Radosna vest – otpor smrti

Prvi nagoveštaj o otkupljenju

Greh naših praroditelja doneo je žalost celom Nebu, a našoj Zemlji i njenim stanovnicima prokletstvo greha, bedu i smrt. Izgledalo je kao da nema izlaza za one koji su prestupili Božji zakon.

Ali, božanska ljubav stvorila je plan po kome će čovek moći da bude spasen. Taj plan načinjen je u savetu Svetog Trojstva pre postanja sveta. U tom savetu večni Bog Otac i večni Bog Sin pripremili su spasenje čoveka u slučaju da čovek prestupi Božji zakon. Prestupljeni zakon traži smrt prestupnika. Božji Sin je dragovoljno odlučio da bude čovekova Zamena i Jamac. Budući da je Zakon svet kao sam Bog, jedino je biće ravno Bogu moglo zadovoljiti zakonsku pravdu i omogućiti pomirenje – uspostaviti sklad između Boga i čoveka i vratiti čoveku sve ono što je padom u greh izgubio.

Hristos je bio Jagnje zaklano od postanja sveta (Otkrivenje 13,8). Večni Bog Otac nije bez borbe pristao da prepusti svoga Sina smrti za grešni ljudski rod – za svakog Adamovog potomka (Jevrejima 2,9). »Jer Bogu tako omilje svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.« (Jovan 3,16)

Prvi nagoveštaj o otkupljenju saopšten je našim praroditeljima u obliku presude izgovorene nad zmijom — sotonom — u edemskom vrtu. Gospod je izjavio: »I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvojega i semena njezina; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.« (1. Mojsijeva 3,15) Ova presuda izgovorena nad zmijom -sotonom, u prisutnosti naših praroditelja, bila je za njih obećanje. Iako je ono proricalo rat između čoveka i sotone, čoveku je ostavljeno obećanje da će sila velikog protivnika biti konačno slomljena. Ovo obećanje o dolasku Otkupitelja koji će slomiti moć velikog neprijatelja i osloboditi čoveka iz njegovog ropstva – ropstva greha i smrti, svetlelo je od sada našim praroditeljima kao zvezda nade kroz pustinju ovog života. To je za naše praroditelje bilo Jevanđelje, Radosna vest. To je i za nas Radosna vest.

Kako su naši praroditelji postupili kada su prestupili Božji zakon?

Kako su naši praroditelji postupili kada su prestupili Božji zakon i dopustili da greh uđe u njihov život i zavlada ovom Zemljom? Prva reakcija sastojala se u pokušaju da se sakriju od Boga. Greh je prouzrokovao strah i stid. Dok su u stanju svoje nevinosti bili okruženi svetlošću kao plaštem, ta svetlost ih je sada napustila, tako da su postali svesni svoje golotinje. Biblijski izveštaj kaže: »Tada im se otvoriše oči, i videše da su goli; pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače.« (1. Mojsijeva 3,7). Eto, grubim pokrivačem od lišća nastojali su da sakriju svoju nedoličnost.

Prirodna je sklonost čovekove grešne prirode, još od prvog pokušaja, da sam otkloni svoj nedostatak, da se sam opravdava, da svojim delima stekne pohvalu. »Isti princip temelj je svake lažne religije, svakog lažnog jevanđelja. Bilo da mnogobožac prinosi hranu nekom idolu, bilo da se pustinjak odvaja od društva i odriče svojih telesnih potreba, ili svetovan čovek našeg stoleća oseća da je sam sebi dovoljan i da mu Bog nije potreban – čovekov prirodni impuls je da traži spasenje na svoj način, svojim naporom, svojim delima.«1

Od straha i stida čovek se sakrio pred Bogom, ali Božja ljubav pošla je u potragu za čovekom. Iako su prestupili Božju zapovest naši praroditelji nisu bili spremni da svoju krivicu priznaju Bogu. Pokušali su da se opravdaju pred Bogom: žena je bacila krivicu na zmiju, a Adam na ženu (1. Mojsijeva 3,12.13). I danas je tako — čovek teško priznaje svoj greh. To je jedna od najizrazitijih osobina čovekove pale prirode.

Pošto je postao zarobljenik greha, čoveku je zabranjen pristup drvetu života koje se nalazilo u raju. Bog nije želeo da čovek večno živi kao grešnik. Odvojen od Izvora života, čovek je postao smrtan. Samo preko obećanog »ženinog potomka« čoveku će biti povraćena svetost i mogućnost da večno živi.

