koji su bili svedoci njegovog izliva besa kasnije su o tome razgovarali sa mnom. Bil je bio poštovani, uticajni vođa u crkvi u kojoj sam bio pastor, pa me je ovaj incident prilično zabrinuo. Razmišljao sam kako će to uticati na njegov kredibilitet. Takođe sam bio zabrinut zbog njegovih osećanja i zapažanja o ljubavi crkve prema njemu.
Odlučio sam da sledim savet iz Galatima 6,1, gde piše: „ Ako i upadne čovek u kakav greh, vi duhovni ispravljajte takvoga duhom krotosti, čuvajući sebe da i ti ne budeš iskušan.“ Želeo sam da mu s ljubavlju ukažem na grešku i potrebu da se promenio. Ali ono za šta sam mislio da će biti razuman razgovor pretvorio se u veoma težak.
SADRŽAJ
Nije prošlo dobro
Bil je postao veoma defanzivan, smatrajući da sam ga nepošteno izdvojio. On je imenovao druge u crkvi, uključujući i mene (nisam praktikovao ono što sam propovedao) koji su grešili mnogo češće od njega, ali ipak ih nisam prozvao. Gledao sam demonstraciju Priča 18,19: „Uvređen je brat kao tvrd grad, i svađa je kao prevornica na dvoru.“ Bil je bio dvostruko uvređen – najpre kada je izrazio nezadovoljstvo zato što stvari nisu išle kako je on želeo i opet kada sam ga je prozvao zbog njegove greške.
Kada sam predložio da je njegov izliv emocija samopravedan i ponosan, on je ukazao na intenzivne emocije koje je Isus imao kada je izbacio trgovce iz hrama, naglašavajući da Njegov izliv emocija nije bio grešan. Uvek me zapanjuje kako ljudi nalaze izgovore za ono što rade, ili čak brane svoje izlive besa koristeći ovaj incident iz Isusovog života.
Naučio sam da, kada se dovoljno staram da bih postao povređen ili uznemiren zbog onoga što se događa drugima, moguće je da Hristos deluje kroz mene u njihovu korist. Ali kada god se uznemirim zbog nečega što ne ide onako kako ja želim, to je bukvalo uvek sebičnost.
Moja agenda u pristupanju Bilu bila je da pokušam da nežno ukažem na njegovu grešku i navedem ga da se izvini onima koji su tome bili svedoci. Ipak, kada se razgovor završio, dobio sam poruku da sam ja veći grešnik od njega i da sam ja onaj koji je valja!
U jednom trenutku on se jeste izvinio, ali to je išlo nekako ovako, „Izvinjavam se ali…“ Zatim je 90 posto razgovora došlo posle tog „ali.“ Nije bilo poniznog duha, žaljenja ni kajanja. Sledećg dana Bil je takođe poslao poruke izvinjenja drugima, ali njegovo izvinjenje dodirnulo je samo vrh ledenog brega i nije dotaklo suštinu njegovog greha. On se izvinio, ali je takođe krivio druge za njegov problem, nekako opravdavajući sebe.
Problem
Kada smo razgovarali, pokušavao sam da mu ukažem na njegovo grešku, ali samo sam morao da slušam, shvatajući da je njegova svest o sebi bila toliko jaka da me uopšte nije ni čuo. Napravio sam nekoliko pokušaja da progovorim, ali bez uspeha. Bil je imao drugačiju perspektivu o našem razgovoru. Osećao se toliko pozitivno da mi je sledećeg jutra posao imejl, govoreći, „Sve je u redu.“ Problem je bio u tome što se ja nisam osećao u redu povodom toga. Nisam se slagao s njim; nije slušao; nije bio spreman da čuje ili da prizna. Sada sam ja imao problem.
Bil i ja smo dobri prijatelji i visoko cenim njegovo prijateljstvo, pa nisam želeo da se bilo šta ispreči između nas. Ipak, s pravom ili pogrešno, verovao sam da ako se vratim na temu, on i dalje neće biti u stanju da me čuje i mogao bih ozbiljno da oštetim naš odnos i da još više nateram da se utvrdi u sebi. Pitao sam se šta da radim. Ovakva vrsta situacije može da uništi dobre odnose.
Isceljenje
Bog me je doveo do četiri duhovna pristupa. Najpre, podsetio me je da mi je Isus oprostio mnogo dublje i šire nego što je trebalo da ja oprostim Bilu. Šta više, nije bilo moje da sudim Bilu ili da se ljutim na njega.
Drugo, Bog mi je pokazao da nisam ovom problemu pristupio na najmudriji način. Umesto da razgovaram s njim dok je on još uvek bio emotivan, trebalo je da sačekam da se stvari malo ohlade. Šta više, umesto da pokušavam da mu ukažem na grešku, trebalo je da najpre priznam svoju grešku, učinjim sebe ranjivim i izrazim pouzdanje da je meni prvom potrebna Božja pomoć i blagodat koja menja. Zatim je trebalo da ga pohvalim zbog toliko mnogo stvari. Tek posle toga trebalo je da predložim da je bolje govoriti mirno bez obzira da li smo u pravu ili ne.