Jedini pravi put spasenja

Da bi poučio naše praroditelje o jedinom pravom putu spasenja, Bog je za naše praroditelje, pre nego što ih je udaljio iz Edema, nešto učinio. »I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože, i obuče ih u njih.« (1. Mojsijeva 3,21) Bog ih je još uvek voleo i ljubio uprkos njihovom prestupu. U ljubavi im je pomagao da uvide svoj greh i priznaju svoju bespomoćnost. Tada je pripremio haljinu od životinjske kože kojom je pokrio njihovu golotinju. Pouka je jasna: čovek ne može sam da pokrije ili okaje svoje grehe; samo Bog može pokriti naše grehe. Jagnje je moralo da umre da bi naši praroditelji mogli ostati u životu i da bi njihova krivica bila pokrivena. Adam je sam svojom rukom morao da zakolje jagnje. Možemo zamisliti kako je to na njega delovalo. Ranije ga je gledao kako radosno skače, a sada kako leži u krvi, nepokretno, hladno. Sigurno je preživljavao užasnu grižu savesti što je oduzeo život nevinoj životinji.

Kakvu je pouku Bog želeo da da Adamu kad mu je naredio da svojom rukom zakolje nevino jagnje?

Adam je odmah shvatio da greh pred Bogom ne može opstati. Greh sa sobom povlači smrt. »Plata za greh je smrt.« (Rimljanima 6,23) Drugo što je Adam razumeo sastojalo se u činjenici da je on trebalo da umre zbog svog greha, ali Bog je našao zamenu – umesto njega umrlo je nevino jagnje. Od kože zaklane žrtve Bog je načinio odeću Adamu i Evi. Ova poklonjena odeća zamenila je pregače od smokova lišća koje je čovek načinio.

Simbolika je potpuno jasna:

  • Greh je u Božjim očima nešto užasno. On traži smrt prestupnika; grešnika lično ili njegove zamene.
  • Da bi čovek bio spasen, Bog je za njega pripremio zamenu; to je smrt Božjeg Sina, predstavljena smrću nevinog jagnjeta (Jovan 1,29; 3,16).
  • Pravednost i večni život mogući su jedino ako ih verom primimo kao dar. To je pokazano simbolom odeće koju je Bog načinio od kože žrtvovane životinje i poklonio čoveku. U Bibliji se na više mesta spominje odeća kao simbol Hristove pravednosti. »Jer me obuče u haljine spasenja i plaštem pravde ogrte me.« (Isaija 61,10)

Vratimo se još jednom prvoj radosnoj vesti, prvom obećanju koje je Bog dao našim praroditeljima posle pada u greh. Objavio im je neprijateljstvo između zmije i žene. Obećani ženin potomak je Hristos, koji će svojom smrću na krstu izvojevati pobedu nad vekovnim neprijateljem čovekovog spasenja, nad starom zmijom – sotonom. Razapeti Hristos je protivotrov smrtnom »zmijinom ujedu«, protivotrov smrti. On je »drugo drvo života«, zasađeno na Golgoti. »Koji grehe naše sam iznese na telu svojemu na drvo, da za grehe umremo, i za pravdu živimo, kojega se ranom isceliste.« (1. Petrova 2,24)

U početku je dato neodređeno obećanje o dolasku obećanog Otkupitelja. Otkupitelj će doći kao ženin potomak. Već je Eva mogla pomisliti, kao i kasnije svaka druga pobožna žena, da će možda njoj biti ukazana milost i čast da rodi obećanog Spasitelja. Kasnije je obećanje ponovljeno Avramu, koji je otac izrailjskog naroda. Gospod mu je kazao: »I blagosloviće se u semenu tvojem svi narodi na zemlji, kad si poslušao glas moj.« (1. Mojsijeva 22, 18) Osvrćući se na ovo obećanje, apostol Pavle piše: »U Avraamu i semenu njegovu rečena biše obećanja. A ne veli: i semenima, kao za mnoga, nego kao za jedno; i semenu tvojemu, koje je Hristos« (Galatima 3,16) Obećanje je ovde suženo na jedan narod i osobu.

Obećano je da će taj potomak doći iz Judinog plemena, jednog od dvanaest plemena Izrailjevih (1. Mojsijeva 49,10) Obećanje je suženo na jedno pleme. Preko proroka Natana Gospod je obećao Davidu da će iz njegove porodice doći onaj koji će Gospodu podići duhovni hram i čije carstvo neće nikada prestati (2. Samuilova 7,12—14).