Takođe, svako treba uvek da bude spreman da prihvati odluku odbora bez obzira da li je nama po volji ili se potpuno razlikuje od nje. Mogao sam da podelim s njim prilike kada glasanje nije išlo onako kako sam ja želeo i da mu kažem da razumem kroz šta prolazi. Mogao sam da pronađem način da slušam i razumem, volim i cenim. Ne treba da se složimo sa greškom, već treba da volimo onoga koji je pogrešio. Treba da budemo strpljivi, mudri, taktični i ponizni. Zlatno pravilo je da činimo drugima onako kako želimo da se učini nama.
Treće, Bog me je naveo da pevam pesmu. Obično nalazim da mi pevanje pesama koje se primenjuju na životne situacije veoma pomaže. Pesme pomažu da se reči premeste iz moje glave u moje srce. One donose mir i utehu. Pesma koju sam prilično često pevao bila je prva strofa stare himne, „Hristu dajem sve.“ Pevanje je smirilo moje emocije i premestilo me bliže umiranju sebi. Razumeo sam da sam iznerviran zato što je bilo potrebno da umrem sebi; bilo je potrebno da se odreknem osećanja da sam u pravu i da treba da ispravljam druge. Umesto toga, trebalo je da ih volim i molim se za njih.
Četvrto na šta me je Bog naveo predstavljalo je veliki proboj i novinu na mene. Bog me je nadahnuo da zamislim užasne trenutke kroz koje je Isus prošao u satima pre krsta i zatim na krstu. Nadahnuo me je da se molim jednu od Isusovih molitava na krstu: „Oče, oprosti Bilu, jer ne zna šta čini.“ Shvatio sam da ako je Isus mogao da voli i moli se za oproštenje onima koji su Ga progonili, ko sam ja da ne učinim to isto?
Od ove četiri aktivnosti, ova poslednja molitva bila je najvažnije sredstvo koje je Bog upotrebio da me isceli. Od tada sam se retko ovako molio. To jednostavno nije bilo redovan deo mog molitvenog života. Čim sam počeo da se molim ovu molitvu za sebe, shvatio sam da treba da je molim i za sebe. Bila mi je potrebna Božja blagodat i oproštenje; trebalo je da se i ja predam i doživim rast. Trebalo je da naučim da umrem sebi i radim sa svojim prijateljem na takav način da mu pomognem. Morao sam da se usmerim na njega, volim ga i budem spreman da zaboravim sebe.
Blagoslovi
Iako sam se osećao povređeno zbog svoje interakcije sa Bilom, Bog me je istinski izlečio. Bio sam pomiren sa činjenidom da stvari nisu onakve kakvim bih ja želeo. Trebalo je da se učim strpljenju; trebalo je da opraštam i volim.
Nakon što sam to učinio, jedva sam mogao da poverujem koliko je sunčano nebo između nas. Bilo je kao da se problem nikada nije ni dogodio. Bilo sam preplavljen slavljenjem i zahvalnošću zbog Božje divne milosti u ovome što je učinio za mene.
Drugi blagoslov me je veoma uzbudio i ohrabrio. Bio je to uvid da Božja blagodat može da učini da su međuljudski odnosi bogati i divni čak i kada se ne poprave trenutno ili na način na koji ja zamišljam.
Kada se pridružimo Isusu na krstu (Galatima 2,20) i u potpunosti predamo sebe, to je kao da se događaj koji je izazvao oblake među nama nikada nije ni dogodio.
Najpre ja
Kao što dobro znate, ljudi su čvrsto ukorenjeni na jednoj ili drugih strani kada su u pitanju mnogi problemi. Sve do događaja sa bilom nisam imao pojma kako da „popravim“ međuljudski bol i konflikt koji je lebdeo ispod površine u našoj crkvenoj porodici. Bio sam gladan da vidim kako se stvari popravljaju kada sam mislio da sam ja u pravu. Želeo sam da vidim jedinstvo i ljubav među nama tako da mogu da se ispune Isusove reči iz Jovana 13,34.35 i 17,21-26.
Trebalo je da zastanem i shvatim – najpre ja. Bog me poziva da se najpre ja odreknem sebe radi Njega i drugih. Moram da postavim primer tako što su priznati, tražiti oproštenje, dati sve Bogu i dozvoliti Njemu da vodi. Mi, kao pastori, ne možemo da očekujemo da se naši vernici odreknu sebe ako nismo mi najpre spremni da budemo primer i učinimo to isto (1).
Posmatranje kako Bog može da isceli situacije i međuljudske odnose bio je divan dar. Naučio sam da stvari ne moraju odmah trenutno da se isprave niti da to mora da se učini na moj način. Postoje ekstremne situaciuje, kao što je zlostavljanje, koje se ne uklapaju u ovo i tu mora da se primeni naročita mudrost. Ali normalne tenzije i sukobi suviše često nastaju zato što se „ja“ tako laku uvredi i spremno vređa druge. Ja mora da umre; Hristos mora da se uzdigne.
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