Opis i pojedinosti iz biografije budućeg Mesije

Unapred su precizno dati mnogi detalji: rodiće ga devojka (Isaija 7,14), rodiće se u Vitlejemu Judinom (Mihej 5,2), biće pun Duha Gospodnjeg, mudrosti i sile (Isaija 11,1-5), rodiće se kao dete, ali to će biti Bog u telu (Isaija 9,6), delovaće kao Veliki Učitelj i kao Dobri Pastir, pun ljubavi i saučešća (Isaija 42,1-4; 40,9.11), Njegov javni rad trajaće tri i po godine (Danilo 9,26.27), umreće na krstu razapet između zločinaca, ali ne zbog sebe, već umesto nas i za naše spasenje (Isaija 53,4-9), vaskrsnuće slavno iz groba kao pobednik nad smrću i grobom (Psalam 16,10.11). To su samo neki značajniji detalji iz unapred opisane Hristove biografije. Svi su se oni u Hristovom životu tačno ispunili.

Most našeg spasenja počiva na sedam stubova: Hristovo utelovljenje, Njegov bezgrešni život, Njegovo stradanje i smrt, Njegovo slavno vaskrsenje, Njegovo posredovanje za nas u nebeskom Svetištu i Njegov slavni povratak.

Sin Božji postao je čovek da bi mogao da strada i umre umesto čoveka (Filibljanima 2,7). Uzeo je na sebe ljudsku prirodu »da smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola . . .« (Jevrejima 2,14) Bio je u svemu iskušan kao mi, ali nikada nije sagrešio (Jevrejima 4,15). Samo takav bezgrešni Spasitel. mogao je biti naša zamena. On je bio nevino Jagnje, koje je uzelo na sebe naše grehe (Jovan 1,19).

Po proročkoj reči Hristos je u određeni čas umro za nas na krstu. Tajna našeg pomirenja s Bogom i našeg spasenja izražena je rečima apostola Pavla: »Jer onoga koji ne znadijaše greha nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božija u njemu.« (2. Korinćanima 5,21) Hristos je uzeo na sebe naše grehe i našu kaznu, da bi nam omogućio oproštenje i večni život. Otkupio nas je svojom krvlju, pomirio nas svojom smrću, spasao nas svojim životom. On nam je »premudrost od Boga i pravda i posvećenje i izbavljenje .. .« (1. Korinćanima 1,30) »Koji raskopa smrt, i obasja život i neraspadljivost jevanđeljem.« (2. Timotiju 1,10)

Najvažniji cilj spasenja je promena čovekove prirode, obnovljenje Božje slike u njemu; ne samo promena od greha ka pravednosti, već i od smrtnosti ka besmrtnosti, od sadašnje raspadljivosti ka večnoj neraspadljivosti.

Spasenje je proces?

Ovo spasenje, koje nam je Hristos omogućio, moramo prihvatiti verom i pokajanjem. Kao članovi grešne ljudske porodice moramo biti nanovo rođeni ili preporođeni delovanjem Svetoga Duha (Jovan 3,3-7), jer ćemo se samo tako pripremiti za večni, besmrtni život. Spasenje je akt božanske milosti u kome je Hristos središte svega. On preko Svetoga Duha, kao svoga Zamenika, ostvaruje spasenje u nama, ako Ga primimo i dopustimo Mu da upravlja našim životom. Kao što je u Hristu utelovljenjem bila sjedinjena božanska i ljudska priroda, tako ona mora biti sjedinjena i u nama preporođenjem2. »Jer i onaj koji osvećuje, i oni koji se osvećuju, svi su od jednoga; zaradi toga uzroka ne stidi se nazvati ih braćom.« (Jevrejima 2,11) Posvećeni ili preporođeni su Božja deca, članovi nebeske porodice, Hristova duhovna braća.

Naša priroda koja je ranije bila u neprijateljstvu s Bogom i kršila Njegov Zakon, preporođenjem postaje sjedinjena s životom i prirodom Davaoca i čuvara Zakona. Tako se robovi greha oslobađaju kandži velikog neprijatelja. »Jer zakon duha koji oživljava u Hristu Isusu, oprostio me je od zakona grehovnoga i smrti. Jer što zakonu beše nemoguće, jer beše oslabljen telom, posla Boga sina svojega u obličju tela grehovnoga, i za greh osudi greh u telu.« (Rimljanima 8,2.3)